Дудук, балван, тиква или пањ: мали оглед о будалама

Hieronymus-Bosch-Ship-of-Fools-symbolism“Да се, дакле, вратим на ствар. Срећа воли оне који не размишљају много, воли смелије људе и оне који све стављају на коцку. Мудрост и ствара страшљивце. Стога видите како се мудраци боре са сиромаштвом, глађу и немаштином и како живе занемарени, без славе и омражени; а луђаци пливају у новцу, седе на крми државе; укратко, живе као бубрези у лоју.”

(Еразмо Ротердамски, “Похвала лудости”,  1511)

 

Многе ствари, заиста, не волим. Од оних тривијалних и свакодневних, па до сасвим озбиљних. Неке су ми напросто досадне, друге су ми гадне, у трећима нема никакве вредности, четврте су штетне…

Али, ако постоји једна једина ствар коју сам заиста, врло дубоко и врло искрено, у току највећег дела свог одраслог живота баш мрзео, то су будале.

Има и људи који воле будале: воле да им се подсмевају, воле да их искористе за нешто, воле да их сажаљевају или да у њиховом друштву испадају паметни. Ја будале мрзим: оне ме изнова подсете на тужну чињеницу да не само да ми, људи, нисмо савршени, него да, напротив, нашим животима управљају будале много више него што ми то мислимо.

И заиста, ако погледамо људску прошлост, много више зла учинили су људи који су будале, него они који су зли. У крајњој линији, зар није иза сваког злог човека увек стајало најмање десет будала због којих је он дошао у  ситуацију у којој је своје зло могао да испољи?

 

I

Изрази и дефиниције

Fool1

Српскохрватски језик, и књижевни и жаргонски, садржи десетине синонима за појам којим се данас бавимо: глупак, глупан, незналица, наивчина, слабоумник, неразумник, будалаш, бена, глупак, глупчина, ћутук, дедак, шемпија, мазгов, норац, тукац, тулуман, бленто, лајбек, цепаница, морон, тикван, глуперда, буздован, крелац, буква, левак, топузина, крелац, блесавко, шамшула, клипета, тикван, дудук, балван, тиква или пањ

Широк дијапазон у којем се крећу ови синоними и различита емоционална значења која свака од тих речи носи у себи, врло рељефно одражавају и дијапазон у којем се, у свакодневном животу, креће наш однос према будалама: има ту и потцењивања, али и сажаљења, мржње али и симпатије, подозрења, али и страха.

Има ли, заиста, било шта заједничко за разне људе које смо – са више или мање оправдања – понекад назвали будалама? Може ли се тај појам уопште дефинисати?

Речник српског књижевног језика прихвата релативно уско значење појма будала: то је луд човек, лудак, луда. Нешто шире значење он добија у идиоматској употреби: правити неког будалом, правити се будала, правити себе будалом. Као и многе друге речи које смо до данас потпуно прихватили као да су одувек биле наше (бунар, дугме, галама, боја) и сама реч будала је изворно турцизам и представља само један каменчић у обимном отоманском лексичком наслеђу на Балкану.

Референтни речник енглеског језика, Merriam-Webster дефинише будалу (fool) као особу којој “недостаје здрав разум или расуђивање” али исто тако и као некога ко је “безопасно заостала или особа без уобичајених моћи расуђивања”.

Дакле, будалом понекад називамо некога ко је ограничен (али не превише) у свом менталном развоју – психолози то понекад, са више или мање успеха, мере тзв. коефицијентом интелигенције – али понекад и човека који напросто не може да се снађе у свету (времену и простору и са људима) у којем живи, при чему може да буде и натпросечно интелигентан.

Комплексност самог појма одражава се онда, нужно, и на комплексност значења које се том појму дају у свакодневној употреби. Сеоска луда, министар који је поштен, ексцентрични писац, преварени муж, фудбалер који је промашио пенал – сваког од њих смо склони да назовемо (и) будалом, иако ће ова иста реч, у сваком од наведених (и многих других) случајева имати различита, понекад врло уопштена а понекад и сасвим специфична, значења.

 

II

Мали покушај класификације

The Sleeping Fool 1943 by Cecil Collins 1908-1989

Хајде онда да покушамо да све те будале класификујемо? Као критеријум узећемо, за ову прилику, понашање по којем су заслужили (или нису) тај назив.

У прву групу могли бисмо да сврстамо оне будале које не разумеју свет око себе. Простор, људе и време. Постоји тужна анегдота о првим албанским избеглицама у Немачкој, негде почетком деведесетих година прошлог века, које су масовно гинуле по ауто-путевима: напросто, људи нису знали да уопште постоји аутомобил који вози брже од шездесет километара на сат.

Другу групу сачињавале би тзв. лаковерне будале, оне које верују ауторитетима (цркви, школи, држави, медијима, рекламним агенцијама) и некритички прихватају контекстуализације које им се из тих центара кондициониране моћи намећу: наш лидер је диван, а онај комшијски је зликовац;  наша света књига је потпуно тачна, а она њихова је потпуно погрешна; наш детерџент пере најбоље, онај други не ваља ништа. Све ове будале су, заправо жртве не толико сопственог незнања (јер се међу њима често нађу и сасвим пристојно образовани људи) колико једне посебне врсте комплекса ниже вредности, неспособности за критичко мишљење и подложности спољним ауторитетима. О овој врсти будала говорићемо шире у одељку о религијама, идеологијама и будалама.

У трећу групу будала сврстали бисмо поборнике различитих теорија завера и (врло близу њима) фанатике разних врста. Све што се било када десило, десило се зато што се неко, негде, тако договорио: људска историја је историја завера. Истовремено, цела писана, званична историја је лажна, и постоји тзв. стварна историја, која је управо супротна овој званичној. Систем је лажан (било који) и зато се не вреди борити да се он побољша, него га је потребно срушити.

У четврту групу будала улазе они који раде ствари на сопствену штету, такозвани лузери. Био је министар, а ништа није украо. Дао је паре на зајам, а није узео признаницу. Купио је стан а није проверио папире. Раскинули су па јој је дечко ставио слике на Фејсбук. Отишао је да помаже избеглицама за џабе. 

Очигледно, у ову групу често смо склони да уврстимо различите људе: од оних који су напросто поштени, преко оних који су неопрезни, па све до оних који су учинили неко добро дело. Све њих смо склони да назовемо будалама. У суровом свету социјалног дарвинизма, будала је свако ко не води довољно рачуна о свом ситном, сопственом, интересу.

Коначно, у пету групу будала чаршија често сврстава и тзв. Дон Кихоте: оне људе који се боре за своје идеале а не за остваривање практичних, утилитарних, животних циљева. Ирелевантно је, за потребе ове расправе, да ли се у неком појединачном случају ради о позитивном или негативном идеалу, посматрано са становишта општих етичких вредности. Сваког таквог човека чаршија ће прогласити за будалу: од ранохришћанских мученика, преко разних реформатора и предводника револуција и ослободилачких ратова, па све до савремених терориста. У борби између Дон Кихота и ветрењача, цинична малограђанска јавност увек навија за ветрењаче – сви други су за њу будале.

 

III

Еразмова похвала

Erasmus

Почетком шеснаестог века, холандски теолог, филозоф, филолог и књижевник, Еразмо Ротердамски, објавио је своју расправу “Похвала лудости”. На платну Ханса Холбајна које се чува у Лувру кичица једног великог мајстора ухватила је тренутак другог великог мајстора – онај израз лица, један помало горки осмех који је карактерисао читаво његово дело. Скептицизам тог осмеха је за савременике сигурно био још одвећ енигматичан, али нама – са предношћу накнадних пет векова – већ непогрешиво наговештава и једног Шекспира и једног Монтења.

“Похвала лудости” је иначе написана за само седам дана, негде 1509. године када је Еразмо на позив Томаса Мора, држао катедру грчког и латинског на Оксфорду. Светло дана је први пут угледала у Паризу, 1511. године и практично је од првог дана била суочена са нападима конзервативних кругова који су се непогрешиво препознали у њеном тексту.

Еразмо је заправо покушавао да допре до правог значења Новог завета, био је свестан неопходности реформисања цркве, али је боље од многих својих савременика (а боље и од многих наших савременика) схватио да су му главна препрека на његовом путу – будале. Њихове глупе легенде, зависти и ласкања, непотребни ратови, бесмислене церемоније, заљубљеност у сопствену славу.

Зато је “Похвала лудости” алегорија намењена као приручник за препознавање будала, начина њиховог размишљања и њихове улоге у свету. Алегорија, јер су иронија и амбивалентни говор у том времену били једини начин да дело са тако дубоким реформаторским ставовима избегне осуду и цензуру.

У претходном веку још увек није могло да се пише тако слободно, у наредном веку отпочеће револуције. У веку Коперника, Холбајна, Леонарда, Микеланђела, Дирера, Макијавелија, Мора и Лутера, Еразмо је могао да напише тачно оно што је написао, да при томе буде радо виђен гост по европским дворовима али и да одбије папу Павла Трећег који му је годину дана пред смрт понудио кардиналски шешир.

Написана између два догађаја која су променила судбину човечанства – Открића Америке и Лутерове Реформације“Похвала лудости” већ одражава довољно интелектуалног самопоуздања аутора из првог, и већ интелектуално припрема тле за други догађај. На известан начин, Еразмо Ротердамски јесте за Мартина Лутера био духовни отац, оно што је Јован Крститељ био за Исуса Христа а Карл Маркс за Лењина.

Еразмо, на пример, пише о женама:

“Одакле иначе у мушкараца она страшна спољашњост: храпава кожа, густа брада што га чини старијим — ако не од штетне мудрости? Жене, пак, увек имају глатка лица, умилан глас, нежну кожу као да увек подражавају вечној младости. Затим, шта оне друго желе у животу него да се што више допадају мушкарцима? То је једини циљ оном пустом удешавању, мазању, купању, чешљању, мирисању; с тим циљем употребљавају многа вештачка средства да улепшају лице, да обоје обрве и да негују кожу. Чиме се уопште могу више умилити људима него лудошћу! Јер нема на свету ствари коју мушкарчине би допустили женама. И то за какву другу награду ако не за уживање! Ниједном другом ствари их не забављају тако као глупошћу!”

Са жена, Еразмо прелази на гозбе:

“Ако нико међу гостима није луд, или ако бар не изгледа да би их могао увесељавати, доводе за паре каква лакрдијаша или узимају каква смешна паразита који умеју смешним, тј. будаластим досеткама да отерају тајац и мртвило са стола. Јер каква би смисла имало оптерећивати желудац толиким јелима, тако скупоценим и тако бираним посластицама, ако не би у исти мах и очи, и уши, и сва душа уживали у смеху, шалама и досеткама? Све оне уобичајене навике при гозбама: бирање краља гозбе, играње коцке, наздрављање, обређивање истом чашом, певање с миртином гранчицом у руци, игра и пантомима — све то није измислило седам грчких мудраца, већ сам пронашла ја, на срећу људског рода.”

Потом се бави и пријатељствима:

“Прикривати пороке пријатеља, заваравати се, бити слеп за њих, па чак волети крупне мане и дивити им се као да су врлине, зар то не личи на лудост? Ако овај љуби брадавицу своје пријатељице, ако ономе мирише полип његове миљенице, ако отац тврди да његов разроки син има Венерине очи — па шта је то ако не сушта лудост? Признајте гласно да лудост и једино лудост склапа и одржава пријатељство. Говорим овде само о људима од којих ниједан није рођен без мана и међу којима је најбољи онај који их има најмање.”

Еразмов обрачун са будалама је слојевито дело које се не може разумети на једном нивоу. Свакако да је најупадљивији слој овог текста онај површински: сатира, критика постојећег друштва које се налази под влашћу световне и духовне глупости. Граматичари, песници, говорници и писци, панегиричари, правници, филозофи и теолози, редовници и проповедници: међу свима њима има будала много више него што мисли обичан свет, по правилу заслепљен сјајем скупих одела и униформи и  импресиониран звучним звањима и титулама.

Али, испод те сатире налази се и трагика: пошто је цео свет под влашћу будала, сатира нема ефекта. Будалаштине су толико бројне да откривају драматично ништавило и трулеж најугледнијих људских установа, управљачких и образовних. Шекспир је у неколико својих комада заправо дао сценски израз Еразмовој мисли: не стиди ли се лажни краљ својих украса и не стрепи ли да ће неки подругљивац да налети и да га исмеје? На овом нивоу, Еразмов текст већ прелази у трагикомедију.

И коначно, на најдубљем нивоу, “Похвала лудости” садржи и типичан еразмијански парадокс: не треба се узбуђивати зато што будале владају светом. Будале нам, ако смо несрећни, дају илузију среће, односно дају нам и саму срећу јер срећа – као што то Еразмо подсећа – и није ништа друго него илузија. Будале нам омогућавају да не уочимо све оне опасности којима смо заиста изложени, да их не уочимо онако како бисмо их уочили ако би нас уместо будала водили заиста паметни људи. Живимо, дакле, лакомислено али весело, управо захваљујући будалама. Мудрост – као у Хамлету – отежава извршење дела; будалаштине долазе људима да их подрже: у незнању, лакомислености и забораву патњи. Тај сарказам је очигледан из Еразмовог текста:

“Пре свега, ако мудрост лежи у искуству, ко више заслужује да носи име мудраца: да ли паметан, који се нешто из стида, нешто из плашљивости не прихвата ничега или луђак, кога ни од једне намере не одвраћа ни стид (јер га нема) ни опасност (јер не размишља)? Мудрац се загњурује у књиге старих писаца, где се научи неком претераном цепидлачењу. Луђак, напротив, ако се не варам, баш стога што непрестано учествује у свему и не хаје за опасност, стиче праву мудрост.”

“Похвала лудости” је тако написана на двоструки начин: и као текст који исмејава и разобличава будале, али и као својеврстан кључ, шифра за њихово разумевање и за разумевање њиховог места и улоге у свету у којем живимо:

“И као што ништа није луђе од мудрости у лоше изабраном часу, исто тако ништа није смешније од наопаке мудрости. Наопако ради ко год не уме да се прилагоди садашњем положају и користи приликама и ко заборавља оно старо правило при гозбама: »Или пиј или одлази!« и тражи да комедија више не буде комедија. Напротив, знак је праве памети да не желиш бити надљудски мудар кад си већ рођен као човек, него да са читавим светом или добровољно затвараш очи пред погрешкама или се уљудно претвараш.”

И то важи како у оном Еразмовом свету тако и у овом нашем данашњем, подједнако: ванвременски квалитет овог есеја омогућава нам да га лако читамо и разумемо и данас, као да је написан јуче а не пре пет векова.

 

IV

Пет Циполиних закона

Cipolla

У пролеће 1987. године професор економске историје, Карло Ципола, објавио је свој есеј “Основни закони људске глупости” у којем је, врло прецизно анализирао будале. Овај Италијан је будале посматрао отприлике на исти начин на који је његов вршњак, Џон Кенет Галбрајт, посматрао новац: аналитички.

Ципола је своју теорију сажео у пет основних закона:

Прво, увек и неизбежно свако потцењује број будала који се креће око нас. Колико будала тачно (или бар приближно) има, Ципола не наводи, али поставља занимљив аксиом: колико год процењујемо да има будала, тај број је увек потцењен.

Друго, вероватноћа да је извесна особа будала независна је од било којих других карактеристика те особе. Будала има и код сиромашних и код богатих, и код неписмених и код врхунски образованих, има их у свим расама, народима и културама.

Треће, будала је особа која проузрокује штету другом човеку (или групи људи) а да при томе себи не прибавља никакву корист (а често, такође, производи штету). Будала, према томе, нема никакве користи за себе од својих будалаштина (иначе би, видећемо у даљем тексту, био бандит) а прави штету и другима (иначе би био интелигентан).

Четврто, људи који нису будале увек потцењују штеточински капацитет будала. Посебно, они стално заборављају да се, у свим временима, на свим местима и под свим околностима, петљање са будалама на крају испоставља као скупа грешка.

Пето, будала је најопаснија врста човека: будала је опаснија од бандита. Будала је опаснија од бандита зато што су будалаштине, готово по правилу, ирационалне. Бандит делује у складу са својим сопственим интересом (ма колико тај интерес, суштински, био нелегитиман) и зато се његово понашање може благовремено предвидети и спречити. Будале су непредвидиве.

***

Ципола је, иначе, све људе класификовао у четири основне групе, користећи при томе два критеријума: да ли њихово понашање проузрокује штету или корист, и да ли те последице (штетне односно корисне) проузрокује за њих саме или за друге људе.

На основу ове квадриполарне класификације, Ципола је дошао до следећих теоријских типова људи:

1. Интелигентни људи, чија је активност корисна, како за њих саме тако и за свет око њих.

2. Беспомоћни људи, који су корисни само за друге, али не и за себе.

3. Будале, које су штетне и за друге али и за себе, и

4. Бандити, који су штетни за друге, али не и за себе.

Очигледно, у овом распореду, бандити користе беспомоћне, јер је то једина оса на којој се врши трансфер користи. Од будала ионако нико нема никакве користи, а интелигентни су и добили то име јер су се заштитили од бандита.

 

V

Религије, идеологије и будале

Fool3

Религије и идеологије, као облици повезивања људи на основи мање или више ирационалних веровања, представљају врло плодно тле за цветање разних врста будала. Као тзв. затворени системи (који не прихватају чак ни могућност постојања других сличних система као легитимних) и религије и идеологије су искључиве: захтевају апсолутну лојалност, одрицање од права на критичко мишљење и потискивање културе дијалога. Шта је боље од свега тога за будалу?

Са друге стране, пошто је човек Бога замислио по својој мери, сасвим је јасно зашто и религије не само да воле будале већ и упорно покушавају да ту љубав додатно теолошки и филозофски оправдају.

Тако, кад је Бог створио човека он му је забранио, под претњом смртне казне, да окуси од плода са дрвета знања, јер је знање отров срећи. Блажени сиромашни духом, проповедао је Исус из Назарета, да би са крста рекао, да измоли опроштај за оне који су га мучели и распели: “Оче, опрости им јер не знају шта чине.” 

Будала је увек склона догматском начину размишљања: она безрезервно прихвата и онда механички понавља одређене нормативне исказе које јој је наметнуо ауторитет којем верује, нема никакву амбицију да те исказе критички преиспитује и у објективној стварности проверава њихову тачност. Ова склоност будале ка догматизму нема никакве непосредне везе са њеним формалним образовањем, а ни са страхом од ауторитета. Видео сам пуно сасвим квалитетно образованих људи, који при томе нису били кукавице, а који су упркос томе годинама, па и деценијама, прихватали доминантне наративе – оне из партијских материјала, ТВ дневника, саопштења важних међународних институција – и никада нису ни покушали да их доведу у питање.

Да, већина тих људи били су будале. Истовремено, многи су били и лењи да размишљају. Да ли их је баш лењост учинила будалама? Или су се олењили када су коначно постали будале? Тешко је одговорити на то питање, бар мени. Ја наиме никада нисам могао да разликујем интелектуално лење људе од будала.

 

VI

Будале и политика

Fool4

И док будала у свакодневном животу може да буде тужна или досадна, а будала у религији или идеологији опасна појава, будала у политици је штеточина. Будале у политици увек имају неке заједничке црте, по којима се могу препознати, и које се неизбежно понављају, кроз векове, културе и континенте.

Најпре, будала у политици је особа ограничених знања и површна. Недостатак чињеница (или непознавање истих) замењује исказима без стварног значења (таутологијама), често свесним понављањем неистина и полуистина, јефтиним драмским ефектима и ароганцијом у наступу.

Друго, будала у политици је себична. Та себичност може да се манифестује на више нивоа: од жеље да се добију наредни избори, до жеље да се уђе у историју као значајна личност. И за један и за други циљ, будала у политици је спремна да жртвује много веће вредности, најчешће наравно туђе али понекад и своје сопствене.

Треће, будала у политици није у стању да објективно посматра стварност: она не може да учини онај брехтовски отклон, и посматра себе и своје окружење на нивоу чињеница и феномена, већ то чини искључиво у контексту сопственог интереса, а често и само сопствене сујете. Ниједан неуспех будала у политици неће приписати сопственим грешкама: увек ће га објашњавати спољним заверама, унутрашњим издајама, злим усудом или слабим квалитетом људи које је предводила.

Коначно, будала у политици увек има склоност да се окружи другим, себи сличним или још већим, будалама. Та склоност је понекад свесна одлука – проистекла из страха од способних људи који би је угрозили ако би дошли у положај да то учине – а понекад и подсвесна, резултат римске максиме similis simili gaudet, односно сличан се сличном радује. Појединачне будале у политици, према томе, са временом праве читаве пирамиде будала, онемогућавајући вертикалну проходност у одређеном друштву, и подстичући различита негативна понашања (удвориштво, похлепу, сплеткарење, лењост, опортунизам) која су и иначе иманентна будалама.

Тако од појединачних будала у политици са временом настају странке будала, потом класе будала, а ако се будале благовремено не уклоне, и читави народи будала.

Није тешко разумети како друштвена, политичка и институционална моћ повећава штеточински потенцијал једне будале. Али је занимљиво објаснити и схватити шта је оно што суштински чини будалу у политици изузетно опасном за друге људе. Другим речима, који је то чаробни састојак који будали у политици даје посебне моћи?

Суштински, будале у политици су опасне и штетне зато што разумни људи тешко могу да замисле и схвате једно понашање које је неразумно. Интелигентна особа, на пример, може да разуме логику бандита у политици (да употребимо Циполин термин). Поступци бандита следе образац рационалног понашања – ружне, злочиначке, рационалности, ако хоћете, али ипак рационалности. Бандит жели да оствари корист, и пошто није довољно интелигентан да пронађе начин на који ћете ту корист остварити и ви и он заједно, он ће своју корист остварити на вашу штету. Ви ћете гласати за њега, он ће се обогатити а ви ћете осиромашити. Други пут то нећете учинити, или ћете испасти будала. Све ово је, наравно, лоше али је рационално и може се предвидети. Ви можете предвидети потезе бандита политичара, његове ружне маневре и аспирације и често можете изградити своју сопствену одбрану.

Са будалом у политици је, међутим, све ово апсолутно немогуће. Политичар будала ће вам правити штету без разлога, без икакве користи за себе, без плана или шеме и у најневероватнијим приликама, временима и местима. Не постоји рационалан начин да предвидите ако, кад, како и зашто ће будала од политичара да направи неку глупост. Кад се суочите са политичаром будалом, ви сте му – за разлику од политичара бандита – препуштени на потпуну милост и немилост.

Пошто се поступци политичара будале не уклапају у правила рационалног понашања, произилазе следећа два закључка:

Прво, свако понашање будале у политици рационални људи доживе као изненађење.

Друго, чак и кад постану свесни штете, они не могу да организују рационалну одбрану јер самој акцији недостаје било какав рационалан мотив и унутрашња структура.

Чињеница да су активности и поступци будале у политици апсолутно хаотични и ирационални не чини само припрему одбране проблематичном, него и сам контранапад јако тешким. Контранапад на политичара будалу тако подсећа на пуцањ у објекат који се креће најневероватнијим покретима по најнепредвидивијим путањама.

Ово је управо она ситуација на коју су мислили и Дикенс и Шилер: први када је написао да “са глупошћу и добром пробавом човек може догурати далеко” а други у реченици: “против глупости се и сам Бог бори узалуд”.

 

VII

Дворске будале

Fool6

Посебна врста будала су тзв. дворске будале. Оне су често  контрапункт трагичној реалности: док су у стварности догађаји, углавном трагични, узроковани лудилом правих будала, дворске будале (дворске луде, кловнови) су на први поглед безазлени и весели ликови. Међутим, многи књижевници су такође користили ликове дворских будала како би се иза њих сами сакрили, па тако добили могућност да, без неопходне цензуре, искажу сопствени став.

Још у античким временима је, на пример, Одисеј глумећи лудило покушао да избегне одлазак у рат. Дворска будала, дакле, не може да одговара за своје речи јер се напросто подразумева да прича бесмислице. Она говори у загонеткама и парадоксима, користи се библијским травестијама и средњовековним параболама.

Појава дворске будале, исто тако, подразумева и појаву карневалске атмосфере: ова два феномена увек иду заједно. Михаил Бахтин, књижевни критичар и теоретичар, каже да је карневал специфичан празник, где се стављају маске и окрећу улоге: у време карневала дозвољено је све недозвољено, па и моменат где плебс критикује и исмева племство.

Управо иза маске дворске будале сакривене су и неке од најоштријих критика у Шекспировим делима. Дворска будала је, након што је Корделија протерана, један од заштитника Краља Лира. У Хамлету, улогу сличну дворским будалама имају гробари: они у међусобном разговору, кроз загонетке, износе основне идеје и теме драме причајући о Офелијином самоубиству, равнодушности према смрти, дезинтеграцији моралних вредности, итд. Прелазећи из света драме у реалан свет, гробари у Хамлету суптилно критикују енглеско друштво седамнаестог века. Сличан је и Фест у комедији Богојављенска ноћ: критикује Оливију због патетичности и преосетљивости, војводу од Орсина јер сувише лако мења мишљење а Тобију говори о опасности његовог непромишљеног понашања. У комедији Како вам драго лик дворске будале демистификује лудост, али то чини на комичан начин: “луд човек мисли да је паметан а паметан зна да је и сам луд”.

Међутим, дворске будале нису биле само литерарни изум касног средњег века него и стварни друштвени, а понекад и политички, феномен: тако је Вил Сомерс био утицајан на двору Хенрија Осмог, Арчибалд Армстронг код шкотског Џемса Првог, Трибуле у Паризу за време Луја Дванаестог, док је пољски Станчик забављао чак три краља ове земље, једног за другим. За овог последњег Пољаци причају да је једини на целом двору био заиста забринут када су у току једног рата, негде почетком шеснаестог века, Руси заузели Смоленск...

Многе дворске будале имале су, у својим временима, значајан утицај на владаре а готово сви они су надживели своје господаре, и то сасвим пристојно финансијски обезбеђени. Заиста, у неким од тих случајева сасвим је на месту питање: ко је ту заиста био будала?

Последња дворска будала – барем она званична – забележена је тек негде крајем прошлог и почетком овог века. Био је то извесни Џеси Богдоноф (1955) бивши финансијски саветник Banc of America који се затекао у малој пацифичкој краљевини Тонга, где се после више компликованих финансијских операција коначно запослио као дворска будала краља Тауфахе Тупоа Четвртог. Као што можете и да претпоставите, читава ова авантура завршила се вишемилионском преваром 2002. године и афером која је потпуно паралисала владу Тонге. Дворска будала морала је да се врати у САД и тако избегне затвор и данас се у Калифорнији бави применом хипнозе за потребе клиничке терапије. Несрећни краљ Тауфаха, осрамоћен овом афером, убрзо је умро…

Лик дворске будале појављује се и у тарот картама, као део тзв. Велике Аркане, и то чак два пута. Сама будала је представљена као мушкарац (ређе и као жена) који хода на ивици провалије, несвестан опасности у којој се нашао. Али, у тарот картама је у Средњем веку у костим дворске будале била обучена и Смрт, у складу са савременом изреком: “Последњи смех резервисан је за Смрт.”

 

VIII

Будале у свакодневном животу

ship bosch

Како препознати будалу у свакодневном животу? Најпре, једно разјашњење: подела људи на будале и паметне нема никакве везе са њиховом поделом на добре и лоше људе. Прва подела је техничка, друга је вредносна. Будале, баш као и они паметни, могу бити и добри и лоши људи.

Тако је и са будалама у свакодневном животу: неки од њих ће покушати да вам нанесу неко зло, други неће. Али, постоје неке карактеристике које су заједничке за све будале.

Прво, будале пуно причају, много више него што је то пристојно (а посебно него што би имали паметног да кажу). Будале као да су свесне да њихове речи имају малу вредност и зато можда – подсвесно – покушавају да то надокнаде великим бројем изговорених речи. Будале су, најчешће, брбљиве.

Друго, будале имају своје мишљење напросто о свему, од фудбала, преко политике, до разних области медицине и архитектуре, па до пољопривреде и налазишта минерала у северној Африци. Чињеница да будала није неку област посебно изучавала, или да о њој баш ништа не зна, никако је не спречава да на ту тему прича. Напротив, што будала о нечему зна мање, о томе она прича више, и труди се да остави утисак да је баш на ту тему неприкосновени ауторитет.

Треће, будала воли да се понавља у разговору. Исте ствари говори по неколико пута, често заборављајући да их је већ поменула, понекад потпуно мењајући контекст, и тако, после извесног времена, једноставно не може да се ухвати ни за главу ни за реп. Најгоре што у тим случајевима човек може да се учини је да пита будалу да појасни неку своју тврдњу. Са сваким наредним појашњењем биће му све мање јасно, а солилоквиј будале ући ће у нови круг понављања.

Четврто, будала је претерано љубопитљива. Занима је много ствари из туђих живота које паметног (а пристојног поготово) човека не би требало да занимају. А шта сад радиш? Јеси ли још са њом/њим? Како си са здрављем? За кога си гласао? Јеси ли чуо за… (на овом месту будала у свој круг оговарања по правилу увлачи и друге, одсутне, људе).

Пето, будала покушава да нас увуче и у своје проблеме, учини саучесником у свом будаластом животу, и тако додатно упропасти наше време и расположење. Да ли да се разведем од ње/њега? Где да одем за Нову годину? Да ли да продам кола сада или догодине? Ни на једно од ових питања ви не можете да знате одговор боље од онога ко вас пита. Истовремено, било шта да одговорите ризикујете да вас будала касније сматра одговорним за сопствени – погрешан, разуме се – избор и тиме вас прогања неколико наредних година. Давање савета будали није само грешка – то је и злочин према сопственом животу.

Према томе, погледајте људе са којима сте окружени. Покушајте да међу њима уочите оне који су брбљиви, имају своје мишљење о свачему, понављају се, сувише се распитују, и стално траже савете. Највећа је вероватноћа да су такви људи ординарне будале. Бежите од њих.

 

IX

Бег од будала

Fool5

Али како, заиста, побећи од будала? Најједноставнији одговор на ово питање био би: не комуницирајући уопште са људима. Многи ранохришћански пустињаци заправо су бежали од будалаштина света у којем су живели. У модерном свету у којем живимо, еквивалент ранохришћанског пустињака био би човек који сам, својом одлуком, брише све своје профиле на друштвеним мрежама и уопште престаје са сваком електронском комуникацијом. Наиме, концентрација будала на друштвеним мрежама је толика да, на други начин, човек никако не може трајно да побегне од њих.

Постоје ли, међутим, мање радикалне алтернативе? Извесно, виртуелни простор пружа неке предности у односу на реални: на већини мрежа, будале се, на пример, могу блокирати релативно једноставном, брзом и безболном процедуром. Свакако, оне се могу и игнорисати, што је најједноставније.

Али, како да цела једна заједница побегне од будала? Шта да раде станари зграде са будалама комшијама, запослени по колективима са колегама, путници по возовима и авионима, гости по славама? У свакој од ових – трајних или привремених – заједница наићи ћете на макар једну будалу, често на жалост и на више њих. Оне ће бити наметљиве, увек нудећи своје мишљење о свему и свачему и нарочито приљежно га износити баш онда када их за то нико не буде питао.

Бег од будала је понекад тежак, компликован, захтева вештину и познавање људске психологије. Разговор сведите на минимум, и покушајте да га одржите на што општијим темама. Не, данашње новине нисте прочитали, а претходно вече нисте гледали телевизију – новине и ТВ су, наиме, за будале златни рудник из којег увек извуку неки груменчић злата, нешто што би обавезно покушале да са вама коментаришу. Осећате се сасвим добро, и ништа вам не смета – подела било какве информације о вашем здравственом стању са будалом овој би значила идеалан повод да ионако непотребан разговор додатно продужи, и да изговори нову гомилу небитних реченица, подсећања на сопствена искуства, савета.

Могу ли, и на који начи, цели народи да побегну од својих будала? Видели смо, из Циполиних закона, да се исти проценат будала налази у свим народима, без обзира на културу, део света у којем живе, степен материјалног и културног развоја. Такође, видели смо и да је тај проценат увек знатно већи од свих наших очекивања.

Претпоставимо да је та Циполина хипотеза тачна. Али како се онда објашњава историјски непобитна чињеница да су неки народи ипак успешнији од других, да живе боље и мирније, да су већ генерацијама и вековима уназад срећнији? Ако је проценат будала свуда исти, шта онда чини разлику? Како су неки народи успели да побегну од својих будала, а неки други опет нису?

Очигледно, ако разлику међу народима не чине будале, чине је они други, они који то нису: паметни људи. Једини начин на који неки народ, у историјском смислу, може да побегне од својих сопствених будала јесте укључивање што већег броја паметних људи у јавне послове. Тамо где се довољно паметних бави јавним пословима и штета коју праве будале биће занемарљива. И обрнуто: као што у Африци сваки квадратни метар који напусте палме неумитно заузима пустиња, тако ће и у људском друштву сваки јавни посао од којег паметни људи дигну руке неумитно заузети будале.

 

X

Епилог: свет будала у веку будала

Prussian_Homage_Stanczyk

На крају нашег малог путовања кроз будале и будалаштине, ево и неколико питања за даље размишљање: живимо ли век будала у свету будала?

Заиста, после четврт века будалаштина, јесмо ли се на Балкану злобно обрадовали када смо видели да се наше будале данас размножавају, као печурке после кише, у читавој Европи? Гледамо ли на ове данашње будале великог света као на потврду да смо ми још ономад били у праву или сматрамо наше будалаштине упозорењем које је тај велики свет олако пропустио?

Да ли је наш шеф дипломатије само обична будала у политици или је поред тога још и дворска будала која увесељава разне диктаторе који нам долазе у посету? И каква је тек будала онај ко га схвата озбиљно?

Колико нам за утеху заиста може бити да су и други народи, ништа мање културни и развијени од нас – Американци, Турци, Мађари – на своје чело довели ординарне будале?

Еразмо Ротердамски, описујући век у којем је живео, није нимало штедео своје савременике. Није било ни онда – баш као што нема ни данас – ниједне земље или народа који није волео нечим да се хвали. Та хвалисања су, наравно, увек била сасвим без основа и у њих су, баш као и данас, веровале – будале:

“Британци, на пример, присвајају лепоту, музички дар и добру трпезу; Шкоти се хвале својим племством, сродством с краљевском лозом и мисле да су оштроумни дијалектичари; Французи су поносни на углађено држање: Парижани потпуно присвајају хвалу за теолошку науку; Италијани захтевају првенство у књижевности и говорништву, и сви ласкају себи да једино они на свету нису варвари; у тој врсти срећне простодушности прво место држе Римљани, који још и данас с великим уживањем сањају о слави негдашњег Рима; Млечани се топе од милине због тобожње племенитости свога рода; Грци сматрају да су пронашли науку и хвале се славним именима старих хероја; Турци, и читава хрпа осталих правих варвара, присвајају преимућство у вери и исмејавају хришћане као празноверне. Најсмешнији су Јевреји који непрестано очекују свога Месију, али се још и данас грчевито држе свога Мојсија; Шпанци не признају ратну славу ником другом до себи; Немци се поносе витким растом и проналаском магије.”

***

gordon_alan_lcc

Овај текст посвећен је америчком правнику и писцу Алану Гордону (1959), аутору серије историјских мистерија “Цех дворских будала”. У ових осам романа Гордон је писао о средњовековном тајном друштву дворских будала који су, контролишући своје владаре, очували светски мир. Гордон се, очигледно, кандидовао за могућег наследника Умберта Ека…

 

Advertisements

San letnje noći: o autorskom tekstu Aleksandra Vučića za “Pečat”

450px-Quarrel_of_Oberon_and_Titania1-optimised

“Ljubavnik, ludak i pesnik su bića 

Od same uobrazilje sazdana. 

Jedan od njih vidi više đavola 

Nego što ih u samom paklu ima.” 

(Viljem Šekspir, “San letnje noći”, čin peti, scena prva)

U petak, 15. decembra, za jubilarni broj lista Pečat, vođa vladajućeg režima u Srbiji, Aleksandar Vučić, napisao je autorski tekst pod nazivom “San o slobodi”. Ovaj tekst još uvek nije u integralnom obliku dostupan na internet strani Pečata – razumem potpuno da bi izdavači voleli da prethodno prodaju što više primeraka – ali je zato dostupan na internet strani Srpske napredne stranke tako da smo, za njegovo čitanje, dali link na nju:

http://www.sns.org.rs/lat/novosti/vesti/aleksandar-vucic-san-o-slobodi

Aleksandar Vučić voli da, s vremena na vreme, piše autorske tekstove, što je za svaku pohvalu. Oni, naime, po pravilu podsvesno otkrivaju mnogo više od onoga što je autor nameravao da podeli sa svojim čitaocima. Zato, ovakvi tekstovi predstavljaju dragocen ključ za razumevanje praktične politike koju autor sprovodi, oni otkrivaju njegove skrivene motive, vrednosti, ciljeve i unutrašnje strahove, pa nam samim tim pomažu i u predviđanju budućih tokova i posledica njegove politike. 

Šta dakle, o autorovom viđenju samog sebe, društva u kojem živi i konačno sveta u kojem se to društvo nalazi, govori tekst “San o slobodi”? Rekli bismo, namanje tri bitne stvari. Prva se tiče vremena, druga prostora a treća granica. Upravo ovim stvarima bavi se i naš današnji komentar, jedna vrsta sanovnika, da tako kažemo. 

 ***

Autor, na samom početku, postavlja osnovni ideološki diskurs u kojem se, manje ili više, kreće ceo ovaj tekst: 

“I možda jе Pеčatov pristup tom poslu romantičarski, možda jе moj pragmatičan, možda ja višе naginjеm obrеnovićеvskom, a Pеčat rеvolucionarnom, karađorđеvićеvskom modеlu, možda ja inspiraciju višе tražim u Lutеru, a Pеčat višе u Nikolaju…” 

Na redukcionističku prirodu tog diskursa vratićemo se malo kasnije. Na ovom mestu, bitno nam je jedno drugo zapažanje. Ono o identifikaciji i samoidentifikaciji. Autor, očigledno, list za koji piše (mada je jasno da je Pečat ovde samo metafora za jedan širi ideološki korpus kojem se on u ovom tekstu obraća) identifikuje sa “karađorđevićevskim modelom” i Nikolajem (misli se, naravno, na vladiku Nikolaja Velimirovića, nesumnjivo korifeja desnog klerikalizma u Srbiji u prošlom veku) a samog sebe i svoje sledbenike sa “obrenovićevskim modelom” i Luterom (reč je o Martinu Luteru, ocu nemačke Reformacije početkom XVI veka). 

Ovo nije prvi put da se autor samoidentifikuje sa (najčešće Milošem) Obrenovićem i Martinom Luterom. Oni su naravno živeli u različita vremena, na različitim prostorima, i delili bitno različite ideje. Luter je bio reformator i pobunjenik koji je u Vitenbergu javno spalio papsku bulu, Miloš je bio konzervativac koji je na Tašmajdanu poslušno čitao sultanove hatišerife. Njih spaja samo jedna, jedna jedina, okolnost, a to je vlast. Duhovna, koju je osvajao Luter, svetovna, za koju se borio Miloš. Na prvi pogled, to je i jedina zajednička karakteristika koju obojica imaju sa Aleksandrom Vučićem. Ničeovska volja za moći. 

Ali, samo na prvi pogled. Već na drugi pogled, otkrivamo najmanje još jednu. To je dogmatičnost, nespremnost da se suprotno mišljenje prihvati kao legitimno i da se o njemu uopšte razgovara, želja za apsolutnim monopolom na istinu i na sva njena tumačenja, za monopolom koji se brani svim dostupnim sredstvima. Bolji poznavaoci istorije znaju da je ta isključivost bila zajednička i Luteru i Milošu (nijedan od njih dvojice nije prezao ni od toga da cenu svoje istine izražava u tuđim glavama), a već i površni posmatrač može da je prepozna i u njihovom današnjem obožavaocu. 

A na treći pogled, čitalac ne može da izbegne ni utisak o promašenom istorijskom vremenu. Istorija se za autora završava u nemačkom šesnaestom, i srpskom devetnaestom veku. On u svom snu o slobodi podsvesno beži od svoje noćne more: dvadesetog veka, koji bi u njegovu pojednostavljenu viziju sveta uneo niz novih dilema i izazova. Nemačkoj je taj vek doneo dva izgubljena svetska rata, nacizam i denacifikaciju, i konačno ujedinjenje, pod racionalnim okriljem Zapada, koje i danas traje. Srbiji je doneo dva dobijena svetska rata, Jugoslaviju i njen konačni raspad, u iracionalnom bekstvu od Zapada, koje i danas traje.  

Nesposobnost Aleksandra Vučića da ispravno proceni istorijsko vreme nije nova stvar: početkom onih devedesetih nije razumeo posledice pada Berlinskog zida, a na kraju ovih desetih ne može da razume ni stvarne dimenzije rusko-zapadnog konflikta, ni strukturalne posledice koje on upravo izaziva u svetu u kojem živimo. Zato autor i bira najjednostavnije rešenje: on beži iz veka koji ne razume, veka punog moralnih dilema, rizika i mogućih loših izbora. Tog mračnog dvadesetog veka. Zato se i diskurs svakog Vučićevog autorskog teksta uvek završava na bezbednoj vremenskoj distanci, sa simbolima koji – po njegovom mišljenju naravno – više nisu kontroverzni, pa samim tim ni opasni.  

 ***

Druga stvar koju nam otkriva “San o slobodi” tiče se prostora. Autor na jednom mestu u tekstu, određujući pojam slobode, piše: 

“Sloboda sе, ovdе, dovoljno krvi napila. Od kostiju, kojе su za nju položеnе, mogućе jе napraviti ogromnu planinu. I nijе naš cilj da naša dеca živе u njеnoj strašnoj sеnci, plašеći sе nеkih novih najеzdi i novih bitaka. Naš cilj jе da im omogućimo da budu na vrhu tе planinе, da živе sa otvorеnim poglеdom, u kojеm nеćе biti ni straha ni granica. Da mogu, na tom plodnom tlu, natopljеnom našim znojеm i našom krvlju, bеzbrižno da gajе najlеpšе plodovе slobodе.” 

Hajde da pređemo preko logičkih protivrečnosti sadržanih u ove dve rečenice. Da li se naše krvi napila sloboda koju smo branili ili oni koji su tu slobodu ugrožavali? Zašto bi život naše dece na vrhu planine ljudskih kostiju bio bezbrižan, a u njenoj senci strašan? Hajde da, čak, pređemo i preko implicitne morbidnosti ovih nesrećno sročenih metafora. Autor je, uostalom, mlad čovek i ako se bude trudio možda će sa vremenom usavršiti svoj stil. 

Problem prostora u ovom tekstu je, međutim, mnogo dublji i kompleksniji. Autor, ne po prvi put zaista, predstavlja čitaocu svoju viziju Srbije kao opkoljene tvrđave, čiju slobodu danas ponovo pokušava da ugrozi neko ko je izvan nje. Neko koga autor ni ovaj put neće (ili ne sme) da pomene, ali čija pretnja provejava kroz ceo tekst, baš kao i kroz mnoge od njegovih ranijih tekstova. Vizija Srbije kod Aleksandra Vučića je sasvim blizu vizije grada Orana u Kamijevoj “Kugi”: jedno zatvoreno društvo, suočeno sa metafizičkim zlom izvan svojih granica, mora samo da se odrekne svog načina života, svojih običaja i sloboda, jer je to cena da bi se odbranilo od spoljnog zla. 

I svet Lutera i Miloša bio je međuzavisan, u vreme kada su konjanici prenosili poštu a ljudi u dobrom delu Evrope još verovali u veštice. Današnji svet, u kome se ton i slika prenose u realnom vremenu, i koji je počeo da dekartovski preispituje sve stare istine, više je međuzavisan nego ikada u svojoj istoriji. Ni onda nisu mogla da opstanu usamljena ostrva, odvojena od glavnih tokova. Kako bi mogla da opstanu danas? 

“Svet je knjiga, i oni koji ne putuju pročitaju samo jednu stranu.” – napisao je Sveti Avgustin još pre šesnaest vekova. Autor “Sna o slobodi”, bar u poslednjih nekoliko godina, putovao je sasvm dovoljno da shvati kompleksnost sveta, njegovog vremena i prostora, i procesa koji se u njemu dešavaju. Ali, na žalost nije. I ovaj tekst potvrđuje da je ostao samo na onoj jednoj, jedinoj strani knjige. 

 ***

Konačno, ovaj tekst nameće i raspravu o trećoj bitnoj stvari: granicama. Ne mislimo ovde, naravno, na one fizičke, geografske granice, nego na mentalne, na granice koje postoje u svesti. Te granice se najbolje uočavaju u eshatološkoj koncepciji slobode, onako kako je definiše Aleksandar Vučić: 

“Čak i kasnijе, kada su dinastijе jеdna drugoj uvеliko radilе o glavi, i kada su samе isticalе razlikе, u suštini su i daljе sanjalе istu stvar – slobodnu Srbiju, slobodan svеt.” 

Sloboda je, dakle, ono što su sanjale, i čime su se bavile, samo dinastije. Na početku zajedno, kasnije radeći jedna drugoj o glavi. Narod je u ovoj eshatološkoj koncepciji plebs – Turci bi rekli, raja – on još uvek nije sazreo na stepen tzv. političkog naroda. Podanik još uvek nije postao građanin. Dakle, sloboda je uvek samo sloboda od Turaka (Austrijanaca, Nemaca, Rusa ili Amerikanaca) ali nikada nije sloboda od dinastija (političkih stranaka). Kod Miloša, ona to još uvek nije bila, kod Vučića, ona to više nije. Onda kada je to bila, to je ionako, videli smo, bilo u onom mračnom dvadesetom veku koji treba što pre zaboraviti. 

Filozofski i politički redukcionizam ove teze otkriva i dve njene ključne unutrašnje slabosti. 

Prva je odnos između spoljne i unutrašnje slobode. Spoljna sloboda (u engleskom se za nju koristi izraz: freedom) nije moguća bez unutrašnje slobode (liberty). Ako se građani neke zemlje u njoj ne osećaju slobodno neće je ni braniti. Dakle, manje unutrašnje slobode ne donosi više stabilnosti, nego naprotiv više nestabilnosti. Zemlja u kojoj granice prihvatljivog određuje žandar, a ne sudija, nikada neće imati dovoljno vojnika. 

Uostalom, Bendžamin Franklin je to lepo opisao, punih dvadeset godina pre nego što su se Amerikanci digli na oružje da odbrane svoju slobodu (i unutrašnju i spoljnu odjednom, kao što znamo):

“Oni koji bi odustali od suštinske slobode da bi tako kupili malo privremene bezbednosti ne zaslužuju ni slobodu ni bezbednost.”

Drugo, ovaj tekst, ponovo, potvrđuje olaku sklonost autora da stvarne društvene razlike i konflikte posmatra krajnje pojednostavljeno, kao redukovane, crno-bele, dihotomije: Karađorđevići ili Obrenovići; Luter ili Nikolaj; američka televizija ili Pečat; NATO ili Rusi; patrioti ili izdajnici 

Naravno da je ovo pojednostavljivanje pogrešno, i istorijski i metodološki: “Ima više stvari na Nebesima i na Zemlji, Horacio, nego što se sanja u tvojoj filozofiji”, kaže Hamlet svom prijatelju na kraju Šekspirovog komada. 

Međutim, u tekstu “San o slobodi”, ovo pojednostavljivanje je i funkcionalno. Autor se u njemu, naime, obraća sledbenicima političkih ideja dinastije Karađorđević i vladike Nikolaja. Te ideje, inače, ni pre sto godina nisu bile sasvim iste, a posebno su različite njihove istorijske recepcije i današnje percepcije. Ali, da ostavimo po strani i ovu površnost i opravdanost ovog simbolizma. 

Ono što je svakako zanimljivije od toga je implicitni stav autora da se totalitet političkih razlika u Srbiji potpuno iscrpljuje upravo u ovoj dihotomiji: ako bi se, kojim slučajem, razlike između Lutera i Nikolaja prevazišle, onda bi sve, valjda, bilo ponovo u redu: 

“…čеsto zaboravimo da su tu istoriju formiralе sasvim istе žеljе, ista htеnja, isti ciljеvi, i da jе san, zbog kojеg smo u istoriju i krеnuli, bio zajеdnički, svе do onog trеnutka dok sе nismo posvađali oko toga ko ćе ga prеtvoriti u javu.” 

Sve političke razlike u poslednja dva veka, drugim rečima, svodile su se na borbu za vlast, a ne na borbu ideja. Ideje, za autora, ionako ne postoje u politici. Svi smo mi za istu apstraktnu, metafizički shvaćenu, slobodu, a svađamo se oko toga ko će doći u priliku da tu – istu – ideju sprovodi. Ovaj diskurs koji podrazumeva poništavanje različitih klasnih, socijalnih i političkih interesa, pa samim tim i poništavanje različitih ideologija koje sve te interese opravdavaju, nije nov kod Aleksandra Vučića. On predstavlja kontinuitet njegovog peronističkog političkog praksisa, ali u ovom tekstu se, možda na najjasniji način do sada, eksplicira u formi čiste, gotovo detinji iskrene, autoprojekcije. 

 ***

Na samom kraju: šta smo za autora svi mi drugi, svi koji identitet ne pronalazimo ni u neoliberalnom Luteru ni u konzervativnom, mističnom Nikolaju? Kakvu perspektivu nam on nudi: 

“To znači da odlukе o našoj zеmlji nе donosе stranci, vеć naš narod, to još višе znači da tе odlukе budu u našеm, a nе intеrеsu stranaca…” 

Oni koji neće da budu ni Luter ni Nikolaj, očigledno, u percepcijama autora teksta, nisu ništa drugo nego “stranci”. U bukvalnom smislu, ili u prenesenom smislu – kao oni koji “rade u interesu stranaca” – sasvim svejedno. 

Kao i u starom Rimu, “stranci” nisu građani, nego varvari. Izbor koji nam autor, ovim tekstom, nudi je jednostavan: neko može da se opredeli za neoliberalnog, naprednog, Lutera (odnosno za političku filozofiju Angele Merkel za koju je, od samog početka, Luter bio samo nespretno izabran smokvin list) – ili za konzervatvnog i mističnog Nikolaja (odnosno za filozofiju Vladimira Putina i njegove velikodržavne ambicije na Balkanu). Obe te opcije su za autora podjednako legitimne, jer on ni dan danas nije još sasvim siguran koja će od njih na kraju da odnese prevagu. Pomalo nespretno, da bi prikrio tu nesigurnost, on ovim tekstom obema nudi i perspektivu nacionalnog pomirenja, Pax Alexandrina. 

Ali to je istovremeno i granica slobode izbora koju ovaj tekst pruža njegovom čitaocu: ko god neće ni Lutera ni Nikolaja, ni Merkelovu ni Putina, ni neoliberalnu ni šovinističku desnicu, ni nemački šesnaesti ni srpski devetnaesti vek, njemu  ovde nije ostavljen treći izbor. Osim, da bude stranac, u sopstvenoj zemlji, ili van nje, svejedno. Ili, da bude pobunjenik. 

Tezej, junak Šekspirovog “Sna letnje noći”, tu je dilemu opisao ovako: 

 “Ljubavnik, ludak i pesnik su bića 

Od same uobrazilje sazdana. 

Jedan od njih vidi više đavola 

Nego što ih u samom paklu ima.” 

Jugoistočno od evropskog raja: novi predlozi Atlantskog saveta za Balkan

Balkans map

Suviše je ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde, i suviše navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih, već prema vremenima i okolnostima.

Između osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Za sve drugo oni su neosetljivi i nepristupačni. Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini.

(Ivo Andrić, “Znakovi pored puta”)

Krajem novembra Atlantski savet u SAD„incijativa za buduću Evropu“, kako ova institucija voli da napiše na svojim publikacijama – objavio je predlog nove strategije SAD za region Balkana:

http://www.atlanticcouncil.org/images/Balkans_Forward_web_1128.pdf

Ovaj dokument pojavio se samo dan uoči ambiciozno zamišljene konferencije na koju je Atlantski savet doveo sve ministre spoljnih poslova zemalja Zapadnog Balkana, zajedno sa nekoliko visokih američkih i NATO zvaničnika. Među njima se nalazio i, u poslednje vreme, prilično kontroverzni funkcioner Stejt Departmenta, Brajan Hojt Ji. Na sam dan konferencije, Al Džaziri je potvrđena vest o kojoj se u dobro obaveštenim krugovima priča još od početka leta – da će Brajan Hojt Ji biti novi američki ambasador u Makedoniji.

Samo gostovanje u Vašingtonu pokazalo je i vidljive razlike koje američka diplomatija ima u odnosu na pojedine zemlje Zapadnog Balkana. Tako je, na primer, makedonskog ministra spoljnih poslova Nikolu Dimitrova primio državni sekretar Reks Tilerson, dok je srpski, Ivica Dačić, morao da se zadovolji sa savetnikom za nacionalnu bezbednost predsednika Trampa, Mek Mastersom.

Kako saznajemo iz novina, na tom sastanku je Ivicu najviše impresionirala činjenica da je „desna ruka“ Mek Mastersa izvesni Albanac. Verovatno bi Ivica bio manje iznenađen da je kod Mek Mastersa video Marsovca, ali, šta je tu je. Površnost srpskih političara i njihova lenjost da uoči važnih sastanaka provere i ono što se već i na Internetu lako može naći, postala je poslovična.

Vratimo se, međutim, na dokument Atlantskog saveta koji vam danas predlažemo na čitanje. Neke novine su objavile neke njegove delove, i to različite. Američka ambasada u Beogradu je, u par tvitova, dala prilično dvosmislene komentare, iz kojih su opet, neke druge novine olako zaključile kako se „ogradila“ od ovog izveštaja. Aleksandar Vučić je, opet, pohvalio neke predloge koji su mu se navodno dopali, praveći se po svom običaju kako oni drugi, koji mu se nisu dopali, i ne postoje.

Najpre ćemo se pozabaviti autorima ovog dokumenta, a potom ćemo ukratko pomenuti ključne predloge.

***

Od trojice autora izveštaja, Damira Marušića, Sare Bedenbo i Dejmona Vilsona, naviše pažnje privlači upravo ovaj poslednji: šef privatnog kabineta generalnog sekretara NATO, Džordža Robertsona (2001-2004) i šef operacija američke ambasade u Bagdadu (2006-2007), Dejmon Vilson je radio u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD (2007-2009) kao specijalni pomoćnik predsednika, da bi od 2009. bio zaposlen u Atlantskom savetu, gde je od 2011. izvršni potpredsednik.

Radi se, dakle, o pripadniku samog jezgra američke „duboke države“ – o tome, uostalom, dovoljno govori i činjenica da je, iako uvek na činovničkim funkcijama, dobio visoka odlikovanja predsednika Estonije, Mađarske, Latvije, Poljske i Gruzije. Naime, ovaj na prvi pogled sitan detalj otkriva nam kvalitet ličnog odnosa koji je Dejmon Vilson uspostavio sa šefovima nekoliko država.

Srpski političari se, inače, oduvek naivno nadaju kako će svi problemi u našim odnosima sa SAD biti rešeni čarobnim štapićem, kada baš oni konačno „objasne“ nekom američkom predsedniku, potpredsedniku ili državnom sekretaru šta je pravda i istina a šta je nepravda i propaganda.

Zablude o tome kako zaista funkcioniše američka politika – i potcenjivanje ljudi kao što su Dejmon Vilson ili Brajan Hojt Ji – dosta su dosad koštale mnoge srpske lidere. Slobodan Milošević i Zoran Đinđić platili su najvišu cenu, Vojislav Koštunica i Boris Tadić manju, ali svi oni su, u osnovi, platili cenu iste zablude. Tu istu njihovu zabludu danas deli i Aleksandar Vučić. Koju cenu te zablude će on, na kraju, platiti ostaje da vidimo, ali to je izvan naše današnje teme.

***

Izveštaj Atlantskog saveta precizno identifikuje (strana 7), dva ključna problema Balkana, bar u američkoj optici: Kosovo i uticaj Rusije.

Oba ta problema prelamaju se preko Srbije. Kada se radi o rešavanju prvog, autori i dalje očekuju da će Aleksandar Vučić konačno ispuniti ono što je više puta obećao, kako se u izveštaju navodi, „i javno i privatno“.

U tom smislu, izveštaj Atlantskog saveta nepogrešivo prepoznaje da se kooperativnost Srbije u rešavanju kosovskog pitanja ne može obezbediti od strane demokratskog nego, naprotiv, baš od nedemokratskog režima:

„Nakon što je uspešno neutralisao domaću opoziciju i sa sve jačom kontrolom državnih medija koja obezbeđuje njegov ostanak na vlasti, neki posmatrači smatraju da ovog puta misli ozbiljno.“

To, međutim, znamo i bez Vilsonovog izveštaja i ta direktna korelacija između nedemokratskog kapaciteta Srbije i ucenjivačkog kapaciteta Amerike takođe je odavno poznata.

Zanimljivija je, međutim, ocena u izveštaju (zasnovana na rezultatima istraživanja u koje je autorski tim imao uvid) da je samo 10% građana Srbije spremno da ide u rat radi odbrane srpskih interesa na Kosovu, a da je samo 8% spremno da na referendumu podrži priznavanje nezavisnosti pokrajine.

Dakle, 82% građana Srbije nije spremno da preuzme odgovornost ni za jedno ni za drugo. Oni bi, očigledno, najviše voleli da jednostavno zaborave na pitanje čiji im nijedan od mogućih odgovora nije prijatan. Već sama ta činjenica dovoljno govori o vakuumu moći visokog stepena, u kojem se krupne političke odluke mogu donositi arbitrarno, bez ikakvog osećaja odgovornosti prema javnom mnenju.

Jer, javno mnenje zapravo i ne postoji. Između dve obale na kojima se nalaze usamljeni brodolomnici dve propale ideje (nacije i Evrope), na splavu koji luta šiban vetrovima bizarnih naslovnih strana tabloida, nalazi se 82% nesrećnika koji bi, za malo hleba i igara, prodali i naciju i Evropu.

Vilsonov tim je ovu činjenicu precizno prepoznao i iz nje izvukao jedini logičan zaključak: jednom kada je ovaj vakuum moći stvoren, moramo ga maksimalno iskoristiti za američke ciljeve.

***

Drugi ključni problem Balkana – ruski uticaj – izveštaj Atlantskog saveta precizno analizira, na nizu tačaka: pokušaju državnog udara u Crnoj Gori, izazivanju nasilja u Makedoniji, podršci Dodikovom separatizmu u Republici Srpskoj, i izazivanju srpsko-albanskih konflikata na Kosovu.

Zanimljivo je, međutim, objašnjenje koje izveštaj daje za ambivalentan odnos Aleksandra Vučića prema ruskim pokušajima da se ruski uticaj na Balkanu ojača:

„On vidi Ruse manje kao partnere koji u njegovu zemlju mogu doneti prosperitet a više kao instrument kojim može podići svoju ličnu cenu u odnosima sa Zapadom, tako što će se pokazati kao težak plen da se dobije…“

Ovo je i dosad bila standardna matrica američke spoljne politike prema Balkanu: Vučićevo opredeljenje za Evropu je strateško, a za Rusiju je taktičko. Prvo je cilj, drugo je sredstvo.

Verovatno je, na toj tački, i prvo suštinsko razlikovanje između, na primer, Vilsona i Hojt Jia, upravo oko validnosti ove matrice. Zašto, na primer, ne bi bilo obrnuto? Zašto Evropa ne bi bila taktičko opredeljenje – način da se dobije više para, međunarodnih poseta i pohvala – a Rusija strateško, put kojim se zaista ide?

Ako se sudi po modelu društva koje se u Srbiji sistematski uspostavlja od 2012. godine – uništavanje institucija demokratske države, podsticanje ksenofobije, medijski linčevi neistomišljenika, zloupotrebe tajne službe u političke svrhe, relativizacija ratnih zločina – sve je to mnogo bliže Putinovom modelu vladanja nego evropskom.

Izveštaj Atlantskog saveta, međutim, navodi i drugo moguće objašnjenje za Vučićev flert sa Rusijom: ono je postavljeno kao sekundarno u odnosu na prethodno, mada po našem utisku, autori izveštaja ne isključuju da su, u nekom odnosu, i jedno i drugo u nekoj meri i istovremeno prisutni. Radi se o kalkulaciji za slučaj da „evropski projekat“ konačno propadne:

„On (Vučić – prim. ZČ) takođe vidi svoj dugoročni odnos sa Rusijom kao obezbeđenje u slučaju da evropski projekat katastrofalno propadne. Ako se to dogodi, Srbija će ipak ostati sa jednom velikom silom iza sebe, nasuprot svim ostalim zemljama regiona koje su stavile svoju budućnost na ono što je potencijalno neostvariv, nedostižan san, slepa ulica.“

Šta nam govore citirane rečenice iz izveštaja Atlantskog saveta? Najmanje tri stvari. Najpre, da njegovi autori ne veruju Aleksandru Vučiću. Drugo, da u geopolitičkom kontekstu oni ne samo da preziru vrednosti za koje se javno zalažu, nego im više nije preterano ni stalo da svoje čitaoce ubede u suprotno. I treće, da se – više nego ikada ranije – i sami pitaju kolika je održivost „evropskog projekta“. Doduše, evroskepticizam oni ovde opisuju kao Vučićevu dilemu, ali svakom malo iskusnijem čitaocu ovog teksta jasno je da je to, zapravo više njihova dilema.

***

Konačno, koje konkretne predloge sadrži izveštaj Atlantskog saveta? Ima ih samo četiri i u tom smislu sam dokument deluje racionalnije od mnogih sličnih sa deset ili petnaest predloga (po pravilu, veći broj predloga znači i manje ozbiljnosti u njihovom formulisanju i manje stvarnog očekivanja da će ijedan od njih ikada biti primenjen).

Prvo, to je uspostavljanje „stalnog vojnog prisustva“ SAD na Balkanu, čime bi se istovremeno dala i podrška lojalnim klijentelističkim režimima u regionu, ali i poslala poruka ozbiljnosti u odnosima sa Rusijom. Kao lokaciju za ovo “stalno vojno prisustvo” izveštaj pominje Kamp Bondstil na Kosovu, dok su pojedini tabloidi pod ruskim uticajem u Beogradu pomenuli Distrikt Brčko u Bosni i Hercegovini.

Drugo, to je politika tzv. „istorijskog približavanja Srbiji”, odnosno novog tretmana Beograda kao „bliskog partnera i saveznika“. Ovaj predlog je, međutim, uslovljen jasnim distanciranjem Srbije od Rusije. Izveštaj priznaje da taj uslov „za Beograd nije trivijalan“ ali jasno konstatuje kako to nije nešto na čemu bi „SAD i EU smele da prihvate kompromis“.

Treće, to je „povratak reputacije SAD kao poštenog brokera“. U ovom kontekstu, izveštaj govori o „brokeru“, dakle o posredniku, u dva značenja: unutrašnjem i spoljnom.

U unutrašnjem, kada se radi o političkim tenzijama u samim balkanskim društvima:

„Slepa potraga za stabilnošću po cenu progresa u demokratskom razvoju virtuelno garantuje opstanak istih patologija koje su već zatrovale region.“

Ovo je, dosad, najdirektnija kritika politike tzv. „stabilokratije“ koju je poslednjih godina sprovodila EU pod vođstvom Merkelove, i najoštrije razlikovanje između američkog i evropskog pristupa: EU je smatrala da je šargarepa dovoljna da privuče lojalnost koruptivnih balkanskih lidera, SAD nisu spremne da se odreknu ni štapa.

Nedavna promena vlasti u Makedoniji, i pad režima Gruevskog, pokazuju da je zec pojeo evropsku šargarepu i da nikako nije mogao da ode iz bašte bez američkog štapa. Izveštaj upravo i navodi makedonski primer kao obrazac koji treba slediti.

Ali, izveštaj pominje i ulogu „brokera“ u spoljnom značenju: kao posrednika u rešavanju otvorenih pitanja između pojedinih balkanskih zemalja. Kao jedan primer takvog posredništva izveštaj navodi pregovore između Makedonije i Grčke oko imena, za koje dobro obavešteni izvori očekuju da će se uspešno okončati već u proleće 2018. godine, i to upravo zahvaljujući američkom posredovanju.

Četvrto, to je oslonac na „preduzetnike i omladinu u regionu“. Na prvo čitanje, ovo zaista zvuči kao često ponavljana floskula: od pada Berlinskog zida, razne evropske i američke administracije pominjale su „preduzetnike i mlade“ kao onu arhimedovsku tačku oslonca koja može da pokrene svet. U praksi, međutim, zapadni uticaj u ovom delom sveta u poslednjih četvrt veka više se održavao spojem tajnih službi i organizovanog kriminala nego preduzetnika i mladih.

Međutim, na drugo čitanje, ako se pogledaju identične socijalne strukture na koje se oslanja vlast Dodika i Izetbegovića, Vučića i Tačija, Đukanovića i Kolinde – amalgam lumpenproletarijata, kriminala i birokratije – ovaj četvrti predlog potencijalno može da fermentira revoluciju. Jer, “preduzetnici i mladi“ su upravo oni isti društveni slojevi koji su dali ključan doprinos pobedi Zaeva u Makedoniji: ovde su Vilson i Hojt Ji u potpunom saglasju.

***

Konačno, koji bi od navedena četiri predloga – zaista primenjen od strane američke administracije – objektivno odgovarao sadašnjem režimu u Srbiji? Po našem mišljenju, nijedan.

Prvi bi bolno podsetio srpsko biračko telo na njegovu samoprihvaćenu ulogu američkog kvislinga.

Drugi bi ga doveo u konflikt sa svim resursima ruske meke moći i izložio raznim oblicima hibridnih pretnji iz Moskve.

Treći bi ga doveo u poziciju u kojoj bi morao da se liši ključnog unutrašnjeg saveznika: kleptokratskih struktura.

Četvrti bi stvorio novi socijalni reljef u kojem bi njegov položaj postao neodrživ.

U površnoj srpskoj javnosti koja ne čita ništa više od naslova, jedna rečenica – ona o „istorijskom približavanju sa Srbijom“ – možda je mogla da bude kratkoročno iskorišćena u propagandne svrhe. Sve ostale su, zato, pažljivo prećutane.

***

Objavljeno na portalu http://www.mojizbor.info 6. decembra 2017:

https://mojizbor.info/2017/12/jugoistocno-od-evropskog-raja-novi-predlozi-atlantskog-saveta-za-balkan/

Реквијем за Теодора А.

Teodor

“Ти ћеш водити, удараћеш ритам марша будућности, младићи ће се заклињати на твоје име, и захваљујући твом лудилу они више неће морати да буду луди.”

(Томас Ман, “Доктор Фаустус”, 1947)

 

I

Кошмар (1)

260px-Johann_Heinrich_Füssli_053

“Зашто ли су ме поново позвали у ту зграду, и то у суботу поподне?” Улазећи у високу стаклену палату у новом делу града, Арон је са нелагодом приметио да на улазу нема уобичајеног обезбеђења. Кад се лифт зауставио на шеснаестом спрату све канцеларије су биле празне. Све осим једне, у којој су били њих двоје, Теодор А. и Професорка.

“Требало би да се нешто договоримо” – рекао му је кратко Теодор А. када је ушао. Звучао је прилично пословно и Арон са олакшањем помисли како разговор неће превише дуго трајати. Последњи који су имали није завршио превише добро и ништа се нису договорили.

“Ни њих двоје нису одавно дошли” – помисли Арон када је видео да по столовима нема уобичајене кафе и чаја и да су пепељаре још празне.

Пришао је телефону и позвао локал кафе кухиње. Нико се међутим није јављао.

“Нећемо ништа добити данас. Овде одавно више нема ватре.” – рекла је Професорка.

Арон је запазио чудан израз који је употребила: “нема ватре”. Струје је, међутим било – канцеларија је била осветљена, као што би иначе, око пет сати поподне крајем октобра, и требало да буде. Зашто им онда не могу скувати ту кафу?

Ипак, није рекао ништа. “Ако ће договор бити кратак, можда могу издржати и без кафе?” – помислио је.

Када је Девојка ушла у канцеларију, Арон је у први мах помислио да је нова кафе куварица. Додуше, није носила уобичајену службену униформу али је то приписао чињеници да је била субота. “Можда су је ангажовали на брзину, преко Студентске задруге?” – помисли Арон.

Таман је заустио да јој каже поруџбину, али га Девојка није ни погледала. Ни њега, ни Професорку. Упутила се право ка Теодору А: “Хајде пакуј се. Време је да кренемо.”

Тек тада ју је Арон мало боље осмотрио: касних двадесетих или раних тридесетих, са шатираном косом, доста ђинђува, у сукњи од меке браон коже и мокасинама на ногама. Вероватно би могла да буде сасвим привлачна, само да није била толико агресивна.

“Како ти упадаш овде без куцања и прекидаш наш разговор? И ко си ти уопште?” – Арон је био више изненађен него љут.

Али Девојка му није ништа одговорила. Уместо тога погледала је сво троје и почела да псује. Теодор А. је седео без речи. Професорка је рекла да се њих двоје некако договоре…

“Нема договора, он мора да иде одмах. Дуго га већ чекамо.”

Арон је устао. Помислио је како би, вероватно, Девојку могао лако да савлада и избаци напоље, али му се то чинило некако неприличним. Зато је ипак пришао телефону на писаћем столу и покушао да позове обезбеђење. На локалу се међутим нико није јављао. Девојка га је гледала презриво:

“Не вреди ти. Неће доћи. Нема ни келнерица ни обезбеђења. Данас сам само ја са вама. А он данас иде са мном.” – одмахнула је главом према Теодору А.

Арон пружи слушалицу Професорки. Најближа полицијска станица није била далеко, мада би и њено обезбеђење могло да се попне из приземља и одведе незвану гошћу која их је узнемиравала. Њен изненадни улазак онемогућио их је и да почну разговор због којег су се окупили – мада Арон још није ни знао која је требало да буде тема тог разговора. Међутим, Аронова рука са слушалицом је остала у ваздуху. Слушалицу је онда, сасвим неочекивано и користећи тренутак његове непажње, узела Девојка и позвала један број. Није ништа говорила али је било очигледно да некога, о нечему, врло пажљиво слуша. Потом се окренула Професорки:

“Сад можеш и сама да се увериш да он мора да оде.” – Девојка је победоносно пружила слушалицу Професорки која је ћутке слушала Арону непознати глас са друге стране жице – “Не вреди да га вас двоје овде задржавате. Његово време је прошло.”

Професорка је коначно спустила слушалицу, слегла раменима и одмахнула главом. Теодор А. је полако устао са столице и без отпора кренуо ка вратима од канцеларије. Изашли су не осврћући се, без поздрава.

Арон је био запрепашћен:

“Кога је звала? Са ким сте причале? Ко то може да му нареди да оде, тек тако? То је био…”

“Не, то није био он. Није важно. Хвала ти што си покушао.”

Било је нечега што се Арону у читавој тој ситуацији није допадало. Све је деловало исувише гротескнo: време у којем су се састали, наизглед без доброг разлога; неочекивани улазак младе жене и њено агресивно понашање; потпуно необјашњива резигнација ово двоје, готово мирење са судбином; чудан телефонски разговор на крају. Да ли је био позван само да би био сведок Теодоровог чудног одласка? Зато Арон није престајао са питањима:

“Ко је та девојка? Да ли је ти уопште познајеш? Где га је одвела?”

“Она је већ сада његова господарица.”

Опет је добио половични, готово енигматични, одговор али више није имао времена да размишља о њему. Јер, у том тренутку, Арон је осетио како Зграда почиње да се љуља. Најпре полако, једва приметно, а потом све више. Кроз прозор је могао да запази горостасне металне конструкције, састављене од разних цеви и резервоара, осветљене стотинама малих светиљки, како полако плове реком, низводно.

“Зашто се ова зграда љуља? Шта је то напољу?”

“Изгледа да је Теодор одвезао зграду пре одласка.” – Професорка је слегла раменима – “А оно је ваљда рафинерија у Ш.”

Арон је заустио да каже како нико нема право да одвеже Зграду, али Професорка га више није слушала. Наставила је да седи, одсутно, за писаћим столом. Арон је добро знао да у Ш. нема никакве рафинерије, а када би је којим случајем и било, рафинерије не плове рекама. Зграда се све више љуљала. Ускоро је почела да испушта ужасне звуке, као када се сече метал. Изгледало је као да је неко, неком великом тестером, одваја од њених темеља.

Зграда је на крају пала у реку. Њена природна сребрнасто бела боја одједном је постала угљено црна, као да је изгорела. У хоризонталном положају, подсећала је на џиновски мртвачки ковчег. Међутим, и даље је испуштала оне ужасне звуке. Нашавши се у води, Арон је почео да плива према обали…

 

II

Разговор

Phone

Ужасан звук рушења Зграде полако се стапао са, такође ужасном, звоњавом телефона. Уместо Зграде, лица окупаног хладним знојем, Арон Цибулски је полако око себе препознавао обрисе хотелске собе у којој је заспао свега три или четири сата раније. Један кошмар је очигледно био готов.  Да ли је други био на помолу? Јер, телефон је упорно настављао да звони.

Сасвим полако, Арон спусти ноге са кревета на тепих. Његов стомак је још осећао тешке последице претходне ноћи: сувише шампањца, сувише јако зачињених оријенталних јела, сувише тешког француског вина… Погледао је на сат на ноћном сточићу: пола девет ујутро.

Телефон је престао да звони и Арон за тренутак осети готово неодољиву жељу да се врати у кревет и преспава доручак. Горак укус у устима натерао га је да у мини бару потражи неку чоколаду. У том тренутку проклети телефон је поново почео да звони…

Мамуран, Арон се једва дотетурао до писаћег стола и погледао на екран мобилног телефона: позивни број Склавоније и код тада јединог мобилног оператера је очекивао, али су већ прве три цифре телефонског броја – 249 – указивале да се нешто догодило. Знајући његове навике, да касно устаје и да је ујутро мрзовољан, Глумица га никада није звала тако рано – чак и када није знала да се налази у иностранству, као што је тог дана добро знала.

“Само да ти јавим да је Теодор А. убијен. Овде ће ускоро доћи полиција.”

За тренутак Арон помисли да је и овај телефонски позив само наставак претходног глупог сна. Било му је на врх језика да упита Глумицу да ли Зграда још увек стоји или је пала у реку, али онда помисли како би то било бизарно у оваквом тренутку. Неометана, Глумица је наставила да прича:

“Пре двадесет минута, на улазу у зграду његове фирме. Увиђај је још у току, мостови су блокирани. Професорка је у Индији тако да…”

Откад је две године раније искључен из врха владајуће странке и постао политички контроверзан банкар, Арон је почео своју везу са Глумицом. Њено позориште је тих година таворило и она, са две ћерке и мужем програмером, није имала други избор него да се привремено запосли у седишту Странке. Врло брзо постала је Аронова љубавница, а нешто касније и доушник. Или је тај редослед можда био и обрнут, ваш приповедач већ тешко може да се сети, али није ни претерано важно за нашу причу. Јер, све док је Теодор А. био у руководству Странке, и Арон је морао да предузима неопходне мере предострожности. А једна од најважнијих међу тим мерама била је и да у његовој близини стално има свог човека. Теодор А. је био женскарош, Глумица помало нимфоманка и бољу комбинацију Арон није могао да пожели…

Глумица је наставила да прича: сахрана ће се обавити већ сутрадан, што је свакако рано и помало чудно. Још увек се чекају инструкције за званично саопштење, али – како она сазнаје – убиство ће бити представљено као политичко, иако наравно нико нема појма о мотиву…

Тек нешто касније, под тушем, Арон је коначно успео да сабере мисли. Човек који је, зависно од времена и околности, био и његов пријатељ али и огорчени противник, сада се налазио негде на путу за мртвачницу у Белбургу. Али, то je било мање важно у односу на чињеницу да је Странка остала без човека чија се способност могла мерити само са његовом злобом, без свог Мефиста и Доктора Фауста, у једној особи. А све је то заједно било безначајно у односу на крупне промене у комплексној расподели моћи, које ће ово убиство изазвати…

А још касније, када је коначно сишао на доручак и почео да се припрема за наставак дана, Арон је почео да озбиљно размишља и о претходној вечери, и чудној поруци коју је тада добио. У светлу ситуације настале тог јутра и она је попримила нова и сасвим другачија значења…

 

III

Теодор А.

Teodor A

У престоницу је Теодор А. стигао почетком претходне деценије, из малог града на западу Склавоније. Проницљив, амбициозан и без сувишних скрупула, са увек непријатним подсећањем на сиромашно детињство, брзо је схватио да своју жељу за лепим животом, новцем, женама, утицајем и уважавањем људи најлакше може да оствари бавећи се политиком.

Десетак година раније, он би вероватно – јер, био је свакако интелигентан човек, а уз то и добар и марљив студент – направио мирну каријеру, коју би потом изграђивао деценијама, све до пензије. Али, у земљи која је већ тада, као воз којем су отказале кочнице, незаустављиво јурила у сусрет слому друштвеног система и грађанском рату, све оно што би се иначе догађало деценијама скратило се на године, док су године постајале месеци, а месеци дани.

Тако је и каријера Теодора А. кренула метеорски. Из мале изнајмљене собе са чијег прозора се видео споменик са коњаником, коју је делио са пријатељем, студентом медицине, па преко самачког стана поред фудбалског стадиона, све до луксузног пентхауса у новом делу града из којег је тог петка кренуо на свој последњи, кратки пут – Теодор А. се кретао брзо. Никада се није везивао за места: она су за њега била случајна, готово принудна, станишта, нешто готово случајно, где је морао да преспава, а не делови његовог живота, као што дом јесте за свакога од нас.

Није се, исто тако, везивао ни за људе: и њих је посматрао утилитарно, инструментално, понекад цинично, али увек без емпатије. Оженио се тако што је своју девојку напросто украо – неко би рекао, киднаповао, али би тај израз вероватно био претеран – и из родитељског дома довео у мали самачки стан код фудбалског стадиона, држећи је тамо закључану све док коначно није пристала да се уда за њега.

Д. је била лепа жена, али ни њу Теодор А. није заиста волео: као и луксузне аутомобиле, и жену је сматрао неком врстом трофеја, лепе (и скупе, како би понекад волео да нагласи у друштву) ствари за показивање. Ипак, родила му је троје деце, од којих је једно умрло још као беба.

Уместо своје жене, Теодор А. је волео туђе жене. Ипак, не би се могло рећи да је био класичан женскарош: и то освајање туђих жена за њега је била врста игре, одмеравања снага, провера сопствених граница. Волео је, такође, и жене старије од себе, што су аналитичари разних служби које су се њим бавиле били увек спремни да опишу као Едипов комплекс, али се приповедачу чини да је и та оцена била помало упрошћена.

Ни Теодор А. није био тип човека којег су људи волели. У жељи да своју моћ представи већом него што је стварно била он се трудио да је манифестује на груб и често понижавајући начин, као да ће је тако увећати. Они који од њега нису ништа очекивали сматрали су га за скоројевића и презирали га. Они који јесу, осећали су мржњу која је била пропорционална понижавањима које су били принуђени да трпе. Тако је, за само десетак година, Теодор А. постао заробљеник слике коју је, упорно и стрпљиво, сам о себи стварао. На крају, није више ни могао да побегне од ове мале представе, иако му је она наносила штету.

Бег од те стварности коју је створио, и која је била истовремено и сањана али и застрашујућа, пуна спољног гламура али и дубоких унутрашњих страхова, Теодор А. је понекад тражио у својим песмама. Писао их је када би бежао и од себе самог, оне су биле његов начин да опише људе и време, своје жене и своје снове, да макар у оним, не тако честим, тренуцима у којима их је писао буде оно што је потајно желео да буде, а не оно што је од њега, на крају, испало. Објављивао их је, увек, под псеудонимом – иза којег, занимљиво, никада није скупио храброст да стане јавно иако те песме уопште нису биле лоше.

Теодор А. је гајио и неку врсту интимног, унутрашњег, отпора према новотаријама које је доносило ново време. Није, на пример, волео мобилне телефоне који су се појавили тек у последњих годину или две његовог живота. Пар година раније, нервирао га је и продоран писак пејџера. Али исто тако није волео ни нове институције, оне на које није био навикао: политичке странке је, на пример, искрено мрзео као групе паразита. Како све оне опозиционе, тако и ону једну, владајућу. Једно од ретких питања новинара на које је икада одговорио било је и оно о сопственом бављењу политиком:

“Не мислим да оснивам политичку странку. Али можда бих могао да купим једну. Чујем да су сада јефтине.”

Коначно – јер, Професорка му је дала понуду која се не одбија – Теодор А. је ипак завршио у Странци. Оној у чијем је оснивању и сам учествовао, која је његово име вратила на насловне стране новина, у којој је успео да заради нове и веће паре, али и да стекне нове и опасније непријатеље. Оној странци у којој је, и због које је, доживео онај последњи, најузбудљивији сусрет у целом свом дотадашњем животу: сусрет са сопственим убицом.

 

IV

Везиров парадокс

Restaurant

Конобар се са муком пробијао кроз пуне столове, носећи са вештином мађионичара неколико тањира пуних турских предјела: дагње пуњене пиринчем, мале сарме у виновом лишћу, фета сир са оријенталним зачинима, салату од хоботнице, пржену џигерицу на луку…

После лета из Штокхолма, а потом и пријема велике адвокатске компаније у Ситију, на којем је попио више шампањца него што би било мудро – јер, затекла се тамо једна сасвим љупка бринета са којом је визиткарте разменио тек после четврте чаше – Аронов стомак је осећао глад. Зато му је вечера са британским обавештајцем Џефријем Барнабијем деловала као добар крај дана.

Откад су двоје Џефријевих колега помогле Председнику да склавонски Телеком прода италијанским и грчким купцима по цени за коју је цела Европа знала да је преплаћена, односи са службом Њеног Величанства били су бољи него икада у последњих десет година.

“Знам да си се мучио у Шведској са оном њиховом храном, па помислих да би вечерас волео нешто мало егзотичније?”

Барнаби је руком дао знак конобару да ће њих двојица сами узети храну и отпустио га из сепареа.

Наставили су да пуше дуван са аромом јабуке из две велике наргиле – било је то готово деценију пре него што ће пушење бити забрањено у лондонским кафанама – и једно време су ћутке посматрали весело друштво око себе: нешто туриста, пар бизнисмена турског порекла у британској престоници, неколицину препознатљивих пријатељица ноћи и неколицину оних за које се то могло само претпоставити. Гости турског ресторана Софра на Мејферу били су у свом уобичајеном вечерњем расположењу за радни дан крајем недеље. Ако би било ко тражио њих двојицу у Лондону те вечери, Софра би била последње место где би могао да их очекује.

Склавонија је тих јесењих месеци очекивала коначно укидање спољног зида санкција, пријем у међународне финансијске институције и приступ светским тржиштима капитала. Арон је претходног лета већ искористио Џефријеве везе како би банку за коју је радио, пречицом, учланио у SWIFT, међународну асоцијацију за платни промет из које је, због међународних санкција, била искључена још почетком те деценије.

И онда, кад су почели да једу, уместо пословног разговора Арон је чуо питање које није очекивао и које је цело вече одвело у једном такође неочекиваном правцу:

“Теодор А. према нашим информацијама све више прави проблем Леденом. Жалили су нам се и Американци. После твог смењивања у Странци његов утицај је наравно порастао, али зар се могло очекивати да буде баш толики?”

Арон је слегао раменима. Сукоб између генералног секретара Странке и шефа Тајне службе трајао је већ неко време – заправо, њих двојица се никада нису ни волели – али је кулминирао претходне зиме, када Ледени није прихватио Теодорове сугестије да се опозиционе демонстрације због крађе на локалним изборима разбију силом. Тражио је од Председника да уђе у преговоре…

Британац је све то наравно већ знао сасвим добро, и његово прво питање је било реторско. Зато Арон није ни одговорио на њега: чекао је оно наредно, за које је знао да неће бити такво. И оно је убрзо стигло:

“Да ли си размишљао да се вратиш у политику? То би могло да се удеси.”

Арон је одмахнуо главом, са изразом лица који није остављао много сумње у искреност његовог одговора:

“За тебе није важно да ли сам размишљао, него да то нећу учинити.”

Потом је, гледајући у упитно лице свог домаћина, додао:

“И то из три разлога, од којих би ми, искрено, и сваки појединачно био довољан.”

Џефри је деловао више разочарано него изненађено. Ипак, и овог пута је преовладала његова љубопитљивост тако да ништа није рекао. Арон је искористио његово ћутање и наставио. Желео је да то питање што пре скине са дневног реда:

“Прво, у последње две године сам открио да ми се баш свиђа да будем банкар. Друго, никада се не враћам тамо где сам већ једном био. Треће, ако би ти то заиста могао да удесиш, онда би то била твоја Странка, а не моја, зар не?”

И на том месту би овај разговор, вероватно, и био завршен – па тако ни по чему не би заслужио да уђе у ову причу – да Барнаби није, сасвим изненада и мимо своје уобичајене уздржаности – рекао једну реченицу сувише:

“Ако Теодор А. настави да омета Леденог, ви ћете имати само два избора: да се ослободите Теодора, хтели или не хтели, или да уђете у рат.”

Било је скоро једанаест сати увече и већ уморни конобар је донео баклаве и чај. Софра се помало празнила, тек неколико столова је још увек било заузето.

Хтели или не хтели. Willy-nilly. Последњи пут је Арон од свог пријатеља чуо овај, не толико чест, енглески израз пре неколико месеци, када су разговарали о начину на који ће престати љубавна веза између једне лепе принцезе и њеног египатског љубавника. А престаће свакако, рекао му је тог пролећа Џефри. Хтели или не хтели. Willy-nilly.

И престала је, последњег дана августа, фаталним саобраћајним удесом у Граду светлости. Више тако што њих двоје нису хтели него што су хтели, помислио је Арон кад је тог дана чуо вести. И ево га, после непуна две месеца, Џефри се поново игра речима. Хоће ли и Теодор А. морати да оде, више тако што неће хтети него што ће хтети, као што је морала и принцеза? Или ће морати да уђу у рат?

Играјући се са гајтаном наргила, Арон је свом домаћину поставио загонетку:

Ако Везир може бити погубљен кад год то Султан зажели, из било ког разлога и без обзира да ли свој посао обавља добро или лоше, који је једини тренутак у којем Везир заиста зна шта Султан мисли о њему?

Била је то ситуација описана у тзв. Везировом парадоксу, за који је Арон знао да се налази у уџбеницима за обуку британске тајне службе. Џефри га је погледао, помало изненађено, и одговорио, помало штреберски, као што је некада чинио на испитима:

“Наравно, то је онај тренутак у којем сазнаје да ће бити погубљен.”

Са оближњег Биг Бена зачуо се први од једанаест удараца звона. Хиљаду миља даље, у Белбургу, наступила је поноћ. Са тим првим ударцем звона на Биг Бену отпочео био је отпочео петак, последњи дан у животу Теодора А.

 

V

Сахрана

funeral

Супротно уобичајеном времену крајем октобра, субота је у замку у којем се налазио Арон осванула сунчана, а у Белбургу кишовита. Нешто после један сат поподне, са мобилног телефона положеног на зелену чоју конференцијске дворане зачуо се сасвим тих сигнал. Очекивана порука је стигла. Глумица је послала списак оних који су се појавили на гробљу у новом делу града. Чудна мешавина државног врха – предвођеног председником – пријатеља из мутног пословног света, естрадних звезда, људи из тајних служби али и оних људи на ивици закона. А понеко и преко те ивице. Уобичајено за Белбург у тој деценији, уосталом.

“Наручилац убиства је присутан на сахрани.” – помисли Арон, гледајући у екран свог телефона – “Али, да ли је био само један? И да ли су знали један за другог?”

Потом је прочитано и Професоркино писмо. У седишту Странке, факс послат из Индије је преузела Глумица, тако да је Арон био у прилици да прочита текст и пре него што је био изречен:

“Недостајаћеш ми док будем жива. Хтела би да знаш, док одлазиш, да од мене не одлазиш. Молим те, брини за све нас које си оставио, а ја ћу бринути за тебе. И не љути се на мене што сам ти понекад нешто замерала. Увек си био мој друг. Сада сам ти ионако све опростила.”

Читајући факс са текстом писма Арон се сетио сасвим случајног сусрета са Теодором А. претходне недеље, на броду усидреном на ушћу двеју река. Учтив поздрав у којем су обојица уложила додатни напор да изгледају срдачно. Неколицина људи за суседним столовима који су их посматрали. Сусрет који је у једном тренутку био на ивици да се настави у спонтани разговор, али ипак није. Пропуштена прилика да се о гласинама, које су већ недељама колале престоницом Склавоније, чује понешто и од човека на којег су се оне односиле.

Сада је за све то било касно. Гласине, овог пута, нису биле гласине.

Арон Цибулски је волео фер плеј и надао се да ће време донети прилику за нову партију у његовом шаховском мечу са Теодором А, партију у којој ће добити прилику за реванш за претходну коју је изгубио. Баш као што је у претходној Теодор А. имао свој реванш за ону пре ње. Сада је убица одлучио да прекине тај шаховски меч, рушећи противничког краља пре него што је Арон стигао да добије следећу партију.

Арон је одлучио да пронађе убицу. Није, додуше, тачно знао ко би и какве користи могао да има ако би успео у томе. Теодор А, очигледно, више никакве. Он сам, вероватно, такође не. Правда ионако постоји само у романима. Ипак, овог пута, Аронова знатижеља је превладала у односу на рационалне разлоге…

 

VI

Modus operandi

Red-Gunman-org-300x300

Почетком наредне недеље, кад се Арон вратио у Белбург, о Теодору А. готово да више нико није ништа причао. Тек понеки таблоид би, реда ради, објавио понеки детаљ, по правилу погрешан. И Странка је убрзо престала са својом кампањом да се ради о политичком убиству. Прва асоцијација на таво објашњење била је подсмех – цео Белбург је знао да је тадашња склавонска опозиција била организационо сасвим неспособна чак и за мање захтевне подухвате од овога. Друга асоцијација је, међутим, била застрашујућа: ако би се остало на терену политике, а искључила опозиција, остајало је мало осумњичених, и то оних о којима није било препоручљиво превише причати…

“Убица је био нижег раста, тамнијег тена, у кожној јакни, фармеркама и патикама и на глави је носио плетену тамно плаву капу. Издвојио се из групе људи на аутобуској станици и пришао мети, држећи неки предмет у  жутој најлонској кеси…”

Арон је гласно читао полицијски извештај и размишљао:

“Професионалац. У мноштву са којим је чекао аутобус никоме није превише упадао у очи. Оружје је било у кеси, да би она сакупила чауре.”

Потом је упитао свог госта:

“Одакле информација да је доведен из Украјине?”

Полицајац је слегао раменима:

“То и није информација из истраге. Појавила се у граду преко канала које обично користи Тајна служба. Сасвим могуће да се ради о намерно подметнутом кривом трагу. Проверавали смо украјинске држављане чији је боравак пријављен последњих дана. Од тројице који одговарају опису двојица имају алиби. За трећег немамо податак да је изашао из земље, али се више не зна где је.”

Арон је наставио да чита:

“Два кратка рафала, сваки између пет и седам метака. Калибар 9×19 милиметара. Обдукција је утврдила да се у телу задржало 11 зрна, од којих је чак пет било смртоносно.”

Подигао је поглед са папира:

“То би требало да буде МП-5, аутоматски пиштољ Хеклер и Кох. Више су га користили Израелци него Украјинци?”

Искусни престонички инспектор, Аронов пријатељ, слегао је раменима. Није се посебно трудио да сакрије своја очекивања: ово убиство никада неће бити званично разрешено. Исувише много интереса, страхова, освета и нада преклапало се у личности Теодора А. Исувише много мотива да би се они могли прецизно одредити. Исувише много опасности, ако би се копало сувише дубоко.

Заменик министра полиције убијен је шест месеци раније, у једном белбуршком ресторану. Међутим, за његове дугове из шверца цигаретама, партнерима из планинске Дукловије, углавном се знало. Ни Теодор А. није био без дугова, али његови повериоци су били сасвим другачије природе: државне банке, углавном, а оне, као што је познато, не убијају своје дужнике…

“Није имао обезбеђење тог дана? Његов возач није био наоружан?” упитао је Арон изненада?

Инспектор је одмахнуо главом:

“Полицајцу који му је био додељен као пратилац тог јутра је био заказан редован лекарски преглед у амбуланти министарства унутрашњих послова. Два месеца раније него што је требало. За возача је нафтна компанија, где је био запослен, петнаест дана раније поднела захтев за дозволу за ношење оружја. Није још био решен.”

На великом картону Арон је пажљиво уцртавао стрелице, квадрате, кругове, плавим и црвеним фломастером. Инспектор је био готово на вратима када се Арон изненада сетио још једног детаља:

“Безбедносне камере на улазу у зграду нафтне компаније биле су удаљене не више од пет до шест метара од места злочина. Покривале су угао од готово тридесет степени. Било је сунчано јутро. Снимак није могао да вам помогне у идентификацији убице?”

Држећи већ руку на кваки врата, инспектор се окренуо ка Арону:

“Знам да ће ти звучати као сценарио лошег криминалистичког филма, али камере тог јутра нису радиле. Наводно је била најављена нека оправка, мада у менаџменту компаније сада не могу да нађу документ у којем би писало ко је наложио њихово искључивање.”

Арон је одмахнуо руком свом пријатељу у знак поздрава и вратио се картону са белешкама. У горњем левом углу записао је штампаним словима:

“Теодор А. Доведен на стрељање.”

 

VII

Истрага

panel-sherlock-painting

Аутомеханичар је причао како је амортизер на службеном аутомобилу Теодора А. био одврнут до те мере да малтене није отпао…

“То никако није могло само од себе да се деси. И још на новим колима, купљеним пре само пола године. Морао је неко руком да га одврне. Била је то опомена…”

Друштво у малој крчми на ободу града помно је слушало причу. Ипак, не дешава се баш сваког дана да се убије генерални секретар владајуће странке, а да његов аутомеханичар буде ваш комшија?

Изгледа, ипак, да је аутомеханичар то причао превише често: пар недеља после убиства сачекали су га људи са некаквим службеним легитимацијама и са њим обавили, хм, разговор. О садржини тог разговора никада није направљена никаква белешка, а не зна се тачно ни какве су то легитимације биле. Ипак, после тога је радионица убрзо затворена. Једни тврде како је човек изненада отишао за Немачку, други су се опет могли заклети да су га видели у малом граду преко реке, трећи нису ништа чули или нису знали.

У сваком случају, истражни органи са њим нису имали прилике да разговарају, нити су икада обавили испитивање аутомобила. Тако се и прича о одврнутом амортизеру, од трага који би могао да води ка наручиоцима убиства, претворила у још једну од непроверљивих гласина

Али, овај пропуст, ма колико важан, није био и једини. Од самог почетка, истрага се кретала на два паралелна колосека: један се односио на државну нафтну компанију на чије је чело, тог лета, дошао Теодор А; други се бавио његовом политичком делатношћу. Искусни полицајци погледали би да ли су се, можда, та два колосека укрштала на неким тачкама.

Међутим, у овој истрази та два колосека су истраживана одвојено: одсек за убиства белбуршке полиције се бавио нафтном компанијом на чијем је челу био Теодор А: њеном приватизацијом која је била већ почела и требало ускоро да се и заврши; његовим конкурентима у њој; њеним конкурентима на црном тржишту нафтних деривата, тржишту озбиљно поремећеном закључењем мира у америчкој војној бази две године раније и укидањем међународних санкција које су претходних година доносиле невиђене профите.

Политичким колосеком бавила се – то јој је уосталом био и посао – Тајна служба, на ужасавање Странке која је, ваљда, сматрала да би тиме сама требало да се бави. Како је касније причао један од људи који су радили на овом случају: прва није хтела, друга није знала, а обе заједно нису смеле.

Нико, заиста, није директно ометао истрагу о убиству Теодора А. Оперативцима се, на разне неформалне начине, сугерисало да “не морају да форсирају”, да “иду полако”… Како је то приватно формулисао један од инспектора:

“Сви смо знали докле се заиста смеју пратити трагови. Чим би почели да воде према политици или људима исувише блиским Тајној служби сви би одједном оболели од слепила.”

Нико као полицајци, наиме, није био бољи сведок како су се тих година стицала богатства; нико као они није био свестан разних нелегалних послова у номенклатури – понекад су морали и сами да их обезбеђују; нико као они није био близу спреге политичке моћи, параполицијских и парадржавних структура и организованог криминала; нико као они, лакоће са којом се губи глава кад у игру уђу велике – оне заиста велике – паре.

 

VIII

Ледени и његов посредник

Ledeni

Да је Ледени, шеф склавонске Тајне службе, у – да се тако изразимо – специфичним везама са својим америчким колегама одавно су наслућивали и Теодор А. и Арон. На једној вечери, после неколико чаша више него што је било разумно, то им је нехотично потврдио и њихов страначки колега Бизнисмен, познат по својим блиским везама са Леденим.

“Завршене су све припреме да се коначно деси тај састанак. Газда каже да је то од пресудног значаја да се Американци смире, сад кад је коначно престао рат преко реке. И рачуна на нас тројицу да помогнемо, да се Професорка око тога не буни.”

Бизнисмен је, наравно, мислио на састанак Председника са лидером опозиције, Филозофом, који је Ледени већ месецима пажљиво припремао, и то је овој двојици било јасно. Ипак, када су се растали, њихову заједничку пажњу је привукао један други детаљ:

“Он Леденог сада већ зове и газдом, и то нама у лице. То је дрска провокација.” – Теодор А. је гладио своју црну браду кроз коју се тек пробијала понека седа – “Неће му то на добро изаћи.” 

Зенице Теодорових очију су се сузиле, био је то непогрешив знак беса који га је обузимао и планова који су му се мотали по глави. Арон је, по свом обичају, био мирнији. Добро је знао о чему Теодор размишља и покушао да га од тога одговори:

“Види, ништа нећемо добити ако сад буде смењен. Ледени ће убацити другог свог човека, за којег ће нам опет бити потребно бар годину дана да га откријемо. Овако бар знамо о коме се ради.”

Био је то, међутим, и последњи заједнички сусрет ове тројице људи. Годину дана касније, Арон је смењен из врха Странке, након пажљиво припреманог обрачуна, у којем су – из различитих разлога – учествовали и Теодор А. и Бизнисмен. Три године касније, Теодор А. је био мртав.

Зато је тог јануарског петка поподне, када му је секретарица пренела поруку да је Бизнисмен ту у близини, и да би волео да наврати ако је слободан, Арон и помислио управо на тај њихов последњи заједнички сусрет:

“Гле, враћа се да доврши необављени посао?”

Бизнисмен је покушао да глуми нешто између учтивог посредника и старог пријатеља. Дошао је у Аронов кабинет у банци са флашом чиваса и нападно љубазним осмехом. Арон је претпостављао о чему се ради, али је одлучио да одигра неку од својих уобичајених малих игара:

“Ах, па ти си сетио да дугујеш нашој банци шест милиона марака? Само, ти знаш да наплата потраживања, чак и тако великих, није мој посао овде.”

Арон је наравно мислио на кредит одобрен пре неколико година Бизнисмену за куповину виле коју је он касније поклонио Странци. Уговор о поклону са њим је, у име и за рачун Странке, потписао управо Теодор А. Кредит који, када су уговором предвиђени рокови истекли, није никада враћен.

Гост је, међутим, дошао сасвим другим поводом. Када је секретарица унела лед и воду, отпио је први гутљај из чаше и рекао:

“Твој главни политички противник је већ пуна три месеца на гробљу. Шта има природније него да се сада вратиш? Његово место је слободно, а можемо да преговарамо и о томе да преузмеш бар један део његових бизниса?”

Како израз Ароновог лица није одавао одушевљење тим предлогом, Бизнисмен је покушао да га додатно образложи:

“Као што сам вам обојици рекао пре две године, газда ради посао. Председник се коначно видео са Филозофом. Американци су задовољни. Мир је потписан, Телеком продат. Уклањају се они који сметају консолидацији нових структура. Теодор А. није успео да схвати све то, али ти си паметнији од њега…”

Арон је размишљао о самоуверености свог госта. Одувек је он био помало склон томе, тој врсти јефтиног блефа, чак и пре него што је стекао новац до оне границе од које та самоувереност почиње да се подразумева. Али, самоувереност коју је показивао тог дана била је нешто посебно.

“Овај човек је курир.” – помисли Арон. “Шта му значи опаска да сам ја паметнији од Теодора А.? Он зна да мени не сме да прети, преноси ли онда туђу претњу?”

Бизнисмен је наставио да прича. Причао је о новој влади која би требало да буде изабрана за неких месец дана, о њеној проевропској оријентацији, о милионима, камионима и авионима, о модернизацији, и о свему другом о чему се уосталом увек прича када се помену те теме. Поменуо је и како ће Странка, по први пут, у ту владу ући директно, са својим министрима, како је положај генералног секретара, упражњен убиством Теодора А, јако важан за координацију целог тог новог историјског пута, и тако даље.

“Ево, и ја сам прихватио да жртвујем део времена од своје фирме и своје породице и прихватио сам да водим државни здравствени фонд. Многи наши другови биће министри. Ред је да нам мало помогнеш. Није ваљда да се још љутиш што смо те сменили? Ми смо тебе, у ствари, сачували за ово време…”

Арон наравно није могао да каже да се заиста љути, нити је хтео да призна да је злопамтило какав је стварно био. Године проведене заједно давале су право обојици да један другоме кажу више него што се то иначе подразумевало и Бизнисмен је то право управо користио…

Арон, опет, није желео да са њим улази у озбиљан политички разговор, заправо –  претпостављајући чији је курир и видевши са којим циљем долази – ни у какав политички разговор. Да је разговор Председника и Филозофа већ завршен неуспешно, да ће разговори са другим коалиционим партнером који би могао да обезбеди већину за “проевропску владу” такође завршити неуспешно, и да су дани његовог госта, а и самог Леденог, практично већ одбројани – све то није желео да му он сам каже. Није био сигуран да ће у свом гласу успети да прикрије тријумфализам а није желео да остави утисак ситничавог осветника.

Ипак, између њих двојице је, у међувремену, био један леш – леш Теодора А.

Зато је Арон стрпљиво сачекао да попију другу, па и трећу чашу вискија. Већ је добро знао како његов гост реагује на алкохол, и знао је да се вероватноћа да се оно што чека коначно и појави неминовно повећава, како број тих попијених чаша расте.

А чекао је само повод. Повод да се увреди и тако заврши овај разговор. Али такав повод који неће бити личан и који ће његовој љутњи дати частан призвук. И тај повод је неминовно дошао, са четвртом чашом:

“Можемо да се договоримо да, у пакету, утешиш и удовицу?”

Бизнисмен се исцерио, са саучесничким осмехом: “Она ваљда сад припада свима нама?”

Арон је подигао обрве. Одглумио је изненађење, које је полако прелазило у индигнацију, па у благи презир:

“Не можемо да се договоримо о томе. Од свих жена на овом свету, не занимају ме жене живих пријатеља, а ни мртвих непријатеља. Обрнуто би већ могло.”

А онда је, не дајући свом госту времена да релативизује своју неукусну шалу, додао:

“Заправо, не можемо да се договоримо ни око чега. Осим, можда, да ми помогнете да нађем убицу. Али, нешто ми говори да сте, од свих људи на овом свету, баш вас двојица најмање заинтересовани за то?”

Са Бизнисменовог лица је брзо склизнуо нападни, готово усиљени осмех. Уступио је место фацијалном грчу, а његов глас је – као и обично када би био уплашен – постао за октаву виши:

“Више ниси у врху Странке. У чије име сада водиш ту своју приватну истрагу? Радиш то за Енглезе? Или за Председника? Или за сопствено задовољство? Газда је врло забринут.”

“Забринут за мене или за себе?”

Арон је одговорио питањем у којем је претходна оптужба била заправо поновљена, само још директније.

“За обојицу, ако ти се тако више допада.”

Лед у чаши са чивасем коју је Бизнисмен држао у руци почео је да испушта звонак звук, ударајући у њене стаклене зидове. Видевши да му се рука тресе, он ју је спустио на сто и наставио:

“Газда се занима шта си успео да пронађеш од трагова и волео би да види материјалне доказе.”

Арон је са стола узео Фајненшел Тајмс:

“Доказе ће моћи да види овде. Послаће их у редакцију једна лондонска адвокатска канцеларија, у случају да се мени нешто догоди.”

Био је то наравно блеф. У тренутку када се овај разговор водио, Арон још увек није имао те доказе. Али то Бизнисмен није знао, а – судећи по питању које је упутио – није тачно знао ни Ледени. Као што каже стара изрека: празне пушке се двојица плаше и тако се овај разговор и завршио како је и почео: неодлучно, у оној сивој зони, између необјављеног рата и незакљученог мира.

 

IX

Порука у кабареу Роуз

Cabare

“Он је брате типован са врха. Речено је људима да је слободна мета за одстрел.”

Дарио Бачанин, један од шефова белбуршког подземља, својевремено врхунски ликвидатор екстремне емиграције у иностранству, и сестрић министра одбране из планинске Дукловије, звучао је забринуто. Већ на почетку четрдесетих година, са вишком килограма и мањком рефлекса, више није хтео, а ни могао, да се бави некадашњим послом. Живео је од старе славе и старог новца, повремено би одрадио неку комбинацију, али је све ређе одлазио на места где су седеле нове екипе а све чешће проводио време код куће.

Тог фебруарског дана, Дарио и Арон седели су у његовој фабрици огледала у једном од предграђа Белбурга. Претходне недеље видели су се на једној прослави коју је у Дариовом клубу у резиденцијалном делу града организовала холандска амбасада, и домаћин је тада хтео да му исприча причу, али му је Арон дискретним покретом палца и малог прста на левој руци дао договорени знак да заћути: један плавокоси Холанђанин деловао је исувише заинтересовано за предмет њиховог разговора… Сада су, међутим, разговарали без сувишних сведока:

“Како то мислиш? Било је директних контаката у вези њега?”

Арон је почео да испитује Дарија по класичном обрасцу пет питања: ко, где, када, како, зашто. Знао је да његов пријатељ и иначе не воли да лаже, а да њега не би ни смео да слаже. Није, међутим, знао колико је можда поверовао градским трачевима, и није ли можда и сам постао плен неког од, намерно пласираних, кривих трагова.

“Брате, седео сам у Кабареу Роуз, први дани октобра су били, још увек топло време. Знаш да не волим да идем тамо, али је била она нова играчица, па ме моја екипа одвела. Ништа брате, труло, нешто ове богаташке деце, неки ликови од преко реке, пар цава, два или три корумпирана дрота.”

Арон је подигао обрве. Неки унутрашњи инстинкт му је говорио да у овој причи може да буде и више од обичног трача:

“Дакле, ти си био тамо лично, ниси чуо причу од некога?”

“Тако је брате, видео сам обојицу. Најпре су дошли Капетан и Клокан, сели су у сепаре, онај први поред клавира. После пола сата стигао је и он…”

Капетан и Клокан били су газде два највећа ланца шверца нафтним дериватима у Склавонији. У току санкција снабдевали су и државну нафтну компанију, маршрутним возовима преко Вардарије: заиста, пола министара те државице јужно од Склавоније било је на њиховом платном списку, као и сви дежурни контролори Уједињених нација који су надгледали примену нафтног ембарга. Са укидањем санкција, профити су им се смањили али су старе предности остале. Компанија на чије је чело претходног лета дошао Теодор А. била је, практично, њихов забран већ годинама. На њеним пумпама продавали су своју, шверцовану робу, а њеним директорима уредно плаћали њихов проценат.

Њих двојица су, дакле, свакако имали мотив, размишљао је Арон. Али не би се усудили да ударе на државу која их је штитила. Капетан је, уосталом, и сам био дугогодишњи агент Војне обавештајне службе. Својевремено. после убиства новинарке Хелене Патаки Капетан је сам пријавио сусрет са Командантом оном војном истражитељу, Филимону…

Дарио је застао, као да се двоумио да ли да уопште настави овај разговор. Иако је десетинама пута био испред нишана, увек се осећао несигурно када би се у његов посао – убијање људи – умешала политика. Телохранитељ је у том тренутку унео флашу са вискијем и лед, и неколико тренутака колико се задржао у просторији Дарио је размишљао да ли да настави.

“Стигао је ко?”

Арон је морао да га подсети где је стао.

“Ни ја брате нисам очекивао да ћу га видети, био је потпуно нестао после самоубиства оне новинарке, већ шта је све то са њом било. Али прошао је поред мене на пола метра. Знам да је био полумрак, али сам му чуо глас кад је одлазио.”

Арон је схватио оно што је до тада наслућивао: у сепареу кабареа Роуз, са Капетаном и Клоканом био је оперативац Тајне службе, Филип Грах, поверљиви човек Леденог за специјалне задатке. Једно време у Кини, после случаја са Хеленом Патаки, којој је носио пушку за фингирано самоубиство, а ето, изгледа, опет овде…

Кад се Филип Грах негде појави, неко буде краћи за главу. Арон се сетио неслане шале белбуршких полицајаца из тих година. Али, то би ипак можда могло да буде више од случајности.

“Ти ипак ниси чуо шта су причали у сепареу? Ниси ни чуо да је поменуто име Теодора А. Све си то закључио само зато што си их видео заједно?”

Дарио је одмахнуо главом:

“Нисам чуо шта су причали у сепареу. Али после петнаест минута је он отишао, а Клокан га је испратио. И јасно сам чуо шта му је тада Филип рекао: мора да буде готово пре него што се она врати из Индије, и чуо сам шта му је Клокан одговорио: сада је наш и Божји.”

Пратећи Арона до аутомобила, Дарио Бачанин га је посматрао испитивачким погледом:

“Сећаш се да сам ти још пре три године рекао да сам спреман да извршим задатак ако га добијем. Још онда се причало да га Председник не воли. Требало је само да ми јавиш.”

У ходу, Арон се полуокренуо према свом домаћину:

“Мислим да је ово сада ипак, једна сасвим друга прича. И нисам сигуран да би волео да знаш све њене детаље. А свакако би било безбедније за тебе да их не знаш. Десило се шта се десило, ти си у тренутку убиства ионако био у затвору у Атини, и то је најбоља ствар која је тог дана могла да ти се деси.”

Обезбеђење је отворило капију и Арон је изашао. Дарио га је посматрао помало збуњено и Арон је осећао потребу да му каже још пар речи:

“Хвала ти на овом обавештењу, биће ми драгоцено, као и увек. Али сада те молим да заборавиш све што си ми испричао. Има разлога за то.”

Возећи се назад ка центру Белбурга, Арон је размишљао:

“Шпанска крагна, омиљени modus operandi свих озбиљних служби. Обе стране имају своје разлоге. Јача страна из једних разлога убеђује слабију да мета више не ужива заштиту. Онда слабија страна, из сасвим других разлога, организује цео посао. Ухваћена у шпанску крагну жртва на крају бива ликвидирана од оних од којих је мислила да је заштићена, а на дискретну сугестију оних, за које је мислила да је штите. Ови други остају у контакту са њом до последњег дана, убеђујући је да заиста и јесте заштићена.”

Улазили су полако у центар Белбурга. У својој глави, Арон је готово склопио читав мозаик. Ипак, неколико коцкица је и даље недостајало. О Капетану и Клокану, њиховим интересима и каналима утицаја на њих, све му је било јасно. Али, ко је, заиста, у целом овом трилеру, био она јача страна? Шеф Тајне службе Ледени или његов пријатељ, британски обавештајац Барнаби? И да ли су та двојица, заиста, још увек била на две различите стране?

 

X

Разговори у затвору

jail

Бизнисмен је ухапшен  већ наредног месеца, под оптужбама да је оштетио државни здравствени фонд којим је управљао, сумњивим уговорима са израелском компанијом чије је седиште било у Лихтенштајну. Био је први члан дирекције Странке који је, право са те функције, отишао у затвор.

Када му је Професорка дошла у посету, донела је у затвор две ствари: торту и питања. Торта је била тог јутра купљена у једној елитној белбуршкој посластичарници – Глумица се лично побринула за то – али су питања била Професоркина. Заправо, била су то само три питања, поновљена више пута у разним облицима и изречена разним тоновима: другарским, забринутим, претећим, саучесничким, самоупитним:

“Ко је наручио убиство Теодора А? Какве везе има Ледени са тим догађајем? Шта ти знаш о томе?”

Бизнисмен је покушао да несрећни догађај представи као обрачун у сивој зони између бизниса и политике, нешто што се већ дешавало, трагедију транзиције која гута њене најбоље синове, као ваљда и свака револуција. Ипак, упркос наизглед грубом понашању он је био врло интелигентан, уосталом и доктор наука – била су то времена када докторати нису били куповани на пијацама као данас – и прочитао је доста књига.

“Нисам задовољна са твојим одговором.” – рекла је на крају Професорка пружајући му руку безвољно у знак поздрава – “Доћи ћу поново.”

По одласку неуобичајеног посетиоца, Бизнисмен је торту поделио својим цимерима у заједничкој затворској соби. Параноидан какав је био, уплашио се да је отрована, и са великим интересовањем сатима посматрао лица оних који су је појели, тражећи на њима и најмањи знак нелагоде, која би могла да указује на прве симптоме тровања. Криминалци су торту појели у сласт…

Питања, међутим, није могао да подели ни са ким. Остао је да размишља о њима и у наставку тог дана, потом у току вечери, па напослетку и онда када су се угасила светла у ћелији.

Није задовољна одговорима? Доћи ће поново? Колико дуго ћу провести у затвору? Зашто Ледени није ништа учинио да ме извади одавде? Ко је заиста убио Теодора А? За кога је Арон спроводио своју приватну истрагу? Зашто сам баш ја толико сумњив?

Питања су се ројила кроз главу Бизнисмена. А није имао одговор ни на једно од њих.

 

XI

Danse Macabre

Danse macabre

У марту је коначно формирана влада из које су били искључени сви они политичари који су се залагали за мирно решење кризе. Напросто, они више ником нису били потребни. Председнику, искрено разочараном брзином и лакоћом којом су га одбацили исти они који су му још прошле године помагали да прода Телеком, нису више биле потребне те корисне будале. Западу, који је почео да се припрема за рат, биле су подједнако штетне. Њихово време било је прошло. Или још није било дошло, како год…

Како се приближавало лето, тако су и терористички напади у Дарданији прерасли у прави рат у којем су исте стране силе дању вршиле притисак на склавонску владу да буде “уздржана” а ноћу слале инструкторе, новац и оружје побуњеницима. У Дарданију су све више одлазили полицајци и војници, а из ње су све чешће долазили мртвачки сандуци.

Мртвачких сандука је, међутим све више било и у самом Белбургу. Последњег дана јуна је, у башти свог клуба у резиденцијалном делу града, прецизним снајперским хицем убијен и Аронов пријатељ Дарио Бачанин. У новом времену његове старе навике све више су изазивале чуђење, а стари заштитници су све мање могли да заштите и саме себе. Са Дариом су у гроб отишле и многе тајне – укључујући и ону о чудном разговору који је случајно начуо, првих октобарских дана претходне године, у Кабареу Роуз

Истрага о убиству Теодора А. вртела се и даље у зачараним круговима високе политике и високог бизниса. Од почетка траљава, већ скоро пуну годину није донела никакав опипљив резултат. Понекад, у круговима блиским подземљу чуле би се различите гласине, представљане као “поуздане информације”. Са сваком од њих, истражитељи су, авај, били све даље од резултата.

Арон је и даље оперисао, углавном, са претпоставкама. Али, детаља је било све више. Нестали аутомеханичар, вероватни лажни траг са Украјинцем, пажња посвећена избору дана у којем ће се убиство извршити, камере које нису радиле баш тог јутра, одлазак полицајца на превремени лекарски преглед – све је то указивало на сложену операцију која је далеко превазилазила капацитете тадашњег подземља у Белбургу.

Почетком лета, Арон је записао у свој дневник шта је био минимум да би се операција успешно обавила:

“Седам до осам поузданих, стручних и хладнокрвних људи, одлична обавештајна припрема, телекомуникације, оружје за једнократну употребу, два-три возила, бар један сигуран стан и много, много новца… Да је убиство извршио неки криминалац он би већ почео да се негде хвали или би откуцао и овај случај када би пао због неког другог.”

Бизнисмен је и даље био у притвору, што је Леденог све више испуњавало осећајем нелагоде јер је у јавности почело да се тумачи и као непогрешиви знак да његов сопствени положај у врху власти слаби. У Странци се притвор Бизнисмена све више коментарисао као својеврсна дисциплинска казна за убиство Теодора А. кад већ прави наручилац није доступан руци правде…

У септембру, стигле су и прве претње бомбардовањем…

Средином октобра бомбардовање је, привремено, заустављено. Договор између Председника и америчког посредника подразумевао је међународну верификациону мисију у побуњеној Дарданији, исто оно решење које је пре само шест месеци на референдуму одбијено са 95% гласова.

На прву годишњицу убиства Теодора А. Странка је приредила комеморацију свом првом генералном секретару. Те суботе, у Вилу су дошли сви који су тада у Белбургу нешто значили. Председник и премијер са свим министрима, директори великих државних предузећа, официри војске и полиције, шефови обавештајних служби. Чак и Ледени којег је протокол, уз све почасти, сместио у први ред. И седам од укупно десет оснивача Странке. Тројица су били оправдано одсутни: Теодор А, који је био на гробљу, Бизнисмен, који је био у затвору, и Арон Цибулски који се, сасвим згодно, баш тог дана затекао у Бечу.

Неколико уобичајених фраза о животу који је положен за идеју, неколико обећања да ће се о породици водити рачуна, стидљиво промрмљана реченица о правди која је спора али достижна. Мали коктел после комеморације, усхићени пропагандисти који су се утркивали у похвалама миротворној политици Председника као и они који су знали шта се заиста догађа, много мање усхићени…

Нису прошла ни пуна два дана од комеморације, а влада је на ванредној седници заказаној са једном једином тачком дневног реда која нигде није била унапред написана, у понедељак пре подне сменила Леденог са дужности шефа Тајне службе. Нико од присутних – а пола тадашњих министара били су његови доушници – није се усудио да му јави ту одлуку, тако да је, по први пут у својој дугој каријери првог обавештајца, Ледени за неку одлуку владе сазнао слушајући Радио Белбург у подне.

У новембру је, после девет месеци, Бизнисмен пуштен из притвора. Ниједна тачка оптужбе да је оштетио државни здравствени фонд није могла да буде доказана. Смењивањем Леденог престали су и стварни разлози за његову даљу изолацију.

Врло брзо, отишао је у планинску Дукловију где је био под заштитом тамошњих власти. Следећег лета, када је у дукловијском приморском граду пуцано на једног опозиционог политичара, проценио је да та заштита можда и неће бити довољна, и за сваки случај отишао у Рим. Тамо је једно време живео код склавонског амбасадора у Ватикану, човека преко којег је Ледени одржавао своје кључне контакте са америчким колегама.

Исто тако у новембру, Арон је после три године раскинуо своју везу са Глумицом. У новим околностима, више му није била потребна. Две шкорпије су се поздравиле учтиво и хладно, као да се први пут виде. Посао је био завршен. На растанку, Глумица му је поручила:

“Чувај се градова близу велике воде.”

Крајем новембра, Председник је сменио и начелника генералштаба. Стари није био расположен да ратује, његов наследник се понашао као да то једва чека. Чак је, као доказ своје безрезервне лојалности, узео и једног пса из Председникове резиденције који је сметао станарима…

Година се тако приближила самом крају, и догађаји су се убрзавали, као корпе на рингишпилу на којем се контролни механизам покварио. Једна за другом, те корпе су се, све брже, окретале пред Ароновим очима. Склавонски danse macabre више нико није могао да заустави: они који су хтели нису више могли, они који су могли, нису никада заиста и хтели.

XII

Кошмар (2)

nightmare_parade_online

Арон је изашао из аеродромске зграде и ушао у ноћ. Овај лет је требало да стигне око подне, где ли смо толико каснили, помислио је и са нелагодом схватио да тога не може да се сети. Није тачно знао колико је сати и махинално je подигао леву руку, само да би секунд касније схватио да на њој нема сата.

Возач је чекао, на уобичајеном месту. Ставио је Аронов кофер у пртљажник и отворио врата. Једно време су се возили ћутећи. После неког времена, Арон је схватио да се не крећу уобичајеним путем, ка старом делу града у којем је живео. Убрзо су напустили широке авеније у новом делу Белбурга и наставили малим улицама. Ишли су све даље од центра града, правцем који Арон није могао да препозна:

“Где то идемо?”, упитао је возача.

“Ви имате важан састанак, и већ касните. Тамо Вас већ сви чекају.”

Арон погледа на часовник  у колима: ближила се поноћ. Није могао да се сети ниједног састанка који је имао одмах по повратку са пута. Посебно, ниједног тако важног да би се одржавао у поноћ. И свакако, ниједног који би могао да има у овим предграђима…

Додуше, није могао да се сети ни где је био протеклих дванаест сати ни где му је сат. Зато је оћутао, климнуо главом као да се управо сетио о чему се ради, и покушао да се помири са сопственим сећањима која су га издавала.

Ово личи на Зону сумрака, помислио је.

Коначно, аутомобил је стигао до гробља, прошао кроз капију која је – у то доба ноћи – неким чудом била отворена и скренуо лево, према централној капели. Кад се зауставио Арон је кренуо да изађе, али возач је овог пута остао у колима:

“Пртљаг Вам тамо неће бити потребан, може да остане овде.”

На улазу у централну капелу, плавокоса генерална секретарка владе чекала га је нестрпљиво:

“Само тебе још чекамо. Церемонија треба ускоро да почне.”

Иза њих двоје је невидљива рука затворила тешка врата са спољне стране. Арону се учинило да је чуо звук закључавања браве, али у то није могао да буде сигуран. Унутра је било топло, загушљиво и полумрачну: просторија је била осветљена са десетак лампи. На постаменту је био положен мртвачки сандук. Око њега се већ формирала поворка људи која се полако кретала у круг.

“Какве су то сахране које се обављају ноћу?”, упита је Арон.

Плавокоса генерална секретарка му је шеретски намигнула:

“Нису сахране, него су прославе. Погледај мало око себе.”

Тек онда, на сточићима поређаним уза зид, Арон запази храну и пиће. Картонске тањириће са сендвичима, пластичне тетрапаке са соковима, флаше са ракијом. Полако, у кругу људи који се кретао око сандука Арон је почео да препознаје лица: министре и директоре, новинаре и полицајце. И онда, у тренутку, у бљеску мисли, схватио је истину: једноставну, али истовремено и страшну; гротескну, али ледено опасну; ослобађајућу, али неумитну као сама смрт: у мртвачком сандуку на постаменту налазио се Теодор А.

“Па они њега не мисле да сахране ноћас. Они су га откопали!”

У поворци људи Арон је видео и удовицу, Д; и Бизнисмена; за дивно чудо и Дарија који је већ био убијен; и Глумицу, која је носила торту умотану у папир од телефакса; и Леденог, са својим наочарима са танким оквиром.

А онда је, на самом челу поворке, видео и Њу: касних двадесетих или раних тридесетих, са шатираном косом, доста ђинђува, у сукњи од меке браон коже и мокасинама на ногама. Ударајући у даире, давала је ритам овој чудној дружини. И она му се, од свих, једина и обратила:

“Знала сам да нећеш одолети да дођеш. Морао си да истражујеш шта се десило, сад гледај оно што си открио.”

Та боја гласа, та нијанса подсмеха и благог презира заједно, поглед предатора који се игра са својим пленом, знајући да овај нема где да побегне. Није било никакве грешке: девојка која је водила процесију око сандука била је Девојка, она иста која је, годину и по дана раније, насилно одвела Теодора А. из Зграде.

Плавокоса генерална секретарка донела је Арону чашу са пићем и тањир са неком храном. Разумео је да се од њега очекивало да пије и једе, да је то био део ритуала, иницијације кроз коју је морао да прође да би постао њихов. Или Њен. Тек када би нешто појео и попио, макар један једини залогај или гутљај, био би укључен и добио своје место у поворци која се кретала око сандука.

Арон је осећао мучнину, и нагон за повраћањем. Знојио се. Лева рука је почела да му дрхти и испустио је тањир са храном и пластичном чашом на под. Знао је да га возач више не чека напољу, знао је да су врата капеле кроз која је прошао на уласку сада затворена. Да ли су била и закључана? Изнутра или споља? Ипак је некако дошао до њих, почео да лупа и гура их.

“Ми сви остајемо овде. Нема излаза. Дођи, може да ти буде лепо.”

Плавокоса генерална секретарка владе га је позвала мазним гласом. “Још једна од Теодорових жена.” – сетио се Арон сцене у којој ју је Теодор А. јурио око камина у којем је већ била запаљена ватра, па малтене није изазвао пожар…

Наставио је да лупа по тешким вратима и гура их. Почела су ужасно да шкрипе. Кроз отвор је коначно прошло мало хладног мартовског ваздуха и то му је дало нову снагу. Врата су шкрипала све јаче.

“Пустите га, нека иде слободно.” – коначно је рекла Девојка окупљенима – “Није појео и попио ништа и није још увек наш.”

А онда се обратила Арону, док јој се глас мешао са све јачом шкрипом врата, али је он ипак њене речи сасвим добро чуо:

“Али, ти и ја ћемо се још видети.”

 

XIII

Порука у предвечерје рата

wax-sealed-envelope-325

Ужасан звук шкрипе врата полако се стапао са, такође ужасном, звоњавом телефона.

“Боже, ово је почело стално да ми се догађа.” помисли Арон.

Овог пута је, међутим још био дан, и кроз стаклени прозор хотелске собе могао је јасно да види обрисе Женевског језера. Погледао је на сат: пола пет после подне. Дремање од сат времена после ручка претворило се у кошмар.

“Требало би да почнем да мање пијем.” помислио је.

Број на екрану мобилног телефона није био из Склавоније:

“Желим да ти јавим две ствари. Прво, сви летови из Белбурга обустављени су данас у два после подне. Ваздушни удари ће почети око осам вечерас. Пошто смо чули да си напустио Склавонију пре неколико дана а претпостављамо да тамо намераваш да се вратиш.”

Глас Џефрија Барнабија био је послован, за пар нијанси званичнији него обично. Њих двојица су, већ неко време, били противници. Дан почетка бомбардовања је Арон, наравно, добро знао и пар дана раније када је кренуо на ову последњу мисију. Зато је и купио карту у једном правцу. Повратак ће бити мало компликованији, али начин на који је то планирао да изведе била је последња ствар о којој је тада желео да прича са Џефријем…

“А друга ствар?” упитао је зато свог саговорника.

“Друга је молба да пренесеш поруку Председнику. Ако се, након почетка ваздушних удара, настави етничко чишћење у Дарданији, биће оптужен за ратне злочине пред Међународним трибуналом. Ово је званична порука, али тренутно немамо други канал да је пренесемо.”

Арон је запалио цигарету и дубоко удахнуо дим. Када га је издахнуо, рекао је:

“Другим речима, ако буде радио свој посао и руководио одбраном земље од агресије, биће оптужен? А ако се буде предао без борбе амнестираћете га за све оно што сте му, до данашњег дана, сакупили у том досијеу?”

Џефри је, преко воље, дао потврдан одговор на оба ова питања. Претходно је, реда ради, рекао да се “не слаже са питањима”. Арон је искористио тренутак паузе у разговору да и он постави питање:

“И тако, ослободили смо се Теодора А, више он то није хтео него што је хтео, како ти волиш да кажеш, а упркос томе улазимо у рат. Чега је он то, на крају, морао да буде жртва?”

Да ли је Џефри очекивао ово питање? То тешко можемо поуздано да кажемо са ове временске дистанце, али у сваком случају није показао ни претерано изненађење:

“Ђаво ће га знати чега је све тачно био жртва. А чега није? Углавном себе самог и сопственог егзибиционизма. У великој мери и Леденог и његових страхова. Помало и тебе, а помало и нас. Времена и места у којем је живео и послова којима се бавио. И свакако, људи којима је био окружен. Он је напросто, био исувише контроверзан а да би имао шансе да преживи. Ако ти је тако лакше, можеш да га посматраш и као прву жртву рата који почиње за два сата.”

Том Џефријевом реченицом разговор је практично и завршен. Био је то њихов последњи разговор у миру – онима који су се непланирано десили за време рата бавиће се нека друга прича…

Арон Цибулски је сишао у хотелски лоби где је већ чекао швајцарски банкар у свом уобичајеном сивом оделу. Арон је дао папир са инструкцијама. Већ неко време је знао да ће, пре него што рат који је те вечери почињао буде завршен, бити на црној листи Европске уније. Неко време ће му бити забрањено путовање на овај део Континента. Зато је било крајње време да се побрине за зимницу – како је то био уписао у свој роковник…

 

XIV

Dramatis personae: учесници карневалске поворке у сусрету са новим веком

Dramatis

И, неких годину и по дана по завршетку догађаја описаних у овој причи, наступио је и нови век. Први у новом миленијуму. Занима ли вас шта се на крају десило са наших десетак јунака у сусрету са тим веком? Оних јунака, наравно, који су преживели причу?

Бизнисмен се вратио у Белбург после преврата. Ослобођен је коначно свих оптужби да је оштетио државни здравствени фонд. Неколико година касније, ушао је у судски спор са Странком око Виле коју јој је својевремено поклонио. Тај спор је изгубио. Кредит узет за куповину Виле од банке у којој је некада радио Арон, никада није вратио. Та банка, уосталом, више и не постоји. Бизнисмен се и даље, повремено, дружио са Леденим, причао своје догодовштине у кругу пријатеља, понекад гостовао на опскурним телевизијама…

Ледени је имао кључну улогу у повезивању Филозофа са неким прилично опасним људима који су одсудно помогли октобарски преврат. Потом је новим властима понудио своје услуге, али оне нису имале разумевања за ту понуду. Потом су опасни људи убили Филозофа. На крају су Американци одвели Леденог у затвор на далеким хладним морима, где се поново, неких пар година, дружио са Председником. Фигуре су се, још једном, прошетале шаховском таблом, несвесне колико је њихова слободна воља, у ствари, од самог почетка била само једна илузија.

Председник је изгубио власт, коначно, ипак у народној побуни финансираној и организованој од стране Запада, а не у националистичком преврату којег се, у току целе своје каријере, једино прибојавао. Леденог је сменио исувише касно да би га спречио да се повеже са Западом, а исувише рано да тиме не би изазвао рат који је изгубио. Нова власт је, као Понтије Пилат, опрала руке од његове судбине и послала га у затвор на далеким хладним морима. Тамо је и умро, средином те прве деценије новог века, од срчаног удара.

Џефри Барнаби је наставио да се бави својим послом: одиграо је кључну улогу у припреми преврата у Склавонији,  затом и у још једној источноевропској земљи, па онда у спречавању истог у једној трећој… Потом је провео неколико година у јужној Азији, где је усавршио покерске вештине, упознао тајне хашиша и сласти жена косих очију. Добио је разна одликовања уобичајена за извођаче радова оне врсте које је он изводио да би га онда, на средини његових педесетих година, Краљица произвела у витеза – уобичајена церемонија пред одлазак у пензију. Сада се углавном досађује, понекад вози бицикл, понекад пише своје успомене…

Глумица је убрзо напустила Белбург, а заједно са њим и свој посао – или би било прецизније рећи: своје послове? Одселила се у поспани град у северној склавонској покрајини и у њему отворила малу књижару и папирницу…

Клокан је убијен само два дана после преврата у Белбургу, у једној престоници на Медитерану. Неки су тврдили да је његово убиство у вези са политичким променама, други опет да се радило о освети за убиство Команданта, којег је – наводно – један од главних финансијера био баш Клокан. Полиција медитеранске земље никада није расветлила ово убиство.

Капетан, трговац нафтним дериватима и сарадник Војне обавештајне службе, почео је да се после демократских промена бави озбиљним – и легалним – бизнисом. За десетак година постао је један од најјачих тајкуна у малој републици. У последњој деценији, све више живи у Лондону.

Филозоф је пар месеци после преврата у Склавонији постао њен први демократски премијер, како су његове присталице волеле да истакну. Убијен је у атентату, после само две године мандата, под околностима које никада нису до краја разјашњене. Али, и то ће већ бити предмет неке друге приче…

Професорка је напустила Белбург, пар недеља уочи атентата на Филозофа. Од тада живи у Москви, понекад да неки интервју или напише неку књигу.

Филип Грах, оперативац Тајне службе, провео је у Кини преко десет година. Тамо се бавио консалтингом у области безбедности, а у слободно време писао књиге, у којим је описивао своје доживљаје док је био у активној служби, углавном мешајући фикцију са стварношћу. Препуне помало енигматичних и потпуно непроверљивих навода, са дугим и досадним рефлексијама о Западу и глобализму, ове књиге нису привукле пажњу шире читалачке публике.

И нико од свих њих, никада, није више поменуо убиство Теодора А.

***
Zoran Todorovic

Ова прича посвећена је мом пријатељу Зорану Тодоровићу, генералном секретару ЈУЛ-а и директору Беопетрола, убијеном 24. октобра 1997. године у Београду. Његово убиство никада није разрешено.

Sviraj to još jednom Sem: sedamdeset pet godina od “Kazablanke”

Casablanca4

“Kada ljudi u pedesetim godinama sednu ispred svojih televizora na reprizu Kazablanke, to je uobičajena stvar nostalgije. Međutim, kada se film prikazuje na američkim univerzitetima, mladići i devojke pozdravljaju svaku scenu i kultni dijalog ovacijama koje su obično rezervisane za fudbalske utakmice. Video sam da i mlada publika u italijanskim bioskopima reaguje na isti način. Šta je, onda, fascinacija Kazablankom?”

(Umberto Eko, “Kazablanka, ili, klišei koji se zabavljaju”, 1995)

 

I

Holivud u ratu – priča o jednoj premijeri

casablanca

U četvrtak, 26. novembra 1942. godine, okasnela publika je žurila u bioskop u 51. ulici u centru Menhetna. “Holivud teatar” je te večeri imao novu premijeru. Samo dve nedelje ranije, prvi američki vojnici iskrcali su se u severnoj Africi, i – uglavnom bez borbi – zauzeli gradove čija su imena prosečni Njujorčani tom prilikom verovatno prvi put čuli: Alžir, Oran, Kazablanka…

Onda su posetioci ušli u bioskopsku dvoranu, svetla su se pogasila, i na celuloidnoj traci odjednom su videli prašnjave ulice arapskog grada, minarete džamija, izbeglice iz Evrope koju su okupirali nacisti, okupatore i kvislinge, avanturiste i heroje.

Sve ono što je, uostalom, već dve stotine godina sastavni deo života svake naše generacije na Balkanu, a – baš nikada – u živote njihovih američkih vršnjaka nije ušlo. Osim, u filmu.

Večeras će biti tačno sedamdeset pet godina od te večeri na Menhetnu. “Kazablanka” Majkla Kertiza je za to vreme postala kultni film, prerastajući tako kliše propagandnog ratnog filma, u kojem je bila snimljena.

Danas ćemo zato pogledati poslednjih trinaest minuta filma koji u originalu ima sto dva minuta:

http://www.cornel1801.com/1/c/CASABLANCA/8_quotes.html

II

Egzotika severne Afrike

exotic

Kao i mnogo puta ranije, ali i kasnije, mešavina ljubavne priče i špijunskog trilera, sa nekoliko istorijskih nepreciznosti koje bi uočili tek pasionirani poznavaoci Drugog svetskog rata na području severne Afrike, pokazala se kao dobar komercijalni potez.

Ali, “Kazablanka” je očigledno postala i mnogo više od toga. Ne radi se ni samo o tri Oskara (za najbolji film, najbolju režiju i najbolji scenario) koje je dobila dok je rat još trajao, 1944. godine. Radi se o jedinstvenom fenomenu, i to na više nivoa poruke.

Kako je to 1995. godine u svom eseju “Kazablanka ili klišei koji se zabavljaju” napisao Umberto Eko:

“Primorani da improvizuju zaplet, autori su pomešali pomalo od svega, i sve iz čega su mogli da izaberu dolazilo je iz repertoara pokušanog i istinitog. Kada je upotreba pokušanog i istinitog ograničena, rezultat je stereotip ili naprosto kič. Ali, kada je upotreba pokušanog i istinitog repertoara masovna, rezultat je jedna arhitektura nalik na Gaudijevu Svetu Porodicu u Barseloni. To je osećaj vrtoglavice, dodir savršenstva.”

Već sam početak filma uvodi gledaoca u prvi u nizu arhetipova kojima ovaj film obiluje, arhetip pomalo mitskog i istovremeno egzotičnog mesta. Afrika, Amerika, Lisabon kao slobodna luka, Kazablanka kao poslednja stanica posle dugog puta kroz pustinju, kapija ka slobodnom svetu i prolaz u obećanu zemlju. Osećaj koji stvara ovaj arhetip egzotičnog mesta učvršćuju i pojedinačni simboli angažovani u njegovom sklopu: Legija stranaca, taj skup ljudi u kojem je svaki lik različite nacionalnosti i ima svoju priču da ispriča; Grand Hotel, mesto u koje ljudi dolaze i iz kojeg odlaze; Rikov bar, magični krug u kojem se sve može desiti i sve se dešava: ljubav, smrt, potraga, špijunaža, kocka, zavođenje, muzika, patriotizam.

Ograničen, gotovo teatarski, izbor scenografije koji je bio dostupan prilikom snimanja Kazablanke nužno je doveo do kondenzacije radnje, simbola i poruka. Rikov bar je istovremeno i kockarnica iz filma “Macao, l’enfer du jeu” i “Ploveće pozorište” iz istoimenog komada Džeroma Kerna. Neka vrsta Orijent ekspresa koji stoji u svojoj stanici umesto što se kreće, samo što se u njemu ubistvo ne događa na početku, nego na kraju.

III

Muzički dvoboji

Music

Važnu simboličku funkciju u filmu ima i muzika Maksa Štajnera: nekoliko akorda arapske muzike na početku u daljem toku radnje prelivaju se u Marseljezu da bi gledalac, kad uđe u Rikov bar, začuo Geršvina. Muzička podloga tako dopunjuje vizuelnu: Afrika, Francuska, Amerika, jedinstvo motiva, Kazablanka kao grad u kojem će se ispreplesti likovi iz svakog od ova tri sveta.

Sličnu simboličku funkciju ima i scena muzičkog dvoboja u Rikovom baru, gde grupa nemačkih oficira peva poznatu nacističku pesmu “Straža na Rajni” (Die Wacht am Rhein) a suprotstavlja im se, po Viktorovom nalogu i diskretnom Rikovom odobrenju, barski orkestar sa “Marseljezom”. Već ova scena podiže psihološki naboj, jasno razdvajajući dva nepomirljivo suprotstavljena sveta, i kao da najavljuje kraj u kojem će taj naboj moći da bude rešen samo na jedan mogući način: ubistvom na aerodromu.

Muzička simbolika je prisutna i u velikom dramskom finalu: u sceni dolaska majora Štrasera na aerodrom, gde pokušava da uhapsi Viktora i Ilzu i tako spreči njihov odlazak. Početak ovog kadra ilustrovan je nemačkom nacionalnom himnom Deutschlandlied, napisanom po muzici Jozefa Hajdna. Muzički motiv se menja tek u kritičnom momentu kada Rik ubija Štrasera: Deutschlandlied ustupa mesto Marseljezi.

IV

Iskupljenja i spasenja

Redemption

Drugi moćni arhetip u “Kazablanki” jeste iskupljenje kao etički imperativ. Oko ove tačke, kao centralnog narativa, grade se i svi ključni likovi. Spasenje dobijaju samo oni koji su čisti: a u filmu su to, od samog početka, jedino Viktor Laslo, kao nesporan heroj, usamljeni antifašista u borbi protiv nacističke zveri, i – najneviniji od svih – dvoje bugarskih izbeglica. Likovi čija je prošlost opterećena postižu svoje iskupljenje, međutim, tek nakon prethodnog pročišćenja: Ilza mora da žrtvuje svoju ljubav prema Riku zarad višeg cilja, zajedničke borbe sa svojim mužem; Rik je prinuđen da napusti svoj dotadašnji bonvivansko-cinični način života i rizikuje život ubijajući majora Štrasera u završnoj sceni na aerodromu; kapetan Luj Reno mora da rizikuje svoj sopstveni tako što će zaštititi Rika. Ovaj poslednji pakt takođe je zapečaćen simbolički: bacanjem flaše mineralne vode sa etiketom Višija (francuske banje sa lekovitom vodom ali i simbola omrznutog kvislinškog režima) u korpu za otpatke.

Ni za koga od njih, na kraju filma, više nema mesta u Kazablanci: Viktor i Ilza su odleteli na Zapad, u Lisabon i Ameriku, a Rik i Luj na Istok, u garnizon Slobodne Francuske u Brazavilu u Kongu. Oni će, i jedni i drugi, nastaviti sa borbom koja je u podtekstu celog filma: prvi zato što su to hteli, drugi zato što im nijedan drugi izbor nije preostao. Simbolički, i avion sa Viktorom i Ilzom a i Rik i Reno odlaze u maglu: radnja se događa u decembru 1941. godine, kada je za veći deo tadašnjeg sveta budućnost, još uvek, bila u debeloj magli.

V

Heroji i antiheroji

persons

Na sličan način, kao personalizovani arhetipovi, struktuirani su i likovi troje glavnih i nekoliko sporednih junaka.

Hemfri Bogart u ulogu Rika Blejna – prvu zaista romantičnu ulogu u njegovoj karijeri – već ugrađuje jake crte hemingvejevskog karaktera: Rik se borio u Španskom građanskom ratu i pomagao je Kinesku revoluciju. Baš kao i njegov savremenici iz stvarnog života, veliki pisci: sam Hemingvej, Džordž Orvel ili kasniji De Golov ministar, Andre Malro. Uloga Rika Blejna biće samo početak čudne Bogartove fascinacije Hemingvejem i njegovim književnim junacima. Već 1944. godine ostvariće još jednu vanserijsku ulogu: kapetana ribarskog broda, Harija Morgana, u filmu “Imati i nemati” snimljenom po istoimenom Hemingvejevom romanu. I ovde će zaplet biti oko izdajničkog Višijevog režima protiv kojeg se bore dobri ljudi; i ovde će cinični Amerikanac najpre biti prinuđen da im pomogne a onda u toku filma doživeti sopstveno pročišćenje i iskupljenje; i u ovom filmu je Bogartova partnerka bila nežna plavuša (Lorin Bekol), baš kao i u “Kazablanci”.

U tako koncipiranom, hemingvejevskom liku, Bogartov Rik u sebi prelama nekoliko stereotipa: protivrečnog avanturiste, sastavljenog istovremeno i od cinizma i od velikodušnosti; askete ostavljenog bez ljubavi; iskupljenog pijanca.

Konačno, i glavna junakinja – Ingrid Bergman kao Ilze Lund – je ekranizacija stereotipa enigmatične žene, femme fatale. Ona u sebi nosi pomešane motive žrtvovanja, na početku filma, u kojem se seća Pariza gde je napustila muškarca kojeg je volela da bi pomogla ranjenom heroju, ali i melanholije odisejevskog povratka, na kraju.

Sa druge strane, Rikov glavni protivnik, nacistički major Štraser predstavljen je kompleksnije od površnog stereotipa naciste uobičajenog za američke propagandne filmove iz Drugog svetskog rata. Konrad Vejdt, kao major Štraser, u svoju ulogu unosi aromu Čezarea koga je igrao u Kabinetu doktora Kaligarija: on nije nemilosrdan, hladan i tehnološki nacista koji će se zadovoljiti time da bude šraf u bezličnoj mašineriji smrti nego individualni antiheroj na jednom višem nivou – noćni, dijabolični, Cezar.

VI

Trougao bez pobednika

Triangle

U velikoj meri, svojevrstan kliše predstavlja i klasična filmska tema ljubavnog trougla. Trougao je nesrećan za svo troje učesnika: za Rika koji voli Ilzu a ne može je imati; za Ilzu, koja voli Rika a ne može da ode sa njim; za Viktora, koji razume da ne može zaista da zadrži Ilzu. Ovi isprepleteni motivi provlače se kroz ceo film: na početku je Rik nesrećan jer ne razume zašto ga je Ilza ostavila u Parizu; onda je Viktor nesrećan jer ne razume privlačnost između Rika i Ilze; na samom kraju, Ilza je nesrećna jer ne razume zašto je Rik primorava da ode iz Kazablanke sa svojim mužem.

Sve do samog kraja, tema je, kao što smo rekli, samo varijacija klasične filmske teme. U toj epohi, ponoviće je, na primer, Vitorio de Sika 1953. u svom filmu “Stanica Termini” gde će aerodrom u Kazablanki zameniti rimska železnička stanica Termini, a motiv rastanka američke turistkinje i mladog Italijana posle preljubničke afere ispuniće čitav film.

Međutim, matricu po kojoj se u scenariju melodrame dvadesetog veka ovaj obrazac obično odvija – matricu izdanog muža i pobedničkog ljubavnika – scenarista “Kazablanke” bitno menja. Kraj filma (a kuriozitet je da je veći deo scena već bio snimljen pre nego što je zapravo i odlučeno kakav će kraj uopšte da bude) ostavlja oba muškarca na svoj način i izdanim i poraženim. Kroz ovaj dvostruki poraz, iako sasvim suptilno, provlači se i crta muške ljubavi: Rik ceni Viktora, Viktora na neodređeni način privlači Rik, i u nizu scena izgleda kao da njih dvojica igraju svojevrsnu igru žrtvovanja, kako bi zadovoljili jedan drugog. Kao u Rusoovim “Ispovestima”, i ovde je žena posrednik između dva muškarca. Na taj način, u “Kazablanci” žena nije nosilac pozitivnih poruka i vrednosti; obojica muškaraca, međutim, jesu.

VII

“Mislim da je ovo početak jednog lepog prijateljstva…”

Final casKako piše Umberto Eko:

“Kazablanka nije samo jedan filmova. Ona je mnogo filmova, jedna antologija. Sačinjena zbrda-zdola, ona je zapravo snimila sebe samu, ako ne zaista protiv volje njenih autora i glumaca, a onda u najmanju ruku izvan njihove kontrole. I to je i razlog zašto je ona uspela, uprkos estetičkim teorijama i teorijama o snimanju filmova.

Jer u njoj se odvija, sa zavodljivom i izazovnom snagom, moć Narativa u njegovom prirodnom obliku, bez intervencije Umetnosti koja bi ga disciplinovala. I zato mi možemo da prihvatimo kad likovi menjaju osećanja, moral i psihologiju, iz trenutka u trenutak, kad se zaverenici zakašlju da prekinu razgovor ako se približava špijun, kada prostitutke plaču na taktove Marseljeze.

Kada svi arhetipi besramno upadnu, dostižemo Homerove dubine. Dva klišea bi nas nasmejala. Stotinu klišea su nas dirnuli. Jer mi nejasno osećamo kao da klišei razgovaraju između sebe, i proslavljaju svoj susret. Kao što se na vrhuncu bola može doživeti senzualno zadovoljstvo i kao što se vrhunac perverzije graniči sa mističnom energijom tako nam i vrhunac banalnosti dozvoljava da bacimo pogled na vrhove. Nešto je progovorilo umesto režisera. Ako ništa drugo, to je fenomen vredan divljenja.”

Kao što smo rekli na početku: u “Kazablanci” ima nekoliko faktografskih netačnosti: 1918. godine Berlin nisu okupirale ni britanske ni francuske trupe; uobičajena ruta za emigraciju iz Nemačke u zimu 1941. nije išla preko Maroka i Lisabona za SAD, nego preko Beča, Praga i Pariza za Englesku; u Kazablanci, u toku Drugog svetskog rata, nikada nije bilo uniformisanih nemačkih vojnika; diplomatska pisma koja su omogućavala odlazak u Lisabon “letters de transit”, nije mogao da potpiše Maksim Vegan, generalni delegat Višija za severnoafričke kolonije, jer je on tu dužnost napustio u novembru 1941. godine a radnja filma događa se u decembru te godine, itd. Ali, kao što smo i naglasili, radi se o manjim netačnostima koje može da uoči samo dobar poznavalac događaja u severnoj Africi u toku Drugog svetskog rata.

Neki filmski kritičari smatrali su da je “Kazablanka”, u estetskom pogledu, prilično osrednji film: neka vrsta komičnog stripa, čorbe od svega  i svačega, niskog psihološkog kredibiliteta i sa malo kontinuiteta u dramskim efektima. Ali uprkos tome, već sedamdeset pet godina, generacije gledalaca širom sveta se uvek iznova zaljubljuju u ovaj film, čim čuju poruku iz poslednje rečenice dijaloga:

“Luj, mislim da je ovo početak jednog lepog prijateljstva.”

***

Objavljeno 26. novembra 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/11/sviraj-to-jos-jednom-sem-sedamdeset-pet-godina-od-kazablanke/

Zima evropskog nezadovoljstva: poreski rajevi i crne liste

reymerswaele_money_lenders

“Novac se razlikuje od automobila ili ljubavnice po tome što je podjednako važan i onima koji ga imaju i onima koji ga nemaju.”

(Džon Kenet Galbrajt, 1908-2006)

 

 

Blumberg je u četvrtak posle podne objavio jedan zanimljiv tekst: „EU razmatra da uključi Tursku u listu poreskih rajeva“

https://www.bloomberg.com/news/articles/2017-11-23/eu-is-said-to-mull-including-turkey-on-blacklist-of-tax-havens

Ovo bi možda bio samo još jedan u nizu primera gde džangrizava Evropa zamera džinu na Bosforu kršenje nekakvih pravila na koja su se – u jednom drugačijem vremenu i u drugačijem kontekstu od današnjeg – obe strane obavezale. Takvih primera u poslednjih godinu i po dana ima dosta, i ovo svakako ne bi bio prvi problem koji bi Turska imala sa Evropom.

Međutim, tekst koji vam danas predlažemo za čitanje specifičan je iz četiri važna razloga koje ćemo detaljnije analizirati.

Prvi razlog je što se on ne tiče uobičajenih povoda za evropska gunđanja Turskoj: nezavisnog pravosuđa, slobode medija ili ljudskih prava. Tiče se jedne druge, za Erdoganov a i za svaki drugi režim mnogo opasnije, stvari: novca.

Drugi razlog je samo telo koje se bavi ovom istragom: tzv. Grupa za pravila ponašanja (Code of Conduct Group), jedna prilično misteriozna institucija čak i za same koridore moći u Briselu.

Treći razlog su posledice koje bi eventualna odluka ovog tela mogla da donese po Tursku.

I četvrti – a za nas u stvari prvi po važnosti – je činjenica da se ne radi samo o Turskoj. 5. decembra, na sastanku ministara finansija zemalja EU koje će razmatrati predlog Grupe za pravila ponašanja, pored Turske nalazi se još 36 zemalja. Prva na listi onih koji slede Tursku na ovom neprijatnom propitivanju je – Srbija.

***

Grupa za pravila ponašanja (GPP) je telo sastavljeno od visokih državnih činovnika iz ministarstava finansija i poreskih uprava zemalja članica EU. U njegovom sastavu ne nalaze se, dakle, političari, oni koji se slikaju na konferencijama za štampu i tvituju jedni drugima nežne prijateljske poruke. Ovi ljudi nisu poznati široj javnosti čak ni u svojim zemljama.

I zaista, ko bi od čitalaca u Srbiji znao ko je Fabricija Lapekorela (1963), ljupka brineta iz italijanskog grada Barija, od februara 2017. do februara 2019. predsednica Grupe? Da li bi neko znao da se radi o generalnoj direktorki za finansije u italijanskom ministarstvu finansija i ekonomije? Njena dva zamenika se biraju na šest meseci, prvi zamenik je uvek iz trenutne zemlje koja predsedava Savetom EU (trenutno Estonija) a drugi iz zemlje koja će to biti u narednih šest meseci (Bugarska).

GPP je uvedena u sistem evropskih institucija relativno kasno (1997) i dosad je njen rad uvek bio obavijen velom tajnosti. Za jedan inače i više nego transparentan mehanizam, u kojem se na internetu i u službenim glasnicima objavljuje čak i ono što gotovo nikoga ne zanima, GPP je izuzetak od pravila. Čak i zapisnici sa mesečnih sastanaka Grupe se smatraju službenom tajnom. Oni nisu tajna samo za novinare i javnost nego ih ne mogu dobiti ni poslanici Evroskog parlamenta: u januaru 2016. nemački evroposlanik iz grupe Zelenih, Fabio de Masi morao je da podnese tužbu protiv Evropske komisije da bi mogao da dobije jedan od zapisnika GPP. Dobiće ga tek ako dobije spor, a to može potrajati godinama.

Oba ova momenta: prvi, da su članovi GPP praktično potpuno anonimni u javnosti, i drugi, da su svi papiri sa njihovih sastanaka strogo čuvane službene tajne, mogu se objasniti jednostavnom činjenicom: oni raspravljaju o stvarnom, a ne o izmišljenom, novcu.

Imaju dakle uvid ne samo u statističke podatke, nego i u osetljive informacije iz različitih drugih državnih službi, uprava za sprečavanje pranja novca, finansijskih obaveštajnih službi, dokumenata raznih tužilaštava, pa čak i onih pribavljenih preko insajdera. Imaju tu dokumentaciju ne samo o svakoj državi članici EU, nego i o svakoj državi kandidatu za članstvo, pa čak i svakoj koja se nalazi u procesu pridruživanja. Otuda u naslovu jučerašnjeg teksta u Blumbergu Turska, otuda u samom tekstu i Srbija.

GPP, dalje, ne radi na osnovu preciznih uporišta u zakonu ili podzakonskim aktima Unije: vrlo precizno, u izveštajima ovog tela Evropskom savetu uvek se navede da su njene preporuke neobavezujuće i da je njihovo sprovođenje dobrovoljno. GPP dakle nema načina da prinudi države na koje se preporuke odnose da ih sprovedu; nema nameru da ih tuži nekom sudu, kad bi i mogla; umesto toga ima na raspolaganju samo jednu meru: da državu stavi na tzv. „crnu listu nekooperativnih jurisdikcija”, sa svim posledicama koje iz toga proizilaze i na koje ćemo se, nešto kasnije, i vratiti.

Zašto je procedura u GPP ovako ubrzana kada se radi o Turskoj uglavnom je jasno: sledeće nedelje u Njujorku počinje krivično suđenje u kojem se očekuje otkrivanje cele mreže za izbegavanje američkih sankcija protiv Irana, koju su u Turskoj postavili operativci iranske Tajne službe. Američko ministarstvo finansija priprema paket kazni protiv turskih banaka koji bi mogao da ide čak i do iznosa od 5 milijardi američkih dolara. Turske državne obveznice su samo u jednom danu početkom novembra izgubile 13% svoje vrednosti a turska lira ide u pravcu novog ravnotežnog kursa od četiri lire za dolar. Američka parna mašina je dugo ubacivala ugalj u kotao, sada je počela da se priprema za ispuštanje pare.

U takvom okruženju, ni naša mala Grupa za pravila ponašanja u Briselu neće, naravno, da izostane. Fabricija Lapekorela, i sama od 2012. članica Biroa za fiskalna pitanja OECD-a, ima isuviše iskustva u međunarodnoj saradnji u ovoj oblasti a da ne bi vrlo dobro znala šta će biti jedini mogući ishod Erdoganovog privatnog rata sa Zapadom, i da ne bi i svoju Grupu uključila u taj rat.

***

Ali, šta bi, zaista, mogao da bude razlog da se i Srbija, početkom decembra, nađe na dnevnom redu GPP? U ovom trenutku, to je mnogo manje jasno. Novinaru Blumberga je pokazan dokument, ali se u tom dokumentu, zaista, ne nalazi ništa osim uobičajenih suvoparnih detalja: imena zemalja, imena izvestilaca, datuma i mesta. Veći problem po ovih 36 zemalja (uključujući i našu) je da ništa konkretnije nije još uvek javljeno ni njihovim vlastima. Tek ukoliko ministri finansija neku zemlju i zvanično dodaju na listu, o tome se onda obaveste njene vlasti poverljivim pismom, i od njih se zahteva da se sa određenim praksama prekine.

Većina naših propisa iz oblasti sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma već je posle 2010. godine usaglašena sa svim međunarodnim i evropskim propisima; propisi o kontroli državne pomoći ili oni o javnim nabavkama, takođe; sve banke u Srbiji ispunjavaju standarde kapitalne adekvatnosti koje je postavio Bazel 2, a prolazile su, uglavnom sve, i stres testove. Da li je, kada se radi o Srbiji, problem u propisima ili u praksi, i u kojim (čijim) praksama se tačno radi?

Verovatno će mnogi čitalac pomisliti kako je cinično uopšte i istraživati može li Srbija da bude „poreski raj“ na način na koji to neke druge zemlje izvan Evrope (pa i poneka članica EU, kao što su Holandija i Danska) jesu. Međutim, GPP se bavi problematikom kompanijskog oporezivanja a ne poreskih obaveza pojedinaca. Srbija ima trenutno stopu poreza na dobit kompanija od 15% godišnje (mnoge druge zemlje članice EU imaju manje – Kipar 12,5%, Bugarska 10%, Mađarska 9%…) tako da GPP verovatno nema problem sa Srbijom u pogledu visine poreske stope. Problem, ako se 5. decembra potvrdi da ga ima, može da bude samo u primeni poreske regulative, integritetu organa koji tu regulativu sprovode, i drugim detaljima. Đavo je, kao što je dobro poznato, uvek u detaljima.

***

Na kraju, vratimo se na pitanje sa početka ovog komentara. Ako su preporuke GPP, kao što smo videli, već neobavezujuće i ne postoji način da se države prinude na njihovo sprovođenje, zašto je onda čitava priča važna? I za Tursku, i za Srbiju i za sve druge države o kojima će ministri finansija EU raspravljati? Koji je zaista efekat stavljanja neke države na „crnu listu“?

Najpre, radi se o ozbiljnom reputacionom riziku. Postoje države, kompanije, banke i investitori koji nemaju problem sa poslovanjem u zemljama na crnim listama, ali postoje i oni koji taj problem imaju. Nemačke komercijalne banke su, prema izveštajima koji pristižu iz ove zemlje, sve više pod pritiskom da obustave poslovanje sa Turskom – naročito kada se radi o tzv. dugoročnim ekspozicijama – upravo zbog reputacionog rizika.

Drugo, države koje su na crnim listama EU ne mogu realno da računaju da će se, dok ti problemi ne budu otklonjeni, povisiti njihov kreditni rejting – naprotiv, moguće je da će biti i umanjen, ukoliko su agencije prethodni rejting formirale dok tih crnih lista nije bilo.

Treće – ovo je problem sa kojim se naročito Turska ovih dana suočava – međunarodna tržišta kapitala brzo reaguju na ovakve negativne promene, i to povećavanjem kamatnih stopa na nova zaduživanja u evroobveznicama.

I četvrto – eventualno uključivanje neke države na crnu listu od strane ministara finansija EU bi automatski značilo i zabranu daljeg finansiranja od strane evropskih multilateralnih finansijskih ustanova – Evropske investicione banke, Evropske banke za obnovu i razvoj, Banke za razvoj Saveta Evrope – kao i zabranu pristupa predpristupnim fondovima EU.

U svakom slučaju, javnost Srbije ima pravo da dobije odgovor zbog čega se naša zemlja našla na listi od 36 zemalja čiju poresku praksu i transparentnost podataka iz poreskog sektora trenutno ispituju istražna tela Evropske unije. Pravo da dobijemo taj odgovor ne zavisi od ishoda glasanja evropskih ministara finansija 5. decembra. U uređenoj državi taj odgovor bismo verovatno imali i mnogo pre nego što je Blumberg objavio ovaj tekst. A, možda, da živimo u uređenoj državi, ne bismo ni bili u Erdoganovom društvu?

***

Objavljeno 24.11.2017. na portalu mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/11/eu-mulls-including-turkey-on-blacklist-of-tax-havens/

Vajmarska senka nad Brandenburškom kapijom: kraj ere Merkel

Merkel beer “Uvek sam želela da znam sa čim ću se sledećim suočiti, čak i ako je to bilo pomalo štetno za spontanost. Strukturiranje mog života i izbegavanje haosa bilo je važnije.”

(Angela Merkel, u intervjuu za Blumberg, 2013)

 

I

Na sutrašnji dan pre dvanaest godina – 22. novembra 2005. – Angela Merkel je izabrana za kancelarku Savezne republike Nemačke, kao prva žena u istoriji ove države. Za ovih dvanaest godina predvodila je tri vlade, promenila četiri predsednika države i u političku penziju ispratila brojne svoje koleginice i kolege. Danas je šef vlade sa najdužim stažom u celoj Evropskoj uniji.

Sve tri dosadašnje vlade Angele Merkel bile su koalicione – to je, manje ili više, postala konstanta posleratnog nemačkog političkog života – jer ni u jednim izborima dosad koalicija CDU/CSU nije dobila apsolutnu većinu. Nije ih dobila ni na poslednjim parlamentarnim izborima, u septembru ove godine, i većina analitičara, kako nemačkih tako i međunarodnih, očekivala je još jednu koalicionu vladu koju bi, po četvrti put, predvodila Angela Merkel.

Pre dva dana su, međutim, propali pregovori o formiranju ove vlade. Po prvi put, u pregovorima su učestvovali predstavnici čak četiri izborne liste koje su osvojile poslanička mesta u Bundestagu. Po prvi put, političke razlike između te četiri liste, bile su nepremostive, čak na nekoliko bitnih tačaka. Po prvi put, po svemu sudeći, u istoriji Nemačke, biće ponovljeni parlamentarni izbori, početkom sledeće godine.

Mnoge nemačke, evropske i svetske novine već su na svoje naslovne strane stavile: kraj ere Merkel. Pošto se radi o lideru najmoćnije države Evropske unije, neki su počeli da govore i o kraju te unije – bar onakve kakva je ona bila u proteklih dvanaest godina. Hajde da pogledamo činjenice.

II

Najpre, potrebno je razdvojiti dve stvari: prvo, koji je politički profil same Angele Merkel; koje su ključne determinante koje opredeljuju način njenog razmišljanja i funkcionisanja; vrednosti koje deli i ciljeve za koje se zalaže. I drugo, sa kojom Nemačkom i Evropom se ona suočava danas na odlasku, i koliko su one različite od Nemačke i Evrope koje je zatekla kada je preuzela dužnost pre dvanaest godina.

Profil Angele Merkel opredeljuju tri osnovne odrednice.

Prvo, ona politički razmišlja u etičkim, a ne u ideološkim kategorijama. Ova činjenica – neki su je nazvali i „unutrašnjim kompasom“ – je delimično posledica njene luteranske vere, a delimično i mentalnog nasleđa iz socijalističke mladosti. „Dugovati je loše“; „Pomoći onima kojima je potrebno je dobro“; „Sloboda je bolja od ropstva“; „Stabilnost je važnija od slobode“, i tako dalje. Kredo Angele Merkel nije, dakle, skup zaokruženih političkih, a još manje ideoloških, principa, nego nekoliko, na prvi pogled nasumično izabranih, jednostavnih vrednosnih sudova. Nijedan od njih, uzet sam za sebe, nije sporan. Nisu sporni ni svi zajedno. Oni mogu svi savršeno da funkcionišu u redovnim situacijama, kada međusobno nisu suprotstavljeni. Problem, međutim, nastaje u situacijama koje su vanredne, kada ti principi dolaze u koliziju jedni sa drugima.

Drugo, Angela Merkel razmišlja reaktivno, a ne programski. Ona političku scenu posmatra kao naučnik opitne kuniće u laboratoriji. Pažljivo posmatra, dosta čita, predviđa događaje i nema predrasude. Od birača ne očekuje da podrže njen program – jer, zaista, nikada nije ni imala program – nego da podrže nju, na osnovu poverenja da će biti u stanju da se nosi sa svakodnevnim teškoćama.

I treće, Angela Merkel je više sklona da se odvoji od konflikta nego da se angažuje u njegovom rešavanju.

Poznata je, na primer, anegdota kako je Angela Merkel izbegla da bude saradnik istočnonemačke tajne policije Štazi, iako je to bio uobičajen uslov za njeno zaposlenje kao asistenta na Tehničkoj školi u Lajpcigu, 1978. “Ne mogu da čuvam tajnu, od mene nikada neće biti dobar špijun” rekla je tada Merkelova oficiru koji je bio zadužen da je vrbuje.

Tako je i nastavila u toku narednih četrdeset godina: težnja da sebe postavi na distancu od problema obeležila je sve tri njene vlade. Ta distanca, međutim, nije značila samo prosto izbegavanje konflikata, nego i traženje kompromisa, uvažavanje razlika i – naročito za današnju populističku histeriju Trampovih tvitova i Erdoganovih hapšenja – jedno pristojno ponašanje i poštovanje zakona. Bar u Nemačkoj.

Nijedna od navedene tri odrednice nije, sama po sebi, ni pozitivna ni negativna, one su više odraz unutrašnje strukture ličnosti nego političkog opredeljenja. Formirajući se u periodu između pada dve velike ideologije – o onom iz 1945. je slušala od svog oca, luteranskog sveštenika, onaj iz 1989. je posmatrala sama – Merkelova je bila svedok kako se vernici, u velikim potresima, brzo i lako pretvaraju u nevernike. Zato, verovatno, nije ni imala ambiciju da u okviru svoje stranke stvara nove vernike i piše nove biblije.

I zaista, ono po čemu će Nemci zapamtiti Angelu Merkel biće brojni kontroverzni potezi: političar desnog centra koji je u zemlju pustio milion i dve stotine hiljada izbeglica; lider slobodnog sveta koji je postao sinonim za pasivnost (u nemačkom jeziku je, inače, nedavno skovan i neologizam merkel, koji znači upravo to); liberalni heroj koji je glasao protiv predloga zakona o istopolnim pbrakovima….

Ponekad je, zaista, podsećala na gazdaricu krčme koja očekuje lojalnost od svojih gostiju ne zato što se u njoj toči baš najbolje pivo u gradu, nego zato što je poznaju, veruju joj da je pivo sveže i da ih neće prevariti u računu.

Ako je u nečemu bila uspešna, Merkelova je bila uspešna u pretvaranju politike u naviku, a sopstvene stranke u cipelu koja jeste malo iznošena, ali je zato bar dobro razgažena pa neće da žulja.

III

Način razmišljanja koji ju je odlikovao u unutrašnjoj politici primenila je i u spoljnoj.

Uzmimo primer Balkana, koji nam je blizak: činjenica da su bivši četnici, ustaše, mudžahedini i balisti, duhovna i biološka deca najgorih zločinaca iz 90-tih, sada svi zajedno „evropejci“ i „reformatori“ i da sarađuju u okviru tzv. Berlinskog procesa je nesumnjivo njena zasluga (ili krivica, već zavisi ko kako gleda na ovu činjenicu); poruka svakoj od balkanskih zemalja, posle svakih izbora, da napravi tzv. „veliku koaliciju“ bila je njena poruka; ideje da se regionalni konflikti rešavaju veštačkim smanjivanjem tenzija (formiranjem sasvim bespotrebnih regionalnih tela, ili projektovanjem skupih autoputeva kojima se niko neće voziti) bile su njene ideje.

Uostalom i sama činjenica da su zemlje na tzv. Balkanskoj ruti migranata (Makedonija, Srbija, Hrvatska, Slovenija) u toku 2015. godine pokazale iznenađujuće human standard ponašanja prema nevoljnim putnicima sa Bliskog istoka, takođe je zasluga Angele Merkel.

Policije balkanskih zemalja, inače, uživaju da maltretiraju, reketiraju i povremeno tuku svoje sopstvene građane već stotinama godina unazad – jer, zašto bi inače neko bio žandar ako ne da bi nekažnjeno pretukao nekoga ko to nije – i može se samo pomisliti šta bi one tek radile migrantima, koje pola balkanskih policajaca ionako smatra za neke poluljude. To što su se, u svim ovim zemljama, svi oni ponašali uglavnom pristojno, migranti mogu da zahvale samo strahu koji je (tada još uvek) Angela Merkel uterivala u njihove lidere…

Ispostaviće se, na kraju, da su sve to bile zablude, plaćene uglavnom novcem nemačkih poreskih obveznika i izgubljenim iluzijama o Evropi kod mnogih mladih ljudi Balkana.

Balkan je ostao gde je bio, siromašan, podeljen i podatan velikim imperijalnim silama. Na kraju ere Merkel Nemačka ima mnogo manje uticaja na Balkanu nego na početku te ere. Poluostrvo se vratilo Amerikancima, Rusima i pomalo Turcima: etičnost je morala da ustupi mesto praktičnosti.

Na drugom ključnom ispitu svoje spoljne politike – u ukrajinskoj krizi – Merkelova je takođe pokazala visok stepen strpljivosti u pregovorima sa Putinom, za koje njeni američki partneri (tada, a i sada) naprosto nisu imali dovoljno živaca.

Baveći se Ukrajinom, Angela Merkel je, htela ne htela, morala da prihvati i njen duboki, endemski i patološki neonacizam kao saveznika. Formiranje neonacističkog ukrajinskog društva bila je cena antiruske mobilizacije na kojoj je insistirala Viktorija Nuland i američka administracija posle 2014. godine. Angela tu nije ništa mogla da uradi i kukasti krst je iz Kijeva krenuo na zapad Evrope, lančano kontaminirajući Baltik, Poljsku, Mađarsku, Hrvatsku…

U odmeravanju evropskih sankcija prema Rusiji morala je da odmerava interese svog krupnog biznisa (kojem je dozvoljavala izuzetke) i sitnog (kojem nije). Severni tok 2 je tako nastavljen da se gradi, ali farmeri nisu mogli da izvoze paradajz u Rusiju. Merkelova je razmišljala uprošćenom, binarnom, logikom: ako nekoga već treba zaštititi, bolje je da to budu oni koji mogu više da izgube.

Na kraju, pokazalo se da je u Nemačkoj ipak više onih koji uzgajaju paradajz nego onih koji grade gasovode, i ta činjenica se odrazila na izborne rezultate u septembru.

Za sve to vreme, ukrajinsku krizu ipak nije rešila i morala je da prihvati da ona uđe u fazu tzv. „zamrznutog konflikta“. Umesto toga, ušla je u novu krizu, onu oko ljudskih prava sa Erdoganom, i jednu polu-krizu, onu oko klimatskih promena sa Trampom. Nije rešila nijednu od te dve: i Erdogan i Tramp su još uvek tamo gde su i bili, a gde ona uskoro više neće biti.

Brz i lak poen opet je tražila na Balkanu, vršeći jak pritisak na postizanje tzv. srpsko-albanskog „istorijskog dogovora“, što je bio samo smokvin list za priznanje Kosova od strane Srbije. U velikoj meri, i ideju da se koegzistencija Srbije i Kosova u Ujedinjenim nacijama traži u prizmi odnosa između dve Nemačke sedamdesetih godina prošlog veka, diktiralo je njeno okruženje.

Tom cilju bili su podređeni i svi drugi – Merkelova je davala političku podršku raznim Vučićevim vladama, od kojih je svaka bila gora od prethodne, iako je malo verovatno da bi ona sama dozvolila da centar Hamburga, Bremena ili Libeka noću poruše nepoznati ljudi pod fantomkama, kao što su porušili centar Beograda.

Među Srbima je tako stekla brojne i iskrene neprijatelje – od nacionalista do liberala podjednako – a među Albancima nije stekla prijatelje: oni su oduvek više voleli Amerikance.

Na kraju, nije dobila ni taj brz i lak poen: po svemu sudeći, više neće biti nemački kancelar a srpsko-albanski sporazum još uvek neće biti postignut, kao što ni autoput Niš-Priština-Drač neće odmaknuti dalje od konferencija za štampu.

IV

U celini, današnja Evropa i svet su se za dvanaest godina presudno promenili u odnosu na Evropu i svet Buša mlađeg, Blera i Širaka, koje je zatekla kada je preuzela dužnost 2005. godine. Promenili su se, gotovo svuda, na gore, i to je verovatno jedina stvar oko koje bi se danas složili i Nemci i Rusi, i Grci i Italijani, i Srbi i Mađari. Svi mi smo mnogo bolje, bezbednije i elegantnije živeli 2005. godine nego danas. Svima nama je te 2005. godine već 2010. izgledala neuporedivo bolje nego što nam danas izgleda 2022.

U tom smislu, tužna slika Evrope koju će zateći naslednik Angele Merkel na mestu nemačkog kancelara, negde na proleće 2018. godine svakako jeste i njena krivica, ali nikako nije samo njena. Ni drugi svetski i evropski državnici nisu pokazali zrelost primerenu vremenu u kojem živimo – Merkelova je u tom smislu bila čak bolja od mnogih. Površnost Dejvida Kamerona i Tereze Mej u odnosu na Čerčila, ili Sarkozija u odnosu na De Gola, da i ne poredimo Trampa sa Kenedijem, bila je svakako mnogo grotesknija od nedostataka Merkelove ako bismo je poredili sa Adenauerom.

U svojoj poslednjoj fazi – od Trampovog izbora, pre godinu dana – Angela Merkel je volela kada bi je novinari proglašavali „liderom slobodnog sveta“. Bilo je u tom samodopadanju nečega nevinog i naivnog u isti mah, podsećanja na dane sopstvenog detinjstva u kojem je tu titulu viteza na belom konju, u sredini u kojoj je živela, imao Džon Kenedi: “Ich bin ein Berliner”.

Bio je ovo i paradoks koji je označio kraj ere Merkel: malograđansko društvo, čiji je oportunizam ona sama pothranjivala dvanaest godina, nije moglo da shvati domete te poruke:

Neka o Trampu brinu Amerikanci, a o Bregzitu Englezi, neka Ukrajinci sami brane dve ili tri zarozane palanke na rubu njihove – ionako isuviše velike – zemlje, neka Srbi i Albanci sami postižu svoje sporazume, ako uopšte hoće to da rade, neka lenji Grci sami vraćaju svoje dugove. Što bismo se mi Nemci oko toga brinuli više od svih njih, ako nikoga od njih za to ionako nije briga?

Pokušavajući da vodi jednu, u osnovi, liberalnu politiku u konzervativnoj i često ksenofobnoj stranci, Angela Merkel nije mogla da se osloni na ideologiju koju nije ni imala. Nije mogla da se osloni ni na saveznike, jer je Evropsku uniju još odavno učinila samo jednom od svojih brojnih bezličnih kancelarija i agencija. Imala je na raspolaganju samo svoj sopstveni brend, a on bi – posle punih dvanaest godina – bio potrošen i u mnogo manje burnim vremenima.

Nemačka u svoj vakuum moći nije ušla u nedelju. Ušla je odavno, a u nedelju je to samo postalo vidljivo prosečnom čitaocu novina. Taj vakuum će trajati najmanje do marta ili aprila sledeće godine kada bi, po najbržem scenariju, mogla da bude formirana nova nemačka vlada. Bez obzira da li će na ponovljenim parlamentarnim izborima listu svoje stranke ponovo predvoditi Angela Merkel ili će joj baroni stranke, medija i krupnog kapitala u međuvremenu diskretno sugerisati da je vreme za penziju, fragmentacija nemačke političke scene će se neizbežno nastaviti.

A već sada, ta scena opasno podseća na Vajmarsku Nemačku sa početka tridesetih godina prošlog veka, i na scene iz „Limenog doboša“ Gintera Grasa.

I to je ono što Angela Merkel ne samo da vrlo dobro oseća, nego i nosi u svom sopstvenom porodičnom nasleđu. Radnja Limenog doboša se, naime, događa u nekadašnjem Dancigu, gradu koji je vekovima bio jabuka razdora između Nemaca i Poljaka, gradu u kojem je počeo Drugi svetski rat, gradu u kojem je rođena njena majka i u kojem je jedno vreme, kao policajac, radio i njen deda, Ludvig Kazmierčak, poreklom Poljak…

***

Objavljeno 21.11.2017. na portalu mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/11/kraj-ere-merkel-2/

Pucnji sa Aurore, sto godina posle: gde se zaustavila lokomotiva istorije?

Aurora2

Na današnji dan, pre tačno sto godina, posada jednog ratnog broda pokušavala je da osposobi topove koji odavno nisu pucali: njihove nišanske sprave bile su neprecizne, barut na mnogim projektilima vlažan, zatvarači nisu dobro dihtovali.

Bilo je potrebno mnogo pokušaja, i nekoliko sati, da prvi plotun, kako-tako, bude ispaljen u pravcu dvorca. Čak i tada, uglavnom je promašio postavljene ciljeve.

Ipak, takav sa mukom ispaljeni plotun označio je, paradoksalno, slom starog poretka i stvaranje novog. Topovski pucnji sa Aurore, oko šest uveče sedmog novembra 1917. godine uzimaju se kao simbolički početak Oktobarske revolucije.

Volter je za Sveto rimsko carstvo svojevremeno rekao da u stvarnosti ne sadrži nijedan od tri elementa sadržana u njegovom imenu: niti je bilo sveto, niti je bilo rimsko, a nije bilo ni carstvo. Ana Aplbaum (1964) američki pisac poljskog porekla, u svom jučerašnjem tekstu za Vašington Post „Sto godina posle“ parafrazira Voltera kada opisuje Oktobarsku revoluciju: zbog razlike između julijanskog i gregorijanskog kalendara (pre sto godina se u Rusiji koristio prvi) ona je zapravo novembarska; isto tako, nije ni bila revolucija nego boljševički državni udar.

Ana Aplbaum je jedan od vodećih konzervativnih teoretičara na početku dvadeset prvog veka, ali – uprkos jakoj ideološkoj pristrasnosti – njen tekst sadrži dovoljno (rekli bismo, za današnje vreme začuđujuće puno) intelektualnog poštenja da zavredi našu preporuku za čitanje:

https://www.washingtonpost.com/opinions/global-opinions/bolshevism-then-and-now/2017/11/06/830aecaa-bf41-11e7-959c-fe2b598d8c00_story.html?utm_term=.1dce84ed5951

Mene ne čudi što je Ana Aplbaum izbegla izazov da Oktobarsku revoluciju posmatra na jednom dubljem, i kompleksnijem nivou. Da je mogla da prihvati takav izazov verovatno ne bi ni bila ikona postmoderne demokratske desnice.

U tekstu koji vam – svemu tome uprkos – preporučujemo za čitanje, ona govori o „parlamentu, sudovima i štampi“ koje je boljševički sistem „fizički uništio“. Kao da su, u carskoj Rusiji, i parlament i sudovi i štampa, zaista postojali – bar u oblicima i na način na koji ih naše generacije, i Ana i ja podjednako, zamišljamo?

Sibir, mesto progonstva za neprijatelje dinastije Romanov u devetnaestom veku, ostao je i u dvadesetom tačno tamo gde je i bio. Samo su se neprijatelji promenili. Kao što je ostao i u dvadeset prvom, kada su u njega došli novi neprijatelji – Hodorkovski je, na primer, svoju kaznu za suprotstavljanje Putinu, izdržavao u zatvoru u Sibiru.

Karl Vitfogel je, svojevremeno, u svojoj „Orijentalnoj despotiji“ pisao da civilizacije nastale u dolinama velikih reka – Nila, Eufrata, Jang Ce Janga, Volge i Dona – nužno ne mogu formirati drugačija društva nego orijentalne despotije. Jedino one mogu da obezbede efikasnu mobilizaciju ljudskih resursa u meri neophodnoj da se iskoristi potencijal tih reka, pisao je Vitfogel. Ako se njegova pretpostavka uzme kao tačna, onda je jasno zašto, od Ivana Groznog i Petra Velikog, preko Lenjina i Staljina, do Putina, modeli upravljanja Rusijom nikada nisu mogli da budu bitno različiti.

Zato ćemo se, umesto modela, baviti upravo onim što je Ana u svom tekstu propustila: posledicama Oktobra na Rusiju i svet: kako onim materijalnim, tako i onim drugim, duhovnim.

Sto godina koje su protekle od današnje večeri u Petrogradu pružaju nam obilje činjenica, detalja, utisaka, dovoljnih za različite i ponekad potpuno protivrečne zaključke. Veličina tog događaja, i jeste u njegovoj istorijskoj kompleksnosti i slojevitosti – baš kao i njegovog prethodnika s kraja osamnaestog veka u Francuskoj.

Vizije Lenjina i Trockog su odnele pobedu te noći i narednih godina, ali je revolucija – kao što je to 1793. proročki predvideo francuski pisac Žak Male di Pen – na kraju ipak „pojela svoju decu“. Lenjin je ubijen ideološki, a Trocki fizički. Vizija njihovog naslednika, gruzijskog kurira koji je samo par godina ranije prenosio novac i poruke u bečke kafee, bila je različita od one obećane na današnji dan pre sto godina.

Carska Rusija – zemlja neviđenih bogatstava za manjinu i endemskog siromaštva za većinu, još uvek feudalno društvo sa ogromnom nepismenošću, najnižim životnim vekom u Evropi i ideologijom „ikone i sekire“ kako je to u naslovu jedne svoje knjige opisao Bilington – za samo nekoliko godina je postala Sovjetski Savez, koji je sredinom veka napravio najveću hidroelektranu na svetu i predvodio trku u osvajanju kosmosa.

Neki narodi koji su bili na ivicama ruske imperije dobili su ovom revolucijom trajnu nezavisnost – Poljaci i Finci, na primer – drugi privremenu, kao baltički narodi, dok su treći, u okviru sovjetske federalne države dobili, po prvi put, svoje nacionalne republike – Ukrajinci, Belorusi, kavkaski i srednjoazijski narodi. Sovjetski Savez je imao šansu da postane američki melting pot, ali tu šansu nije iskoristio.

Na ivicama ruskog etničkog prostora danas imamo nacionalne i verske konflikte, slične onima od pre sto godina. Pa ipak, da li su, recimo, Kirgizi u SSSR-u zaista imali baš toliko manje prava nego što ih Grci danas imaju u Evropskoj uniji Merkelove i Šojblea?

Iako je Lenjinov puč, izveden po najboljim tradicijama Makijavelija, promenio vlast u Rusiji i izveo je iz Prvog svetskog rata – u tom smislu, odluka nemačkog kajzera Vilhelma da mu 1917. obezbedi onaj famozni oklopni voz od Švajcarske do Finske pokazala se ispravnom za nemačke ratne ciljeve – ideje Oktobra prevazišle su granice Rusije, i prostorno i vremenski.

One nisu samo inspirisale nekoliko kratkotrajnih revolucija u srednjoj Evropi narednih godina – nemačka i mađarska su najpoznatije od njih – koje su sve završile neuspehom.

Emancipatorski potencijal parole „Mir, zemlja i hleb“ prepoznale su generacije intelektualaca leve orijentacije – od Brehta, preko Kamija, Sartra i Orvela pa sve do Hemingveja – i sa tom parolom se borile u Španiji, i za Španiju.

Jedan imperijalistički rat – Prvi svetski rat mnogi autori su zvali i porodičnim, jer su nemačke, engleske i ruske dinastije bile povezane brojnim rođačkim vezama – ponovljen je dvadeset godina kasnije, ali ovog puta kao ideološki, antifašistički rat.

I kao što se danas gotovo svi slažu – bez obzira što tu činjenicu neki ističu sa gunđanjem a drugi sa ponosom – Drugi svetski rat antifašisti nikada ne bi dobili bez heroizma Crvene armije, bez njene milionske žrtve, koja je jedina mogla da zaustavi Guderijanove i Majnštajnove oklopne kolone na prilazima Lenjingradu, Moskvi i Staljingradu.

I posle Drugog svetskog rata, ali i danas, kad pogledamo politički pejzaž Mediterana – mnoge ideje, pokreti i lideri na Mediteranu baštine pojedine detalje, poruke i simboliku Oktobra: od Toljatija i Gramšija u Italiji, preko portugalske „Revolucije karanfila“, do Varufakisa u Grčkoj. Ali ne samo na Mediteranu: i dve izuzetne političke figure u anglosaksonskom svetu – Berni Sanders u SAD i Džeremi Korbin u Velikoj Britaniji – nisu samo počeli svoje karijere kao marksisti, nego ih tako i završavaju.

Na kraju svog teksta, Ana Aplbaum bavi se i fenomenima koje opisuje kao „neoboljševičke“. U najboljoj tradiciji intelektualaca koji su, posle pada Berlinskog zida, smatrali da je moderno praviti paralele između komunizma i fašizma, i Ana kao „neoboljševike“ opisuje Trampa, Kačinjskog, Le Penovu i Orbana.

Tu negde, na južnim granicama Mađarske, završava se i njena vizija Evrope – Ana ne navodi, recimo, ni Vučića ni Erdogana, iako je njihov politički praxis vrlo blizu ovo četvoro – jer ni Srbija ni Turska za Aplbaumovu nisu Evropa, ali to je već jedna sasvim druga tema.

U tom smislu, ovaj tekst sadrži nekoliko tačnih, ponekad i duhovitih, paralela između 1917. i 2017. godine. Od (zlo)upotrebe fenomena „spoljne opasnosti“ i „neprijateljskog okruženja“, preko prezira prema intelektualnim elitama i upotrebe propagande kao političkog oruđa (i oružja) pa sve do mistične instrumentalizacije pojma „narod“ i „nacija“ i njegove manihejske podele na „dobri“ i „zli“ deo naroda, već prema kriterijumu političke lojalnosti.

Sve ove fenomene Ana Aplbaum je kvalifikovala kao „neoboljševičke“ dok ih je, pre dvadeset godina, Umberto Eko definisao kao „markere fašizma“. Ovu semiotičku razliku možemo da objasnimo jednostavnim činjenicama: Eko je bio levičar, Aplbaumova je desničarka, i svako od njih opisuje zlo u svom sopstvenom ideološkom kontekstu, i u tim opisima koristi izraze koji odgovaraju onom vrednosnom sklopu koji deli.

Suštinski, međutim, oboje su iste fenomene prilično precizno identifikovali i opisali, što je mnogo značajnije. Početak dvadeset prvog veka jeste ona Marksova “istorija koja se ponavlja kao farsa”, ali ovo pitanje je mnogo šire i izlazi izvan opsega naše današnje teme.

„Revolucije su lokomotive istorije“, napisao je jednom prilikom Karl Marks. Ova ocena stoji kako za one revolucije koje je Marks imao u vidu kada je napisao tu rečenicu – Luterovu u šesnaestom, englesku i holandsku u sedamnaestom i francusku u osamnaestom veku – ali stoji takođe i za one koje su se desile u budućnosti, i koje je Marks mogao samo da predvidi, sa manje ili više preciznosti. Kao što je, u dvadesetom veku, bila i Oktobarska revolucija: lokomotiva istorije.

 

Crtice uz pivo sa Luterom…

Luther95theses

Na današnji dan, pre tačno pet stotina godina, jedan mladi čovek zakucao je na vrata dvorske crkve u saksonskom gradu Vitenbergu list papira sa gusto odštampanim tekstom na latinskom jeziku.

Okupljeni prolaznici nisu tačno znali o čemu se radi, više su imali neki neodređeni osećaj da je reč o nečem veoma važnom – utisak pojačan slikom oklopljenih konjanika koji su ga brižno čuvali od eventualnih nevolja.

Samo je mali broj ljudi u Nemačkoj – po nekim istoričarima, ne više od deset posto – tada uopšte znao da čita i piše. Latinski je znalo tek nekoliko stotina ljudi – uglavnom poneki monah i univerzitetski profesor. Sam tekst će biti preveden na nemački tek nekoliko godina kasnije, ali je ipak današnji dan ostao u istoriji kao početak.

Devedeset pet teza Martina Lutera označilo je početak onoga što će u istoriji ostati opisano kao Reformacija – kompleksan sklop teoloških, filozofskih, političkih, vojnih i ekonomskih procesa kojima će, u toku narednih sto godina, čitava severna Evropa biti odvojena od Vatikana i oslobođena od vlasti pape.

Protestanti – kako se danas zovu pripadnici različitih denominacija koji slede učenja Lutera i njegovih kolega u drugim zemljama, kao što su Cvingli i Kalvin – su po nekim istoričarima zapravo omogućili savremeni kapitalizam. Da je rimokatolička crkva ostala jedinstvena pitanje je koliko bi se razvila holandska brodogradilišta, nemački rudnici, engleska tekstilna industrija i američke železnice. Da li bi sve to ostalo samo na nivou površnih italijanskih i mističnih španskih scenografija, vitezova koji ratuju sa vetrenjačama i razvratnih Bordžija?

Reformacija je Evropu uvela i u vreme verskih ratova, koji su posebno pogodili baš Luterovu Nemačku, u kojoj su se u narednim vekovima borili za prevlast Francuzi, Austrijanci, Šveđani i Poljaci. Luterovi kritičari imaju običaj da kažu da su njegovih devedeset pet teza možda stvorile nemačku crkvu, ali da su bile na ivici toga da unište nemačku naciju, deleći je beznadežno na katoličke državice na jugu i one protestantske, na severu. Da je nemačka nacija konačno stvorena, Nemci više mogu da zahvale Napoleonu i Bizmarku, nego Luteru.

Reformacija je, takođe, na katoličkom jugu i istoku stvorila i tzv. Protivreformaciju – duhovni i politički pokret koji je Evropu želeo da vrati u vreme starog poretka i u tom cilju proganjao – a tada je to najčešće značilo spaljivanje na lomači – sve koji su makar malo ličili na jeretike, od atlantskih obala Portugalije do istočnih granica Poljske.

Legende, pomalo zamućene u magli proteklih pet vekova, kažu da je sve počelo od jednog kanala koji je trebalo da spreči poplave u Hamburgu. Gradski oci nisu nikada imali dovoljno para da ga prokopaju, žetve su propadale, a istovremeno su tone zlata odlazile u Rim. I kada je zlato u pitanju, lako je bilo naći ambicioznog sveštenika koji bi ekonomsku pobunu opravdao dubokim teološkim razlozima.

Uprkos ovom pomalo ciničnom obrazloženju i sopstvenoj, duboko konzervativnoj, strukturi ličnosti, Martin Luter je ostavio dubok, mogli bismo reći neizbrisiv, trag u vremenu. Bibliju je preveo sa originalnog grčkog na nemački i njen sadržaj učinio dostupnim mnogo širem krugu ljudi. Od Biblije na nemačkom do nemačke crkve bio je samo mali korak. Njegov primer, iz na prvi pogled drugačijih razloga, sledio je i Henri Osmi u Engleskoj. Internacionalizam Vatikana zamenjen je nacionalizmom nacionalnih crkava.

Luter je, pored toga, razbio još jednu vekovnu dogmu rimokatoličke crkve: onu o celibatu sveštenika. Da bi mogao da oženi svoju izabranicu, Katarinu fon Bora, inače monahinju u benediktinskom manastiru u Breni, morao je da je prethodno otme. Taj zadatak na sebe je uzeo verni prijatelj, većnik u skupštini grada Torgau i promućurni trgovac haringama, koji je nevestu prošvercovao u buretu iz kojeg su haringe prethodno isporučene manastiru.

Na primedbe svojih sledbenika da bi ženidba sveštenika značila skandal, Luter je rekao: „Moj brak će obradovati mog oca, naljutiti papu, nasmejati anđele i rasplakati đavole.“ Martinov izbor pokazao se mudrim: Katarina mu nije izrodila samo šestoro dece za dvadeset jednu godinu zajedničkog života, bila mu je isto tako i veran prijatelj, mudar savetnik i pouzdan oslonac.

Ima i onih koji tvrde da je Luter bio izraziti antisemita i da predstavlja jednu od duhovnih preteča kasnijeg nemačkog antisemitizma koji je svoj vrhunac imao u Holokaustu, sredinom prošlog veka. Ta ocena je, čini nam se, ipak preterana. Nemački antisemitizam ima korene još iz vremena velikih epidemija kuge, u četrnaestom veku i Luter se u odnosu na Jevreje ponašao, otprilike, kao i svaki drugi Nemac svog vremena: rezervisano, sa netrpeljivošću ponekad, ali bez otvorene mržnje.

Kako je dečak iz siromašne porodice – Martin Luter je bio jedno od devetoro dece rudara – uspeo da izbegne obrazac života koji mu je bio gotovo suđen, neizbežan za vreme, prostor i društveni kontekst u kojem je živeo, i da postane lider jedne duhovne revolucije koja se kasnije pretvorila i u svetovnu?

Da li je to bila ambicija njegovog oca, koji je svoj rudarski posao dopunjavao prihodima sa strane, pa je tako uštedeo nešto para da ga pošalje na školovanje? Ili njegova sopstvena ambicija, koja ga je, od neuspešnog studenta i putujućeg prodavca knjiga dovela do doktora teologije i pobunjeničkog propovednika? Ili interesi brodovlasnika iz Hamburga kojima je bio potreban harizmatični lik kojem bi mase verovale i sledile ga? Ili prijateljstvo sa saksonskim vojvodom, onim čiji su ga oklopljeni konjanici tog dana u Vitenbergu zaštitili da ne ode na lomaču kao jeretik?

Današnji tekst sa našeg bloga „Ideologija i sila – status kvo i promene“ bavi se svim ovim pitanjima pomalo, u pokušaju da postavi prostu jednačinu: nijedna ideologija ne može da uspe bez sile, baš kao što nijedna sila ne može da uspe bez ideologije.

I Martin Luter, od čijeg će arogantnog, mesijanskog, mudrog, hrabrog – ali u svakom slučaju čina sa dalekosežnim posledicama – danas proteći tačno pet stotina godina, predstavlja odličan primer za ilustraciju te jednačine.

Kao što je i papir zakucan tog dana na vrata crkve u Vitenbergu ušao u istoriju, i to njenim magistralnim putem, onim na kojem će ga kasnije slediti čaj bačen u more u Bostonu, ulazak pariske mase u Bastilju ili topovi sa Aurore u Petrogradu.

Na današnji dan, poštovaoci Martina Lutera i njegovog učenja u Nemačkoj, Holandiji, skandinavskim zemljama, u SAD i na drugim tačkama Zemljine kugle, ali i brojni turisti koji će obilaziti Vitenberg i mesta na kojima je on živeo i radio, popiće obavezno po jedno pivo. Neki možda i dva-tri. Luter je, naime, mnogo voleo da pije pivo i jednom prilikom je rekao:

„Ko god pije pivo, brzo će zaspati; ko god spava dugo, ne čini greh; ko god ne čini greh, ide u Raj! Dakle, hajde da popijemo pivo!“

***

Objavljeno 31. oktobra 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/10/ideologija-i-sila-status-kvo-i-promene/

Turski gambit u njujorškoj sudnici: čudnovati slučaj Reze Zaraba

Reza27. novembra ove godine u Njujorku počinje jedno suđenje zbog kojeg, već preko godinu dana, Redžep Tajip Erdogan ima košmarne snove. Ko je Reza Zarab, čime se sve bavio i koliko je novca platio gospođi Erdogan?

Američki istražitelji raspolažu sa podacima o četiri pasoša ovog kontroverznog biznismena: iranskom, azerbejdžanskom, turskom i makedonskom.

Prvi je dobio po osnovu rođenja: 12. septembra 1983. u iranskom gradu Tabrizu.

Drugi je dobio po poreklu svojih roditelja: njegov otac, Husein Zarab, bio je u Bakuu sve do 2011. godine, mada je od 2005. bio u bliskom kontaktu sa tadašnjim iranskim predsednikom Mahmudom Ahmadinedžadom.

Treći pasoš, turski, dobio je ženidbom sa turskom pop zvezdom Ebru Gundeš, 2008. godine, sa kojom je 2011. dobio i dete u Istanbulu, gde mu je bilo poslednje prebivalište pre hapšenja.

Kako je, zašto i od koga dobio četvrti pasoš – makedonski – i da li je to imalo veze sa iznošenjem novca iz ove zemlje za vreme režima Nikole Gruevskog, kao i druge detalje u vezi sa tim, trenutno ispituju američki istražni organi.

Kada je 19. marta 2016. godine uhapšen u Majamiju na Floridi, Reza Zarab je verovatno mislio da Amerikanci o njemu znaju mnogo manje. Prevario se. Podaci o mreži koju je u Istanbulu godinama gradio u cilju izigravanja američkih sankcija protiv Irana bili su im sasvim dobro poznati.

Mehanizam koji je Reza Zarab razvio bio je u suštini jednostavan: iranski novac koji (zbog američkih sankcija) nije imao pristup u međunarodnu mrežu za bezgotovinsko plaćanje (SWIFT) prebacivan je fiktivnim kompanijama u Kini i Turskoj, i korišćen za kupovinu zlata. Zlato kupljeno tim novcem potom je prebacivano nazad u Iran, preko Dubaija. Prema podacima iz istrage koji su procureli, radil se o 110 milijardi američkih dolara.

Optužnica na 28 strana koja mu je saopštena – zavera radi kršenja sankcija protiv Irana, pranje novca i bankarska prevara – mogla bi, ako sve njene tačke budu dokazane, da mu donese čak sedamdeset pet godina zatvora.

Pod uslovom, naravno, da pre izricanja presude ne prihvati da bude zaštićeni svedok i ne progovori o mnogo krupnijim figurama u ovoj igri.

Za puštanje iz pritvora, u junu prošle godine, advokati Reze Zaraba ponudili su jemstvo od čak pedeset miliona američkih dolara. Predlog je odbijen…

Na dan Zarabovog hapšenja, akcije turske Halkbanke pale su čak 20%. Rojters je nedavno objavio vest da je šest turskih banaka – a Halkbanka na prvom mestu među njima – suočeno sa kaznom američkih finansijskih vlasti od čak pet milijardi američkih dolara zbog kršenja sankcija protiv Irana. Kazna u tom iznosu, da se ne lažemo, ravna je zatvaranju banke.

Kako se u ovoj aferi ponašao Redžep Tajip Erdogan je jedno drugo pitanje, kojim se trenutno bave zajednička radna grupa obaveštajnih struktura NATO pakta, CIA-e i američkog tužilaštva. Odgovor na to pitanje će, u velikoj meri, dopuniti psihološki profil turskog lidera koji je već napravljen, i opredeliti dalji modus operandi Zapada u odnosu na Tursku.

Tekst Vašington posta koji vam danas predlažemo za čitanje sadrži nekoliko pikantnih detalja koji su iz različitih kancelarija, krajem septembra ove godine, dati novinarima…

https://www.washingtonpost.com/amphtml/opinions/global-opinions/the-man-at-the-crux-the-of-us-turkey-dispute-is-about-to-go-on-trial/2017/10/12/92c4c7a2-af96-11e7-be94-fabb0f1e9ffb_story.html

Najpre, Erdogan je javno rekao da “to nije slučaj koji interesuje Tursku”. Pa ipak, prilikom susreta sa potpredsednikom Bajdenom, i u dva poslednja telefonska razgovora sa predsednikom Obamom, krajem prošle godine i početkom ove godine, tajno je molio za njegovo puštanje.

U oktobru 2016. je turski ministar pravde, Bekir Bozdag, imao tajni sastanak sa svojom američkom koleginicom, Loretom Linč. Jedina tema njihovog razgovora bilo je puštanje Reze Zaraba iz pritvora. Neuspešno.

Baš negde u to vreme, između američkih izbora u novembru prošle i Trampove inauguracije u januaru ove godine, i Erdoganova supruga Emina je u privatnom razgovoru tražila Zarabovo puštanje od žene Džil Bajden, žene Džoa Bajdena. Bio je to ishitren i potpuno pogrešan potez – on je američke istražitelje samo naveo da počnu da ispituju podatke o finansijskom poslovanju Eminine fondacije…

U međuvremenu, dosije protiv Reze Zaraba se u Njujorku povećavao. Američki istražitelji došli su do pisma iz 2011. godine koje su njegovi roditelji uputili guverneru Centralne banke Irana, u kojem potvrđuju da je njihov sin spreman za “ekonomski džihad” protiv SAD. Tekst tog pisma je kasnije pronađen u njegovom laptopu.

U Rezinom laptopu je pronađeno i mnogo drugih zanimljivih stvari, između ostalog i onaj krunski dokaz koji je tražen mesecima: podaci o donaciji od četiri i po miliona američkih dolara koje je njegova kompanija, Royal Maritime A.S, dala fondaciji Emine Erdogan. Zanimljivo, ova donacija je koincidirala sa početkom aktivnog učešća Halkbanke u kršenju sankcija protiv Irana…

Posle Trampove pobede u novembru 2016. godine Reza Zarab je, kao jednog od svojih advokata, angažovao i Rudija Đulijanija, bivšeg gradonačelnika Njujorka. Da, onog istog Đulijanija koji je aprila 2012. godine dolazio i u Beograd, lobirao za Srpsku naprednu stranku a krajem prošle godine pominjao se kao kandidat za najviše funkcije u Trampovoj administraciji. Nije, kao što smo videli, dobio nijednu funkciju. Nije isto tako uspeo ni da oslobodi Rezu Zaraba iz zatvora.

Uspeo je, međutim, da se tajno sastane sa Erdoganom i diskutuje slučaj. I taj sastanak je CIA nepogrešivo dokumentovala. Paukova mreža oko turskog lidera ostajala je na prvi pogled neprimetna, ali je postajala sve gušća.

Za vreme sastanka sa Trampom u maju ove godine, Erdogan je ponovo zahtevao puštanje Zaraba. Tramp je izrazio “razumevanje” za ovaj slučaj, ali od razumevanja slaba vajda. Američki tužioci su, potom, kao demonstraciju koliko im je stalo do Trampove zabrinutosti, uhapsili i zamenika generalnog direktora turske Halkbanke, Mehmeta Hakana Atilu.

Erdogan je potom, u nastupu nekontrolisanog besa, uhapsio jednog američkog sveštenika – nesrećnik se zatekao u Turskoj – Endru Bransona, u nadi da će moći da trguje sa zatvorenicima: Bransonova sloboda za Zarabovu.

Na ovu ponudu odgovoreno mu je, međutim, još jednom optužnicom. U septembru ove godine, okružni tužilac za južni deo Njujorka optužio je bivšeg turskog ministra privrede Zafera Čaglajana, za saučesništvo u Zarabovoj zaveri.

Sveštenik je ostavljen svojoj sudbini. Za karijeru sveštenika je, uostalom, sasvim dobro da budu mučenici. Ako će još biti mučenici u zatvoru nevernika, to ih može vinuti pravo u legendu…

Da li je Reza Zarab zaista samo biznismen umešan u brojne koruptivne skandale ili je visoki operativac iranske tajne službe, VAJA? Ili je bio žrtva ambicija svog oca Huseina koji je svojevremeno pomagao Ahmadinedžadu da razvija iranski nuklearni program? Ili je, možda, bio sve to pomalo?

Kako je osoba takvog profila mogla da uspostavi kontakte u Istanbulu koje je uspostavila, od 2008. kada je došla u taj grad? Kako je, uprkos upozorenju Hakana Fidana, direktora turske tajne službe MIT, dobila tursko državljanstvo? Kako je u svoju mrežu uplela čak trojicu turskih ministara, vrh najveće banke i suprugu šefa države?

Sva ova pitanja zanimaju američke istražitelje, ali zanimaju i sve one koji se ozbiljno bave analitikom turske države i njenih slabih tačaka. A očigledno, baš kao i u svakoj drugoj diktaturi, najslabija tačka Erdoganove Turske nije nikakva ideologija ili nacionalni interes nego – obična korupcija.

Ali ipak, ono što Redžep Tajip Erdogan nikako nije uspevao da shvati – i iz te njegove početne greške proistekle su i sve dalje – bilo je kako američki predsednici (najpre Obama, pa onda Tramp) ne znaju detalje ovog slučaja, kad on zna detalje svakog turskog slučaja koji ga zanima. Kako oni ne mogu da utiču na svoje tužioce, kad on može. Kako se njihove žene ne primaju novac od opskurnih likova, kad njegova prima.

Ne shvatajući te fundamentalne razlike između funkcionisanja moderne države i srednjovekovnog sultanata, Erdogan je bio ubeđen da ga i Obama i Tramp, zapravo, obmanjuju. A oni su, zapravo, bili apsolutno iskreni…

Tako je, već godinu i po dana, Erdogan uvek za korak iza ovog bizarnog niza događaja koji se pred njegovim očima odigravaju oko Reze Zaraba. I tako će doživeti i svoje novo iznenađenje – 27. novembra ove godine…

***

Objavljeno 29. oktobra 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/10/turski-gambit-u-njujorskoj-sudnici-27-novembar-2017/