Mostovi Kenigzberga i Kosovske Mitrovice: o još jednoj istorijskoj alegoriji Aleksandra Vučića (31.03.2018)

Konigsberg

“Kad slušaju govore što dopiru iz tvoje kuće
smeju se, ali ko te ugleda, maša se noža
kao da vidi haramiju.
O Nemačka, bleda majko,
ala su te udesili tvoji sinovi,
da među narodima sediš kao ruglo
ili kao užas.”

(Bertold Breht, “O Nemačko, bleda mati)

 

U subotu 31. marta, u jednom od svojih brojnih solilokvija na temu Kosova, sa funkcionerima nekakvih nevladinih organizacija ovog puta u ulozi uobičajenih statista u studiju Pinka, Aleksandar Vučić je odlučio da upotrebi jednu zanimljivu istorijsku paradigmu.

Predlažem da najpre pogledate snimak tog izlaganja (ovaj komentar odnosi se na vreme od 16:47 do 18:18) pa da posle tih minut i po nastavite sa čitanjem ovog teksta:

 

***

Govornik je ovde, očigledno, želeo da podseti slušaoca na (inače sasvim nespornu) činjenicu da su razni narodi, u toku svog istorijskog trajanja, nekada menjali sopstveno geopolitičko težište, pomerajući ga u raznim pravcima, i da su – kao posledicu tih procesa – i mnogi gradovi često menjali svoje gospodare.

Na kulama njihovih tvrđava menjale su se zastave, na njihovim trgovima mešali jezici, na njihovim pijacama novčanice u opticaju, u njihovim crkvama molitve.

A sami gradovi menjali su i svoja imena. Tako je grčka Smirna postala turski Izmir, italijanska Fiume jugoslovenska Rijeka, mađarski Nađišeben rumunski Sibiu, holandski Novi Amsterdam američki Njujork

Dakle, da je krećući se istom istorijskom matricom, i srpski Uroševac postao albanski Ferizaj nije morao da nas podseća Aleksandar Vučić, ovom istorijskom dosetkom. Niti bi ta paralela, sama po sebi, i zasluživala ovaj komentar.

Međutim, ona dva primera koje je Vučić iskoristio u svom monologu nisu ni Smirna, ni Fiume ni Nađišeben ni Novi Amsterdam, nego dva grada koja je on nazvao nemačkim: Prag i Kenigzberg.

Ovde se otvaraju dva ozbiljna pitanja kojima ćemo se baviti u nastavku ovog komentara: prvo se tiče činjenica na kojima se ovaj iskaz zasniva, a drugo na njegove implikacije.

***

Najpre, Prag nikada u istoriji nije bio nemački grad – ako ne računamo šest godina nemačke okupacije u toku Drugog svetskog rata, kada je bio nemački, otprilike isto koliko su to bili i Beograd, Atina ili Pariz.

Vučić, međutim, ne pominje taj period (1939-1945) nego sredinu XIX veka (on navodi godine između 1848. i 1882) kada je, po njegovoj tvrdnji, većina stanovnika govorila nemački a ne češki.

Taj iskaz je, međutim, u faktičkoj kontradikciji sa svim dostupnim istorijskim izvorima: prema rezultatima popisa koji je u oktobru 1857. sproveo Carski administrativni i statistički biro, koristeći kombinovani jezički i verski kriterijum, od 71.922 popisana stanovnika četiri istorijska kvarta u Pragu, Čeha je te godine bilo 40.216, Nemaca 24.000 i Jevreja 7.706.

Nemački jezik je, međutim, u Pragu bio jezik elite, koji ju je povezivao sa prestonicom države u kojoj se taj grad, u to vreme, nalazio. To je, naravno, bio austrijski Beč a ne nemački Berlin kao što bi mogao da zaključi manje obrazovani slušalac Vučićevog monologa, ali na to ćemo se vratiti nešto kasnije.

Kao što je svojevremeno pisao Dr Servak Heler, praški novinar i političar:

„U Pragu, svi koji su držali do mode bili su germanizovani, jer je nemački bio u modi. … Izgledalo je kao da je samo običan svet češki, sluge, radnici, sitne zanatlije, mali trgovci. Svi koji to nisu želeli da budu, posebno krupni trgovci, preduzetnici, vlasnici industrije, prosperitetniji građani, službenici svih vrsta, advokati, notari … pripadali su nemačkoj jezičkoj zajednici iako ponekad sami nisu ni bili Nemci.“

Tu dolazimo do prvog problema u ovom iskazu Aleksandra Vučića, problema koji se kao crvena nit provlači kroz čitav njegov „evropejski“ javni diskurs: to je tzv. fascinacija elitom, fascinacija koja u sebi nosi duboko ukorenjene elemente tzv. Stokholmskog sindroma, identifikacije sa agresorom.

Prag devetnaestog veka je možda – češkim malograđanima onda, ili Vučiću danas – na površini odavao utisak nemačkog grada. Na površini, jer kao što smo videli, on to većinski nije bio. Nemački se zaista pretežno govorio po pozorištima, bankama, elitnim restoranima – svim onim mestima gde su oni voleli da odlaze onda, a Vučić voli danas.

***

Međutim, tu se problemi otvoreni ovim iskazom ne završavaju. Kao što smo konstatovali, u periodu na koji se iskaz odnosi (sredina XIX veka) Prag je bio prestonica jedne od krunskih zemalja Habzburškog carstva (Austrije, a od 1867. Austro-Ugarske), tzv. Kraljevine Češke. Tehnički, on je bio austrijski, a ne nemački. I na ovom mestu, opet, one manje obrazovane slušaoce Vučićevih govora moramo da podsetimo da to uopšte nije, niti je ikada (osim u periodu 1938-1945) bilo isto.

Bizmarkovo ujedinjenje Nemačke 1871. godine Habzburško carstvo je uporno pokušavalo da spreči, diplomatskim sredstvima kroz najveći deo XIX veka, a na samom kraju i vojnim sredstvima.

Početkom jula 1866. u Bici kod Kenigrac-Sadove (današnji grad Hradec-Kralove u Češkoj, ne mnogo daleko od Praga) austrijska Severna armija je izgubila od pruskih grenadira, čime je stavljena tačka na ambiciije Beča da spreči nemačko ujedinjenje, ali i na ambicije Berlina da austrijske zemlje naseljene Nemcima (među njima i Prag) pripoji Nemačkoj.

***

Konačno, kako bi pojačao dramski efekat svog govora, Vučić koristi i argument tzv. istorijskog primera. Najčešće, on to čini koristeći Lutera i Vebera, u jednom od svojih tekstova krajem 2017. godine pomenuo je i Vladiku Nikolaja, a ovog puta izabrao je Franca Kafku, inače stanovnika Praga. Franc Kafka je, kaže Vučić, pisao na nemačkom jeziku, što bi valjda trebalo da bude krunski dokaz da je sam Kafka bio Nemac, a Prag, mutatis mutandis, nemački grad.

Opet, i primer Kafke, u ovom kontekstu, samo je novi dokaz Vučićeve već poslovične površnosti – on, naime, jeste pisao na nemačkom, jer mu je to bio maternji jezik, baš kao što je to bio i svim drugim nemačkim Jevrejima.

Franc Kafka je rođen u porodici Aškenazi Jevreja, i njegov deda, Jakob Kafka, bio je shochet – tzv. ritualni kasapin, čiji je posao da životinje zakolje i pripremi po jevrejskim verskim propisima.

Da Franc Kafka nije umro od tuberkuloze u svojoj 40. godini (1924) dočekao bi Drugi svetski rat i verovatno bi sopstveni život završio u oblaku dima, sa milionima svojih sunarodnika, negde na širokom arhipelagu logora koje je u tu svrhu ustrojila Hitlerova Nemačka.

Sasvim je moguće da je među nemačkim nacistima 1945. bilo i onih koji su, kao što to Vučić implicira, žalili što Prag više nikada neće biti nemački grad. Ali teško da je ijedan od njih, u korenu tog sentimenta, imao baš sećanje na Franca Kafku.

Tako iskrivljena, kafkijanska, logika bila bi i za njih isuviše komplikovana – zato ju je, prvi u istoriji književnosti, na licu mesta smislio Aleksandar Vučić.

***

Ako sad krenemo na put u drugi grad iskorišćen u ovoj alegorijskoj igri, Kenigzberg, do kojih ćemo zaključaka doći?

Da, njega je osnovao monaški red Tevtonskih vitezova i odatle su oni kretali na osvajačke pohode u slovenske zemlje na istoku i jugu. Potom je bio prestonica istočne Pruske, i sve do 1701. u njemu su krunisani pruski kraljevi. U njemu je rođen i najveći nemački filozof ere Prosvetiteljstva, Emanuel Kant. I, od 1946. godine taj najistočniji nemački grad je sovjetski (a od 1991. godine ruski) Kalinjingrad.

Kenigzberg jeste bio više nemački nego što je to Prag ikada bio (Vučić je mogao, umesto Praga, da uzme bivši nemački Milhauzen, danas francuski Miluz, na Rajni – ta ilustracija bi bila mnogo adekvatnija) ali čini mi se da poenta, ipak, nije u površnosti kojom je Vučić tražio i analizirao istorijske primere ili u nespretnim načinima na koje je pokušao da ih objasni svojim (još površnijim od njega) slušaocima.

To bi, i jedno i drugo, bilo sasvim uobičajeno. Poenta je, plašim se, mnogo ozbiljnija i tiče se suštinskih implikacija koje izabrano poređenje sa sobom nosi.

Nemačka jeste vojno izgubila Kenigzberg 9. aprila 1945. godine, kada je nemački general Oto Lah predao svoj garnizon jedinicama 3. beloruskog fronta.

Međutim, Nemačka je, u jednom dubljem istorijskom smislu, Kenigzberg izgubila mnogo pre 1945 – u španskoj Gernici, u Varšavskom getu, u dimu krematorijuma Aušvica i Treblinke, u razrušenom Koventriju i Beogradu, u opsednutom Lenjingradu gde su ljudi, da bi preživeli, morali da postanu kanibali, u dnevniku Ane Frank u Amsterdamu.

Da svega toga nije bilo, ne bi Nemačka izgubila ni Kenigzberg. I to je odlično razumeo kancelar Vili Brant kada je kleknuo ispred spomenika u Varšavskom getu 1970. godine. Aleksandar Vučić, koji se iste te godine rodio, to očigledno nije razumeo čak ni pola veka kasnije. Već u nekim od njegovih ranijih autorskih tekstova očigledno je da on, sa dvadesetim vekom, ima prevashodno etički, a ne istoriografski problem.

Nemačka nije izgubila Kenigzberg zato što je imala lošu ratnu sreću nego zato što je bila istorijska pravda da grad koji je bio simbol germanske ekspanzije na istok, prestane da postoji kao takav simbol – zato je on morao da postane Kalinjingrad.

Germanofilija Aleksandra Vučića – njegova fascinacija ne samo Angelom Merkel, nego i Gerhardom Šrederom, ratnim zločincem iz najužeg kruga onih koji su odlučivali o agresiji na Jugoslaviju 1999. – nije ništa novo. Njegova benevolentnost prema germanofilski orijentisanim Srbima iz tridesetih godina prošlog veka, svojim ideološkim prethodnicima, takođe je poznata.

Ono što se, međutim, tek na ovom primeru tako jasno vidi, to je potpuno ignorisanje čitavog istorijskog konteksta u kojem Vučić analizira predmet svog obožavanja, Nemce.

Slušajući Vučićeve panegirike o Nemcima, nikada nije bilo ni nacizma ni Holokausta. Jedan veliki narod je izgubio ova dva grada koja su mu bila značajna i draga, eto, tek tako, bez ikakvog razloga. A prihvatajući taj, ničim izazvan, istorijski usud postao je još veći narod.

Ne, Vučić je u tom svom nerazumevanju dvadesetog veka očigledno propustio da pročita još jednog Nemca, Bertolda Brehta, koji je – pišući i opisujući to istorijsko vreme u kojem je njegov narod, eto, “izgubio” Prag i Kenigzberg, napisao i ove stihove:

“Kad slušaju govore što dopiru iz tvoje kuće
smeju se, ali ko te ugleda, maša se noža
kao da vidi haramiju.
O Nemačka, bleda majko,
ala su te udesili tvoji sinovi,
da među narodima sediš kao ruglo
ili kao užas.”

***

Međutim, problemi sa alegorijom koju je Vučić izabrao da sa nama podeli svoje refleksije o Kosovu, ovde ne završavaju, nego tek počinju.

Zašto je, zaista, od stotina drugih dobijenih i izgubljenih gradova širom Zemljinog šara u poslednjih nekoliko hiljada godina, izabrao baš ova dva? Jedan, koji je bio meta germanskog Drang nach Osten, i drugi, koji je bio njegov simbol?

Da li su Đakovicu i Uroševac okruživali Aušvic, Birkenau i Treblinka, ili su te etičke kapije okruživale Kenigzberg?

Da li su iz Peći i Prizrena pokretani krstaški ratovi na Albaniju, ili su oni iz Kenigzberga pokretani na Litvaniju, Rusiju i Poljsku?

Da li je srpski rektor Univerziteta u Prištini poslao hiljadu albanskih studenata kao taoce u zatvor u Nišu za vreme bombardovanja NATO ili je to ipak bio nemački rektor Karlovog univerziteta u Pragu koji je poslao hiljadu čeških studenata u koncentracioni logor Saksenhauzen, kao taoce za vreme savezničkih bombardovanja?

Objašnjavati Srbima da su gradovi na Kosovu izgubljeni zato što smo izgubili rat 1999. godine jedna je stvar. Ona možda nije prijatna, u nama sigurno ne budi osećaj pravičnosti i stvara duboke frustracije. Ali istorija je ionako često neprijatna, gotovo nikada nije pravična a izvesno (znaju to Nemci mnogo bolje od nas) stvara frustracije.

Međutim, objašnjavati Srbima da su gradovi na Kosovu izgubljeni zato što su, eto, i Nemci 1945. izgubili neke njima drage gradove, pa je to sada jedno te isto, ne samo da je istorijski pogrešna, nego je i u jednom dubljem političkom smislu vrlo opasna, a u etičkom pogledu krajnje uvredljiva paralela.

Ratovi za jugoslovensko nasleđe (1991-1999) ne mogu da budu paralela Drugom svetskom ratu – ni po uzrocima, ni po učesnicima, ni po načinu, a ponajmanje po istorijskom i ideološkom kontekstu u kojem su vođeni.

Oni bi, eventualno, mogli da budu paralela Tridesetogodišnjem ratu (1618-1648), u kojem su se nemački protestanti i katolici međusobno ubijali, uz aktivno učešće susednih zemalja (Švedske, Francuske, Poljske) zainteresovanih da im u tome pomognu. Bar tu činjenicu bi Aleksandar Vučić, kao poštovalac Martina Lutera, trebalo da zna.

Stvarni rat 1999. godine, onaj za teritorije, izgubila je vlada u kojoj je Aleksandar Vučić vodio ministarstvo propagande.

Dakle, ako Srbima danas uzor (a ni ovaj put Vučić ne propušta priliku da to ponovi) treba da budu Nemci, ako je naš Prizren njihov Prag a naša Kosovska Mitrovica njihov Kenigzberg, onda je i Slobodan Milošević Adolf Hitler, a Aleksandar Vučić Jozef Gebels.

Virtuelni rat 2019. godine, onaj za duše ljudi, vodi jedna druga vlada, u kojoj se nalaze, gle čuda, opet Aleksandar Vučić i njegovi istomišljenici iz 1999. godine. Oni isti, sa kojima smo izgubili i prethodni rat.

Možete li da zamislite Nemce koje 1965. umesto Adenauera i Branta baš Gebels i Ribentrop ubeđuju kako treba da prihvate realnost (ona je za njih, na žalost, bila mnogo sumornija od gubitka Praga i Kenigzberga) i postanu veliki narod, ugledajući se na Engleze koji su se, eto, dva veka ranije pomirili sa gubitkom Vašingtona i Njujorka?

Dakle, ako ovu Vučićevu paralelu prihvatimo kao legitimnu, onda smo zapečatili i pitanje srpske kolektivne krivice za Ratove za jugoslovensko nasleđe, pitanje koje poslednjih godina toliko zaokuplja revizionističke istoričare po regionu a i izvan njega.

Ta krivica bi se, na ovaj način, sa svih strana koje su u tom besmislenom ratu učestvovale prenela na jednu, a u okviru te jedne, sa promašene politike čije je kopile bila, proširila na čitav narod.

Svaki ratni zločin počinjen u tom ratu ovom Vučićevom paralelom postaje legitimna odbrana od agresije, osim onog srpskog. Svaki srpski se podiže na nivo Holokausta.

***

U osamnaestom veku, u Kenigzbergu je bilo ukupno sedam mostova preko dva rukavca reke Pregel koja prolazi kroz centar grada. Švajcarski matematičar Leonard Ojler postavio je 1763. svoj čuveni Problem sedam mostova – kako preći preko svih sedam mostova ali samo jedan jedini put svakim od njih – i ponudio nagradu onome ko ga reši. Mostovi su bili raspoređeni tako da rešenje, naravno, ne postoji – i to je sam Ojler matematički dokazao. U poslednjih 250 godina, taj problem niko nije rešio, a od sedam Ojlerovih mostova samo dva su do danas preživela ratove i renoviranja.

U Kosovskoj Mitrovici postoji samo jedan most i on je u poslednjih dvadeset godina postao zajednički simbol svih Vučićevih politika: onih starih politika, koje su od njega napravile veštačku granicu između dve polovine, severne i južne, nekada jedinstvenog grada, i ovih novih politika, u kojima za severnu polovinu više nema mesta.

Kao i oni mostovi u Kenigzbergu i ovaj u Kosovskoj Mitrovici ostaće arhitektonsko svedočanstvo jedne suštinski iste stvari – propalih politika. Istovremeno, čini mi se da je to i jedino što ovi mostovi i gradovi zaista imaju zajedničko.

***

Objavljeno 11.04.2018. na portalu mojizbor.info:

https://mojizbor.info/2018/04/vucic-kljuc-je-buducnost-srbije-ne-koliko-volimo-nasu-proslost/

Advertisements

Дан који је ујединио цео свет: мала прича о првом априлу

Hieronymus-Bosch_Ship-of-fools-225

“Први април је дан на који се подсећамо какви смо у остала 364 дана у години.”

(Марк Твен)

 

Занима вас шта има ново? Укратко. Преварио сам жену, учланио се у Српску напредну странку и почео да једем пилетину. Можете изабрати који год хоћете редослед за те три ствари, јер је савим свеједно: све оне су се десиле једног јединог дана у години у којем су могуће: данас.

Зашто постоји тај један дан у којем су једни људи склони да причају највеће могуће глупости, а други људи да у њих поверују? Зашто је тај дан баш први април? Како је дошло до тога да је цео свет, тако дубоко подељен у свему осталом, уједињен, изгледа, само у прихватању данашњег дана као Дана будала? Како нам се свима деси да тог дана поверујемо у понеку глупост?

Данас ћемо се бавити првим априлом. Пореклом обичаја везаних за овај дан, структуром такозване првоаприлске шале, њеним местом у књижевности и уметности, интегративним функцијама које има у модерном друштву, будућности која је пред њом.

 

I

Како је све то почело?

Fool

Стварно, како је све то почело?

Најранија веза првог априла са шалом и триком датира још из библијске приче о Потопу у Постању. Наводно је баш тог дана Ноа са своје лађе послао голубицу – прерано, како се испоставило – да нађе копно. Како би се сачувало сећање на тај догађај, постало је уобичајено да се они, који би га заборавили, сваког првог априла казне неком шалом – сличном оној коју је Бог, преко голубице, послао Нои. Тако је бар писао лондонски Public Advertiser 13. марта 1769, упозоравајући своје читаоце на предстојећи први април.

Средњовековне енглеске легенде, међутим, помињу први април већ у дванаестом веку. По тадашњим обичајима, сваки пут на који би краљ закорачио својом ногом постајао је државна својина. Грађани малог Готама, не желећи да изгубе свој једини пут (који су сами финансирали) одбили су да Јовану Без Земље дозволе улаз у њихов град и он је послао војнике да их казне. Првог априла, кад су војници дошли видели су малобројно становништво како се бави разним лудоријама: рибе су покушавали да удаве у бурадима са водом, а птице да затворе у кавезе на којима није било крова… Збуњени, војници су се вратили и рекли краљу како су у том граду живе све саме првоаприлске будале, па је бесмислено и кажњавати их, онако луде. Тако је Готам сачувао свој пут, избегао казну због непослушности, а у енглеско усмено предање по први пут унео кованицу “првоаприлска будала”.

У књижевности се први април, као дан шале, први пут појављује у вези са “Кентерберијским причама” Џефри Чосера, 1392. године. У једној од њих, лукава лисица је преварила сујетног петла, “32. марта”. Савремени експерти за средњовековни енглески језик, којим је Чосер писао, запазили су, међутим, грешку која је највероватније настала накнадним преписивањем текста. У оригиналу је, заправо, било написано “32 дана после марта” – па се лисичина шала са петлом, заправо, догодила 2. маја.

Француски песник Елој од Амервала је 1508. године први поменуо тзв. “априлску рибу” (poisson d’avril) – обичај да се сваког првог априла на леђа неопрезног човека неприметно закачи папирната риба и да се са њим потом тера шега. Овај обичај се касније проширио и на Белгију, делове Канаде и Швајцарске у којима се причало француским језиком, али и на Холандију (aprilvis) и Италију (pesce d’aprile). У свим тим земљама, жртва првоаприлске преваре назива се “априлском рибом“.

За први април 1530. године, у немачком граду Аугзбургу, била је заказана седница градске скупштине која је требало да разматра “важна финансијска питања”. Ипак, седница тог дана није уопште одржана (вероватно се већници на крају нису договорили онако како су планирали) али су разни шпекуланти, рачунајући унапред са одлукама које на крају нису донете, изгубили своје паре. Грађани Аугзбурга су их потом прозвали “првоаприлским будалама” – од те године први април је и у Немачкој добио своје данашње значење.

1539. године фламански песник Едуард од Дена писао је о племићу који је имао обичај да сваког 1. априла своје слуге шаље на измишљене, непостојеће или погрешне задатке (најчешће да припремају непостојећу свадбену прославу и за њу уручују чак и позивнице) а потом да ужива у невољама у које су, несвесни шале, улазили они сами, али и многи други људи на које би се погрешни задаци односили.

Ипак, најранији историјски потврђен случај првоаприлске шале у Холандији датира из 1572. године. Тог дана је, у једној од битака њиховог рата са Шпанијом, поражен војвода Алварез од Толеда и ослобођена лука Ден Брил. Пошто bril, на фламанском, значи и наочаре, домишљати Холанђани су, на оним подручјима која су још била под Шпанијом, победу описивали криптичном досетком: “Op 1 april verloor Alva zijn bril” (“Првог априла, Алва је изгубио своје наочаре”). Тако су наочаре овде употребљене као првоаприлска метафора за добијену битку и ослобођени град.

Први април се, као дан шале, појављује поново са напуштањем дотадашње средњовековне праксе да обележавање Нове године почне 25. марта и траје недељу дана. Како стари обичаји (као што је бар нама познато) тешко и споро одумиру (у Француској је, на пример, 1. јануар званично уведен као први дан нове године тек Русијонским едиктом Шарла IX, 1564. године) то су се многи људи и даље тврдоглаво држали 1. априла као првог дана Нове године. Док су их они који су већ прешли на ново рачунање времена тог дана исмејавали као затуцане будале.

Војвода од Лорене је са женом био заточен у граду Нанту – било је то 1632. у време династичких сукоба у Француској – и 1. априла је одлучио да побегне, тако што су се њих двоје прерушили у сељаке и сасвим мирно прошетали кроз градска врата. Неко их је ипак препознао и – бар тако легенда каже – узбунио стражаре. Ови су, међутим, били толико убеђени да се ради о првоаприлској шали да се нису помакли са својих места и уместо потраге у сласт су се смејали…

Првог априла 1698. лондонске новине Dawks’s News-Letter објавиле су да ће тог дана, у Тауеру, по први пут јавно бити одржана свечана церемонија прања краљевских лавова. Објавиле су чак и купон, уз напомену да ће они који га исеку и покажу на улазу у Тауер бити ослобођени плаћања улазнице од шест пенија (новине су коштале један пени). Као што можете и замислити: продато је неколико стотина примерака новина, док су запањени стражари у Тауеру читав дан морали да објашњавају огорченим Лондонцима како у Тауеру нема никаквих лавова, а још мање церемоније њиховог прања. Овај случај је иначе занимљив: бар ако је веровати хроничарима, грађани су већ тада били склони да пре поверују како лаже власт (“они негде тајно перу те лавове”) него новинари…

II

Првоаприлска шала

Laughing Fool

“Они који желе да изгледају мудри међу будалама, међу мудрима испадају будале” – упозорио нас је римски реторичар Квинтилијан још пре двадесет векова.

Шта је данас, заиста, првоаприлска шала?

За новине, то је начин да забаве своје читаоце: великим словима ће објавити измишљену вест, а потом, сутрадан, ситним словима објашњење да се ради о првоаприлској шали. За измишљене вести другим данима, неће наравно објавити никакво објашњење: оне се подразумевају.

За политичаре, начин да себе – бар једног дана – покажу блиским својим бирачима. Тако је, пре неколико сати, македонски шеф дипломатије Никола Димитров објавио твит у којем је саопштио да је “после година и година као земља кандидат, уморна од чекања да почну приступни преговори, инспирисана Брегзитом и у знак солидарности са Великом Британијом, Македонија одлучила да повуче своју апликацију за учлањење у Европску унију”. Има ли у свакој шали, па и у оној првоаприлској, пола истине? За сваки случај, Никола је на крају свог твита ставио и хаштаг #AprilFoolsDay.

За све нас обичне људе, првоаприлска шала је начин да, макар на један дан, изађемо из – често исувише озбиљне и депресивне – свакодневице.

Али, постоје и нека, заједничка, правила. Најпре, првоаприлска шала се мора, јасно и без одлагања, означити као таква: то је разликује од лажи. Та идентификација се чини тако што се, чим постане очигледно да је жртва обманута, мора рећи: Априлилили… – или већ неки еквивалент те речи на језику којим се служите.

Подразумева се, даље, да онај на чији је рачун шала направљена – ако испадне успешна – не сме да се љути. Као и да онај, који ју је направио, мора да престане са њом у тренутку када је жртва прихвати. Потом, заједно, могу да смисле наредну шалу – све до поноћи.

Како се на првоаприлску шалу гледа у данашње време, у епохи такозване политичке коректности? Мишљења су, као и о много чему другом, подељена.

Једни и даље обичај сматрају позитивним: он доприноси ослобађању од свакодневног стреса (па је добар за здравље), представља један од ретких дана социјалне једнакости (свако, заиста може да буде и варалица и преварен), подстиче креативно мишљење…

Други се, опет, са тим не слажу: првоаприлске шале подстичу суровост и злобу, представљају идеалну прилику за друштвено некажњиву манипулацију и подсмевање, а са собом носе и ризик да се сасвим озбиљна упозорења олако одбаце само зато што су се десила првог априла…

Где год, међутим, живели и у шта год друго веровали (или не) први април ће остати наша магична веза са детињством и светом у којем смо тада живели, светом за који нас данас везују само носталгичне успомене. Неких првоаприлских шала ћемо се сећати целог живота – баш као и амерички глумац Алан Алда, капетан Пирс из ТВ серије MASH. Он данас има преко 80 година али је у једном недавном интервјуу описао сопствени доживљај:

“Када сам имао око десет година учитељици сам поклонио првоаприлски сендвич, у којем је била мртва златна рибица!”

III

Дан у којем је свет уједињен

images (4)

Први април је дан који је, у пуном смислу те речи, ујединио савремени свет: земље, друштва и народе различитих историја, религија и култура. Ни у једној земљи он није државни празник али га у свакој од њих народ познају боље него неке своје праве празнике.

Ипак, обичајима успостављена правила се, од земље до земље, помало разликују. Тако је, на пример у Британији и Ирској шале могу збијати само до поднева првог априла – после дванаест сати у крчмама се могу препричавати шале које су се десиле у првом делу дана – али више није дозвољено правити нове.

Код Пољака, опет, првоаприлски обичаји одражавају дубоко укорењено празноверје: тог дана, наиме, не само да је дозвољено правити шале већ је и забрањено радити било шта друго, озбиљно. Овај обичај вуче порекло из древних времена: када је 1. априла 1683. закључио уговор о војном савезу против Турске са аустријским краљем Леополдом (било је то уочи оне одсудне одбране Беча када су Пољаци спасли хришћанску Европу – или бар јако воле да тако причају) пољски краљ Јан Собјески је тражио да се исти антидатира на 31. март – јер га иначе нико не би схватио озбиљно…

Американци су, опет, толико опседнути првоаприлским шалама да су склони да сваку вест, објављену тог дана, тврдоглаво сматрају шалом иако она некада то уопште није. Понекад, та тврдоглавост има и трагичне последице: 1. априла 1946. објављено је упозорење о цунамију, изазваном земљотресом на Алеутским острвима; нико га, наравно, није озбиљно схватио – на Хавајима и Аљасци зато је погинуло 165 људи. А понекад, може да има и оне комичне: 1. априла 1979. године, када је добио депешу о референдуму одржаном у Ирану (тада је та земља, формално, постала исламска република) дежурни у централи ЦИА је папир смејући се бацио у корпу за отпатке – сматрао је вест првоаприлском шалом свог колеге – и амерички председник Картер је о исламској републици Иран сазнао из новина, уместо од ЦИА-е…

Скандинавци, дициплиновани и прецизни као и у свему другом, успоставили су (ваљда, једини на свету) дозвољену меру лагања за први април. У Данској, Финској, Норвешкој, Шведској и на Исланду новине смеју да објаве само једну лажну вест првог априла; та лажна вест увек мора бити на насловној страни новина (читалац не сме бити доведен у ситуацију да сумња у све унутрашње стране) али, опет, то не сме бити главна вест на насловној страни…

Индуси, рецимо, никада нису имали првоаприлску шалу као саставни део своје културе, али су са временом и сами прихватили овај обичај – најпре у филмовима и популарној литератури па онда и у свакодневном животу. И ако питате неког Индуса шта за њега или њу значи први април, одговориће вам, најчешће: “Ништа. Али ако већ цели свет тако разуме овај дан, онда то можемо и ми…”

 

IV

И онда је свануо други април…

Sad-Jester-530x396

Дан првоаприлских будала је коначно завршио и пробудили сте се, са осећајем лаганог мамурлука, у јутру другог априла. Некога сте јуче преварили, и неко је вас преварио. Какав је дан у који сте управо кренули? Колико ће он бити озбиљан?

Живимо у свету у којем се, на жалост, лаже, и то ништа мање него данас, и у остала 364 дана у години. Такозваних лажних вести има све више; људи којима би професија требало да буде да говоре истину – учитељи, новинари, свештеници, судије, државници – испадају много већи лажови од пекара, месара и апотекара; лаж је постала друштвено прихватљива и данас прихваћена као мерило нечије социјалне интелигенције; од добрих грађана очекује се да верују у лажи које им говоре друштвени ауторитети, а њихова наивност сматра се одговорношћу.

Има ли, дакле, први април још икаквог смисла? Можда би било боље направити нови календар у којем би сваки дан био први април?

Заиста, некада смо се првог априла хвалили својим лажима, а сваког другог дана покушавали да их сакријемо. Данас, готово да се сваког дана хвалимо лажима, правдајући их разним мање или више интелигентним изговорима: од тога да је и лаж израз права на слободу јавне речи, преко позивања на разне изворе информација које би одговорност за изречену лаж требало да пребаце са нас на неког другог (најчешће, тај неко ће заувек остати анониман) па све до такозваних виших разлога (најчешће оних патриотских) које би требало да оправдају сваку изречену лаж.

Од свих њих, данашњи дан као разлог за наше лажи је још најневинији, готово племенит: и наша генерација понавља обичај који је почео пре неколико стотина година, само овлаш прилагођавајући његове облике и начине на који га врши времену у којем живи.

Можда би, за промену, требало да покушамо да – баш на данашњи дан – сви причамо истину? Да не преваримо никога, не представљамо се бољим него што јесмо, не обећавамо оно што не можемо да испунимо? Како би прошао тај један дан без лажи?

Знам, рећи ћете да би у дану без лажи онај један политичар који за себе воли стално да прича како је паметан, морао да ћути свих двадесет четири часа. То би му ваљда био једини начин да не слаже. И ту бисте вероватно били у праву. Али, и многи други од нас би онда тог дана морали да причају знатно мање него осталим данима?

Знам, рећи ћете да бисмо тог дана морали да кажемо како би некакав “међународно обавезујући уговор” који бисмо закључили са једним делом наше земље значио признање да тај део више није наш. Али, тог дана бисмо морали и да признамо како он више не би био наш чак и кад такав уговор никада не би био закључен…

И знам, рећи ћете да би, бар тог дана, такозвани грађани и такозвани Срби морали да признају да њихове међусобне разлике, на које су и једни и други толико поносни, ипак, постоје само у њиховим главама. Али, зар и све друге наше разлике не почињу и не завршавају се тамо?

Шта би нам онда први април, као међународни дан истине, показао? На пример, да је сама истина – упркос свим циничним примедбама и презиру коју постмодерна гаји према истини – и даље, ипак, могућа. А можда и да бисмо, ако бисмо престали да се међусобно лажемо, разумели да је и неки живот, другачији од овог, ипак могућ?

И онда бисмо могли да међународни дан истине са првог априла пренесемо на остала 364 дана у години. А да први април, поново, буде оно што је већ вековима – међународни дан шале.

У међувремену: водите рачуна да вас првог априла неко не превари, а ако већ ви то некоме радите, потрудите се бар да та шала буде духовита. Кад варате жене и учлањујете се у странке, будите опрезни – сваког дана. А пилетину, ако је волите, можете јести слободно…

 

“Njujorška misterija Aleksandra Vučića” (Boško Jakšić, Politika, 23.03.2018)

New York

“Neka mi Bog oprosti, ali slova alfabeta me strašno plaše. Ona su lažljivi, besramni demoni – i opasni. Otvoriš mastionicu, oslobodiš ih; ona izlete – i kako ćeš ikada ponovo da ih staviš pod kontrolu?”

(Nikos Kazancakis)

 

U petak 23. marta 2018. Politika je objavila tekst Boška Jakšića pod naslovom „Njujorška misterija Aleksandra Vučića“Sam tekst inače nije dostupan na internet stranici Politike i zato ovde dajemo link na integralnu verziju koju je objavio – a ko bi drugi – Pink.

http://pink.rs/vesti/63620/bosko-jaksic-njujorska-misterija-aleksandra-vucica

Politici i Pinku ostavljamo da se, ako budu želeli, bave autorskim pravima. Mi ćemo se, međutim, malo pozabaviti porukama koje je Boško Jakšić u ovom tekstu poslao čitaocima. Politikinim ili Pinkovim, svejedno – već neko vreme oni su ionako jedni te isti.

U suštini, autor pokušava dve stvari: prva je da problematizuje, racionalizuje, objasni i rehabilituje praksu tzv. „tajne diplomatije“; druga je da, pomalo očajnički, srpsku opoziciju učini makar blagonaklonom prema toj praksi i saučesnikom u njenom konačnom ishodu.

Kao iskusan analitičar, Boško Jakšić i ovog puta kombinuje malo senzacionalizma (vraćajući se, po ko zna koji put, na nekakva Tadićeva putovanja u Rim – kao da niko od nas to nikada nije radio u životu), malo zastrašivanja („bolje koalicioni partneri u Prištini nego specijalci Rose u Kosovskoj Mitrovici”) i malo zamene teza („Rušenje Vučića nije politika“).

I ne bi me, najverovatnije, ništa u samom tekstu podstaklo da ga komentarišem. Očajnički pokušaji Aleksandra Vučića da u diskursu pristojne, građanske Srbije dobije bar nečiju, makar kako malu, i makar na koji način izmoljenu i iskukanu podršku, nisu ništa novo. Nije ovo ni prvi ni poslednji tekst napisan sa tim ciljem.

Ništa u samom tekstu, dakle. Ali, činjenica da se u onome što je napisano bukvalno ponavljaju određene teze i poruke američke diplomatije sama po sebi je isuviše značajna a da bi se mogla prećutati.

***

Hajde da pogledamo tri ključne poruke:

Prvo: svaka procedura koja vodi ostvarivanju našeg geopolitičkog cilja je legitimna, ergo – nijedna koja tom cilju ne vodi nije legitimna.

Ako je to kršenje ustava suverene države – pa dobro, ako smo je već bombardovali zašto bismo sad vodili previše računa o njenom ustavu?

Ako je to uništavanje njenih institucija, ljudskih sloboda i demokratskih procedura – pa dobro, zar nije još Čerčil rekao da nećemo da živimo tamo?

Ako je to tajna diplomatija – pa šta?

„Pa šta“, ta uobičajena arogantna poštapalica svakog polemičara koji je čitaocu upravo pokušao da objasni kako je nešto loše, zapravo dobro (ali je čitalac, eto, glup i naivan) nije slučajno najčešće korišćena fraza u ovom tekstu.

Drugo: u ostvarivanju našeg cilja, angažovaćemo sve naše resurse.

U kakvom su oni međusobnom odnosu, da li se međusobno kritikuju, ili čak i vređaju, to nije bitno za naš cilj, pa zašto bi nas onda zanimalo? („Liberalna opozicija još ima priliku da se izdigne iznad uvreda koje im je Vučić delio šakom i kapom. Da pokaže da razmišlja državotvorno. Da takvim stavom prisili predsednika da odustane od zajedljive retorike.“)

Dakle, ako opozicija podrži naš geopolitički cilj, mi ćemo prisiliti predsednika da odustane od „zajedljive retorike“; a ako ne pristane, on će njih i dalje vređati, oni će zato biti jako tužni i plakaće po tviteru…

Treće: sve dok cilj ne ostvarimo (ali samo do tada), čuvaćemo našeg glavnog igrača a sporedni ako prežive, prežive, ako ne, zamenićemo ih nekim drugim.

(„Rušenje Vučića nije politika. Rušiti ga kada pokušava da reši pitanje Kosova je destilisana glupost.“). Posle ćemo zameniti glavnog, dovesti neke nove sporedne, i opet Jovo nanovo…

Ovo su, uglavnom, tri osnovne teze koje američki diplomata Metju Palmer, jedan od ključnih učesnika na anglo-američkim sastancima 2010-2011. kada je dogovoreno formiranje SNS i određeni njeni ključni politički zadaci, uporno ponavlja već skoro deceniju.

***

Palmerov problem je, međutim, što se ta strategija ne ostvaruje kako je planirano, delimično iz objektivnih, a delimično iz subjektivnih razloga. Naš problem je što i vlast i opozicija, svako iz svojih razloga, misle da, ako igraju po Palmerovim pravilima, još uvek mogu nešto da ušićare.

Najpre, rat u Ukrajini koji je počeo 2014. godine, sa svim naknadnim zaoštravanjima odnosa između Rusije i Zapada, nije mogao da se predvidi u vreme kada je ova strategija formulisana. Ruski odgovor – prenošenje konfliktne zone na Balkan -. još manje. Ono što je Palmer planirao u čistom, gotovo laboratorijskom, okruženju, ostvaruje se u jednom novom, mnogo komplikovanijem.

Iako su ga mnoge kolege u Stejt Departmentu upozoravale da taktičke i operativne pretpostavke svog plana blagovremeno prilagodi promenjenom strateškom okruženju, Palmer to jednostavno nije učinio. Valjda je bio zauzet pisanjem knjiga…

Drugo, u međuvremenu su se pojavili i novi igrači koji 2011. takođe nisu bili prisutni: Erdoganova Turska, sa ciljem da na Balkanu poravnava svoje račune sa Zapadom; Kina, koja namerava da preko Balkana iskoristi slabe tačke evropskog trgovinskog, saobraćajnog i infrastrukturnog modela.

Američka frustracija Turskom, i nemačka frustracija Kinom, učinile su prvobitnu Palmerovu postavku („Kosovo out, Serbia in, Russia down“) potpuno neostvarivom.

I treće, tzv. „prethodno kontingentiranje“ Vučićevih „nestašluka“ (da upotrebim jedan Palmerov termin iz 2013-2014) se takođe pokazalo pogrešnim. Sa prolaskom vremena tih nestašluka je bivalo sve više, i bivali su sve ružniji. Što su oni bili ružniji, pojavljivalo se sve više nepredviđenih činilaca: nekakvih liberalnih medija, evropskih poslanika, nevladinih organizacija, kontrolnih institucija – svih onih „pain in the ass“ koji devojci sreću kvare i podsećaju da sama činjenica što je neko „Our son of a Bitch“ nije više dovoljna. I da u XXI veku ona više ne može da znači isto što je značila u XX, kada je američki predsednik Ruzvelt prvi put upotrebio ovu frazu opisujući nikaragvanskog diktatora Anastazija Somozu.

***

U teoriji igara, kada se pretpostavke plana suoče sa promenjenom stvarnošću, postoje dva rešenja: jedno je promena pretpostavki, drugo je angažovanje novih resursa da se plan, uz povećane troškove i dodatne kolateralne štete, ipak realizuje na prvobitan način. Mudri igrači biraju prvo rešenje.

Palmer je, međutim, izabrao drugo: proširio je pritisak i na srpsku opoziciju da se (i) ona uključi u ostvarivanje zadataka prvobitno datih samo Vučiću.

Tu nepristojnu ponudu su Brajan Hojt Ji i Ves Mičel već nekoliko puta u poslednjih godinu dana preneli tzv. „opozicionim liderima“. Jedan od njih ju je, pomalo neoprezno, bio poluprihvatio i ostao poslednjih nedelja bez svoje stranke. Pošto očigledno ponuda nije shvaćena dovoljno tačno, brzo i prilježno, i od dovoljnog broja njih, evo je sad ponovo, u epistolarnoj formi, sa poštarom Boškom.

Hajde da vidimo zašto je u celom planu tzv. srpska opozicija sad odjednom postala toliko značajna?

Zar u prethodnih šest godina nije učinjeno sve da se ista, kao jedan nepotreban remetilački faktor, potpuno uništi?

Da je ponuda toliko dobra kao što to Srbe ubeđuju Palmer, Ji, Mičel i Boško – zašto bi onda njene blagodati Vučić želeo da deli sa drugima? Zar ne bi bilo logično da svu slavu prigrabi samo za sebe?

Sva ova pitanja su, zapravo derivat jednog drugog, mnogo starijeg, pitanja: ako je nezavisnost Kosova već gotova stvar, zašto je onda toliko važno, gotovo neophodno, učešće same Srbije u njenoj formalizaciji?

Odgovori na oba pitanja kriju se u istoj zoni: tzv. projektovane izvesnosti, jednoj od pretpostavki Palmerovog plana koje su u međuvremenu najviše uzdrmane promenjenim okruženjem u Evropi i svetu.

Tako je, 2008. smo mislili da možemo da napravimo državu sami, sa malo naših marinaca i nešto njihovih narko dilera. 2012. smo shvatili da nam je ipak potreban i neki revers iz Beograda, ali smo smatrali dovoljnim da ga potpiše prvi koji ne bude žurio na voz. 2018. se ispostavilo da nam je ipak sigurnije ako bi revers potpisali svi…

Igrajući se šahovskim figurama na tabli u kojoj neće živeti, Metju Palmer sada ozbiljno preti da poruši celu tablu. Jer, ako se kompromituje samo jedan lider, istorija pokazuje da postoje načini da se taj problem reši, ovako ili onako. Ako se kompromituje cela stranka, ni nje ne mora više da bude.

Ali, ako se odjednom kompromituju svi lideri i sve stranke – ceo jedan politički sistem – onda, kako nas istorija uči, postoji samo jedan izlaz iz takve situacije – revolucija.

***

I na kraju: zašto se baš u ovoj godini stiče utisak da se, svi pomalo, nalaze u svojevrsnoj trci sa vremenom?

Najpre, Evropskoj komisiji ističe mandat u maju sledeće godine i sada je vreme za njene članove, pa i veselu Federiku Mogerini, da fiksiraju svoje finansijske aranžmane pred odlazak.

Da podsetimo, njena prethodnica Ledi Ketrin Ešton je, na godinu dana pred istek svog mandata 2014. potpisala poverljivi ugovor kojim joj je garantovano 400.000 funti u naredne tri godine – pod uslovom da ne prihvati nikakav drugi aranžman za to vreme.

Ali, taj ugovor joj je potpisan tek kad je isporučila tzv. Briselski sporazum. I zato ja razumem zašto se Mogerinijevoj tako žuri da nešto slično, ma šta to zaista bilo, „isporuči“. O otpremnini uvek treba blagovremeno voditi računa.

Drugo, Stejt Departmentu se isto tako žuri da, uoči polovine Trampovog mandata, isporuči bar neki spoljnopolitički uspeh. Sirija je, kao što vidimo, američka katastrofa. Rusija je noćna mora. O Iranu ne smeju ni da razmišljaju. Čak i mala Severna Koreja je tvrd orah…

I ko je tu bolji od Metju Palmera, sa svojom požutelom fasciklom iz pisaćeg stola, i jednom zemljom koja budi – ovim generacijama Amerikanaca već prilično maglovita – sećanja na neke građanske ratove, genocide, bombardovanja?

„Evo šefe, oni će tamo nešto da potpišu, a ti ćeš onda da pustiš tvit da je Amerika ponovo velika.“

I jednima i drugima se žuri jer će se, već krajem ove a naročito u toku 2019. godine, raspored faktora moći bitno promeniti na više tačaka Zemljine kugle.

Najpre će izbori za Predstavnički dom i Senat u SAD, u novembru, učiniti kraj Trampovim spoljnopolitičkim ambicijama, ili onima što će od njih tada ostati. Sa demokratskom većinom u oba doma Kongresa, Milerovom istragom o Rusiji i raznim porno zvezdama koje će nastupati po tabloidima sa svojim golicavim sećanjima o Trampu, Palmerova požutela fascikla vratiće se u prašinu njegovog pisaćeg stola.

Drugo, promenjena slika Evrope u poslednjih pet godina odraziće se, konačno, i na strukturu Evropskog parlamenta čiji će poslanici biti izabrani u 28 država članica, od 23. do 26. maja sledeće godine. Veliko je pitanje kakva će biti fizionomija nove većine evropskih poslanika koji će formirati narednu izvršnu vlast u Briselu.

Među njima više neće biti britanskih poslanika, struktura nemačkih biće bitno promenjena, italijanskih takođe, a o onima iz zemalja sa evropskog Istoka da i ne govorimo. Da li će, ovakva kakva je danas, EU uopšte preživeti svoju narednu vladu, iskreno, ne zna više ni ona sama.

***

Bez obzira šta srpska politička elita odluči u 2018. oko Kosova – da kapitulira ili da to ne učini – ovo pitanje će već dogodine u dva glavna centra svetske moći biti podjednako nezanimljivo.

Naša opozicija može da posluša nepristojnu ponudu Boška Jakšića iz ovog teksta – da okrene drugi obraz na Vučićeve uvrede, ritualno žrtvuje još nekoliko stranaka, slegne ramenima na dalje urušavanje institucija sopstvene države i – da podrži rešenje kojim će od sopstvene, nezakonito otcepljene, teritorije Srbija napraviti kompletnu državu.

I da posle, za nagradu, uđe u neku Vučićevu vladu. Ili, da je čak formira i sama, bez njega. Kao da bi, u toj situaciji, i uoči onoga što bi se neminovno desilo kao posledica, uopšte postojala neka razlika?

A može i da to ne učini. Može da pokuša da se razlikuje od Vučića i po one poslednje dve stvari koje su im, na žalost, još ostale zajedničke – po sopstvenom kompleksu niže vrednosti i po odnosu prema Metju Palmeru.

Koji god put opozicija izabrala, taj izbor ostaće svedočanstvo o meri njene mudrosti, hrabrosti, i vizije, u jednom istorijskom vremenu. Pri čemu, nema te pristojnosti koja će pogrešan izbor moći naknadno da učini ispravnim, niti ima te nepristojnosti koja bi ispravan izbor mogla da naknadno učini pogrešnim.

Ovo upozorenje, poštenja radi, moramo da proširimo i na javno mnenje u Srbiji, duboko zahvaćeno fatalizmom (često na granici srednjovekovnog misticizma), malodušnošću i prepuštanjem sudbini. Jer, u jednom širem smislu, kako možemo da od bilo koga očekujemo da sam sebe emancipuje, ako prethodno mi sami nismo u stanju da to učinimo?

Osim ako ih, sve zajedno, i vlast i opoziciju, nismo već otpisali. Tada bi nam, zaista, bilo sasvim svejedno šta će da učine. Mi ćemo ionako učiniti ono što moramo.

Inače, samo desetak sati po objavljivanju Boškovog teksta, Aleksandar Vučić je, u direktnom prenosu na ružičastoj televiziji, dao za pravo prvoj od dve njegove teze, i to jednom lakonskom polurečenicom:

„Ne mora običan čovek baš sve da zna.“

Da li mora ili ne mora, šta je to uopšte „običan čovek“ a što to „baš sve“ – sve te teme za sholastičke rasprave tipa „Koliko anđela može da stane na vrh jedne igle?“ – ostavićemo kao inspiraciju nekom drugom autoru (evo, na primer, Bošku?) za neki novi tekst.

Mi ćemo se zato zadovoljiti lakonskom polurečenicom:

„Nas koji znamo sasvim dovoljno ima već sasvim dovoljno da će to svakako saznati i običan čovek.“

***

Ламент над Београдом: узроци и поуке једног изборног (не)успеха


Beograd 2Ти, међутим, стојиш над широком реком

Над равницом плодном, тврд, уздигнут као штит.

Ти певаш ведро, са грмљавом далеком

и ткаш у столећа, са муњама, и своју нит.

(Милош Црњански, “Ламент над Београдом”, 1956)

I

Исход битке за Београд: математика против психологије

Kalemegdan

Пре недељу дана завршена је политичка битка за Београд. По дужини те битке, ресурсима које су обе стране ангажовале и страшћу са којом су је водиле, она је, на први поглед и бар понекад, изгледала као много више. Неко би рекао, као битка за Србију, али би такво објашњење било помало поједностављено. Као битка за сопствену визију Србије, звучало би помало претенциозно. Нешто између, рекао би вероватно мало мудрији посматрач. И, углавном би био у праву.

Политички пејзаж је наставио да се мења. Некима те промене делују трагично, некима опет сувише споро, трећи их уопште не примећују или их сматрају безначајним. Како је Фридрих Ниче написао:

“Предност лошег памћења је у томе што неко по неколико пута ужива у истим добрима стварима као и први пут.”

Математика је, међутим, прецизна: у односу на изборе 2014. године агрегат гласова странака (директно или индиректно) на власти смањен је за нешто мало више од 90.000 (са 537.169 на 446.489). Агрегат гласова опозиционих странака (у целини или претежно, и свих идеолошких опција) повећан је за око 105.000 (са 223.634 на 328.174). Разлика између владајућег и опозиционог блока је за четири године смањена скоро три пута, са око 314.000 гласова на 118.000. Број изашлих на гласање повећан је за нешто мање од 10.000 (са 805.046 на 814.477).

Тумачење ове, као уосталом и сваке друге, политичке математике ће, наравно, бити различито – код сваког који ће то чинити оно ће остати превасходно у зони психолошке перцепције и представљаће прилично сложену резултанту очекиваног и оствареног. Искуснији су већ научили да се радују малим стварима, они други не знају да се радују ни великим – и зато не чуди да ће песимиста, и овог пута као и увек до сада, бити више него оптимиста.

У овом тексту не бавимо се појединачним добитницима и губитницима, нити имамо амбицију да прве хвалимо а друге тешимо – то би ионако био бесмислен посао. Уместо тога, покушаћемо да одговоримо на питање које нам се чини значајнијим: зашто је овај резултат на крају испао такав какав је испао и шта је (све) било неопходно да би он био другачији. Или – ако хоћете – шта је све неопходно да тај резултат, на неким наредним изборима, заиста буде другачији.

Исто тако, нећемо се бавити ни анализом бројних појединачних злоупотреба државних ресурса учињених у корист две изборне листе владајућег естаблишмента. Многе од њих су документоване, више или мање квалитетно, и тиме ће се, кад се стекну политички услови, бавити надлежна јавна тужилаштва.

Дакле, бавићемо се превасходно анализом два доминантна дискурса у којима је кампања вођена, покушавајући да и у једном и у другом идентификујемо њихове јаке и слабе тачке.

 

II

Одбрана и последњи дани

bowler_hats

Естаблишмент је, поново али много бруталније него икада раније, експлоатисао једноставну бинарну логику да је свака власт добра из простог разлога зато што је власт и да свака опозиција – из истог тог разлога – није добра. Као и сваки нормативни а не реални суд, ни овај није био, нити је уопште претендовао да јесте, заснован на било каквим чињеницама.

Овако постављена, дихотомна хипотеза је представљала јак одбрамбени механизам: неизвесно ново се увек перципира као нешто ризичније, па самим тим и опасније од извесног старог, па макар и лошег. Уосталом, одбрана је по правилу лакша од напада: приликом напада на опседнуте градове у Средњем веку нападач је морао, да би имао икакве шансе на успех у директном сукобу, да рачуна са отприлике три пута већим снагама од браниоца.

Естаблишмент је, исто тако, вешто користио чињеницу да Београђани, свему упркос, ипак живе много боље од својих сународника у остатку Србије. Па ако они, којима је много горе него вама, нису незадовољни, зашто ви хоћете преко хлеба погаче?

Не можемо рећи да то баш нисмо знали: још у децембру, из необјављених истраживања јавног мнења у Београду, које је спровела једна америчка фондација, било је очигледно да је степен незадовољства Београђана квалитетом сопственог живота ипак мањи него што се очекивало. Већ тада је пажљивом читаоцу морало да буде јасно да незадовољство, превасходно, треба политички а не социјално артикулисати, али о томе ће бити више речи нешто касније.

Коначно, естаблишмент је (и) овог пута, сасвим свесно, жртвовао неколико политичких странака са којима је иначе био у сталним савезима, стратешким или тактичким, да би тим преливањем компензовао ону количину гласова које је, иначе, његова матична листа изгубила.

Упркос свему томе, естаблишмент у целини имао је нето негативни ефекат на овим изборима: агрегат гласова власти мањи је за 90.000 или око 17% у односу на стање са којим је завршио изборе 2014. године.

III

Клице пораза у Пировој победи

Pyrrhic

Међутим, листа парадокса се овде не завршава. Победа заснована на илузијама у себи носи клице будућих стварних пораза. Три такве клице су за естаблишмент посебно опасне.

Прва се тиче стандарда самог демократског процеса, који су по свим упоредивим параметрима знатно нижи не само од оних 2014. него и од оних 2017. године. Третирање целог Београда као ратне зоне месецима, упорна јурњава за тзв. капиларним гласовима (што је само еуфемизам за купљене, уцењене или на други начин отете гласове), фактичко потчињавање државних институција (укључујући ту и полицију и тужилаштва) парадржавним формацијама владајуће странке, поновни незаконити састав изборне комисије, манипулације измишљеним и фантомским листама, физичко ометање својих противника у току изборне кампање, непоштовање изборне ћутње – све су то каменчићи који заједно дају гротескну фреску једне наказе која већ опасно осликава обрисе фашизма.

У избору између количине власти и квалитета државе Александар Вучић је, опет и предвидиво, изабрао количину власти – државу, као скуп институција и процедура које би морале да ограничавају његову самовољу, он ионако презире и, негде дубоко у себи, мрзи.

Друга клица пораза тиче се међународних последица ових избора. Александар Вучић је поново пошао од просте једначине: што имам више унутрашње власти то је и моја међународна позиција јача. Та једначина је, међутим, суштински погрешна – више власти значиће и већа (а не мања) очекивања његових међународних партнера, краће рокове који ће му бити постављени за извршавање обавеза које је преузео, веће притиске у погледу свега онога што је тим партнерима заиста важно: разрешења односа са властима на Косову, пацификације Републике Српске, смањивања руског, турског и кинеског утицаја.

Да је, на пример, ове изборе изгубио он би имао лагоднију међународну позицију и могао би да добије дуже рокове и блаже услове. Он, међутим, очигледно није у стању да ову дијалектику схвати и тако ће се, као са колатералном штетом ове Пирове победе, већ у остатку ове године суочити са много јачим притисцима него на њеном почетку. Ти притисци већ полако постају јавни и све више ће то бити.

Трећа клица пораза се односи на ситуацију створену после самих избора. Да ли су друштвени конфликти смањени? Нису – као што смо видили, на многим тачкама су и додатно повећани. Да ли је, на основу ових резултата, естаблишмент у стању да изврши нову кооптацију елита и повећа ефикасност вршења своје власти? Није – напротив, ми већ преко месец дана имамо неке оставке у влади које још нису јавно саопштене, и које ће, наредних недеља, покушати да се замаскирају као тзв. реконструкција.

У једном дубљем смислу, ми се суочавамо и са једним потенцијално много опаснијим феноменом. Београдски избори су, много више него прошлогодишњи председнички, потврдили већ уочљиви тренд стварања два друштва у Србији. Разлике између два доминантна дискурса – званичног и алтернативног – постају толике да се они више готово нигде не пресецају. Више не постоји дискурс – не само вредносни него чак ни чињенични – који би био заједнички за читаву Србију.

Свако од два друштва је усвојило сопствени политички и етички систем вредности, сопствене хероје, културне обрасце, па чак и сопствени речник, и херметично се у њега затворило. Комуникација више не постоји, узајамна емпатија још мање, а одавно празан простор између та два друштва готово да је постао вакуум. Трансфери из једног у друго друштво баш зато се све више доживљавају као нешто више од обичне издаје – као бласфемија.

Та два друштва само заузимају исти физички простор. Али духовно, она живе једно поред другог, а не више једно са другим.

 

IV

Неподношљива лакоћа фрагментације

puzzle-matrix

Хајде да сад погледамо и резултате тзв. опозиционог блока. Кажемо такозваног, јер он, поново, није постојао. Стратегија фрагментације, која је од почетка била једно од главних оружја владајућег режима, резултанта сложене калкулације међусобних сујета и интереса, претеране идеологизације, пропагандних спинова и дискретне стране подршке, још прошлог лета онемогућила је креирање и експлоатацију тзв. синергетског ефекта, и самим тим стварање победничке атмосфере. То смо, уосталом, сви одавно знали.

Па ипак, упркос интензивној губитничкој стигматизацији, тзв. агрегат опозиционих гласова повећан је за око 105.000 или скоро 47%. На свака два опозициона гласа из 2014. године пре недељу дана у кутије су убачена три. Како су они распоређени сасвим је друго питање које нас тренутно не интересује.

Али, да ли је укупан број тих гласова могао да буде већи? Чини нам се да је, упркос свим почетним стратешким дефицитима, могао – да су они који су обликовали опозициони дискурс кампање (ако је то, уопште, неко озбиљно и радио) имали нешто већи мисаони капацитет и шире хоризонте размишљања.

Где су, у обликовању кампање, почињене кључне грешке? По нашем мишљењу било их је четири.

 

V

Грешке поновљене историје

The-Lovers-2

“Историја се дешава као трагедија а понавља као фарса”, написао је Карл Маркс 1852, полемишући са Хегелом, у “Осамнаестом бримеру Луја Бонапарте”.

Маркс је, међутим, после ове, у литератури иначе често цитиране, реченице додао и следеће две:

“Традиција свих мртвих генерација притискује као мора мозак живих. И управо кад изгледа да су заузети тиме да себе и ствари преокрену, да створе нешто чега још није било, управо у таквим епохама револуционарне кризе они бојажљиво призивају у своју службу духове прошлости, позајмљују од њих имена, бојне пароле, костиме, да би, прерушени у то пречасно рухо и помоћу тог позајмљеног језика, извели нови светскоисторијски призор.”

Прва грешка била је упорно, готово тврдоглаво, инсистирање на тзв. поновљеној историји. Режим Александра Вучића је исто што и режим Слободана Милошевића. Пошто смо овај други победили 2000. године, то значи, mutatis mutandis, да ћемо победити и овај први, само ако будемо довољно упорни. Ако уклонимо неке старе компромитоване људе а доведемо неке нове који то нису или су то мање; ако залепимо довољно плаката, одржимо довољно трибина и поставимо довољно штандова; ако добијемо довољно секунди на телевизијама; ако сакупимо довољно пара; ако се видимо са довољно страних амбасадора…

Читава ова механицистичка парадигма је, међутим, пропустила да уочи ону најбитнију чињеницу: режими Александра Вучића и Слободана Милошевића једноставно нису исто.

Најпре, постоје крупне објективне разлике. Два режима функционишу у потпуно другачијим унутрашњим и међународним околностима. Владају Србијом чија је демографска, социјална, економска и психолошка структура за двадесет година битно промењена. Налазе се у потпуно другачијим међународним окружењима и суочени су са потпуно различитим изазовима. Имају на располагању сасвим другачије технолошке ресурсе, и квантитативне и квалитативне.

Поред тога, не смеју се пренебрегнути ни оне субјективне разлике. Док је режим Слободана Милошевића био склон да злоупотребљава државу зарад политичких интереса, режим Александра Вучића уништава државу зарад интереса различитих криминалних група од којих суштински зависи. И док је, у време Милошевића, опозиција имала релативно једноставан задатак – да се потруди да држава, у политичким сукобима, буде колико год је то могуће неутрална – опозиција у време Вучића има много сложенији задатак – да државу заштити од уништења у које је води владајућа политичка супраструктура.

Према томе, почетна парадигма је била погрешно постављена, и као што су, када се крене погрешним возом све даље станице на тој прузи погрешне, тако су, из ове погрешно постављене почетне парадигме произилазили и сви други погрешни закључци. Они о коалицијама, бојкотима, техникама, мотивационим паролама, стратешким савезима и тако даље.

Исто тако, и погрешан закључак да ће промена београдске власти довести до промене власти у Србији представља најфинији пример грешке до које је довела илузија о историји која се понавља. Да су архитекте опозиционих кампања ово боље проучиле схватиле би да ће се десити управо супротно: промена власти у Србији довешће до промене београдске – као и сваке друге локалне – власти.

Да, Београд више није свет, какав је био пре двадесет година. Београд је сада исти као и свака друга паланка у Србији, само што је, ето, мало већи.

 

VI

Богатство у лидерима, сиромаштво у идејама

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

“Мој Хорације, има више ствари на земљи и небесима но што се и сања у вашој филозофији…” каже Хамлет свом пријатељу у петој сцени првог чина.

Друга грешка односила се на недостатак смислених одговора на практично свако фундаментално питање са којим је Србија данас суочена и на којем је владајући режим могао да се ефикасно нападне.

Модели друштвене (ре)интеграције – национални, грађански или комбиновани, типови модернизације, проблем успореног привредног развоја и заостајања за светом у којем живимо, нарастање екстремизма и насиља, погубне последице систематске ревизије историје – сва ова питања су у већини опозиционих кампања била једноставно игнорисана а озбиљни одговори замењени поједностављеним, површним и често тривијалним асоцијацијама, метафорама, не ретко и јефтиним досеткама.

Отклањање последице је, по правилу, нуђено уместо решавања узрока. Промена система је нуђена а да сам систем није ни био дефинисан. На идеологији су, код бирача којима до идеологије није било претерано стало, инсистирали они који у ту идеологију ни сами нису претерано веровали.

На целом спектру, од клерикалне деснице до анархистичке левице, политичари опозиције, ништа мање од политичара на власти, потцењивали су интелигенцију својих бирача а прецењивали сопствени утицај за који су многи од њих, све до недеље увече, и даље олако веровали да је харизматичан.

Ово богатство у лидерима, а сиромаштво у идејама директно је утицало да, прошле недеље, код куће остане чак сто хиљада бирача у Београду који су прошлог априла гласали на председничким изборима. Тих сто хиљада, сада знамо, нису били гласачи естаблишмента. Они су очекивали нешто више и то више што су очекивали, очигледно, нису нашли у понуди.

***

Трећа крупна грешка тицала се олаког односа према самој држави. Наша опозиција је, grosso modo посматрано, упорно и тврдоглаво, третирала целу државу, en bloc, као приватну прћију Александра Вучића и његове дружине, као скуп неких необразованих, страначки постављених људи, хохштаплера које ћемо ми лустрирати чим будемо могли, и довести младе, стручне и способне којима, ето, обилујемо…

Овде се не ради само о увредљивој ароганцији него, пре свега, о недопустивој површности. На друштвеним мрежама су самозване судије јавно лицитирале листама за лустрацију, без довољно чињеница и играјући се прегрејаним емоцијама.

Међутим, већ и аналитичари почетници били су дужни да опозиционе лидере упозоре на процесе који се одигравају ту, пред њиховим очима. На судије Апелационог суда који, по цену високих личних ризика, одбијају да осуде невине људе само зато што је то у интересу Вучићеве пропагандне машинерије. На судије Касационог суда који одбијају политички мотивисане предлоге промена Устава. На чланове Фискалног савета који јавно упозоравају на фалсификоване податке о паду незапослености. На новинаре Јавног сервиса који, иако уцењени губитком посла и черечењем по насловним страницама таблоида, бар понекад успевају да објаве и оно што се Вучићу не допада.

Одговорна опозиција би, јавно и гласно, подржала сваки онај део државног апарата који се супротставља самовољи и залаже за поштовање устава, закона и правила струке. Што је то залагање ређе, оно је и вредније па би и подршка морала да буде већа. Наша опозиција је, на жалост, била толико заокупљена својим сопственим нарцизмима малих разлика а да би могла да посвети пажњу било чему што се догађало у стварном свету, изван њених кула од слоноваче.

Тако, онај део државе који је против диктатуре Александра Вучића не само да није био охрабрен у свом одговорном понашању, него га је друштво, чије је вредности бранио и чији је природни савезник био, оставило на цедилу. Заједно са прљавом водом, опозиција је из корита избацила и дете.

 

VII

Комплекси ниже вредности

Kremlin WH

И коначно, четврта крупна грешка тицала се (не)разумевања читавог међународног контекста у којем се Србија налази, у оквиру којег се обликује (и) њена судбина као и правила по којима њени политички актери морају да се понашају. Већ смо видели да Александар Вучић суштински није разумео тај контекст и да је погрешно проценио кључне међународне токове у последњих четири-пет година доводећи тако Србију у изузетно тежак положај. Међутим, занимљиво, те токове изгледа није разумела ни већина опозиционих првака – и то она која за себе воли да говори како је образованија, паметнија, искуснија и проницљивија од њега.

Читава њихова комуникација са међународном заједницом сводила се на патетично закукавање и запомагање како, ето, Вучић крши демократске стандарде, правила и процедуре – као да њихови саговорници то већ и сами, одавно, не знају. Како је попустљив према руским, турским и кинеским интересима, војним, обавештајним и економским – као и да то већ не знају. Како вештачки изазива регионалне кризе да би могао после да их вештачки смирује – а томе се и они сами већ смеју.

Кључну поруку међународној заједници – на којим тачкама, са којим људима и којим техникама Вучићев режим штети њеним (а не нашим) интересима опозиција није умела (или можда није смела?) да формулише. Уместо тога, она се узајамно надгорњавала – да употребимо овај леп архаични израз – мерећи минуте и секунде које ће провести у разговорима са амбасадорима, врло често се и међусобно оговарајући код тих истих амбасадора, и остављајући – у целини – суморан утисак једног неозбиљног и некредибилног потенцијалног партнера.

Проблем се, међутим, не исцрпљује само у њиховој комуникацији са амбасадорима, она је само врх леденог брега. Иако су рецимо добро знали (чак и по имену) који су амбасадори већ унапред били изгубљени случајеви за њихову ствар (неки их објективних, а неки из врло субјективних разлога) наши опозициони лидери углавном нису ништа учинили да их заобиђу и своју поруку пренесу њиховим државама и јавности користећи друге канале – пословне људе, аналитичаре, новинаре, бивше дипломате, политичаре, свакога чија реч има тежину.

Неко би рекао да је корен проблема био у организационој неспособности, недостатку времена, стручних кадрова или новца. Такво објашњење не би било сасвим нетачно али би свакако било непотпуно. Проблем је, на жалост, била и једна дубока интелекгуална лењост – односно неспособност и недовољна заинтересованост да се формулише убедљива и разумљива порука, да се она пренесе језиком који је примаоцу јасан, без непотребних понављања, фраза и патетичних емоционалних испада. Једном речју, да се остави озбиљан утисак.

Нашу опозицију ни Запад ни Исток неће узети за руку и довести на власт – као што смо рекли, историја се не понавља, а и онда када се понови, да парафразирамо Маркса, понавља се као фарса. Исто тако, њен комплекс ниже вредности у односу на тзв. велики свет одвео ју је у погрешан закључак да је мишљење тог света објективна датост, која се не може променити, па то није ни покушала да учини.

Штетни ефекти таквог приступа нису се, на жалост, ограничили само на тај међународни контекст. Они су се прелили и у неке доминантне линије у самим кампањама. Створен је, на пример, утисак као да многи опозициони лидери једва чекају да Александар Вучић потпише шта год му тај велики свет буде наредио да потпише око Косова, како они сами не би после морали то исто да учине. Можда је тај приступ исувише циничан, можда није потпуно тачан, вероватно је поједностављен – али то је сада сасвим свеједно. Исувише много људи није било сигурно шта је око тога истина. Није сигуран ни аутор овог текста, уосталом.

 

VIII

Приватни пороци, врлине јавне

leonid-sokov-marilyn-monroe-and-joseph-stalin (1)

“У политици глупост није хендикеп” рекао је једном приликом Наполеон Бонапарта, баш оних новембарских дана 1799. пре него што су бајонети његових гренадира растерали непослушне посланике у париском предграђу Сен Кло.

Наше садомазохистичко јавно мнење – сви они који уживају у самообмани како је Александар Вучић непобедиво биће натприродних способности, да би тако сами себе поштедели поражавајућег сазнања колико су њихови сопствени домети мали – почело је са ловом на главе тзв. опозиционих лидера.

Тај хистерични danse macabre медија, дежурних аналитичара и друштвених мрежа већ је однео своје прве симболичке жртве и њихов број никако није коначан. У наредним недељама и месецима многих старих, готово вечитих, лица више нигде неће бити, а уместо њих доћи ће нека мање позната, па чак и нека сасвим нова. И само по себи, то није ништа лоше – јер, већину лидера је свакако требало одавно заменити неким способнијим људима – али, исто тако само по себи, то никако није довољно.

Нови боксери у рингу – а подсетимо се, већ шест година се ти боксери троше брже него ципеле по кишном времену, све време борећи се против истог противника – без другачијег и озбиљнијег тренинга не могу донети победу у мечу.

Победа захтева боље тренере, боље кондиционе припреме и бољу технику. Захтева, дакле, претходне одговоре и на она питања која смо покушали да проблематизујемо у овом тексту, али и на многа друга која нисмо. За почетак, она захтева способност да се права питања формулишу. То, у политици, значи да се, бар понекад, размишља и о свету око себе а не о себи самом. И, наравно, али тек на крају, захтева људе који ће у оно што говоре и сами веровати и остављати такав утисак. Али победа, исто тако, захтева и оно што се у спорту зове вољни моменат. За почетак – жељу за победом.

Али, неће бити промењене само личности, мартовска кошава погодила је, неповратно, и многе политичке организације, од којих су неке биле институције. Неке од њих ће та кошава само проветрити, неке ће и помести – на њима је, уосталом, да виде могу ли, и да ли је уопште потребно, да опстану.

То, уосталом, није претерано ни важно – и то из два разлога. Прво, не постојимо ми сви због тих организација, него оне постоје због нас. И друго, ионако се налазимо у прелазном периоду, у којем ће организације настајати и нестајати, као печурке после кише, све док се не буде формирао један трајнији политички пејзаж. Јер, као што смо већ видели, онај из деведесетих је неповратно промењен.

Политичке организације и елите око њих окупљене можемо само да подсетимо на стихове Бранка Миљковића:

“Све што нема ватре у себи сагори
Што сагори постаје ноћ
Што не изгори рађа дан
Треба запалити све што може да гори
Треба срушити све срушиво, све што није вечно
Треба у свему и после свега пронаћи наду…”

На самом крају: ми сви знамо да се промена, до које овог пута није дошло, неће десити на изборима, али смо се опет сви, некако прећутно, договорили да јавно причамо како ипак хоће. Тако, сами себи, изгледамо фини и пристојни, наше врлине остају јавне а пороци приватни. Међутим, то не значи и да у ту причу треба да стварно верујемо.

***

Slobodan Tanaskovic

Овај текст посвећен је успомени на Слободана Танасковића (58), ноћног чувара из Савамале преминулог 25. маја 2016. године од последица везивања и мучења паравојних формација које су месец дана раније срушиле објекат који је он био задужен да чува. Вољом власти, Слободан Танасковић био је спречен да гласа у недељу 4. марта 2018. године – његов листић је у гласачку кутију убацио аутор овог текста.

 

Moskovske veze: sve kontroverze sporazuma o saradnji MUP Srbije i Federalne službe obezbeđenja Rusije

Kremlin

 

“Iznad Moskve je samo Kremlj a iznad Kremlja samo nebo.”

(Ruska narodna izreka)

 

Ove nedelje je Vlada Republike Srbije u skupštinsku proceduru uputila predlog jednog zanimljivog zakona. Radi se o Zakonu o potvrđivanju sporazuma između Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i Federalne službe obezbeđenja Ruske federacije o saradnji i zajedničkom delovanju.

Sve oko ovog dokumenta zavređuje intenzivnu pažnju kritičke javnosti: način na koji je pripremljen, procedure koje su primenjene, njegova sadržina i, konačno, međunarodni kontekst u kojem se donosi. Ova pitanja razmotrićemo u našoj današnjoj analizi.

Najpre, link koji vam dajemo uz ovaj tekst nije slučajno iz oktobra 2016. godine: tog dana je visoki ruski bezbednosni zvaničnik, Nikolaj Patrušev, tada u poseti Beogradu, najavio zaključenje ovog sporazuma. Šta je tom prilikom rekao Patrušev? Nešto slično, ali ipak nešto drugo od onoga što ove nedelje razmatraju narodni poslanici.

http://rs.n1info.com/a203953/Vesti/Vesti/Ruski-bezbednosni-zvanicnik-u-Srbiji.html

Najpre, on je pomenuo „Memorandum o uzajamnom razumevanju“ između Saveta bezbednosti Ruske federacije i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. Rekao je, takođe, da „takav akt ne bi imao pravno obavezujući karakter niti status međunarodnog ugovora“. Rekao je Patrušev i da „imamo tipski nacrt takvog dokumenta, koji imamo sa najpoverljivijim partnerima“. Rekao je, konačno i da se nada da „ćemo uspeti i sa vama da usaglasimo takav nacrt i da ga potpišemo sledeće godine, na marginama međunarodne konferencije o bezbednosti.“

Sledeća godina, o kojoj je Patrušev tada pričao, bila je 2017. godina. Nacrt je zaista i potpisan – 23. maja te godine, u Moskvi, između ministra unutrašnjih poslova u tadašnjoj tehničkoj vladi Republike Srbije, Nebojše Stefanovića i Dmitrija Viktoroviča Kočneva ispred Federalne službe obezbeđenja Ruske federacije.

***

Ovde se već javljaju prve – u nizu – ozbiljnih kontroverzi koje prate ovaj međunarodni sporazum i okolnosti pod kojima je on zaključen.

Prva se tiče njegovog naziva i ugovornih strana: dok je Patrušev, oktobra 2016. govorio o „Memorandumu o uzajamnom razumevanju“, Stefanović, maja 2017. potpisuje „Ugovor o saradnji i zajedničkom delovanju“. Patrušev je najavio, izričito, akt koji „ne bi imao pravno obavezujući karakter niti status međunarodnog ugovora“, Stefanović, opet, potpisuje ugovor.

Druga kontroverza tiče se ustavnih i zakonskih ovlašćenja Nebojše Stefanovića da, u tom trenutku, potpisuje bilo kakav međunarodni ugovor. Naime, da podsetimo još jednom, 23. maja 2017. godine vlada Republike Srbije je bila u tzv. tehničkom mandatu, odnosno, po članu 17. Zakona o vladi, ona je mogla da obavlja samo „tekuće poslove“ i nije mogla da donosi „propise, izuzev ako je njihovo donošenje vezano za zakonski rok ili to nalažu potrebe države, interesi odbrane ili prirodna, privredna ili tehnička nesreća.“ Međunarodni ugovor je, svakako, propis, pošto on predstavlja sastavan deo pravnog poretka Republike Srbije.

U maju 2017. godine nije bilo nikakvih prirodnih, privrednih ili tehničkih nesreća, koje Zakon o vladi predviđa kao jedan izuzetak od ovog ograničenja postavljenog u pogledu kapaciteta tehničke vlade.

Da li su u to vreme postojali, i koji su to bili, „interesi odbrane“ koje Zakon predviđa kao drugi izuzetak? Mislim da bi o tome, ove nedelje, narodni poslanici trebalo da postave pitanje Vladi Republike Srbije kao predlagaču ovog zakona.

Međutim, kontroverze oko procedure se ovim ne iscrpljuju. Kao što smo videli, od 23. maja prošle godine, do marta ove godine, nije pokrenuta procedura za ratifikaciju ovog Ugovora u Narodnoj skupštini. Vlada je predlog zakona o potvrđivanju sporazuma uputila u Narodnu skupštinu tek sredinom oktobra 2017, a na njen dnevni red predlog je stavljen tek ove nedelje.

Zašto je procedura kasnila devet meseci, po kom osnovu je sporazum bio primenjivan u međuvremenu, zašto je sada ipak pokrenuta i da li je uopšte bila i neophodna?

Pođimo najpre od ovog drugog pitanja. U članu 14. Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora (2013) predviđeno je da:

„Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore vojne, političke i ekonomske prirode, ugovore kojima se stvaraju finansijske obaveze za Republiku Srbiju, ugovore koji zahtevaju donošenje novih ili izmenu važećih zakona i ugovore kojima se odstupa od postojećih zakonskih rešenja.“

Svi ostali međunarodni ugovori ne podležu postupku potvrđivanja (ratifikacije).

Ako pogledamo sadržinu Sporazuma između Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije i Federalne službe obezbeđenja Ruske federacije, očigledno je da se radi o tzv. tehničkom sporazumu – njegov predmet je „jačanje i obezbeđenje odnosa saradnje u oblasti obezbeđenja štićenih lica“ – koji, već na prvi pogled sigurno, nije ni vojne, ni političke ni ekonomske prirode, niti stvara finansijske obaveze za Republiku Srbiju, niti zahteva donošenje novih ili izmenu važećih zakona. Zbog čega onda uopšte podleže proceduri potvrđivanja u Narodnoj skupštini?

To je drugo pitanje koje bi narodni poslanici ove nedelje trebalo da postave predlagaču. Običnim čitanjem člana 14. Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora, međutim, možemoda zaključimo da se, verovatno, radi o jedinom preostalom osnovu po kojem se međunarodni ugovori šalju na ratifikaciju: o „odstupanju od postojećih zakonskih rešenja“.

Dakle, od kojih postojećih zakonskih rešenja u oblasti bezbednosti Republika Srbija odstupa sporazumom koji je Nebojša Stefanović zaključio sa Dmitrijem Kočnevim?

***

Ovde dolazimo do druge grupe pitanja, koja se tiču sadržine samog sporazuma.

Prvo, pada u oči da se ovde ne uopšte radi o međunarodnom ugovoru koji zaključuju dve države (Republika Srbija i Ruska federacija) nego dva državna organa (Ministarstvo unutrašnjih poslova i Federalna služba obezbeđenja). U tom smislu, pitanje je za eksperte koji se bave ustavnim i međunarodnim pravom da li ovaj dokument uopšte spada u definiciju međunarodnog ugovora predviđenu članom 2. Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora:

„Međunarodni ugovor je ugovor koji Republika Srbija zaključi u pisanom obliku sa jednom ili više država ili međunarodnih organizacija…“

Drugo, očigledna je i izrazita asimetričnost sporazuma: sa jedne strane, partner je Ministarstvo a sa druge jedna federalna služba koja nije u statusu ministarstva – ona nije, neposredno, deo vlade Ruske federacije.

Adekvatan partner ruske Federalne službe obezbeđenja bila bi, na primer, Uprava za obezbeđenje MUP Srbije. Neko će reći da ta uprava nema status pravnog lica pa ne može ni da zaključuje međunarodne sporazume? Nema, u tom smislu, ni samo Ministarstvo unutrašnjih poslova. I ono je deo državne uprave, koje zaključuje sporazume u ime i za račun Republike Srbije – ako može, dakle, međunarodni ugovor da zaključi Ministarstvo, mogla je, po istoj toj logici, i njegova uprava.

Treće, zbog čega ovaj sporazum nije ratifikovala i Državna duma Ruske federacije? Pregledom zakonodavne aktivnosti ruskog parlamenta u periodu od 2006. godine, kada je Republika Srbija postala subjekt međunarodnog prava, do danas može se pronaći samo jedan jedini međunarodni ugovor između Ruske federacije i Srbije koji je Duma ratifikovala: onaj o zaštiti ruskih vojnih spomenika na teritoriji Srbije i srpskih vojnih spomenika na teritoriji Rusije, iz 2014. godine. Ako ovaj sporazum, prema ruskim propisima, ne podleže ratifikaciji (a, videli smo, ne podleže ni prema srpskim) zbog čega je on, ipak, upućen narodnim poslanicima?

Četvrto, Republika Srbija i Ruska federacija uređuju režim obaveštajne, bezbednosne i fizičke zaštite štićenih lica, na svojim teritorijama, u skladu sa sopstvenim propisima. Ovo je svakako par ekselans primer materije u kojoj država manifestuje svoju suverenost: načine, uslove i procedure upotrebe ovlašćenja koja spadaju u tzv. monopol sile. Odstupanja od načela apsolutne suverenosti, u uporednom ustavnom pravu, moguća su jedino u slučaju država koje su članice međunarodnih vojnih saveza – tu se određene suverene funkcije prenose na savez čiji je država član.

Republika Srbija nije član međunarodnih vojnih saveza – i režim Aleksandra Vučića to često, u svojim propagandnim kampanjama ponosno ističe. Prema tome, ne postoji nikakav osnov da se ovlašćenja koja spadaju u tzv. „monopol sile“ dele sa drugim državama.

Četvto, u članu 2. stav 1, tačka đ) Sporazuma, kao jedna od oblasti u kojoj Strane (MUP Republike Srbije i FSO Ruske federacije) ostvaruju „zajedničko delovanje i koordinaciju“ navodi se i slučaj „razrade i realizacije zajedničkih aktivnosti za neutralizaciju kompjuterskih napada na državne informacione resurse od vitalnog značaja“.

Kao što vidimo, ovde se više ne radi samo o razmeni informacija u pogledu eventualnog ugrožavanje štićenih ličnosti (visoki državni zvaničnici prilikom međusobnih poseta) ili objekata (diplomatsko-konzularna predstavništva). Takva razmena je uobičajena između svih država sveta, i nigde se ne reguliše međunarodnim ugovorima koji podležu ratifikaciji u parlamentu nego, po pravilu, tehničkim memorandumima između nadležnih službi a na retko – u sadašnje vreme elektronskih komunikacija posebno – i običnom razmenom poruka, otvorenih ili kriptovanih, zavisno od sadržine.

Međutim, sa ruskim partnerima je Nebojša Stefanović potpisao i nešto više: „zajedničko delovanje“ u cilju „neutralizacije kompjuterskih napada“. Ovo otvara nekoliko ozbiljnih pitanja:

Prvo, imaju li nadležne službe Republike Srbije dovoljno kapaciteta da takve „kompjuterske napade“ neutrališu same, bez pomoći stranih partnera?

Drugo, ako već nemaju, po kojim kriterijumima i iz kojih razloga je kao preferencijalni partner izabrana baš ruska služba?

Treće, koje će faktičke poluge upravljanja srpska strana predati ruskoj kad ovaj sporazum počne da se sprovodi? Fizički pristup njihovih eksperata državnim serverima? Korisničke baze Telekoma? Uvid u identitet naloga korisnika na društvenim mrežama? Šta je sve tačno „zajedničko delovanje“?

Narodni poslanici, evo vam još jednog pitanja za sutra.

***

Na ovom mestu, neophodno je i da se osvrnemo na širi međunarodni kontekst u kojem se ovaj dokument donosi, i na njegove moguće međunarodne implikacije.

U mnogim zemljama sveta – najčešće se, naravno, u javnosti govori o SAD, ali ovaj problem je prisutan i u Kanadi, Nemačkoj, Francuskoj, Švedskoj – u poslednje vreme aktuelan je problem tzv. ruskog mešanja u njihove unutrašnje stvari, posebno u izborne kampanje, zloupotrebom kompjuterskih resursa.

Američki specijalni tužilac Robert Miler nedavno je podigao i optužnicu protiv 13 ruskih državljana i kompanija koji su se, navodno, time bavili prilikom poslednjih predsedničkih izbora u SAD. EU je takođe vrlo osetljiva na ovo pitanje, u celini, a neke njene zemlje posebno.

Kakvu poruku Srbija šalje svojim partnerima na Zapadu ovakvim sporazumom? Već mogu da zamislim naslove u zapadnoj štampi: „Putinova fabrika botova se iz Sankt Peterburga seli u Beograd“. Čak i ako bismo se saglasili da bi ovakav pristup bio senzacionalistički (ne bi bilo prvi put), to ništa ne bi suštinski promenilo: on bi svakako dodatno uticao na oblikovanje zapadnog javnog mnenja, nesporno na štetu interesa naše zemlje.

Sa pravnog aspekta, ovaj sporazum, međutim, ima još jedan nedostatak On, naime, preti da ozbiljno ugrozi proces evropskih integracija Republike Srbije, dodatno otežavajući naš pregovarački položaj kada se radi o poglavljima 24 (pravda, sloboda i bezbednost) i 31 (zajednička spoljna, bezbednosna i odbrambena politika).

Za narodne poslanike, eto, sutra, još jednog pitanja predlagaču ovog sporazuma: Da li je izvršena harmonizacija ovog zakonskog predloga sa zakonodavstvom EU – procedura inače uobičajena kod svih propisa koji se usvajaju u Narodnoj skupštini Republike Srbije – pre nego što je tekst poslat na potvrdu u parlament?

***

I na samom kraju, ne možemo da se otmemo jednom vrlo ličnom utisku.

Eksteritorijalnost koja se faktički, na vrlo netransparentan način i bez prethodne javne i stručne rasprave, na osnovu privatnih aranžmana Nebojše Stefanovića i jednog ruskog zvaničnika koji je na crnoj listi Evropske unije, ruskim bezbednosnim službama nudi od strane Republike Srbije nije nešto što se našoj zemlji događa po prvi put.

Sovjetski vojni i civilni savetnici, od 1945. do 1948. godine, pokušavali su da ostvare taj isti status u tadašnjoj Jugoslaviji. A jugoslovenske službe su ih, naravno, u tome sprečavale. Nekada bi prevagu odneli jedni, nekada drugi, kako to već u ovim poslovima obično biva. Sve dok Titu ta igra žmurke nije dosadila pa ih je sve zajedno lepo oterao nazad odakle su i došli.

Dakle, i deda Nikolaja Patruševa je radio manje ili više isto dedi Nebojše Stefanovića što ovaj njemu radi danas.

Ali, čak ni 1946. godine sovjetski savetnici nisu mogli da sanjaju o tome da se lepo ušetaju u OZN-u i tamo na izvolte dobiju kartoteke, podatke o jugoslovenskim građanima, preduzećima, državnim organima, operativne procene, identitete saradničkih veza. I još da im se to pravo garantuje međunarodnim ugovorom. Koji će ratifikovati jugoslovenski parlament.

Uz cinično obrazloženje Nikolaja Patruševa da se radi o “tipskom dokumentu za najpoverljivije partnere”.

***

Objavljeno 6. marta 2018. na portalu http://www.mojizbor.info

https://mojizbor.info/2018/03/srpske-i-ruske-bezbednosne-sluzbe-jacaju-saradnju/

 

Država protiv političara: specijalni tužioci u “zarobljenim zemljama”

Court„Vlast ima tendenciju da korumpira i apsolutna vlast korumpira apsolutno. Veliki ljudi su, gotovo uvek, zli ljudi, čak i kada vrše uticaj a ne vlast…“

(Lord Akton u pismu biskupu Mandelu Krejtonu, 1887.)

 

Pre nekoliko dana su se pojavile dve zanimljive vesti: najpre je Politika, pod naslovom „Novi udar na visoku i sitnu korupciju u Srbiji od marta“ najavila da od četvrtka 1. marta „zvanično počinju sa radom posebna odeljenja tužilaštva i sudova za borbu protiv korupcije“. Samo nekoliko sati kasnije, N1 je prenela vest iz Rumunije: „Rumuni izašli na ulice i stali uz tužiteljku za korupciju“.

Današnji novinari, znamo to na žalost već dugo, imaju probleme i sa logikom i sa jezikom – i to se ponekad vidi već iz samih njihovih naslova. Najpre, posebna odeljenja tužilaštva i sudova za borbu protiv korupcije u Srbiji biće nadležna samo za slučajeve u kojima imovinska korist prelazi 200 miliona dinara – ne radi se, dakle, o udaru na „visoku i sitnu korupciju“ kako piše u naslovu u Politici, nego baš na onu visoku, što je i bio cilj formiranja posebnih odeljenja. Isto tako, rumunska tužiteljka Laura Koveši nije „tužiteljka za korupciju“ kako stoji u vesti N1 nego, valjda, tužiteljka protiv korupcije?

Ali, ako ostavimo po strani apsurde iz naslova, postoji li još nešto što povezuje ove dve vesti?

Rumuni su ponovo stali uz svoju tužiteljku, koja je kod njih, u poslednjih pet godina, dobila status ikone u borbi protiv tzv. političkog kriminala. Srbe, ovih dana, mnogo više od ličnosti koje će voditi posebna odeljenja i u tužilaštvu i u sudovima, zanimaju razne bizarne ličnosti koje su se kandidovale za, pod normalnim okolnostima, gotovo beznačajne lokalne izbore u Beogradu.

Kod Rumuna će na ulice izaći, bez većih problema, nekoliko stotina hiljada građana, kod Srba će, uz ogromne probleme, opozicija izvesti na ulice nekoliko stotina građana. Na prvi pogled, ništa nije isto?

Hajde zato da bacimo onaj drugi pogled. I rumunsko i srpsko specijalno tužilaštvo, baš kao i ono makedonsko, albansko i crnogorsko, deo su iste generalne ideje – da se pravosudna arhitektura u zemljama Zapadnog Balkana promeni tako, da omogući nezavisnost pravosuđa od političara. Na ovome javno insistira Evropska unija a tajno SAD, dok mu se javno suprotstavljaju različite nacionalističke političke grupacije, a tajno Rusija.

***

Problem se, naravno, analitički može posmatrati na više nivoa.

Prvo, postavlja se pitanje koliko je Monteskjeova teza o podeli vlasti održiva u vremenu postmoderne? Kada bi zakonodavna, izvršna i sudska vlast zaista bile nezavisne jedna od druge – i kontrolisale jedna drugu – onda bi i obična tužilaštva i sudovi bili sasvim dovoljni – specijalni ne bi bili ni potrebni. Ako, opet, to nije slučaj, šta je garancija da će specijalni tužioci i sudije biti „nezavisniji“ od onih običnih?

Drugo, postavlja se i pitanje u kojoj su mere nove članice EU (Rumunija) ili one kojima se obećava skori prijem (Srbija, Crna Gora, Makedonija, Albanija) zaista promenile svoju društvenu strukturu dovoljno da bi bile kompatibilne sa modernim evropskim pravosudnim standardima?

Kvalifikativ „modernim“ nismo upotrebili slučajno – radi se o problemu koji nije endemski vezan za jugoistočnu (ili istočnu) Evropu, slovenske ili pravoslavne narode, ili bivše komunističke zemlje. Engleski viktorijanski političar, lord Akton je u pismu biskupu Mandelu Krejtonu, 1887. godine, napisao: „Vlast ima tendenciju da korumpira i apsolutna vlast korumpira apsolutno.“

Ovo je inače vrlo često citirana rečenica u raznim politikološkim raspravama, ali svi ti citati vrlo retko navode sledeću rečenicu iz Aktonovog pisma biskupu: „Veliki ljudi su, gotovo uvek, zli ljudi, čak i kada vrše uticaj a ne vlast…“ Posle gotovo vek i po od Aktonovog pisma, problem specijalnih tužilaštava i sudova pokazuje da, suštinski, ništa nije promenjeno u odnosu između „velikih ljudi“ i države: oni i dalje pokušavaju da je pretvore u svoj instrument, ona se i dalje krajnje nevoljno brani od toga.

Treće pitanje ima međunarodnu dimenziju: vlade zemalja u regionu moraju, mada preko svoje volje, da prihvate nove institucije jer su one fenomen koji ionako već postoji na širem prostoru, diktirane su iz Brisela i nije popularno javno im se suprotstavljati. Međutim, to ne znači da su se političke elite koje su dovele i održavaju na vlasti ove vlade pomirile sa činjenicom da će neko, možda, nekada ispitivati njihova ponašanja.

Zato je, u većini ovih zemalja, sa vremenom fiksiran narativ po kojem su specijalni tužioci i sudovi, već samim tim što su nezavisni od političara, zapravo instrument stranog uticaja i narušavanja suvereniteta dotične zemlje. U širenju tog narativa posebno se instrumentalizuju razne marginalne nacionalističke i druge ekstremno desne grupe i organizacije, koje se i inače protive svemu što dolazi sa Zapada: od vakcina, preko slobodnih medija, pa sve do specijalnih tužilaca.

Ovde dolazimo do tačke koja je, očigledno, zajednička i Rumuniji i Srbiji: ako elite uspeju da nametnu diskurs u kojem se suverenitet države izjednačava sa nekažnjivošću njenih političara i državnih funkcionera, onda je jasna ocena u nedavnom dokumentu Evropske komisije da se, na Zapadnom Balkanu, radi o fenomenu tzv. „zarobljenih zemalja“.

***

Ali, postoje i tačke na kojima se Srbija i Rumunija, kao i svaka druga od država u kojima postoje (ili će postojati) specijalna tužilaštva i sudovi, razlikuju. Radi se, pre svega, o objektivnim i subjektivnim uslovima koji su neophodni za njihov efikasan rad.

Postoje tri takva uslova, od kojih je neophodno da postoje najmanje dva.

Prvi uslov je podrška najmanje jednog dela establišmenta. U Rumuniji, na primer, podršku Lauri Koveši daje predsednik Republike, uprkos pokušajima vlade da je spreči ili – ako to, kako smo videli, ne može – smeni.

Drugi uslov je svakako podrška javnosti. Ona nema samo politički značaj, već pre svega psihološki. Ako narodu nije stalo do pravde, zašto bi bilo stalo nekom tužiocu? Podrška javnosti – tu mislimo i na nezavisne medije i, ako je potrebno, na demonstracije i javne proteste – ključna je za formiranje javnog mnenja, pa samim tim i za opredeljivanje onih pripadnika establišmenta koji će se, možda, dvoumiti između lojalnosti zakonu i lojalnosti političkim elitama.

Treći uslov je podrška tzv. međunarodne zajednice. Sve zemlje Zapadnog Balkana su, suštinski, države tzv. ograničenog suvereniteta. Na stabilnost njihovih političkih elita, drugim rečima, percepcija tzv. „međunarodne podrške“ utiče mnogo više nego što je slučaj u potpuno suverenim državama. Ako je, dakle, „međunarodnoj zajednici“ zaista stalo da se izbori sa organizovanim kriminalom na Zapadnom Balkanu onda će i podržati specijalna tužilaštva i sudove ako bi njihova nezavisnost bila ugrožena.

Podeliće sa njima obaveštajna saznanja, daće neophodnu stručnu pomoć u obuci kadrova, uključiće se u programe zaštite svedoka, staviće na raspolaganje dokumentaciju međunarodnih ustanova za sprečavanje pranja novca. Konačno – upozoriće, na odgovarajući diskretan način, i predsednike, premijere, ministre pravde i policije, šefove obaveštajnih službi… šta im se sve lično može dogoditi ako nove institucije budu ometali.

Ukoliko, opet, ta ista međunarodna zajednica ostane na dosadašnjoj liniji najmanjeg otpora – tzv. stabilokratiji – onda joj je mnogo bolje da uopšte ne troši resurse na specijalna tužilaštva i sudove, jer će tako baciti ne samo pare nego i ugled.

U Rumuniji, kao što vidimo ovih dana, ispunjena su sva tri navedena uslova. U Srbiji, na žalost, nije nijedan. Sutra, međutim, situacija sasvim lako može da bude i obrnuta.

Ovo nas dovodi i do poslednjeg pitanja u našoj maloj analizi: koliko je proces do sada napredovao i da li je postao ireverzibilan? Mogu li se stvari vratiti na staro?

Odgovori će se, opet, razlikovati od zemlje do zemlje i ponovo se svoditi na ono večno sholastičko pitanje o istoj čaši koja je istovremeno i polupuna i poluprazna.

Problem sa tom čašom je samo u tome što će se, ako ostane takva, po zakonu verovatnoće u jednom trenutku sigurno razbiti…

***

Objavljeno 27.02.2018. na portalu mojizbor.info:

https://mojizbor.info/2018/02/rumuni-izasli-na-ulice-i-stali-uz-tuziteljku-za-korupciju/

Zarobljene države i zbunjena Evropa: o novoj strategiji EU za Zapadni Balkan

Turcicum

Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.

(Ivo Andrić, “Znakovi pored puta”)

 

O tome gde Evropa prestaje, a Balkan počinje, nikada nije postojala saglasnost. Tako su, na primer, nemački protestanti vekovima bili ubeđeni da se ta granica nalazi u Minhenu: ova metafora je zapravo značila da „katoličko-austrijski šlamperaj“ počinje već u Bavarskoj da bi se na Balkanu samo razvio „u još groznije oblike“.

Austrijski kancelar početkom XIX veka, knez Meternih, jednom je rekao: „Balkan počinje na Renvegu“ (ulica u bečkom 3. okrugu). U romanu „Drakula“ Brem Stoker je granicu postavio na budimpeštanske mostove preko Dunava. Poznata je i slovenačka uzrečica: „Balkan počinje na hrvatskoj granici“. U putopisima pruskog kapetana Ota Dubislava fon Pirha, koji je 1829. prešao iz Zemuna u Beograd, zabeleženo je i ovo:

„Strašna granica razdvajala me je od civilizovanog sveta, mada sam prešao samo nekoliko koraka.“

Za današnju Evropsku uniju, čijim ćemo se dokumentom „Kredibilna perspektiva proširenja i pojačani angažman EU sa Zapadnim Balkanom“ danas baviti, pojam „Zapadni Balkan“ je isto tako voluntaristički (ne)određen, kao što je to bio i u svim prethodnim primerima:

https://ec.europa.eu/commission/sites/beta-political/files/communication-credible-enlargement-perspective-western-balkans_en.pdf

***

„Zapadni Balkan“ je zajednički naziv za četiri bivše jugoslovenske republike koje su sada – makar na papiru – nekakve države (Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Makedoniju i Srbiju), jednu bivšu autonomnu pokrajinu (Kosovo) za koju se ne zna tačno šta je, i jednu bivšu komunističku državu (Albaniju) koja se ni u Varšavskom ugovoru nije baš najbolje snalazila, pa je čak i njega napustila, pre tačno pedeset godina, 1968.

Dokument koji je Evropska komisija objavila u utorak, 6. februara, razmotrićemo pokušavajući da problematizujemo njegova tri ključna aspekta:

1.Kakve promene ovaj dokument predviđa za zemlje na koje se odnosi?

2.Šta bi mogle da budu posledice tih promena po samu Evropsku uniju?

3.Kakav je njegov odnos prema nekim drugim dokumentima koji se isto bave Balkanom?

Pod dve pretpostavke (kasnije ćemo se vratiti na pitanje zašto, pod trenutnim okolnostima, ovu ogradu smatramo neophodnom) da su autori dokumenta bili iskreni, i da su mislili ozbiljno, ne možemo se oteti prvom utisku: konstatacije stanja, od kojih EU ovde polazi verovatno su najoštrije od svih dosadašnjih.

Počnimo, na primer, od ove (str. 3):

„Danas, zemlje pokazuju jasne elemente zarobljenih država, uključujući veze sa organizovanim kriminalom i korupcijom na svim nivoima vlade i administracije, kao i jaku povezanost javnih i privatnih interesa. Sve ovo pothranjuje sentimente nejednakosti i nekažnjivosti.“

I, ako samo površno pogledamo nekoliko aktuelnih pravosudnih farsi u regionu: onu u slučaju Savamala u Beogradu, potom onu u suđenju Naseru Keljmendiju u Prištini, ili onu o navodnom državnom udaru u Podgorici, sasvim je jasno na koji tip „zarobljene države“ su autori dokumenta mislili. Na državu pod fantomkom.

Dakle, prvo pitanje koje bi neki nepristrasni posmatrač postavio autorima ovog dokumenta bilo bi:

„Kako vi očekujete da zarobljene države oslobode oni koji su ih sami i zarobili?“

Na strani 4. Dokumenta se dalje kaže:

„Uporište organizovanog kriminala na Zapadnom Balkanu ostaje jako, kako u pogledu trgovine ljudima, narkoticima i oružjem tako i u pogledu rizika kriminalne infiltracije u političke i ekonomske sisteme.“

Ako pogledamo tok istrage američkog FBI u Tirani i sve više indicija koje se pojavljuju u slučaju ubistva Olivera Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici, jasno je i na koje „veze sa organizovanim kriminalom“ su autori mislili: tzv. „liderima regiona“ droga samo što iz ušiju još ne ispada…

I evo opet pitanja nepristrasnog posmatrača za autore dokumenta EU:

„Šta mislite, koga se balkanski lideri više boje: vas ili svojih snabdevača sirovim opijumom iz Čečenije?“

Krenimo dalje – u odeljku o „pomirenju, dobrosusedskim odnosima i regionalnoj saradnji“ (str. 7) piše:

„Nema mesta u EU za zapaljivu retoriku a još manje za glorifikaciju ratnih zločinaca sa ma koje strane. Proces tranzicione pravde je nezavršen.“

I, ako opet samo površno pogledamo otpore uspostavljanju suda za ratne zločine OVK na Kosovu, opskurne spomenike i imena ulica i studentskih domova u oba entiteta u Bosni i Hercegovini, promocije knjiga pravnosnažno osuđenih ratnih zločinaca na tribinama SNS u Srbiji – opet je jasno na šta su, i na koga su, mislili autori dokumenta.

Ali, naš nepristrasni posmatrač bi opet morao da im postavi pitanje slično prethodnom:

„Kako vi očekujete da se sa kulturom etničke i verske mržnje i zločina obračunaju oni koji su baš na toj kulturi napravili svoje karijere, kompanije, bogatstva i stranke? Kako da to učine ideološki, a ponekad i biološki, naslednici onih koji su zločine počinili?“

Već ova tri argumenta jasno pokazuju i ključnu slabost dokumenta, koja se može sažeti u onu narodnu poslovicu o kozi kojoj su dali da čuva kupus.

Evropska unija je, dakle, nesumnjivo radikalizovala svoju retoriku ali tek treba da vidimo šta ta radikalizacija zaista znači – običnu birokratsku frazu, kao što se toliko puta do sada događalo, ili spremnost da se reči proprate i delima, a to u ovom slučaju znači da se, u saradnji sa specijalizovanim agencijama i službama, uzroci problema na Balkanu trajno reše tamo gde su nastali – u političkim vrhovima.

***

Na ovom mestu prelazimo na drugi od tri diskursa u kojima ćemo posmatrati dokument EU o Zapadnom Balkanu: šta bi on mogao da označi za samu Uniju?

Hajde da na početku napravimo malu digresiju. Šta je za EU značilo paktiranje sa ukrajinskim neonacistima posle puča na Majdanu 2014? Ko je u tom perverznom braku pretrpeo veću štetu? Ukrajinski neonacisti se nisu „civilizovali“ – naprotiv, ako bi se okolnosti do kraja ponovile, verovatno bi ne trepnuvši krenuli stazama svojih predaka iz 1941. Ali se zato Evropa sve više „ukrajinizuje“, ekstremna desnica, često ne krijući fašističke simbole, propagira etničku i versku mržnju po zemljama tzv. „stare Evrope“ i uglađene briselske birokrate, koji su olako prepustili Kijev sada već sve teže brane i Berlin, Pariz i Beč.

Ako bismo primenili Okamovu oštricu, nema ozbiljnih razloga za očekivanje da će ista greška, ponovljena na drugom mestu, izazvati drugačije posledice.

Hajde da napravimo mali mentalni eksperiment: ako bi „države“ Zapadnog Balkana čak formalno ispunile sve uslove iz Dokumenta, a da se pri tome same dovoljno ne promene, da njihove socijalne i političke strukture ostanu kao što su danas, šta bi time Evropska unija dobila, 2025. ili bilo koje druge godine?

Najverovatnije, dobila bi još članica koje su, po većini markera koje je Umberto Eko pomenuo u svom eseju „Večni fašizam“ (1995), već toliko duboko u primitivnom populizmu da su na samoj granici fašizma. Dobila bi nove poljske i nove mađarske, nove retrogradne zakone, nove ubijene novinare, novu korupciju, nove kukaste krstove, nove teorije rasne čistoće, krvi i tla i teokratske fantazmagorije. Dobila bi sve ono čega se inače grozi kod sebe same, a na šta cinično zatvara oči u svom komšiluku.

Na ovo bi, verovatno, svi „lideri regiona“ u glas graknuli: pa šta, eto primili su Hrvatsku koja je ista takva, pa im ona ne smeta? Taj argument – koji inače oni često koriste – ima težinu kao i odbrana obijača kioska, koji policajcu kaže da upravo, u nekom drugom delu grada, neki drugi obijač obija neki drugi kiosk. Tačno je, Hrvatska nije daleko od Poljske i Mađarske, i svakako je mnogo bliže svakoj od zemalja Zapadnog Balkana nego što je, na primer, Holandiji, ali to samo po sebi nije opravdanje za nečinjenje.

Birači zemalja Evropske unije moraju ozbiljno da razmisle da li žele da svoju zajednicu (koja je, videli smo, već ovakva kakva je, daleko od savršenstva i puna sopstvenih problema) kontaminiraju prijemom još šest država koje bi bile kopije Ukrajine, Poljske, Mađarske ili Hrvatske. Ono što se u Evropi pojavilo kao incident, tako bi zapretilo da postane pravilo.

Zbog toga je od presudnog značaja dilema koju smo već pomenuli: hoće li EU radikalizaciju svoje retorike u Dokumentu materijalizovati u političku praksu, i time dovesti do radikalne promene političkih elita u zemljama Zapadnog Balkana, ili neće.

Jer, nastavak sa politikom „stabilokratije“ prema ovom delu Evrope neće ga civilizovati – naprotiv, „balkanizovaće“ Evropu još više.

***

I ovde dolazimo na treći, i poslednji, diskurs naše današnje analize? Šta ovaj dokument EU o Zapadnom Balkanu znači u širem geopolitičkom kontekstu?

Počekom novembra, na primer, pojavio se sličan dokument Atlantskog saveta SAD. Iako su, površinski, vrednosna opredeljenja ista ili slična, očigledno je da je američki dokument mnogo direktniji u odnosu na evropski. U njemu se direktno, i to više puta, pominje i tzv. „ruska pretnja“, sa brojnim primerima na kojima se ona ilustruje.

U dokumentu EU toga svega nema. Ocene su umivene, politički korektne, često toliko prepune banalnosti i opštih mesta da ih je teško i čitati. Samo čitalac dovoljno iskusan u razumevanju poruka smeštenih između redova u stanju je da shvati puno značenje pojedinih od njih.

Analitičari EU znaju vrlo dobro (a političari se, ipak, plaše da sve što oni znaju i objave) da se na Zapadnom Balkanu ne radi više samo o „ruskoj pretnji“ nego o kombinovanim dubinskim efektima zajedničke ruske, turske i kineske spoljne i ekonomske politike.

Ti efekti su razarajući po interese kako EU tako i svake od ovih zemalja: podstiču se njihovi međusobni sukobi, formiraju parapolitičke i paravojne organizacije zasnovane na verskom (pravoslavnom i islamskom) fundamentalizmu, olakšava netransparentni ulazak kapitala sumnjivog porekla, finansijskih organizacija duboko uključenih u prakse pranja novca i industrija zasnovanih na prljavim tehnologijama, koje ne poštuju ni ekološke standarde ni minimalna pravila zaštite na radu.

Drugim rečima, one iste kolonijalne prakse koje je „stara Evropa“ u XIX veku, izvozila u Afriku i Aziju, u XXI veku Rusija, Turska i Kina izvoze u Evropu. A taj transfer je počeo na jugoistočnoj kapiji Evrope, na Balkanu.

Na više mesta u dokumentu autori traže od zemalja Zapadnog Balkana da prestanu da sede na dve stolice. Međutim, problem je kompleksniji od ove dileme formulisane u prostom binarnom modu: na onoj drugoj strani, naime, ima više stolica. Kako se može zaključiti iz niza operativnih saznanja u poslednjih godinu dana, Turska i Kina su trenutno u Evropi percipirane kao faktori sistemskog rizika veći i od Rusije same.

***

Mi često, sa većom ili manjom dozom prikrivene frustracije, volimo da govorimo kako je „Balkan deo Evrope“, ne samo geografski nego i istorijski. Srbi u svom „Kosovskom mitu“ već vekovima čuvaju uverenje kako je bitka odložila tursko napredovanje ka centru Evrope i kako je srpska žrtva spasila Beč i ko zna koje prestonice iza njega.

Hrvati suštinski ponavljaju tu istu tezu, nazivajući svoje zemlje ponosno „predziđem hrišćanstva“ (Antemurale Christianitatis) – pri čemu se za tu titulu, takođe već vekovima, nadmeću i sa Poljacima na severu i sa Maltežanima na jugu.

Međutim, percepcije prihvaćene zapadno od Soče i severno od Alpa prilično se razlikuju od naših sopstvenih. Balkan je, još mnogo pre Ratova za jugoslovensko nasleđe, tamo viđen kao granično područje između Okcidenta i Orijenta, kao neka vrsta „međuzemlje“ za koju se zapravo ne zna da li je još u Evropi ili je možda već u Aziji, kao idealna scenografija za vampire, vukodlake, inceste i oceubice…

Isuviše blizu i sličan a da bi bio smatran kolonijom koju je moguće potpuno i zauvek napustiti, kao Indiju ili Alžir, a opet isuviše daleko i različit da bi bio tretiran kao ravnopravan, Balkan je danas za Evropu ono što je unutrašnjost Afrike bila za Britaniju pre dva veka: područje kao stvoreno za različite evropske avanturiste. Za diplomate koje su nešto pogrešile pa treba negde da odsluže kaznu; novinare koji nedostatak činjenica nadoknađuju bogatstvom svoje mašte; špijune druge ili treće klase koji se iznenada zaljubljuju u sredovečne savetnice ministara i premijera; biznismene koji se iz tamnoplavih i sivih odela londonskog Sitija namerno presvlače u ljubičasta, da ne bi odudarali od svojih domaćina sa kojima će dogovarati poslove.

Paradigma koju smo pokušali da opišemo najbolje se ponovo videla prošlog leta, na primeru iz migrantske krize. Da je devojčica iz Avganistana poginula na železničkoj pruzi negde kod Salcburga, stanici koja spaja Beč i Minhen, ta slika bi bila na svim evropskim televizijama, danima. Ali, pošto devojčica iz Avganistana nije poginula kod Salcburga nego kod Šida, na stanici koja spaja Beograd i Zagreb, slika o tome nije bila ni na jednoj evropskoj televiziji. Valjda se podrazumeva da na železničkim postajama na Balkanu treba da ginu devojčice iz zemalja koje su još istočnije od Balkana, kako bi evropske železničke stanice ostale zaštićene od takvog uznemiravanja.

I ova metafora nas dovodi do poslednje dileme kada se radi o dokumentu o proširenju EU – koji i sam na dva mesta navodi, kao „evropski interes“ u pridruženju balkanskih država, saradnju u prevladavanju migrantskih kriza. Onih prošlih i onih budućih.

Dakle, ako je Balkan svojevrsni evropski „sabirni centar“, prostor na kojem migrante iz Azije i Afrike treba zaustaviti, ili prostor na koji ih treba vratiti, da li je onda baš od presudnog značaja da zemlje tog „sabirnog centra“ budu baš demokratske?

Naime, ako je namena Balkana da bude pogranično utvrđenje Evrope na jugoistoku, ako je sudbina ovog područja da bude poluvojni kamp, onda zemljama takvog područja kao vođe nisu potrebni renesansni humanisti nego vojni komandanti.

***

Zaključujući ovaj komentar, ne možemo da se otmemo, već po treći put, izrečenom utisku da prave namere evropskih političara u odnosu na Balkan može da odredi samo njihov praxis, a ne logos.

U ovom dokumentu, još uvek, ta praksa nije određena na nedvosmislen način. Ako Evropa zaista namerava da područje Zapadnog Balkana integriše potpuno i nepovratno u svoje vrednosne, ekonomske, kulturne, saobraćajne, energetske i sve druge sisteme, ona će uložiti i neophodan napor da prethodno trajno reformiše i balkanska društva, da u tim društvima ponovo izgradi obrise moderne države, devastirane nacional-populističkim talasom, da nepovratno promeni karakter političkih elita, i time ovaj prostor zaštiti od daljih uticaja Rusije, Kine, i posebno Turske – zemlje koja je danas bez sumnje najveći faktor rizika za čitav evropski kontinent.

Sve to Evropa, naravno, sama ne može da učini, ali tek ova društva, sama, siromašna i beznadežno podeljena, to ne mogu da učine.

Sa druge strane, ako je horizont Evrope uži a njeni ciljevi niži, ako je potrebno samo ispuniti ostatak mandata jedne prilično promašene evropske političke garniture, nevoljno pokazati američkoj diplomatiji kako se, eto, ipak ponešto radi, imati temu za nove samite i konferencije za štampu i naći institucionalni okvir za nove činovnike poslate u region – ako se ambicije ovog dokumenta završavaju na tome – onda se, opet, ništa neće promeniti.

Potrošiće se još milijarda ili dve, još godina ili dve, evropski posetioci će se slikati sa liderima iz regiona za koje i sami znaju da su već duboko pod američkim istragama, a kredibilitet Evropske unije će na Balkanu neizbežno i dalje opadati.

Mlađi i obrazovaniji delovi balkanskih društava će je iskreno mrzeti zbog neiskrenosti a istovremeno pokušavati da se u nju odsele, stariji i konzervativniji će joj se podsmevati i ostajati zarobljeni u svom tabloidnom svetu pseudoistorijskih besmislica i fantazmagoričnih sanjarenja, u najboljem od svetova koje znaju. Pošto nijedan drugi nisu stigli da upoznaju.

***

Objavljeno 8.02.2018. na portalu mojizbor.info:

https://mojizbor.info/2018/02/gde-pocinje-balkan/

Sve cigle Vavilona: izazovi mentalnog nasleđa Evrope

TowerOfBabel-58c230803df78c353c21ecc9
„Sva je zemlja imala jedan jezik i reči iste. Ali kako su se ljudi selili s istoka, naiđu na jednu dolinu u zemlji Senaru, i tu se nastane. Jedan drugome reče: Hajdemo praviti opeke te ih u vatri pečemo! Opeke im bile mesto kamena, a p
aklina im služila za malter. Onda rekoše: Hajde da sazidamo grad i kulu s vrhom do neba! Pribavimo sebi ime, da se ne raspršimo po svoj zemlji! Gospod se spusti da vidi grad i kulu, što su ga gradili sinovi čovečji. Gospod reče: Zbilja su jedan narod, s jednim jezikom za sve! Ovo je tek početak njihovih nastojanja. Sad im ništa neće biti neostvarivo što god naume izvesti. Hajde da siđemo i jezik im pobrkamo, da jedan drugome jezik ne razume. Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada. Stoga mu je ime Babel, jer je ondje Gospod pobrkao govor svima u onom kraju i odande ih Gospod po svoj zemlji.”

(Knjiga Postanja, 11. poglavlje)

I

Ulice i table

62_Als_màrtirs_de_la_independència,_de_Josep_Llimona

Prošlo je od tada već preko pet godina, ali se i dalje sećam te table. Čim bih iz hotela skrenuo levo, već na prvom uglu sa bočnom ulicom, nisam mogao da je promašim. Nevelika mesingana ploča na zidu zgrade, na njoj graviran lik mlađeg čoveka u svešteničkoj odeći, njegovo ime i prezime, godine rođenja i smrti i kratak tekst na španskom i katalonskom. Jedino što sam, na oba ta jezika koja ne znam, uspeo da razumem, bila je reč Francuska. Pored mene su prolazile tri vesele francuske turistikinje. Stvarno, kakve su veze one mogle da imaju sa čovekom na mesinganoj tabli u centru Barselone?

Pažljivo sam slikao tekst na tabli i odlučio da potražim odgovor na ovo pitanje. Otac Huan Galifa, sveštenik iz Barselone, sa još četiri svoja sugrađanina, pre puna dva veka pripremao je pobunu protiv Napoleonovih vojnika koji su tih godina okupirali Barselonu i ostatak Španije. Njih petorica: dvojica sveštenika, jedan podoficir, jedan trgovac i jedan kovač. Plan nije uspeo: zaverenici su otkriveni, uhapšeni i prvih dana juna 1809. obešeni, nedaleko od mesta na kojem je, mnogo kasnije, izgrađen hotel u kojem sam tih dana bio. Početkom dvadesetog veka dobili su i mesinganu tablu na kojoj je pisalo:

„Oni su žrtvovali svoje živote: za Boga, za svoju otadžbinu, za kralja. Zahvalni grad, u večni spomen.“

Komandant francuskog garnizona u Barseloni, general Filiber Dijem, koji je ovu petoricu zaverenika osudio na smrt i čiji su vojnici tu presudu sproveli, imao je te 1809. četrdeset tri godine. Sveštenik Huan Galifa samo trideset pet. General je već sledeće godine morao da napusti Barselonu, optužen od svojih protivnika za neke finansijske zloupotrebe, koje nikada nisu dokazane. Kasnije je ipak rehabilitovan, ali se u Barselonu nikada više nije vratio. Kada je Napoleon, šest godina kasnije, uspeo da utekne iz zatočeništva na Elbi i počne svoju operetsku epizodu od Sto dana, general Dijem mu se pridružio. Komandovao je jednom divizijom Carske garde u njegovoj poslednjoj bici, onoj kod Vaterloa u današnjoj Belgiji. Tu je, u borbi sa mrskim Englezima, i poginuo.

Dvadeset godina kasnije, njegovo ime je uklesano među stotinama drugih imena francuskih generala i maršala, koji su komandovali od Barselone do Moskve, na Trijumfalnoj kapiji u Parizu. Nekako otprilike baš u to vreme, sredinom devetnaestog veka, i sveštenik Galifa i njegova četiri druga dobili su lepu zajedničku skulpturu, koja krasi jednu fontanu u centru Barselone.

Danas su i Francuska i Španija u Evropskoj uniji. Tri vesele francuske turistkinje prošle su onog dana pored table sa likom sveštenika, neka trojica španskih turista su tog istog dana prošli pored imena generala Dijema, na Trijumfalnoj kapiji u Parizu. Kao i stotine hiljada drugih Francuza i Španaca, svake godine. Nisu im potrebne vize, ne misle više da ratuju, pa će i Trijumfalna kapija i fontana u Barseloni za njih biti samo suveniri sa letovanja.

Ali, Španija i Barselona nisu se, zarad ulaska u Evropsku uniju, odrekle uspomene na svog hrabrog sveštenika i njegovu četvoricu drugova. Oni su za njih borci za slobodu, a ne teroristi. Ni Francuska se nije odrekla svog generala. On je jedan od heroja Carstva, čije je ime upisano u večnost na kamenim zidovima Trijumfalne kapije. Za Francuze on nije okupator, a još manje ratni zločinac…

Španija svoje današnje probleme ne misli da rešava tako što će zahtevati da se Dijemovo ime ukloni sa Trijumfalne kapije, niti će Francuska tražiti uklanjanje skulpture u Barseloni. Obe zemlje imaju pred sobom isuviše ozbiljna posla da bi se bavile različitim tumačenjima i emocionalnim doživljajima istorije koju više, ni jedna ni druga, ionako ne mogu da promene.

A na Balkanu, međutim, svaki hrvatski ministar koji se plaši da se i njegovo ime ne nađe u crnoj sveščici gazde Agrokora, pokušaće da svoj problem reši patriotskom izjavom za neku opskurnu televiziju o spomeniku narodnom heroju majoru Milanu Tepiću u Beogradu. I svaki srpski ministar koji ima problem sa tetkom iz Kanade baviće se na isti tabloidni način nadbiskupom Stepincem i njegovim proglašenjem za sveca. Kao da mu je lično nadbiskup pozajmio pare, a ne ta tetka…

Neko će možda požuriti da ovu razliku objasni time što su ministri na Balkanu korumpirani, a u Evropi su, eto, oni svi pošteni. Međutim, ovo objašnjenje bi bilo vrlo površno: poznato je da đavola i anđela ne razlikuje ništa drugo nego prilika, pa je tako korupcija uvek veća u državi koja priliku za nju daje, i obrnuto. To što balkanske države svojim ministrima daju veću priliku za korupciju nego evropske ne govori samo po sebi ništa o moralnom kvalitetu samih tih ljudi, i jednih i drugih. Svaki čovek je napravljen od plastelina koji oblikuju okolnosti u kojima se zatekao.

Neko bi opet rekao da su ratovi u onoj staroj Evropi odavno završeni, a da ratovi u ovoj, novoj Evropi (ja mnogo više volim izraz polu-Evropi, jer deluje ciničnije) nisu. Ovo objašnjenje bilo bi tačnije, ali opet ne bi bilo baš sasvim tačno.

Hajde da napravimo mali mentalni eksperiment: zamislimo Španiju i Francusku sa stepenom siromaštva, nezaposlenosti, korupcije, kakve imaju Hrvatska i Srbija. Zamislite njihove elite koje već četvrt veka uživaju baš u takvom stanju i svojski se trude da ono postane još gore, jer što je ono gore one imaju više bogatstva i moći, a manje kontrole. Koliko bi vremena bilo potrebno da otac Galifa postane nadbiskup Stepinac, a general Dijem Milan Tepić?

Ako je jedan ludak mogao da narod Getea i Šilera svede na čuvare krematorijuma u Aušvicu, zašto druga dvojica narodima Servantesa i Sartra ne bi mogla da urade nešto slično. Već smo videli, uostalom kako neki drugi ludaci to već četvrt veka uporno, i sa prilično uspeha, čine narodima Crnjanjskog i Krleže.

Danas ćemo se baviti fenomenom kontroverznog mentalnog nasleđa u zemljama i narodima takozvane „stare Evrope“. Šta možemo naučiti sa tabli na njihovim ulicama i iz skulptura na njihovim trgovima, videti na grbovima njihovih gradova i provincija, pročitati u tekstovima njihovih himni? Šta nam govore njihove bitke i ratovi? Kada su njihovi vitezovi bili zločinci, i obrnuto, a kada su njihovi heroji bili razbojnici, i obrnuto. Kojim su narodima, zaista, tačno pripadale koje ličnosti iz njihovih istorija? Koji su njihovi gradovi bili ničiji, a koji svačiji?

Ima li Evropa, konačno jednu svoju istoriju, ili više njih koje žive i dalje, jedna uporedo sa drugom? I Kada je ta istorija prepuštena istoričarima, kada se njome bave političari, a kada obični ljudi? Da li su i otac Galifa i general Dijem kamenčići u jedinstvenom mozaiku evropske istorije i deo njenog jedinstvenog mentalnog nasleđa? Ako se istorija već ne može promeniti, niti se nje treba odricati, imaju li današnje generacije pravo da imena njih dvojice – i hiljada drugih sličnih parova, od irskih pobuna na zapadu do ruskih ratova na Baltiku – danas skidaju sa njihovih tabli i sa njima vode ponovljene ratove? Ili je to ipak ostala samo mala, balkanska perverzija? Ako je stara Evropa već propustila da civilizuje novu Evropu, da li je onda nova uspela da kontaminira staru?

II

Glave, vere i grbovi

kikinda-grb

Pogledaćemo najpre neke zanimljive heraldičke simbole. Koliko grbova evropskih gradova i provincija, na primer, sadrži tzv. mavarske glave? Mavri (Muri, Negri, Saraceni) su naziv za Arape ranog Srednjeg veka koji su ratovali za prevlast sa hrišćanima,  uglavnom na zapadnom Sredozemlju. Mnogi obalski i ostrvski gradovi Italije, Francuske, Španije… bili su vekovima predmet pljačke mavarskih gusarskih brodova, a poneki, duže ili kraće vreme, pod njihovom okupacijom. Oslobođenje Iberijskog poluostrva – Španije i Portugalije – od arapske vlasti, tzv. Rekonkvista, trajalo je skoro punih sedam vekova.

Od četrnaestog veka, kada je hrišćanstvo na Sredozemlju počelo da se konsoliduje, uporedo sa postepenim stvaranjem većih nacionalnih država, proces psihološkog fiksiranja nove realnosti odvijao se i u heraldici. Novo samopouzdanje, stečeno u pobedama, bivalo bi upisano na grbove.

Tako je, 1370. godine, na grb ostrva Korzike (tada pod vlašću Aragona) dodata odsečena glava poraženog saracenskog plemenskog šefa. Na njegov visoki status tada je ukazivala biserna ogrlica. U kasnijim retuširanjima najpre su se zatvorila usta na glavi, potom su se prvobitne divljačke crte lica nekako evropeizovale, a i ogrlica se negde izgubila, da bismo došli do današnjeg grba Korzike, koji je usvojen 1960. godine kada je ostrvo već dva veka bilo deo Francuske.

Na grbu ostrva Sardinije nalaze se, od kraja XIII veka, čak četiri mavarske glave, raspoređene na četiri strane crvenog krsta na beloj pozadini. Na početku, glave su bile bez ičega, posle su bile nacrtane sa obmotanom crvenom trakom, koja je negde od XVII veka – baš kao i u slučaju Korzike – postala bela. Sardinija je, za sve to vreme, menjala feudalne gospodare – danas je autonomna provincija u sastavu Italije – ali su sve četiri mavarske glave ostajale na njenom grbu, pa i u poslednjoj verziji, usvojenoj 1999. godine. Jedina promena je učinjena u povezima na tim glavama; dok je u staroj verziji povez bio preko očiju glava koje su gledale na desno, sa neizbežnom asocijacijom na upravo predstojeću egzekuciju, u novoj je povez preko čela glava koje gledaju na levo. Da li se zbog toga sada muslimanske glave na grbu Sardinije, možda, mogu tumačiti kao glave neprijatelja poginulog u bici, a ne kao glave pogubljenih ratnih zarobljenika?

U bici kod Alkoraza, 1096. godine, aragonski kralj Pedro I pobedio je vojsku mavarskog vladara Al-Mustafina koji je tada bio u Saragosi. Legenda kaže da se, iznad zastava hrišćanske vojske u toku bitke pojavio lik Svetog Đorđa koji ju je odveo u pobedu. Na grb Aragona, naravno, odmah je stavljena odsečena mavarska glava – legenda, opet, kaže da se radilo baš o glavi Al-Mustafina, iako istorijski izvori kažu da je on svojom Saragosom vladao još punih petnaest godina posle ovog poraza. Kako se grb Aragona u narednim vekovima menjao tako se i povećavao broj glava: od jedne, one koja je navodno pripadala Al-Mustafinu, na današnjem grbu ove španske provincije nalazi ih se četiri.

Zanimljivo je, međutim, da se mavarske glave nalaze i na grbovima mnogih drugih evropskih lokaliteta, među njima i onih gde nikada nije dolazilo do sukoba hrišćana i muslimana, uobičajenih u Sredozemlju. Tako belgijski gradovi Linkebek, Lenik i Varegem, austrijski Abfaltersbah i Sankt Peter am Kamersberg, švajcarski Avenš, Kornol i Flumental, nemački Koburg, Ajzenberg i Frajzing, pa čak i litvanska Riga na dalekom Baltiku – svi u svojim grbovima imaju odsečene mavarske glave.

Na evropskom jugoistoku, gde se u Srednjem veku prostirala dugačka Vojna granica od Jadrana do Dunava, mnogi gradovi pamtili su bitke sa otomanskim osvajačima. Njihovi grbovi sadrže pomalo stilizovani varijetet mavarske glave – tursku glavu. Turska glava je predstavljena sa uobičajenim motivom perčina, ali i na mnogo eksplicitniji način kao odsečena – zapravo u mnogim slučajevima je i nacrtana nabodena na mač, kao npr. na grbu koji je grad Kikinda dobio 1893. u vreme austrijske vlasti. Sličan grb ima i Vršac, dok je grb današnjeg slovenačkog grada Škofje Loke samo nešto malo manje eksplicitan – turska glava jeste prikazana odsečena, ali ne baš i nabodena na mač.

III

Spomenici

180px-GeraldoGeraldesSemPavorAko sa grbova sada pređemo na spomenike, hoćemo li susresti bitno drugačije motive?

Počnimo od Portugalije – nameće se svakako spomenik nacionalnom junaku Đeraldu Neustrašivom u Evori. Đeraldo je živeo u dvanaestom veku, i predvodio je grupu razbojnika koja se bavila raznim gnusnim krivičnim delima – od kojih je obična pljačka bila svakako najblaže. Đeraldo je zato uvek bio u sukobu sa snagama reda, sa kojima se nekada borio, kada su bile brojnije bežao od njih, a najčešće ih je podmićivao i sa njima delio opljačkani plen.

U magli u kojoj se mešaju istorijski izvori i legende, opšteprihvaćeni narativ je da je Đeraldu dosadilo da vodi takav život, pa se jedne noći prikrao do kapije utvrđenja u Evori koje su držali Mavri. Savladao je pospanog stražara, otvorio kapiju kroz koju su prošli njegovi drugovi, koji su na spavanju odsekli glave celoj mavarskoj posadi Evore. Tako je Evora dobijena za portugalsku krunu, a Đeraldo je – da bi to dokazao – sve odsečene mavarske glave ponosno odneo i bacio pred noge svom kralju Alfonsu.

Legenda kaže da je Alfonso bio toliko ushićen smelim poduhvatom da je na licu mesta oprostio Đeraldu sva ranija krivična dela, dao mu plemićku titulu i postavio ga za kraljevskog guvernera novoosvojenih oblasti. Realno, teško da je Alfonso i imao mnogo drugačiji izbor. Đeraldo nije bio ni prvi ni poslednji razbojnik u evropskoj istoriji koji je preko noći postao plemić: istini za volju, ta granica između plemića i razbojnika često je bila sasvim tanka, na šta ćemo se vratiti nešto kasnije.

Ponosni stanovnici Evore odlučili su da uspomenu na svog oslobodioca ovekoveče u spomeniku: na njemu je Đeraldo predstavljen sa kratkim mačem u levoj ruci, dok u desnoj drži visoko podignutu odrubljenu glavu Mavra.

Ni punih pet vekova kasnije nije se mnogo toga promenilo.

Početkom XVII veka, veliki vojvoda toskanski, Ferdinand I Mediči, pobedio je otomansku flotu kod Alžira 1609. godine. Neke dve decenije kasnije, na trgu Mikele u toskanskom gradu Livorno zahvalni sugrađani, mornari i brodovlasnici podjednako oslobođeni straha od turskih gusara, odužili su se – tada već odavno mrtvom – Ferdinandu. Na spomeniku je on prikazan u pobedničkom stajaćem položaju, a ispod njega četvorica u lance vezanih Mavra, sa izrazitim crnačkim crtama lica.

IV

Himne

170px-Pils_-_Rouget_de_Lisle_chantant_la_Marseillaise

Pređimo sada sa grbova i spomenika na himne. Himna je, zajedno sa zastavom i grbom, jedan od simbola države. Pošto su od osamnaestog veka države – po pravilu – nacionalne, i himne su postale više od tehničkih obeležja države, one su danas u većini zemalja moćan instrument nacionalne homogenizacije. Od dočeka stranih državnika do dodele zlatnih medalja na Olimpijadama, intoniranje nacionalne himne je uvek svečani trenutak.

Znamo melodije mnogih himni stranih zemalja – borbeni marš francuske Marseljeze, svečane taktove ruske himne, uvodne akorde britanske Bože spasi kraljicu… Koliko, međutim, znamo njihove reči a posebno njihova značenja?

Prva (od čak dvanaest strofa) Marseljeze, nastale na početku revolucionarnih ratova 1792. pod imenom “Ratna pesma armije na Rajni” (Chant de guerre pour l’armée du Rhin) glasi ovako:

Hajdemo! Deco Otadžbine!

Dan slave je došao!

Protiv nas je podignuta

Krvava zastava tiranije! (Bis)

Čujete li u poljima

Riku tih divljih vojnika?

Oni vam u naručje dolaze

Da zakolju vaše sinove, vaše supruge.

Na oružje, građani!

Ni preostalih jedanaest strofa nisu mnogo miroljubivije – cela pesma je i ispevana kao ratnički marš i reči su bile sasvim u skladu sa njenom namenom.

Podsetimo se istorijskog konteksta u kojem je nastala: Ruže de Lil, autor pesme, spevao ju je u toku jedne jedine noći – između 25. i 26. aprila 1792. godine – kada je revolucionarna Francuska objavila rat Austriji. Pesmu je najpre posvetio svom domaćinu, u čijoj kući ju je i napisao – grofu Nikolasu Lukneru, komandantu odbrane Strazbura i guverneru tog pograničnog grada. Kuriozitet je, svakako, detalj da je maternji jezik većine stanovnika francuskog Alzasa u to vreme bio nemački, pa je već oktobra iste godine u Kolmaru morala da se načini i verzija Marseljeze na nemačkom: “Auf, Brüder, auf dem Tag entgegen”

Svoje sadašnje ime pesma je dobila 30. jula 1792. kada ju je, na čelu prvih pet stotina dobrovoljaca iz Marseja prilikom ulaska u Pariz otpevao dvadeset dvogodišnji lekar iz Monpelijea, Fransoa Mirer – kasniji Napoleonov general.

U ovom kontekstu, strana (austrijska, kasnije i pruska, ruska i engleska) intervencija je “krvava zastava tiranije”. Vojska koju su evropski dvorovi podigli protiv Francuske revolucije oglašava se u poljima kroz koja prolazi “rikom divljih vojnika” i nedvosmislen je cilj njenog dolaska: “da zakolju vaše sinove, vaše supruge”.

U istom stilu nastavlja se i druga strofa:

Šta hoće ta rulja robova,

Izdajnika, od kralja zavedenih?

Za koga ti gnusni okovi,

Ti lanci odavno pripremljeni?

A zatim i treća:

Bože! Naše će ruke biti okovane!

Naše glave pod jarmom saviće se!

Podli nasilnici postaće

Gospodari naše sudbine!

Da bi u šestoj strofi pisac spojio ideale Slobode i božanskog Proviđenja:

Stečena Slobodo! (Bis)

Bog koji šalje gromove

I koji vlada pojavama,

Da bi uništio tiranina,

Služi se na zemlji tvojom mišicom!

Za državnu himnu Francuske proglašena je 14. jula 1795. godine, na šestu godišnjicu pada Bastilje odlukom revolucionarnog Konventa. Ono što je, međutim, manje poznato to je da je Marseljeza izgubila svoj status zvanične državne himne već za vreme Napoleona – u njegovo vreme, neslužbena himna Carstva bila je pesma Veillons au salut de l’Empire – da bi kasnije, u vreme restauracije Burbona (1815 – 1830) bila i potpuno zabranjena.

Tek u drugoj polovini XIX veka Marseljeza postaje najpre himna međunarodnog revolucionarnog i radničkog pokreta – Pariske komune 1871. ali i u Rusiji, gde jedan od ideologa narodnjačkih revolucionara, Pjotr Lavrov, piše ruski tekst na njenu melodiju, 1875. godine – da bi zvanična himna u Francuskoj ponovo postala tek 1879.

Ali, i mnogo pre toga, muzički potencijal Marseljeze prepoznali su mnogi kompozitori kojima postaje nepresušna inspiracija: Franc List je napisao obradu za klavir, Betoven ju je uključio u svoju uvertiru “Velingtonova pobeda” (1813), Đakomo Rosini je koristi u operi “Italijanka u Alžiru” (1813), Robert Šuman u kompoziciji “Dva grenadira” (1840). Motive Marseljeze koristili su i Rihard Vagner, Dmitrij Šostakovič, Žak Ofenbah, Klod Debisi, Pjotr Iljič Čajkovski, Đuzepe Verdi… Poslednju obradu Marseljeze – rege verziju – napravio je 1978. godine Serž Ginzburg na svom albumu Aux armes et cætera.

U dvadesetom veku Marseljeza definitivno prerasta istorijski kontekst u kojem je nastala i postaje jedan od simbola borbe za novi svet, zajedno sa Internacionalom. Posle Oktobarske revolucije u Rusiji neko vreme se izvode i zajedno. Tridesetih godina ona je moćno muzičko oružje antifašista. U “Velikoj iluziji” Žana Renoara (1937) zajedno je izvode francuski i britanski ratni zarobljenici u Prvom svetskom ratu, kao znak prkosa nemačkim stražarima. A, ne slučajno, našla je svoje mesto i u prelomnoj tački Kertisovog kultnog filma “Kazablanka” (1942) gde se izvodi kao kontrapunkt nacističkoj “Straži na Rajni”.

I posle Drugog svetskog rata, Marseljeza zadržava svoju prvobitnu mobilizatorsku funkciju: tako njene uvodne taktove koriste Bitlsi za svoju kultnu pesmu “All You Need is Love” (1967), nezvaničnu himnu američke Nove levice i pokreta protiv Vijetnamskog rata.

Pesma je naravno imala i svoje kritičare: od engleskog filozofa Džeremi Bentama, još u vreme u kojem je i nastala, pa sve do bivšeg francuskog predsednika Valeri Žiskar D’Estena koji se javno vajkao da je nezgodno ispod Trijumfalne kapije pevati o “nečistoj pruskoj krvi” dok se dočekuje nemački kancelar. Ipak, kampanja koju je 1992. godine pokrenulo sto uglednih francuskih javnih ličnosti – među kojima i Danijel Miteran, supruga tadašnjeg predsednika Fransoa Miterana – da se promene delovi teksta Marseljeze nije imala uspeha.

***

Hajde da sad iz Francuske pređemo u Italiju: pogledaćemo tekst himne italijanske republike iz 1946. godine, “Italijanska braća”, nastale po rečima istoimene pesme Gofreda Mamelija iz 1847. Već sam refren je interesantan po svojoj ratobornosti: od osam stihova u četiri se ponavlja rečenica “Spremni smo da umremo”, ali neka ta rečenica bude i metafora, a ponavljanje samo stilska hiperbola.

Ovde nas više zanima peta strofa u čijih se osam stihova kaže sledeće:

“Od Alpa do Sicilije,

Lenjano je svuda;

Svaki čovek ima srce

I ruku Feručija

Deca Italije

Sva se zovu Balilja

I svaka truba 

Svira Večernje.”

Ali, šta znače ove četiri reči? Lenjano, Feručio, Balilja, Večernje.

Lenjano, danas mali grad od pedesetak hiljada stanovnika blizu Milana, koji se pominje u prvom stihu, označava Bitku kod Lenjana, 29. maja 1176. godine, u kojoj je Lombardska liga, srednjovekovni savez gradova-država severne Italije koji je podržavao Papa, odnela odsudnu pobedu nad nemačkim vitezovima koje je predvodio lično imperator Fridrih I Barbarosa. U prvi mah se verovalo da je i sam Fridrih poginuo u bici – poraz je bio tako žestok – da bi se on ipak kasnije pojavio živ, mada prilično izranjavljen, kod Pavije. Međutim, u kolektivno sećanje Italijana Lenjano ušao kao simbol bitke u kojoj su omraženi Nemci pobeđeni.

Ko je Feručio iz četvrtog stiha? Frančesko Feručio, vojni komesar Firence početkom XVI veka, branio je svoj grad od znatno nadmoćnijih francuskih napadača na čijoj strani su se borili i švajcarski najamnici ali i dosta Italijana iz drugih, Firenci neprijateljskih, gradova. 3. avgusta 1530. u Bici kod Gavinjane, Feručio se gotovo sam probio do francuskog komandanta, princa Filibera Šalona i probo ga mačem (“svaki čovek ima srce i ruku Feručija”) da bi na kraju ipak bio zarobljen i pogubljen. Bio je pogubljen već ranjen i vezan, i to od italijanskog najamnika koji se borio na neprijateljskoj strani – kondotjera Fabricija Maramaldea. U italijanski jezik je tada i ušla nova reč maramaldeggiare – izraz koji označava kukavičko ubistvo nemoćnog protivnika.

“Deca Italije sva se zovu Balilja” piše u petom i šestom stihu. Balilja na italijanskom označava tak malo odraslog dečaka, dečaka koji još nije ni počeo da biva mladić. U tekstu italijanske nacionalne himne, Balilja, međutim, ima jedno sasvim konkretno značenje: odnosi se na Đan Batista Perasija, jedanaestogodišnjaka iz Đenove, koji je početkom decembra 1746. godine prolazio putem na kojem se austrijskoj vojnoj patroli u blatu zaglavila konjska zaprega sa topom. Vojnici su bičevima udarali narod koji se zatekao u blizini, terajući ga da izvuče kola iz blata. Svi ljudi su ćutke trpeli ali je Đan Batista na udarac koji je sam dobio uzvratio kamenicom koja je pogodila u glavu austrijskog oficira. Da li je taj kamen Austrijanca zaista i ubio ili nije, ostalo je do kraja nerazjašnjeno, ali istoričari se slažu da je on značio početak ustanka u Đenovi. Ustanka koji se samo pet dana kasnije završio proterivanjem Austrijanaca iz grada.

Đenovljani – oni koji istoriju poznaju malo bolje bar – znaju, međutim i drugi deo priče. Đan Batista je bio iz tako siromašne porodice da je njegov pravi nadimak pre ovog događaja bio mangiamerda (u doslovnom prevodu: onaj koji ima da jede samo sopstveni izmet). Posle herojskog čina koji je doveo do oslobođenja grada, Đan Batista nije mogao, naravno, da zadrži ponižavajući nadimak. Zato ga je čaršija naknadno na brzinu prozvala Balilja, da bi spasila čast grada. Kao Balilja je dve stotine godina kasnije ušao i u nacionalnu himnu.

Do sada je manje-više sve to u redu, reći ćete? Lenjano, bitka u kojoj su se italijanski i nemački vitezovi pošteno sukobili, na otvorenom polju? Feručio, neustrašivi komandant koji je u jednoj drugoj bici mačem ubio protivničkog kolegu, da bi posle i sam poginuo mučeničkom smrću – nešto slično kao naš Miloš Obilić? Balilja, hrabri mali dečak koji se goloruk suprotstavio naoružanom okupatorskom oficiru – kao naš šegrt Sava Petković na Čukur česmi 1862?

Ali, ne brzajte sa zaključcima. Ostaje nam još da vidimo Večernje iz poslednjeg, osmog, stiha…

Na uskršnji ponedeljak, 30. marta 1282. godine na Siciliji je izbila narodna pobuna protiv francuske vlasti koja je trajala prethodnih šesnaest godina. Prvi zvuk večernjih zvona bio je dogovoreni znak za unapred raspoređene grupe sicilijanskih ustanika da počnu da iz zasede, iznenada i često sa leđa, ubijaju Francuze gde god bi ih zatekli na ostrvu. Bolji sistem veze od zvona u to vreme nisu mogli da izmisle. Međutim, posle šesnaest godina okupacije, većina francuskih plemića i vojnika na Siciliju je dovela i svoje žene, mnogi od njih su imali i decu koja su još bila mala. Večernja zvona su zvonila cele noći, i ubijanje se nastavilo bez prekida, i bez milosti za bilo koga, gotovo do zore – nijedan Francuz, ne samo plemić, vojnik ili činovnik, nego nijedna žena ni dete, nije bio pošteđen. Crkveni hroničari su tog Uskrsa na Siciliji zabeležili nešto preko četiri hiljade leševa, od kojih su mnogi bili sasvim mali (“il piccolo cadavere”).

Sicilijansko Večernje bi, po našim današnjim kriterijumima, nesumnjivo bilo kvalifikovano kao genocid. Ovaj događaj je, međutim, unet u italijansku nacionalnu himnu kao patriotski čin, uzor na koji sve buduće generacije Italijana treba da se ugledaju (“I svaka truba svira Večernje”).

Zaista, šta bi se desilo u današnjoj Evropi da je nekome u Srbiji palo na pamet da u tekst srpske nacionalne himne unese takvo sećanje na Srebrenicu?

Italijani su bar narod koji nije oskudevao u znamenitim ličnostima. Genijalnost Leonardovih izuma, majstorska igra senki kod Karavađa, savršene linije u kamenu Mikelanđela. Po Amerigu Vespučiju je nazvana Amerika – iako je i njegov prethodnik Kristifor Kolumbo bio Italijan. Verdijeva Aida ušla je u riznicu svetske muzike, kao i Kolodijeve stranice sa Pinokiom.

Ali ipak, niko od njih nije ušao u himnu. Jedna bitka u kojoj je, sa obe strane, bilo tek oko tri do četiri hiljade vitezova, jedan komandant grada koji je zapravo izgubio bitku, jedan hrabar dečak, jedan ustanak koji se pretvorio u genocid – svaki put kada na Olimpijadi neki italijanski takmičar osvoji zlato, ceo svet zapravo sluša pesmu o tim događajima.

A, da paradoks bude još veći: iako je svaki od ta četiri događaja, u svoje vreme, bio vrlo dramatičan – nijedan od njih nije bitno promenio glavni tok istorije. Razne feudalne dinastije, francuske i španske, borile su se za prevlast na Siciliji i pre i posle Sicilijanskog Večernjeg, Fridrih I Barbarosa je bio samo jedan od nemačkih careva koji su vekovima išli u ratne pohode po Italiji, Francuzi su to činili takođe, a Austrijanci su tek 1918. napustili sve italijanske teritorije.

***

Reći ćete možda da su Italijani i Francuzi narodi vrele, južnjačke krvi, i da je dramatika u tekstovima njihovih himni u skladu sa tim temperamentom? Ako bismo krenuli dalje na sever našeg kontinenta sigurno ćemo doći do hladnih i racionalnih naroda koji imaju dosadne himne bez mnogo uzbuđenja?

Hajde onda da pogledamo Dansku. Nacionalna himna Danske, “Kralj Kristijan stoji pored moćne katarke” iz 1778. godine, već u samom naslovu odaje ponešto iz svoje sadržine. Njena prva strofa glasi:

“Kralj Kristijan stoji pored visoke katarke u dimu i magli;

njegov mač udara tako teško,

da Šveđanima i šlemovi i mozgovi pucaju.

Onda se potopila svaka neprijateljska krma i katarka u dimu i magli.

“Bežite”, vikali su, “bežite što pre možete!”

Ko može da stane pred danskog Kristijana u bici?”

Za razliku od italijanske himne u kojoj se pominju četiri istorijska događaja, danska se odnosi na jedan jedini: Bitku kod Kolberške pustare, 1. jula 1644. godine. Na tom mestu se četrdeset danskih i norveških brodova, pod komandom kralja Kristijana IV, sukobilo sa četrdeset tri švedska (ovi poslednji imali su i oko sto topova više) i pobedilo.

Koliko je tvorac danske himne bio autentičan u opisu Kristijanovog mača koji “udara tako teško da Šveđanima i šlemovi i mozgovi pucaju”? Kristijan je na samom početku bitke pogođen u glavu, iz šrapnela rasprsnutog švedskog topovskog đuleta – njegovi saborci su jedno vreme čak mislili i da je poginuo – ali je posle prvobitne kontuzije uspeo da stane na noge i bori se – tim svojim velikim mačem – do samog kraja bitke. Nijedna strana, međutim – sasvim suprotno tekstu himne – nije izgubila nijedan jedini brod. Šveđani se na kraju jesu povukli, ali bi svakako bilo preterivanje reći da su bezglavo bežali: od skoro šest hiljada švedskih vojnika i mornara koliko ih se borilo poginula su samo trideset dvojica.

A danski kralj Kristijan, tada već šezdeset sedam godina star, izgubio je jedno oko (ono u koje je pogođen šrapnelom na početku bitke) i poživeo još samo četiri godine. Umro je u sedamdeset prvoj godini, što je dočekano velikim olakšanjem kod mnogih Dankinja: Kristijan je, naime, bio opsednut vešticama i bio je sklon da bez mnogo razmišljanja spali svaku ženu koja bi mu se učinila makar malo čudna.

 

V

Heroji ili razbojnici?

Theodoros_Kolokotronis

Dosad smo se bavili kontroverznim nazivima ulica, spomenicima, grbovima i himnama. Materijalnim i duhovnim tvorevinama evropske istorije. Ali šta ćemo sa kontroverznim ljudima?

Teodoros Kolokotronis, jedan od vođa Grčkog rata za nezavisnost, možda je najbolji primer za ono što želimo sad da opišemo. Rođen u planinskom masivu centralnog Peloponeza, klan Kolokotronis se bavio uglavnom razbojništvom. Onda kada bi žrtve tog razbojništva bile turski trgovci, ono je naravno dobijalo novi kvalitet – prerastalo je u patriotizam.

Kolokotronisi su bili toliko nepodnošljivi za svoje okruženje da je i u narodnoj pesmi ostalo zapisano kako su na konjima ulazili u crkve:

“Na konju oni idu u crkvu,
Na konju oni ljube ikone,
Na konju oni dobijaju pričest,
Iz sveštenikove ruke.”

Kada su Grci počeli svoj ustanak protiv Turaka – punih sedamnaest godina nakon što su Srbi svoj oslobodilački rat počeli i osam godina nakon što su ga izgubili – nije bilo povoljnije oblasti u kojoj je on mogao da se podigne od Peloponeza. Geografija je diktirala strategiju, a Peloponez je mogao da izrodi samo jednog vojskovođu – Kolokotronisa.

Ali vrlo brzo po prvim uspesima i konsolidaciji slobodne teritorije oslobodilac biva uhapšen od samih svojih sunarodnika. Svojom bahatošću se zamerio, a svojom sposobnošću uplašio, isuviše drugih velikaša. Za razliku od Karađorđa – kome je bio gotovo vršnjak a po temperamentu brat blizanac – imao je sreće da mu glava nije odsečena, nego je 1825. samo zatvoren sa grupom svojih pristalica na malom ostrvu Hidra, odakle je brže-bolje pušten da organizuje odbranu od novog turskog napada.

Potom je ponovo proveo desetak godina na slobodi, i ponovo ih koristio za dvorske spletke, pomaganje raznih frakcija i pretendenata na grčki presto, jednih protiv drugih. Hirovit, nikada nije znao baš tačno šta bi hteo – on je ionako uvek znao samo da se bori.

Novi kralj Oto I ga 1834. ponovo hapsi i osuđuje na smrt zbog veleizdaje, ali i izvršenje te presude opet poništava pomilovanje i već naredne godine Kolokotronis je opet slobodan čovek.

Na kraju svog života, Teodoros Kolokotronis je dočekao da mlađeg sina oženi u Kraljevskoj palati u Atini, u prisustvu istog onog kralja Ota kojeg je sam hteo da ubije i koji je njega osudio na smrt. Sutradan po tom venčanju je i umro, 4. februara 1843. godine.

Danas se statusa Teodorosa Kolokotronisa, na konju, nalazi levo od glavnog ulaza u grčki parlament u Atini. Njegovo ime nose kasarne grčke vojske širom zemlje. Njegov lik bio je na novčanici od pet hiljada drahmi, sve dok grčka valuta nije ustupila mesto evru.

Teodoros Kolokotronis je jedan od onih likova u evropskoj istoriji  – takvi su bili i Frensis Drejk u Engleskoj, Hajrudin Barbarosa u Turskoj ili Jovanka Orleanka u Francuskoj – koji su bili idealni prototipovi romantičnih junaka: razbojnici i heroji odjednom, plemeniti i surovi, ljudi su ih i voleli i mrzeli, plašili ih se i obožavali ih, bilo je trenutaka kada bi bili jako potrebni ali i onih drugih, kada je svašta moglo da im padne na pamet. Tek kada bi postali mrtvi mogli su konačno da budu bezopasni i – opšteomiljeni.

I svi oni, svako od njih pojedinačno i svi zajedno, sa svim svojim kontroverzama – i kao heroji i kao razbojnici odjednom – ulaze u to kolektivno mentalno nasleđe Evrope kojim se danas bavimo.

 

VI

Vitezovi ili zločinci?

Leighton-God_Speed!

Još je Dizraeli konstatovao “Vreme viteštva je prošlost”, da bi tu njegovu rečenicu kasnije koristio i Čarls Dikens – kasnoviktorijanski državnici i pisci očigledno su već u svom vremenu proročki uočili naznake narednog veka. Veka u kojem će, dva puta u pedeset godina, na poljima Verdena i u gasnim komorama Aušvica, prošlost postati ne samo viteštvo, nego i zdrav razum.

Znači li to, međutim, da su raniji evropski ratovi – oni vođeni pre dvadesetog veka – svi bili viteški? Da njihove vojskovođe nikada nisu bili zločinci i da je sam pojam ratnog zločina izum modernih vremena?

Pre nego što pogledamo nekoliko zanimljivih istorijskih primera potrebno je ukratko razmotriti pojam viteštva – onako kako je on postepeno razvijen u ranom Srednjem veku, kao sklop običajnih normi koje su prevazilazile pravila ratovanja u tehničkom smislu i obuhvatale širi spektar poželjnog društvenog ponašanja, uključujući tu i moralne norme kao što su čast, uljudnost, hrabrost, odanost, a u doba Renesanse i način odevanja, bonton i pravila ophođenja prema damama.

Viteštvo je, kao neformalni kod ponašanja, nastalo negde između 1170. i 1220. godine, nikada nije kodifikovano u jedinstvenom dokumentu, ali je bilo česta tema literature tog vremena, počevši od Historia Regum Britanniae 1130-tih, u kojoj je, po prvi put pomenuta legenda o vitezovima kralja Artura. Pojam je kasnije, u XIII i XIV veku, razvijen u tri odvojene hronike: Ordene de Chevalerie nepoznatog autora, u kojem se opisuje zatočeništvo krstaškog viteza Hjua od Sen Omera kod sultana Saladina i njegovo kasnije oslobađanje; Libre del ordre de cavayleria katalonskog autora Rajmona Ljulja – zbirku znanja i veština koje vitezovi moraju da poseduju i mana koje moraju da izbegavaju; i Livre de chevalerie francuskog pisca i viteza Džefrija od Čarnija – inače prvog dokazanog vlasnika čuvenog Torinskog pokrova – koja naglašava hrabrost kao vitešku vrlinu.

Iz ove tri hronike jasno je da su naši preci viteštvo odredili kao skup vrlina iz tri različita aspekta, uzeta zajedno: vojnog, plemićkog i verskog. Sa vremenom su se i te vrline preciznije odredile, kao:

  1. Lojalnost: praktična osobina ratničkog plemstva, neposredno izražena na bojnom polju kao hrabrost, ali takođe posmatrana i kao stvar reputacije.
  2. Uzdržanost: samokontrola u postupcima i ponašanju prema protivničkim ratnicima ali i prema dvorovima njihovih gospodara, a naročito prema onima koji se ne bore – mi bismo danas rekli, civilima – kvalitet za koji je, nekoliko vekova kasnije, Marko Miljanov upotrebio izraz čojstvo.
  3. Čvrstina: ovaj kvalitet izjednačava se sa lojalnošću i uzdržanošću kao jedna od vojnih vrlina viteštva; prema Filipu od Navare, vitez bi sa zrelošću trebalo da stekne i čvrstinu kao sastavni deo svog habitusa; Džefri od Čarnija je naglašavao muški aspekt čvrstine, u svetlu religioznog osećanja koje je opisao kao contemptus mundi, “prezir prema svetu”, shvaćenom kao mehanički skup ovozemaljskih vrednosti i materijalnih dobara.
  4. Velikodušnost: prema francuskom pesniku i teologu,  Alanu od Lila, velikodušnost (largesse) nije bila samo stvar jednostavnog davanja onog što se ima, nego i “odsustvo pohlepe, želje za poklonima i ništa osim prezira za mito”.
  5. Davidovska etika: najjači kvalitet viteštva, koji proističe iz biblijske tradicije; prvobitno set očekivanja od “dobre vladavine” koji je Crkva naknadno, u Franačkom periodu razvila u posebne moralne vrednosti: zaštitu slabih i bespomoćnih, poštovanje prema udovicama i siročadi, suprotstavljanje onima koji su surovi i nepravični; suština Davidovske etike je blagonaklonost jakih prema slabima.
  6. Čast: cilj koji se postiže životom koji je u skladu sa idealima viteštva i razvijanjem navedenih ideala i ponašanja; gubitak časti je poniženje za čovekovu reputaciju i gora je od smrti; Bertran de Born, francuski plemić i jedan od poznatijih trubadura svog vremena je o tome napisao “Što se mene tiče, više volim da držim sasvim mali komad zemlje časno, nego da imam veliko carstvo nečasno.

Od kasnog Srednjeg veka, kada je epoha viteštva u zapadnoevropskoj istoriji faktički završena, apologeti ovog koncepta su u njegovim naknadnim interpretacijama pošli od pretpostavke (suštinski pogrešne) da je viteštvo bilo živa institucija a ne književni koncept, način života u kojem su se ljudi uvek i svuda ponašali viteški, i da bi imitacija tog perioda mogla da bitno unapredi sadašnjost u kojoj su oni živeli.

To je bila istovremeno i pomalo plemenita i pomalo luckasta misija Don Kihota, protagoniste najviteškijeg romana svih vremena, to je bila inspiracija viteštva u knjigama škotskog romanopisca Ser Valtera Skota, to je bila romantična slika života američkog Juga iz perioda Građanskog rata u SAD, nezaboravno opisana u filmu “Prohujalo sa vihorom”. Zajednički za sve ove umetničke interpretacije bio je isti lajtmotiv – povratak vremenu viteštva značio bi povratak evropskom Zlatnom dobu.

Ali, hajde da sad uporedimo realnost i mit. Koliko su sva ona viteška pravila iz hronika – ona o lojalnosti prema svom vladaocu, udržanosti u ponašanju, odricanju od zemaljskih vrednosti i preziru prema ponuđenom mitu, velikodušnosti prema pobeđenom, ranjenom i zarobljenom neprijatelju, poštovanju prema ženama, zaštiti udovica i siročadi, blagonaklonom odnosu jakog prema slabom, dostojanstvenom tretmanu mrtvih – koliko su ta pravila zaista poštovana u stvarnom životu Evrope tog doba?

***

Počećemo od templara, tog simbola viteštva ranog Srednjeg veka. Koliko su oni stvarno poštovali contemptus mundi, taj ideal prezira prema ovozemaljskim, materijalnim, dobrima?

Godine 1148, zbog izdaje templara, izgubljen je Damask. Egipatskog hrišćanskog princa, koji se krio kod hramovnika, izdali su neprijatelju za 60.000 zlatnika. Godine 1166, dvanaest članova reda je obešeno zbog neshvatljive predaje tvrđave na Jordanu. Čudno! Što je više bilo vojnih poraza, tim se red više bogatio.

Kada je Luj IX Sveti 1250. godine dopao ropstva Saracena za njega su zahtevali, u to vreme, neverovatan otkup od 25.000 livara zlata. Nijedna država Evrope ne bi mogla da sakupi toliki novac u zahtevanom roku. Tada su se obratili hramovnicima. Njihov blagajnik, čak ne onaj u pariskoj centrali, već u Akri, malo, reda radi, zatežući, dao je celokupnu sumu.

Godine 1290, pao je Jerusalim. Siromašni vitezovi su prešli na Kipar. Kupili su ga od Ričarda Lavljeg Srca po ceni od 100.000 vizantijskih zlatnika, što je za to vreme bilo basnoslovno bogatstvo.

Uostalom, i konačna likvidacija templarskog reda koja je započela hapšenjem njegovih glavnih rukovodilaca, 13. oktobra 1307. godine u Francuskoj, bila je prevashodno motivisana željom kralja Filipa IV da se oslobodi nagomilanih dugova prema Redu, preuzetih da bi finansirao Stogodišnji rat sa Engleskom a ne crnom magijom, idolatrijom, homoseksualnim obredima i drugim razlozima koji su tada bili javno izneti.

Sam papa Klement V, čije je sedište tada bilo u francuskom gradu Avinjonu, ovo je bio prinuđen da indirektno potvrdi samo mesec dana kasnije, u svojoj buli Pastoralis Praeeminentiae kojom je pozvao sve evropske monarhe da uhapse sve vitezove templare koje pronađu i zaplene svu imovinu Reda koja se bude zatekla na njihovim teritorijama.

Istorijska istina je, dakle, prilično drugačija od romantične priče ispričane u Fukoovom klatnu i Da Vinčijevom kodu

***

Hajde da sada pogledamo drugi od šest kriterijuma viteštva – uzdržanost u postupcima prema poraženom protivniku, odnosno čojstvo kako ga je kasnije opisao Marko Miljanov. Ovaj kriterijum je između ostalog podrazumevao da se sa ratnim zarobljenicima postupa dostojanstveno i da se oni kasnije oslobode uz (za ta vremena sasvim uobičajen) novčani otkup.

Razmotrićemo slučaj koji se dogodio u maju 1170. godine prilikom jedne od prvih engleskih (zapravo tada još uvek normanskih) invazija Irske. Komandant engleske prethodnice, Rejmon Le  Gros iskrcao se na jugoistočnoj obali ostrva i na samoj litici rta Baginbun Hed uspostavio improvizovano utvrđenje. Pod njegovom komandom bilo je, kažu hronike, jedva sedamdeset vojnika – strelaca i deset vitezova – konjanika. Taj broj je kasnije bio nešto uvećan kad mu se pridružio Hervi od Monmorensija, avanturista kome je kruna velikodušno obećala “sve zemlje koje bude osvojio” – ali, sve i zajedno sa njim, Rejmon nije imao na raspolaganju više od sto boraca.

Sa druge strane, irske plemenske vođe su u obližnjem gradiću Vaterford lako okupili oko tri hiljade boraca i samouvereno krenuli da osvoje utvrđenje. U nekim interpretacijama ove bitke navodi se kako su Englezi usput od seljaka zaplenili neko stado ovaca koje su stavili ispred sebe kao živi štit, tako da su bili van domašaja irskih mačeva, pa su sa bezbedne udaljenosti svoje protivnike precizno gađali strelama. Sa druge strane, Džerald od Velsa u svojoj hronici Expugnatio Hibernatica ne pominje nikakve ovce, nego klasično ratno lukavstvo – iznenadni obračun mačevima između Le Grosa i irskog komandanta koji se dogodio na uskom mostu postavljenom preko rova iskopanog oko zamka, gde irska brojna nadmoćnost nije mogla da dođe do izražaja. Detalji naravno nisu precizno zabeleženi, mada je iz drugih bitaka na tom prostoru i u tom periodu poznat obrazac po kojem su male, ali dobro naoružane, organizovane i vešto vođene snage mogle da savladaju i višestruko brojnijeg protivnika.

Ono u čemu se svi hroničari slažu je ishod – Irci su posle pogibije svog komandanta krenuli u panično bekstvo, kao svaka razbijena vojska, i nisu se zaustavljali sve do Vaterforda. Taj dan ih je koštao, po nekim izvorima pet stotina po nekim čak hiljadu poginulih dok su Englezi izgubili samo desetak vojnika. Irci su imali, međutim, i sedamdeset zarobljenika, kako u hronikama piše “plemenitog roda”. Pretpostavljamo da Englezi nisu imali motiv da zarobljavaju obične vojnike – seljake, za koje nisu ni mogli da dobiju otkup, ali o tome nikakvi zapisi nisu sačuvani.

Kada se radi o ovih sedamdeset zarobljenika Rejmon Le Gros je imao samo dva izbora: da ih poštedi, i odmah zatraži otkup za njihovo oslobađanje, i da ih, takođe odmah, ubije. Iz niza praktičnih razloga – ograničena količina hrane koju je imao na raspolaganju u neprijateljskoj zemlji, mali broj vojnika koji bi morao da ih čuva do dolaska pojačanja, slabe komunikacije sa maticom, koje su podrazumevale nesigurnu plovidbu vodama Irskog mora – nije bilo realno da se oni duže vreme drže kao ratni zarobljenici a još manje da se pošalju za Englesku.

Odluka o sudbini ovih sedamdeset ljudi morala je dakle da bude doneta naredne noći, na ratnom savetu koji su u utvrđenju održali Rejmon i njegovi vitezovi. Anonimni narodni pesnik je ishod tog ratnog saveta opisao u epu “Pesma o Dermotu i Erlu”, napisanom negde na početku XIII veka, dakle samo nekih tridesetak godina kasnije:

Čak sedamdeset Iraca
zarobljeni su na dan slave
i vitezovi hrabrih srdaca
svima im odrubiše glave.

Dadoše sekiru od kaljenog čelika
devojci što služavka je bila
svima im glave ona odseče bez krika
da bi potom preko litice njihova tela bacila

…jer rastaše se sa svojim verenikom
poginulim u bici, tog dana ranije
Devojka što opsluži Irce rukom lakom
zvala se Alisa od Abergavenija.

Od događaja je prošlo skoro devet stotina godina i za sve to vreme nije moglo da se utvrdi da li je Alisa od Abergavenija bila istorijska ili književna ličnost, da li je ona stvarno postojala ili je bila samo plod mašte narodnog pesnika. Da li je zaista sa vojskom stigla iz rodnog Velsa, prateći svog verenika? Uostalom, ni ime tog verenika, ljubavnika ili šta god je već on bio, koji je navodno poginuo u bici, nije ostalo sačuvano. Pomalo čudno, s obzirom da Englezi nisu imali više od desetak mrtvih pa bi bilo logično da su njihova imena ostala sačuvana.

Kako je jedna krhka devojka uspela da sama sekirom odseče glave, a potom preko litice baci tela, sedamdeset odraslih muškaraca? Da li je možda ubila samo dvojicu ili trojicu zarobljenika, kao svoj mali revanš, dok su se drugima pozabavile njene muške kolege? Odgovore na sva ta pitanja ne možemo naći ni u hronikama ni u narodnim pesmama. Jer, ni u već pomenutoj hronici Džeralda od Velsa Expugnatio Hibernatica, ali ni u jednom drugom pisanom dokumentu posle 1170. godine, više se nigde ne pominje ime Alise od Abergavenija. Ostao je sačuvan samo njen lik, na nekoliko tapiserija načinjenih u narednom veku – predstavljena je kao mlada žena crvene kose i sa neizbežnom sekirom u rukama.

Da li su vitezovi Rejmona Le Grosa želeli da pred istorijom odgovornost za neviteški i nečasni čin – ubistvo ratnih zarobljenika – sa sebe prebace na ženu, uz to još i običnu služavku, stvarnu ili izmišljenu, sasvim svejedno? Ili je pripisivanje egzekucije njoj trebalo da bude samo dodatni vid ponižavanja protivnika koga je, eto, čak i žena mogla da pogubi? Ili, možda, i jedno i drugo?

***

Viteški kodeks uključivao je i zaštitu civilnog, neboračkog, stanovništva od surovosti ratnih dejstava – tako je bar propisivao njegov peti kriterijum, Davidovska etika?

Razmotrićemo jedan slučaj iz Stogodišnjeg rata koji se dogodio u Normandiji, tada delu poseda engleske krune u Francuskoj. Radi se o opsadi tvrđave Šato Gajar, koja je trajala punih sedam meseci, od avgusta 1203. do početka marta 1204. godine. Tvrđavu je branio engleski garnizon čija je snaga bila procenjena na sto do dve stotine vojnika, pod komandom Rožea od Lasija, a opsedalo ju je oko osam hiljada Francuza kojima je komandovao lično kralj Filip Drugi. U tvrđavi je bilo i negde između 1.400 i 2.200 civila, uglavnom izbeglica iz okolnih mesta koji su se pred francuskom vojskom sklonili pod zaštitu njenih zidina.

Zabrinut koliko će trajati njegove zalihe hrane Rože od Lasija je, negde krajem septembra, odlučio da svo neboračko stanovništvo jednostavno izbaci iz tvrđave. Na prvi pogled, to je bila velikodušna odluka, jer su na taj način civili bili zaštićeni od rizika (tvrđava je bila gađana iz raznih opsadnih mašina, velikim kamenjem i tzv. grčkom vatrom) iako su njeni motivi bili sasvim sebični. Iz Londona je, od kralja Jovana Bez Zemlje dobio poruku da se snalazi sam – očekivano pojačanje neće stići najmanje još pola godine. Hrane je bilo dovoljno za njegove vojnike, ali ne i za beskorisna usta (Les Bouches Inutiles) kako je tada nazivan svako ko nije bio u stanju da se bori.

Po srednjovekovnim pravilima ratovanja, pravo na slobodan prolaz (fr. sauf-conduit, lat. fides publica) bilo je civilima garantovano samo u slučaju predaje opsednutog utvrđenja. Dok su borbe još trajale, odluka o tome da li će ono biti priznato bila je stvar diskrecione ocene komandanta opsadne vojske. Viteška pravila jesu zahtevala da se slobodan prolaz dozvoli iz humanitarnih razloga, ali surova ratna logika nalagala je sasvim suprotno – ako bi ograničene zalihe hrane morale da se podele na veći broj usta i odbrana bi kraće trajala.

Prvim dvema grupama od po četiri do pet stotina izbeglica francuski komandant je u oktobru dozvolio prolaz kroz opsadne linije, ali kad je kralj Filip Drugi došao u inspekciju i saznao za velikodušni potez svog komandanta besno je naredio da se “više nikome, nezavisno od godina, pola ili zdravstvenog stanja ne dozvoli da napusti zamak”. Tada je naišla i treća, najveća grupa beskorisnih usta koju je Rože od Lasija, očigledno, bio svesno poslao u sigurnu smrt.

Tako se, početkom novembra, preko hiljadu staraca, žena i dece našlo na ničijoj zemlji između opsadne vojske koja ih je gađala strelama i tvrđave, čija su im vrata sada bila zatvorena i sa čijih su je zidina gađali kamenjem. Ostali su zarobljeni na uskom prostoru. Teške opsadne mašine sa jedne strane i strelci sa druge razmenjivali su vatru iznad njihovih glava i svaki nedovoljno precizan hitac mogao je da znači civilnu žrtvu.

Ali, to je bila samo jedna od njihovih nedaća: nije im bilo dozvoljeno da iz utvrđenog grada ponesu nikakve zalihe hrane, dolazila je zima a izašli su u gotovo letnjoj odeći. Francuski sveštenik, hroničar i pesnik, Vilijem Bretonski, koji se sve vreme nalazio na licu mesta dramatično je svom epu Philippide opisao patnje ovih ljudi koje su trajale puna tri meseca: očajničke pokušaje da ostanu u životu hraneći se travama i korenjem, izgladnele pse izbačene iz tvrđave, zbog čijeg oskudnog mesa su oni jači nemilosrdno tukli one slabe, pa čak i jednu novorođenu bebu, koju su ljudi poludeli od gladi odmah oduzeli od majke i u slast pojeli…

Šato Gajar je na kraju ipak kapitulirao, 8. marta sledeće godine, ne dočekavši pomoć iz Engleske. Sa ovom tvrđavom je dinastija Plantageneta izgubila sve svoje posede u Normandiji u korist francuske krune. Krajem februara je Filip Drugi konačno sve preostale izbeglice zarobljene na ničijoj zemlji propustio kroz francuske linije. Za tri meseca je od prvobitnih hiljadu preživela tek oko polovina – oni najslabiji, stari, deca i bolesni, ostali su zauvek na ničijoj zemlji.

Da li se Filip na kraju sažalio na njihove patnje ili je samo želeo da raščisti prostor za konačan napad na tvrđavu? Odgovor na to pitanje nije zabeležen u hronikama. Ne daju ga ni Vilijemove Filipide – umesto toga, on detaljno opisuje odgovor jednog starca kojem nakon oslobađanja iz ovog prinudnog zarobljeništva nikako nisu mogli iz usta da izvade ostatke oglodanog psećeg repa:

“Ja sam moj gospodine na ovom psećem repu preživeo poslednjih mesec dana, i on mi je sada slađi od stola punog belog hleba.”

Šta je od svega navedenog zaista bila istina a šta umetničko preterivanje teško je reći sa vremenske distance od osam vekova. Vilijem Bretonski je bio jedan od najpoverljivijih ljudi francuskog kralja Filipa Drugog. Bio je njegov lični ispovednik, povremeno odlazio na poverljive diplomatske misije u Rim, a povremeno dobijao i zadatke da bude diskretan tutor deci koju bi kralj dobijao u raznim vanbračnim vezama. Teško je, dakle, očekivati da je on mogao da bude objektivan hroničar ma koje bitke koju je njegov gospodar vodio.

U svakom slučaju, za konačan uspeh francuske kampanje u Normandiji, pa i u čitavom Stogodišnjem ratu, bila je vrlo važna i satanizacija i moralna degradacija protivnika. A šta bi bolje moglo da posluži u tu svrhu ako ne umetnički prikaz sopstvenog kralja kao velikodušnog džentlmena a engleskog komandanta kao bezdušnog monstruma koji je eto bespomoćne civile nemilosrdno osudio na sporu i strašnu smrt od gladi?

Vilijem Bretonski je tako, verovatno i ne znajući, postao preteča onoga što će, u narednim vekovima, postati poznato pod pojmom propagandista.

***

Na kraju, jesu li viteška vremena bar značila poštovanje mrtvog protivnika – njegovo pravo da neometano i dostojanstveno sahrani svoje mrtve, poštovanje njihovih grobova i zaštitu tih grobova od skrnavljenja?

Razmotrićemo slučaj lorda-protektora Engleske, Olivera Kromvela, koji je umro od urinarne infekcije, 3. septembra 1658. Njegov sin Ričard, koji ga je nasledio na funkciji lorda protektora, nije bio sposoban da očuva republikanski režim i podneo je ostavku samo nekoliko meseci kasnije, maja 1659. Već 1660. Čarls II, sin Čarlsa I koji je pogubljen za vreme Kromvelove vladavine, pozvan je da se vrati iz izgnanstva i vlast dinastije Stjuart je ponovo uspostavljena.

30. januara 1661. – simbolički, na dan pogubljenja svog oca, dvanaest godina ranije – Čarls II je organizovao ne samo pogubljenje svih onih još uvek živih poslanika koji su glasali za smrtnu kaznu Čarlsu I, nego i ekshumaciju Kromvelovog tela iz Vestminsterske opatije, i njegovu posmrtnu egzekuciju. Leš je nakon iskopavanja iz crkve najpre odnet u obližnju krčmu “Kod crvenog lava” gde je sačekao tela drugih, u međuvremenu preminulih, republikanskih zaverenika. Potom su sva tela odneta na vešala u selu Tajburn (ono se tada nalazilo, otprilike, na mestu gde je danas londonski Marbl Arč) i tamo ostala izložena “od ujutro do četiri popodne” kako pišu savremene hronike. Od Kromvelovog tela je onda sekirom – “bilo je potrebno šest udaraca”, napisao je pažljivi posmatrač – bila odvojena glava, da bi telo bilo bačeno u jamu sa đubretom, a glava nabijena na šest metara dugačak kolac i podignuta iznad ulaza u zgradu parlamenta u Vestminsteru. Tamo je i ostala naredne dvadeset četiri godine, sve do smrti Čarlsa II. Kao zastrašujuće upozorenje za sve buduće poslanike, verovatno.

Zanimljiva je i kasnija sudbina Kromvelove glave: legenda kaže da je pred sam kraj vladavine Čarlsa II velika oluja u Londonu slomila (dotad verovatno već prilično truo) kolac na koji je bila nabijena pa je glava pala na zemlju, gde ju je u travi slučajno našao stražar koji je čuvao obližnje ministarstvo finansija – on ju je sakrio ispod ogrtača i posle sakrio u dimnjaku svoje kuće. Još četvrt veka kasnije, glava se zatekla u privatnom muzeju švajcarsko-francuskog sakupljača kurioziteta, Klaudija De Pija, koji je naplaćivao njeno razgledanje. Krajem XVIII veka zatekla se u vlasništvu izvesnog Semjuela Rasela, propalog glumca i pijanice koji je tvrdio da je Kromvelov dalji rođak. Od njega ju je kupio zlatar i časovničar Džems Koks, za nekih pet hiljada funti u današnjem novcu, da bi je posle samo nekoliko godina preprodao izvesnoj braći Hjuz za sedam i po hiljada – Kromvelova glava je bila, očigledno, dobra investicija.

Sve ovo dosad su, međutim, bile golicave londonske priče, ne nužno sasvim tačne, opisane u raznim novinama, memoarskoj literaturi i drugim sekundarnim istorijskim izvorima. Prvi primarni istorijski izvor – kupoprodajni ugovor – o Kromvelovoj glavi potiče iz 1815. kada ju je od naslednice braće Hjuz kupio Henri Vilkinson, u čijoj je porodici ostala narednih vek i po. Sam Henri, inače prilično bizarna osoba, uživao je da njom impresionira dame koje su ga posećivale – irska književnica Meri Edžvort opisala je 1822. kako je Henri postavio glavu kao ukras u vazu sa cvećem kada su zajedno doručkovali…

Henrijevi naslednici su, međutim, bili diskretniji – Kromvelova glava je sklonjena u posebnu somotsku kutiju gde je ostala – uz povremena pozajmljivanja raznim naučnim institutima koji su vršili antropometrijska ispitivanja – sve do 1960. godine, kada je konačno sahranjena u kripti jednog koledža na Univerzitetu u Kembridžu. Tri stotine godina nakon njegove prirodne smrti i naknadnog posmrtnog pogubljenja.

Tako je i Engleska, zemlja koja je postojbina jedne legende – one o kralju Arturu, arhetipu viteštva – dočekala da bude i postojbina jedne antilegende – one o najdužoj i najčudnijoj putešestviji glave jednog šefa države nakon njegove smrti.

***

Opisujući vremena viteštva nekoliko stotina godina kasnije, i aludirajući na vrline opisane u fiktivnom dvoru kralja Artura, francuski istoričar Žan-Šarl Leonard de Sismondi napisao je:

“Što gledamo dublje u istoriju jasnije ćemo videti da je sistem viteštva bila jedna gotovo u celini poetska izmišljotina. Nemoguće je tačno utvrditi zemlje za koje se pričalo da je u njima preovlađivao. On je uvek bio predstavljen kao udaljen od nas i u vremenu i u prostoru, i dok nam savremeni istoričari daju jasan, detaljan i potpun pregled nepočinstava dvorova i velikaša, ili divljaštva i korupcije plemstva, i servilnosti naroda, mi smo uvek ponovo iznenađeni da nađemo pesnike koji, posle dugog protoka vremena, obožavaju ista ta vremena kao sjajne fikcije milosti, vrline i lojalnosti.”

 

VII

Janko, Janoš ili Joan: priča o pomešanim identitetima

Hunyady_János (1)

Sibinjanin Janko, Janoš Hunjadi ili Ioan de Hunedoara – izbor imena zavisiće od toga smatramo li ga Srbinom, Mađarom ili Rumunom.

Ali, možemo li – sa naše današnje tačke gledišta, naravno – da pretpostavimo kako je on sam mogao da se oseća? Da li je “beli knez Vlaške”, kako ga je zvao njegov savremenik, francuski pisac i diplomata Filip od Komina, o sebi mislio kao o Srbinu, Mađaru ili Rumunu? I da li su čoveku, koji se u većem delu svojih pedeset godina, koliko je ukupno proživeo, bavio ratovanjem sa Turcima, ta tri pojma uopšte nešto posebno i značila?

Još jedan savremenik, dominikanski fratar Pjetro Rancano ga u svojoj hronici Annales omnium temporum zove Janko – u latiniziranom obliku doduše – Ianco vulgo cognominator. Dva vizantijska hroničara tog vremena – Georgios Frances i Laonik Halkokondik – koriste paralelno nekoliko različitih imena: Ianco/Iango”, „Iancou/Iangou”, „Iancos/Iangos”, „Iancoula/Iangoula”, „Gianco/Giango” i „Ghiangou.

Dovoljno da ga u daljem tekstu zovemo Jankom, nedovoljno za odgovor na pitanje koje smo postavili.

Ime Jankovog oca, Vojka, po prvi put se pojavljuje u jednoj povelji mađarskog kralja Sigismunda (Žigmunda) iz 1409. godine, kada je Janko imao samo tri godine. Tom poveljom je zamak u današnjem rumunskom gradu Hunedoari, sa pripadajućim zemljama, dat Vojku i njegovom sinu Janku, Vojkovoj dvojici braće, Magošu i Radolu, i ujaku (ili rođaku) ove trojice, koji se takođe zvao – tako bar u povelji piše – Radol. U ovoj povelji se Vojk opisuje kao “sin Serba” i to je jedan od osnova za kasnije teorije o Jankovom srpskom poreklu, iako ni u jednoj hronici ne nalazimo ništa bliže o poreklu njegove porodice.

Drugi osnov je jedna bugarštica (srpska narodna pesma) iz XV veka u kojoj se navodi da je Sibinjanin Janko nezakoniti sin srpskog despota Stefana Lazarevića, sina Cara Lazara, i njegove ljubavnice, devojke iz grada Hermanštata (današnji Sibiu) u Rumuniji. Istorijska tačnost pesme ne može biti potvrđena: despot Stefan je zaista, negde krajem 1403. ili početkom 1404. godine, stupio u vazalne odnose sa ugarskim kraljem Sigismundom od kojeg je na upravu dobio Mačvu sa Beogradom, gde je smestio i svoju prestonicu, ali nema sačuvanih zapisa o njegovom boravku u gradu Sibiu, gde bi mogao da stupi u vezu iz koje se rodio Sibinjanin Janko. Naprotiv, hronike se slažu da se Stefan, septembra 1405, oženio Jelenom, ćerkom đenovljanskog plemića Frančeska II Gatiluzija, gospodara ostrva Lezbos, inače sestrom Irine (Evgenije) Paleolog, žene vizantijskog cara Jovana II.

Konačno, treći osnov za teorije o srpskom poreklu Sibinjanin Janka je navod iz hronike već pomenutog vizantijskog istoričara Laonika Halkokondika da je on, u mladosti. proveo nekoliko godina na dvoru despota Stefana u Beogradu. Nema drugih primarnih istorijskih izvora koji mogu da potvrde ovu tvrdnju, ali indirektnu potvrdu možemo naći u činjenici da se Sibinjanin Janko, oko 1429. godine, oženio Elizabetom Silađi, čiji je otac Ladislav bio tzv. familiaris regis, ili deo intimnog kruga prijatelja oko despota Stefana u poslednjim godinama njegovog života (Stefan je umro 1427. godine). Da li je tim dogovorenim brakom Stefan Lazarević, koji je zvanično umro bez dece, želeo da osigura budućnost svog nezakonitog sina?

Drugi hroničari su imali i druge teorije: italijanski pesnik Antonio Bonfini, koji je poslednje godine svog života proveo na dvoru Jankovog sina Matije Korvina u Budimpešti u svojoj knjizi Historia Pannonica: Sive Hungaricarum Rerum Decades IV najpre navodi podatak da je Jankov otac zapravo bio sam ugarski kralj Sigismund, da bi u jednom kasnijem spisu tu teoriju osporio, navodeći da se radi o “neukusnoj izmišljotini” i pripisujući je zlobi Jankovog protivnika, grofa Ulriha II Celjskog. Da li se to naručiocu knjige nije dopalo da bude bude sin vanbračnog deteta?

Položaj Sibinjanin Janka na ugarskom dvoru brzo je prerastao onaj koji je uživao njegov otac – po većini istorijskih izvora Vojk je ipak bio samo niži funkcioner čijoj je porodici kao nagrada dat zamak u Hunedoari, ali daleko od toga da je bio prihvaćen kao ravnopravan sagovornik u Pešti. Taj status je, međutim, vrlo brzo dobio njegov sin Janko – po nekima, za njegov uspon je bio zaslužan brak sa Elizabetom Silađi, po drugima podrška despota Stefana, u poslednje dve decenije života najvernijeg vazala kralja Sigismunda, po trećima njegove nesporne vojničke veštine i gotovo neutaživa žeđ za vođenjem krstaških ratova protiv Turaka.

Vodeći te ratove na celom području istočnog Balkana – od Varne na Crnom moru do Kosovog PoljaSibinjanin Janko je jedno vreme krajem 1448. bio i zatočen u Srbiji. Despot Đurađ Branković, koji je odbio da mu se pridruži u ratnim pohodima protiv nadmoćnijeg Otomanskog carstva, zarobio ga je i utamničio u tvrđavi u Smederevu na povratku sa Kosova. Razmišljao je da ga preda Turcima, ali je na kraju bio prinuđen da ga pusti već posle dva meseca kada mu je ugarski dvor zapretio konfiskacijom svih poseda – sankcije velikih sila su, kao što vidimo, postojale i onda, i bile su isto tako efikasne kao i danas.

Ipak, samo tri godine kasnije, Sibinjanin Janko i Đurađ Branković zaključuju savez – bilo je to kada su poverljivi dubrovački emisari obavestili obojicu o pripremi novog velikog pohoda koji je pripremao sultan Mehmed II – i taj savez biva zapečaćen jednom veridbom. Jankov sin Matija (8) i Đurađova unuka Jelisaveta (10), ćerka Ulriha Celjskog venčaće se posle samo četiri godine. Ideja da se na taj način prekinu višedecenijski sukobi dveju feudalnih porodica oko prevlasti na širokim prostorima od Alpa do Karpata, na žalost nije uspela – mlada je umrla 6. novembra 1455. pre navršene četrnaeste godine.

Beograđanima je, ipak, Sibinjanin Janko ostao najpoznatiji po presudnoj ulozi koju je imao u odbrani njihovog grada od turske opsade, 1456. godine, kada je sa dve stotine lađa doplovio Dunavom, prepadom upao u turski logor 22. jula i naterao sultana Mehmeda II na povlačenje. Bila je to slavna pobeda zbog koje su – kako su pisali savremenici – “zvonila crkvena zvona od Venecije do Oksforda”, ali pobednik nije imao vremena da čuje izveštaje o tome. Zaražen kugom, umro je u Zemunu 11. avgusta.

Kako je pisao Enea Silvio Pikolomini, kasniji papa Pije II:

“Iako mu je snaga slabila, naredio je da bude odnet u crkvu, gde se ispovedio na hrišćanski način, primio božansku pričest i predao dušu Gospodu u rukama sveštenika. Srećna duša koja je stigla u Nebesa kao tvorac i simbol herojske akcije kod Beograda.”

Opisujući kraj svog prijatelja (Pikolomini i Sibinjanin Janko su se dobro i dugo poznavali) i vojskovođe koji je pune dve decenije vodio krstaške ratove na Balkanu, pisac ni na samom kraju nije obratio pažnju na njegovo etničko poreklo. Da li je on bio Srbin, Mađar ili Rumun očigledno mu nije bilo preterano važno, kao što o tome nigde nije sačuvana nijedna Jankova izjava.

Da li je takva pripadnost u petnaestom veku bila manje značajna nego što će to postati kasnije, u devetnaestom, dvadesetom pa i dvadeset prvom? Ako je sudeći po čoveku koji je svoje ratne operacije vodio na prostoru koje su omeđivale obale čak tri mora – Crnog, Jadranskog i Egejskog, planirajući ih ponekad sa takvim saveznicima kao što su bili Đerđ Kastrioti Skenderbeg i Vlad Cepeš Drakula, u sudarima svetova koji su se događali na nemirnoj granici, nacije – a posebno nacionalne države – su mogle samo da smetaju njihovim vizijama.

 

VIII

Ničiji ili svačiji gradovi – jug (1)?

1200px-Pieter_Bruegel_the_Elder_-_The_Tower_of_Babel_(Vienna)_-_Google_Art_Project

Evropa ima puno gradova koji su, u hiljadu ili dve godina njene istorije, često menjali svoju pripadnost. Kako su se menjale granice zemalja, tako su se menjali i njihovi gospodari. Francuski Miluz je postajao nemački Milhauzen i obrnuto, baš kao što je i nemački Kenigsberg postajao ruski Kaliningrad, a grčki Konstantinopolis turski Istanbul. Na kulama njihovih tvrđava menjale su se zastave, na njihovim trgovima mešali jezici, na njihovim pijacama novčanice u opticaju, u njihovim crkvama molitve.

Ali, Evropa ima i nekoliko gradova koji su toliko puta bili nečiji da se slobodno može reći da su bili svačiji ili možda ničiji. U raznim epohama bilo je pokušaja da se taj, postepeno izgrađeni, kompleksni identitet, pomešan, različit i odvojen od velikih teritorijalnih zajednica pored kojih su, više nego u kojima su, živeli, da se taj amalgam različitih kultura i tradicija, izrazi kroz neku vrstu posebnog statusa. Da oni, i zvanično, postanu ničiji i svačiji.

Danas ih, u tom obliku, više nema: moderna nacionalna država je progutala je srednjovekovni kosmopolitski grad. Umesto njega, krajem dvadesetog veka stvaraju se njegovi novi, postmoderni modeli: Brisel, Frankfurt, London... Baš zato korisno je podsetiti se i nekoliko tipičnih primera iz evropske istorije.

***

Thessaloniki

Zapadno od delte Vardara, na samoj severnoj obali Egejskog mora, tamo gde se Via Egnatia ukršta sa moravsko-vardarskom dolinom, 315. godine pre nove ere helenski kralj Kasandar Makedonski podigao je grad i nazvao ga po svojoj ženi – Tesalonike, polusestri Aleksandra Velikog.

Još 41. godine p.n.e. Marko Antonije mu je dao status slobodnog grada, a oko sto godina kasnije postao je jedan od centara iz kojih se širilo rano hrišćanstvo. Legenda kaže da je Sveti Pavle, u misiji širenja nove vere na helenskom istoku, tri puta na tri Sabata posetio glavnu sinagogu u Solunu i tamo posejao seme novog učenja. Početkom IV veka dobio je i svog sveca-zaštitnika: Svetog Dimitrija, stanovnika Soluna probodenog kopljem za vreme vladavine poslednjeg rimskog imperatora koji je proganjao hrišćane, Galerija.

Grad se razvijao brže nego što je bilo ko od savremenika mogao da pretpostavi: glavna luka za pretovar roba sa Orijenta na planinske puteve Balkana bila je, u trenutku pada Rimskog carstva na Zapadu 476. godine, drugi po veličini grad – posle Konstantinopolja – u onome što će brzo postati nova imperija – Vizantija.

U VI i VII veku grad su nekoliko puta neuspešno napadali Avari i Sloveni, sve više se naseljavajući u njegovoj zaleđini, da bi sa padom Vizantije u Četvrtom krstaškom ratu Solun postao vredna a laka nagrada za svakoga ko bi se pred zidinama grada pojavio sa nešto naoružanih ljudi. Venecija, Bugarsko Carstvo, lokalni despoti Epira i Nikeje – svi su se oni, na kraće ili duže vreme, smenjivali kao vladari Soluna. Sredinom XIV veka u gradu je – neke četiri godine – funkcionisala čak i tzv. Republika Zelota, anti-aristokratski pokret formiran od mornara i gradske sirotinje, u vreme kada je Solun bio praktično odvojen i od užeg i od šireg okruženja.

Sa dolaskom Otomanskih osvajača na Balkan, krajem XIV veka, počinje islamizacija Soluna, a samo sto godina kasnije – kada Izabela i Ferdinand iz tek ujedinjene Španije proteruju Jevreje na Levant – i njegova judeizacija. Tako je u Solunu uspostavljena složena islamsko-grčko-jevrejska ravnoteža koja će biti narušena tek u dvadesetom veku. Najpre sa Balkanskim ratovima, a potom i sa razmenom stanovništva posle Grčko-turskog rata Solun biva lišen svog muslimanskog stanovništva. Sa Holokaustom, biva lišen i jevrejskog. Tek 1945. on postaje, u punom smislu te reči, grčki grad.

***

dubrovnik-oldmap

Prema Konstantinu Porfirogenitu (De Administrando Imperio, oko 950. godine) svoje ime – Ragusa (Rhaousin, latinizovano Rhagusium) – dobio je po “stenovitom ostrvu” Lausa, na koji su se naselile izbeglice iz Epidauruma (Ragusa Vecchia, današnji Cavtat) koje su se sklonile od napada slovenskih doseljenika u VII veku. Moderno ime, Dubrovnik, po prvi put se pominje u Povelji Kulina bana, 1189. i ono najverovatnije potiče iz reči “dubron“, keltskog izraza za vodu (galski dubron, irski dobar, velški dubr/dwfr, kornvolski dofer). Dubrovnik je, dakle, imenjak francuskog Duvra i engleskog Dovera, ali i nemačke reke Tauber, pritoke Majne.

U ranom srednjem veku pod zaštitom Vizantije, Dubrovnik je u prvo vreme očuvao svoje autohtono, rimsko stanovništvo. Kako su se trgovačke veze, međutim, širile ono se polako pomešalo sa došljacima a grad je sa vremenom sve više postajao mediteranski melting pot: u njega su polako dolazili Hrvati – pomorci, kapetani i trgovci; Srbi – kuriri i vojnici; Italijani iz Venecije sa severa i Pulje sa juga, Toskanci koji su predstavljali različite firentinske porodične firme; Saksonci rudari i Jevreji doktori; Katalonci, trgovci vunom i mnogi drugi.

Ipak, čak do 1472. godine zvanični jezik u Dubrovniku je bio latinski – način da se održi ravnoteža između dva glavna jezika kojima je govorilo stanovništvo – italijanskog (uglavnom venecijanskog i toskanskog dijalekta) i dubrovačke varijante dalmatinskog.

Posle pada Konstantinopolja pod vlast krstaša, 1204. godine, Dubrovnik je narednih vek i po posed Venecije, da bi Zadarskim mirom, 1358. stekao nezavisnost – te godine je uspostavljena Republika koja je trajala narednih četiri stotine pedeset godina, uprkos godišnjem danku koji je povremeno plaćala najjačoj sili u regionu – nekada Ugarskoj, nekada Srbiji, a nekada i Otomanskom carstvu.

Zajedno sa Ankonom, na drugoj strani Jadranskog mora, Dubrovnik je uspostavio alternativni trgovački put za skupocenu robu – svilu, začine i drago kamenje – koja je dolazila sa Orijenta. Umesto uobičajenom rutom preko Venecije i prelaza Brener za Nemačku, roba sa galija koje su uplovljavale u dubrovačku luku išla je za Ankonu, a potom u Firencu, Lion i konačno kod krajnjih kupaca u bogate flandrijske luke Antverpen i Briž. Već u šesnaestom veku kolonija dubrovačkih trgovaca postoji u Fesu, u Maroku, Republika ima konzula na Visokoj Porti i zaštitnica je nekoliko hrišćanskih naseobina širom Otomanskog carstva. Dubrovačka talasokratija, baš kao i mletačka, znala je da je izvor njenog bogatstva – pa samim tim i opstanka – na moru.

Ekonomska moć donosila je i društveni napredak: prvi savremeni sistem zdravstvene zaštite u ovom delu Evrope, 1301; prvu apoteku, koja i danas radi, 1317; starački dom, 1347; karantinsku bolnicu (Lazaret), 1377; sirotište, 1432. Za izgradnju vodovodne mreže, duge dvadeset kilometara, koja je zamenila dotadašnje cisterne, doveden je 1438. napolitanski arhitekta i inženjer, Onofrio dela Kava.

Republika je visoko cenila svoju slobodu: latinska reč za slobodu – libertas – pisala je crvenim slovima na beloj zastavi pod kojom su plovili njeni brodovi na pučinama; nad ulaznim vratima u tvrđavu Lovrijenac pisalo je Non bene pro toto libertas venditur auro (Sloboda se ne prodaje ni za svo zlato sveta); a uvodni deo Držićeve drame “Dubravka”Himna slobodi – bio je posle 1627. i himna Republike. Ali, Republika je cenila i tuđu slobodu: od 1418. Dubrovnik je jedna od prvih evropskih država koja je i zvanično ukinula ropstvo.

Kao i sa vitezovima Svetog Jovana na Malti, i kraj Dubrovačke republike označio je isti čovek – grobar evropskog feudalizma – Napoleon Bonaparta. Grad je sam pozvao francuske trupe, 1806. godine, kao zaštitu od jednomesečne opsade rusko-crnogorske flote, da bi Maršal Marmon dve godine kasnije ukinuo Republiku i njenu teritoriju pripojio Ilirskim provincijama.

I tu stranu vlast, 28. januara 1814. godine, okončava jedna druga, koja je isto tako počela sa ratnim brodom koji je uplovio u dubrovačku luku. Na palubi britanskih Bahantkinja nalazio se Vilijem Host, jedan od boljih oficira admirala Nelzona, i njegov austrijski kolega prepoznatljivog srpskog imena – general Todor Milutinović. Legenda kaže da, dok su se Dubrovčani, po odlasku Francuza, dogovarali ko će biti naredni knez, očekujući da će Republika, sa svojim srednjovekovnim privilegijama, biti obnovljena, Todor Milutinović jednostavno ušao u Knežev dvor na kraju Straduna, seo na mesto na kojem je vekovima sedeo knez i zgradu proglasio komandom austrijske vojske. Tako je počeo još jedan vek – vek austrijske vlasti u Dubrovniku.

U narednom veku, nova vlast nije stigla brodom, kao dve prethodne, nego vozom – odred srpske vojske, pod komandom rezervnog kapetana Milana Đorđevića, stigao je uveče, 13. novembra 1918. godine, na železničku stanicu u Gružu, gde mu je stanovništvo priredilo oduševljen doček. Dvadeset šest godina kasnije, 18. oktobra 1944. Dubrovnik je od nemačkih i ustaških snaga oslobodila 2. dalmatinska brigada NOVJ, nastupajući iz pravca Cavtata.

Između ta dva oslobođenja, Dubrovnik je bio mesto na kome se događa radnja jednog od najupečatljivijih filmova antifašističke kinematografije u Evropi – “Okupacije u 26 slikaLordana Zafranovića.

***

220px-Borsa1854

Na samom severoistočnom kraju Jadranskog mora, tamo gde se spajaju masivi Apeninskog i Balkanskog poluostrva, smestio se grad. Rimski Tergeste, grčki Τεργέστη, italijanski, španski i portugalski Trieste, mađarski Trieszt, nemački i holandski Triest, srpsko-hrvatski i slovenački Trst. Grad je ime dobio po staroj venecijanskoj reči terg – koja je označavala pijacu.

Status rimske kolonije dobio je za vreme Julija Cezara, a tek dva veka kasnije njegovi stanovnici stekli su i status rimskih građana – hronike kažu da je za to bio najzaslužniji ugledni Tršćanin tog vremena, Fabius Severus, prijatelj tadašnjeg imperatora Antonija Pija.

Komšija, ali i konkurent, veće i jače Venecije Trst je oduvek imao problem manjeg brata koji se nalazi u sumnjivom društvu: za razliku od Venecijanaca čiji je identitet bio nesporan, Tršćani su svoj izgrađivali na nezahvalnoj tromeđi romanskih, slovenskih i germanskih uticaja.

Zaboravljenog negde na krajnjoj istočnoj tački njegove imperije, Karlo Veliki se grada 788. godine setio tek kada mu je došla jedna deputacija Tršćana sa zahtevom da postanu deo njegove države. Trst je dva puta, u trinaestom i u četrnaestom veku bio okupiran od Serenissime – vojni pohod na mali grad bio je Mletačkoj republici jeftiniji od konkurencije na morima. Ponovo napušten, ponovo je 1382. molio da bude deo imperije – ovog puta Habsburške. Sporazum o dobrovoljnom pokoravanju (dedizione) potpisan je u zamku u Gracu, 30. septembra.

U Habzburškoj imperiji Trst ostaje sve do 1918. godine sa autonomijom doduše, ali gubeći sve više svoj trgovački značaj u korist većih, i bolje pozicioniranih, Rijeke i Dubrovnika. Pošteđen novog venecijanskog napada 1463. intervencijom pape Pija II (koji je ranije bio biskup Trsta) i turskog spaljivanja 1470. grad konačno dobija status slobodne luke poveljom austrijskog cara Karla VI, 1719.

Tri puta osvajan od Napoleona – 1797, 1805. i 1809. – Trst je četiri godine sastavni deo francuskih Ilirskih provincija, da bi posle Bečkog kongresa 1815. narednih sto godina ponovo bio deo Austrijskog carstva, prestonica krunske zemlje Österreichisches Küstenland – Austrijskog primorja. Pomorska baza austrijske flote, centar brodogradnje, sedište Austrijskog Lojda, krajnja tačka prve austrijske železničke linije – Južne Železnice Beč – Trst 1857.

Jedna od velikih bečkih ulica i danas se zove Triesterstrasse – ona na čijem kraju počinje put za Trst – i neke Bečlije i danas imaju običaj da kažu da na njoj počinje Balkan. To je inače loša parafraza kneza Meterniha – on je rekao da Balkan počinje na Renvegu, u ulici ne mnogo udaljenoj od Triesterstrasse, doduše.

U Trstu je 1882. godine dvadeset četvorogodišnji italijanski iredentista Đulermo Oberdan pokušao da ubije austrijskog cara Franju Josifa dok se nalazio u poseti gradu. Đulermo je, dakle, bio preteča našeg Gavrila Principa. Ali, za razliku od Gavrilovog, njegov pokušaj nije uspeo – Franjo je preživeo a Đulermo je obešen. Danas se smatra mučenikom pokreta za italijansko ujedinjenje, Risorgimento, njegovo ime je uklesano na Obelisku posvećenom palima u ratovima za nezavisnost u Firenci, spomen ploča mu se nalazi u Bolonji, dobio je jedan od centralnih gradskih trgova (Piazza Oberdan) u rodnom Trstu, a roman posvećen njegovom životu napisao je i današnji slovenački predsednik Borut Pahor – Đulermova majka je, naime, bila Slovenka, čije je prezime, kao vanbračnno dete, i nosio.

Ali ovaj motiv – Đulerma i Franju – smo već pomenuli na početku naše današnje priče – kada smo se podsetili oca Galife i generala Dijema u Barseloni. Ono što je zanimljivije to su dublji istorijski procesi čiji početak je označio ovaj atentat i koji su obeležili celu prvu polovinu narednog, dvadesetog veka.

Trst je postao tačka sporenja dva iredentizma, dva moćna nacionalna projekta i pokreta: italijanskog, kome je bio krajnja istočna tačka projektovane velike države, i slovenskog (ili bar jugoslovenskog), kome je bio krajnja zapadna. Italijanski fašizam i učešće ove zemlje u Drugom svetskom ratu na gubitničkoj strani problematizovali su položaj Trsta ponovo, 1945.

U grad su 1. maja popodne, nekoliko sati pre 2. novozelandske divizije generala Harolda Aleksandera, ušli tenkovi 3. brigade jugoslovenske Četvrte armije generala Petra Drapšina čime je počeo period od trideset devet dana vojne uprave Jugoslovenske armije. Tito nije hteo da sa dojučerašnjim saveznicima ratuje zbog Trsta i već 9. juna je sa britanskim generalom Vilijemom Morganom potpisao sporazum kojim je grad predat na vojnu upravu anglo-američkih saveznika a povučena linija razgraničenja između savezničkih i jugoslovenskih trupa u Julijskoj krajini prozvana je Morganovom linijom.

Punih desetak godina, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, trajao je pokušaj da se jugoslovensko-italijanski spor reši formiranjem Slobodne teritorije Trsta, kao nezavisne države pod protektoratom UN, u kojoj bi se zajedno našli i Italijani koji su činili većinu u gradskim, i Jugosloveni koji su to bili u seoskim delovima Julijske krajine. Projekat je konačno propao i već 1954. Slobodna teritorija Trsta je faktički podeljena – zona A sa gradom je pripala Italiji, a zona B južno od njega Jugoslaviji. Te jeseni je Moša Pijade na Dunav stanici u Beogradu predvodio demonstracije na kojima se uzvikivalo: “Zona A, zona B, biće naše obadve“, “Pela džukela” (tadašnji italijanski premijer zvao se Đuzepe Pela) i “Druže Tito samo reci, ručaćemo u Firenci”.

Ozbiljne šezdesete i vesele sedamdesete su gotovo preko noći zaboravile i Pelu džukelu, i tenkove u Firenci ali i Kler Lus, arogantnu američku ambasadorku u Rimu u to vreme, kojoj je Moša Pijade, sa onim prepoznatljivim beogradskim osmehom preporučivao da “gospođa prodaje samo ono što je njeno, jer čujemo da je u tome vrlo uspešna“.

Nekako mnogo brže nego što se to moglo očekivati, i svakako mnogo brže nego što to činimo danas, zaboravili smo sve one ružne stvari a Frojdov optimizam pamćenja pomogao nam je da se koncentrišemo na one lepe. U Trst bismo išli na vikend, najpre da kupujemo stvari kojih nije bilo u našim prodavnicama a potom i jednostavno da se provedemo. Počeli bismo na Ponterosu, nastavili preko Piazza Oberdan, a u Via Karduči – koja je dobila ime po pesniku Đuzepeu Kardučiju, Nobelovcu koji je sa Viktorom Igoom neuspešno molio za život neuspešnog atentatora Oberdana – popili bismo espreso. Prodavci su tih godina, uglavnom, od stranih valuta viđali samo jugoslovenski dinar.

Pad Gvozdene zavese 1989, a potom i raspad SFRJ i kasniji prijem Slovenije i Hrvatske u EU, za Trst su značile i konačan povratak u status pospane provincijalne luke, zaboravljene na krajnjoj istočnoj tački Italije. Rim, Venecija i Milano su mnogo atraktivniji za posetioce sa istoka. Jer, ono za šta su nekada išli u Via Karduči sada mogu da nađu i u Ilici i u Knez Mihailovoj. Samo ponekad, kada na Italiju dođe red da bude domaćin besmislenih okupljanja lidera tzv. Zapadnog Balkana, birokrate sa rimske Piazza Farnese taj događaj smeste u Trst – kao mali homage gradu zbog kojeg je NATO nekada bio spreman da ide u rat…

***

Tangier

Zadržaćemo se još malo na Sredozemlju i iz Trsta krenuti još dalje na zapad. Na samom jugozapadnom kraju Evrope – sitničavi geografi bi mi sad sigurno prigovorili da se više i ne radi o Evropi, nego o Africi – nalazi se Tanger. Neki su tvrdili da je ime dobio po Tingis, mitskoj ćerci Atlasa, koji je na svojim plećima držao Nebesa. Drugi su bili manje romantični: grad je nazvan po semitskoj reči za luku, tigisis. Marokanci su ga nazivali “nevestom severa“, Španci i Portugalci “vratima Afrike“.

Posle vekova kartaginske, rimske, vizantijske i arapske vlasti, grad Tanger, na krajnjoj zapadnoj tački severne obale Afrike, tamo gde se mešaju vode Mediterana i Atlantika, zauzeli su, iz drugog pokušaja, 1471. godine Portugalci. Posle dva veka, dali su ga kao miraz engleskom kralju Čarlsu II, uz ruku njihove princeze Katarine od Bragance. Tako je portugalski Tanger postao engleski ali samo za dvadeset godina – treptaj oka u istoriji. Novi vlasnici su se najpre brinuli o mirazu svoje kraljice: dali su gradu garnizon da ga štiti i povelju kojom je izjednačen sa engleskim gradovima, da bi na kraju zaključili kako je ipak suviše skup za održavanje. Utvrđenja koja su sazidali digli su u vazduh, ukrcali se u brodove, i prešli preko puta moreuza, u Gibraltar gde se i danas nalaze.

Tako je Tanger postao ponovo arapski, odnosno marokanski. U njemu su Sjedinjene Američke Države stekle svoju prvu nekretninu u inostranstvu – zgradu konzulata je marokanski sultan Mula Sulejman poklonio američkom predsedniku Džemsu Monrou. U Tangeru je, nakon pada kratkotrajne Rimske republike, 1849. godine kratko živeo i italijanski revolucionar Đuzepe Garibaldi.

Kada je Maroko, početkom XX veka, faktički podeljen na severni deo pod španskom i južni pod francuskom kontrolom u Tangeru je neko vreme bio zatočen i poslednji sultan nezavisnog Maroka, Mula Hafid, a nemački kajzer Vilhelm bio je 1905. spreman da uđe u svetski rat – skoro deset godina pre nego što je to zaista i učinio – samo da bi sprečio da grad dođe pod francusku vlast.

Posle Prvog svetskog rata u Tangeru je 1923. uspostavljena demilitarizovana zona i zajednička međunarodna administracija Francuske, Španije i Velike Britanije. 1928. njima su se pridružile i Italija, Portugalija i Belgija, a 1929. i Holandija. Politička neutralnost i komercijalna sloboda učinile su u tom periodu grad privlačnim za mutni strani kapital i njegove nerazdvojne pratioce – špijune i švercere. Baš preko britanske banke u Tangeru saveznički obaveštajci su 1943. dobili prve primerke savršenih falsifikata britanskih funti koje su nacisti proizveli u sklopu čuvene “Operacije Bernhard”.

Tanger je, konačno, reintegrisan u Maroko 1956. godine. Ali njegova egzotična i pomalo mistična reputacija ostala je inspiracija u popularnoj kulturi – za platna, romane, filmove i stripove. Tanger je tako toponim Matisovih slika (“Prozor u Tangeru”), Koeljovog “Alhemičara” i Ladlamovog “Bornovog ultimatuma”, ali i ozloglašene “Spektre” Džemsa Bonda i nezaboravne strip junakinje našeg detinjstva – “Modesti Blejz”.

 

IX

Ničiji ili svačiji gradovi – sever (2)?

1024px-Ausbreitung_der_Hanse_um_das_Jahr_1400-Droysens_28

Međutim, svačiji i ničiji gradovi nisu bili samo na južnim ivicama Evrope, nego i na severnim. Nasuprot Solunu, Dubrovniku, Trstu, Tangeru – tim izolovanim kosmopolitskim ostrvima Mediterana – racionalni um severnih naroda formirao je, još krajem dvanaestog veka, savez trgovačkih gradova različitih zemalja i naroda. Hanzeatska liga, Hansa Teutonica ili Liga Hanseatica, prvobitno je bila savez severnonemačkih gradova, na obalama Severnog i Baltičkog moraLibeka, Hamburga, Vizmara, Rostoka, Kenigsberga – ali i nekih u unutrašnjosti – Erfurta, Kelna, Dortmunda, Magdeburga, Frankfurta na Odri, Berlina.

Zamišljena kao carinska unija, sa jedinstvenim trgovačkim i pomorskim propisima, merama, tegovima, komercijalnim i tehničkim procedurama i zajedničkom mrežom predstavništava u inostranstvu, Hanzeatska liga je bila preteča današnje Evropske unije. Vrlo brzo, nemačkim gradovima pridružili su se i drugi: na istoku poljski Dancig, Vroclav, Krakov i Torunj, livonski Riga, Reval i Dorpat, pa čak i ruski Novgorod i Pskov, na severu švedski Vizbi, Malme i Štokholm i norveški Bergen, na jugozapadu flandrijski Antverpen i Briž, a Liga je imala svoju slobodnu carinsku zonu, sa eksteritorijalnim statusom, u londonskom pristaništu.

Neke članice Lige priključile su joj se kao slobodni gradovi, koji nisu prihvatali vlast nijedne šire političke zajednice – Hamburg i Libek, na primer – dok su drugi ušli kao posedi svojih feudalnih gospodara, ali su članstvom u Ligi stekli mnogo širu autonomiju nego ranije. Jer, Hanzeatska liga je imala i svoje vojnike na kopnu i moru – najamnike naravno – kao i svoje ratne brodove kojima je štitila trgovačke. Adler von Lübeck – “Orao Libeka” – dug 80 metara, sa 138 topova i nosivošću od tri hiljade tona bio je ponos ratne mornarice Lige i strah i trepet za gusarske brodove na severnim morima.

Zaista, nisu samo gusari imali razloga da se plaše hanzeatskih trgovaca: tako su 1368. Ligini najamnici opustošili Kopenhagen, a neposlušni danski kralj Valdemar primoran je na ponižavajući mirovni ugovor – morao je da plaća Hanzi petnaest procenata sve dobiti koja se u budućnosti zaradi na danskim posedima. Ipak, Hanza bi ponekad i izgubila: tako su trgovci Amsterdama 1441. oružjem uspeli da odbrane svoje pravo da uđu na Baltik a da ne uđu u Hanzu.

Pojava velikih teritorijalnih država u šesnaestom veku, praktično na svim stranama – Elizabetine Engleske na zapadu, Ivanove Rusije na istoku, Kazimirove Poljske na jugu i Gustavove Švedske na severu – označila je početak kraja Hanze. Nove, velike nacionalne države tražile su pun suverenitet nad svojim gradovima i lukama, kako bi mogle da naplate carine i finansiraju svoje, sve skuplje, vojske. Udruženi slobodni trgovački gradovi odupirali su se neumitnom toku istorije gotovo čitav vek – da bi poslednji ekser u njihov mrtvački sanduk zakucala Luterova reformacija 1517. i epoha verskih ratova koju je ona otvorila.

Kada je Evropa završila tri epohe svojih ratova – versku, imperijalnu i ideološku – negde od 1980. godine, gradovi nekada udruženi da bi zaštitili svoje trgovce i uspostavili njihove monopole (ova dva motiva su uvek u istoriji išla ruku pod ruku) ponovo su okupljeni. Sada u naporu da udruže svoje marketinške napore, dobiju malo više medijske pažnje i turističkih prihoda. Umesto nekadašnjeg energičnog trgovca iz Danciga, trideset četvorogodišnjeg Georga Gizija, koji je na dvoru Henrija Osmog pregovarao o trgovačkim povlasticama i 1532. ušao u večnost na platnu Hansa Holbajna, danas evropske turiste, jednom godišnje za tu priliku kostimiran kao njegovi slavni prethodnici, dočekuje Bernd Sakse. Ovaj bivši radnik Simensa, od 2000. je socijaldemokratski gradonačelnik Libeka, 228. po redu. Grada koji i danas, u svom zvaničnom nazivu, ponosno nosi pridev “Slobodni hanzeatski grad” – pridev koji mu je, jedan jedini put u istoriji, sitničav i pun zavisti prema uspešnim ljudima i gradovima, oduzeo neuspešni slikar bečkih akvarela, Adolf Hitler.

Danas je u protestantskoj Evropi ostalo sećanje na Hanzu: njeno ime po nebu ponosno pronose avioni nemačke Lufthanze, u holandskom Groningenu postoji Hanzeatski univerzitet primenjenih nauka, u Rostoku fudbalski klub “Hanza Rostok”, u norveškom Bergenu veseli turisti piju pivo iz Pivovare Hanza, u Švedskoj je donedavno radila Hansabank dok u nekadašnjoj prestonici ove čudne federacije, Libeku, od 2015. godine postoji Evropski Hanzamuzej. Ako vas put nanese u ovaj grad, od deset ujutro do šest popodne možete svratiti i pogledati muzejsku postavku – videćete zanimljive eksponate, družićete se sa dve šarmantne brinete, Felicijom i Franciskom, a kad se umorite popiti pravo hanzeatsko pivo u restoranu koji se zove, a kako bi drugačije, nego – Nord.

X

Zaključak: šta je istorija ako ne bajka koju smo prihvatili?

capa-historia

Evropska istorija je danas skup hiljada duboko kontroverznih detalja nalik onima, na preskok i na brzinu opisanim, u ovoj priči – detalja sakupljenih iz pojedinačnih istorija desetina naroda, u toku dve hiljade godina. Ona je skup ličnosti, koje su za jedne heroji i mučenici a za druge razbojnici i teroristi, za jedne vitezovi a za druge zločinci. Bitaka, koje su jedni dobili a drugi izgubili. Ratova, koji su za jedne značili oslobađanje a za druge osvajanje. Grbova, koji jedne ispunjavaju osećanjem ponosa a druge ogorčenja. Pokolja, koji su za jedne bili gnev pravednika a za druge genocid. Himni, čije reči nikada nisu imale isto značenje za sve. Istih jezika, nazivanih uporno različitim imenima, i različitih jezika, nazivanih uporno istim imenom.

I ako ostavimo po strani nacizam i sve njegove varijetete – tu jedinu ideologiju koja u današnjoj Evropi nema (ili bar ne bi smela da ima) pravo građanstva, zajedno sa svim svojim simbolima, pesmama, ličnostima i memorabilijama – o svemu drugome iz svoje istorije Evropljani danas imaju pravo da misle šta god žele i da ta svoja mišljenja slobodno izražavaju – sve dok te različite intepretacije istorije ne naruše ono njihovo zajedničko pravo koje je značajnije od prava na istoriju – da žive u miru jedni sa drugima.

Tu negde nalazi se i vododelnica između Istoka i Zapada, između nove Evrope i stare Evrope. Između plitkog nacionalizma, onog koji se hrani strahom i predrasudama, i vizionarskog patriotizma, zasnovanog na hrabrosti, nadi i, pre svega, dobroj volji.

Prema Knjizi Postanja, kada je video kako napreduje Vavilonska kula, Bog je navodno rekao:

“Zbilja su jedan narod, s jednim jezikom za sve! Ovo je tek početak njihovih nastojanja. Sad im ništa neće biti neostvarivo što god naume izvesti. Hajde da siđemo i jezik im pobrkamo, da jedan drugome jezik ne razume.”

Naše današnje razlike u shvatanju i prihvatanju evropske istorije – razlike koje se često protežu čak i na faktografske detalje a ne samo na njihove moderne etičke intepretacije – jesu, u suštini, posledica tih pobrkanih jezika iz Vavilonske kule. Desetine generacija unazad nisu uspele da ih prevaziđu pa sigurno neće ni naša.

Neke stvari, međutim, možemo da učinimo.

Prvo, možemo se potruditi da saznamo više o prošlosti, kako o sopstvenoj tako i o tuđoj. Mržnja gotovo uvek proističe iz predrasuda, a predrasude iz neznanja. Novo znanje će pomeriti naše horizonte, sa širim horizontima lakše ćemo shvatati celinu. Shvatanje celine će, opet, pomoći da potpunije razumemo i svaki od njenih detalja.

Drugo, možemo pokušati i jedan mali mentalni eksperiment: posmatrati iste istorijske događaje, naizmenično, iz perspektive različitih strana, onih sukobljenih u njima naročito. Na taj način ćemo izbeći generalizacije, tu zamku koju fundamentalisti po pravilu nikada ne mogu da izbegnu. Tako ćemo shvatiti da ne postoje dobri i loši narodi po sebi, ali i da je svaki narod, u pojedinim istorijskim trenucima, naizmenično bio većinski (a to znači i suštinski) i dobar i loš. I da to može biti ponovo.

Treće, trebalo bi i da se, što je više moguće, oslobodimo navike da teoriju zavere olako i nekritički prihvatamo kao ključ za objašnjavanje istorijskih procesa. Ne, nije se baš sve u istoriji dogodilo zato što je, eto, neko moćan negde seo i tako se dogovorio. Na taj način nije se dogodila čak ni većina stvari u našoj prošlosti. Mnoge su se jednostavno desile sasvim slučajno – “Slučaj je način na koji Bog odlučuje da ostane anoniman”, rekao je Albert Ajnštajn – a mnoge su, opet bile rezultanta tzv. procesa dugog trajanja, neizbežna posledica širih, dubljih, i dužih istorijskih tokova.

Četvrto – mada bi od toga, možda, trebalo i da počnemo – možemo da prihvatimo činjenicu da se istorija više ne može promeniti. Nikakvi intervjui, tekstovi, politički govori, zapaljive parole ili tvitovi ne mogu više promeniti ishode bitaka, imena istraživača zaslužnih za velika geografska otkrića, ne mogu oživeti poginule po rovovima i logorima, uticati na drugačiju distribuciju globalnog bogatstva, okrenuti unazad tokove migracija ili drugačije postaviti jednom već postavljene granice. Zato je besmisleno time se ozbiljno baviti – ostavimo tzv. alternativnu istoriju pijanim kafanskim razgovorima, gde je i nastala i gde uostalom i pripada.

A kada sve te četiri stvari pokušamo – pa možda u nečemu i uspemo? – nije na odmet podsetiti se i duhovite opaske jednog iz nevelikog kruga ljudi koji su zaista pravili evropsku istoriju, Napoleona Bonaparte:

“Šta je istorija, ako ne bajka koju smo prihvatili?”

***

marinika-tepić-NIN-decembar-2017.

Ovaj tekst posvećen je narodnoj poslanici Mariniki Tepić, hrabroj ženi koja nije pristala na zaveru ćutanja u olovnim vremenima i suprotstavila se pokušajima revizije istorije i rehabilitacije zla. Možda i jesmo prihvatili bajku, ali svakako nismo prihvatili noćnu moru.

Дудук, балван, тиква или пањ: мали оглед о будалама

Hieronymus-Bosch-Ship-of-Fools-symbolism“Да се, дакле, вратим на ствар. Срећа воли оне који не размишљају много, воли смелије људе и оне који све стављају на коцку. Мудрост и ствара страшљивце. Стога видите како се мудраци боре са сиромаштвом, глађу и немаштином и како живе занемарени, без славе и омражени; а луђаци пливају у новцу, седе на крми државе; укратко, живе као бубрези у лоју.”

(Еразмо Ротердамски, “Похвала лудости”,  1511)

 

Многе ствари, заиста, не волим. Од оних тривијалних и свакодневних, па до сасвим озбиљних. Неке су ми напросто досадне, друге су ми гадне, у трећима нема никакве вредности, четврте су штетне…

Али, ако постоји једна једина ствар коју сам заиста, врло дубоко и врло искрено, у току највећег дела свог одраслог живота баш мрзео, то су будале.

Има и људи који воле будале: воле да им се подсмевају, воле да их искористе за нешто, воле да их сажаљевају или да у њиховом друштву испадају паметни. Ја будале мрзим: оне ме изнова подсете на тужну чињеницу да не само да ми, људи, нисмо савршени, него да, напротив, нашим животима управљају будале много више него што ми то мислимо.

И заиста, ако погледамо људску прошлост, много више зла учинили су људи који су будале, него они који су зли. У крајњој линији, зар није иза сваког злог човека увек стајало најмање десет будала због којих је он дошао у  ситуацију у којој је своје зло могао да испољи?

 

I

Изрази и дефиниције

Fool1

Српскохрватски језик, и књижевни и жаргонски, садржи десетине синонима за појам којим се данас бавимо: глупак, глупан, незналица, наивчина, слабоумник, неразумник, будалаш, бена, глупак, глупчина, ћутук, дедак, шемпија, мазгов, норац, тукац, тулуман, бленто, лајбек, цепаница, морон, тикван, глуперда, буздован, крелац, буква, левак, топузина, крелац, блесавко, шамшула, клипета, тикван, дудук, балван, тиква или пањ

Широк дијапазон у којем се крећу ови синоними и различита емоционална значења која свака од тих речи носи у себи, врло рељефно одражавају и дијапазон у којем се, у свакодневном животу, креће наш однос према будалама: има ту и потцењивања, али и сажаљења, мржње али и симпатије, подозрења, али и страха.

Има ли, заиста, било шта заједничко за разне људе које смо – са више или мање оправдања – понекад назвали будалама? Може ли се тај појам уопште дефинисати?

Речник српског књижевног језика прихвата релативно уско значење појма будала: то је луд човек, лудак, луда. Нешто шире значење он добија у идиоматској употреби: правити неког будалом, правити се будала, правити себе будалом. Као и многе друге речи које смо до данас потпуно прихватили као да су одувек биле наше (бунар, дугме, галама, боја) и сама реч будала је изворно турцизам и представља само један каменчић у обимном отоманском лексичком наслеђу на Балкану.

Референтни речник енглеског језика, Merriam-Webster дефинише будалу (fool) као особу којој “недостаје здрав разум или расуђивање” али исто тако и као некога ко је “безопасно заостала или особа без уобичајених моћи расуђивања”.

Дакле, будалом понекад називамо некога ко је ограничен (али не превише) у свом менталном развоју – психолози то понекад, са више или мање успеха, мере тзв. коефицијентом интелигенције – али понекад и човека који напросто не може да се снађе у свету (времену и простору и са људима) у којем живи, при чему може да буде и натпросечно интелигентан.

Комплексност самог појма одражава се онда, нужно, и на комплексност значења које се том појму дају у свакодневној употреби. Сеоска луда, министар који је поштен, ексцентрични писац, преварени муж, фудбалер који је промашио пенал – сваког од њих смо склони да назовемо (и) будалом, иако ће ова иста реч, у сваком од наведених (и многих других) случајева имати различита, понекад врло уопштена а понекад и сасвим специфична, значења.

 

II

Мали покушај класификације

The Sleeping Fool 1943 by Cecil Collins 1908-1989

Хајде онда да покушамо да све те будале класификујемо? Као критеријум узећемо, за ову прилику, понашање по којем су заслужили (или нису) тај назив.

У прву групу могли бисмо да сврстамо оне будале које не разумеју свет око себе. Простор, људе и време. Постоји тужна анегдота о првим албанским избеглицама у Немачкој, негде почетком деведесетих година прошлог века, које су масовно гинуле по ауто-путевима: напросто, људи нису знали да уопште постоји аутомобил који вози брже од шездесет километара на сат.

Другу групу сачињавале би тзв. лаковерне будале, оне које верују ауторитетима (цркви, школи, држави, медијима, рекламним агенцијама) и некритички прихватају контекстуализације које им се из тих центара кондициониране моћи намећу: наш лидер је диван, а онај комшијски је зликовац;  наша света књига је потпуно тачна, а она њихова је потпуно погрешна; наш детерџент пере најбоље, онај други не ваља ништа. Све ове будале су, заправо жртве не толико сопственог незнања (јер се међу њима често нађу и сасвим пристојно образовани људи) колико једне посебне врсте комплекса ниже вредности, неспособности за критичко мишљење и подложности спољним ауторитетима. О овој врсти будала говорићемо шире у одељку о религијама, идеологијама и будалама.

У трећу групу будала сврстали бисмо поборнике различитих теорија завера и (врло близу њима) фанатике разних врста. Све што се било када десило, десило се зато што се неко, негде, тако договорио: људска историја је историја завера. Истовремено, цела писана, званична историја је лажна, и постоји тзв. стварна историја, која је управо супротна овој званичној. Систем је лажан (било који) и зато се не вреди борити да се он побољша, него га је потребно срушити.

У четврту групу будала улазе они који раде ствари на сопствену штету, такозвани лузери. Био је министар, а ништа није украо. Дао је паре на зајам, а није узео признаницу. Купио је стан а није проверио папире. Раскинули су па јој је дечко ставио слике на Фејсбук. Отишао је да помаже избеглицама за џабе. 

Очигледно, у ову групу често смо склони да уврстимо различите људе: од оних који су напросто поштени, преко оних који су неопрезни, па све до оних који су учинили неко добро дело. Све њих смо склони да назовемо будалама. У суровом свету социјалног дарвинизма, будала је свако ко не води довољно рачуна о свом ситном, сопственом, интересу.

Коначно, у пету групу будала чаршија често сврстава и тзв. Дон Кихоте: оне људе који се боре за своје идеале а не за остваривање практичних, утилитарних, животних циљева. Ирелевантно је, за потребе ове расправе, да ли се у неком појединачном случају ради о позитивном или негативном идеалу, посматрано са становишта општих етичких вредности. Сваког таквог човека чаршија ће прогласити за будалу: од ранохришћанских мученика, преко разних реформатора и предводника револуција и ослободилачких ратова, па све до савремених терориста. У борби између Дон Кихота и ветрењача, цинична малограђанска јавност увек навија за ветрењаче – сви други су за њу будале.

 

III

Еразмова похвала

Erasmus

Почетком шеснаестог века, холандски теолог, филозоф, филолог и књижевник, Еразмо Ротердамски, објавио је своју расправу “Похвала лудости”. На платну Ханса Холбајна које се чува у Лувру кичица једног великог мајстора ухватила је тренутак другог великог мајстора – онај израз лица, један помало горки осмех који је карактерисао читаво његово дело. Скептицизам тог осмеха је за савременике сигурно био још одвећ енигматичан, али нама – са предношћу накнадних пет векова – већ непогрешиво наговештава и једног Шекспира и једног Монтења.

“Похвала лудости” је иначе написана за само седам дана, негде 1509. године када је Еразмо на позив Томаса Мора, држао катедру грчког и латинског на Оксфорду. Светло дана је први пут угледала у Паризу, 1511. године и практично је од првог дана била суочена са нападима конзервативних кругова који су се непогрешиво препознали у њеном тексту.

Еразмо је заправо покушавао да допре до правог значења Новог завета, био је свестан неопходности реформисања цркве, али је боље од многих својих савременика (а боље и од многих наших савременика) схватио да су му главна препрека на његовом путу – будале. Њихове глупе легенде, зависти и ласкања, непотребни ратови, бесмислене церемоније, заљубљеност у сопствену славу.

Зато је “Похвала лудости” алегорија намењена као приручник за препознавање будала, начина њиховог размишљања и њихове улоге у свету. Алегорија, јер су иронија и амбивалентни говор у том времену били једини начин да дело са тако дубоким реформаторским ставовима избегне осуду и цензуру.

У претходном веку још увек није могло да се пише тако слободно, у наредном веку отпочеће револуције. У веку Коперника, Холбајна, Леонарда, Микеланђела, Дирера, Макијавелија, Мора и Лутера, Еразмо је могао да напише тачно оно што је написао, да при томе буде радо виђен гост по европским дворовима али и да одбије папу Павла Трећег који му је годину дана пред смрт понудио кардиналски шешир.

Написана између два догађаја која су променила судбину човечанства – Открића Америке и Лутерове Реформације“Похвала лудости” већ одражава довољно интелектуалног самопоуздања аутора из првог, и већ интелектуално припрема тле за други догађај. На известан начин, Еразмо Ротердамски јесте за Мартина Лутера био духовни отац, оно што је Јован Крститељ био за Исуса Христа а Карл Маркс за Лењина.

Еразмо, на пример, пише о женама:

“Одакле иначе у мушкараца она страшна спољашњост: храпава кожа, густа брада што га чини старијим — ако не од штетне мудрости? Жене, пак, увек имају глатка лица, умилан глас, нежну кожу као да увек подражавају вечној младости. Затим, шта оне друго желе у животу него да се што више допадају мушкарцима? То је једини циљ оном пустом удешавању, мазању, купању, чешљању, мирисању; с тим циљем употребљавају многа вештачка средства да улепшају лице, да обоје обрве и да негују кожу. Чиме се уопште могу више умилити људима него лудошћу! Јер нема на свету ствари коју мушкарчине би допустили женама. И то за какву другу награду ако не за уживање! Ниједном другом ствари их не забављају тако као глупошћу!”

Са жена, Еразмо прелази на гозбе:

“Ако нико међу гостима није луд, или ако бар не изгледа да би их могао увесељавати, доводе за паре каква лакрдијаша или узимају каква смешна паразита који умеју смешним, тј. будаластим досеткама да отерају тајац и мртвило са стола. Јер каква би смисла имало оптерећивати желудац толиким јелима, тако скупоценим и тако бираним посластицама, ако не би у исти мах и очи, и уши, и сва душа уживали у смеху, шалама и досеткама? Све оне уобичајене навике при гозбама: бирање краља гозбе, играње коцке, наздрављање, обређивање истом чашом, певање с миртином гранчицом у руци, игра и пантомима — све то није измислило седам грчких мудраца, већ сам пронашла ја, на срећу људског рода.”

Потом се бави и пријатељствима:

“Прикривати пороке пријатеља, заваравати се, бити слеп за њих, па чак волети крупне мане и дивити им се као да су врлине, зар то не личи на лудост? Ако овај љуби брадавицу своје пријатељице, ако ономе мирише полип његове миљенице, ако отац тврди да његов разроки син има Венерине очи — па шта је то ако не сушта лудост? Признајте гласно да лудост и једино лудост склапа и одржава пријатељство. Говорим овде само о људима од којих ниједан није рођен без мана и међу којима је најбољи онај који их има најмање.”

Еразмов обрачун са будалама је слојевито дело које се не може разумети на једном нивоу. Свакако да је најупадљивији слој овог текста онај површински: сатира, критика постојећег друштва које се налази под влашћу световне и духовне глупости. Граматичари, песници, говорници и писци, панегиричари, правници, филозофи и теолози, редовници и проповедници: међу свима њима има будала много више него што мисли обичан свет, по правилу заслепљен сјајем скупих одела и униформи и  импресиониран звучним звањима и титулама.

Али, испод те сатире налази се и трагика: пошто је цео свет под влашћу будала, сатира нема ефекта. Будалаштине су толико бројне да откривају драматично ништавило и трулеж најугледнијих људских установа, управљачких и образовних. Шекспир је у неколико својих комада заправо дао сценски израз Еразмовој мисли: не стиди ли се лажни краљ својих украса и не стрепи ли да ће неки подругљивац да налети и да га исмеје? На овом нивоу, Еразмов текст већ прелази у трагикомедију.

И коначно, на најдубљем нивоу, “Похвала лудости” садржи и типичан еразмијански парадокс: не треба се узбуђивати зато што будале владају светом. Будале нам, ако смо несрећни, дају илузију среће, односно дају нам и саму срећу јер срећа – као што то Еразмо подсећа – и није ништа друго него илузија. Будале нам омогућавају да не уочимо све оне опасности којима смо заиста изложени, да их не уочимо онако како бисмо их уочили ако би нас уместо будала водили заиста паметни људи. Живимо, дакле, лакомислено али весело, управо захваљујући будалама. Мудрост – као у Хамлету – отежава извршење дела; будалаштине долазе људима да их подрже: у незнању, лакомислености и забораву патњи. Тај сарказам је очигледан из Еразмовог текста:

“Пре свега, ако мудрост лежи у искуству, ко више заслужује да носи име мудраца: да ли паметан, који се нешто из стида, нешто из плашљивости не прихвата ничега или луђак, кога ни од једне намере не одвраћа ни стид (јер га нема) ни опасност (јер не размишља)? Мудрац се загњурује у књиге старих писаца, где се научи неком претераном цепидлачењу. Луђак, напротив, ако се не варам, баш стога што непрестано учествује у свему и не хаје за опасност, стиче праву мудрост.”

“Похвала лудости” је тако написана на двоструки начин: и као текст који исмејава и разобличава будале, али и као својеврстан кључ, шифра за њихово разумевање и за разумевање њиховог места и улоге у свету у којем живимо:

“И као што ништа није луђе од мудрости у лоше изабраном часу, исто тако ништа није смешније од наопаке мудрости. Наопако ради ко год не уме да се прилагоди садашњем положају и користи приликама и ко заборавља оно старо правило при гозбама: »Или пиј или одлази!« и тражи да комедија више не буде комедија. Напротив, знак је праве памети да не желиш бити надљудски мудар кад си већ рођен као човек, него да са читавим светом или добровољно затвараш очи пред погрешкама или се уљудно претвараш.”

И то важи како у оном Еразмовом свету тако и у овом нашем данашњем, подједнако: ванвременски квалитет овог есеја омогућава нам да га лако читамо и разумемо и данас, као да је написан јуче а не пре пет векова.

 

IV

Пет Циполиних закона

Cipolla

У пролеће 1987. године професор економске историје, Карло Ципола, објавио је свој есеј “Основни закони људске глупости” у којем је, врло прецизно анализирао будале. Овај Италијан је будале посматрао отприлике на исти начин на који је његов вршњак, Џон Кенет Галбрајт, посматрао новац: аналитички.

Ципола је своју теорију сажео у пет основних закона:

Прво, увек и неизбежно свако потцењује број будала који се креће око нас. Колико будала тачно (или бар приближно) има, Ципола не наводи, али поставља занимљив аксиом: колико год процењујемо да има будала, тај број је увек потцењен.

Друго, вероватноћа да је извесна особа будала независна је од било којих других карактеристика те особе. Будала има и код сиромашних и код богатих, и код неписмених и код врхунски образованих, има их у свим расама, народима и културама.

Треће, будала је особа која проузрокује штету другом човеку (или групи људи) а да при томе себи не прибавља никакву корист (а често, такође, производи штету). Будала, према томе, нема никакве користи за себе од својих будалаштина (иначе би, видећемо у даљем тексту, био бандит) а прави штету и другима (иначе би био интелигентан).

Четврто, људи који нису будале увек потцењују штеточински капацитет будала. Посебно, они стално заборављају да се, у свим временима, на свим местима и под свим околностима, петљање са будалама на крају испоставља као скупа грешка.

Пето, будала је најопаснија врста човека: будала је опаснија од бандита. Будала је опаснија од бандита зато што су будалаштине, готово по правилу, ирационалне. Бандит делује у складу са својим сопственим интересом (ма колико тај интерес, суштински, био нелегитиман) и зато се његово понашање може благовремено предвидети и спречити. Будале су непредвидиве.

***

Ципола је, иначе, све људе класификовао у четири основне групе, користећи при томе два критеријума: да ли њихово понашање проузрокује штету или корист, и да ли те последице (штетне односно корисне) проузрокује за њих саме или за друге људе.

На основу ове квадриполарне класификације, Ципола је дошао до следећих теоријских типова људи:

1. Интелигентни људи, чија је активност корисна, како за њих саме тако и за свет око њих.

2. Беспомоћни људи, који су корисни само за друге, али не и за себе.

3. Будале, које су штетне и за друге али и за себе, и

4. Бандити, који су штетни за друге, али не и за себе.

Очигледно, у овом распореду, бандити користе беспомоћне, јер је то једина оса на којој се врши трансфер користи. Од будала ионако нико нема никакве користи, а интелигентни су и добили то име јер су се заштитили од бандита.

 

V

Религије, идеологије и будале

Fool3

Религије и идеологије, као облици повезивања људи на основи мање или више ирационалних веровања, представљају врло плодно тле за цветање разних врста будала. Као тзв. затворени системи (који не прихватају чак ни могућност постојања других сличних система као легитимних) и религије и идеологије су искључиве: захтевају апсолутну лојалност, одрицање од права на критичко мишљење и потискивање културе дијалога. Шта је боље од свега тога за будалу?

Са друге стране, пошто је човек Бога замислио по својој мери, сасвим је јасно зашто и религије не само да воле будале већ и упорно покушавају да ту љубав додатно теолошки и филозофски оправдају.

Тако, кад је Бог створио човека он му је забранио, под претњом смртне казне, да окуси од плода са дрвета знања, јер је знање отров срећи. Блажени сиромашни духом, проповедао је Исус из Назарета, да би са крста рекао, да измоли опроштај за оне који су га мучели и распели: “Оче, опрости им јер не знају шта чине.” 

Будала је увек склона догматском начину размишљања: она безрезервно прихвата и онда механички понавља одређене нормативне исказе које јој је наметнуо ауторитет којем верује, нема никакву амбицију да те исказе критички преиспитује и у објективној стварности проверава њихову тачност. Ова склоност будале ка догматизму нема никакве непосредне везе са њеним формалним образовањем, а ни са страхом од ауторитета. Видео сам пуно сасвим квалитетно образованих људи, који при томе нису били кукавице, а који су упркос томе годинама, па и деценијама, прихватали доминантне наративе – оне из партијских материјала, ТВ дневника, саопштења важних међународних институција – и никада нису ни покушали да их доведу у питање.

Да, већина тих људи били су будале. Истовремено, многи су били и лењи да размишљају. Да ли их је баш лењост учинила будалама? Или су се олењили када су коначно постали будале? Тешко је одговорити на то питање, бар мени. Ја наиме никада нисам могао да разликујем интелектуално лење људе од будала.

 

VI

Будале и политика

Fool4

И док будала у свакодневном животу може да буде тужна или досадна, а будала у религији или идеологији опасна појава, будала у политици је штеточина. Будале у политици увек имају неке заједничке црте, по којима се могу препознати, и које се неизбежно понављају, кроз векове, културе и континенте.

Најпре, будала у политици је особа ограничених знања и површна. Недостатак чињеница (или непознавање истих) замењује исказима без стварног значења (таутологијама), често свесним понављањем неистина и полуистина, јефтиним драмским ефектима и ароганцијом у наступу.

Друго, будала у политици је себична. Та себичност може да се манифестује на више нивоа: од жеље да се добију наредни избори, до жеље да се уђе у историју као значајна личност. И за један и за други циљ, будала у политици је спремна да жртвује много веће вредности, најчешће наравно туђе али понекад и своје сопствене.

Треће, будала у политици није у стању да објективно посматра стварност: она не може да учини онај брехтовски отклон, и посматра себе и своје окружење на нивоу чињеница и феномена, већ то чини искључиво у контексту сопственог интереса, а често и само сопствене сујете. Ниједан неуспех будала у политици неће приписати сопственим грешкама: увек ће га објашњавати спољним заверама, унутрашњим издајама, злим усудом или слабим квалитетом људи које је предводила.

Коначно, будала у политици увек има склоност да се окружи другим, себи сличним или још већим, будалама. Та склоност је понекад свесна одлука – проистекла из страха од способних људи који би је угрозили ако би дошли у положај да то учине – а понекад и подсвесна, резултат римске максиме similis simili gaudet, односно сличан се сличном радује. Појединачне будале у политици, према томе, са временом праве читаве пирамиде будала, онемогућавајући вертикалну проходност у одређеном друштву, и подстичући различита негативна понашања (удвориштво, похлепу, сплеткарење, лењост, опортунизам) која су и иначе иманентна будалама.

Тако од појединачних будала у политици са временом настају странке будала, потом класе будала, а ако се будале благовремено не уклоне, и читави народи будала.

Није тешко разумети како друштвена, политичка и институционална моћ повећава штеточински потенцијал једне будале. Али је занимљиво објаснити и схватити шта је оно што суштински чини будалу у политици изузетно опасном за друге људе. Другим речима, који је то чаробни састојак који будали у политици даје посебне моћи?

Суштински, будале у политици су опасне и штетне зато што разумни људи тешко могу да замисле и схвате једно понашање које је неразумно. Интелигентна особа, на пример, може да разуме логику бандита у политици (да употребимо Циполин термин). Поступци бандита следе образац рационалног понашања – ружне, злочиначке, рационалности, ако хоћете, али ипак рационалности. Бандит жели да оствари корист, и пошто није довољно интелигентан да пронађе начин на који ћете ту корист остварити и ви и он заједно, он ће своју корист остварити на вашу штету. Ви ћете гласати за њега, он ће се обогатити а ви ћете осиромашити. Други пут то нећете учинити, или ћете испасти будала. Све ово је, наравно, лоше али је рационално и може се предвидети. Ви можете предвидети потезе бандита политичара, његове ружне маневре и аспирације и често можете изградити своју сопствену одбрану.

Са будалом у политици је, међутим, све ово апсолутно немогуће. Политичар будала ће вам правити штету без разлога, без икакве користи за себе, без плана или шеме и у најневероватнијим приликама, временима и местима. Не постоји рационалан начин да предвидите ако, кад, како и зашто ће будала од политичара да направи неку глупост. Кад се суочите са политичаром будалом, ви сте му – за разлику од политичара бандита – препуштени на потпуну милост и немилост.

Пошто се поступци политичара будале не уклапају у правила рационалног понашања, произилазе следећа два закључка:

Прво, свако понашање будале у политици рационални људи доживе као изненађење.

Друго, чак и кад постану свесни штете, они не могу да организују рационалну одбрану јер самој акцији недостаје било какав рационалан мотив и унутрашња структура.

Чињеница да су активности и поступци будале у политици апсолутно хаотични и ирационални не чини само припрему одбране проблематичном, него и сам контранапад јако тешким. Контранапад на политичара будалу тако подсећа на пуцањ у објекат који се креће најневероватнијим покретима по најнепредвидивијим путањама.

Ово је управо она ситуација на коју су мислили и Дикенс и Шилер: први када је написао да “са глупошћу и добром пробавом човек може догурати далеко” а други у реченици: “против глупости се и сам Бог бори узалуд”.

 

VII

Дворске будале

Fool6

Посебна врста будала су тзв. дворске будале. Оне су често  контрапункт трагичној реалности: док су у стварности догађаји, углавном трагични, узроковани лудилом правих будала, дворске будале (дворске луде, кловнови) су на први поглед безазлени и весели ликови. Међутим, многи књижевници су такође користили ликове дворских будала како би се иза њих сами сакрили, па тако добили могућност да, без неопходне цензуре, искажу сопствени став.

Још у античким временима је, на пример, Одисеј глумећи лудило покушао да избегне одлазак у рат. Дворска будала, дакле, не може да одговара за своје речи јер се напросто подразумева да прича бесмислице. Она говори у загонеткама и парадоксима, користи се библијским травестијама и средњовековним параболама.

Појава дворске будале, исто тако, подразумева и појаву карневалске атмосфере: ова два феномена увек иду заједно. Михаил Бахтин, књижевни критичар и теоретичар, каже да је карневал специфичан празник, где се стављају маске и окрећу улоге: у време карневала дозвољено је све недозвољено, па и моменат где плебс критикује и исмева племство.

Управо иза маске дворске будале сакривене су и неке од најоштријих критика у Шекспировим делима. Дворска будала је, након што је Корделија протерана, један од заштитника Краља Лира. У Хамлету, улогу сличну дворским будалама имају гробари: они у међусобном разговору, кроз загонетке, износе основне идеје и теме драме причајући о Офелијином самоубиству, равнодушности према смрти, дезинтеграцији моралних вредности, итд. Прелазећи из света драме у реалан свет, гробари у Хамлету суптилно критикују енглеско друштво седамнаестог века. Сличан је и Фест у комедији Богојављенска ноћ: критикује Оливију због патетичности и преосетљивости, војводу од Орсина јер сувише лако мења мишљење а Тобију говори о опасности његовог непромишљеног понашања. У комедији Како вам драго лик дворске будале демистификује лудост, али то чини на комичан начин: “луд човек мисли да је паметан а паметан зна да је и сам луд”.

Међутим, дворске будале нису биле само литерарни изум касног средњег века него и стварни друштвени, а понекад и политички, феномен: тако је Вил Сомерс био утицајан на двору Хенрија Осмог, Арчибалд Армстронг код шкотског Џемса Првог, Трибуле у Паризу за време Луја Дванаестог, док је пољски Станчик забављао чак три краља ове земље, једног за другим. За овог последњег Пољаци причају да је једини на целом двору био заиста забринут када су у току једног рата, негде почетком шеснаестог века, Руси заузели Смоленск...

Многе дворске будале имале су, у својим временима, значајан утицај на владаре а готово сви они су надживели своје господаре, и то сасвим пристојно финансијски обезбеђени. Заиста, у неким од тих случајева сасвим је на месту питање: ко је ту заиста био будала?

Последња дворска будала – барем она званична – забележена је тек негде крајем прошлог и почетком овог века. Био је то извесни Џеси Богдоноф (1955) бивши финансијски саветник Banc of America који се затекао у малој пацифичкој краљевини Тонга, где се после више компликованих финансијских операција коначно запослио као дворска будала краља Тауфахе Тупоа Четвртог. Као што можете и да претпоставите, читава ова авантура завршила се вишемилионском преваром 2002. године и афером која је потпуно паралисала владу Тонге. Дворска будала морала је да се врати у САД и тако избегне затвор и данас се у Калифорнији бави применом хипнозе за потребе клиничке терапије. Несрећни краљ Тауфаха, осрамоћен овом афером, убрзо је умро…

Лик дворске будале појављује се и у тарот картама, као део тзв. Велике Аркане, и то чак два пута. Сама будала је представљена као мушкарац (ређе и као жена) који хода на ивици провалије, несвестан опасности у којој се нашао. Али, у тарот картама је у Средњем веку у костим дворске будале била обучена и Смрт, у складу са савременом изреком: “Последњи смех резервисан је за Смрт.”

 

VIII

Будале у свакодневном животу

ship bosch

Како препознати будалу у свакодневном животу? Најпре, једно разјашњење: подела људи на будале и паметне нема никакве везе са њиховом поделом на добре и лоше људе. Прва подела је техничка, друга је вредносна. Будале, баш као и они паметни, могу бити и добри и лоши људи.

Тако је и са будалама у свакодневном животу: неки од њих ће покушати да вам нанесу неко зло, други неће. Али, постоје неке карактеристике које су заједничке за све будале.

Прво, будале пуно причају, много више него што је то пристојно (а посебно него што би имали паметног да кажу). Будале као да су свесне да њихове речи имају малу вредност и зато можда – подсвесно – покушавају да то надокнаде великим бројем изговорених речи. Будале су, најчешће, брбљиве.

Друго, будале имају своје мишљење напросто о свему, од фудбала, преко политике, до разних области медицине и архитектуре, па до пољопривреде и налазишта минерала у северној Африци. Чињеница да будала није неку област посебно изучавала, или да о њој баш ништа не зна, никако је не спречава да на ту тему прича. Напротив, што будала о нечему зна мање, о томе она прича више, и труди се да остави утисак да је баш на ту тему неприкосновени ауторитет.

Треће, будала воли да се понавља у разговору. Исте ствари говори по неколико пута, често заборављајући да их је већ поменула, понекад потпуно мењајући контекст, и тако, после извесног времена, једноставно не може да се ухвати ни за главу ни за реп. Најгоре што у тим случајевима човек може да се учини је да пита будалу да појасни неку своју тврдњу. Са сваким наредним појашњењем биће му све мање јасно, а солилоквиј будале ући ће у нови круг понављања.

Четврто, будала је претерано љубопитљива. Занима је много ствари из туђих живота које паметног (а пристојног поготово) човека не би требало да занимају. А шта сад радиш? Јеси ли још са њом/њим? Како си са здрављем? За кога си гласао? Јеси ли чуо за… (на овом месту будала у свој круг оговарања по правилу увлачи и друге, одсутне, људе).

Пето, будала покушава да нас увуче и у своје проблеме, учини саучесником у свом будаластом животу, и тако додатно упропасти наше време и расположење. Да ли да се разведем од ње/њега? Где да одем за Нову годину? Да ли да продам кола сада или догодине? Ни на једно од ових питања ви не можете да знате одговор боље од онога ко вас пита. Истовремено, било шта да одговорите ризикујете да вас будала касније сматра одговорним за сопствени – погрешан, разуме се – избор и тиме вас прогања неколико наредних година. Давање савета будали није само грешка – то је и злочин према сопственом животу.

Према томе, погледајте људе са којима сте окружени. Покушајте да међу њима уочите оне који су брбљиви, имају своје мишљење о свачему, понављају се, сувише се распитују, и стално траже савете. Највећа је вероватноћа да су такви људи ординарне будале. Бежите од њих.

 

IX

Бег од будала

Fool5

Али како, заиста, побећи од будала? Најједноставнији одговор на ово питање био би: не комуницирајући уопште са људима. Многи ранохришћански пустињаци заправо су бежали од будалаштина света у којем су живели. У модерном свету у којем живимо, еквивалент ранохришћанског пустињака био би човек који сам, својом одлуком, брише све своје профиле на друштвеним мрежама и уопште престаје са сваком електронском комуникацијом. Наиме, концентрација будала на друштвеним мрежама је толика да, на други начин, човек никако не може трајно да побегне од њих.

Постоје ли, међутим, мање радикалне алтернативе? Извесно, виртуелни простор пружа неке предности у односу на реални: на већини мрежа, будале се, на пример, могу блокирати релативно једноставном, брзом и безболном процедуром. Свакако, оне се могу и игнорисати, што је најједноставније.

Али, како да цела једна заједница побегне од будала? Шта да раде станари зграде са будалама комшијама, запослени по колективима са колегама, путници по возовима и авионима, гости по славама? У свакој од ових – трајних или привремених – заједница наићи ћете на макар једну будалу, често на жалост и на више њих. Оне ће бити наметљиве, увек нудећи своје мишљење о свему и свачему и нарочито приљежно га износити баш онда када их за то нико не буде питао.

Бег од будала је понекад тежак, компликован, захтева вештину и познавање људске психологије. Разговор сведите на минимум, и покушајте да га одржите на што општијим темама. Не, данашње новине нисте прочитали, а претходно вече нисте гледали телевизију – новине и ТВ су, наиме, за будале златни рудник из којег увек извуку неки груменчић злата, нешто што би обавезно покушале да са вама коментаришу. Осећате се сасвим добро, и ништа вам не смета – подела било какве информације о вашем здравственом стању са будалом овој би значила идеалан повод да ионако непотребан разговор додатно продужи, и да изговори нову гомилу небитних реченица, подсећања на сопствена искуства, савета.

Могу ли, и на који начи, цели народи да побегну од својих будала? Видели смо, из Циполиних закона, да се исти проценат будала налази у свим народима, без обзира на културу, део света у којем живе, степен материјалног и културног развоја. Такође, видели смо и да је тај проценат увек знатно већи од свих наших очекивања.

Претпоставимо да је та Циполина хипотеза тачна. Али како се онда објашњава историјски непобитна чињеница да су неки народи ипак успешнији од других, да живе боље и мирније, да су већ генерацијама и вековима уназад срећнији? Ако је проценат будала свуда исти, шта онда чини разлику? Како су неки народи успели да побегну од својих будала, а неки други опет нису?

Очигледно, ако разлику међу народима не чине будале, чине је они други, они који то нису: паметни људи. Једини начин на који неки народ, у историјском смислу, може да побегне од својих сопствених будала јесте укључивање што већег броја паметних људи у јавне послове. Тамо где се довољно паметних бави јавним пословима и штета коју праве будале биће занемарљива. И обрнуто: као што у Африци сваки квадратни метар који напусте палме неумитно заузима пустиња, тако ће и у људском друштву сваки јавни посао од којег паметни људи дигну руке неумитно заузети будале.

 

X

Епилог: свет будала у веку будала

Prussian_Homage_Stanczyk

На крају нашег малог путовања кроз будале и будалаштине, ево и неколико питања за даље размишљање: живимо ли век будала у свету будала?

Заиста, после четврт века будалаштина, јесмо ли се на Балкану злобно обрадовали када смо видели да се наше будале данас размножавају, као печурке после кише, у читавој Европи? Гледамо ли на ове данашње будале великог света као на потврду да смо ми још ономад били у праву или сматрамо наше будалаштине упозорењем које је тај велики свет олако пропустио?

Да ли је наш шеф дипломатије само обична будала у политици или је поред тога још и дворска будала која увесељава разне диктаторе који нам долазе у посету? И каква је тек будала онај ко га схвата озбиљно?

Колико нам за утеху заиста може бити да су и други народи, ништа мање културни и развијени од нас – Американци, Турци, Мађари – на своје чело довели ординарне будале?

Еразмо Ротердамски, описујући век у којем је живео, није нимало штедео своје савременике. Није било ни онда – баш као што нема ни данас – ниједне земље или народа који није волео нечим да се хвали. Та хвалисања су, наравно, увек била сасвим без основа и у њих су, баш као и данас, веровале – будале:

“Британци, на пример, присвајају лепоту, музички дар и добру трпезу; Шкоти се хвале својим племством, сродством с краљевском лозом и мисле да су оштроумни дијалектичари; Французи су поносни на углађено држање: Парижани потпуно присвајају хвалу за теолошку науку; Италијани захтевају првенство у књижевности и говорништву, и сви ласкају себи да једино они на свету нису варвари; у тој врсти срећне простодушности прво место држе Римљани, који још и данас с великим уживањем сањају о слави негдашњег Рима; Млечани се топе од милине због тобожње племенитости свога рода; Грци сматрају да су пронашли науку и хвале се славним именима старих хероја; Турци, и читава хрпа осталих правих варвара, присвајају преимућство у вери и исмејавају хришћане као празноверне. Најсмешнији су Јевреји који непрестано очекују свога Месију, али се још и данас грчевито држе свога Мојсија; Шпанци не признају ратну славу ником другом до себи; Немци се поносе витким растом и проналаском магије.”

***

gordon_alan_lcc

Овај текст посвећен је америчком правнику и писцу Алану Гордону (1959), аутору серије историјских мистерија “Цех дворских будала”. У ових осам романа Гордон је писао о средњовековном тајном друштву дворских будала који су, контролишући своје владаре, очували светски мир. Гордон се, очигледно, кандидовао за могућег наследника Умберта Ека…

 

San letnje noći: o autorskom tekstu Aleksandra Vučića za “Pečat”

450px-Quarrel_of_Oberon_and_Titania1-optimised

“Ljubavnik, ludak i pesnik su bića 

Od same uobrazilje sazdana. 

Jedan od njih vidi više đavola 

Nego što ih u samom paklu ima.” 

(Viljem Šekspir, “San letnje noći”, čin peti, scena prva)

U petak, 15. decembra, za jubilarni broj lista Pečat, vođa vladajućeg režima u Srbiji, Aleksandar Vučić, napisao je autorski tekst pod nazivom “San o slobodi”. Ovaj tekst još uvek nije u integralnom obliku dostupan na internet strani Pečata – razumem potpuno da bi izdavači voleli da prethodno prodaju što više primeraka – ali je zato dostupan na internet strani Srpske napredne stranke tako da smo, za njegovo čitanje, dali link na nju:

http://www.sns.org.rs/lat/novosti/vesti/aleksandar-vucic-san-o-slobodi

Aleksandar Vučić voli da, s vremena na vreme, piše autorske tekstove, što je za svaku pohvalu. Oni, naime, po pravilu podsvesno otkrivaju mnogo više od onoga što je autor nameravao da podeli sa svojim čitaocima. Zato, ovakvi tekstovi predstavljaju dragocen ključ za razumevanje praktične politike koju autor sprovodi, oni otkrivaju njegove skrivene motive, vrednosti, ciljeve i unutrašnje strahove, pa nam samim tim pomažu i u predviđanju budućih tokova i posledica njegove politike. 

Šta dakle, o autorovom viđenju samog sebe, društva u kojem živi i konačno sveta u kojem se to društvo nalazi, govori tekst “San o slobodi”? Rekli bismo, namanje tri bitne stvari. Prva se tiče vremena, druga prostora a treća granica. Upravo ovim stvarima bavi se i naš današnji komentar, jedna vrsta sanovnika, da tako kažemo. 

 ***

Autor, na samom početku, postavlja osnovni ideološki diskurs u kojem se, manje ili više, kreće ceo ovaj tekst: 

“I možda jе Pеčatov pristup tom poslu romantičarski, možda jе moj pragmatičan, možda ja višе naginjеm obrеnovićеvskom, a Pеčat rеvolucionarnom, karađorđеvićеvskom modеlu, možda ja inspiraciju višе tražim u Lutеru, a Pеčat višе u Nikolaju…” 

Na redukcionističku prirodu tog diskursa vratićemo se malo kasnije. Na ovom mestu, bitno nam je jedno drugo zapažanje. Ono o identifikaciji i samoidentifikaciji. Autor, očigledno, list za koji piše (mada je jasno da je Pečat ovde samo metafora za jedan širi ideološki korpus kojem se on u ovom tekstu obraća) identifikuje sa “karađorđevićevskim modelom” i Nikolajem (misli se, naravno, na vladiku Nikolaja Velimirovića, nesumnjivo korifeja desnog klerikalizma u Srbiji u prošlom veku) a samog sebe i svoje sledbenike sa “obrenovićevskim modelom” i Luterom (reč je o Martinu Luteru, ocu nemačke Reformacije početkom XVI veka). 

Ovo nije prvi put da se autor samoidentifikuje sa (najčešće Milošem) Obrenovićem i Martinom Luterom. Oni su naravno živeli u različita vremena, na različitim prostorima, i delili bitno različite ideje. Luter je bio reformator i pobunjenik koji je u Vitenbergu javno spalio papsku bulu, Miloš je bio konzervativac koji je na Tašmajdanu poslušno čitao sultanove hatišerife. Njih spaja samo jedna, jedna jedina, okolnost, a to je vlast. Duhovna, koju je osvajao Luter, svetovna, za koju se borio Miloš. Na prvi pogled, to je i jedina zajednička karakteristika koju obojica imaju sa Aleksandrom Vučićem. Ničeovska volja za moći. 

Ali, samo na prvi pogled. Već na drugi pogled, otkrivamo najmanje još jednu. To je dogmatičnost, nespremnost da se suprotno mišljenje prihvati kao legitimno i da se o njemu uopšte razgovara, želja za apsolutnim monopolom na istinu i na sva njena tumačenja, za monopolom koji se brani svim dostupnim sredstvima. Bolji poznavaoci istorije znaju da je ta isključivost bila zajednička i Luteru i Milošu (nijedan od njih dvojice nije prezao ni od toga da cenu svoje istine izražava u tuđim glavama), a već i površni posmatrač može da je prepozna i u njihovom današnjem obožavaocu. 

A na treći pogled, čitalac ne može da izbegne ni utisak o promašenom istorijskom vremenu. Istorija se za autora završava u nemačkom šesnaestom, i srpskom devetnaestom veku. On u svom snu o slobodi podsvesno beži od svoje noćne more: dvadesetog veka, koji bi u njegovu pojednostavljenu viziju sveta uneo niz novih dilema i izazova. Nemačkoj je taj vek doneo dva izgubljena svetska rata, nacizam i denacifikaciju, i konačno ujedinjenje, pod racionalnim okriljem Zapada, koje i danas traje. Srbiji je doneo dva dobijena svetska rata, Jugoslaviju i njen konačni raspad, u iracionalnom bekstvu od Zapada, koje i danas traje.  

Nesposobnost Aleksandra Vučića da ispravno proceni istorijsko vreme nije nova stvar: početkom onih devedesetih nije razumeo posledice pada Berlinskog zida, a na kraju ovih desetih ne može da razume ni stvarne dimenzije rusko-zapadnog konflikta, ni strukturalne posledice koje on upravo izaziva u svetu u kojem živimo. Zato autor i bira najjednostavnije rešenje: on beži iz veka koji ne razume, veka punog moralnih dilema, rizika i mogućih loših izbora. Tog mračnog dvadesetog veka. Zato se i diskurs svakog Vučićevog autorskog teksta uvek završava na bezbednoj vremenskoj distanci, sa simbolima koji – po njegovom mišljenju naravno – više nisu kontroverzni, pa samim tim ni opasni.  

 ***

Druga stvar koju nam otkriva “San o slobodi” tiče se prostora. Autor na jednom mestu u tekstu, određujući pojam slobode, piše: 

“Sloboda sе, ovdе, dovoljno krvi napila. Od kostiju, kojе su za nju položеnе, mogućе jе napraviti ogromnu planinu. I nijе naš cilj da naša dеca živе u njеnoj strašnoj sеnci, plašеći sе nеkih novih najеzdi i novih bitaka. Naš cilj jе da im omogućimo da budu na vrhu tе planinе, da živе sa otvorеnim poglеdom, u kojеm nеćе biti ni straha ni granica. Da mogu, na tom plodnom tlu, natopljеnom našim znojеm i našom krvlju, bеzbrižno da gajе najlеpšе plodovе slobodе.” 

Hajde da pređemo preko logičkih protivrečnosti sadržanih u ove dve rečenice. Da li se naše krvi napila sloboda koju smo branili ili oni koji su tu slobodu ugrožavali? Zašto bi život naše dece na vrhu planine ljudskih kostiju bio bezbrižan, a u njenoj senci strašan? Hajde da, čak, pređemo i preko implicitne morbidnosti ovih nesrećno sročenih metafora. Autor je, uostalom, mlad čovek i ako se bude trudio možda će sa vremenom usavršiti svoj stil. 

Problem prostora u ovom tekstu je, međutim, mnogo dublji i kompleksniji. Autor, ne po prvi put zaista, predstavlja čitaocu svoju viziju Srbije kao opkoljene tvrđave, čiju slobodu danas ponovo pokušava da ugrozi neko ko je izvan nje. Neko koga autor ni ovaj put neće (ili ne sme) da pomene, ali čija pretnja provejava kroz ceo tekst, baš kao i kroz mnoge od njegovih ranijih tekstova. Vizija Srbije kod Aleksandra Vučića je sasvim blizu vizije grada Orana u Kamijevoj “Kugi”: jedno zatvoreno društvo, suočeno sa metafizičkim zlom izvan svojih granica, mora samo da se odrekne svog načina života, svojih običaja i sloboda, jer je to cena da bi se odbranilo od spoljnog zla. 

I svet Lutera i Miloša bio je međuzavisan, u vreme kada su konjanici prenosili poštu a ljudi u dobrom delu Evrope još verovali u veštice. Današnji svet, u kome se ton i slika prenose u realnom vremenu, i koji je počeo da dekartovski preispituje sve stare istine, više je međuzavisan nego ikada u svojoj istoriji. Ni onda nisu mogla da opstanu usamljena ostrva, odvojena od glavnih tokova. Kako bi mogla da opstanu danas? 

“Svet je knjiga, i oni koji ne putuju pročitaju samo jednu stranu.” – napisao je Sveti Avgustin još pre šesnaest vekova. Autor “Sna o slobodi”, bar u poslednjih nekoliko godina, putovao je sasvm dovoljno da shvati kompleksnost sveta, njegovog vremena i prostora, i procesa koji se u njemu dešavaju. Ali, na žalost nije. I ovaj tekst potvrđuje da je ostao samo na onoj jednoj, jedinoj strani knjige. 

 ***

Konačno, ovaj tekst nameće i raspravu o trećoj bitnoj stvari: granicama. Ne mislimo ovde, naravno, na one fizičke, geografske granice, nego na mentalne, na granice koje postoje u svesti. Te granice se najbolje uočavaju u eshatološkoj koncepciji slobode, onako kako je definiše Aleksandar Vučić: 

“Čak i kasnijе, kada su dinastijе jеdna drugoj uvеliko radilе o glavi, i kada su samе isticalе razlikе, u suštini su i daljе sanjalе istu stvar – slobodnu Srbiju, slobodan svеt.” 

Sloboda je, dakle, ono što su sanjale, i čime su se bavile, samo dinastije. Na početku zajedno, kasnije radeći jedna drugoj o glavi. Narod je u ovoj eshatološkoj koncepciji plebs – Turci bi rekli, raja – on još uvek nije sazreo na stepen tzv. političkog naroda. Podanik još uvek nije postao građanin. Dakle, sloboda je uvek samo sloboda od Turaka (Austrijanaca, Nemaca, Rusa ili Amerikanaca) ali nikada nije sloboda od dinastija (političkih stranaka). Kod Miloša, ona to još uvek nije bila, kod Vučića, ona to više nije. Onda kada je to bila, to je ionako, videli smo, bilo u onom mračnom dvadesetom veku koji treba što pre zaboraviti. 

Filozofski i politički redukcionizam ove teze otkriva i dve njene ključne unutrašnje slabosti. 

Prva je odnos između spoljne i unutrašnje slobode. Spoljna sloboda (u engleskom se za nju koristi izraz: freedom) nije moguća bez unutrašnje slobode (liberty). Ako se građani neke zemlje u njoj ne osećaju slobodno neće je ni braniti. Dakle, manje unutrašnje slobode ne donosi više stabilnosti, nego naprotiv više nestabilnosti. Zemlja u kojoj granice prihvatljivog određuje žandar, a ne sudija, nikada neće imati dovoljno vojnika. 

Uostalom, Bendžamin Franklin je to lepo opisao, punih dvadeset godina pre nego što su se Amerikanci digli na oružje da odbrane svoju slobodu (i unutrašnju i spoljnu odjednom, kao što znamo):

“Oni koji bi odustali od suštinske slobode da bi tako kupili malo privremene bezbednosti ne zaslužuju ni slobodu ni bezbednost.”

Drugo, ovaj tekst, ponovo, potvrđuje olaku sklonost autora da stvarne društvene razlike i konflikte posmatra krajnje pojednostavljeno, kao redukovane, crno-bele, dihotomije: Karađorđevići ili Obrenovići; Luter ili Nikolaj; američka televizija ili Pečat; NATO ili Rusi; patrioti ili izdajnici 

Naravno da je ovo pojednostavljivanje pogrešno, i istorijski i metodološki: “Ima više stvari na Nebesima i na Zemlji, Horacio, nego što se sanja u tvojoj filozofiji”, kaže Hamlet svom prijatelju na kraju Šekspirovog komada. 

Međutim, u tekstu “San o slobodi”, ovo pojednostavljivanje je i funkcionalno. Autor se u njemu, naime, obraća sledbenicima političkih ideja dinastije Karađorđević i vladike Nikolaja. Te ideje, inače, ni pre sto godina nisu bile sasvim iste, a posebno su različite njihove istorijske recepcije i današnje percepcije. Ali, da ostavimo po strani i ovu površnost i opravdanost ovog simbolizma. 

Ono što je svakako zanimljivije od toga je implicitni stav autora da se totalitet političkih razlika u Srbiji potpuno iscrpljuje upravo u ovoj dihotomiji: ako bi se, kojim slučajem, razlike između Lutera i Nikolaja prevazišle, onda bi sve, valjda, bilo ponovo u redu: 

“…čеsto zaboravimo da su tu istoriju formiralе sasvim istе žеljе, ista htеnja, isti ciljеvi, i da jе san, zbog kojеg smo u istoriju i krеnuli, bio zajеdnički, svе do onog trеnutka dok sе nismo posvađali oko toga ko ćе ga prеtvoriti u javu.” 

Sve političke razlike u poslednja dva veka, drugim rečima, svodile su se na borbu za vlast, a ne na borbu ideja. Ideje, za autora, ionako ne postoje u politici. Svi smo mi za istu apstraktnu, metafizički shvaćenu, slobodu, a svađamo se oko toga ko će doći u priliku da tu – istu – ideju sprovodi. Ovaj diskurs koji podrazumeva poništavanje različitih klasnih, socijalnih i političkih interesa, pa samim tim i poništavanje različitih ideologija koje sve te interese opravdavaju, nije nov kod Aleksandra Vučića. On predstavlja kontinuitet njegovog peronističkog političkog praksisa, ali u ovom tekstu se, možda na najjasniji način do sada, eksplicira u formi čiste, gotovo detinji iskrene, autoprojekcije. 

 ***

Na samom kraju: šta smo za autora svi mi drugi, svi koji identitet ne pronalazimo ni u neoliberalnom Luteru ni u konzervativnom, mističnom Nikolaju? Kakvu perspektivu nam on nudi: 

“To znači da odlukе o našoj zеmlji nе donosе stranci, vеć naš narod, to još višе znači da tе odlukе budu u našеm, a nе intеrеsu stranaca…” 

Oni koji neće da budu ni Luter ni Nikolaj, očigledno, u percepcijama autora teksta, nisu ništa drugo nego “stranci”. U bukvalnom smislu, ili u prenesenom smislu – kao oni koji “rade u interesu stranaca” – sasvim svejedno. 

Kao i u starom Rimu, “stranci” nisu građani, nego varvari. Izbor koji nam autor, ovim tekstom, nudi je jednostavan: neko može da se opredeli za neoliberalnog, naprednog, Lutera (odnosno za političku filozofiju Angele Merkel za koju je, od samog početka, Luter bio samo nespretno izabran smokvin list) – ili za konzervatvnog i mističnog Nikolaja (odnosno za filozofiju Vladimira Putina i njegove velikodržavne ambicije na Balkanu). Obe te opcije su za autora podjednako legitimne, jer on ni dan danas nije još sasvim siguran koja će od njih na kraju da odnese prevagu. Pomalo nespretno, da bi prikrio tu nesigurnost, on ovim tekstom obema nudi i perspektivu nacionalnog pomirenja, Pax Alexandrina. 

Ali to je istovremeno i granica slobode izbora koju ovaj tekst pruža njegovom čitaocu: ko god neće ni Lutera ni Nikolaja, ni Merkelovu ni Putina, ni neoliberalnu ni šovinističku desnicu, ni nemački šesnaesti ni srpski devetnaesti vek, njemu  ovde nije ostavljen treći izbor. Osim, da bude stranac, u sopstvenoj zemlji, ili van nje, svejedno. Ili, da bude pobunjenik. 

Tezej, junak Šekspirovog “Sna letnje noći”, tu je dilemu opisao ovako: 

 “Ljubavnik, ludak i pesnik su bića 

Od same uobrazilje sazdana. 

Jedan od njih vidi više đavola 

Nego što ih u samom paklu ima.”