Anatomija spina: vodi li kraljica Elizabeta poreklo od proroka Muhameda?

Elizabeth“Zar Jevrejin nema ruke,organe, udove, čula, naklonosti, strasti? Zar se ne hrani istim jelima i ne ranjava ga isto oružje? Zar nije podložan istim bolestima, i zar ga ne isceljuju isti lekovi? Zar mu nije zimi hladno, a leti vrućina, kao i hrišćaninu? Ako nas ubodete, zar ne krvarimo? Ako nas golicate,zar se ne smejemo? Ako nas otrujete, zar ne umiremo? Pa ako nas uvredite, zar da se ne svetimo?”

(Vilijem Šekspir, “Mletački trgovac”, 1596)

 

I

Mala letnja zabava, od Kazablanke do Karačija

6cdb07bb74aaf81f6bba9ba1e7e046c6--old-maps-antique-maps

Početkom aprila ove godine londonski Ekonomist je objavio tekst pod naslovom:

“Muslimani razmatraju veze kraljice Elizabete sa prorokom Muhamedom”

https://www.economist.com/middle-east-and-africa/2018/04/05/muslims-consider-queen-elizabeths-ties-to-the-prophet-muhammad?fsrc=scn/tw/te/bl/ed/muslimsconsiderqueenelizabethstiestotheprophetmuhammadisthecaliphaqueen

Ovaj članak, koji je izazvao popriličnu zabavu u muslimanskom svetu, od Kazablanke do Karačija, višestruko je zanimljiv, a i paradigmatičan.

Najpre, sama priča (pričica, pre bismo mogli da kažemo) na kojoj se članak zasniva, predstavlja skup toliko bizarnih detalja da je, već i samo zbog toga, zanimljiva za čitanja – koje ionako ne uzima previše vremena.

Drugo, diskurs koji se ovim tekstom indirektno postavlja ponovo problematizuje, iako u sasvim novom kontekstu, jednu tradicionalnu temu iz viktorijanske ere: odnos Britanije i Islama.

Konačno, tekst je dragocen kao ilustracija dva nova fenomena – a oba su danas globalna, šira i od Britanije i od Islama (iako su i Britanija i Islam, sve više, fenomeni i sami po sebi): proizvodnje lažnih vesti i funkcije istorije u postmoderni.

Hajde najpre da pogledamo činjenice, ili bar ono što imamo od njih. Posle ćemo se baviti njihovim tumačenjima.

 

II

Kako je Zaida postala Izabela?

Zaida

U Sevilji, koja se tada (u XI veku) nalazila u muslimanskom delu onoga što će tek četiri veka kasnije postati Španija, živela je izvesna Zaida, arapska princeza.

Ostalo je nejasno da li je Zaida bila ćerka izvesnog Al Muatamida bin-Abada, emira Sevilje, kako su to kasnije tvrdili kastiljanski istoričari, ili je bila udata za njegovog sina, Abu al-Fataha al Ma’muna, emira Kordobe, kako su tvrdile njihove arapske kolege. Tu činjenicu, inače presudnu za proveru autentičnosti hipoteze o kojoj piše Ekonomist, nije moguće potpuno utvrditi na osnovu dostupnih istorijskih izvora. Sasvim je moguće da se (videćemo iz dalje priče) Zaida i sama različito predstavljala, u raznim vremenima i na raznim mestima. Pretpostavimo, makar zanimljivosti dalje priče radi, da je prva pretpostavka tačna (ili bar verovatnija od druge).

Nesporno je, međutim, da je sam Al-Muatamid bio vazal vladara hrišćanske Kastilje, kralja Alfonsa VI, kome je morao da plaća veliki godišnji danak. Ovaj finansijski teret iscrpeo je budžet male Sevilje i sukob je postao neizbežan – kad je danak prestao da se plaća, Alfonso je opseo Kastilju sa svojom vojskom, 1085. godine. Zaida je tada imala petnaest godina.

Nemoćan da se odbrani sam, Al-Muatamid je u pomoć pozvao svog kolegu, Jusufa ibn Tahfina, vladara Maroka, sa druge strane uskog Gibraltarskog moreuza. Jusuf je vladao većom i moćnijom zemljom, imao više vojske, odavno gledao u bogate iberijske provincije na severu, i poziv je jedva čekao. Već naredne, 1086. godine, u Bici kod Sagrahasa, Al-Muatamidova i Jusufova vojska odsudno su porazile hrišćanske snage kastiljanskog kralja Alfonsa i njegovog aragonskog kolege, kralja Sanča Ramireza.

Na prvi pogled izgledalo je da je budućnost Sevilje i njenog vladara ružičasta – uspeli su da se odbrane i više neće morati da plaćaju mrski danak. Međutim, novi arapski saveznici sa juga nisu došli da bi se tek tako vratili. Najpre su se učvrstili u pograničnom gradu Algesirasu, a potom, videvši koliko je Al-Muatamid zapravo slab, Jusuf narednih godina nastavlja sa pritiskom da mu prepusti Sevilju. Pet godina kasnije, 1091. godine, Jusufovi Berberi iz Maroka zauzimaju grad i pljačkaju ga, a Al-Muatamid, da bi spasao živote svoje porodice, odlučuje da im samu tvrđavu (tzv. Alkazar Sevilje) preda bez borbe.

Da ovog puta učini ono isto što i šest godina ranije – potraži pomoć na drugoj strani, kod hrišćanskog komšije Alfonsa u Kastilji – ne pada mu na pamet. U hronikama je ostalo zabeleženo šta je tom prilikom rekao svom sinu Rašidu:

“Nemam nikakve želje da me potomci žigošu kao čoveka koji je Andaluziju izručio nevernicima. Neću da se moje ime proklinje sa svake islamske propovedaonice. I, što se mene tiče, pre bih bio gonič kamila u Africi nego svinjar u Kastilji.”

Al-Muatamid je u toj rečenici, prilično dobro, predvideo svoju sudbinu: Berberi su ga odveli u zarobljeništvo, u grad Agmat na krajnjem jugu Maroka. Tamo je i umro (neki istoričari tvrde – istina bez preciznih dokaza – za ta vremena nešto vrlo verovatno: da je bio ubijen), četiri godine kasnije, 1095. godine, u svojoj pedeset petoj godini. Tamo je, u jednom predgrađu Agmata, i sahranjen.

Ova priča se, sada, dodatno komplikuje: lepa princeza Zaida (u vreme kada su Berberi osvojili Sevilju imala je dvadeset jednu godinu) očigledno nije bila oduševljena sudbinom koja je čekala muške članove njene porodice. Kastilja joj se više dopadala od peska Afrike, i u metežu koji je nastao beži na sever, na dvor istog onog kastiljanskog kralja Alfonsa XII sa kojim je emirat Sevilje ratovao pre nekoliko godina.

Tamo vrlo brzo postaje njegova ljubavnica, a nekoliko godina kasnije – nakon prelaska u hrišćanstvo uzima ime Izabela (Elizabeta) – i žena. Treća ili četvrta po redu, to nije sasvim tačno utvrđeno – jer je ostalo nejasno da li je Alfonso imao ukupno pet ili šest žena. Samo dve godine kasnije, 1093. godine, ona mu rađa i jedinog sina – Sanča Alfonseza – a potom i dve ćerke: prvo 1101. (ili 1102) godine Sanču a godinu dana kasnije i Elviru. Prilikom ovog trećeg porođaja, 1103. godine, ranija princeza Zaida od Sevilje a sada kraljica Izabela od Kastilje, i umire – u svojoj tridesetoj trećoj godini. Alfonso se ženi ponovo, nekom Italijankom Beatričom, ali ni to nije od važnosti za dalju priču.

Na Zaidinom/Izabelinom grobu ostalo je zapisano, nedvosmisleno jasno, njeno poreklo:

“H.R. Regina Elisabeth, uxor regis Adefonsi, filia Benabet Regis Sevillae, quae prius Zayda, fuit vocata”

(Njeno veličanstvo kraljica Elizabeta, žena kralja Alfonsa, ćerka Aben-abeta, kralja Sevilje, ranije zvana Zaida)

***

Pre nego što krenemo dalje, do današnje britanske kraljice Elizabete, zaustavimo se malo na ovih trideset godina. Postavlja se, naime, pitanje da li je i sam Al-Muatamid bio potomak proroka Muhameda, kao što to piše u tekstu u londonskom Ekonomistu? Nema nikakvog spora, on sam je često tvrdio, i ostalo je to zapisano u mnogim hronikama i spisima iz tog vremena, da je direktan potomak Prorokove ćerke Fatime.

Međutim, Al-Muatamid, iako je, kao što smo videli iz ranijeg teksta, bio patriotski opredeljen, nije nikako bio zatucani pripadnik islamske veroispovesti. Bio je, na primer, poznat kao neumereni konzument vina. Bio je, pored toga, i homoseksualac od rane mladosti: u hronikama je ostalo zabeleženo njegovo nežno prijateljstvo sa svojim tutorom, Abu Bakr Muhamedom ibn-Amarom, poznatim arapskim pesnikom tog doba, sa kojim je “posle jedne noći poezije i vina spavao na istom jastuku”. Al-Muatamidov otac Abad II je bio tako ljut da je pesnika posle proterao iz Sevilje – to progonstvo je trajalo desetak godina, da bi ga, posle očeve smrti, Al-Muatamid pozvao da se vrati, imenovao za premijera, a na kraju njihove burne veze udavio golim rukama – ali svi ti detalji, ma koliko sami po sebi bili zanimljivi, nisu od presudnog značaja za ovu našu priču pa ćemo ih izostaviti.

Vratimo se na osnovnu tezu: da li se možda Al-Muatamid lažno predstavljao kao direktan potomak Fatime, ćerke proroka Muhameda? Da li je to činio svesno ili nesvesno? Sa prilično liberalnim shvatanjem Islama (Al-Muatamid nije bio samo, hm, alkoholičar i homoseksualac nego i izuzetno obrazovan čovek za vreme u kojem je živeo) on teško da je imao preterane verske kočnice svojoj prilično bujnoj mašti.

Ali, hipoteza nema samo probleme sa psihologijom, nego i sa matematikom: od smrti Fatime do rođenja Al-Muatamida prošlo je četiri stotine godina. Arapsko osvajanje Iberijskog poluostrva počelo je 711. godine, dakle oko osamdeset godina posle Muhamedove (i Fatimine) smrti. Abu al-Kasim Muhamed ibn-Abad (Al-Muatamidov deda), osnivač Abadidske dinastije u Sevilji, rođen je 984. godine, dakle sto sedamdeset godina posle dolaska Arapa u Španiju. Ni on, a ni njegov sin Abad II (Al-Muatamidov otac) nikad nisu govorili da su potomci Fatime.

Dakle, kao i toliko puta u istoriji, suočavamo se sa ekscentričnom, teorijski mogućom ali sasvim nedokazanom, tvrdnjom.

 

III

Vekovi koji nedostaju: sve rupe u porodičnom stablu

porodicno stablo

Posle ove digresije, vratimo se na osnovni tok priče iz Ekonomista: jedna od ženskih potomaka Zaide/Izabele, Izabela Perez od Kastilje, udala se 1372. godine u Engleskoj, za Edmunda od Lenglija, vojvodu od Jorka. Za njihovog sina, Ričarda od Kanisburga, erla od Kembridža, pretpostavlja se da jeste, vrlo daleki doduše, predak Elizabete Druge.

Hipoteza (čiji su se autori potrudili da naprave i celo porodično stablo, počevši od Proroka Muhameda do Elizabete Druge, i tako grafički ilustruju svoje tvrdnje) ovde se suočava sa novim izazovima.

Naime, dotična Izabela Perez od Kastilje je navedena kao osma generacija od Zaide/Izabele. Problem se, međutim, pojavljuje već kod prve: Sanča Alfonsez, drugo dete Zaide/Izabele, rođena je negde 1101. ili 1102. godine (u hronikama i crkvenim knjigama zapisane su obe godine) a umrla prilično mlada, već 1125. godine. U porodičnom stablu, međutim, kao datum njenog rođenja navodi se 1154. ili 1155. godina, a kao godina smrti 1208. godina. Tako je njeno navodno rođenje smešteno preko pola veka nakon stvarnog rođenja ovog deteta, a njena smrt skoro osamdeset godina nakon smrti ove mlade žene. Istovremeno, navodi se da je ona rođena čak pola veka od smrti njene majke (1103) i oca (1109). Da li je ova greška učinjena slučajno?

Prava Sanča Alfonsez (1101/1102 – 1125) rodila je u braku sa Rodrigom Gonzalesom od Lare, kraljevskim namesnikom u provinciji Leon (Kastiljom i Leonom tada je vladala Sančina polusestra Uraka) tri ćerke: Elviru, Sanču i Uraku – sve tri za sedam godina koliko je prošlo od njene udaje (1118) do smrti (1125). Tri izabrana imena nisu bila slučajna: Elvira je bila Sančina mlađa sestra, tada još živa – kraljica Sicilije a Uraka polusestra.

Međutim, u porodičnom stablu koje citira Ekonomist, fiktivna Sanča Alfonsez (ona rođena 1154/55) rodila je jednog sina, Rodriga Rodrigeza od Lare, pri čemu se ne navodi ko je bio njegov otac. On je, tamo opet tako piše, imao ćerku Sanču. Tačno je da su se imena članova vladajućih porodica, i muška i ženska, u ranoj srednjovekovnoj Španiji često ponavljala. Ne možemo se, međutim, oteti utisku da se ovde ne radi o običnoj koincidenciji, već da su autori porodičnog stabla u stvari Sančinog muža predstavili kao njenog sina, a njihovu zajedničku ćerku kao njenu unuku. Motiv je, naravno, sasvim jasan, i identičan onom iz prethodne laži, o godinama Sančinog rođenja i smrti: u nedostatku primarnih istorijskih izvora bilo je neophodno pokriti period od nekih tri stotine godina, sa dovoljnim brojem generacija koje su nedostajale.

Ali, hajde da se vratimo datumima čija je verodostojnost potvrđena poveljama, hronikama i crkvenim knjigama srednjovekovne Španije: utvrdili smo da je Sanča Rodrigez de Lara, unuka Zaide/Izabele mogla biti rođena najkasnije 1125. godine, kada je umrla njena majka Sanča Alfonsez. Istovremeno, znamo da je Marija Huana de Padilja, ljubavnica kralja Petra “Surovog” od Kastilje i majka Izabele Perez od Kastilje koja se udala u Engleskoj, rođena 1334. godine.

Hajde da opet ostavimo po strani već hronične nekonzistentnosti u navođenju imena: majka Marije Huane de Padilja, baka Izabele Perez koja se udala u Engleskoj, nije se zvala Marija Fernandez de Henestroza, kako to navodi Ekonomistovo porodično stablo nego Marija Gonzales de Henestroza. Ona je rođena 1317. godine.

Suočavamo se, stalno, sa jednim mnogo ozbiljnijim problemom.

Između rođenja ove dve žene, Sanče Alfonsez (1125) i Marije Fernandez (1317) u istoriji je protekao period od dve stotine godina. U porodičnom stablu Ekonomista, ceo taj period pokriven je sa samo dve generacije: Aldoncom Gonzales Aldoncom Ramirez.

Podsetimo se: govorimo o vremenu u kojem je ljudski život, a naročito život žene, bio mnogo kraći nego danas – brojne epidemije kuge, visok stepen smrtnosti žena pri porođaju, praktično nepostojeća zdravstvena zaštita. Devojka se udavala već u četrnaestoj godini, žena od trideset godina je smatrana prilično starom, četrdesetu je malo koja doživela. Da je porodično stablo Ekonomista tačno, bilo bi neophodno da je svaka od dve Aldonce živela po sto godina – dva do tri puta duže od njihovih vršnjakinja.

Istina je, čini nam se, ovde prilično jednostavna: porodičnom stablu Ekonomista naprosto nedostaje dovoljno žena (ili, svejedno, muškaraca), za najmanje još tri ili četiri generacije, da bi se period od dve stotine godina dovoljno ubedljivo pokrio. Ti ljudi, jednostavno, ne postoje, i to je četvrta uzastopna, i izgleda najkrupnija, slabost u ovoj konstrukciji.

Kako je, dakle, bilo moguće da se ceo tok priče, sa početka XII veka odjednom prenese u početak XIV? Sanča Rodrigez de Lara, čukunbaba Marije Fernandez de Henestroza čija se unuka Izabela udala u Engleskoj 1372. godine, zaista je postojala, ali je rođena neutvrđene godine između 1166. i 1174. godine. Ćerka Zaide/Izabele, koja je nosila isto ime i prezime, rođena je 1101. ili 1102. godine. Ovih sedamdeset godina, koje stalno nedostaju u Ekonomistovom porodičnom stablu mogu se objasniti samo na jedan logičan način: u pitanju su dve potpuno različite osobe, istog ili vrlo sličnog imena, koje su živele u sasvim različitim vremenskim periodima.

Autori Ekonomistovog porodičnog stabla su toga savim svesni, i zato – od već pomenute Sanče Alfonsez u XII veku (čije su godine rođenja i smrti netačno navedene, bez obzira o kojoj od dve žene se radilo) pa sve do Ričarda od Kanisburga, rođenog pred kraj XIV veka, ni kod jedne druge osobe navedene u porodičnom stablu nema ni godina rođenja i smrti, ni podataka o oba njena roditelja. Kao što smo videli, sve te osobe su stvarno postojale, i svi ovi podaci su dostupni. Ali, da su i oni uneti u stablo, onda bi se pojavila već pomenuta rupa od sedamdeset godina i cela ova prevara bi postala isuviše očigledna.

Čak i da je Al-Muatamid zaista vodio poreklo od proroka Muhameda i njegove ćerke Fatime, čak i da je Zaida/Izabela bila njegova ćerka a ne snaja, njena unuka Sanča Rodrigez nije ona Sanča Rodrigez čija se čukununuka udala za Edmunda od Lenglija 1372. godine.

Ma koliko bi možda bilo zabavno da je britanska kraljica Elizabeta Druga zaista daleka rođaka svojih kolega, marokanskog kralja Muhameda VI i jordanskog kralja Abdulaha, ali i iranskog vrhovnog verskog vođe, ajatolaha Ali Hamneija, to jednostavno nije tačno.

 

IV

Naravoučenije (1): anatomija spina

02-carnevale-di-venezia-tiepolo

Spin kojim smo se danas bavili nije, međutim, uopšte umotvorina dvadeset prvog veka –  i to je objektivno najzanimljivije otkriće do kojeg smo došli u ovom malom istraživanju. Njega je prvi put pomenuo, još 1986. godine, britansko-američki finansijer, novinar, izdavač i samoproklamovani ekspert za genealogiju, Harold Bruks-Bejker, u privatnom pismu tadašnjoj premijerki Margaret Tačer.

Margaret je pismo odmah odložila u arhivu sa ostalim sličnim glupostima, verovatno se pri tome slatko nasmejavši – bila je to godina kada se ona bavila prvim ozbiljnijim privatizacijama javne infrastrukture, angažovanjem kraljevskog ratnog vazduhoplovstva u bombardovanju Gadafijeve Libije i pokušajima da otvori kanal pregovora sa IRA-om. Navodi u pismu, takođe, nisu zainteresovali nijedne britanske novine sredinom osamdesetih: bilo je to vreme kada su čak i one neozbiljne novine na Ostrvu bile dovoljno ozbiljne da tako nešto nikada ne bi ni pomislile da objave – o Ekonomistu da i ne govorimo. Ne zbog toga što bi ih neko proganjao ili tužio, nego zato što bi ih njihovi čitaoci ismejali i prestali da kupuju.

Harold Bruks-Bejker se ovom temom u narednih dvadesetak godina do mile volje zabavljao u krugu prijatelja, čitajući svoje pismo premijerki po klubovima za džentlmene i uz porto posle večera. Svi su ga shvatali samo kao odličnu zabavu. Onda je Harold umro, 2005. godine, a isto tako i Margaret Tačer, 2013. godine.

A 2018. godine, kada već više ni pošiljac ni primalac pisma nisu bili među živima da posvedoče o kontekstu u kojem su bizarni navodi izneti, sadržina pisma se, odjednom, ponovo pojavila, ovog puta prezentovana kao “najnovije naučno otkriće”.

Pričica je, dakle postojala, zatrpana negde pod hrpom sličnih gluposti: o Hitleru koji nije izvršio samoubistvo u bunkeru u Berlinu, nego i dalje živi pod lažnim imenom na nekom neodređenom i neodredivom mestu u Latinskoj Americi; o Merilin Monro koja se nije ubila u trenutku depresije nego je glavom platila ljubavnu vezu sa Kenedijem; o Vinstonu Čerčilu koji je istovremeno bio i sin srpskog kralja Milana Obrenovića i otac Josipa Broza Tita; o Slobodanu Miloševiću i Željku Ražnatoviću koji i danas žive, promenjenih fizionomija i pod lažnim imenima, u Moskvi i na Kipru.

Vreme postmoderne je sve ove pričice izvuklo iz opskurne zone u kojoj su se godinama i decenijama nalazile – zone urbanih legendi, rekla-kazala priča i kafanskih fantazmagorija – pod reflektore glavnih tokova istorije. Jer, što je danas nešto neverovatnije, u to se više veruje – baš zato što je neverovatno. Za Okamovu oštricu se valjda misli da je neka nova marka žileta?

Pod te reflektore glavnih tokova istorije ovakve pričice dolaze, između ostalog, i na stranicama listova kao što je londonski Ekonomist. Svakako, tema je isuviše intrigantna da ne bi mogla da proda bar jedan broj lista. Za naredni, biće već izmišljena, ili negde iskopana, neka druga.

U trci između elektronskih i štampanih medija, u opsesiji da se reaguje već u narednom minutu, i u terabajtima raznog materijala, naravno da nije moguće proveriti bilo šta. Fenomen lažnih vesti nije samo proizvod i oruđe državne propagande i nekih tajanstvenih, mefistofelski zlih, ljudi, već je i prirodna posledica automatizacije i tehnologizacije ljudskog saznanja.

Hajde da napravimo mali misaoni eksperiment: znamo da su Luterovih devedeset pet teza pokrenule nemačku Reformaciju, rasprave Džona Loka i Dejvida Hjuma Američki rat za nezavisnost, spisi Voltera i Rusoa Francusku revoluciju, a Lenjinove Aprilske teze Oktobarsku? U vreme kada je širenje, posedovanje, pa i samo čitanje nepodobnog teksta moglo da odvede na lomaču, a gotovo sigurno u zatvor, neki ljudi su sve te ideje ipak posedovali, čitali, prihvatali i širili dalje. Na kraju su u njih poverovali milioni.

Ali, da li bi takav efekat ovih tekstova bio moguć da je, u vremenima Lutera, Loka, Hjuma, Voltera, Rusoa i Lenjina, postojao internet? Šta bi se u tom slučaju uopšte sa njima desilo? Najverovatnije, Sveta Inkvizicija i svi feudalni evropski dvorovi ne bi imali nikakve potrebe da ih zabranjuju i uništavaju, a njihove autore i propagatore hapse ili spaljuju – naprosto bi ih zatrpali u velikoj masi mejnstrim budalaština gde ih niko ne bi ni primetio.

Na većinu problema i dilema savremenog sveta čovečanstvo već danas ima odgovore: oni su tu, oko nas, predstavljaju rezultate strpljivih istraživanja sprovedenih primenom naučnih metoda i godina preispitivanja i provera. Svi oni su već objavljeni u raznim knjigama i časopisima, na naučnim skupovima i konferencijama, na sajtovima, blogovima i tvitovima. Samo što ih niko ne primećuje: zatrpani su, kao što rekosmo, u velikoj masi mejnstrim budalaština. Baš kakva je bila i ova kojom smo se danas bavili.

Spin je, dakle, nužna posledica površnosti, karakteristike tako imanentne duhu ovog novog vremena u kojem živimo. Zašto bismo bilo šta istraživali detaljno, ako se time već pozabavio neki novinar u svom tekstu? Zašto bismo uopšte i pročitali bilo koji tekst, ako sve već možemo saznati iz njegovog naslova? Zašto bismo kliknuli na link, ako je dovoljno pogledati fotografiju ili karikaturu? Sve te radnje traže neko vreme, a mi nemamo dovoljno vremena. Mi moramo da već u narednom danu, ponekad i u narednom satu, trčimo za novim spinom, pa onda onim sledećim, i tako u nedogled.

Sučeljavanje argumenata, ta osnovna odlika intelektualaca još od Spinoze i Dekarta, zamenila je borba za utiske. Za stavove formirane na osnovu površnih, olako formiranih i visoko emocionalnih utisaka. Bez obzira da li se radi o Amerikancima ili Rusima; hrišćanima, muslimanima ili Jevrejima; vernicima ili ateistima; levičarima, liberalima, konzervativcima ili fašistima – novo vreme ne traži od nas da te pojmove razumemo, a još manje da kritički istražujemo oblike njihovog postojanja i međusobne interakcije u stvarnosti – dovoljno je samo, da ne kažemo dozvoljeno je samo, da o njima zauzmemo svoje stavove. Pri tome je sasvim svejedno da li će ti stavovi u nekom konkretnom slučaju biti pozitivni ili negativni – važno je samo da su oni čvrsti i neupitni. Što manje znamo o suštini stvari, to će i naši stavovi biti čvršći, manje upitni, manje podložni relativizaciji ili, ne daj bože, kompromisu.

Novo vreme ne voli razmišljanje, njemu su potrebni vojnici.

 

V

Naravočenije (2): o funkciji istorije u postmoderni

DanteDetail-e1472400258102

Engleska, nemačka ili holandska Elizabeta, francuska, španska ili italijanska Izabela, srpska, ruska ili bugarska Jelisaveta, mađarska Eržebet, češka Eliška ili turska Eliša – sve je to isto žensko ime, koje vodi poreklo od jevrejske Elišebe čije je originalno značenje, etimološki, bilo “Bog je moja zakletva”.

Videli smo kako je jedna muslimanska Zaida u toku svog, ne tako dugog, života postala hrišćanska Izabela. Osam vekova islamsko-hrišćanskih sukoba na Mediteranu poznaju još hiljade takvih, baš kao i hiljade obrnutih, primera. Kao što ih poznaju i na drugim delovima dugačke granice između dva sveta: od Portugalije i Španije, preko južne Italije, Grčke, istočne obale Jadrana, Balkana i Panonske nizije, pa sve do Karpata, ukrajinskih stepa, Krima i planinskih venaca Kavkaza.

Granica Islama i Hrišćanstva, u stvarnom životu, vekovima nije bila čvrsto povučena linija, a još manje zid koji se nije mogao preći – naprotiv, ona je bila jedan ceo svet za sebe, svet sa svojim običajima i pravilima, svojim slikarima i pesnicima, matematičarima i astronomima, kartografima i pomorcima, herojima i razbojnicima. I sa svojim ljubavnim pričama, naravno. Dve civilizacije jesu međusobno ratovale, ali su i učile jedna od druge, razmenjivale kulturna i naučna dostignuća, mešale uticaje, od poezije do arhitekture.

Tek negde posle Bitke kod Lepanta, na samom kraju XVI veka, dakle tek onda kada su veliki ratovi između dve civilizacije na Mediteranu konačno prestali, formiraju se moderni narativi – i kod hrišćana i kod muslimana podjednako i istovremeno – zasnovani na fikcijama o međusobnoj isključivosti. Teritorije, osvojene ili odbranjene svejedno, trebalo je dodatno konsolidovati – kulturno i duhovno. Najbolje oruđe za tu konsolidaciju bilo je brisanje svih sećanja na sličnosti i hiperbolizacija svake, pa i one najmanje, razlike.

Obe civilizacije su se zatvorile u sopstvene verske, kulturne i ideološke stereotipe. Granica koja je vekovima bila svet za sebe, sada je postala zid. U dva konzervativna društva, stanovništvo koje je živelo sa svake strane tog zida učvršćavalo je svoj sumnjivi identitet dodatnim radikalizmom. Periferija je postala najradikalnija u odbrani dominantne ideologije centra, centar je dodatnu potvrdu ispravnosti sopstvenog puta tražio, i nalazio, u radikalizmu periferije.

Tako su formirani i narativi: sveštenici su počeli da prepravljaju stare hronike, književnici da opisuju podvige heroja, slikari i vajari da ih idealizuju na platnima i u mermeru, arhitekti da projektuju nove i veće kupole crkava i minarete džamija, lingvisti da pedantno traže, i proteruju, tuđice u jezicima.

Upravo na takvim narativima su konačno oblikovane političke i kulturne elite ranih modernih država na Mediteranu – u Portugaliji, Španiji i Italiji, kasnije i u Grčkoj – na jednoj strani, i razvijene otomanske feudalne države na drugoj strani. Oni su kasnije, u devetnaestom veku, dodatno pojačani dominantno britanskim diskursom o tzv. Orijentalizmu – počev od Lorda Bajrona preko Lorensa od Arabije do Agate Kristi.

U drugoj polovini dvadesetog veka, na talasu dekolonizacije, masovnog ekonomskog i tehnološkog razvoja i globalizacije Evrope, u jednom trenutku je izgledalo da su ti narativi ipak stavljeni u arhivu istorije – baš kao što je, u to vreme, i Tačerka u svoju arhivu stavila pismo luckastog samoproklamovanog genealoga.

Međutim, vek u kojem danas živimo pokazuje da je to očekivanje bilo preuranjeno: današnja kriza Evrope je velikim delom posledica njene neuspele opsesije da svoj identitet pronađe ekskluzivno na hrišćansko-centričnim osnovama, baš kao što su i krize kroz koje prolaze Egipat, Turska, Pakistan, i mnoge druge islamske zemlje, posledica neuspeha da svoje identitete pronađu na osnovama ideje o kalifatu, mrtve već gotovo jedan vek.

Strah od migranata nije prevashodna rezultanta bezbednosnih ili finansijskih rizika nego osećaja kulturne i identitetske nesigurnosti, baš kao što je i strah od dominantnog Zapada, razvijan kroz sećanja na iskustva kolonijalizma i neokolonijalizma, proistekao iz istog takvog osećaja.

Na izvestan način, oba sveta ponovo proživljavaju jedan sličan proces: krizu modernizacije, ispoljenu kao krizu identiteta.

U tom kontekstu i treba tumačiti bizarno oduševljenje izazvano, kako na hrišćanskom Zapadu tako i na muslimanskom Istoku, ovom bizarnom pričicom o britanskoj kraljici Elizabeti kao direktnom potomku proroka Muhameda: ona je toliko zgodna za današnje iracionalno vreme, toliko se uklapa u ponovo preovlađujuće stereotipe, da bi je naprosto bilo potrebno izmisliti – da već nije, kao što smo videli, već decenijama postojala.

Jer, zamislimo za trenutak, šta bi se desilo čak i da je ova pričica potpuno tačna? Da li bi ona promenila išta, i u glavnim tokovima istorije i na glavnim tačkama mape koja predstavlja našu današnju stvarnost? Da li bi mogla da pruži bilo kakvo drugačije objašnjenje prošlih događaja ili da drugačije anticipira one buduće? Da li bi neko zaista, na osnovu nje mogao da pomisli kako bi se na Vestminsterskoj opatiji u Londonu moglo podići minare, kao pre šest vekova na Aja Sofiji u Carigradu, sa kojeg će hodža od Kenterberija pozivati vernike na molitvu?

***

Elvir

Ova priča posvećena je mom prijatelju Elviru Eminbegoviću iz Novog Pazara, jednom racionalnom čoveku u iracionalnim vremenima. Elvir za sebe ne misli da je potomak proroka Muhameda. Čak ni preko kraljice Elizabete…

Advertisements

Vezana pravda: Jeremić vs. Vučić, anatomija jedne parnice

bound_justice_5

“Pravda bez sile je nemoćna; sila bez pravde je tiranska.”
(Blez Paskal)

 

I

Uvodne napomene

Gandolfi_-_Allegory_of_Justice

Osmog juna ove godine, sudija Višeg suda u Beogradu, Sanja Agatonović, donela je rešenje kojim je tužbu građanina Vuka Jeremića podnetu protiv građanina Aleksandra Vučića, van ročišta, odbacila kao “nedozvoljenu”. Zašto smo stavili ove znake navoda, objasnićemo u daljem tekstu.

O ovom rešenju će, naravno, morati da se izjasni i drugostepeni, apelacioni sud – jer će tužilac, izvesno, uložiti žalbu na njega. Međutim, ovo rešenje se u međuvremenu već pojavilo na društvenim mrežama i o njemu su već počele brojne rasprave.

Te rasprave su, pre svega, političke prirode – što je sasvim normalno, imajući u vidu da se i tužilac i tuženi, prilično intenzivno, poslednjih nekoliko godina bave politikom.

Pa ipak, bez obzira što se i sam autor ovog teksta, češće nego što bi i sam to voleo, bavi političkim temama, ovaj tekst neće biti samo još jedna od uobičajenih političkih rasprava. Mnogo veći profesionalni izazov, objektivno, predstavlja nešto drugo – pravna analiza rešenja sudije Agatonović.

Zašto? Iz dva osnovna razloga.

Najpre, zato što je u savremenoj pravnoj praksi u Srbiji dosta teško naći jednu sudsku odluku u kojoj je postupajući sudija učinio više povreda raznih propisa – ustava, međunarodnih ugovora i zakona – nego što je to koleginica Agatonović učinila u ovoj odluci.

I drugo, zato što je, pored povreda pozitivnih propisa, i procesnih i materijalnih, u obrazloženju ovog rešenja učinjeno i nekoliko kardinalnih formalnologičkih grešaka.

Za potrebe ovog teksta, sve te greške podelili smo u pet osnovnih grupa, koje ćemo analizirati, jednu po jednu, u daljem tekstu:

1. Greške koje proizilaze iz pogrešne primene odredaba Zakona o parničnom postupku (ZPP).

2. Greške koje proizilaze iz pogrešnog shvatanja odredbi o imunitetu, sadržanih u Zakonu o predsedniku Republike (ZPR) i Zakonu o Narodnoj skupštini (ZNS).

3. Greške koje su rezultat nepoznavanja, ili nerazumevanja, nadležnosti koje je Ustav predvideo za instituciju predsednika republike.

4. Greške koje proizilaze iz pogrešne primene odredbi Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) o primarnoj i supsidijernoj odgovornosti države za štetu.

5. Greške koje su rezultat nepoznavanja odredbi o ljudskim pravima, predviđenim Ustavom Republike Srbije i međunarodim konvencijama čiji je član Republika Srbija.

***

Pre nego što počnemo sa analizom tih grešaka podsetimo čitaoce na činjenice ovog slučaja.

Dana 25. maja ove godine građanin Aleksandar Vučić je, na pitanje novinara TV Pink, izjavio sledeće:

“U Sjedinjenim Američkim Državama uhapšeni su ljudi poznati kao bliski saradnici Vuka Jeremića, a među kojima su, kako navode njihovi mediji, bliski saradnici Vuka Jeremića i njegove organizacije CIRSD, reč je ozbiljnoj međunarodnoj bandi lopova predvođenoj Jeremićem. To smo znali, nije to od juče. Uplaćivane su pare od stranih ambasada, a videćete šta će tu da se ispetlja i o čemu se radi i ko će svirati klavir, te lopove i secikese ostavite po strani…”

Građanin Jeremić je, preko svojih pravnih zastupnika, podneo tužbu za naknadu nematerijalne štete, 1. juna ove godine.

Sud je bio dužan da tužbu dostavi tuženom na odgovor, zakaže glavnu raspravu na kojem bi tuženi bio u mogućnosti da iznese dokaze za tvrdnje koje su predmet spora, da zatim proceni kvalitet tih dokaza, primeni važeće materijalno pravo na okolnosti ovog konkretnog slučaja i da izrekne presudu, na koju bi nezadovoljna strana imala pravo žalbe drugostepenom sudu.

Umesto svega toga, sudija je donela rešenje koje ćemo danas analizirati.

 

II

Procesnopravne greške

lady-justice-awakens-odin

U rešenju o odbacivanju tužbe, postupajući sudija je navela da je ona nedozvoljena. Ovde se uočava prva formalna greška: Zakon o parničnom postupku navodi slučajeve u kojima je tužba nedopuštena, pojam “nedozvoljenosti” koji je upotrebljen u tekstu rešenja nije poznat u zakonu – sve tužbe su dozvoljene, naime, ali postoje slučajevi u kojima one nisu dopuštene.

Međutim, problem ovde nije samo jezičke prirode, mnogo je ozbiljniji. Naime, ovo rešenje je doneto u postupku tzv. prethodnog ispitivanja tužbe, predviđenom članom 294 ZPP. Ovde imamo dva ozbiljna problema – prvi se tiče osnova za odbacivanje tužbe, a drugi procedure u kojoj je ta odluka o odbacivanju doneta.

Najpre, razlog naveden u obrazloženju rešenja (navodni imunitet predsednika republike – o tome će biti više reči kasnije) uopšte nije naveden među sedam razloga za odbacivanje tužbe koje predviđa čl. 294 ZPP.

Smatramo da je na ovom mestu korisno da citiramo prvi stav čl. 294 ZPP i čitaoca podsetimo na svih sedam razloga:

“Sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da:
1) odlučivanje o tužbenom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost (član 16);
2) je tužba podneta neblagovremeno, ako je posebnim propisima predviđen rok za podnošenje tužbe;
3) o istom zahtevu već teče parnica;
4) je stvar pravnosnažno presuđena;
5) je u istoj stvari zaključeno sudsko poravnanje;
6) ne postoji pravni interes tužioca za podnošenje tužbe iz člana 194. ovog zakona;
7) je tužba nerazumljiva ili nepotpuna.”

Dakle, rešenje je doneto pozivanjem na osnov koji u zakonu uopšte ne postoji. O pitanju imuniteta sudija je bila dužna da se izjasni kao o materijalnom pitanju, dakle u presudi donetoj po okončanju glavne rasprave (ako bi u toj raspravi pravni zastupnici tuženog uopšte istakli taj prigovor), a ne kao o procesnom pitanju, rešenjem.

Druga povreda zakona učinjena u rešenju sudije Agatonović tiče se stava 2 člana 294 ZPP u kojem se navodi sledeće:

“Pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe iz razloga propisanih u stavu 1. ovog člana, sud je dužan da održi ročište na kome će tužiocu omogućiti da se izjasni o odbacivanju tužbe.”

Ovo ročište nikada nije sazvano i tužiocu, građaninu Jeremiću i njegovim pravnim zastupnicima je izjašnjavanje o odbacivanju tužbe onemogućeno.

U obrazloženju rešenja postupajući sudija konstatuje da:

“…tužba u ovoj pravnoj stvari nije odbačena kao nerazumljiva ili nepotpuna, niti postoje drugi razlozi za odbačaj tužbe propisani odredbom člana 294 stav 1, tačka 1-7 navedenog Zakona o parničnom postupku … već je tužba u ovoj pravnoj stvari odbačena kao nedozvoljena, odnosno nedopuštena, zbog neutuživosti.”

I, moramo da priznamo, ovo jeste jedna poprilično bizarna, svakako cinična, ali i ipak pomalo duhovita konstrukcija: sudija najpre priznaje da rešenje nije zasnovano ni na jednom zakonskom osnovu, a onda – baš zbog toga – i da stranka u postupku ne može da koristi procesno pravo koje bi inače mogla da koristi, da se sudija pozvao na osnov koji postoji u zakonu.

Umesto zakonskog osnova, sudija Sanja Agatonović izmislila je institut koji ne postoji u ZPP – kao ni u jednom drugom zakonu, uostalom – institut tzv. “neutuživosti”.

 

III

Pogrešno shvatanje odredaba o imunitetu

imunitet

Član 119 Ustava Republike Srbije i član 11 Zakona o predsedniku Republike predviđaju imunitet predsednika Republike u gotovo istovetnom tekstu:

“Predsednik Republike uživa imunitet kao narodni poslanik.
O imunitetu predsednika Republike odlučuje Narodna skupština.”

Jedina razlika između dva člana je u tome što član 11 ZPR dodatno propisuje da o imunitetu predsednika Republike Narodna skupština odlučuje tzv. apsolutnom većinom, odnosno većinom glasova svih narodnih poslanika (126). Međutim, s obzirom da se ovo pitanje nije ni postavilo u radu Narodne skupštine (niti bi, bar povodom ove tužbe koju danas analiziramo, i moglo da se postavi), tu razliku u tekstu dve norme možemo u daljoj analizi da zanemarimo.

Ono što je, međutim, na ovom mestu vrlo važno istaći to je očigledna namera ustavotvorca (i zakonodavca) da izjednače imunitet predsednika i narodnog poslanika – kako u pogledu opsega tog prava, tako i u pogledu njegovog kvaliteta, ali i svih ostalih pravnih standarda koji se na ovaj institut primenjuju.

Dakle, mutatis mutandis, na imunitet predsednika Republike primenjuju se sve norme koje su predviđene za imunitet narodnog poslanika u Zakonu o Narodnoj skupštini.

Drugim rečima, to znači da se član 119 Ustava i član 11 ZPR ne mogu tumačiti odvojeno od člana 38 Zakona o Narodnoj skupštini koji bliže uređuje opseg imuniteta narodnog poslanika, slučajeve u kojima se on primenjuje, kao i postupak koji se u takvim slučajevima primenjuje.

Zašto je, međutim, sudija Sanja Agatonović propustila da u obrazloženju svog rešenja uopšte pomene član 38 ZNS? Zato što odredba tog člana ruši celu konstrukciju njenog obrazloženja, i to dvostruko.

Najpre, ona tu konstrukciju ruši u odredbi stava 3:

“Narodni poslanik koji se pozvao na imunitet ne može biti pritvoren, niti se protiv njega može voditi krivični ili drugi postupak u kome se može izreći kazna zatvora bez odobrenja Narodne skupštine.”

Dakle, stav 3 člana 38 ZNS isključuje primenu imuniteta za narodnog poslanika (pa samim tim i za predsednika Republike) u svim postupcima u kojima se ne može izreći kazna zatvora. Prema tome, isključuje je, expressis verbis, u parničnom postupku.

Na ovom mestu, možda, nije na odmet podsetiti i na slučaj jednog od bivših predsednika Republike, Borisa Tadića, koji je krajem 2009. godine odgovarao pred sudijom za prekršaje (radilo se o ispijanju šampanjca – dakle, alkoholnog pića – u svečanoj loži posle pobede fudbalske reprezentacije Srbije u nekoj utakmici) iako se u tom postupku, i za taj prekršaj, mogla izreći i zatvorska kazna (do 60 dana). Boris Tadić se nije pozvao na imunitet, Narodna skupština mu taj imunitet nije uspostavila svojom odlukom, a sudija za prekršaje – za razliku od sudije Višeg suda u Beogradu – nije smatrao da je njegov posao da se time bavi.

Ovde dolazimo i do druge tačke u kojoj član 38 ZNS ruši konstrukciju rešenja Višeg suda u Beogradu: ne samo da za parnični postupak nikakav imunitet nije predviđen, nego se na njega niko – od zakonom ovlašćenih učesnika – nije (čak ni pogrešno) pozvao.

Građanin Vučić nije – jer mu tužba nije ni dostavljena – a Narodna skupština takođe nije (jer ona to može da učini, po sopstvenoj inicijativi tek ako narodni poslanik ili predsednik, iz bilo kog razloga, propusti da to učini, a Skupština proceni da je ipak oportuno da se u konkretnom slučaju imunitet primeni).

Ako se subjekti, koji su zakonom ovlašćeni da vrše određeno pravo, ne pozovu na isto, onda njihovu volju ne može da zameni logiciranje sudije.

Pretpostavimo, na primer, da sudija Agatonović vodi parnicu u kojoj tužilac traži novčano potraživanje koje je zastarelo, a tužena strana propusti da istakne prigovor zastarelosti, ili u odgovoru na tužbu ili u glavnoj raspravi?

Po logici rešenja o kojem danas raspravljamo, ona bi, verovatno, umesto tuženog, sama isticala procesne prigovore i tako se, od sudije, pretvorila u njegovog pravnog zastupnika.

 

IV

Nepoznavanje nadležnosti predsednika Republike

Justice2

Ozbiljna manjkavost ovog rešenja je i očigledno nepoznavanje, ili možda nerazumevanje, nadležnosti predsednika Republike, utvrđenih članovima 111-113 Ustava i 18-22 ZPR.

Naime, nije sve što građanin Vučić kaže u svojim – sada već gotovo svakodnevnim – javnim istupima, vršenje funkcije predsednika Republike. Od početka nije bilo, a sada, na početku druge godine njegovog “mandata” to je sve manje.

Mnogo onoga što kaže je zapravo rečeno u vršenju funkcije predsednika političke stranke, mnogo su sasvim lične, ponekad racionalno vrlo teško objašnjive, fantazmagorije, opservacije, patetična samosažaljenja, loše metafore.

Ono što, u svakom slučaju, nije nadležnost predsednika, to su uvrede i pretnje upućene drugim ljudima, iz političkih, ličnih ili bilo kojih razloga. Jedna od tih uvreda je, uostalom, i predmet tužbe građanina Jeremića.

U ovom konkretnom slučaju, utvrđivanje da li je građanin Jeremić u inostranstvu učinio neko krivično delo ili nije, ne samo da nije u nadležnosti predsednika Republike, nego nije u nadležnosti bilo kog državnog organa Republike Srbije.

Prema opštim pravnim pravilima za rešavanje sukoba zakona, lex loci delicti commissi (zakon mesta gde je delo učinjeno) i forum delicti commissi (sud gde je delo učinjeno) za to su nadležni organi država u kojima je građanin Jeremić učinio (ili nije učinio) određeno delo – SAD, Kine, neke afričke države, bilo koje zemlje – ali ne Republike Srbije.

Jer, kao što je iz okolnosti slučaja očigledno, na teritoriji Srbije on nije preduzeo nijednu radnju koja bi mogla da bude povezana sa ovim slučajem. To je očigledno već i iz činjenice da nijedan javni tužilac u Srbiji ne vodi postupak protiv građanina Jeremića.

Građanin Vučić je, dakle, bio dužan da utvrdi da li se protiv građanina Jeremića vodi neki postupak (u bilo kojoj jurisdikciji) i da zatim – ako se ispostavi da se takav postupak negde vodi – sačeka da se on pravnosnažno okonča.

Tek onda bi mogao da, zakonito, komentariše njegov ishod. Komentari koje je on dao 25. maja ne samo da su preuranjeni, zasnovani na nekakvim privatnim i tajnim izvorima, i da krše pretpostavku nevinosti, nego predstavljaju i direktno mešanje u pravosudne postupke koji se vode u drugim državama.

Takvi komentari, potpuno nezavisno od štete koja je tom prilikom prouzrokovana građaninu Jeremiću, predstavljaju i ozbiljan diplomatski skandal i narušavaju ugled Republike Srbije.

Sad ćete me, verovatno, pitati: a zašto je sve to uopšte važno? Zar nismo već konstatovali da je sudija dva puta pogrešno primenila odredbu člana 294 ZPP, da je pogrešno shvatila pravnu prirodu imuniteta (koji se ne primenjuje na postupke u kojima se ne može izreći zatvorska kazna) kao i da se na taj imunitet neovlašćeno pozvala (jer je članom 38 ZNS tačno određeno ko se na imunitet može pozvati, i kada)? Jesmo.

Važno je, međutim, iz jednog drugog razloga. Ako je sudija, recimo, pomislila da je baš sve što građanin Vučić kaže – bilo kada, o bilo čemu i bilo kome – vršenje njegove ustavne funkcije, onda mi imamo ozbiljan problem.

Nema ga više građanin Jeremić, nego ga imamo svi mi. Jer, po toj logici bi sutra i neko mnogo ozbiljnije kršenje zakona od strane građanina Vučića nego što je to bila ova uvreda (na primer, neko krivično delo) neki drugi sudija mogao da podvede pod “vršenje funkcije predsednika Republike”.

Ovo ne navodimo samo zarad intelektualnog egzibicionizma – nedavni događaji u SAD su sasvim jasno pokazali da postoje određeni profili ličnosti (a njima, izgleda, pripadaju i Aleksandar Vučić i Donald Tramp) koji su skloni kršenju zakona, a potom zaklanjanju državom koju čine svojom saučesnicom – ili taocem, svejedno.

Baš zato je vrlo važno da se uspostavi precizan pravni standard: vršenje funkcije predsednika su samo oni akti i radnje, kao i komentari i izjave o njima, koji se odnose na vrlo uzak krug pitanja tačno određenih ustavom i zakonom. Sve drugo nije državni, nego politički, ili čak sasvim lični diskurs.

 

V

Pogrešna primena Zakona o obligacionim odnosima

images (81)

Malu digresiju u prethodnom odeljku napravili smo kao uvod u ovaj. Naime, iz suštinskog nerazumevanja nadležnosti predsednika Republike, sudija Sanja Agatonović je ušla u narednu grešku – u pogrešnu primenu odredaba Zakona o obligacionim odnosima o odgovornosti države za štetu.

Navodeći član 172 ZOO, po kojem: “Republika Srbija, kao pravno lice, odgovara za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju, ili u vezi sa vršenjem, svoje funkcije”, a odamah potom i pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 15. marta 2007. godine u pogledu građanskopravnog imuniteta, postupajući sudija ulazi u novi krug formalnologičkih problema.

Naime, odgovornost države za štetu koju pričine njeni službenici trećim licima uvedena je u ZOO upravo radi zaštite tih trećih lica (oštećeni će štetu uvek lakše naplatiti od države nego od njenog službenika) dok se navedno pravno shvatanje Građanskog odeljenja VSS odnosi na štetu koju sudija prouzrokuje trećem licu nezakonitom presudom.

Jedno sa drugim, zaista, nema nikakve veze. A sa ovim sporom, i sa tužbom građanina Jeremića protiv građanina Vučića za naknadu štete, nema veze ni jedno, ni drugo. Nikakve.

Citirani član ZOO bi se, sasvim jasno, mogao primeniti u slučaju da je vozač građanina Vučića udario u kola građanina Jeremića i na njima prouzrokovao štetu. Građanin Jeremić bi u tom slučaju mogao da tuži Republiku Srbiju, čiji je vozač službenik, zaposlen na radnom mestu vozača, i čiji je redovni posao da vozi njeno vozilo.

Citirano pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije bi se, sasvim jasno, moglo primeniti da je građanin Jeremić pretrpeo štetu nezakonitom odlukom nekog sudije (evo, na primer, baš u ovom slučaju o kojem danas raspravljamo). I u tom slučaju bi građanin Jeremić, kao i u prethodno navedenom primeru vozača, mogao da tuži Republiku Srbiju čiji mu je službenik – u ovom slučaju sudija – svojom nezakonitom radnjom naneo štetu.

Ali, građanina Aleksandra Vučića Republika Srbija nije zaposlila da vređa druge građane, preti im i laže o njima – to nije njegov posao kao službenika Republike. Nije ga, isto tako, zaposlila ni da sudi građanima.

Uvrede, pretnje, laži, i presude donete na konferencijama za štampu i improvizovanim “obraćanjima” mogu, dakle, da budu sve drugo – njegov politički cilj, njegova lična opsesija, izraz njegove mentalne labilnosti – sve to mogu da budu, samo njegov posao ne mogu da budu.

Za takve radnje on ne uživa nikakav imunitet i za onu štetu koju građanin Vučić pričini trećim licima, postupcima i radnjama koje nisu njegov posao, ne može odgovarati Republika Srbija, nego mora odgovarati on sam.

Nema, prema tome, nikakve razlike između nematerijalne štete koju je građanin Vučić prouzrokovao građaninu Jeremiću svojim odgovorom na pitanje “novinara” TV Pink i materijalne koju bi mu prouzrokovao ako bi, recimo, došao u njegov stan i razbio mu televizor.

U oba slučaja, naime, preduzeta radnja bila bi izvan njegove nadležnosti. To, na žalost, sudija Sanja Agatonović nije bila u stanju da shvati.

 

VI

Kršenje odredbi Ustava i međunarodnih konvencija o ljudskim pravima

Justice

Ozbiljan problem sa rešenjem koje analiziramo je i implicitna kolizija sa kogentnim normama Ustava kojima se štite ljudska prava.

Obrazloženje ovog rešenja je direktnoj koliziji sa odredbama članova 21 (“Zabrana diskriminacije”), 25 (“Nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta”), 32 (“Pravo na pravično suđenje”) i 36 (“Pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo”) Ustava Republike Srbije.

Iz istih razloga, obrazloženje direktno krši i članove 6 tačka 1 (“Pravo na pravično suđenje”), 8 (“Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života”), 9 tačka 1 (“Sloboda misli, savesti i veroispovesti”), 10 (“Sloboda izražavanja”), 13 (“Pravo na delotvorni pravni lek”) i 14 (“Zabrana diskriminacije”) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, od 4. novembra 1950. godine.

Naime, ako bismo osnovnu tezu spornog rešenja Višeg suda u Beogradu razvili do krajnjih konsekvenci, zaključak bi bio sasvim jasan, i prilično zastrašujući: građanin Aleksandar Vučić može potpuno nekažnjeno da priča šta god želi o bilo čemu i bilo kome, ne vodeći računa o istinitosti onoga što govori.

Pri tome, on ne samo da može da iznosi negativne vrednosne sudove (što i nije sporno – ni sud većine građana Srbije o njemu nije ništa bolji nego njegovi o njima) nego i činjenične neistine, odnosno laži.

Za sve što bi rekao, ne bi snosio nikakvu odgovornost, odnosno – po logici sudije Agatonović – svu štetu koju bi treća lica pretrpela zbog njegovih uvreda i laži morala bi da nadoknadi Republika Srbija kao pravno lice.

Građanin Vučić bi bio zaštićen čak i time što sud njemu ne bi dostavio nijednu tužbu na odgovor – bez obzira što bi taj odgovor pisali njegovi advokati.

U takvoj orvelijanskoj distopiji, posao sudije ne bi ni bio da utvrdi činjenično stanje i na njega primeni važeće materijalno pravo, nego da nađe najlakši način na na koji će tužbe protiv građanina Vučića danas, a ko zna protiv koga sve ne sutra, biti odbačene pre nego što postupak dokazivanja uopšte i započne.

 

VII

Zaključak: mračno lice orvelijanske distopije

images (82)

Rešenje sudije Višeg suda u Beogradu, Sanje Agatonović, kojim je građaninu Vuku Jeremiću uskraćena sudska zaštita od uvreda kojima ga je izložio građanin Aleksandar Vučić – ako postane pravnosnažno – samo će formalno potvrditi ono što svaki pravnik u Srbiji već dobro zna, a mnogi naši građani koji nisu pravnici, već osećaju: da u ovoj zemlji, u dvadeset prvom veku, postoje ljudi koji su iznad zakona.

Nije ovde problem samo u tome što istorija, gotovo uvek, sve one koji se zaborave, pa u nekom momentu pomisle da su stvarno iznad zakona, na kraju brutalno stavi izvan zakona.

Problem je mnogo širi, i obuhvata odnos građanina prema državi u celini. Ako je jedan čovek iznad zakona, zašto to ne bi mogao da bude i neki drugi? Po toj logici, svako ko ima dovoljno naoružanih ljudi oko sebe, ili dovoljno novca, ili podršku nekoga dovoljno moćnog, može pomisliti da je iznad zakona?

Temelji društvenog ugovora na kojima je jedno ljudsko društvo organizovano u državu – jednakost svih i svakoga pred zakonom – narušeni su.

Zašto bi bilo ko onda došao u sud da traži pravdu, ako tu pravde u sudu nema? Kako ćemo sprečiti ljude da pravdu, koju neće naći u sudu, ne ostvaruju novcem, pištoljem, sastankom u nekoj ambasadi, članstvom u nekoj političkoj stranci?

Zbog toga bi bilo jako važno da se sada desi nekoliko stvari:

Prvo, da apelacioni sud u drugostepenom postupku poništi ovo rešenje.

Drugo, da pravnička javnost Srbije bude jedinstvena, i da svako od nas – ne više zarad ove ili one stranke ili ideologije, nego zarad časti naše profesije – objasni onim svojim sugrađanima koji nisu pravnici koliko je ovo težak, i opasan, presedan.

I treće, da se profesionalna odgovornost sudije Sanje Agatonović ispita u odgovarajućem disciplinskom postupku, da se tom prilikom utvrdi koliko su greške koje je učinila zaista rezultat neznanja, a koliko straha ili nekih, možda, spoljnih uticaja – te da se, zavisno od rezultata ovog postupka, preduzmu odgovarajuće mere, kako se ovakav pravni skandal, nikad više, ne bi ponovio.

A na kraju ovog teksta, koleginici mogu samo da savetujem da ponovo uzme udžbenike iz ustavnog, obligacionog i građanskog procesnog prava; kad ih već nije dovoljno pažljivo čitala onda kada joj je bilo vreme za to.

***

VRV

Ovaj tekst posvećen je mojoj profesorki na Pravnom fakultetu u Beogradu, dr Vesni Rakić Vodinelić, kod koje sam 1985. godine položio ispit iz Građanskog procesnog prava. Iako se nikada, za narednih trideset godina, nisam bavio u praksi ovom granom prava, i danas časove koje nam je Vesna tada držala smatram važnim – jer smo na njima naučili kako da mislimo kao pravnici.

***

Objavljeno 22.06.2018. na portalu mojizbor.info

https://mojizbor.info/2018/06/odbacena-jeremiceva-tuzba-protiv-vucica/

Let iznad kukavičjeg gnezda

1024px-Philippe_Pinel_à_la_Salpêtrière“Činjenica je, sve se to desilo zbog jednog čudnog čoveka – jednog ludaka – koji je nekako sebi utuvio u glavu da je pronašao bolji sistem vladavine od bilo kog o kojem se ikada ranije čulo – ludačke vladavine.”

(Edgar Alan Po, “Sistem profesora Kathrana i doktora Perhana”, 1845.)

 

Svaki put kada sretnemo nekog ko se, isuviše razmetljivo i agresivno, predstavlja kao doktor koji zna sve terapije, moramo da se zapitamo: da li je on možda bolesnik koji je pobegao iz svoje sobe?

“Sistem doktora Kathrana i profesora Perhana” je kratka, crnohumorna priča koju je Edgar Alan Po objavio 1845. godine u časopisu “Grahams Magazin” u Filadelfiji:

https://poestories.com/read/systemoftarr

Iako se radnja dešava u izmišljenoj duševnoj bolnici, Maison de Sante, na neodređenom mestu u južnoj Francuskoj, ova Poova priča čekala je punih sedam meseci pre nego što ju je tadašnja američka cenzura prihvatila za objavljivanje.

Neimenovani pripovedač, u prvom licu, opisuje čudno veče koje je proveo u jednoj privatnoj ludnici, u zabačenom zamku.

Iako je u Parizu slušao o tzv. “umirujućoj metodi”, kojom se mentalna oboljenja tamo leče tako što se podstiče da se razviju do apsurda, pripovedaču na samom dolasku domaćin – doktor Melar – saopštava da je ona napuštena, jer nije dala rezultate. Bolesnici su, kaže on, ponovo zaključani u svojim ćelijama, pod strogom stražom.

Na večeri koju doktor Melar priređuje za svog gosta – i koja je centralni deo ove kratke priče – preko dvadeset gostiju, doktorovih prijatelja, opisuje slučajeve raznih bivših bolesnika koji su umislili da su nešto drugo – petao, čajnik, magarac, flaša šampanjca, čigra – a potom verno ponavlja njihova ponašanja.

Suviše verno, postaje od jednog momenta sumnjivo posetiocu, kojeg ne napušta čudan utisak bizarnosti cele te situacije u kojoj se zatekao.

Veliki majstor priče, Edgar Alan Po, na samom kraju otkriva ono na šta je čitalac naveden da posumnja od samog početka: bolesnici su preuzeli vlast u ludnici a osoblje zaključali u svoje bivše ćelije, kao bolesnike. Spoljni svet je tu obmanu prihvatio.

Doktor Melar, takođe zatvoren sa svojim osobljem, oslobođen je od pacijenata koji su preuzeli vlast tek kad je i sam poludeo, i tim činom ludila se kvalifikovao da (ponovo) bude upravnik ove psihijatrijske bolnice.

Paradoks ove priče je višeslojan: najpre, on pokazuje koliko je tanka, i zamagljena, granica između normalnosti i ludila; ali takođe, kako se vlast (pozicija upravnika) može izgubiti u normalnosti, a povratiti u ludilu; i konačno, koliko je spoljni svet lako u stanju da prihvati bilo koju laž, ako ta predstava odgovara njegovim predrasudama ili interesima.

Metaforičnu priču Edgara Alana Poa treba zato pročitati sa pažnjom jer su njena upozorenja univerzalna: van prostora i van vremena.

Zato, svaki put kada oko sebe sretnemo nekoga ko se, isuviše razmetljivo i agresivno, predstavlja kao doktor, koji je postavio sve naše dijagnoze i predvideo sve terapije, moramo da se zapitamo: da li je on stvarno doktor ili je, možda, bolesnik koji je nekim čudom pobegao iz svoje bolničke sobe?

***

Objavljeno 27.06.2017. na portalu mojizbor.info:

https://mojizbor.info/2017/06/the-system-of-dr-tarr-and-prof-fether/

Fajnenšel Tajms o Srbiji: demontaža mita (15. maj 2018)

FT

 

“Istorija … se presipa od avanturista, kojima harizma nije nedostajala, koji su imali ograničeno shvatanje Države ali ekstremno široko shvatanje svoje sopstvene koristi, koji su želeli da uspostave svoju privatnu moć bauljajući preko parlamenata, pravosuđa i ustava, deleći usluge svojim ličnim dvorjanima i (ponekad) kurtizanama, identifikujući svoja sopstvena zadovoljstva sa interesima šire zajednice.”

(Umberto Eko)

 

Na ove reči Umberta Eka, izgovorene u jednom od njegovih poslednjih intervjua (za francuski L’Espresso, 2009. godine) pomislio sam kada je prekjuče londonski Fajnenšel Tajms, posle dužeg vremena, objavio jedan dug i ambiciozan tekst o Srbiji. Nedavno, tekst slične dužine i ambicija, objavljen je u ovom listu i o Makedoniji.  Autori dva teksta – da počnemo ovaj komentar jednom malom pikanterijom – su rođena braća, Toni i Lajonel Barber, nadasve zanimljive osobe.

Sa tekstovima koji bi narednih meseci trebalo da uslede o nekim drugim balkanskim državama, i ovaj jučerašnji je još jedan u nizu pokušaja buduće bivše članice EU da zadrži “meku moć” na području između Evrope i Orijenta, i onda kad više ne bude bila deo briselske porodice. 

Beogradska štampa je, sa nepodnošljivom lakoćom površnosti baš kao i u drugim sličnim situacijama, prenela samo one delove teksta koji su joj se učinili dovoljno pikantnim. Baš kao i u drugim sličnim situacijama, to ni ovaj put nisu bili oni najvažniji delovi.

Najpre, tekst nije “intervju sa Aleksandrom Vučićem” kako su obmanuti čitaoci režimskih tabloida – doslovno, u masi od čak dve i po hiljade reči, citirano je šest njegovih rečenica. 

Pored Vučića, novinarski tim FT razgovarao je i sa patrijarhom Irinejem, gradonačelnikom Beograda Sinišom Malim, profesorkom Danicom Popović, bivšim ministrom Sašom Radulovićem, šeficom pregovaračkog tima sa EU, Tanjom Miščević i direktorom festivala EXIT, Dušanom Kovačevićem. 

Citiran je čak i jedan “ekspert” koji je – iz razloga bezbednosti, kako piše – želeo da ostane anoniman. Dobro, međunarodni novinarski standard je da, u jednom tekstu, mogu da budu najviše dva anonimna izvora. 

Međutim, već i na prvi pogled, ne mogu da se otmem utisku da su svi navedeni sagovornici, po ko zna koji put, samo ponovili ono što i inače stalno govore. Ništa, zaista, čitalac neće bitno saznati ni od jednog sagovornika FT u ovom tekstu, uključujući tu, naravno, i Vučića. 

Sagovornici su, hajde da nastavim da sa vama delim ovaj moj utisak, poslužili samo kao dresing za salatu – sa dresingom je salata svakako ukusnija, ona deluje onako “šik”, ali se dresing sam, bez salate, ne može pojesti. 

Salata su, u ovom slučaju, poruke koje su čitaocu upućene u komentarima autora teksta. Poruke koje će on, zavisno od svog poznavanja materije i razumevanja načina na koji FT funkcioniše, moći da dešifruje u većoj ili manjoj meri. 

Tim dešifrovanjem ćemo se baviti u našem današnjem komentaru. I zato je važno da se čitalac najpre upozna sa integralnim tekstom u originalu:

https://www.ft.com/content/286fadc4-5444-11e8-b3ee-41e0209208ec?accessToken=zwAAAWNrt-0wkc8ob63EVEQR6NOz7kHgIJII7A.MEUCIHmW9o_JcmT72Yco0hDnhZ3qOj_cM6ZHIg2Nr88MzRHNAiEA-c3l_0muPBwmqHIpELMAN3uN_MFXUilu0BYWYbBUxYk&sharetype=gift

Četiri su centralne poruke koje Fajnenšel Tajms šalje svojim čitaocima (a oni, kao što znamo, pretežno nisu u Srbiji) jučerašnjim tekstom.

***

Prva je prognoza: režim Aleksandra Vučića suočen je sa ozbiljnim bezbednosnim rizicima. Ovom porukom, pomalo proročanski, i počinje sam tekst: citira se jedna Vučićeva rečenica, navodno “izrečena šapatom” na balkonu zgrade Predsedništva Srbije, da su odatle 1903. bačena iskasapljena tela kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, a potom i njegova – kako list navodi “melodramatična” – konstatacija da “nijedan Aleksandar koji je bio na vlasti u Srbiji nije preživeo tu svoju vlast.” 

Na stranu sada nekrofilna trivijalnost samog primera, koji se kao nekakav srednjovekovni danse macabre provlači kroz niz Vučićevih javnih istupanja prethodnih godina i verovatno zavisi od njegovog psihičkog stanja u trenutku u kojem vodi neki razgovor. Očigledno, to stanje je promenljivo.

Na stranu čak i dve kardinalne istorijske greške koje je tom prilikom učinio. Prvo, zgrada u kojoj se dogodio regicid 1903. godine nije zgrada u kojoj su bili novinari FT (ona prava je srušena još pre Drugog svetskog rata) a to što se Aleksandar Vučić verovatno seća TV serije “Kraj dinastije Obrenović” iz devedesetih godina (u kojoj je scena snimljena na tom balkonu) ne znači da se ta scena stvarno na njemu i dogodila. 

Drugo, knez Aleksandar Karađorđević, koji je Srbijom vladao šesnaest teških godina (1842-1858) posle proterivanja kneza Miloša Obrenovića umro je u Temišvaru 1885, pune tri decenije posle silaska sa vlasti, u dubokoj starosti. Dakle, od ukupno trojice Aleksandara koji su vladali Srbijom/Jugoslavijom u prethodnih dve stotine godina, dvojica jesu ubijena a jedan je umro prirodnom smrću. 

Ali, da ostavimo po strani ove faktografske greške. Koliko Vučić samo površno zna istoriju, a koliko ima jedan neodoljivi unutrašnji poriv da u javnosti, čak i po cenu ovako očiglednih činjeničnih grešaka, mazohistički koketira svojom auto-nekrofilijom? Sve to novinari FT nisu dužni da znaju. 

Zanimljivo je, međutim, da u podtekstu svoje analize oni sasvim prihvataju njegovu pomalo perverznu logiku i sami je dalje dopunjavajući pričom o Zoranu Đinđiću koji je takođe bio – pazite sad – “samoproklamovani modernizator”.

Sa tom logikom na koju smo mi ovde, izloženi gotovo svake nedelje nekom sličnom patetičnom prenemaganju, već oguglali, čitaoci FT se susreću prvi put. 

***

Iz ove, prve poruke, prognoze, sledi i druga, upozorenje: “put Srbije je daleko od toga da bude siguran”. Ovde autori ulaze u šire geostrateške analize, ocenjujući uticaje Kine, Rusije, Turske, arapskih zemalja, u Srbiji i poredeći ih sa uticajem Evrope. 

Njihova ocena je kristalno jasna: Srbija je “swing state” – država koja se istorijski povijala između velikih sila – iz čega nužno proizilazi i sledeća ocena, da ovde ničije reči, a posebno Vučićeve, pošto je on u samom tekstu prilično brutalno opisan kao “prevrtljivac”, ne treba uzimati zdravo za gotovo. 

***

Treća poruka je pomalo zlurada, i mogli bismo da je nazovemo “seirenjem”. To seirenje je, naravno, upućeno Briselu, a poimenice Žan Klodu Junkeru i Angeli Merkel, kojima se prebacuje da su sa Vučićem napravili “faustovsku nagodbu”. 

Naslanjajući se na već poznati narativ o “stabilokratiji” koju podržava EU, list podseća na Vučićeve izjave kako “ćemo ubiti sto muslimana za jednog ubijenog Srbina” kao i na njegov neslavni mandat ministra informisanja u vladi koja je izgubila Kosovo. 

Sam Vučić se, u tekstu, oko Kosova citira u tri rečenice, čak polovini ovog kvazi-intervjua, u kojima kaže:

“Opsednut sam Kosovom. Bez rešavanja tog problema sve što sam dosad postigao biće neodrživo. Prva kriza će nas ubiti.” 

Tri rečenice koje, svakako, ne odaju preterano samopouzdanje – više su introspektivni refleks dubokog unutrašnjeg očaja; sasvim nepotrebne u razgovoru sa bilo kim, posebno sa novinarima, a najviše su nepotrebne u razgovoru za list namenjen eliti, i to eliti one zemlje koja prednjači u želji da se to pitanje, prečicom, skine sa dnevnog reda. 

Ali zato, na primer, novinari FT u sasvim pohvalnom kontekstu citiraju Sinišu Malog, koji o Kosovu – onako olako, en passant, kao da govori o nekom mučnom teretu kojeg se treba što pre osloboditi – kaže jednu jedinu rečenicu: “Samo treba to da završimo i idemo dalje.” 

***

I četvrta poruka je pretnja. Zapravo, dve pretnje, i to obe u formi poređenja: jedna upućena Briselu a druga Beogradu. 

Briselu je upućeno poređenje između Vučića i Orbana, “mađarskog liberala koji je postao nacionalista, i koji se saglasio sa evropskim pravilima kako bi dobio članstvo u EU, samo da bi je napao iznutra”. Vučić tvrdi da je ova paralela “99% glupost”, ostavljajući, dovoljno enigmatično, čitaocu da pogađa šta sve može biti onaj preostali, stoti procenat.

Baš zbog tog poslednjeg, stotog procenta, FT šalje i onu drugu pretnju – upućenu Beogradu – po prvi put u zapadnoj štampi otvarajući još jednu paralelu: onu između Aleksandra Vučića i bivšeg ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča. 

I Janukovič je, piše FT, pokušavao da iskoristi EU u igri protiv Rusije i obrnuto, da bi na kraju bio suočen sa narodnim ustankom. Iz kojeg je – nije to bilo tako davno da se ne sećamo – izvukao živu glavu za svega par sati i sada tavori u Moskvi kao izbeglica.

***

U celini, jučerašnji tekst FT o Srbiji, iako sa na brzinu izabranim sagovornicima, nekim površnostima i predrasudama ne tako retkim u zapadnoj štampi, a u pojedinim delovima i sa viktorijanskim stereotipima o Balkanu kao prostoru koji je suviše daleko da bismo ga prihvatili kao deo nas, a opet isuviše blizu da se u njegove poslove ne bismo mešali – u suštini nije loš tekst.

On Aleksandra Vučića, najpreciznije dosad na Zapadu, stavlja u njegov autentični diskurs: od ratova 90-tih i njihovih zločina – od kojih nema snage a možda ni želje da zaista pobegne – preko korupcije, sumnjivih poslova vezanih za Beograd na vodi, i modela vladavine u kojem se sprovodi planska i preventivna medijska kampanja čak i protiv Srpske pravoslavne crkve – da bi se tako neutralisalo njeno očekivano protivljenje predloženom aranžmanu oko Kosova – pa sve do dubokih unutrašnjih strahova, nesigurnosti i psihičke nestabilnosti. 

Isto tako, britanskoj eliti – dakle, svojim čitaocima – FT u ovom tekstu dosta jasno demontira preovlađujuće matrice dve politike – one Evropske unije prema Srbiji, i one Srbije prema Evropskoj uniji – kao obostrano neiskrene i na dugi rok neodržive. 

Na svakome je, naravno, da izvede sopstveni zaključak, ali za prosečno obrazovanog engleskog čitaoca FT ostavljena je, realno, samo jedna opcija: efikasna, pa samim tim i održiva, politika prema Srbiji (i Balkanu u celini) može biti samo američka politika. 

Ma koliko ona i sama danas bila puna kontroverzi, ipak je jedina koja je dosad dala rezultate, i u Crnoj Gori i u Makedoniji. Obe su danas “naše” više nego ikada u svojoj istoriji. Za isto vreme, nesposobna evropska politika prema Srbiji učinila ju je danas “našom” manje nego ikada u svojoj istoriji. 

Voleo bih da vidim, naravno, i beležnicu novinara sa onim detaljima koji ovde nisu napisani. Ili bar da porazgovaram sa onim ko će tu beležnicu pročitati. Sasvim mi je jasno da bi neobjavljeni delovi bili mnogo zanimljiviji od objavljenih. 

Ali, i bez te beležnice, imam utisak – kojim ću i završiti ovaj komentar – da smo čitajući jučerašnji Fajnenšel Tajms prisustvovali jednoj zanimljivoj fazi u procesu demontaže Vučićevog mita u zapadnoj štampi. 

***

Objavljeno 11.04.2018. na portalu mojizbor.info:

https://mojizbor.info/2018/05/interview-serbias-vucic-insists-im-obsessed-with-kosovo-2/

 

Odlazak kondotjera reformi: sedam crvenih lampica Dušana Vujovića

images (20)

Čist obraz je u čoveka i žene,

Moj gospodaru, prava duševna

Dragocenost.

Ko kesu mi ukrade,

Taj nevrednu je stvar mi ukrao

Što nešto je i ništa – beše moje,

A sad je njegovo i hiljadama

Poslužilo je – ali ko mi čisti

Ukrade obraz, otima mi nešto

Što njemu neće donet bogatstva,

A mene čini prosjakom.

(Vilijem Šekspir, Otelo, III čin)

I

Čuvar faustovske nagodbe

L0031469 The Devil and Dr. Faustus meet.

Stare istine, one izvan prostora i vremena, sadržane u ovih nekoliko rečenica Šekspirovog junaka Jaga upućenih svom gospodaru Otelu u istoimenom komadu, ponovo su dobile potvrdu u nedavnoj ostavci Vučićevog ministra finansija Dušana Vujovića. Hronika jednog dugo najavljivanog odlaska tako je ušla u svoju završnu fazu. Današnje Vujovićeve dileme Šekspir je umetnički naslikao još pre četiri veka – njegovi savremenici su pričali da je u stvari pisao o odnosu između Tomasa Mora i Henrija VIII.

Bilo kako bilo, vetropirasta istorija je te dileme posle uporno ponavljala, u raznim oblicima i sa raznim protagonistima: Neker i Luj XVI, Žozef Fuše i Napoleon, Albert Šper i Hitler, pa i Koča Popović i Tito – u svim ovim slučajevima susrećemo istu, šekspirovsku, matricu: odnos racionalnog profesionalca i njegovog iracionalnog gospodara.

Ideje svakoga od dva učesnika u ovim plesnim parovima ponekad su mogle da budu iste, često su se i njihovi interesi međusobno poklapali, ali, svemu tome uprkos, one dublje mentalne strukture, unutrašnje logike i motivi koji su ih pokretali ostajali su bitno različiti. Dokle taj tango može da se pleše? Gde su granice lojalnosti?

Dušan Vujović se, svakako, može nazvati kondotjerom reformi. I mada bi površni posmatrač, možda, bio u iskušenju da ovu metaforu doživi kao cinizam, već malo pažljiviji pogled potvrđuje njenu istinitost. Kao i plaćene vojskovođe u renesansnoj Italiji, koje su išle od jedne do druge državice i ratovale za onu koja bi ih trenutno angažovala, ali ne vezujući svoju sudbinu za njenu ni dan nakon isteka ugovora, tako je i Dušan Vujović najveći deo svoje karijere proveo radeći na finansijskom oblikovanju tzv. zemalja u tranziciji.

Da li se tu radilo o Ukrajini, Vijetnamu, centralnoj Aziji ili Srbiji, nije bilo presudno: doktrinarna pravila Svetske banke su za sve te zemlje ista, a njihovo prilagođavanje ekonomskim i društvenim realnostima svake zemlje pojedinačno od sekundarnog značaja.  Da li je ova matrica bila uspešna ili nije zavisi, naravno, od ugla gledanja. U svakom slučaju, nijedna od zemalja kojima se Dušan Vujović, u poslednjih četvrt veka, bavio nije pala u bankrot. Za Svetsku banku, kao globalnog poverioca, to je dovoljno da Vujovićev angažman oceni uspešno. Socijalne posledice tog angažmana, ionako, nisu bile njihov, pa samim tim ni njegov, problem.

U celini, i bilans prethodne četiri godine, koliko je Dušan Vujović bio angažovan u Srbiji, može se oceniti po istoj formuli: eksterna finansijska pozicija Srbije, u trenutku njegovog odlaska, svakako je bolja nego što je bila u trenutku dolaska. Opet, socijalne posledice povučenih poteza idu na dušu političarima a ne njemu.

U toj faustovskoj nagodbi između Aleksandra Vučića i centra međunarodnog finansijskog kapitala pravila igre su bila jednostavna: Vučić je finansijsku suverenost Srbije predao u ruke Svetskoj banci a za uzvrat dobio njenu bezrezervnu podršku u gomilanju neograničene i vaninstitucionalne političke moći.

Dušan Vujović je, kao savesni imperijalni prokonzul, svesno prihvatio da se ova nagodba od javnosti sakriva na razne, ne retko i groteskne, načine – pa i po cenu toga da je, sigurno češće nego što bi to voleo, morao da bude nevoljni saučesnik u mnogim sumnjivim stvarima, a ponekad i izigravao dvorsku budalu. Svemu tome uprkos jedan od čuvara te faustovske nagodbe sve ovo vreme je bio i Dušan Vujović. Ne jedini, ali verovatno najznačajniji.

Zašto je, onda, ova idilična slika odjednom prekinuta? Gde je taj film pukao? Da li su razlozi bili lični, porodični i profesionalni, kako je sam napisao u obrazloženju ostavke, ili je tu ipak bilo i neke politike? Šta nam ova njegova odluka govori o onim unutrašnjim, tajnim, modelima funkcionisanja srpskog režima? Postoje li neki rizici u eksternom finansijskom položaju Srbije o kojima javnost nije dovoljno znala? Da li je Vujovićeva odluka o odlasku bila samo njegova? Da li će, umesto njega, doći drugi imperijalni prokonzul ili je Vučić sada suočen sa raskidom faustovske nagodbe koju je zaključio 2013. godine? Ako je tako, koja od dve strane raskida ovu nagodbu? Ili to čine obe odjednom? Na sva ova pitanja pokušaćemo da odgovorimo u narednim odeljcima.

 Ozbiljna analitika bi morala da pođe od sledećih premisa:

  1. Dušan Vujović, kao personifikacija međunarodnog finansijskog kapitala, želi da bude uspešan.
  2. Aleksandar Vučić, kao personifikacija srpske populističke anti-elite, želi da bude uspešan.

Dakle, saradnja je bila moguća samo dok su obe strane, svaka naravno u svom sopstvenom koordinatnom sistemu vrednosti, mogle da ostvare ove ciljeve – ili bar da smatraju kako su to učinile. Prvi zaključak, prema tome, je da to više nije bilo moguće.

U ispitivanju zbog čega je ova kohabitacija postala nemoguća razmotrićemo tri odvojena, a ipak međusobno povezana, kompleksa: prvi se tiče modela po kojem funkcioniše sam režim; drugi se tiče stvarne eksterne finansijske pozicije Srbije; treći se tiče nekih složenijih međunarodnih geopolitičkih procesa.

 

II

Doktor Džekil i mister Hajd

Jekyll

Nije nikakva tajna da u Srbiji funkcionišu dva nivoa vlasti: zvanični i faktički.

Prvi postoji u javnosti: to su ljudi koji se biraju u parlamentu, slikaju na televiziji, potpisuju ugovore, primaju strane ambasadore, govore poneki strani jezik i redovno se kupaju.

Drugi nivo je onaj sprovodi stvarnu politiku. U većini ministarstava – uključujući tu i ono na čijem je čelu do pre neki dan bio Dušan Vujović – postoje određeni ljudi koji primaju one stvarne naloge, rade osetljive poslove, nameštaju tendere, upravljaju sredstvima, odlučuju o ljudima. Ti ljudi deluju van očiju javnosti, oni po zadimljenim kafanama održavaju poverljive kontakte sa firmama bliskim političkoj eliti i živopisnim likovima iz tzv. “sive zone”, zapošljavaju i otpuštaju, i zajedno sa sličnim ljudima iz drugih državnih organa planiraju i sprovode složene operacije zastrašivanja, ucenjivanja i podmićivanja.

Ta dva nivoa su doktor Džekil i mister Hajd srpskog tranzicionog režima, jedno lice za naivne poreske obveznike Zapada čije pare treba uzeti javno, drugo za arapske tajkune, turske obaveštajce i ruske deputate, sa kojima se prave kombinacije, tajno.

I nije to, naravno, nikakva srpska specifičnost. Mi tu nismo ništa ni bolji ni gori od, na primer, Ukrajine u kojoj je Dušan Vujović takođe radio: model je tamo isti kao i ovde. I naravno da je on, kao inteligentan čovek, ta pravila igre shvatio na samom početku. Kao i od svih drugih ministara i od njega se očekivalo da se pravi da onaj paralelni sistem ne vidi, i on se, zaista, preko tri godine i pravio da ga ne vidi.

Međutim, sistem je, sa vremenom, hipertrofirao i – kao neki kancer – polako jeo ono zdravo tkivo. Sve više sredstava budžetske rezerve bilo je raspoređivano mimo budžetskih pravila i pozicija: milion ovamo, dva onamo, subvencija ovde, donacija tamo, malo Klinton malo Srebrenica, sve nezavisno od budžeta i njegovih procedura. Srbija se, u toku Vujovićevog mandata, vratila u prvu polovinu XIX veka u kojoj nije bilo razlike između državne kase i one privatne kneza Miloša. I, pošto kvantitet prerasta u kvalitet, već sama činjenica da je takvih vaninstitucionalnih “raspolaganja” u 2017. bilo znatno više nego 2016, a ove opet više nego 2015. polako je oblikovala jedan trend koji je bio ireverzibilan.

Bila je to prva  crvena lampica za Dušana Vujovića. 

***

U leto 2017. godine nezakonita i brutalna manipulacija Poreskom upravom u cilju obračuna sa tada neposlušnim dnevnim listom Kurir bila je novi dokaz hipertrofije paralelnog sistema vlasti. Vrlo brzo posle tih par meseci, iz same Poreske uprave su počeli da cure vrlo tačni, i vrlo neprijatni, podaci nekolicini ljudi bliskih opozicionim strankama i nezavisnim novinarima: pre svega oko zloupotreba u pogledu dinamike povrata poreza na dodatu vrednost, ali i oko instrumentalizacije Poreske uprave u cilju zastrašivanja, proganjanja i uništavanja političkih protivnka režima.

Pošto mu je Poreska uprava, od samog početka, bila nedostupna za kontrolu – njom već godinama ne upravljaju finansijski stručnjaci nego kadrovi dovedeni iz Bezbednosno-informativne agencije, kojoj polažu i račune – ministar finansija je mogao samo da posmatra kako se njen autoritet u javnosti – pa samim tim i autoritet ministarstva u celini, i njegov lični – nepovratno urušavaju.

To je bila druga crvena lampica.

***

Slučaj jedne pomoćnice ministra finansija koja je u novembru 2015. imenovana na sednici vlade na predlog ministra Vujovića, a posle joj nije bilo dozvoljeno ni da uđe u zgradu ministarstva (jer se tadašnji premijer u međuvremenu predomislio), a septembra 2016. i slučaj jednog pomoćnika ministra koji je ekspresno smenjen samo zato što je na izvesnoj stranici društvene mreže Linkedin neoprezno lajkovao nešto što se premijeru nije dopalo – bez obzira koliko oba, u svojim pojavnim oblicima, bila bizarna – pokazali su Dušanu Vujoviću da ni on nije zaštićen od hirovitosti Aleksandra Vučića.

Ali, ta dva slučaja su pokazala i jedan novi kvalitet: ne samo da ministar, zapravo, ne može da utiče na izbor svog tima (on je to teško mogao još od samog početka svog mandata) nego i da polako postaje predmet podsmeha u beogradskoj čaršiji. Sa pomoćnicom se skoro šest meseci viđao po kafićima oko zgrade ministarstva (jer žena u samu zgradu nije mogla da uđe) a smenjeni pomoćnik je o svom tužnom slučaju ispričao njihovom zajedničkom frizeru…

To je bila treća crvena lampica. 

***

Početkom marta ove godine Vujović se suočio i sa javnom konstatacijom Fiskalnog saveta, jedne od poslednjih nezavisnih institucija u Srbiji, da zvanični podaci o rastu zaposlenosti ne mogu nikako da se objasne u kontekstu niskog rasta bruto društvenog proizvoda i niskog rasta agregatne mase uplaćenih doprinosa za zaposlene:

http://rs.n1info.com/a368687/Biznis/Fiskalni-savet-Podaci-o-rastu-zaposlenosti-nepouzdani.html

Ministar je, naravno, mogao da slegne ramenima i kaže kako Anketa radne snage nije u njegovoj nadležnosti. I nije. Ali, on je video i dalje i šire: ako se već počelo sa praksom da se lažni statistički podaci koriste kao pravi, onda je samo pitanje dana kada će se ta praksa nastaviti, proširiti i na pitanja iz njegove nadležnosti i kada će i on biti doveden u situaciju da pred Fiskalnim savetom brani ono za šta i sam zna da nije tačno.

Suočavanje sa stvarnim dimenzijama ove, paralelne vučićevske realnosti, bila je četvrta crvena lampica.

Kako se sve to dinamički razvijalo u poslednje četiri godine, koliko je paralelni sistem 2018. širi i jači nego što je bio 2014. godine, saznaćemo verovatno jednog dana kada se steknu politički uslovi da tužilaštva počnu da rade svoj posao. Dušan Vujović je, svakako, o svemu tome znao više od običnog građanina i njegove razloge za zabrinutost – a i za želju da ne bude u Srbiji kada taj dan osvane – mogu u potpunosti da razumem.

 

III

Scile i Haribde srpskih evroobveznica: gde naći četiri milijarde dolara?

Homolje100

Uporedo sa svim ovim događajima, u toku većeg dela 2017. godine, Dušan Vujović je radio na refinansiranju prve emisije evroobveznica koja je dospevala za plaćanje u novembru. Radilo se o 750 miliona dolara obveznica prodatih u jesen 2012. godine i preciznost u isplati njihovih vlasnika predstavljala je značajan kamenčić u mozaiku ukupnog utiska o Srbiji koji bi se ostavio u međunarodnoj finansijskoj zajednici.

Dušan Vujović je, još u januaru 2017. godine, na jednoj velikoj regionalnoj finansijskoj konferenciji u Beču, za Rojters najavio novu emisiju evroobveznica, kojom bi se refinansirala ova iz 2012. godine. Rekao je tada da će tehničke pripreme krenuti odmah, a da će se na tržište ići neposredno posle predsedničkih izbora, početkom aprila:

https://www.reuters.com/article/markets-bonds-serbia-idUSV9N188029

Na rizike takve strategije ministra Vujovića javno smo upozorili u jednom tekstu već krajem juna 2017. godine, kada smo dobili prva ozbiljna upozorenja od dve velike investicione banke iz inostranstva da se ovaj njegov plan ne odvija onako kao što je bilo zamišljeno:

https://mojizbor.info/2017/06/serbia-says-aiming-to-issue-roughly-1-bln-eur-in-eurobonds-this-year/

Na kraju, na tržište se nikada nije otišlo, Dušan Vujović evroobveznice više nikada nije pomenuo, a kada je došao dan za isplatu, vlasnici obveznica plaćeni su sredstvima deviznih rezervi Narodne banke Srbije.

Ovo rešenje je, međutim, bilo duboko protivzakonito: evroobveznice nije emitovala Narodna banka nego Republika Srbija, a dve kase su odvojene. Sredstva deviznih rezervi služe za očuvanje deviznog kursa dinara, a ukupna masa rezervi je usklađena sa primarnim novcem u opticaju: smanjenje deviznih rezervi trebalo bi da bude praćeno kontrakcijom primarne dinarske mase.

Čak je i kreditiranje Republike od strane Narodne banke zabranjeno, po članu 62. Zakona o Narodnoj banci Srbije:

http://www.nbs.rs/internet/latinica/20/zakoni/nbs_o_nbs_np.pdf

U skladu sa članom 61. Zakona o Narodnoj banci Srbije, Narodna banka Srbije može, na osnovu zakona, odnosno ugovora, a u ime i za račun Republike Srbije, obavljati poslove fiskalnog agenta u vezi sa zaduživanjem Republike Srbije u inostranstvu, odnosno poslove u vezi s povlačenjem sredstava i otplatom obaveza prema inostranstvu…”.

Međutim, problem je što u slučaju ove emisije evroobveznica o kojoj govorimo, Narodna banka Srbije nije bila fiskalni agent Republike – tu ulogu je, već prilikom emisije obveznica u novembru 2012. godine, imalo Ministarstvo finansija. U prospektu za tu emisiju, koji su zajednički pripremila tri menadžera, nemačka Dojče Bank (londonska filijala), britanska Hongkong i Šangaj Bank i ruska VTB bank, na strani 163. jasno piše da Republika Srbija, kao emitent, postupa preko Ministarstva finansija (tada još uvek i ekonomije) kao svog agenta. Narodna banka se u prospektu nigde ne pojavljuje:

http://www.javnidug.gov.rs/upload/Prospekti/Srbija%202017.pdf

Na kraju, pronađen je džentlmenski sporazum: Dušan Vujović je o ovom skandalu mudro ćutao, čak ni tradicionalno hvalisavi Aleksandar Vučić nije mnogo pričao, a Narodna banka je 11. decembra objavila saopštenje u kojem je, zakukuljeno koliko je god mogla, priznala šta je uradila:

http://www.nbs.rs/internet/cirilica/scripts/showContent.html?id=12232&konverzija=no

MMF je ljubazno zamoljen da ne postavlja nezgodna pitanja, neki ugledni novinari da ćute, dok su neki nezavisni eksperti na brzinu angažovani da u čaršiji spinuju kako je, u stvari, Narodna banka te devize navodno samo prodala Vladi Srbije za dinare.

Problem sa tim spinom je, kao i sa svakim drugim na brzinu sklepanim objašnjenjem bio jednostavan: već ranije (1. decembra) je bilo objavljena zvanična informacija NBS da je u novembru 2017. ukupna vrednost međubankarskog prometa i međunarodnog kliringa u devizama iznosila samo 35,6 miliona evra (a ne 655, koliko je pisalo u drugom saopštenju NBS od 11. decembra):

http://www.nbs.rs/internet/cirilica/scripts/showContent.html?id=12197&konverzija=no

Pred Novu godinu su mi predstavnici one iste dve zapadne investicione banke skrenuli pažnju da su iznenađeni ovakvim rešenjem, i postavili logično pitanje: kako će se finansirati servisiranje narednih emisija evroobveznica?

***

Ovde dolazimo do suštine ovog drugog kompleksa: eksterna finansijska pozicija Srbije je u toku 2012. i 2013. održavana izdavanjem četiri emisije evroobveznica, u ukupnom iznosu od 5,25 milijardi američkih dolara. Videli smo na koji način je jedna od njih isplaćena, ali preostale su još tri:

  • 3. decembra 2018. godine dospeva na naplatu emisija od jedne milijarde dolara (efektivni iznos obaveze 811,623,000);
  • 25. februara 2020. dospeva na naplatu emisija od milijarde i po dolara (1,217,434,000);
  • 28. septembra 2021. dospeva na naplatu emisija od dve milijarde dolara (1,623,245,000).

Detaljni podaci o sve tri emisije nalaze se ovde (str. 13-15):

http://www.javnidug.gov.rs/upload/Bilteni/2018%20Mesecni/Mart/Mesecni%20izvestaj%20Uprave%20za%20javni%20dug%20-%20CIR%20%20Mart%202018.pdf

Dakle, u nešto više od tri naredne godine, Srbija mora da isplati još 3,652,302,000 dolara vlasnicima evroobveznica izdatih 2012-2013. Pod normalnim okolnostima, ovo ne bi trebalo da bude neki preterano veliki problem. Većina zemalja refinansira evroobveznice izdavanjem novih emisija – to je uostalom i sam Dušan Vujović najavio u Beču, januara 2017.

Da li se, negde u leto i ranu jesen prošle godine, Vujović suočio sa diskretnim upozorenjem da novu emisiju Srbija ne bi uspela da proda na međunarodnim finansijskim tržištima? I da li je, možda, procenio da to tek ovog leta ne bi mogla da to učini?

Iz kojih sredstava onda finansirati još jednu milijardu dolara. već u decembru? Koncesiona naknada koja se u septembru očekuje za Aerodrom Nikola Tesla neće biti dovoljna: kad se od ukupnog iznosa od 501 miliona evra odbiju akcije koje pripadaju malim akcionarima (oko 17%) prihod republičkog budžeta od ove operacije biće nepunih 417 miliona evra – ni polovina obaveze koja dospeva početkom decembra.

Gde su granice do kojih je moguće zahvatati sredstva iz deviznih rezervi Narodne banke a da to ozbiljno ne ugrozi monetarnu stabilnost države?

Bila je to peta crvena lampica.

 

IV

Sa pogrešne strane gvozdene zavese

iron_curtain

Početkom 2018. godine, međunarodni kontekst u kojem se dešavala ova priča se dodatno komplikovao, na više načina i na užasavanje njenog glavnog junaka.

Suočena sa ozbiljnim nezadovoljstvom barona nemačkog krupnog kapitala zbog – po njihovom mišljenju nelojalne – kineske konkurencije, Angela Merkel je pojačala pritisak na lidere zemalja Zapadnog Balkana da, do kraja ove godine, otkažu neke već zaključene ugovore o finansiranju raznih infrastrukturnih projekata sa Kinom.

U januaru i februaru, ovakve poruke su u Berlinu – na prilično grub, merkelijanski, način – prenete čak trojici balkanskih premijera. Sujetan da to prizna, Vučić je ovu činjenicu sakrio od Dušana Vujovića, ali je to bilo irelevantno. O kampanji Angele Merkel protiv kineskog finansijskog prisustva na Balkanu Vujović je saznao od one druge dvojice koji su tamo bili i svojih kolega u tim zemljama. O Vučićevoj tvrdoglavosti već je, u prethodne četiri godine znao dovoljno i sam. O tome koliko će Frankfurt, kao evropski finansijski centar, biti zatvoren za Srbiju kada postavljeni rokovi isteknu krajem ove godine mogao je da pretpostavi…

Bila je to šesta crvena lampica za nesrećnog srpskog ministra finansija. 

***

Februar je doneo i stavljanje Srbije na tzv. sivu listu međunarodne zajednice, gde smo se, zajedno sa Jemenom i Sirijom, našli među osam zemalja koje ne primenjuju dogovorene međunarodne standarde u borbi protiv pranja novca i finansiranja terorizma:

http://www.fatf-gafi.org/publications/high-riskandnon-cooperativejurisdictions/documents/fatf-compliance-february-2018.html

Da podsetimo, taj scenario smo najavili  u našem tekstu krajem novembra prošle godine:

https://zorancicak.wordpress.com/2017/11/25/zima-evropskog-nezadovoljstva-poreski-rajevi-i-crne-liste/

Ako je bio poznat nama, verovatno je bio poznat i ministru. Da li je mogao nešto da učini da ga spreči? Očigledno nije.

Ana Brnabić je pokušala da minimizira ovu za vladu nezgodnu činjenicu, tvrdeći uporno (i očekujući da joj se veruje na reč) da je to posledica tzv. tehničkih propusta a ne suštine. Za to vreme su proruski tabloidi, omiljen instrument režima za širenje antizapadne propagande, tvrdili upravo suprotno od premijerke: da se radi o pritisku iza kojeg stoje, i kojim upravljaju, SAD.

O čemu god se tačno radilo, za Dušana Vujovića to nije bilo prijatno. Ako se radi o tehničkim propustima (kao što je pričala Ana), za njih je bila odgovorna Uprava za sprečavanje pranja novca, sastavni deo ministarstva finansija kojem je on, sve više samo formalno, bio na čelu. Sa svakim novim nestručnim SNS kadrom u beloj zgradi u ulici Kneza Miloša 20, kapacitet tog ministarstva da uradi bilo šta valjano sve više je opadao.

A opet, ako se zaista radilo o strateškim odlukama centara moći na Zapadu da protiv Vučićevog režima počne primena kaznenih mera (kao što su pisali tabloidi), čemu uopšte njegov dalji boravak na toj funkciji? A i u Srbiji uopšte.

Bila je to sedma, i poslednja, crvena lampica. 

Negde u proleće ove godine Dušan Vujović je shvatio da se definitivno nalazi sa pogrešne strane gvozdene zavese.

V

Odlazak čoveka za sva vremena

Lender

Kada je, negde početkom devedesetih godina prošlog veka, započinjao svoju karijeru u Svetskoj banci, Dušana Vujovića je jedan od njegovih tadašnjih šefova u Vašingtonu opisao kao “čoveka za sva vremena”. Bila je to, naravno, pohvala: Robert Vitington, engleski književnik iz XVI veka, prvi je upotrebio ovu frazu opisujući svog mnogo slavnijeg savremenika Tomasa Mora.

Skoro tri decenije kasnije, ova ocena se potvrdila. Jedna za drugom, crvene lampice su se palile. Mnoge Vujovićeve kolege, mnogi opozicioni političari, mnogi ugledni eksperti, ambasadori, bankari i novinari, nisu mogli, ili nisu hteli, da vide nijednu. Ušuškani u sopstvene, uske horizonte, u linije manjeg otpora i sitne privilegije, uporno su ponavljali vladajuću ideološku mantru.

Za postdoktoranta sa Berklija, međutim, te crvene lampice su bile jasne, velike i svetle, kao reflektori. Njihova crvena svetla su bila tako šljašteća da mu je, u nedeljama uoči konačnog odlaska, cela ta vesela družina u kojoj se nalazio pomalo ličila na onaj bordel iz Bokačovog “Dekamerona”.

Jer, baš ništa od svega opisanog u ovom tekstu, nije se desilo preko noći. Kao i većinu drugih važnih odluka koje donosimo u našim životima, i svoju odluku je Dušan Vujović formirao postepeno, u toku dužeg vremenskog perioda.

I, nije tačno da je, za sve to vreme, ministar samo ćutao. Podsetimo se, na primer, njegovih komentara na regionalnom skupu ministara finansija, guvernera centralnih banaka i direktora poreskih uprava u Bečićima, juna 2017. godine:

https://insajder.net/sr/sajt/vazno/5324/

Tada je rekao da u Srbiji postoji problem upravljanja na svim nivoima (državnom, javnom i privatnom), da ne postoji koordinacija u upravljanju, da potpredsednička mesta u vladi ne treba deliti politički, nego funkcionalno, da sve fabrike koje su otvorene poslednjih godina neće imati smisla ako ne budu profitabilne kao što su slične u svetu, da Srbija ima tri i po milijarde evra povučenih a neiskorišćenih zajmova, da su reforme u Elektroprivredi Srbije zaustavljene pola godine…

Ako je sve to rekao javno, šta mislite šta je tek pričao van očiju javnosti?

***

Po našim saznanjima, Dušan Vujović je svoju ostavku, usmeno i u vrlo poverljvom razgovoru, prvi put najavio negde oko Nove godine. Tada je postignut džentlmenski sporazum da njeno zvanično podnošenje odloži do završetka beogradskih izbora, početkom marta. U martu je, opet, zamoljen da sačeka rekonstrukciju vlade, kako bi taj odlazak protekao manje zapaženo, zabašuren kao deo nekog većeg paketa.

Onda su krenula nenajavljena putovanja, najavljeni incidenti, režirani medijski ratovi – sve, već toliko puta viđene, epizode jednog patetičnog scenarija i ta rekonstrukcija je odložena. Zaista, ovaj igrokaz je mogao da se nastavi  u nedogled.

Hajde da sada malo pojednostavimo stvari: očigledno je da Aleksandar Vučić ne zna šta će da radi već sledeće nedelje, a kamoli sledećeg meseca ili godine. Dinamiku njegovih poteza odavno ne određuju realna situacija i analize nego sasvim iracionalne okolnosti: neki telefonski poziv, neki tvit, neki spontani protest, neka sitna spletka…

Kao šahista koji je svestan da gubi partiju pa bi najviše voleo da ne povlači nikakve poteze – jer će ga svaki naredni potez dovesti u još težu situaciju – i Vučić bi voleo da „zamrzne vreme“, da zaustavi taj šahovski časovnik koji neumoljivo otkucava.

Mnogi od njegovih saradnika to, svesno ili podsvesno, i sami shvataju pa ga slede u beskrajnom ponavljanju istih besmislenih fraza. Ali, ne svi: oni od njih koji imaju i druge izvore informisanja (a Dušan Vujović je, ako išta drugo, vrlo dobro informisan čovek) u stanju su da shvate realan obim problema. Poneki od njih, čak, i da taj problem anticipiraju na nešto višem nivou uopštavanja.

Kohabitacija neoliberalnog modela Svetske banke i orijentalnog despotizma tipa Putina i Erdogana, ta u svojoj osnovi perverzna koalicija, uspevala je da opstane u Srbiji nekoliko godina. Zasnovana na pogrešnoj proceni iz 2014. da će ruski konflikt sa Zapadom brzo biti okončan, ona je od početka bila jedan provizorijum. Očigledno, sa daljim zaoštravanjem Britanije prema Rusiji, SAD prema Turskoj i Nemačke prema Kini, ni prostor za takvu kohabitaciju više nije moguć.

Što se tiče Dušana Vujovića on je izabrao (sam ili posle konsultacija sa nekim – sasvim nebitno za ovu našu malu raspravu) da iz vesele glumačke družine izađe u najboljem mogućem, gotovo idealnom, trenutku po sebe: dovoljno kasno da svi pozitivni efekti fiskalne konsolidacije u javnosti budu zauvek vezani za njega; dovoljno rano da nijedan negativan efekat koji će neizbežno uslediti, ne bude vezan za njega.

Kada je Luj XVI 1789. godine odlučio da otpusti svog ministra finansija, švajcarskog bankara Žaka Nekera, pokrenuo je lanac događaja koji su doveli do Francuske revolucije.  

Za sada, odlazak Dušana Vujovića izazvao je samo brojne komentare – čak i onih koji ga nisu preterano voleli – u kojima se, zbog neospornog poznavanja materije kojom se bavio, hvali njegova stručnost a, zbog indirektne podrške koju je dao diktaturi, osporava njegov moralni integritet. Ali, u zemlji slepih, i ćorav čovek je kralj.

 

VI

Od čuvara do zarobljenika: utisci i bilansi

marinus_van_reymerswale_007

Na samom kraju, ovaj tekst ne bi bio potpun bez kratkog osvrta na ukupan diskurs u kojem je srpska javnost posmatrala Dušana Vujovića i na dominantni narativ koji je o njemu, u toj javnosti, formiran. U poslednje četiri godine, ali i u poslednja četiri dana.

Beznadežno razapet između sopstvenih ekstrema, istovremenog paranoičnog precenjivanja i olakog potcenjivanja čoveka koji je samo radio svoj posao, ovaj narativ će ostati zapamćen. Ostaće zapamćen kao školski primer one srpske, tvrdoglave i iracionalne, logike, tog najboljeg izdanka teorije zavere i štokholmskog sindroma, odjednom.

Da li je Dušan Vujović, u prethodne četiri godine, bio svemoćni namesnik Trilaterale i Bilderberga, mističnih centara finansijske moći, Rotšilda i Rokfelera – ili je bio krpa kojom je Aleksandar Vučić brisao cipele?  Nije bio ni jedno ni drugo. On je, kao i svi mi drugi, samo čovek.

Čovek koji je možda smatrao da ima razloga da trpi detinjaste hirove Aleksandra Vučića, ali da nema baš nikakvih razloga da trpi iste hirove Ane Brnabić. Da li se u proleće prošle godine potajno nadao da će on postati premijer umesto američke kursistkinje? Možda. Da li bi on, u ovakvoj Srbiji i sa ovako nezrelim političkim elitama, bio dobar premijer? Ne. Ali, da li bio makar malo manje loš od nje? Verovatno.

Čovek koji nije hteo da deli odgovornost za politiku za koju je – mnogo pre nekih drugih – uvideo da u svojoj završnici vodi u sasvim različitom pravcu od onoga koji mu je, na njenom početku, bio pompezno predstavljen.  U devetnaesti, a ne u dvadeset prvi vek. U latifundijski, a ne u moderni kapitalizam. U Aziju, a ne u Evropu.

Čovek koji je svestan da se nalazi pred završnom fazom svoje profesionalne karijere, u kojoj treba da zaokruži ono što je u njoj postigao. A ne da sve to, baš sada kada više realno nema više vremena za popravni ispit, kompromituje. Već, uostalom, u svom prtljagu iz Beograda nosi jednu neprijatnu kompromitaciju – predlog zakona o neustavnom smanjivanju penzija, zbog kojeg će Srbija u narednim godinama platiti visoku cenu, onda kada neke presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu budu donete.

Čovek koji je u toku svog života ostao bez nekih kuća i bez nekih žena, i nije želeo da sada, zarad nekoliko meseci funkcije koju je intimno mrzeo, ostane i bez ovih koje danas ima.

Čovek koji je odlučio da ostane zapamćen kao uspešan, a ne kao neuspešan.

Čovek koji je došao kao čuvar faustovske nagodbe a postepeno shvatio da je u međuvremenu postao njen zarobljenik.

Олако обећане утопије: о заблудама и стереотипима тзв. националне и грађанске Србије

Tempest

 

 

 

 

 

У држави бих све другачије 

Уредио, те сву бих трговину 

Забранио и не би било власти 

И наука би била непозната 

И богатство и убоштво и службе 

И уговори, наследство и међе 

И окрузи и обрађена поља 

И виногради, ковине и жито 

И вино, уљене би било рада 

Већ сви би људи били докони. Да, сви – и жене, ал безазлени 

И чисти сви – и не би било владе.“ 

(Вилијем Шекспир, „Бура“) 

I

Олако обећане утопије

Utopia

Од овог монолога Гонзала, јунака последњег Шекспировог комада, „Буре“, као да нас не дели пуних четири стотине година, од када је написан, него само четири дана. Будите искрени: зар вам већ прва два-три стиха нису звучала као обећање неког српског политичара уочи првомајских празника?

Заводљива моћ Гонзалових речи, као и сваке друге утопије, је у томе да оне, на први поглед, делују сасвим могуће, готово олако обећане, док је, већ на други поглед, свакоме потпуно јасно да се ради о утопији. Као и код овог Бројгеловог платна, и код обећања српских политичара поставља се исто питање: шта је све између првог и другог погледа? 

Сви смо ми, ето, демократски оријентисани (ма шта под тим појмом свако од нас подразумевао) док режим то наравно није.  

Сви се ми, дакле, можемо већ сутра ујединити против тог злог режима, само да нема некаквих лидера, којима ионако нико није задовољан и који то спречавају због својих ситних и себичних интереса, сујете, ограничености својих видика, неодговорности или напросто зато што немају шта паметније да раде. 

То је једна слика, упрошћена и површна, која се упорно, годинама већ, слика у нашој јавности – у њеним главним медијима, на друштвеним мрежама, по кафанама… Да та слика не би избледела, у њу се са времена на време уносе и детаљи, по правилу сасвим ирелевантни за суштину проблема, а често и заводљиво бизарни: трач о томе шта је неко некоме рекао, шта је ко радио пре десет а ко пре двадесет година, ко са ким може а ко не може, ко би хтео коју функцију а ко коју заслужује… 

Али, када се макар мало загребе испод ове јефтине, таблоидизиране и тривијалне површине, видимо да свако од нас, ипак, дубоко у себи, још увек остаје заробљеник. Не заробљеник сопствених идеја, јер ту идеја одавно више никаквих и нема, него сопствених предрасуда, стереотипа, шачице научених фраза. 

Такозвана национална Србија и даље машта о томе да је за све нас довољно да будемо Срби, да нам баш ништа осим тога није потребно, и да би само такво, потпуно национално јединство решило све наше проблеме. Активирали бисмо неслућене потенцијале нашег јединог природног савезника – Русије – коју смо досад својом глупошћу сами одбијали од себе. Ослободили бисмо се – издајничке, наравно – власти, престали да робујемо сопственој западњачкој заблуди, сачували бисмо све наше територије, и тако све бивше поразе, неподношљивом лакоћом мита, претворили у будуће победе. 

Такозвана грађанска Србија и даље машта о томе да је за све нас довољно да будемо грађани, да нам ништа осим тога није потребно, и да би само такво, потпуно грађанско јединство решило све наше проблеме. Активирали бисмо неслућене потенцијале нашег јединог природног савезника – Запада – којег смо досад својом глупошћу сами одбијали од себе. Ослободили бисмо се – диктаторске, наравно – власти, престали да робујемо сопственој источњачкој заблуди, постали део европске породице народа, и тако све бивше поразе, неподношљивом лакоћом мита, претворили у будуће победе. 

Не, чињеница да су два претходна пасуса слична као јаје јајету, није случајна, а још мање је намерна стилска фигура. Она је последица а истовремено и израз, стварног, постојећег, стања: ниједан од ова два концепта, не само у својим екстремним формама, него и у својој суштини, није остварив. Ниједан од њих није заснован на реалном сагледавању историјских, економских, социјалних, демографских и психолошких чињеница. Обе Србије, овако дефинисане, осуђене су да остану „такозване“: оне су заправо фикције, и једна и друга. 

Истовремено, на предрасудама и стереотипима наших националних и грађанских елита метастазирао је један режим код којег, већ после шест година, од четрнаест маркера фашизма наведених у есеју Умберта Ека Вечни фашизам (1995) у потпуности можемо препознати чак десет, а у извесној мери и преостала четири. Уверите се, уосталом, и сами: 

https://zorancicak.wordpress.com/2017/07/31/o-eseju-umberta-eka-vecni-fasizam-1995/ 

Тај режим не опстаје, као што се погрешно мисли, превасходно на злоупотреби традиционалних инструмената моћи које је Џон Кенет Галбрајт својевремено описао на кондигне, компензационе и кондициониране: 

https://zorancicak.wordpress.com/2015/07/01/elite-moc-i-promene-ili-kako-danas-citati-galbrajta-u-srbiji/ 

Он опстаје, управо супротно, на манипулацији страховима две такозване Србије: грађанске и националне, на подстицању узајамног неповерења између људи који (у оба случаја, сасвим ирационално) прихватају стереотипе наметнуте од њихових елита, и којима су сопствени митови још увек вреднији од данашњег, а на жалост и од сутрашњег, стварног живота. 

Јер, све док се национална Србија буде више ирационално плашила грађанске и обрнуто, него што се и једна и друга рационално плаше последица онога што нам се свима пред очима догађа, режим ће бити у лагодној позицији да, као интерфејс у некаквом великом компјутеру, посредује између њих две. Цена коју плаћамо за то посредовање је, видели смо већ толико пута, страховито висока: 

  • Плаћамо је кроз пристајање на уништавање наше земље и разарање њених институција. 
  • Плаћамо је кроз лажне дипломе, партијско запошљавање, украдене изборе, фантоме са безбол палицама, корупцију, Потемкинова села и организовани криминал. 
  • Плаћамо је кроз отров којим нас сваког дана засипају са насловних страна и екрана папирнатог и електронског смећа које само себе назива новинама и телевизијама. 
  • Плаћамо је кроз вештачки изазване и цинично режиране конфликте са нашим суседима, народима са којима смо, највећи део претходног века, живели заједно и у слози.  
  • Плаћамо је кроз десетине хиљада младих и образованих људи који ову земљу сваке године напуштају, највећи број њих на жалост заувек.
  • Плаћамо је и кроз, сада готово већ свакодневна, међународна понижења којима нас тај режим излаже.
  • Плаћамо је, коначно, и у сваком скоку са Бранковог моста, сваком попијеном отрову и сваком метку испаљеном у себе самог или неког другог.  

И све је то зато што једни другима не верујемо, једни других се плашимо, зато што одбијамо да прихватимо једноставну чињеницу: да живимо у веку у којем више нема идеолошких монопола, али и зато што одбијамо да прихватимо ризик да се за своје идеје боримо у тржишном, конкурентном, окружењу, користећи аргументе уместо тог, одавно већ ишчезлог, монопола. 

Због тога се грађанин још увек окреће режиму као последњој линији одбране од злог Србина и његове још горе Русије, док се Србин још увек окреће том истом режиму као последњој линији одбране од злог грађанина и његове још горе Америке. Режим им, и једном и другом, цинично нуди заштиту од те, у суштини, непостојеће и замишљене, опасности. 

Да се на челу тог режима налази личност која, у једном дубљем историјском смислу, није ни Србин ни грађанин, која заправо и у идеолошком и у моралном погледу није ништа, то нам је већ свима јасно.  

Али да смо сви ми – ма колико то можда не волели – истовремено и Срби и грађани, изгледа да нам, још увек, није јасно. 

Да бисмо и ту чињеницу схватили, морамо се најпре суочити са заблудама које су, већ два века, укорењене у обе доминантне идеолошке матрице, и које се, у разним облицима, у различитим историјским контекстима, и са увек новим протагонистима, циклично понављају. 

 

 II

Национална Србија: страх од будућности 

the-melting-watch

Историја је у Србима коначно стала, преморена. Старци се мутно присећају некдашње српске величине, храбрих бораца с великим циљевима, а млади их равнодушно слушају. Српска историја се претворила у одлазак са села и запошљавање у граду, у усељавање у стан с троседом и телевизором; возикање аутомобилом, градњу викендица, поседовање жиро рачуна, картице Америкен експресаСрби су у XX веку једина европска нација која се у миру, под дејством политике и новцаденационализује…“ 

(Добрица Ћосић, Промене, 1992) 

Ретко којих пар реченица тачније осликава феномен којим ћемо се данас бавити, од ових Добрице Ћосића, корифеја тзв. националне Србије у другој половини двадесетог века. 

Заиста, зашто би било који национални идеал нужно морао да буде у супротности са материјалним и технолошким напретком и бољим животом? Зар идеал сваког националисте не би требало да буде да његов народ живи боље?  

Ако је за Французе Јованка Орлеанка данас само симбол, а не оличење данашње Француске, зашто би Срби морали да живе на начин на који су живели у време Светог Саве?  

Да ли се држава боље чува из станова са троседом и телевизором, из аутомобила и са жиро рачунима и картицама Америкен експреса или из сеоских чатрља са земљаним подом, воловских запрега, и са аустријским Наполеонима у чарапи? 

Сва ова питања могу се формулисати и кроз бројне друге метафоре и параболе, али сва се она, у суштини, своде на једно: може ли се Србија модернизовати а да при томе не изгуби свој идентитет?  

Међутим, ова заблуда је само спољни, површински, израз једне друге, много дубље, фикције националне Србије. Оне да се историјско време може вратити уназад, као на овом истопљеном часовнику Салвадора Далија, и да се, чак, неки комади тог историјског времена могу једноставно избрисати из колективног памћења, као одједном нежељени ликови са колективне фотографије. 

У корену тог страха од будућности националне Србије налази се отклон према граду и грађанству, техничком напретку и мобилности, социјалној и политичкој плуралности – према свему што је изван првобитног, идеализованог, архетипа аграрног и егалитарног друштва. 

Тако је национална Србија, и подсвесно, сачинила своју листу негативних симбола, без обзира што је о њима, у суштини, највећи број њених протагониста одувек знао врло мало. Капитализам и либерализам, социјализам и комунизам, Југославија и Европа, масони и интелектуалци – сваки од ових појмова је кроз историју имао различита значења, зависно од контекста у којем се појављивао. Али, упркос томе, сви они су ушли у каталог првобитног зла, и расправе о њима нужно су остајале обојене идеологијом и заробљене у предрасудама. 

Тај страх од будућности, од промена, од другог и другачијег, од новог, определио је и другу кључну фикцију у којој јенационална Србија остала заробљена: фикцију јединства.  

Фикција јединства своје дубље корене у религијским учењима, пре свега у концепту саборности, о којем је писао и познати руски теолог Георгије Флоровски: 

У њој се свет открива као истински козмос, једини и обједињени, сабрани и саборни.“ 

Религијско учење нашло је плодно тле у друштву са јаким, и дуготрајним, егалитарним традицијама, чија је социјална основа вековима била породична задруга у којој је више генерација живело заједно, и којом се управљало на традиционалан, патријархалан начин, где је старо животно искуство цењено много више од новостеченог знања. 

Социјално раслојавање, до којег је нужно морало да дође са технолошким и материјалним напретком, и које је, опет, нужно морало да породи и политички и идеолошки и културни плурализам, сматрано је зато од самих почетака модерног српског друштва препреком остваривању националних интереса. 

У двадесетом веку, све партикуларне идеологије, леве и десне подједнако, биле су од стране националне Србије сматране само метастазама те основне болести – разједињости. 

Из таквог монистичког концепта друштва, као једне велике породичне задруге у којој нема места ни за какав плурализам, национална Србија је створила и монистички концепт државе.  

Држава, по том схватању, има задатак да поништи све различитости а не да их одражава; да арбитрира над свим појединцима, њиховим схватањима и интересима, а не да их изражава; да буде изнад својих делова а не испред њих. 

Таква држава је, нужно, везана за концепт јаког националног вође, доминантног лидера који намеће своју вољу, без обзира да ли је у неком конкретном случају она исправна или погрешна. Такав вођа, данас бисмо рекли лидер, је „отац нације“, баш као што је некада породични патријарх био на челу задруге.  

Отуда и готово детињаста фасцинација личностима које су, у последња два века, више или мање мудро али најчешће прилично грубо, ефикасно наметале своју вољу другима: кнезом Милошем, краљем Александром, маршалом Титом, Слободаном Милошевићем. Чак и фасцинација Александром Вучићем, која је у националној Србији данас далеко присутнија него у оној грађанској, потиче из исте матрице: из самоидентификације са било ким ко тренутно оставља утисак најјачег. 

Својим вођама национална Србија може да опрости све – суровост, необразованост, вероломство, лично богаћење, себичност – али не може да им опрости једну ствар: утисак слабости. Тај тренутак слабости, изражен кроз недоумице, дилеме, преиспитивања, дисквалификује вођу, чинећи га неспособним за оно што се од њега очекује, и недостојним вршења оног што национална Србија сматра неком врстом историјске, готово мистичне, мисије. 

Само на први поглед је парадоксална чињеница да су највећи резултати у модернизацији Србије у последња два века остварени у четири деценије тзв. комунистичке власти, од 1945. до 1985. године. Монистички концепт државе, изграђен на победничким традицијама тзв. партизанског југословенства, у којем није било места за другачије идеје и идеологије, анестезирао је националну Србију. 

Чак и раскид са Стаљином, 1948. године, драматичан какав је већ био, имао је маргинални ефекат: једна држава, једна партија и један вођа већ су били ту, надохват руке и нису се морали увозити. Представљали су исувише примамљив изазов.  

У тој оптици, нимало не чуди што су послератни идоли националне Србије, која је саму себе перципирала као антикомунистичку, до данас ипак остала двојица комуниста: Слободан Пенезић-Крцун и Александар Ранковић. Од њих су, међутим, створени идоли – упркос томе што су били комунисти – не зато што су били Срби, него зато што су били полицајци. Прототип идеала националне Србије“, од њених почетака до данас, није био ни писац, ни сликар ни научник – него жандар. 

Напуштање идеала тзв. партизанског југословенства, након смењивања Александра Ранковића 1966. године, конфедерализација Југославије у наредној деценији, потом и њен слом крајем осамдесетих, и коначно поражавајући исход Ратова за југословенско наслеђе, деведесетих, за „националну Србију“ су значили серију фрустрација, које је она у себи постепено акумулирала, једну по једну, пошто ни за једну није имала одговор.  

У те три деценије она је, као својеврсне одбрамбене механизме, створила низ нових стереотипа: о победничким, пораженим и вештачким народима, о победама у рату и поразима у миру, о свемоћи тајних служби, о светским антисрпским заверама. Све те психолошке рационализације служиле су истом циљу: објашњавању историјског тока који је интимно доживљен као пораз, и накнадном самооправдавању за тај пораз. 

На почетку тог периода идеализује се тип друштва у којем смо живели на почетку двадесетог века: оно се описује као Периклово доба у које се, неким времепловом, можемо вратити. Његови осредњи песници подигнути су у ранг Хомера, његови контроверзни бизнисмени постају филантропи, а контроверзним теолозима придају се месијанске способности. 

Али, чак ни то није довољно. Као неки хероински зависник,национална Србија иде и даље, па – на антикомунистичком таласу који је захватио Европу после пада Берлинског зида – инсистира на рехабилитацијама, које не ретко обухватају и доказане сараднике окупатора у Другом светском рату. 

Као да се покушава изградити потпуно паралелни историјски наратив, који није заснован на чињеницама о стварном историјском току, него на замишљањима једног алтернативног историјског тока, оног који је могао да се деси, да неко, некада, негде није урадио ово него оно. 

У књизи цитираној на почетку овог одељка Добрица Ћосић се залаже да се тај, жељени а неостварени, историјски ток накнадно васкрсне физичким спаљивањем свега што нам је она нежељена, а остварена, историја оставила у наслеђе:

“Будућа револуција на овој земљи где су владали комунисти, стаљинисти, титовци, треба да буде: паљење папира. Паљење свих књига, свих текстова и новина написаних од комуниста и под њиховом влашћу. Паљење свих “револуционарних” штампаних текстова од Првог светског рата па надаље. Нашу писменост треба почети од Мирослављевог јеванђеља.”

То је стање националне Србије на почетку двадесет првог века. Она је свесна да на свом губитничком, конзервативном наративу не може задобити већинску подршку у друштву, али да чак и она мањинска – коју неспорно ужива – није довољно радикална да би могла да промени однос снага. Исто тако, свесна је да је, чак и ако би којим случајем власт и преузели њени следбеници, објективни распоред међународних, регионалних и унутрашњих фактора моћи такав, да они не би могли баш ништа да учине да би ову објективну стварност променили. 

Компензацију тих дубоких и деценијама акумулираних фрустрација „национална Србија“ тражи у фантазмагоријама, у сањарењу ослому Запада, о крају тзв. Новог светског поретка, о чудотворној ренесанси Русије.  

Колико је национална Србија“ у свом поимању света изгубила везу са стварношћу најбоље нам говоре две недавне чињенице. Најпре детињаста нада да ће избор једног кловна за председника САД променити однос снага у свету, нада која је, не ретко, попримала димензије оргазмичких задовољстава. И онда, изненадна спремност да се, као савезници, прихвате и они страни државни пројекти који су, отворено или прикривено, фундаменталистички: теократски Иран и Ердоганова Турска.  

Има ли, заиста, довољно лошег типа друштва у свету којег „национална Србија“ не би пригрлила, само ако би био довољно антизападни? 

 

III

Грађанска Србија: феномен покондирене тикве 

 vanity-attributed-to-johannes-moreelseХоћу, господин вилозов, верујте хоћу. Ја сам вам само хтела показати како ноблеси раде, но ја хоћуАх, ја од радости опет падам у несвест кад помислим како ће око мене моје комшинице пузити, како ће ме називати милостивом госпојом филозофицом, а ја ћу њих преко гледати, да покажем да сам већа од њих.“ 

(Јован Стерија Поповић, „Покондирена тиква“) 

Владимир Јовановић, родоначелник либерализма у Србији, сматрао је да је: 

народ имао да буде вођен и помало туторисан интелигенцијом… с пристанком народа имала је да влада интелигенција.“ 

У неразвијеном, патријархалном, и функционално неписменом друштву каква је Србија била у деветнаестом веку, та „интелигенција“ је нужно морала да се формира у иностранству: најпре у Аустрији, потом све више у Немачкој. У двадесетом веку се та тежишта померају, најпре у Француску, потом све више у Британију и САД, да би крајем прошлог века наша интелигенција била, по својим доминантним схватањима, готово потпуно американизована. 

Жеља да се брзо, скоковима и пречицама, достигне динамика жељене модернизације доводила је генерације српске интелигенције у положај да олако и некритички прихватају оне друштвене структуре, обичаје, моделе, који су у датом историјском времену били доминантни у друштву које су те генерације узимале као узор.  

Не ретко, ти покушаји су деловали смешно, па чак и гротескно. Разлика између интелигенције и кича је у Србији одувек била танка и нејасна. О томе смо, занимљиво, највише сазнали од женских књижевних ликова: у деветнаестом веку, од Феме у Стеријиној Покондиреној тикви, а онда у двадесетом од Живке у Нушићевој Госпођи министарки. Тешко да ми сада, у двадесет првом, можемо ту ишта битно да додамо. 

Готово читав век и по, монопол на знање није био демонтиран, тако што би знање било учињено доступним свима. Уместо тога, у пракси је тај монопол био стално прошириван, са знања на политичко одлучивање, економске ресурсе, диктирање културних образаца. 

На тај начин је наша интелигенција изгубила својства професионалне и економске групације, оно што у другим земљама и народима она јесте, и постала је идеолошка групација. Тако је и саму себе доживљавала, и таквом ју је доживљавао остатак народа: не као најбоље међу собом, него као отпаднике.

Јаз између интелигенције и остатка сељачке земље, неправедна расподела друштвеног богатства и свест о неједнаким шансама постајали су све већи, а са њима и нетрпељивост коју су широки слојеви народа подсвесно осећали према ученим људима. Ти сентименти су готово пола века, у Титовој Југославији, били привремено потиснути – индустријализацијом и електрификацијом, масовним описмењавањем, широко распрострањеном мрежом бесплатних образовних установа, здравственим просвећивањем и културним развојем.  

Међутим, испоставило се да наслеђени колективни сентименти, иако привремено потиснути, нису били ишчезли. На крају историје, и почетку новог доба, наша интелигенција – друштвена база тзв. грађанске Србије – била је искрено изненађена када се са њима поново суочила, на готово исти начин на који су се са њом били суочили и њихови прадедови. 

Истовремено, комплекси ниже вредности нису излечени ни после два века: опсесија тзв. великим светом, који је по дефиницији увек у праву; некритичка рецепција страних модела, културних образаца и начина живота; осећање кривице због прародитељских грехова (национализма, комунизма, па поново национализма); неспретни и често смешни покушаји да се вредност себе самог покаже већом него што она објективно јесте, ако би се сопствени народ показао горим него што он објективно јесте – све су то биле дечје болестиграђанске Србије у оба ова века подједнако: и деветнаестом и двадесет првом.  

Неки од њих су, свесно или не, механички прихватили марксистичку формулу да квантитет даје квалитет – да ће научни и технолошки развој нужно диктирати и материјални, а да ће овај, опет изродити духовни. Мислили су да је решење ту, на домак руке, да оно зависи од количине изливеног челика, дужине ауто-путева, пруга и далековода, броја компјутера. И да ће, када те количине, дужине и бројеви достигу критичну тачку, Србија бити не само материјално, него и духовно, модернизована и модерна, сама по себи. Да су, дакле, битке за свест и срца људи непотребне, јер ће бити лакше добити битке за њихове стомаке. 

Истовремено,грађанска Србија је, исто као и њена сестра близнакиња, национална Србија, остала заробљеник прошлости. Оне ближе, али и оне даље. Тако се данашња, Путинова, Русија, посматра кроз призму оне раније, Стаљинове, а обе заједно као наставак оне још раније, Русије Романових. Све те Русије су за грађанску Србију подједнако Азија. На исти начин на који је и данашња, Трампова Америка за њу исто што и ранија Америка, Кенедијева, а обе заједно, исто што и она још ранија, Америка Џорџа Вашингтона – све те Америке су за њу подједнако утопијски Елизијум, онај их Хомерове Одисеје. 

Индиферентност према историјској динамици, неразумевање дубље суштине контекста у којем се историјски процеси дешавају, остала је до данас трагична али и заједничка заблуда и грађанске и националне Србије. Очајнички покушавајући да пронађу свој конзистентни идеолошки супстрат, и тиме стекну сопствени, аутохтони, идентитет, оне су почеле да траже своје корене у прошлом времену, потпуно при томе превиђајући, а често и потцењујући, данашње време. 

Чак и у том свом осиромашеном, статичком а не динамичком, схватању и доживљавању историје, грађанској Србији је увек недостајала довољна интелектуална храброст да критички преиспита реалност Запада, баш као што је недостајала и националној, да критички преиспита реалност Истока. 

Пожељни страни обрасци тако нису више само оно сидро у олуји, него догма која се не сме доводити у питање, нека врста Библије која је једном, ко зна када, већ написана, и којој ми можемо, у најбољем случају, бити само тумачи, али не и судије. Тако се један мит, онај који је изградио замишљени идеолошки противник није оспоравао критичким, декартовским, мишљењем, него изградњом другог, сопственог, анти-мита. 

А суштина сваког анти-мита је иста: неистомишљеник се претвара у непријатеља, у том процесу он се деперсонализује и губи своје антропоморфне, људске особине, док тоталитетанти-мита поништава могућност да се о разликама разговара: непријатељ се посматра из једног комада, ту нема места никаквим сумњама, колебањима, ризицима.

Овај ментални склоп у потпуности објашњава и дубок комплекс ниже вредности у односу на Запад, схваћен не само метафорички, него и персонификован, у облику свих оних његових представника који су макар и залутали на ове просторе. Њихове оцене (врло често формиране на основу површних, па и нетачних, сазнања) не узимају се више чак ни као унапред задате теореме, него као аксиоми.  

Ретко на ком примеру се тај комплекс у последње време могао боље приметити од примера односа наше грађанске опозиције према америчком дипломати Метју Палмеру: 

https://zorancicak.wordpress.com/2018/03/27/njujorska-misterija-aleksandra-vucica-bosko-jaksic-politika-23-03-2018/ 

Запад је тако, упорношћу која се граничи са тврдоглавошћу, увек схваћен у крајње редукованом смислу: за националну Србију као вечни непријатељ, за грађанску као вечни пријатељ. Да у међународној политици нема сталних пријатеља ни сталних непријатеља, него привремених противника и приремених савезника, ту истину коју је Черчил одавно схватио, наше две Србије нису схватиле још увек. 

Истовремено, „грађанска Србија“ не жели чак ни да види дубоке промене које су, само у току претходне деценије, захватиле Европу. Још мање жели да их анализира, о њима разговара и извуче одговарајуће поуке. 

Морални банкрот бриселске бирократије – који је био очигледан већ 2014. пактирањем Европске уније са отвореним нацизмом у Украјини – затим слом традиционалних грађанских и либералних идеологија у Мађарској, Пољској, Грчкој, Аустрији и Италији, одлазак Велике Британије и све већа неслагања између Европе и САД – све су то стварне чињенице, детерминанте које одређују матрицу сутрашњице, скице за портрет једне нове, сасвим другачије Европе од оне о којој и даље сањари „грађанска Србија“. 

И као што није трепнула док су украјински нацисти спаљивали живе људе, као што је толерисала диктатуру Орбана у Мађарској и неофашистичку ревизију историје у Хрватској, Европска унија се није превише потресла ни Вучићевом самовлашћу у Србији.  

Запад је једноставно сузио периметре одбране сопствених вредности на тзв. Стару Европу док је Нову Европу (оне делове континента којима је својство Европе признао тек после 1989. године) препустио својој, прилично суморној, судбини. 

Грађанска Србија је, свему томе упркос, тренд и даље схватала и тумачила као изузетак од правила а не суштинску промену, наивно очекујући да ће неко, некада, негде, схватити своју грешку и да ће се тај неко, као модерни deus ex machina, одједном појавити, исправити ту несмотрену грешку, а онда ће све поново бити као што је некада било. 

Али, то о чему грађанска Србија сањари, заправо никада није ни било – и то је њена друга стратешки погрешна процена. Модернизација после 2000. године, којом се она толико поноси, никада није, ни приближно, достигла обим у дубину Титове модернизације педесетих, шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Такозвана демократска модернизација (2000-2012) остала је све време плитка, површинска, оптерећена бројним компромисима и контаминирана бројним аферама, грешкама и некритичким прихватањем страних утицаја. 

Клатно се, 2012. године, није покренуло на другу страну зато што је неко, некада, негде, то заверенички планирао, него зато што је акумулирано незадовољство грешкама транзиције достигло ниво на којем је тај концепт доживео морални банкрот. 

 IV

Историјски компромис: услови, шансе и замке

big-game-or-silence-is-gold-mikhail-savchenko

Претпоставимо, за тренутак, да су елите обе Србије, и националне и грађанске, довољно зреле да сагледају, свака своје, заблуде наслеђене из претходних генерација.

Претпоставимо, исто тако, и да су оне у стању да изађу из својих уских хоризоната и сагледају ширу слику света који се мења и Србије која се већ променила, у односу на фрагменте коју имају у својој свести. 

Знам да су обе наведене претпоставке врло смеле, и да прошлост, ни даља а ни ближа, не даје превише основа за веровање да се оне већ сутра могу остварити.

Па ипак, како је Лењин једном рекао: постоје деценије у којима се ништа не догађа и постоје недеље у којима се догађају деценије. Живимо у епохи кондензованог, згуснутог, времена и такав исход, иако није претерано вероватан, не може се ни сасвим искључити. 

Историја нам пружа обиље примера у којима су такви, историјски договори, на крају ипак постигнути, упркос свим разликама, предрасудама, заблудама, па и мржњама, између две стране, које су биле исто толико дуготрајне и страсне, као што су оне између наше две такозване Србије.

Задржаћемо се само на неким примерима из претходног, двадесетог века: 

  • Суочена са разарајућим последицама Велике економске кризе и нарастајућом опасношћу од немачког нацизма, Француска је 1936. формирала владу Народног фронта, у којој су заједно учествовали демократски и комунистички политичари, Леон Блум и Морис Торез. 
  • Суочен са поразима у Пољској, Данској и Норвешкој, 1939. и 1940. године, и очекујући нацистички напад на Холандију, Белгију и Данску, Винстон Черчил је маја 1940. формирао концентрациону владу – познату као ратни кабинет – у којој је власт делио са својим политичким противницима, лабуристима. Тај кабинет, у којем је министар унутрашњих послова био лабуриста, одвео је Британију у победу у Другом светском рату. 
  • Суочени са потребом да се, уочи капитулације Италије 1943, у Освободилној фронти окупи најшира антифашистичка коалиција, комунисти, соколска организација и хришћански социјалисти Словеније потписали су тзв. Доломитску изјаву, којом су се договориле да привремено, до ослобођења од стране окупације, своје појединачне политичке циљеве подреде борби за национално ослобођење. 
  • Суочени са ризицима екстремно левог тероризма и корупцијом политичких елита у Италији, хришћански демократа Алдо Моро и комуниста Енрико Берлингуер закључили су 1976. политички савез, тзв. историјски компромис, који је земљу извео из кризе. 
  • Суочени са неопходношћу политичких промена, комунистички режим генерала Војћеха Јарузелског, синдикат Солидарност Леха Валенсе, демократски дисиденти и Католичка црква формирали су 1989. у Пољској Округли сто, фактички парадржавну институцију која је омогућила мирну и демократску транзицију власти. 
  • Суочени са међународним притиском и нараслим унутрашњим тензијама, Афрички национални конгрес Нелзона Манделе и влада председника Фредерика де Клерка отпочели су 1990. преговоре којима је, после неколико деценија, окончан режим апартхејда у Јужноафричкој републици. 

Наведени примери Француске, Британије, Словеније, Италије, Пољске и Јужне Африке, иако се дешавају у различитим историјским епохама и контекстима, показују исте две закономерности: 

Прво, историјски компромиси и привремени савези политичких неистомишљеника су могући и у начелу оправдани, онда када су они суочени са заједничким надмоћнијим непријатељем, страним или домаћим, свеједно. 

Друго, такви договори су увек привремени (у свих шест наведених случајева они су трајали од најмање две до највише пет година) и представљају транзициони аранжман који води у нову политичку епоху. 

***

Сада, кад све ово знамо, шта би обе елите, и националне и грађанске Србије требало да учине? 

Прво, и једна и друга се морају, у одређеном смислу, еманциповати – ослободити свака својих, екстремних и вулгарних сценариста, сценарија и глумаца. Те недописане позоришне представе их, обе, вуку на дно реке, као воденички камен око врата. 

Национална Србија мора да одбаци теорије крви и тла, и илузију да се ратом могу променити границе.

Грађанска Србија мора да одбаци теорије протектората и илузију да се Србија може модернизовати бомбардовањима, комесарима и окупацијама. 

Друго, елите националне и грађанске Србије морају коначно почети да разговарају једна са другом. Неће им пасти круна са главе, ни једној ни другој, јер тих круна више нема, осим у њиховим маштањима.

У тај разговор оне морају да уђу саме, без посредника, и домаћих и страних подједнако. Јер, ни режиму ни страним амбасадама, тим јединим могућим посредницима, успех таквог разговора није у интересу. Напротив, у њиховом заједничком интересу је да Србија остане трајно, дубоко и безнадежно подељена унутар себе јер ће једино на тај начин моћи да је и даље држе у колонијалном положају, и споља и изнутра.

Разговор, ни за једну од ове две стране, не би значио одустајање од сопствених вредности, симбола, традиција и колективних сећања. Напротив, значио би јединствену шансу за њихову додатну проверу, у једном критичком дијалогу и окружењу, и омогућио да се обе те визије прилагоде реалности. Тиме би се, вероватно и помало приближиле једна другој. 

Треће, оне би требало да учине и додатни напор и идентификују оне тачке на којима могу постићи, у већем или мањем степену, узајамну сагласност. Те тачке, тзв. тачке везивања, представљале би онда својеврстан темељ на којем би било могуће градити једну сложенију грађевину.  

Иако би било незахвално покушати да се оне до краја идентификују у овом тексту, бар неколико тачака на тој мапи, exempli causa, можемо да предложимо: 

  • Србија је наша заједничка домовина, и излазак из диктатуре у којој живимо данас јесте у нашем заједничком интересу, независно од идеолошких разлика. Тај циљ, у овом тренутку, нико од нас не може остварити сам, али га сигурно можемо остварити заједно. 
  • Историја се више не може променити, иако је наше легитимно право да о појединим догађајима из ње имамо различите вредносне судове. Међутим, те разлике у схватањима, и субјективном доживљају, прошлости, не смеју да нас спрече у разумевању садашњости, а још мање у планирању будућности. 

https://zorancicak.wordpress.com/2018/02/03/sve-cigle-vavilona-izazovi-mentalnog-nasleda-evrope/

  • Постоји континуитет ослободилачких и одбрамбених напора српског народа у деветнаестом и двадесетом веку. Устанке и преговоре, победе и поразе, краљевине и републике, Куманово и Колубару, Кадињачу и Кошаре, повезује иста црвена нит. Сваки од тих симбола заслужује подједнако поштовање данашњих генерација. 
  • Антифашизам је највеће појединачно историјско достигнуће српског народа у двадесетом веку. То је морална вертикала која спаја и претходне и данашње генерације, и националну и грађанску Србију, али истовремено и српски народ у целини и све грађане Србије спаја са другим народима бивше Југославије и, изван тог хоризонта, са оним, још увек доминантним, делом Европе који и даље дели његове вредности и поруке. 
  • Ниједна страна држава не може да нам буде ближа од наше, нити се слобода од диктатуре може изборити уз подршку ма кога из иностранства. Таква слобода, поклоњена а не освојена, не би била ништа друго него ново ропство. 
  • Србија није усамљено острво. Она то никада није била, а данас је мање него икада раније. У свету који се мења, Србија мора да тражи, и бори се, за своје место у свету, као и свака друга држава. Истовремено, њена обавеза је и да своја знања и искуства понуди том свету и учествује у решавању заједничких проблема. 

И четврто, о оним питањима о којима данас не могу постићи сагласност, а њих ће бити свакако много, национална и грађанска Србија морале би да се договоре шта са њима даље чинити, бар у овом прелазном периоду који нам непосредно предстоји – морале би да пронађу својеврстан modus vivendi.  

Најпре, све расправе о историји требало би оставити историчарима, и од њих ослободити политичаре. Исто тако, расправе о економији, требало би оставити економистима, о праву правницима, о култури културним а о здравству здравственим радницима. 

Дакле, и сами политичари, национални и грађански подједнако, морају преиспитати оно чиме се баве, а посебно оно што причају около. Њихов посао није да имају своје мишљење баш о свему што их насртљиви а докони новинари буду питали а хистерична јавност очекивала да чује, а најмање да причају о ономе о чему ни сами не знају довољно.  

Њихов посао, исто тако, није ни да буду просветитељи и мењају нашу свест, него да нас, баш овакве несавршене какви јесмо, уведу у нову епоху.  

Од политичара, дакле, не очекујемо да нам дају logos него praxis.  

Баш као што је и посао аутомеханичара да нам поправи аутомобил, а пекара да нам испече хлеб, а не да нам држи предавања о Бици код Ватерлоа, цитира Брехта и расправља да ли је Микеланђело био бољи сликар од Каравађа. Са њим о томе можемо до миле воље ћаскати у кафани – али, тек онда када нам аутомобил буде поправљен а хлеб испечен. 

Коначно, политичари националне и грађанске Србије, чије је јединство неопходно како у завршној фази ослобађања од диктатуре Александра Вучића тако и у почетној фази изградње Србије после Вучића, треба да престану да говоре о ономе што нас раздваја и почну да говоре о ономе што нас спаја:

https://zorancicak.wordpress.com/2015/10/31/%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5-%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%D0%B0-terra-incognita-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D0%BD%D1%83%D0%BB%D1%82%D0%B5/

Посебно када се, у шта дубоко верујем, буде видело да је значај, а можда и број, тачака раздвајања много мањи од оних других, од тачака везивања. 

***

Када сам пре неколико месеци почео да пишем овај текст намеравао сам да посветим двојици наших политичара. Данас када сам га завршио од те намере сам одустао. Они су обојица паметни људи, па ће се препознати и сами, а за друге читаоце то би вероватно био један сасвим досадан и непотребан детаљ…

Mostovi Kenigzberga i Kosovske Mitrovice: o još jednoj istorijskoj alegoriji Aleksandra Vučića (31.03.2018)

Konigsberg

“Kad slušaju govore što dopiru iz tvoje kuće
smeju se, ali ko te ugleda, maša se noža
kao da vidi haramiju.
O Nemačka, bleda majko,
ala su te udesili tvoji sinovi,
da među narodima sediš kao ruglo
ili kao užas.”

(Bertold Breht, “O Nemačko, bleda mati)

 

U subotu 31. marta, u jednom od svojih brojnih solilokvija na temu Kosova, sa funkcionerima nekakvih nevladinih organizacija ovog puta u ulozi uobičajenih statista u studiju Pinka, Aleksandar Vučić je odlučio da upotrebi jednu zanimljivu istorijsku paradigmu.

Predlažem da najpre pogledate snimak tog izlaganja (ovaj komentar odnosi se na vreme od 16:47 do 18:18) pa da posle tih minut i po nastavite sa čitanjem ovog teksta:

 

***

Govornik je ovde, očigledno, želeo da podseti slušaoca na (inače sasvim nespornu) činjenicu da su razni narodi, u toku svog istorijskog trajanja, nekada menjali sopstveno geopolitičko težište, pomerajući ga u raznim pravcima, i da su – kao posledicu tih procesa – i mnogi gradovi često menjali svoje gospodare.

Na kulama njihovih tvrđava menjale su se zastave, na njihovim trgovima mešali jezici, na njihovim pijacama novčanice u opticaju, u njihovim crkvama molitve.

A sami gradovi menjali su i svoja imena. Tako je grčka Smirna postala turski Izmir, italijanska Fiume jugoslovenska Rijeka, mađarski Nađišeben rumunski Sibiu, holandski Novi Amsterdam američki Njujork

Dakle, da je krećući se istom istorijskom matricom, i srpski Uroševac postao albanski Ferizaj nije morao da nas podseća Aleksandar Vučić, ovom istorijskom dosetkom. Niti bi ta paralela, sama po sebi, i zasluživala ovaj komentar.

Međutim, ona dva primera koje je Vučić iskoristio u svom monologu nisu ni Smirna, ni Fiume ni Nađišeben ni Novi Amsterdam, nego dva grada koja je on nazvao nemačkim: Prag i Kenigzberg.

Ovde se otvaraju dva ozbiljna pitanja kojima ćemo se baviti u nastavku ovog komentara: prvo se tiče činjenica na kojima se ovaj iskaz zasniva, a drugo na njegove implikacije.

***

Najpre, Prag nikada u istoriji nije bio nemački grad – ako ne računamo šest godina nemačke okupacije u toku Drugog svetskog rata, kada je bio nemački, otprilike isto koliko su to bili i Beograd, Atina ili Pariz.

Vučić, međutim, ne pominje taj period (1939-1945) nego sredinu XIX veka (on navodi godine između 1848. i 1882) kada je, po njegovoj tvrdnji, većina stanovnika govorila nemački a ne češki.

Taj iskaz je, međutim, u faktičkoj kontradikciji sa svim dostupnim istorijskim izvorima: prema rezultatima popisa koji je u oktobru 1857. sproveo Carski administrativni i statistički biro, koristeći kombinovani jezički i verski kriterijum, od 71.922 popisana stanovnika četiri istorijska kvarta u Pragu, Čeha je te godine bilo 40.216, Nemaca 24.000 i Jevreja 7.706.

Nemački jezik je, međutim, u Pragu bio jezik elite, koji ju je povezivao sa prestonicom države u kojoj se taj grad, u to vreme, nalazio. To je, naravno, bio austrijski Beč a ne nemački Berlin kao što bi mogao da zaključi manje obrazovani slušalac Vučićevog monologa, ali na to ćemo se vratiti nešto kasnije.

Kao što je svojevremeno pisao Dr Servak Heler, praški novinar i političar:

„U Pragu, svi koji su držali do mode bili su germanizovani, jer je nemački bio u modi. … Izgledalo je kao da je samo običan svet češki, sluge, radnici, sitne zanatlije, mali trgovci. Svi koji to nisu želeli da budu, posebno krupni trgovci, preduzetnici, vlasnici industrije, prosperitetniji građani, službenici svih vrsta, advokati, notari … pripadali su nemačkoj jezičkoj zajednici iako ponekad sami nisu ni bili Nemci.“

Tu dolazimo do prvog problema u ovom iskazu Aleksandra Vučića, problema koji se kao crvena nit provlači kroz čitav njegov „evropejski“ javni diskurs: to je tzv. fascinacija elitom, fascinacija koja u sebi nosi duboko ukorenjene elemente tzv. Stokholmskog sindroma, identifikacije sa agresorom.

Prag devetnaestog veka je možda – češkim malograđanima onda, ili Vučiću danas – na površini odavao utisak nemačkog grada. Na površini, jer kao što smo videli, on to većinski nije bio. Nemački se zaista pretežno govorio po pozorištima, bankama, elitnim restoranima – svim onim mestima gde su oni voleli da odlaze onda, a Vučić voli danas.

***

Međutim, tu se problemi otvoreni ovim iskazom ne završavaju. Kao što smo konstatovali, u periodu na koji se iskaz odnosi (sredina XIX veka) Prag je bio prestonica jedne od krunskih zemalja Habzburškog carstva (Austrije, a od 1867. Austro-Ugarske), tzv. Kraljevine Češke. Tehnički, on je bio austrijski, a ne nemački. I na ovom mestu, opet, one manje obrazovane slušaoce Vučićevih govora moramo da podsetimo da to uopšte nije, niti je ikada (osim u periodu 1938-1945) bilo isto.

Bizmarkovo ujedinjenje Nemačke 1871. godine Habzburško carstvo je uporno pokušavalo da spreči, diplomatskim sredstvima kroz najveći deo XIX veka, a na samom kraju i vojnim sredstvima.

Početkom jula 1866. u Bici kod Kenigrac-Sadove (današnji grad Hradec-Kralove u Češkoj, ne mnogo daleko od Praga) austrijska Severna armija je izgubila od pruskih grenadira, čime je stavljena tačka na ambiciije Beča da spreči nemačko ujedinjenje, ali i na ambicije Berlina da austrijske zemlje naseljene Nemcima (među njima i Prag) pripoji Nemačkoj.

***

Konačno, kako bi pojačao dramski efekat svog govora, Vučić koristi i argument tzv. istorijskog primera. Najčešće, on to čini koristeći Lutera i Vebera, u jednom od svojih tekstova krajem 2017. godine pomenuo je i Vladiku Nikolaja, a ovog puta izabrao je Franca Kafku, inače stanovnika Praga. Franc Kafka je, kaže Vučić, pisao na nemačkom jeziku, što bi valjda trebalo da bude krunski dokaz da je sam Kafka bio Nemac, a Prag, mutatis mutandis, nemački grad.

Opet, i primer Kafke, u ovom kontekstu, samo je novi dokaz Vučićeve već poslovične površnosti – on, naime, jeste pisao na nemačkom, jer mu je to bio maternji jezik, baš kao što je to bio i svim drugim nemačkim Jevrejima.

Franc Kafka je rođen u porodici Aškenazi Jevreja, i njegov deda, Jakob Kafka, bio je shochet – tzv. ritualni kasapin, čiji je posao da životinje zakolje i pripremi po jevrejskim verskim propisima.

Da Franc Kafka nije umro od tuberkuloze u svojoj 40. godini (1924) dočekao bi Drugi svetski rat i verovatno bi sopstveni život završio u oblaku dima, sa milionima svojih sunarodnika, negde na širokom arhipelagu logora koje je u tu svrhu ustrojila Hitlerova Nemačka.

Sasvim je moguće da je među nemačkim nacistima 1945. bilo i onih koji su, kao što to Vučić implicira, žalili što Prag više nikada neće biti nemački grad. Ali teško da je ijedan od njih, u korenu tog sentimenta, imao baš sećanje na Franca Kafku.

Tako iskrivljena, kafkijanska, logika bila bi i za njih isuviše komplikovana – zato ju je, prvi u istoriji književnosti, na licu mesta smislio Aleksandar Vučić.

***

Ako sad krenemo na put u drugi grad iskorišćen u ovoj alegorijskoj igri, Kenigzberg, do kojih ćemo zaključaka doći?

Da, njega je osnovao monaški red Tevtonskih vitezova i odatle su oni kretali na osvajačke pohode u slovenske zemlje na istoku i jugu. Potom je bio prestonica istočne Pruske, i sve do 1701. u njemu su krunisani pruski kraljevi. U njemu je rođen i najveći nemački filozof ere Prosvetiteljstva, Emanuel Kant. I, od 1946. godine taj najistočniji nemački grad je sovjetski (a od 1991. godine ruski) Kalinjingrad.

Kenigzberg jeste bio više nemački nego što je to Prag ikada bio (Vučić je mogao, umesto Praga, da uzme bivši nemački Milhauzen, danas francuski Miluz, na Rajni – ta ilustracija bi bila mnogo adekvatnija) ali čini mi se da poenta, ipak, nije u površnosti kojom je Vučić tražio i analizirao istorijske primere ili u nespretnim načinima na koje je pokušao da ih objasni svojim (još površnijim od njega) slušaocima.

To bi, i jedno i drugo, bilo sasvim uobičajeno. Poenta je, plašim se, mnogo ozbiljnija i tiče se suštinskih implikacija koje izabrano poređenje sa sobom nosi.

Nemačka jeste vojno izgubila Kenigzberg 9. aprila 1945. godine, kada je nemački general Oto Lah predao svoj garnizon jedinicama 3. beloruskog fronta.

Međutim, Nemačka je, u jednom dubljem istorijskom smislu, Kenigzberg izgubila mnogo pre 1945 – u španskoj Gernici, u Varšavskom getu, u dimu krematorijuma Aušvica i Treblinke, u razrušenom Koventriju i Beogradu, u opsednutom Lenjingradu gde su ljudi, da bi preživeli, morali da postanu kanibali, u dnevniku Ane Frank u Amsterdamu.

Da svega toga nije bilo, ne bi Nemačka izgubila ni Kenigzberg. I to je odlično razumeo kancelar Vili Brant kada je kleknuo ispred spomenika u Varšavskom getu 1970. godine. Aleksandar Vučić, koji se iste te godine rodio, to očigledno nije razumeo čak ni pola veka kasnije. Već u nekim od njegovih ranijih autorskih tekstova očigledno je da on, sa dvadesetim vekom, ima prevashodno etički, a ne istoriografski problem.

Nemačka nije izgubila Kenigzberg zato što je imala lošu ratnu sreću nego zato što je bila istorijska pravda da grad koji je bio simbol germanske ekspanzije na istok, prestane da postoji kao takav simbol – zato je on morao da postane Kalinjingrad.

Germanofilija Aleksandra Vučića – njegova fascinacija ne samo Angelom Merkel, nego i Gerhardom Šrederom, ratnim zločincem iz najužeg kruga onih koji su odlučivali o agresiji na Jugoslaviju 1999. – nije ništa novo. Njegova benevolentnost prema germanofilski orijentisanim Srbima iz tridesetih godina prošlog veka, svojim ideološkim prethodnicima, takođe je poznata.

Ono što se, međutim, tek na ovom primeru tako jasno vidi, to je potpuno ignorisanje čitavog istorijskog konteksta u kojem Vučić analizira predmet svog obožavanja, Nemce.

Slušajući Vučićeve panegirike o Nemcima, nikada nije bilo ni nacizma ni Holokausta. Jedan veliki narod je izgubio ova dva grada koja su mu bila značajna i draga, eto, tek tako, bez ikakvog razloga. A prihvatajući taj, ničim izazvan, istorijski usud postao je još veći narod.

Ne, Vučić je u tom svom nerazumevanju dvadesetog veka očigledno propustio da pročita još jednog Nemca, Bertolda Brehta, koji je – pišući i opisujući to istorijsko vreme u kojem je njegov narod, eto, “izgubio” Prag i Kenigzberg, napisao i ove stihove:

“Kad slušaju govore što dopiru iz tvoje kuće
smeju se, ali ko te ugleda, maša se noža
kao da vidi haramiju.
O Nemačka, bleda majko,
ala su te udesili tvoji sinovi,
da među narodima sediš kao ruglo
ili kao užas.”

***

Međutim, problemi sa alegorijom koju je Vučić izabrao da sa nama podeli svoje refleksije o Kosovu, ovde ne završavaju, nego tek počinju.

Zašto je, zaista, od stotina drugih dobijenih i izgubljenih gradova širom Zemljinog šara u poslednjih nekoliko hiljada godina, izabrao baš ova dva? Jedan, koji je bio meta germanskog Drang nach Osten, i drugi, koji je bio njegov simbol?

Da li su Đakovicu i Uroševac okruživali Aušvic, Birkenau i Treblinka, ili su te etičke kapije okruživale Kenigzberg?

Da li su iz Peći i Prizrena pokretani krstaški ratovi na Albaniju, ili su oni iz Kenigzberga pokretani na Litvaniju, Rusiju i Poljsku?

Da li je srpski rektor Univerziteta u Prištini poslao hiljadu albanskih studenata kao taoce u zatvor u Nišu za vreme bombardovanja NATO ili je to ipak bio nemački rektor Karlovog univerziteta u Pragu koji je poslao hiljadu čeških studenata u koncentracioni logor Saksenhauzen, kao taoce za vreme savezničkih bombardovanja?

Objašnjavati Srbima da su gradovi na Kosovu izgubljeni zato što smo izgubili rat 1999. godine jedna je stvar. Ona možda nije prijatna, u nama sigurno ne budi osećaj pravičnosti i stvara duboke frustracije. Ali istorija je ionako često neprijatna, gotovo nikada nije pravična a izvesno (znaju to Nemci mnogo bolje od nas) stvara frustracije.

Međutim, objašnjavati Srbima da su gradovi na Kosovu izgubljeni zato što su, eto, i Nemci 1945. izgubili neke njima drage gradove, pa je to sada jedno te isto, ne samo da je istorijski pogrešna, nego je i u jednom dubljem političkom smislu vrlo opasna, a u etičkom pogledu krajnje uvredljiva paralela.

Ratovi za jugoslovensko nasleđe (1991-1999) ne mogu da budu paralela Drugom svetskom ratu – ni po uzrocima, ni po učesnicima, ni po načinu, a ponajmanje po istorijskom i ideološkom kontekstu u kojem su vođeni.

Oni bi, eventualno, mogli da budu paralela Tridesetogodišnjem ratu (1618-1648), u kojem su se nemački protestanti i katolici međusobno ubijali, uz aktivno učešće susednih zemalja (Švedske, Francuske, Poljske) zainteresovanih da im u tome pomognu. Bar tu činjenicu bi Aleksandar Vučić, kao poštovalac Martina Lutera, trebalo da zna.

Stvarni rat 1999. godine, onaj za teritorije, izgubila je vlada u kojoj je Aleksandar Vučić vodio ministarstvo propagande.

Dakle, ako Srbima danas uzor (a ni ovaj put Vučić ne propušta priliku da to ponovi) treba da budu Nemci, ako je naš Prizren njihov Prag a naša Kosovska Mitrovica njihov Kenigzberg, onda je i Slobodan Milošević Adolf Hitler, a Aleksandar Vučić Jozef Gebels.

Virtuelni rat 2019. godine, onaj za duše ljudi, vodi jedna druga vlada, u kojoj se nalaze, gle čuda, opet Aleksandar Vučić i njegovi istomišljenici iz 1999. godine. Oni isti, sa kojima smo izgubili i prethodni rat.

Možete li da zamislite Nemce koje 1965. umesto Adenauera i Branta baš Gebels i Ribentrop ubeđuju kako treba da prihvate realnost (ona je za njih, na žalost, bila mnogo sumornija od gubitka Praga i Kenigzberga) i postanu veliki narod, ugledajući se na Engleze koji su se, eto, dva veka ranije pomirili sa gubitkom Vašingtona i Njujorka?

Dakle, ako ovu Vučićevu paralelu prihvatimo kao legitimnu, onda smo zapečatili i pitanje srpske kolektivne krivice za Ratove za jugoslovensko nasleđe, pitanje koje poslednjih godina toliko zaokuplja revizionističke istoričare po regionu a i izvan njega.

Ta krivica bi se, na ovaj način, sa svih strana koje su u tom besmislenom ratu učestvovale prenela na jednu, a u okviru te jedne, sa promašene politike čije je kopile bila, proširila na čitav narod.

Svaki ratni zločin počinjen u tom ratu ovom Vučićevom paralelom postaje legitimna odbrana od agresije, osim onog srpskog. Svaki srpski se podiže na nivo Holokausta.

***

U osamnaestom veku, u Kenigzbergu je bilo ukupno sedam mostova preko dva rukavca reke Pregel koja prolazi kroz centar grada. Švajcarski matematičar Leonard Ojler postavio je 1763. svoj čuveni Problem sedam mostova – kako preći preko svih sedam mostova ali samo jedan jedini put svakim od njih – i ponudio nagradu onome ko ga reši. Mostovi su bili raspoređeni tako da rešenje, naravno, ne postoji – i to je sam Ojler matematički dokazao. U poslednjih 250 godina, taj problem niko nije rešio, a od sedam Ojlerovih mostova samo dva su do danas preživela ratove i renoviranja.

U Kosovskoj Mitrovici postoji samo jedan most i on je u poslednjih dvadeset godina postao zajednički simbol svih Vučićevih politika: onih starih politika, koje su od njega napravile veštačku granicu između dve polovine, severne i južne, nekada jedinstvenog grada, i ovih novih politika, u kojima za severnu polovinu više nema mesta.

Kao i oni mostovi u Kenigzbergu i ovaj u Kosovskoj Mitrovici ostaće arhitektonsko svedočanstvo jedne suštinski iste stvari – propalih politika. Istovremeno, čini mi se da je to i jedino što ovi mostovi i gradovi zaista imaju zajedničko.

***

Objavljeno 11.04.2018. na portalu mojizbor.info:

https://mojizbor.info/2018/04/vucic-kljuc-je-buducnost-srbije-ne-koliko-volimo-nasu-proslost/

Дан који је ујединио цео свет: мала прича о првом априлу

Hieronymus-Bosch_Ship-of-fools-225

“Први април је дан на који се подсећамо какви смо у остала 364 дана у години.”

(Марк Твен)

 

Занима вас шта има ново? Укратко. Преварио сам жену, учланио се у Српску напредну странку и почео да једем пилетину. Можете изабрати који год хоћете редослед за те три ствари, јер је савим свеједно: све оне су се десиле једног јединог дана у години у којем су могуће: данас.

Зашто постоји тај један дан у којем су једни људи склони да причају највеће могуће глупости, а други људи да у њих поверују? Зашто је тај дан баш први април? Како је дошло до тога да је цео свет, тако дубоко подељен у свему осталом, уједињен, изгледа, само у прихватању данашњег дана као Дана будала? Како нам се свима деси да тог дана поверујемо у понеку глупост?

Данас ћемо се бавити првим априлом. Пореклом обичаја везаних за овај дан, структуром такозване првоаприлске шале, њеним местом у књижевности и уметности, интегративним функцијама које има у модерном друштву, будућности која је пред њом.

 

I

Како је све то почело?

Fool

Стварно, како је све то почело?

Најранија веза првог априла са шалом и триком датира још из библијске приче о Потопу у Постању. Наводно је баш тог дана Ноа са своје лађе послао голубицу – прерано, како се испоставило – да нађе копно. Како би се сачувало сећање на тај догађај, постало је уобичајено да се они, који би га заборавили, сваког првог априла казне неком шалом – сличном оној коју је Бог, преко голубице, послао Нои. Тако је бар писао лондонски Public Advertiser 13. марта 1769, упозоравајући своје читаоце на предстојећи први април.

Средњовековне енглеске легенде, међутим, помињу први април већ у дванаестом веку. По тадашњим обичајима, сваки пут на који би краљ закорачио својом ногом постајао је државна својина. Грађани малог Готама, не желећи да изгубе свој једини пут (који су сами финансирали) одбили су да Јовану Без Земље дозволе улаз у њихов град и он је послао војнике да их казне. Првог априла, кад су војници дошли видели су малобројно становништво како се бави разним лудоријама: рибе су покушавали да удаве у бурадима са водом, а птице да затворе у кавезе на којима није било крова… Збуњени, војници су се вратили и рекли краљу како су у том граду живе све саме првоаприлске будале, па је бесмислено и кажњавати их, онако луде. Тако је Готам сачувао свој пут, избегао казну због непослушности, а у енглеско усмено предање по први пут унео кованицу “првоаприлска будала”.

У књижевности се први април, као дан шале, први пут појављује у вези са “Кентерберијским причама” Џефри Чосера, 1392. године. У једној од њих, лукава лисица је преварила сујетног петла, “32. марта”. Савремени експерти за средњовековни енглески језик, којим је Чосер писао, запазили су, међутим, грешку која је највероватније настала накнадним преписивањем текста. У оригиналу је, заправо, било написано “32 дана после марта” – па се лисичина шала са петлом, заправо, догодила 2. маја.

Француски песник Елој од Амервала је 1508. године први поменуо тзв. “априлску рибу” (poisson d’avril) – обичај да се сваког првог априла на леђа неопрезног човека неприметно закачи папирната риба и да се са њим потом тера шега. Овај обичај се касније проширио и на Белгију, делове Канаде и Швајцарске у којима се причало француским језиком, али и на Холандију (aprilvis) и Италију (pesce d’aprile). У свим тим земљама, жртва првоаприлске преваре назива се “априлском рибом“.

За први април 1530. године, у немачком граду Аугзбургу, била је заказана седница градске скупштине која је требало да разматра “важна финансијска питања”. Ипак, седница тог дана није уопште одржана (вероватно се већници на крају нису договорили онако како су планирали) али су разни шпекуланти, рачунајући унапред са одлукама које на крају нису донете, изгубили своје паре. Грађани Аугзбурга су их потом прозвали “првоаприлским будалама” – од те године први април је и у Немачкој добио своје данашње значење.

1539. године фламански песник Едуард од Дена писао је о племићу који је имао обичај да сваког 1. априла своје слуге шаље на измишљене, непостојеће или погрешне задатке (најчешће да припремају непостојећу свадбену прославу и за њу уручују чак и позивнице) а потом да ужива у невољама у које су, несвесни шале, улазили они сами, али и многи други људи на које би се погрешни задаци односили.

Ипак, најранији историјски потврђен случај првоаприлске шале у Холандији датира из 1572. године. Тог дана је, у једној од битака њиховог рата са Шпанијом, поражен војвода Алварез од Толеда и ослобођена лука Ден Брил. Пошто bril, на фламанском, значи и наочаре, домишљати Холанђани су, на оним подручјима која су још била под Шпанијом, победу описивали криптичном досетком: “Op 1 april verloor Alva zijn bril” (“Првог априла, Алва је изгубио своје наочаре”). Тако су наочаре овде употребљене као првоаприлска метафора за добијену битку и ослобођени град.

Први април се, као дан шале, појављује поново са напуштањем дотадашње средњовековне праксе да обележавање Нове године почне 25. марта и траје недељу дана. Како стари обичаји (као што је бар нама познато) тешко и споро одумиру (у Француској је, на пример, 1. јануар званично уведен као први дан нове године тек Русијонским едиктом Шарла IX, 1564. године) то су се многи људи и даље тврдоглаво држали 1. априла као првог дана Нове године. Док су их они који су већ прешли на ново рачунање времена тог дана исмејавали као затуцане будале.

Војвода од Лорене је са женом био заточен у граду Нанту – било је то 1632. у време династичких сукоба у Француској – и 1. априла је одлучио да побегне, тако што су се њих двоје прерушили у сељаке и сасвим мирно прошетали кроз градска врата. Неко их је ипак препознао и – бар тако легенда каже – узбунио стражаре. Ови су, међутим, били толико убеђени да се ради о првоаприлској шали да се нису помакли са својих места и уместо потраге у сласт су се смејали…

Првог априла 1698. лондонске новине Dawks’s News-Letter објавиле су да ће тог дана, у Тауеру, по први пут јавно бити одржана свечана церемонија прања краљевских лавова. Објавиле су чак и купон, уз напомену да ће они који га исеку и покажу на улазу у Тауер бити ослобођени плаћања улазнице од шест пенија (новине су коштале један пени). Као што можете и замислити: продато је неколико стотина примерака новина, док су запањени стражари у Тауеру читав дан морали да објашњавају огорченим Лондонцима како у Тауеру нема никаквих лавова, а још мање церемоније њиховог прања. Овај случај је иначе занимљив: бар ако је веровати хроничарима, грађани су већ тада били склони да пре поверују како лаже власт (“они негде тајно перу те лавове”) него новинари…

II

Првоаприлска шала

Laughing Fool

“Они који желе да изгледају мудри међу будалама, међу мудрима испадају будале” – упозорио нас је римски реторичар Квинтилијан још пре двадесет векова.

Шта је данас, заиста, првоаприлска шала?

За новине, то је начин да забаве своје читаоце: великим словима ће објавити измишљену вест, а потом, сутрадан, ситним словима објашњење да се ради о првоаприлској шали. За измишљене вести другим данима, неће наравно објавити никакво објашњење: оне се подразумевају.

За политичаре, начин да себе – бар једног дана – покажу блиским својим бирачима. Тако је, пре неколико сати, македонски шеф дипломатије Никола Димитров објавио твит у којем је саопштио да је “после година и година као земља кандидат, уморна од чекања да почну приступни преговори, инспирисана Брегзитом и у знак солидарности са Великом Британијом, Македонија одлучила да повуче своју апликацију за учлањење у Европску унију”. Има ли у свакој шали, па и у оној првоаприлској, пола истине? За сваки случај, Никола је на крају свог твита ставио и хаштаг #AprilFoolsDay.

За све нас обичне људе, првоаприлска шала је начин да, макар на један дан, изађемо из – често исувише озбиљне и депресивне – свакодневице.

Али, постоје и нека, заједничка, правила. Најпре, првоаприлска шала се мора, јасно и без одлагања, означити као таква: то је разликује од лажи. Та идентификација се чини тако што се, чим постане очигледно да је жртва обманута, мора рећи: Априлилили… – или већ неки еквивалент те речи на језику којим се служите.

Подразумева се, даље, да онај на чији је рачун шала направљена – ако испадне успешна – не сме да се љути. Као и да онај, који ју је направио, мора да престане са њом у тренутку када је жртва прихвати. Потом, заједно, могу да смисле наредну шалу – све до поноћи.

Како се на првоаприлску шалу гледа у данашње време, у епохи такозване политичке коректности? Мишљења су, као и о много чему другом, подељена.

Једни и даље обичај сматрају позитивним: он доприноси ослобађању од свакодневног стреса (па је добар за здравље), представља један од ретких дана социјалне једнакости (свако, заиста може да буде и варалица и преварен), подстиче креативно мишљење…

Други се, опет, са тим не слажу: првоаприлске шале подстичу суровост и злобу, представљају идеалну прилику за друштвено некажњиву манипулацију и подсмевање, а са собом носе и ризик да се сасвим озбиљна упозорења олако одбаце само зато што су се десила првог априла…

Где год, међутим, живели и у шта год друго веровали (или не) први април ће остати наша магична веза са детињством и светом у којем смо тада живели, светом за који нас данас везују само носталгичне успомене. Неких првоаприлских шала ћемо се сећати целог живота – баш као и амерички глумац Алан Алда, капетан Пирс из ТВ серије MASH. Он данас има преко 80 година али је у једном недавном интервјуу описао сопствени доживљај:

“Када сам имао око десет година учитељици сам поклонио првоаприлски сендвич, у којем је била мртва златна рибица!”

III

Дан у којем је свет уједињен

images (4)

Први април је дан који је, у пуном смислу те речи, ујединио савремени свет: земље, друштва и народе различитих историја, религија и култура. Ни у једној земљи он није државни празник али га у свакој од њих народ познају боље него неке своје праве празнике.

Ипак, обичајима успостављена правила се, од земље до земље, помало разликују. Тако је, на пример у Британији и Ирској шале могу збијати само до поднева првог априла – после дванаест сати у крчмама се могу препричавати шале које су се десиле у првом делу дана – али више није дозвољено правити нове.

Код Пољака, опет, првоаприлски обичаји одражавају дубоко укорењено празноверје: тог дана, наиме, не само да је дозвољено правити шале већ је и забрањено радити било шта друго, озбиљно. Овај обичај вуче порекло из древних времена: када је 1. априла 1683. закључио уговор о војном савезу против Турске са аустријским краљем Леополдом (било је то уочи оне одсудне одбране Беча када су Пољаци спасли хришћанску Европу – или бар јако воле да тако причају) пољски краљ Јан Собјески је тражио да се исти антидатира на 31. март – јер га иначе нико не би схватио озбиљно…

Американци су, опет, толико опседнути првоаприлским шалама да су склони да сваку вест, објављену тог дана, тврдоглаво сматрају шалом иако она некада то уопште није. Понекад, та тврдоглавост има и трагичне последице: 1. априла 1946. објављено је упозорење о цунамију, изазваном земљотресом на Алеутским острвима; нико га, наравно, није озбиљно схватио – на Хавајима и Аљасци зато је погинуло 165 људи. А понекад, може да има и оне комичне: 1. априла 1979. године, када је добио депешу о референдуму одржаном у Ирану (тада је та земља, формално, постала исламска република) дежурни у централи ЦИА је папир смејући се бацио у корпу за отпатке – сматрао је вест првоаприлском шалом свог колеге – и амерички председник Картер је о исламској републици Иран сазнао из новина, уместо од ЦИА-е…

Скандинавци, дициплиновани и прецизни као и у свему другом, успоставили су (ваљда, једини на свету) дозвољену меру лагања за први април. У Данској, Финској, Норвешкој, Шведској и на Исланду новине смеју да објаве само једну лажну вест првог априла; та лажна вест увек мора бити на насловној страни новина (читалац не сме бити доведен у ситуацију да сумња у све унутрашње стране) али, опет, то не сме бити главна вест на насловној страни…

Индуси, рецимо, никада нису имали првоаприлску шалу као саставни део своје културе, али су са временом и сами прихватили овај обичај – најпре у филмовима и популарној литератури па онда и у свакодневном животу. И ако питате неког Индуса шта за њега или њу значи први април, одговориће вам, најчешће: “Ништа. Али ако већ цели свет тако разуме овај дан, онда то можемо и ми…”

 

IV

И онда је свануо други април…

Sad-Jester-530x396

Дан првоаприлских будала је коначно завршио и пробудили сте се, са осећајем лаганог мамурлука, у јутру другог априла. Некога сте јуче преварили, и неко је вас преварио. Какав је дан у који сте управо кренули? Колико ће он бити озбиљан?

Живимо у свету у којем се, на жалост, лаже, и то ништа мање него данас, и у остала 364 дана у години. Такозваних лажних вести има све више; људи којима би професија требало да буде да говоре истину – учитељи, новинари, свештеници, судије, државници – испадају много већи лажови од пекара, месара и апотекара; лаж је постала друштвено прихватљива и данас прихваћена као мерило нечије социјалне интелигенције; од добрих грађана очекује се да верују у лажи које им говоре друштвени ауторитети, а њихова наивност сматра се одговорношћу.

Има ли, дакле, први април још икаквог смисла? Можда би било боље направити нови календар у којем би сваки дан био први април?

Заиста, некада смо се првог априла хвалили својим лажима, а сваког другог дана покушавали да их сакријемо. Данас, готово да се сваког дана хвалимо лажима, правдајући их разним мање или више интелигентним изговорима: од тога да је и лаж израз права на слободу јавне речи, преко позивања на разне изворе информација које би одговорност за изречену лаж требало да пребаце са нас на неког другог (најчешће, тај неко ће заувек остати анониман) па све до такозваних виших разлога (најчешће оних патриотских) које би требало да оправдају сваку изречену лаж.

Од свих њих, данашњи дан као разлог за наше лажи је још најневинији, готово племенит: и наша генерација понавља обичај који је почео пре неколико стотина година, само овлаш прилагођавајући његове облике и начине на који га врши времену у којем живи.

Можда би, за промену, требало да покушамо да – баш на данашњи дан – сви причамо истину? Да не преваримо никога, не представљамо се бољим него што јесмо, не обећавамо оно што не можемо да испунимо? Како би прошао тај један дан без лажи?

Знам, рећи ћете да би у дану без лажи онај један политичар који за себе воли стално да прича како је паметан, морао да ћути свих двадесет четири часа. То би му ваљда био једини начин да не слаже. И ту бисте вероватно били у праву. Али, и многи други од нас би онда тог дана морали да причају знатно мање него осталим данима?

Знам, рећи ћете да бисмо тог дана морали да кажемо како би некакав “међународно обавезујући уговор” који бисмо закључили са једним делом наше земље значио признање да тај део више није наш. Али, тог дана бисмо морали и да признамо како он више не би био наш чак и кад такав уговор никада не би био закључен…

И знам, рећи ћете да би, бар тог дана, такозвани грађани и такозвани Срби морали да признају да њихове међусобне разлике, на које су и једни и други толико поносни, ипак, постоје само у њиховим главама. Али, зар и све друге наше разлике не почињу и не завршавају се тамо?

Шта би нам онда први април, као међународни дан истине, показао? На пример, да је сама истина – упркос свим циничним примедбама и презиру коју постмодерна гаји према истини – и даље, ипак, могућа. А можда и да бисмо, ако бисмо престали да се међусобно лажемо, разумели да је и неки живот, другачији од овог, ипак могућ?

И онда бисмо могли да међународни дан истине са првог априла пренесемо на остала 364 дана у години. А да први април, поново, буде оно што је већ вековима – међународни дан шале.

У међувремену: водите рачуна да вас првог априла неко не превари, а ако већ ви то некоме радите, потрудите се бар да та шала буде духовита. Кад варате жене и учлањујете се у странке, будите опрезни – сваког дана. А пилетину, ако је волите, можете јести слободно…

 

“Njujorška misterija Aleksandra Vučića” (Boško Jakšić, Politika, 23.03.2018)

New York

“Neka mi Bog oprosti, ali slova alfabeta me strašno plaše. Ona su lažljivi, besramni demoni – i opasni. Otvoriš mastionicu, oslobodiš ih; ona izlete – i kako ćeš ikada ponovo da ih staviš pod kontrolu?”

(Nikos Kazancakis)

 

U petak 23. marta 2018. Politika je objavila tekst Boška Jakšića pod naslovom „Njujorška misterija Aleksandra Vučića“Sam tekst inače nije dostupan na internet stranici Politike i zato ovde dajemo link na integralnu verziju koju je objavio – a ko bi drugi – Pink.

http://pink.rs/vesti/63620/bosko-jaksic-njujorska-misterija-aleksandra-vucica

Politici i Pinku ostavljamo da se, ako budu želeli, bave autorskim pravima. Mi ćemo se, međutim, malo pozabaviti porukama koje je Boško Jakšić u ovom tekstu poslao čitaocima. Politikinim ili Pinkovim, svejedno – već neko vreme oni su ionako jedni te isti.

U suštini, autor pokušava dve stvari: prva je da problematizuje, racionalizuje, objasni i rehabilituje praksu tzv. „tajne diplomatije“; druga je da, pomalo očajnički, srpsku opoziciju učini makar blagonaklonom prema toj praksi i saučesnikom u njenom konačnom ishodu.

Kao iskusan analitičar, Boško Jakšić i ovog puta kombinuje malo senzacionalizma (vraćajući se, po ko zna koji put, na nekakva Tadićeva putovanja u Rim – kao da niko od nas to nikada nije radio u životu), malo zastrašivanja („bolje koalicioni partneri u Prištini nego specijalci Rose u Kosovskoj Mitrovici”) i malo zamene teza („Rušenje Vučića nije politika“).

I ne bi me, najverovatnije, ništa u samom tekstu podstaklo da ga komentarišem. Očajnički pokušaji Aleksandra Vučića da u diskursu pristojne, građanske Srbije dobije bar nečiju, makar kako malu, i makar na koji način izmoljenu i iskukanu podršku, nisu ništa novo. Nije ovo ni prvi ni poslednji tekst napisan sa tim ciljem.

Ništa u samom tekstu, dakle. Ali, činjenica da se u onome što je napisano bukvalno ponavljaju određene teze i poruke američke diplomatije sama po sebi je isuviše značajna a da bi se mogla prećutati.

***

Hajde da pogledamo tri ključne poruke:

Prvo: svaka procedura koja vodi ostvarivanju našeg geopolitičkog cilja je legitimna, ergo – nijedna koja tom cilju ne vodi nije legitimna.

Ako je to kršenje ustava suverene države – pa dobro, ako smo je već bombardovali zašto bismo sad vodili previše računa o njenom ustavu?

Ako je to uništavanje njenih institucija, ljudskih sloboda i demokratskih procedura – pa dobro, zar nije još Čerčil rekao da nećemo da živimo tamo?

Ako je to tajna diplomatija – pa šta?

„Pa šta“, ta uobičajena arogantna poštapalica svakog polemičara koji je čitaocu upravo pokušao da objasni kako je nešto loše, zapravo dobro (ali je čitalac, eto, glup i naivan) nije slučajno najčešće korišćena fraza u ovom tekstu.

Drugo: u ostvarivanju našeg cilja, angažovaćemo sve naše resurse.

U kakvom su oni međusobnom odnosu, da li se međusobno kritikuju, ili čak i vređaju, to nije bitno za naš cilj, pa zašto bi nas onda zanimalo? („Liberalna opozicija još ima priliku da se izdigne iznad uvreda koje im je Vučić delio šakom i kapom. Da pokaže da razmišlja državotvorno. Da takvim stavom prisili predsednika da odustane od zajedljive retorike.“)

Dakle, ako opozicija podrži naš geopolitički cilj, mi ćemo prisiliti predsednika da odustane od „zajedljive retorike“; a ako ne pristane, on će njih i dalje vređati, oni će zato biti jako tužni i plakaće po tviteru…

Treće: sve dok cilj ne ostvarimo (ali samo do tada), čuvaćemo našeg glavnog igrača a sporedni ako prežive, prežive, ako ne, zamenićemo ih nekim drugim.

(„Rušenje Vučića nije politika. Rušiti ga kada pokušava da reši pitanje Kosova je destilisana glupost.“). Posle ćemo zameniti glavnog, dovesti neke nove sporedne, i opet Jovo nanovo…

Ovo su, uglavnom, tri osnovne teze koje američki diplomata Metju Palmer, jedan od ključnih učesnika na anglo-američkim sastancima 2010-2011. kada je dogovoreno formiranje SNS i određeni njeni ključni politički zadaci, uporno ponavlja već skoro deceniju.

***

Palmerov problem je, međutim, što se ta strategija ne ostvaruje kako je planirano, delimično iz objektivnih, a delimično iz subjektivnih razloga. Naš problem je što i vlast i opozicija, svako iz svojih razloga, misle da, ako igraju po Palmerovim pravilima, još uvek mogu nešto da ušićare.

Najpre, rat u Ukrajini koji je počeo 2014. godine, sa svim naknadnim zaoštravanjima odnosa između Rusije i Zapada, nije mogao da se predvidi u vreme kada je ova strategija formulisana. Ruski odgovor – prenošenje konfliktne zone na Balkan -. još manje. Ono što je Palmer planirao u čistom, gotovo laboratorijskom, okruženju, ostvaruje se u jednom novom, mnogo komplikovanijem.

Iako su ga mnoge kolege u Stejt Departmentu upozoravale da taktičke i operativne pretpostavke svog plana blagovremeno prilagodi promenjenom strateškom okruženju, Palmer to jednostavno nije učinio. Valjda je bio zauzet pisanjem knjiga…

Drugo, u međuvremenu su se pojavili i novi igrači koji 2011. takođe nisu bili prisutni: Erdoganova Turska, sa ciljem da na Balkanu poravnava svoje račune sa Zapadom; Kina, koja namerava da preko Balkana iskoristi slabe tačke evropskog trgovinskog, saobraćajnog i infrastrukturnog modela.

Američka frustracija Turskom, i nemačka frustracija Kinom, učinile su prvobitnu Palmerovu postavku („Kosovo out, Serbia in, Russia down“) potpuno neostvarivom.

I treće, tzv. „prethodno kontingentiranje“ Vučićevih „nestašluka“ (da upotrebim jedan Palmerov termin iz 2013-2014) se takođe pokazalo pogrešnim. Sa prolaskom vremena tih nestašluka je bivalo sve više, i bivali su sve ružniji. Što su oni bili ružniji, pojavljivalo se sve više nepredviđenih činilaca: nekakvih liberalnih medija, evropskih poslanika, nevladinih organizacija, kontrolnih institucija – svih onih „pain in the ass“ koji devojci sreću kvare i podsećaju da sama činjenica što je neko „Our son of a Bitch“ nije više dovoljna. I da u XXI veku ona više ne može da znači isto što je značila u XX, kada je američki predsednik Ruzvelt prvi put upotrebio ovu frazu opisujući nikaragvanskog diktatora Anastazija Somozu.

***

U teoriji igara, kada se pretpostavke plana suoče sa promenjenom stvarnošću, postoje dva rešenja: jedno je promena pretpostavki, drugo je angažovanje novih resursa da se plan, uz povećane troškove i dodatne kolateralne štete, ipak realizuje na prvobitan način. Mudri igrači biraju prvo rešenje.

Palmer je, međutim, izabrao drugo: proširio je pritisak i na srpsku opoziciju da se (i) ona uključi u ostvarivanje zadataka prvobitno datih samo Vučiću.

Tu nepristojnu ponudu su Brajan Hojt Ji i Ves Mičel već nekoliko puta u poslednjih godinu dana preneli tzv. „opozicionim liderima“. Jedan od njih ju je, pomalo neoprezno, bio poluprihvatio i ostao poslednjih nedelja bez svoje stranke. Pošto očigledno ponuda nije shvaćena dovoljno tačno, brzo i prilježno, i od dovoljnog broja njih, evo je sad ponovo, u epistolarnoj formi, sa poštarom Boškom.

Hajde da vidimo zašto je u celom planu tzv. srpska opozicija sad odjednom postala toliko značajna?

Zar u prethodnih šest godina nije učinjeno sve da se ista, kao jedan nepotreban remetilački faktor, potpuno uništi?

Da je ponuda toliko dobra kao što to Srbe ubeđuju Palmer, Ji, Mičel i Boško – zašto bi onda njene blagodati Vučić želeo da deli sa drugima? Zar ne bi bilo logično da svu slavu prigrabi samo za sebe?

Sva ova pitanja su, zapravo derivat jednog drugog, mnogo starijeg, pitanja: ako je nezavisnost Kosova već gotova stvar, zašto je onda toliko važno, gotovo neophodno, učešće same Srbije u njenoj formalizaciji?

Odgovori na oba pitanja kriju se u istoj zoni: tzv. projektovane izvesnosti, jednoj od pretpostavki Palmerovog plana koje su u međuvremenu najviše uzdrmane promenjenim okruženjem u Evropi i svetu.

Tako je, 2008. smo mislili da možemo da napravimo državu sami, sa malo naših marinaca i nešto njihovih narko dilera. 2012. smo shvatili da nam je ipak potreban i neki revers iz Beograda, ali smo smatrali dovoljnim da ga potpiše prvi koji ne bude žurio na voz. 2018. se ispostavilo da nam je ipak sigurnije ako bi revers potpisali svi…

Igrajući se šahovskim figurama na tabli u kojoj neće živeti, Metju Palmer sada ozbiljno preti da poruši celu tablu. Jer, ako se kompromituje samo jedan lider, istorija pokazuje da postoje načini da se taj problem reši, ovako ili onako. Ako se kompromituje cela stranka, ni nje ne mora više da bude.

Ali, ako se odjednom kompromituju svi lideri i sve stranke – ceo jedan politički sistem – onda, kako nas istorija uči, postoji samo jedan izlaz iz takve situacije – revolucija.

***

I na kraju: zašto se baš u ovoj godini stiče utisak da se, svi pomalo, nalaze u svojevrsnoj trci sa vremenom?

Najpre, Evropskoj komisiji ističe mandat u maju sledeće godine i sada je vreme za njene članove, pa i veselu Federiku Mogerini, da fiksiraju svoje finansijske aranžmane pred odlazak.

Da podsetimo, njena prethodnica Ledi Ketrin Ešton je, na godinu dana pred istek svog mandata 2014. potpisala poverljivi ugovor kojim joj je garantovano 400.000 funti u naredne tri godine – pod uslovom da ne prihvati nikakav drugi aranžman za to vreme.

Ali, taj ugovor joj je potpisan tek kad je isporučila tzv. Briselski sporazum. I zato ja razumem zašto se Mogerinijevoj tako žuri da nešto slično, ma šta to zaista bilo, „isporuči“. O otpremnini uvek treba blagovremeno voditi računa.

Drugo, Stejt Departmentu se isto tako žuri da, uoči polovine Trampovog mandata, isporuči bar neki spoljnopolitički uspeh. Sirija je, kao što vidimo, američka katastrofa. Rusija je noćna mora. O Iranu ne smeju ni da razmišljaju. Čak i mala Severna Koreja je tvrd orah…

I ko je tu bolji od Metju Palmera, sa svojom požutelom fasciklom iz pisaćeg stola, i jednom zemljom koja budi – ovim generacijama Amerikanaca već prilično maglovita – sećanja na neke građanske ratove, genocide, bombardovanja?

„Evo šefe, oni će tamo nešto da potpišu, a ti ćeš onda da pustiš tvit da je Amerika ponovo velika.“

I jednima i drugima se žuri jer će se, već krajem ove a naročito u toku 2019. godine, raspored faktora moći bitno promeniti na više tačaka Zemljine kugle.

Najpre će izbori za Predstavnički dom i Senat u SAD, u novembru, učiniti kraj Trampovim spoljnopolitičkim ambicijama, ili onima što će od njih tada ostati. Sa demokratskom većinom u oba doma Kongresa, Milerovom istragom o Rusiji i raznim porno zvezdama koje će nastupati po tabloidima sa svojim golicavim sećanjima o Trampu, Palmerova požutela fascikla vratiće se u prašinu njegovog pisaćeg stola.

Drugo, promenjena slika Evrope u poslednjih pet godina odraziće se, konačno, i na strukturu Evropskog parlamenta čiji će poslanici biti izabrani u 28 država članica, od 23. do 26. maja sledeće godine. Veliko je pitanje kakva će biti fizionomija nove većine evropskih poslanika koji će formirati narednu izvršnu vlast u Briselu.

Među njima više neće biti britanskih poslanika, struktura nemačkih biće bitno promenjena, italijanskih takođe, a o onima iz zemalja sa evropskog Istoka da i ne govorimo. Da li će, ovakva kakva je danas, EU uopšte preživeti svoju narednu vladu, iskreno, ne zna više ni ona sama.

***

Bez obzira šta srpska politička elita odluči u 2018. oko Kosova – da kapitulira ili da to ne učini – ovo pitanje će već dogodine u dva glavna centra svetske moći biti podjednako nezanimljivo.

Naša opozicija može da posluša nepristojnu ponudu Boška Jakšića iz ovog teksta – da okrene drugi obraz na Vučićeve uvrede, ritualno žrtvuje još nekoliko stranaka, slegne ramenima na dalje urušavanje institucija sopstvene države i – da podrži rešenje kojim će od sopstvene, nezakonito otcepljene, teritorije Srbija napraviti kompletnu državu.

I da posle, za nagradu, uđe u neku Vučićevu vladu. Ili, da je čak formira i sama, bez njega. Kao da bi, u toj situaciji, i uoči onoga što bi se neminovno desilo kao posledica, uopšte postojala neka razlika?

A može i da to ne učini. Može da pokuša da se razlikuje od Vučića i po one poslednje dve stvari koje su im, na žalost, još ostale zajedničke – po sopstvenom kompleksu niže vrednosti i po odnosu prema Metju Palmeru.

Koji god put opozicija izabrala, taj izbor ostaće svedočanstvo o meri njene mudrosti, hrabrosti, i vizije, u jednom istorijskom vremenu. Pri čemu, nema te pristojnosti koja će pogrešan izbor moći naknadno da učini ispravnim, niti ima te nepristojnosti koja bi ispravan izbor mogla da naknadno učini pogrešnim.

Ovo upozorenje, poštenja radi, moramo da proširimo i na javno mnenje u Srbiji, duboko zahvaćeno fatalizmom (često na granici srednjovekovnog misticizma), malodušnošću i prepuštanjem sudbini. Jer, u jednom širem smislu, kako možemo da od bilo koga očekujemo da sam sebe emancipuje, ako prethodno mi sami nismo u stanju da to učinimo?

Osim ako ih, sve zajedno, i vlast i opoziciju, nismo već otpisali. Tada bi nam, zaista, bilo sasvim svejedno šta će da učine. Mi ćemo ionako učiniti ono što moramo.

Inače, samo desetak sati po objavljivanju Boškovog teksta, Aleksandar Vučić je, u direktnom prenosu na ružičastoj televiziji, dao za pravo prvoj od dve njegove teze, i to jednom lakonskom polurečenicom:

„Ne mora običan čovek baš sve da zna.“

Da li mora ili ne mora, šta je to uopšte „običan čovek“ a što to „baš sve“ – sve te teme za sholastičke rasprave tipa „Koliko anđela može da stane na vrh jedne igle?“ – ostavićemo kao inspiraciju nekom drugom autoru (evo, na primer, Bošku?) za neki novi tekst.

Mi ćemo se zato zadovoljiti lakonskom polurečenicom:

„Nas koji znamo sasvim dovoljno ima već sasvim dovoljno da će to svakako saznati i običan čovek.“

***

Ламент над Београдом: узроци и поуке једног изборног (не)успеха


Beograd 2Ти, међутим, стојиш над широком реком

Над равницом плодном, тврд, уздигнут као штит.

Ти певаш ведро, са грмљавом далеком

и ткаш у столећа, са муњама, и своју нит.

(Милош Црњански, “Ламент над Београдом”, 1956)

I

Исход битке за Београд: математика против психологије

Kalemegdan

Пре недељу дана завршена је политичка битка за Београд. По дужини те битке, ресурсима које су обе стране ангажовале и страшћу са којом су је водиле, она је, на први поглед и бар понекад, изгледала као много више. Неко би рекао, као битка за Србију, али би такво објашњење било помало поједностављено. Као битка за сопствену визију Србије, звучало би помало претенциозно. Нешто између, рекао би вероватно мало мудрији посматрач. И, углавном би био у праву.

Политички пејзаж је наставио да се мења. Некима те промене делују трагично, некима опет сувише споро, трећи их уопште не примећују или их сматрају безначајним. Како је Фридрих Ниче написао:

“Предност лошег памћења је у томе што неко по неколико пута ужива у истим добрима стварима као и први пут.”

Математика је, међутим, прецизна: у односу на изборе 2014. године агрегат гласова странака (директно или индиректно) на власти смањен је за нешто мало више од 90.000 (са 537.169 на 446.489). Агрегат гласова опозиционих странака (у целини или претежно, и свих идеолошких опција) повећан је за око 105.000 (са 223.634 на 328.174). Разлика између владајућег и опозиционог блока је за четири године смањена скоро три пута, са око 314.000 гласова на 118.000. Број изашлих на гласање повећан је за нешто мање од 10.000 (са 805.046 на 814.477).

Тумачење ове, као уосталом и сваке друге, политичке математике ће, наравно, бити различито – код сваког који ће то чинити оно ће остати превасходно у зони психолошке перцепције и представљаће прилично сложену резултанту очекиваног и оствареног. Искуснији су већ научили да се радују малим стварима, они други не знају да се радују ни великим – и зато не чуди да ће песимиста, и овог пута као и увек до сада, бити више него оптимиста.

У овом тексту не бавимо се појединачним добитницима и губитницима, нити имамо амбицију да прве хвалимо а друге тешимо – то би ионако био бесмислен посао. Уместо тога, покушаћемо да одговоримо на питање које нам се чини значајнијим: зашто је овај резултат на крају испао такав какав је испао и шта је (све) било неопходно да би он био другачији. Или – ако хоћете – шта је све неопходно да тај резултат, на неким наредним изборима, заиста буде другачији.

Исто тако, нећемо се бавити ни анализом бројних појединачних злоупотреба државних ресурса учињених у корист две изборне листе владајућег естаблишмента. Многе од њих су документоване, више или мање квалитетно, и тиме ће се, кад се стекну политички услови, бавити надлежна јавна тужилаштва.

Дакле, бавићемо се превасходно анализом два доминантна дискурса у којима је кампања вођена, покушавајући да и у једном и у другом идентификујемо њихове јаке и слабе тачке.

 

II

Одбрана и последњи дани

bowler_hats

Естаблишмент је, поново али много бруталније него икада раније, експлоатисао једноставну бинарну логику да је свака власт добра из простог разлога зато што је власт и да свака опозиција – из истог тог разлога – није добра. Као и сваки нормативни а не реални суд, ни овај није био, нити је уопште претендовао да јесте, заснован на било каквим чињеницама.

Овако постављена, дихотомна хипотеза је представљала јак одбрамбени механизам: неизвесно ново се увек перципира као нешто ризичније, па самим тим и опасније од извесног старог, па макар и лошег. Уосталом, одбрана је по правилу лакша од напада: приликом напада на опседнуте градове у Средњем веку нападач је морао, да би имао икакве шансе на успех у директном сукобу, да рачуна са отприлике три пута већим снагама од браниоца.

Естаблишмент је, исто тако, вешто користио чињеницу да Београђани, свему упркос, ипак живе много боље од својих сународника у остатку Србије. Па ако они, којима је много горе него вама, нису незадовољни, зашто ви хоћете преко хлеба погаче?

Не можемо рећи да то баш нисмо знали: још у децембру, из необјављених истраживања јавног мнења у Београду, које је спровела једна америчка фондација, било је очигледно да је степен незадовољства Београђана квалитетом сопственог живота ипак мањи него што се очекивало. Већ тада је пажљивом читаоцу морало да буде јасно да незадовољство, превасходно, треба политички а не социјално артикулисати, али о томе ће бити више речи нешто касније.

Коначно, естаблишмент је (и) овог пута, сасвим свесно, жртвовао неколико политичких странака са којима је иначе био у сталним савезима, стратешким или тактичким, да би тим преливањем компензовао ону количину гласова које је, иначе, његова матична листа изгубила.

Упркос свему томе, естаблишмент у целини имао је нето негативни ефекат на овим изборима: агрегат гласова власти мањи је за 90.000 или око 17% у односу на стање са којим је завршио изборе 2014. године.

III

Клице пораза у Пировој победи

Pyrrhic

Међутим, листа парадокса се овде не завршава. Победа заснована на илузијама у себи носи клице будућих стварних пораза. Три такве клице су за естаблишмент посебно опасне.

Прва се тиче стандарда самог демократског процеса, који су по свим упоредивим параметрима знатно нижи не само од оних 2014. него и од оних 2017. године. Третирање целог Београда као ратне зоне месецима, упорна јурњава за тзв. капиларним гласовима (што је само еуфемизам за купљене, уцењене или на други начин отете гласове), фактичко потчињавање државних институција (укључујући ту и полицију и тужилаштва) парадржавним формацијама владајуће странке, поновни незаконити састав изборне комисије, манипулације измишљеним и фантомским листама, физичко ометање својих противника у току изборне кампање, непоштовање изборне ћутње – све су то каменчићи који заједно дају гротескну фреску једне наказе која већ опасно осликава обрисе фашизма.

У избору између количине власти и квалитета државе Александар Вучић је, опет и предвидиво, изабрао количину власти – државу, као скуп институција и процедура које би морале да ограничавају његову самовољу, он ионако презире и, негде дубоко у себи, мрзи.

Друга клица пораза тиче се међународних последица ових избора. Александар Вучић је поново пошао од просте једначине: што имам више унутрашње власти то је и моја међународна позиција јача. Та једначина је, међутим, суштински погрешна – више власти значиће и већа (а не мања) очекивања његових међународних партнера, краће рокове који ће му бити постављени за извршавање обавеза које је преузео, веће притиске у погледу свега онога што је тим партнерима заиста важно: разрешења односа са властима на Косову, пацификације Републике Српске, смањивања руског, турског и кинеског утицаја.

Да је, на пример, ове изборе изгубио он би имао лагоднију међународну позицију и могао би да добије дуже рокове и блаже услове. Он, међутим, очигледно није у стању да ову дијалектику схвати и тако ће се, као са колатералном штетом ове Пирове победе, већ у остатку ове године суочити са много јачим притисцима него на њеном почетку. Ти притисци већ полако постају јавни и све више ће то бити.

Трећа клица пораза се односи на ситуацију створену после самих избора. Да ли су друштвени конфликти смањени? Нису – као што смо видили, на многим тачкама су и додатно повећани. Да ли је, на основу ових резултата, естаблишмент у стању да изврши нову кооптацију елита и повећа ефикасност вршења своје власти? Није – напротив, ми већ преко месец дана имамо неке оставке у влади које још нису јавно саопштене, и које ће, наредних недеља, покушати да се замаскирају као тзв. реконструкција.

У једном дубљем смислу, ми се суочавамо и са једним потенцијално много опаснијим феноменом. Београдски избори су, много више него прошлогодишњи председнички, потврдили већ уочљиви тренд стварања два друштва у Србији. Разлике између два доминантна дискурса – званичног и алтернативног – постају толике да се они више готово нигде не пресецају. Више не постоји дискурс – не само вредносни него чак ни чињенични – који би био заједнички за читаву Србију.

Свако од два друштва је усвојило сопствени политички и етички систем вредности, сопствене хероје, културне обрасце, па чак и сопствени речник, и херметично се у њега затворило. Комуникација више не постоји, узајамна емпатија још мање, а одавно празан простор између та два друштва готово да је постао вакуум. Трансфери из једног у друго друштво баш зато се све више доживљавају као нешто више од обичне издаје – као бласфемија.

Та два друштва само заузимају исти физички простор. Али духовно, она живе једно поред другог, а не више једно са другим.

 

IV

Неподношљива лакоћа фрагментације

puzzle-matrix

Хајде да сад погледамо и резултате тзв. опозиционог блока. Кажемо такозваног, јер он, поново, није постојао. Стратегија фрагментације, која је од почетка била једно од главних оружја владајућег режима, резултанта сложене калкулације међусобних сујета и интереса, претеране идеологизације, пропагандних спинова и дискретне стране подршке, још прошлог лета онемогућила је креирање и експлоатацију тзв. синергетског ефекта, и самим тим стварање победничке атмосфере. То смо, уосталом, сви одавно знали.

Па ипак, упркос интензивној губитничкој стигматизацији, тзв. агрегат опозиционих гласова повећан је за око 105.000 или скоро 47%. На свака два опозициона гласа из 2014. године пре недељу дана у кутије су убачена три. Како су они распоређени сасвим је друго питање које нас тренутно не интересује.

Али, да ли је укупан број тих гласова могао да буде већи? Чини нам се да је, упркос свим почетним стратешким дефицитима, могао – да су они који су обликовали опозициони дискурс кампање (ако је то, уопште, неко озбиљно и радио) имали нешто већи мисаони капацитет и шире хоризонте размишљања.

Где су, у обликовању кампање, почињене кључне грешке? По нашем мишљењу било их је четири.

 

V

Грешке поновљене историје

The-Lovers-2

“Историја се дешава као трагедија а понавља као фарса”, написао је Карл Маркс 1852, полемишући са Хегелом, у “Осамнаестом бримеру Луја Бонапарте”.

Маркс је, међутим, после ове, у литератури иначе често цитиране, реченице додао и следеће две:

“Традиција свих мртвих генерација притискује као мора мозак живих. И управо кад изгледа да су заузети тиме да себе и ствари преокрену, да створе нешто чега још није било, управо у таквим епохама револуционарне кризе они бојажљиво призивају у своју службу духове прошлости, позајмљују од њих имена, бојне пароле, костиме, да би, прерушени у то пречасно рухо и помоћу тог позајмљеног језика, извели нови светскоисторијски призор.”

Прва грешка била је упорно, готово тврдоглаво, инсистирање на тзв. поновљеној историји. Режим Александра Вучића је исто што и режим Слободана Милошевића. Пошто смо овај други победили 2000. године, то значи, mutatis mutandis, да ћемо победити и овај први, само ако будемо довољно упорни. Ако уклонимо неке старе компромитоване људе а доведемо неке нове који то нису или су то мање; ако залепимо довољно плаката, одржимо довољно трибина и поставимо довољно штандова; ако добијемо довољно секунди на телевизијама; ако сакупимо довољно пара; ако се видимо са довољно страних амбасадора…

Читава ова механицистичка парадигма је, међутим, пропустила да уочи ону најбитнију чињеницу: режими Александра Вучића и Слободана Милошевића једноставно нису исто.

Најпре, постоје крупне објективне разлике. Два режима функционишу у потпуно другачијим унутрашњим и међународним околностима. Владају Србијом чија је демографска, социјална, економска и психолошка структура за двадесет година битно промењена. Налазе се у потпуно другачијим међународним окружењима и суочени су са потпуно различитим изазовима. Имају на располагању сасвим другачије технолошке ресурсе, и квантитативне и квалитативне.

Поред тога, не смеју се пренебрегнути ни оне субјективне разлике. Док је режим Слободана Милошевића био склон да злоупотребљава државу зарад политичких интереса, режим Александра Вучића уништава државу зарад интереса различитих криминалних група од којих суштински зависи. И док је, у време Милошевића, опозиција имала релативно једноставан задатак – да се потруди да држава, у политичким сукобима, буде колико год је то могуће неутрална – опозиција у време Вучића има много сложенији задатак – да државу заштити од уништења у које је води владајућа политичка супраструктура.

Према томе, почетна парадигма је била погрешно постављена, и као што су, када се крене погрешним возом све даље станице на тој прузи погрешне, тако су, из ове погрешно постављене почетне парадигме произилазили и сви други погрешни закључци. Они о коалицијама, бојкотима, техникама, мотивационим паролама, стратешким савезима и тако даље.

Исто тако, и погрешан закључак да ће промена београдске власти довести до промене власти у Србији представља најфинији пример грешке до које је довела илузија о историји која се понавља. Да су архитекте опозиционих кампања ово боље проучиле схватиле би да ће се десити управо супротно: промена власти у Србији довешће до промене београдске – као и сваке друге локалне – власти.

Да, Београд више није свет, какав је био пре двадесет година. Београд је сада исти као и свака друга паланка у Србији, само што је, ето, мало већи.

 

VI

Богатство у лидерима, сиромаштво у идејама

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

“Мој Хорације, има више ствари на земљи и небесима но што се и сања у вашој филозофији…” каже Хамлет свом пријатељу у петој сцени првог чина.

Друга грешка односила се на недостатак смислених одговора на практично свако фундаментално питање са којим је Србија данас суочена и на којем је владајући режим могао да се ефикасно нападне.

Модели друштвене (ре)интеграције – национални, грађански или комбиновани, типови модернизације, проблем успореног привредног развоја и заостајања за светом у којем живимо, нарастање екстремизма и насиља, погубне последице систематске ревизије историје – сва ова питања су у већини опозиционих кампања била једноставно игнорисана а озбиљни одговори замењени поједностављеним, површним и често тривијалним асоцијацијама, метафорама, не ретко и јефтиним досеткама.

Отклањање последице је, по правилу, нуђено уместо решавања узрока. Промена система је нуђена а да сам систем није ни био дефинисан. На идеологији су, код бирача којима до идеологије није било претерано стало, инсистирали они који у ту идеологију ни сами нису претерано веровали.

На целом спектру, од клерикалне деснице до анархистичке левице, политичари опозиције, ништа мање од политичара на власти, потцењивали су интелигенцију својих бирача а прецењивали сопствени утицај за који су многи од њих, све до недеље увече, и даље олако веровали да је харизматичан.

Ово богатство у лидерима, а сиромаштво у идејама директно је утицало да, прошле недеље, код куће остане чак сто хиљада бирача у Београду који су прошлог априла гласали на председничким изборима. Тих сто хиљада, сада знамо, нису били гласачи естаблишмента. Они су очекивали нешто више и то више што су очекивали, очигледно, нису нашли у понуди.

***

Трећа крупна грешка тицала се олаког односа према самој држави. Наша опозиција је, grosso modo посматрано, упорно и тврдоглаво, третирала целу државу, en bloc, као приватну прћију Александра Вучића и његове дружине, као скуп неких необразованих, страначки постављених људи, хохштаплера које ћемо ми лустрирати чим будемо могли, и довести младе, стручне и способне којима, ето, обилујемо…

Овде се не ради само о увредљивој ароганцији него, пре свега, о недопустивој површности. На друштвеним мрежама су самозване судије јавно лицитирале листама за лустрацију, без довољно чињеница и играјући се прегрејаним емоцијама.

Међутим, већ и аналитичари почетници били су дужни да опозиционе лидере упозоре на процесе који се одигравају ту, пред њиховим очима. На судије Апелационог суда који, по цену високих личних ризика, одбијају да осуде невине људе само зато што је то у интересу Вучићеве пропагандне машинерије. На судије Касационог суда који одбијају политички мотивисане предлоге промена Устава. На чланове Фискалног савета који јавно упозоравају на фалсификоване податке о паду незапослености. На новинаре Јавног сервиса који, иако уцењени губитком посла и черечењем по насловним страницама таблоида, бар понекад успевају да објаве и оно што се Вучићу не допада.

Одговорна опозиција би, јавно и гласно, подржала сваки онај део државног апарата који се супротставља самовољи и залаже за поштовање устава, закона и правила струке. Што је то залагање ређе, оно је и вредније па би и подршка морала да буде већа. Наша опозиција је, на жалост, била толико заокупљена својим сопственим нарцизмима малих разлика а да би могла да посвети пажњу било чему што се догађало у стварном свету, изван њених кула од слоноваче.

Тако, онај део државе који је против диктатуре Александра Вучића не само да није био охрабрен у свом одговорном понашању, него га је друштво, чије је вредности бранио и чији је природни савезник био, оставило на цедилу. Заједно са прљавом водом, опозиција је из корита избацила и дете.

 

VII

Комплекси ниже вредности

Kremlin WH

И коначно, четврта крупна грешка тицала се (не)разумевања читавог међународног контекста у којем се Србија налази, у оквиру којег се обликује (и) њена судбина као и правила по којима њени политички актери морају да се понашају. Већ смо видели да Александар Вучић суштински није разумео тај контекст и да је погрешно проценио кључне међународне токове у последњих четири-пет година доводећи тако Србију у изузетно тежак положај. Међутим, занимљиво, те токове изгледа није разумела ни већина опозиционих првака – и то она која за себе воли да говори како је образованија, паметнија, искуснија и проницљивија од њега.

Читава њихова комуникација са међународном заједницом сводила се на патетично закукавање и запомагање како, ето, Вучић крши демократске стандарде, правила и процедуре – као да њихови саговорници то већ и сами, одавно, не знају. Како је попустљив према руским, турским и кинеским интересима, војним, обавештајним и економским – као и да то већ не знају. Како вештачки изазива регионалне кризе да би могао после да их вештачки смирује – а томе се и они сами већ смеју.

Кључну поруку међународној заједници – на којим тачкама, са којим људима и којим техникама Вучићев режим штети њеним (а не нашим) интересима опозиција није умела (или можда није смела?) да формулише. Уместо тога, она се узајамно надгорњавала – да употребимо овај леп архаични израз – мерећи минуте и секунде које ће провести у разговорима са амбасадорима, врло често се и међусобно оговарајући код тих истих амбасадора, и остављајући – у целини – суморан утисак једног неозбиљног и некредибилног потенцијалног партнера.

Проблем се, међутим, не исцрпљује само у њиховој комуникацији са амбасадорима, она је само врх леденог брега. Иако су рецимо добро знали (чак и по имену) који су амбасадори већ унапред били изгубљени случајеви за њихову ствар (неки их објективних, а неки из врло субјективних разлога) наши опозициони лидери углавном нису ништа учинили да их заобиђу и своју поруку пренесу њиховим државама и јавности користећи друге канале – пословне људе, аналитичаре, новинаре, бивше дипломате, политичаре, свакога чија реч има тежину.

Неко би рекао да је корен проблема био у организационој неспособности, недостатку времена, стручних кадрова или новца. Такво објашњење не би било сасвим нетачно али би свакако било непотпуно. Проблем је, на жалост, била и једна дубока интелекгуална лењост – односно неспособност и недовољна заинтересованост да се формулише убедљива и разумљива порука, да се она пренесе језиком који је примаоцу јасан, без непотребних понављања, фраза и патетичних емоционалних испада. Једном речју, да се остави озбиљан утисак.

Нашу опозицију ни Запад ни Исток неће узети за руку и довести на власт – као што смо рекли, историја се не понавља, а и онда када се понови, да парафразирамо Маркса, понавља се као фарса. Исто тако, њен комплекс ниже вредности у односу на тзв. велики свет одвео ју је у погрешан закључак да је мишљење тог света објективна датост, која се не може променити, па то није ни покушала да учини.

Штетни ефекти таквог приступа нису се, на жалост, ограничили само на тај међународни контекст. Они су се прелили и у неке доминантне линије у самим кампањама. Створен је, на пример, утисак као да многи опозициони лидери једва чекају да Александар Вучић потпише шта год му тај велики свет буде наредио да потпише око Косова, како они сами не би после морали то исто да учине. Можда је тај приступ исувише циничан, можда није потпуно тачан, вероватно је поједностављен – али то је сада сасвим свеједно. Исувише много људи није било сигурно шта је око тога истина. Није сигуран ни аутор овог текста, уосталом.

 

VIII

Приватни пороци, врлине јавне

leonid-sokov-marilyn-monroe-and-joseph-stalin (1)

“У политици глупост није хендикеп” рекао је једном приликом Наполеон Бонапарта, баш оних новембарских дана 1799. пре него што су бајонети његових гренадира растерали непослушне посланике у париском предграђу Сен Кло.

Наше садомазохистичко јавно мнење – сви они који уживају у самообмани како је Александар Вучић непобедиво биће натприродних способности, да би тако сами себе поштедели поражавајућег сазнања колико су њихови сопствени домети мали – почело је са ловом на главе тзв. опозиционих лидера.

Тај хистерични danse macabre медија, дежурних аналитичара и друштвених мрежа већ је однео своје прве симболичке жртве и њихов број никако није коначан. У наредним недељама и месецима многих старих, готово вечитих, лица више нигде неће бити, а уместо њих доћи ће нека мање позната, па чак и нека сасвим нова. И само по себи, то није ништа лоше – јер, већину лидера је свакако требало одавно заменити неким способнијим људима – али, исто тако само по себи, то никако није довољно.

Нови боксери у рингу – а подсетимо се, већ шест година се ти боксери троше брже него ципеле по кишном времену, све време борећи се против истог противника – без другачијег и озбиљнијег тренинга не могу донети победу у мечу.

Победа захтева боље тренере, боље кондиционе припреме и бољу технику. Захтева, дакле, претходне одговоре и на она питања која смо покушали да проблематизујемо у овом тексту, али и на многа друга која нисмо. За почетак, она захтева способност да се права питања формулишу. То, у политици, значи да се, бар понекад, размишља и о свету око себе а не о себи самом. И, наравно, али тек на крају, захтева људе који ће у оно што говоре и сами веровати и остављати такав утисак. Али победа, исто тако, захтева и оно што се у спорту зове вољни моменат. За почетак – жељу за победом.

Али, неће бити промењене само личности, мартовска кошава погодила је, неповратно, и многе политичке организације, од којих су неке биле институције. Неке од њих ће та кошава само проветрити, неке ће и помести – на њима је, уосталом, да виде могу ли, и да ли је уопште потребно, да опстану.

То, уосталом, није претерано ни важно – и то из два разлога. Прво, не постојимо ми сви због тих организација, него оне постоје због нас. И друго, ионако се налазимо у прелазном периоду, у којем ће организације настајати и нестајати, као печурке после кише, све док се не буде формирао један трајнији политички пејзаж. Јер, као што смо већ видели, онај из деведесетих је неповратно промењен.

Политичке организације и елите око њих окупљене можемо само да подсетимо на стихове Бранка Миљковића:

“Све што нема ватре у себи сагори
Што сагори постаје ноћ
Што не изгори рађа дан
Треба запалити све што може да гори
Треба срушити све срушиво, све што није вечно
Треба у свему и после свега пронаћи наду…”

На самом крају: ми сви знамо да се промена, до које овог пута није дошло, неће десити на изборима, али смо се опет сви, некако прећутно, договорили да јавно причамо како ипак хоће. Тако, сами себи, изгледамо фини и пристојни, наше врлине остају јавне а пороци приватни. Међутим, то не значи и да у ту причу треба да стварно верујемо.

***

Slobodan Tanaskovic

Овај текст посвећен је успомени на Слободана Танасковића (58), ноћног чувара из Савамале преминулог 25. маја 2016. године од последица везивања и мучења паравојних формација које су месец дана раније срушиле објекат који је он био задужен да чува. Вољом власти, Слободан Танасковић био је спречен да гласа у недељу 4. марта 2018. године – његов листић је у гласачку кутију убацио аутор овог текста.