Како читати мапу: мала прича о симболима

Related image

Семиотика је, у принципу, дисциплина која изучава све што може бити искоришћено да би се слагало. Ако се нешто не може употребити да каже лаж, следствено томе, не може се ни употребити да каже истину: оно, у ствари, не може “да каже” ништа уопште.

(Умберто Еко, “Теорија семиотике”)

Кад  год видимо голуба помислимо на мир; јастреб нас опет подсети на рат, а сова на мудрост. Врапца смо ми Београђани усвојили – он је у нашем граду и зими, док нам се превртљиве ласте враћају тек на пролеће, као и роде – за које, док смо мали, мислимо да ће нам са собом донети и бебе.

Сви знамо да холандски фудбалери играју у наранџастим дресовима, да су три француске боје плава, бела и црвена, да је симбол међународног комунисгичког покрета црвена петокрака звезда а да су болничка возила, барем она у Европи и Америци, означена црвеним крстом.

Знамо и за јеврејску Давидову звезду, хришћански крст и исламски полумесец, масонско “око Провиђења” виђали смо на доларским новчаницама, а малу данску заставу у слову “О” на флашицама Кока-коле – мада ју је тамо мало нас и приметило.

И даље, међутим, тек ретко ко зна да су четири тзв. оцила на грбу Србије у ствари четири грчка слова бета – прва слова четири речи у реченици Basileus Basileon Basileuon Basileuonton, која је била мото византијске династије Палеолога.

Тако је: данас ћемо се бавити симболима: њиховим настанком, развојем, и интегративном функцијом коју имају у разним људским заједницама: школама, фудбалским клубовима, компанијама, црквама, тајним друштвима, нацијама, државама и идеологијама. Испричаћемо и неколико веселих анегдота.

А читалац који буде издржао до краја овог текста, у последњем одељку моћи ће да прочита и понешто о симболима грађанских протеста који се тренутно одвијају против режима Александра Вучића по градовима Србије. Зашто су нам они преко потребни и шта од њих очекујемо; које услове они морају да испуне да би остварили своју улогу; зашто неки симболи могу то да буду, а неки не могу.

 

I

Дефиниција и њени проблеми: слике, знакови и симболи

The Treachery of Images by René Magritte

Шта видите на слици? Лулу, одговорићете на први поглед. Али, њен аутор, белгијски уметник надреалиста Рене Магрит, баш зато је уз слику додао и текст: “Ceci n’est pas une pipe” (за оне који не знају француски: “Ово није лула”). Рене је у праву: то што видимо не можемо напунити дуваном, узети у уста, одложити и очистити после пушења. Јер, то што гледамо није лула, него слика луле.

Овим малим триком Магрит нас је увео у предмет наше данашње расправе: симбол.

Симбол је знак, облик или предмет, који се користи да представи нешто друго: знак у облику срца, најчешће црвене боје, је симбол љубави – моја Тања га често користи у порукама на телефону, јер јој је исувише дуго да словима напише “волим те”.

Али, симбол је исто тако и нешто што користимо да опишемо одређени апстрактни квалитет, или идеју – вода је, обично, симбол живота.

Коначно, симбол је и број, слово или знак који користимо у математици, музици, физици и другим егзактним дисциплинама људског знања – симбол за кисеоник је слово О, симбол за слово Ц у НАТО фонетском алфабету је реч Чарли (Charlie), а симбол за пунолетство, у највећем делу света, број 18.

Одређени предмет или знак може бити употребљен као симбол нечег другог под једним условом: да га довољан број људи, без потребе да им се посебно објашњава, у својој свести повезује са тим другим. Овде долазимо и до питања на које ћемо се касније детаљније вратити: симболе тумаче људи, људи живе у одређеном историјском времену, и зато и симболе увек морамо да тумачимо у историјском контексту у којем се користе.

Берлински зид је, на пример, био симбол Хладног рата у Европи у другој половини двадесетог века јер су људи, који су тада живели, знали контекст у којем је зид сазидан и та два појма су лако могли да повежу. Да ли би Берлински зид, чак и да је остао на месту где је био, значио то исто генерацијама које ће живети за неколико векова?

Кинески зид, на пример, данас сви доживљавамо као симбол градитељске вештине и моћи древне Кине – нико више као симбол одбране од напада агресивних монголских племена са севера – као што су га доживљавале генерације које су га градиле.

У етимолошком погледу, реч симбол проистиче из грчке речи σύμβολον symbolon, у значењу “мото” или “знак”, од σύν syn “заједно” и βάλλω bállō “бацам”. Еволуција овог значења у старогрчком језику ишла је, дакле,  од “бацити ствари заједно” до “знакова употребљених у поређењу како би се утврдило да ли је нешто аутентично”. Реч симбол, дакле, свој смисао касније добија у новом значењу: “спољни знак” нечега.

Први случај када је, у енглеском језику, употребљена у њеном данашњем значењу – “нешто што стоји уместо нечег другог” – забележен је 1590. године у алегоријској поеми песника елизабетанске епохе, Едмунда Спенсера “Вила краљица”.

***

Симболи дозвољавају људима да иду изван онога што је познато (или виђено) стварањем веза између иначе врло различитих концепата и искустава. Сва модерна технолошка комуникација и обрада података одвија се кроз употребу симбола. У облику речи, звукова, гестова, идеја или слика, они се користе да пренесу друге идеје и веровања.

На пример, црвени осмоугаоник је у целом свету симбол за знак СТОП;  цифре су симболи за бројеве; слова алфабета за звукове; црвена ружа је симбол за љубав и страст; у математичкој једначини, варијабла “x” може да буде симбол за положај честице у простору.

Симболи су средства комплексне комуникације која често имају вишеструке нивое значења. Они су основа човековог разумевања и служе као трансмисија за концепцију целокупног људског знања. Симболи олакшавају разумевање света у којем живимо, служећи тако као основа на којој формирамо наше судове. На тај начин, људи користе симболе не само да би дали смисао свету око себе, већ и да би сами себе идентификовали и узајамно сарађивали у друштву кроз тзв. конститутивну реторику.

Паул Јохан Тилих, немачки егзистенцијалистички филозоф и протестантски свештеник, сматрао је да се знаци изумеју и забораве, а да се симболи рађају и умиру. Постоје, дакле, мртви и живи симболи, нешто слично мртвим и живим језицима.

Живи симбол може да нам открије индивидуалне скривене нивое значења, трансцедентних и религиозних стварности. За Тилиха симбол увек “показује испред себе” у нешто што је немерљиво и мистериозно; симболи отварају “дубину димензије саме реалности”.

Симболи су комплексни и променљиви: њихова значења се развијају онако како се развијају појединци и културе који их прихватају. Када симбол изгуби своје првобитно значење и моћ у односу на појединца или културу у којој је био прихваћен, он постаје мртви симбол.

Насупрот томе, када се сам симбол током времена потпуно идентификује са дубљом реалношћу на коју се односи, он постаје идолсимбол узет као реалност. Симбол је замењен са реалношћу коју је првобитно само преносио.

Јединствена улога симбола је да нам он даје приступ дубљим нивоима реалности које би нам, иначе, биле недоступне.

 

II

Врсте симбола: функције и контексти

Related image

У картографији, симболи преносе географскске информације: плава линија на карти означава реку, зелена површина долину, плава море а бела подручје под сталним снегом и ледом.

Као и са другим симболима, различите визуелне варијабле, као што су облик, величина, оријентација или текстура дају симболу његово значење. Према семиотици, симболе на мапама читају корисници мапе који онда повезују графичку ознаку на мапи (знак), генерални концепт (тумач) и одређену стварност на терену (референт). Организован скуп свих таквих ознака представља тзв. легенду, кључ за читање мапе.

Зависно од тога на који начин сугеришу ову везу, симболе на мапама можемо поделити у неколико категорија:

  • Сликовни симболи (слике, иконе) појављују се као особине које постоје у стварном свету, иако често у генерализованој, уопштеној, форми: нпр. сличица дрвета означава шуму; зелена боја, вегетацију.
  • Функционални (репрезентативни) симболи директно представљају неку активност која се дешава на месту које описују: нпр. фигура скијаша представља скијалиште; шатор представља логор.
  • Концептуални симболи представљају концепт повезан са местом које описују: доларски знак представља банкомате; Двидова звезда означава синагогу а крст цркву.
  • Конвенционални (асоцијативни) симболи не садрже никакву интуитивну везу али су толико често употребљени да су читаоци мапе на крају научили да их аутоматски препознају: црвена линија представља аутопут а црвени крст – болницу.

Апстрактни (геометријски) или ad hoc симболи су облици које картограф арбитрарно бира да на мапи пренесу информацију о делу стварности: већи градови се означавају црним квадратом а они мањи црним кругом.

Али, за разлику од картографије у којој су, још од холандског географа и космографа Герхарда Меркатора у шеснаестом веку, постепено успостављени међународни стандарди па данас сви ми, сваки знак и на свакој мапи, тумачимо исто – за многе друге појмове ипак смо задржали различите, некада и потпуно супротне, симболе.

***

Различита симболичка схватања истих знакова често нас могу довести у неочекиване, смешне, а понекад и незгодне и опасне ситуације. Узмимо за пример белу ружу

Бела ружа је била симбол куће Јорк у Енглеском грађанском рату у петнаестом веку; али, иста бела ружа (die Weiße Rose) била је и симбол тајне организације ненасилног отпора нацистима коју је основала група студената и професора на Универзитету у Минхену, у двадесетом веку; у сасвим другом контексту, међутим, за разлику од црвених ружа које су симбол страсти, беле руже се сматрају симболом платонске љубави.

Дакле, коначно и прецизно значење појединог симбола увек морамо да тражимо у одговарајућем, њему прилагођеном, контексту.

***

Различите врсте симбола могу да садрже своју симболичну вредност у три примарне форме: идеолошкој, компаративној и изоморфној.

Идеолошки симболи, на пример они религиозни или државни, преносе комплексан сет уверења и идеја које заједно указују шта је “пожељна ствар коју треба урадити”. Тако ће се муслиман приликом молитве клањати а хришћанин склопити руке; Јеврејин неће јести свињетину а Индус говедину; у грађанским друштвима, уобичајена форма обраћања је господин, у социјалистичким друг.

Све ово су симболи са јасном и препознатљивом идеолошком садржином: постоји анегдота да су се Робеспјеру, када су га водили на погубљење, стражари обратили са “господине” (уобичајена форма обраћања у Француској револуцији до тада је била “грађанин”) на шта је он наводно рекао: “Револуција је данас завршена”.

Компаративни симболи су они који се подразумевају за одређени статус: тако, на пример, престижне адвокатске канцеларије на Западу имају адресе у тачно одређеним улицама или деловима града; њихове просторије су украшене скупоценим уметничким сликама и разним повељама, наградама и признањима које, урамљене, висе по зидовима. Сви ови компаративни симболи треба да нам дају индиректне одговоре на питања “боље или горе”, “супериорно или инфериорно”.

Изоморфни симболи мешају се са остатком културног окружења, тако да омогућавају појединцима или организацијама да избегну друштвену или моралну критику. Примери симбола са изоморфном вредношћу су ношење тамног одела са краватом за време пословног састанка, руковање приликом поздрављања на Западу или наклон на Истоку.

Руковање је један од типичних симбола који је, током историје, мењао своја значења. У раном средњем веку руковале су се само непознате особе, и то онда када би се сусреле на путу: свако би пружио своју десну руку (ону којом се, у тим временима, вадио мач из корица или бодеж сакривен за пасом) и пружао је човеку који би му ишао у сусрет у тренутку када би се мимоилазили. Тако је сваки од двојице био сигуран да онај други неће извадити неко оружје и убити га.

Отуда и обичај, који је у Европи трајао вековима, да се женама љуби рука а да се са њима не рукује; као и уврежено мишљење да је увредљиво када се некоме, приликом руковања, пружи лева рука уместо десне. Жене, наиме, тада нису носиле оружје и није било потребе руковањем проверавати да га нису сакриле; руковање левом руком, опет, остављало је сумњу да је оружје можда сакривено у десној…

 

III

Случајни симболи: једна кратка историјска читанка

Сви знамо да холандски фудбалери играју у дресовима наранџасте боје. Они који би се крајем априла затекли у тој земљи видели   би мноштво наранџастих застава које су – бар тог једног дана који се прославља као Краљев дан – бројније од националних (црвено-бело-плавих) тробојки. А они који су мало детаљније изучавали историју холандског покрета отпора у Другом светском рату знају и за обичај холандских домаћица да, за време окупације, у вешу који се сушио на прозорима увек буде и неки наранџасти комад.

Шта је то што Холандију тако дубоко и трајно везује за ову боју?

Заправо, три потпуне случајности које су се – опет сасвим случајно – укрстиле у једном веку. Најпре је један Немац и протестант, Вилијем од Насауа, обавештен о тестаменту свог далеког рођака, Француза и католика, Рене Шалона, принца од Оранжа, који је умро без наследника и оставио му своје имање и титулу.

Потом је Вилијем, сада већ од Насау-Оранжа, отишао у Холандију где се налазио већи део поседа које је наследио. Своје већ не мало богатство додатно је увећао првом у низу мудрих женидби и убрзо од шпанског краља добио титулу гувернера неколико холандских провинција.

Коначно је, негде на почетку холандског устанка против шпанске власти, бивши краљев гувернер одлучио да промени страну, положи заклетву Скупштини државних сталежа Уједињених провинција Холандије – и тако постане вођа побуњеника које је већ годинама пре тога тајно финансирао.

Сам Вилијем није много причао – у историји је зато понео и надимак Вилијем Ћутљиви – а није много ни поживео. Католички фанатик Балтазар Жерар убио га је 1584. године, док је вечерао са Рембрантовим тастом у свом дому у Делфту. Између осталог, Вилијем је био и први шеф неке државе који је био убијен из пиштоља. Али је, пре тога, за педесет једну годину живота, оставио чак шеснаесторо деце са четири жене, и тако постао оснивач династије која је и данас, барем номинално, влада Холандијом.

Тако је Оранж, један савим мали град на југозападу Француске, остављен тестаментом једном Немцу који је променио страну и почео да се бори против Шпанаца – у коначници довео до тога да је наранџаста данас национална боја Холандије.

Нације које се формирају случајно, и своје симболе добијају – случајно.

***

Када су четрнаестог јула 1789. опсели Бастиљу, око девет стотина љутих Парижана – било је ту трговаца вином, крчмара, носача, студената, вагабунда, градске сиротиње, беспосличара и шверцера – нису имали униформе. Маркиз Лафајет, послат од националне скупштине да их организује и предводи, прогласио их је на лицу места, стојећи на једном бурету, Милицијом града Париза. Није било времена да им се сашију униформе, али је – као професионални официр – Лафајет знао да је оно што редовну војску разликује од бандита, јединствена ознака. Симбол.

Шваље из комшилука су, на брзину, већ готове комаде црвеног и белог платна, (црвена и бела су традиционалне боје Париза) узете са најразличитијих делова одеће и разних димензија, зашиле заједно. Људи су их закачили на своје капе, и тако је настала прва револуционарна кокарда. Краљева војска која је бранила Бастиљу је, насупрот њима, носила белу – та боја се, опет, сматрала старом бојом династије Капета.

Када је Бастиља освојена (или, боље речено, предата после спорадичне борбе), Лафајет је добио задатак да организује револуционарну милицију у целој Француској. Неко је у расправама тих дана мудро приметио како ће то тешко бити могуће под бојама које су толико повезане са градом Паризом – шта ће рећи људи у другим градовима? Ако сваки град буде за кокарду бирао само своје боје, из тог хаоса никада неће настати армија?

Хроничари Француске револуције писали су да је маркиз Лафајет тог дана у Скупштини узео парче плавог платна, ставио га поред већ постојеће бело-црвене кокарде Париза и рекао да је плаво “стара боја Француске”. Неки су касније тврдили да је последњу реченицу измислио на лицу места, зли језици су причали како је то парче плавог платна Лафајет исцепао са гаћица своје љубавнице Дијане од Антињија, које је понео у скупштину као трофеј после претходне ноћи, али све је то сада неважно…

Овако комбинована, тробојна кокарда је била прихватљива и Парижанима и становницима других градова – и тако је Француска добила не само ознаку за униформу своје војске која се у том тренутку тек стварала, него и своју будућу заставу – симбол под којим је већ два века позната у целом свету.

А још једна нација на свету је створена, опет, под сасвим случајно изабраним симболом.

***

Вероватно мислите да је црвена петокрака звезда, тај историјски вишезначан и вишеслојан симбол (међународног комунистичког покрета, Совјетског Савеза, антифашизма) прихваћена као резултат неких озбиљних идеолошких дебата, конгреса, стратешких размишљања?

Није. И она је последица више случајности. Чак три.

Све је у ствари почело једним романом. Александар Малиновски, руски лекар, филозоф и левичар, једно време озбиљан конкурент Лењину за главног идеолога бољшевика, који је писао под псеудонимом Александар Богданов, написао је 1908. научно-фантастични роман о комунистичком друштву на Марсу. Роману је, после дужег размишљања, дао наслов “Црвена звезда” (Красная звезда). Асоцијација је, јасно, била на Марс, међу астрономима познат и под именом “црвена планета”.

Роман је једно време био популаран, у руским интелектуалним и анархистичким круговима. Као и сви други научно-фантастични романи, никада, међутим, није био схваћен озбиљно, а још мање је његова симболика имала неку политичку тежину. Остао је пример тзв. лаке литературе, не ретке у европској и руској литератури на почетку прошлог века. Убрзо је и заборављен.

Скоро десет година касније, у данима између Фебруарске и Октобарске револуције 1917. хиљаде дезертера из руске војске, са аустријског и немачког фронта, долазе у Москву. И даље су у униформи, и на градским улицама тешко их је разликовати од редовних војника Московског гарнизона. Да би спречио неспоразуме, командант гарнизона пуковник Константин Рјабцев, наређује да се његовим војницима поделе мале, алуминијумске, звезде које су нађене у неком магацину. Била је то друга случајност.

Пар месеци касније, много војника Московског гарнизона прешло је на страну бољшевика. Када их је видео, у њиховим униформама, са све алуминијумским белим звездама које им је тог лета поделио Рјабцев, Лав Троцки се сетио романа свог партијског друга Богданова о колонији комуниста на Марсу. И рекао: “Нека ове беле звезде офарбају у црвено.”

Све остало: од оне црвене звезде која се још увек налази на врху Кремља, па преко оне која се завијорила на Рајхстагу 1945, звезди на капама партизана, у ратним филмовима, на ордењима и уметничким сликама, па све до оне Црвене звезде која је 1990. у Барију постала шампион Европе – последица је ове три случајности.

IV

Јунгови архетипи: симболи, психоанализа и реторика

Image result for Jung symbols

Алтернативно објашњење симбола, које га разликује од појма “знак” предложио је швајцарски психоаналитичар Карл Густав Јунг. У његовим студијама о ономе што је касније названо “Јунговим архетипом”, знак је ознака за нешто што је познато – свака реч је, у одређеном референтном систему (језику), ознака за неки познати појам. Насупрот томе, симбол је ознака за нешто што је непознато, или бар недовољно јасно и прецизно одређено, па зато, зависно од контекста у којем се користи, може имати и различита значења.

Симбол је, по Јунгу, мост између свесног и несвесног дела личности. Симболи могу да буду конкретни – у облику људи, животиња или биљака, или апстрактни – круг, коцка, крст, лопта… Од прастарих времена, дневно кретање Сунца и смењивање дана и ноћи је представљено серијом слика као мит о умирању и поновном рађању хероја и те слике у утиснуте у људску психу. Многи Јунгови архетипови су у ствари симболи: сенка, животиња, стари мудрац, дете, мајка… Типичан пример је, рецимо, Исус Христ – имбол архетипа који је Јунг дефинисао као “себе”.

Амерички песник, есејиста и књижевни теоретичар Кенет Берк, који се бавио анализом природе знања описао је Homo Sapiensa као особу која “ствара, користи и злоупотребљава симболе”. Теорију о психолошкој злоупотреби симбола Берк је доказао експериментом извршеним на човеку којем је речено да је храна коју једе сало од кита – то сазнање га је готово довело до повраћања – иако је заправо јео обичне кнедле. Реакција је, дакле, била директна последица психолошког доживљавања сала као нечег нејестивог, услед симболичног значења које је човек, учењем, придао том појму у својој свести.

Описујући симболе као деривате Фројдовог опуса о кондензацији и сублимацији, Берк је установио да симболи нису значајни само у теорији снова него и у тзв. нормалним симболичким системима. По Берку, симболи су међусобно повезани кроз субституцију, где се једна реч, фраза или симбол замењују другом, у намери да се пренесе њихово значење. Другим речима, ако једна особа не разуме извесну реч или фразу, друга особа је може заменити синонимом или симболом, како би пренела исто значење које у првом покушају није схваћено. Међутим, након учења новог начина тумачења специфичног симбола, особа може променити њене већ формиране идеје како би инкорпорисала нове информације.

Амерички психолог и свештеник Жана Далби Клифт сматрала је да људи не само да додају своја лична тумачења (и значења) општеприхваћеним симболима, већ и да стварају своје личне симболе који представљају њихова сопствена разумевања својих живота: оно што је назвала “дубинским сликама” једне особе. Клифтова је тврдила да симболични рад са овим “личним симболима” или “дубинским сликама” може бити користан као и рад са симболима из снова у психоанализи.

Вилијем Индик је сугерисао да симболи који се обично налазе у миту, легенди и фантазији, испуњавају психолошке функције и да отуда уобичајени архетипови као што су “херој”, “принцеза”, “вештица”, остају, практично непромењени, већ вековима.

Разматрајући последице симбола на човекову психу, у свом есеју “Симбол без значења”, Џозеф Кемпбел је написао:

“Симбол је агент који подиже, и усмерава, енергију.”

У даљем тексту, објашњавајући ову дефиницију, Кемпбел каже следеће:

“…симбол, као и све друго, има двоструки аспект. Ми, дакле, морамо да уочимо разлику између “осећаја” и “значења” симбола. Мислим да је сасвим очигледно да су сви симболички системи у прошлости, и велики и мали, функционисали симултано на три нивоа: телесном – пробуђене свести; духовном – сна, и неописивом – онога што је апсолутно непознато. Израз “значење” може да се односи само на прва два нивоа којима се данас бави наука – домен, као што знамо, не симбола него знакова. Неописиво, оно што је апсолутно непознато, може бити предмет само осећаја, а не сазнања. То је домен уметности, која није само, или чак примарно, израз него тражење, формулисање, на искуству заснованих слика које буде енергију:  стварајући оно што је Херберт Рид згодно формулисао као “осећајно разумевање бића”.

Хајнрих Цимер даје концизан преглед природе, и вечите релевантности, симбола:

“Концепти и речи су симболи, исто као што су и визије, ритуали и слике; то су такође и навике и обичаји у нашем свакодневном животу. У свима њима се огледа трансцедентна реалност. Постоји толико много метафора које рефлектују и имплицирају нешто што, иако изражено на различите начине, остаје необјашњиво, и, иако постоји у више облика, остаје неописиво. Симболи повезују свест са истином, али сами нису истина, и зато је увек варљиво позајмљивати их. Свака цивилизација, свака епоха, мора да створи своје сопствене.”

Различите људске културе користе симболе да би кроз њих изразиле специфичне идеологије и социјалне структуре које зависе од њихових специфичности; другим речима, значење сваког појединог симбола није универзално и инхерентно самом том симболу, него се учи посебно, у контексту сваке појединачне културе у којој се тај симбол користи: у јудео-хришћанским културама црна боја се сматра бојом жалости; у хиндуистичким и њима блиским културама у Азији – тај исти симбол је бела боја.

 

V

Људи као симболи

Related image

Имена, некада само она лична, а данас комбинована са презименима, понекад и са надимцима и хипокористицима (именима од миља) представљају симболе којима се означавају људи: у теорији бар, сваки од седам и по милијарди људи колико их данас живи на Земљи може да се одреди као јединствено створење које се не може заменити ни са једним другим, живим или мртвим, човеком, и то кроз идентификацију која се врши комбинацијом више симбола: имена и презимена, датума, године и места рођења, и имена једног од родитеља.

Симболи нам, дакле, помажу да спречимо забуну и једног човека заменимо за неког другог.

Али, некада и људи, сами по себи, представљају симболе. Док су живи, а нарочито после њихове смрти.

Тако је Мерилин Монро данас општеприхваћени секс симбол; Ернесто Че Гевара је симбол револуције; Махатма Ганди је симбол ненасилног отпора; Видкун Квислинг колаборације са окупатором а лидијски краљ Крез богатства; француски маркиз Алонс Франсоа де Сад је симбол садизма а аустријски гроф Леополд Сахер-Мазох мазохизма; Лорд Сендвич је постао симбол за комад шунке између два парчета хлеба, а Мерцедес Јелинек, ћерка аустријског предузетника Емила – аутомобила; Коко Шанел парфема а Мери Квант – мини сукње.

На сличан начин, неки људи су постали и симболи неких земаља и народа: Свети Патрик је симбол Ирске, Јованка Орлеанка – Француске, Тадеуш Кошћушко – Пољске, Симон Боливар – Боливије а Џорџ Вашингтон – Сједињених Америчких Држава. Многи сматрају да је симбол Србије Растко Немањић, познатији као Свети Сава, док је симбол Југославије, бар оне друге, био Јосип Броз Тито. Све донедавно Македонија и Грчка су се спориле, деценијама, око тога која од те две земље има више права да Александра Великог користи као свој национални симбол.

И велике религије су за своје симболе, између осталог, изабрале и одређене људе, своје осниваче: монах, просјак, филозоф и учитељ Сидарта Гаутама из данашњег Непала, познатији као Буда је симбол будизма; харизматски исцелитељ и путујући пророк из Јудеје Исус Христ хришћанства; трговац камилама из Арабије, Абу ал-Касим Мухамед ибн-Абдалах, познатији као Мухамед ислама; а саксонски професор, повремено композитор, пивопија, женскарош, теолог и монах Мартин Лутер – протестантизма.

Међународни комунистички покрет је изабрао чак тројицу људи за своје симболе: Карла Маркса, Фридриха Енгелса и Владимира Иљича Лењина. У Совјетском Савезу су овој тројици касније додали и Стаљина – нешто са чиме се Југословени нису сложили, па су га зато, бар у својој земљи где су то могли, врло брзо заменили са Титом.

Иако нико од свих ових људи одавно више није жив, њихова имена или ликови живе и даље међу нама. Сви они су остали запамћени у каснијим генерацијама и свима им је време, смештајући их увек у нове историјске контексте и ситуације, оне слике које су о њима били створили савременици замењивало новим, које су стварали они који су долазили, и пролазили, после њих.

Када данас на телевизији видимо једног политичара како излази из мерцедеса, па онда за њега кажемо да је садистички квислинг Вашингтона, који људе купује сендвичима док му је брат богат као Крез – да ли смо свесни да смо у једној јединој реченици поменули чак шесторо људи?

Најчешће, нисмо. Имена њих шесторо људи смо искористили као симболе за сасвим друге ствари, оне које понекад имају везе са њима а понекад баш и не.

VI

Симболички чин

Image result for Flag desecration Vietnam

Симболички чин је поступак који нема, или има врло мало, практичних последица али означава, или симболизује, оно што особа која га је учинила жели, или у шта верује. Сам чин преноси значење посматрачима.

Такав чин, на пример, може да буде симболички говор:

“Ceterum censeo Carthaginem esse delendam”,  била је реченица са којом је римски политичар Катон старији завршавао сваки свој говор у Сенату; без обзира о чему је причао, он би слушаоцима увек слао исту завршну поруку – да Картагина, архинепријатељ Рима, мора бити уништена. Војсковођа, гувернер Шпаније, две године конзул Републике, Катон је читав свој живот посветио уништењу Картагине. Иронија судбине је да није доживео да се то и деси – римски генерал Сципион Емилијан је, коначно, победио Феничане у Трећем пунском рату и разорио град, 146. године п.н.е. тек три године после Катонове смрти. Али, у историји је уништење Картагине, заувек, остало везано за Катона, а не за Емилијана.

***

Међутим, симболички чин не мора да буде само говор, то може бити и поступак.

Понекад, такав чин може да буде драматичан, са дубоким последицама по онога који га предузима, а да опет буде, по својој суштини и поруци, симболички. Таква су, на пример, сва симболичка самоубиства.

Јануара 1969. године студент историје на Карловом универзитету у Прагу, Јан Палах (20) спалио се у центру града, на Вацлавским наместима, у знак протеста због совјетске окупације Чехословачке, августа прошле године. Умро је у болници, три дана касније.

Овај чин имао је симболичну, али јасну, дубоку и драматичну политичку поруку. Сама сахрана се претворила у протест десетина хиљада људи, вишегодишње бизарно прегањање тајне службе и дисидената око његових посмртних остатака исто тако, па је чак и обележавање двадесете годишњице овог догађаја, 1989, означило почетак масовних протеста који су неколико месеци касније довели до тзв. плишане револуције и краја комунистичког режима у Чехословачкој.

***

Врло често, симболички чин је усмерен ка неком другом симболу. Типичан пример је застава (као симбол државе) која се и поздравља, али исто тако и спаљује, симболички. Спаљивање америчке заставе је, рецимо, било уобичајени симболички чин за време протеста против рата у Вијетнаму, крајем шездесетих година прошлог века.

На овом месту поделићу са вама једну, сада већ готово заборављену, причицу од пре скоро тридесет година. Крајем априла 1992. године у Савезној скупштини проглашена је Савезна република Југославија и усвојен њен први (испоставиће се касније, и једини) устав, којим су проглашени и нови државни симболи.

Тог поподнева, на платоу испред Скупштине спојиле су се на брзину организоване демонстрације дела тадашње опозиције са на брзину организованим церемонијалом којим је стара државна застава, она са петокраком, замењена новом, на којој овог симбола није било. У метежу који је настао, две прилично времешне и помало хистеричне жене су сав свој акумулирани гнев испољиле на застави државе која је тек престала да постоји и поцепале је. Све су то снимили бројни фоторепортери.

Не размишљајући много о правним, а још мање о филозофским, аспектима, полицајци из стотинак метара удаљене београдске станице Мајке Јевросиме (оне исте чије ће оружје бити опљачкано осам година касније у једној од бројних револуција) поднели су против ове две жене кривичну пријаву за дело повреде угледа СФРЈ – земље која је пар сати раније престала да постоји.

Када је, пар месеци касније, у Првом општинском суду у Београду почело суђење, јавно тужилаштво је заступала једна шармантна, али прилично тврдоглава и не претерано виспрена колегиница. Судија је, опет, био свестан да се, сви они заједно, налазе у неистраженим водама.

Поступак оптужених жена је, по његовом мишљењу, био криминалан, али то је било само његово приватно мишљење, а не оно које је могло да издржи проверу закона и формалне логике: стара држава је престала да постоји и њени симболи више нису могли да уживају кривичноправну заштиту. Закони који су је прописивали, додуше, нису још увек били промењени, али су већ, суштински, били закони нове државе и штитили нове симболе.

Судија је покушао да то елегантно реши и скренуо пажњу заступници јавне тужбе:

“Колегинице, хајде Ви ово још једном погледајте, па размислите.”

Ех, али савете вреди давати само онима који могу да их схвате. После поновног проучавања околности случаја, надобудна млада колегиница је оптужни предлог преформулисала у оштећење туђе ствари. Поцепана застава је, наиме, била део инвентара Савезне скупштине, и као таква се, формално-правно, налазила у власништву Федерације; она је имала неку економску вредност и Федерација (стара или нова – за ову прилику било је сасвим свеједно) технички гледано, претрпела је материјалну штету цепањем тог предмета. Задовољно је ушла у судницу поносна на своју домишљатост…

И ту долазимо до кључне занимљивости овог случаја. Видевши овако преформулисан оптужни предлог, судија је реаговао прилично бурно: ослободио је обе оптужене (касније су послате код судије за прекршаје који их је новчано казнио за нарушавање јавног реда и мира) уз образложење (сада га реконструишем по сећању) које је заслужило да уђе у анале правне науке:

“Ово веће не може да прихвати квалификацију јавног тужиоца да се ради о оштећењу туђе ствари. На тај начин, тужилац је државну заставу изједначио са крпом из скупштинског ресторана, која такође има неку економску вредност. Али овај суд сматра да се вредност заставе не може свести на вредност текстила од којег је она направљена. Ако би овај суд прихватио квалификацију тужилаштва, и она кроз пресуду постала саставни део правног поретка земље, државна застава и углед земље били би повређени много теже, и трајније, него што су оптужене, својим несумњиво противзаконитим поступком, учиниле.”

 

VII

Симболи протеста

Image result for protesti protiv Vucica

Дошли смо тако и до самог краја овог нашег малог есеја о симболима. Као што смо на почетку обећали читаоцима, сви који су издржали довде, биће награђени овим одељком.

Да ли протести против диктатуре, који се већ пет месеци одржавају по градовима Србије, заслужују свој симбол? Ако је одговор на ово питање потврдан, да ли је могуће наћи такав симбол? Шта би била његова функција и које услове би он морао да испуњава?

Сва ова питања тичу се, посредно, и идентитета самих протеста, о чему смо већ опширно писали па се тиме нећемо бавити поново:

https://zorancicak.wordpress.com/2019/02/03/zima-naseg-nezadovoljstva-srbija-godina-pobune/

Задржаћемо се на следећој констатацији, формулисаној у облику питања: уколико протести представљају социјални и политички феномен по себи, нешто што би, у хегелијанској филозофији, било различито од збира простих рефлексија у умовима оних политичара који у њима учествују – онда је нужно да ти протести стекну и свој посебан идентитет – и културни и политички – изван идентитета који већ имају њихови појединачни учесници.

За формирање таквог идентитета важан инструмент је и одговарајући симбол. У Француској су, на пример, такав симбол чувени жути прслуци.

Да би нека слика, парола или песма могле да буду визуелни (односно звучни) симбол протеста у Србији, оне морају да испуне четири основна услова:

  • Прво, оне морају бити једноставне, технички лаке за цртање по зидовима и аутобуским станицама, и певање (односно скандирање). Парола мора да буде кратка, мелодија препознатљива и, пожељно би било, у брзом, борбеном, ритму.
  • Друго, оне морају бити довољно специфичне да би се по њима учесници протеста разликовали од свега онога против чега протестују. Симбол, на пример, не може бити застава Србије јер њу као своју прихватају и противници протеста. Функција политичког симбола је да постави оштру, прецизну, кристално јасну, линију раздвајања између “нас” и “њих”. Симбол је у политици оно што је униформа у рату – уосталом, и униформа је само једна врста симбола.
  • Треће, оне морају бити довољно неутралне, у историјском и идеолошком погледу, да их прихвате све различите (често, видели смо, и дубоко супротстављене) групе људи који заједно протестују. Ту нам већ аутоматски отпадају сви симболи са идеолошком или псеудоидеолошком конотацијом: крстови, орловикруне, звезде, због различитих асоцијација које на њих имамо из двадесетог века, песница због асоцијација са почетка двадесет првог века.
  • Четврто, оне не смеју бити ни исувише партикуларне, у географском смислу: београдски Победник, несумњиви симбол нашег града који је сада угрожен вандалским пројектима неодговорне градске власти, јесте свима нама драг симбол; али, није онај кога би препознала и као свог прихватила цела Србија. Недостаје нам, још увек, оно Лафајетово парче плавог платна, које је додао црвено-белим бојама Париза…

***

У разним дебатама на ову тему, већ више пута је уочен парадокс да је најуспешније удруживање људи у историји човечанства било истовремено и оно које је окупило учеснике најразличитијих идеолошких и културних уверења. То удруживање је, као свој симбол (јер, ништа друго заједничко није имало), узело управо личност која је персонификовала зло против којег се оно борило, па је тако и само у историји остало упамћено баш по тој личности: Антихитлеровска колиција.

***

У неким другим дебатама, на самом почетку ових протеста, чуло се и мишљење да би њихов симбол могла да буде она крвава кошуља Борка Стефановића, због које су – да се подсетимо – ови протести и отпочели.

Заиста, овај симбол би имао јаку мотивациону енергију. Најпре, он је стваран, а не измишљен; то је баш та кошуља, односи се на догађај који се заиста десио, и који још увек није судски разрешен. Друго, крв је – сама по себи – изузетно јак симбол: она је синоним живота, нечег највреднијег што имамо. Није случајно што се, у политичком жаргону, често чују оптужбе “крвопије”, “трговци туђом крвљу”, нити што је Гарибалди (касније га је плагирао и Черчил) своје присталице мотивисао метафором “крв, зној и сузе”.

Колико, међутим, сујетним опозиционим лидерима смета што је то кошуља баш Борка Стефановића, дакле једног од њих? Вероватно, да жртва није био Борко, него неки јавности непознати човек – дакле, неко ко није њихов конкурент – овај симбол би досад био више искоришћен у формирању визуелног идентитета протеста. Али, оставимо ову дилему лидерима – о слабостима опозиционе политичке супраструктуре и њеној неспособности да схвати и управља огромном пробуђеном енергијом, већ смо ионако писали, у тексту цитираном на почетку овог одељка.

***

Оставимо, дакле, за тренутак Борка и његову кошуљу и погледајмо још један од могућих симбола, један од оних о којима смо писали у одељку 5 овог текста, када смо разматрали људе-симболе.

Оливер Ивановић, жртва првог политичког убиства у последњих двадесет година, представља изузетно јак симбол, и то из више разлога.

Најпре, ради се о убиству које, после више од годину дана, још није разрешено – што нас учвршћује у уверењу, формираном истог дана када се оно и десило, да се ради о политичком убиству, чије решавање онемогућавају политичари.

Друго, ради се о убиству које је уследило непосредно после вишемесечне кампање мржње коју су немилосрдно ширили пропагандни инструменти режима Александра Вучића – оног истог против којег се ови протести и одржавају.

И треће, Оливер је, на жалост, мртав – он, дакле, није потенцијални конкурент амбицијама наших опозиционих лидера. Ваљда се, бар њега мртвог, не боје?

Уколико, наравно, нашој опозиционој политичкој супраструктури уопште и одговара да ови протести добију свој симбол? Јер, тај симбол би их, коначно, потврдио као хегелијански феномен по себи и тиме, извесно, увећао њихову моћ. Као што смо у овом тексту видели, то је једна од основних функција сваког симбола. А страх од конкуренције не мора, нужно, да буде само страх од оне појединачне конкуренције; може да буде и од колективне?

Advertisements

Hronika najavljenih smrti (Miodrag Majić, “Deca zla”, 2019)

Image result for Deca zla

“Gospodin Kovač nije bio samo čestiti pravoslavac i ktitor. On je pre svega bio i izuzetno posvećen očuvanju srpskog nacionalnog bića. Shvatajući opasnosti koje su se nadvile nad našim narodom, a naročito pošast sve bržeg odumiranja, hrabro je istupio sa zahtevima za zabranu abortusa.”

(Miodrag Majić, “Deca zla”)

 

Beograd, 13. mart 2016. godine. Političar u usponu, kontroverzni biznismen, ponosni učesnik ratova u kojima nismo učestvovali, premijerov “omiljeni opozicionar” i miljenik klerikalnih krugova, “čovek za koga se verovalo da čvrsto stoji sa obe strane zakona” – raskomadan je sekirom, vezan na skupocenom krevetu u svojoj vili. Samo mesec dana uoči izbora na kojima su mu davane najveće šanse.

Dobrodošli u knjigu beogradskog sudije Miodraga Majića “Deca zla” (Beograd, Vulkan, 2019, str. 359).

Prvi roman ovog autora je, sticajem okolnosti, i prva knjiga posle čijeg čitanja sam rešio da sopstvene utiske podelim sa čitaocima ovog bloga. Koliko je, dakle, sam autor ovde bio romanopisac – amater, toliko sam i ja sada književni kritičar – amater. Čitaoci će, nadam se, ove dve činjenice uzeti u obzir kada budu ocenjivali: kako knjigu, tako i ovaj njen prikaz.

 

Gotovo svi koji su pročitali ovu knjigu bili su skloni da je, nekako automatski, u žanrovskom smislu, odrede kao krimi roman sa elementima trilera. To je, uostalom, i mišljenje samog autora. Na prvi pogled, struktura same radnje, nekoliko paralelnih zapleta i dramatičan završetak zaista navode na takav zaključak. Uprkos svemu tome, već na samom početku čitanja, nisam mogao da se otmem utisku da bi takvo određenje ipak bilo isuviše pojednostavljeno.

“Deca zla” su jedno višeslojno književno delo u kojem se, u različitim dinamikama, različitim intenzitetom i uporedo, prepliće više žanrova. Ako se sam zaplet otvara jednim brutalnim ubistvom (pa zato svakako i jeste krimi roman) on se odmah potom grana u nekoliko sasvih različitih pravaca.

Čitalac će tako saznati niz zanimljivih detalja o malignoj sprezi politike, pravosuđa, policije, crkve i medija u Srbiji – ona je, dakle, par ekselans i politički triler. Odlutaće nepoznatim putevima psihoanalize, i u seriji paralelnih flešbekova vratiće se tri  i četiri decenije unazad – dakle, u jednom značajnom delu, ona je i roman toka svesti. Istraživaće skrivene revire uma, izmenjene halucinogenim supstancama, i zaviriti u tajne okultnog – roman sadrži i elemente fantastične priče, kombinovane sa hororom. Pratiće i dve paralelne ljubavne priče – od kojih će se samo jedna srećno završiti – knjiga je, na nekoliko stranica, dostojnih Petrarkine Laure, i više od ljubavnog romana, ona je spomenik ženi. Biće tu i par mračnih izleta u morbidnu prošlost ratova za jugoslovensko nasleđe – ima i elemente istorijskog romana.

Konačno, “Deca zla” – i to je bio moj neposredni utisak čim sam završio sa čitanjem – sadrže toliko malih, ali blistavo upečatljivih detalja stvarnosti u kojoj živimo da, kada ih sve pogledamo zajedno, otkrivaju jednu vanserijsku, usudio bih se da kažem, krležijansku, fresku Srbije na početku ovog veka. Nešto između “Zastava” i “Banketa u Blitvi”, samo ceo jedan vek kasnije: glavni junak, beogradski advokat Nikola Bobić, je zaista nešto između Krležinih Kamila Emeričkog i Nilsa Nilsena.

Brod koji je staru luku već odavno napustio, a u novu još nije stigao, sa svim svojim putnicima, onima koji su platili svoju kartu i onima koji se još švercuju, policajcima i lopovima, vladikama i novinarima, sudijama i prostitutkama, biznismenima i prosjacima. Svi se oni smenjuju, kao slike na kaleidoskopu, na stranicama Majićevog romana i, češće nego ne, distance između svih njih su mnogo manje nego što bismo to, pre čitanja ove knjige, mogli i da pomislimo. Kapetana broda nema, ali to smo uostalom znali i pre nego što smo knjigu otvorili…

 

II

Poneko bi možda mogao da prigovori da autorovi opisi sadrže isuviše stereotipa? Da, kao jedno veliko dete koje se igra lego kockicama, on uklapa već gotove slike stvarnosti, one koje svi već znamo, i samo ih strpljivo slaže u svoju građevinu čiji nam obrisi postaju vidljivi tek na poslednjim stranicama knjige?

Neka mi bude dozvoljeno da, na ovom mestu, citiram Umberta Eka: u svom pomalo luckastom eseju o filmu “Kazablanka” (1995), autor “Ostrva dana pređašnjeg” piše:

“Kada je upotreba pokušanog i istinitog ograničena, rezultat je stereotip ili naprosto kič. Ali, kada je upotreba pokušanog i istinitog repertoara masovna, rezultat je jedna arhitektura nalik na Gaudijevu Svetu Porodicu u Barseloni. To je osećaj vrtoglavice, dodir savršenstva.”

Parafrazirajući dalje ovaj Ekov tekst, dodao bih da ni “Deca zla” nisu jedna knjiga. Ona su mnogo knjiga, jedna mala antologija. Sačinjena zbrda-zdola, ona je zapravo napisala sebe samu, ako ne zaista protiv volje pisca, onda sigurno mimo njegove kontrole; pisac je, na mnogim stranicama svog dela, bio samo svedok stvarnosti, gotovo njen fotograf:

“I zato mi možemo da prihvatimo kad likovi menjaju osećanja, moral i psihologiju, iz trenutka u trenutak, kad se zaverenici zakašlju da prekinu razgovor ako se približava špijun, kada prostitutke plaču na taktove Marseljeze.”

Na stranicama “Dece zla” čitalac će se susresti sa čak sedam leševa: pet u osnovnoj radnji romana, koja se dešava zgusnuta u samo sto šesnaest dana proleća, i još dva u flešbekovima. Glavni junak će imati i tri ljubavne avanture i jedan flert. Radnja je koncentrisana, njena dinamika brza, a promene teatara na kojima se odvija česte.

To nas dovodi i do još jedne zanimljive opaske: Majićeva rečenica je različita, i u punom smislu reči predstavlja instrument kojim, kao što jahač uzdama upravlja brzinom konja, on upravlja brzinom radnje. Onda kada je ta rečenica deskriptivna i sa digresijama, pisac odmara čitaoca od prethodnog kreščenda i daje mu vremena da malo predahne do narednog. Tu je rečenica opet kratka, često namerno nedovršena, sa ovlaš nabacanim skicama – jer, tu se slike čitaocu ostavljaju da ih sam zamisli.

Istina, pri čitanju sam ponekad imao utisak da tekst, više nego jednom, sadrži i neka nepotrebna pojašnjenja, naročito pojedinih toponima. Onda sam shvatio da, pošto sam skoro pedeset prvih godina života svet posmatrao sa stvarnog prozora sa kojeg se vidi fiktivni stan glavnog junaka u Kosovskoj ulici u Beogradu, diplomirao na istom fakultetu, sedeo po istim kafanama, kupovao po istim dragstorima i prolazio istim raskrsnicama koji se svi u romanu pominju, verovatno nisam baš najpozvaniji za ovaj sud. Zaista, knjige se retko pišu samo za one koji su ceo svoj život proveli na desetak mesta sa njenih stranica.

 

III

Glavni junak “Dece zla”, beogradski advokat, plejboj i bonvivan Nikola Bobić, u sebi objedinjuje i preseca sve ove paralelne tokove; njegov lik je strpljivo i pažljivo izgrađen i čitalac već od samog početka saznaje niz detalja koji mu mogu izgledati nevažnim za samu radnju. Ali, ovde napor pisca i čitaoca nije uzaludan: svaki od tih detalja je dragocena kockica u mozaiku, koji nam se, kao i nekoliko drugih, otkriva tek na poslednjim stranicama.

Za razliku od tradicionalnih junaka krimi romana i trilera, Nikola Bobić je sve, samo ne hrabar, a još manje idealan čovek. Rastrzan između prošlosti od koje ne može da pobegne i budućnosti u koju se plaši da uđe, on je na početku knjige nešto između, kao što je to lepo rečeno u naslovu onog našeg kultnog filma sa početka 1980-tih. Konformista, sklon raznim porocima kojih nema snage da se oslobodi, narcisoidan, više mrzovoljan nego ne, u složenim i konfliktnim odnosima sa raznim ženama istovremeno, on je zapravo arhetip antijunaka. I ovde, opet, ne možemo da se oslobodimo asocijacije na još jednog Krležinog junaka, melanholičnog Filipa Latinovicza.

Iako već u takozvanim “najboljim godinama” (što je uobičajeni eufemizam za muškarce koji su na pragu pedesetih godina) glavni junak mentalno i socijalno sazreva pred našim očima, čeliči se, prinuđen da rešava niz moralnih, emocionalnih i psiholoških dilema pred koje ga stavlja pisac, tako da nas sa poslednje strane gleda jedan sasvim drugi čovek od onog kojeg smo zatekli na prvoj.

U kojoj meri je advokat Nikola Bobić alter ego samog pisca, sudije Miodraga Majića? Svako od nas ko je ikada napisao nešto više od poštanske uplatnice bio je u iskušenju da delove sebe ugradi i u književne likove koje je stvarao. Ponekad, mi to činimo iz egzibicionizma ili naprosto zabave; ponekad da, kao smokvinim listom, pokrijemo ono što nam je nezgodno da baš sasvim javno priznamo; a ponekad i potpuno podsvesno.

I pisac i njegov junak su, uostalom, rođeni iste 1969. godine; obojica su u horoskopu Škorpije; obojica su Beograđani, i pravnici koji su karijeru počeli u – gle čuda – istom opštinskom tužilaštvu. A o daljim sličnostima neka čitalac ovog prikaza zaključi sam: mi ćemo mu pomoći citiranjem samo jedne rečenice iz romana:

“U njihovim očima, oduvek je bio uobraženi, nafrakani kozer, lažni heroj kruga dvojke i moralistički nastrojene građanske Srbije, koja je koketirala sa liberalnim ideološkim mitovima.”

Oko glavnog junaka autor razvija celu galeriju vrlo zanmljivih, ponekad bizarnih a ponekad i dirljivih, sporednih likova. Taj, haotičan i često divalj, a ipak koloritan i pun života, Bobićev svet, pomaže mu u rešenju slučaja. U njemu su i elitni psihijatri, čudni antikvari, privatni detektivi iz predgrađa, zarozani sudski činovnici, i pomalo histerične novinarke, slučajne medicinske sestre, prosjaci i prostitutke.

I takav kakav jeste, venecijansko ogledalo svih naših poroka i slabosti, taj Bobićev svet je opet čitaocu neuporedivo simpatičniji od onog oficijelnog, službenog sveta, kojem bi rešavanje ovakvih slučajeva trebalo da bude posao: sveta ne previše inteligentnih političara, korumpiranih sudija, plašljivih tužilaca, nezainteresovanih policajaca, i starleta u kratkim suknjama na visokim štiklama koje se među svima njima muvaju. Svih njih zajedno u ovom karavanu, koji sumanuto juri za karijerama, novcem, uticajem i svim onim zadovoljstvima koja se, valjda, usput podrazumevaju.

 

IV

Miodrag Majić se, veštinom žonglera, poigrava smrću i pravdom kao raznobojnim lopticama: ponekad, Smrt dolazi među njegove junake kao nekakva hirovita privatna izvršiteljka, ponekad opet, Pravda ne može da nastupi ako dosadnu napasnicu prethodno ne otera – često sa mesta na kojima bi najmanje mogla da se očekuje!

Čitajući ovu knjigu, podsetio sam se jednog takvog detalja.

Pre dvadeset pet godina,  otprilike u vreme kada je pisac ovog romana diplomirao na beogradskom Pravnom fakultetu, D. sa kojom sam se tada zabavljao tek je počela da sudi u jednom beogradskom opštinskom sudu. Jednog dana, u njenoj sudnici, pozlilo je stranci u postupku; hitna pomoć je došla brzo ali je mogla samo da konstatuje smrt od masivnog infarkta. Iako se radilo o ne preterano važnoj parnici, uzbuđenje je očigledno bilo ona slamka koja je slomila leđa kamili:

“Sedela sam na stolici i gledala u đonove njegovih cipela. Petnaest minuta ranije gledala sam u njihov gornji deo; znaš da žene uvek primete cipele. Kada je ušao to su bile lepe i skupe kožne cipele. Kada su ga iznosili, to više nije bilo ništa.”

D. je tako smrt upoznala na svom radnom mestu, onom istom na koje ljudi dolaze po nešto sasvim drugo – pravdu. D. i danas sudi u tom istom sudu; srećom, nikada više nije morala da cipele svojih stranaka gleda sa one donje strane: sve druge stranke su izašle iz njene sudnice žive.

Smrt je uporan, dosadan, nekad glasan a nekad i tih, ali uvek sveprisutan, pratilac svih Majićevih junaka: ona ih progoni iz prošlosti, flertuje sa njima u sadašnjosti, preti im iz budućnosti. Kao i srednjovekovni vitez Antonius Blok u apokaliptičnom Bergmanovom filmu “Sedmi pečat”, i advokat Nikola Bobić, sve vreme, igra šah sa smrću – u pokušaju da spase svoju poslednju figuru.

Stara dama u crnoj kapuljači neumorno maše svojom naoštrenom kosom i levo i desno: pa ipak, mnogi čitalac će se – baš kao i ovaj čije utiske sad čitate – iznenaditi kada na kraju prebroji sve leševe i shvati da među njima nema onih kojima je, sve vreme, davao najmanje šansi da prežive u toj nepredvidivoj partiji ruleta.

Jedna crvena nit provlači se kroz celu knjigu “Deca zla”, od njenih prvih do poslednjih stranica: to je mračni, često zataškavan a nikada do kraja razrešen, teret ratova za jugoslovensko nasleđe. Autor, koji ima skoro deset godina iskustva u suđenjima za ratne zločine, svakako je suveren u ovoj oblasti: na metafizičke, biblijske grehove on je primenjivao naše male, nesavršene, ljudske zakone. Koliko je pisanjem ove knjige bar jedan deo tog akumuliranog zla želeo da izbaci iz sebe? To ćemo možda saznati na nekoj od promocija; ili možda i u nekoj od narednih knjiga? Ovde bih podelio jedan lični utisak: već i samo čitanje ima katarzičan efekt.

Iako je – što se već letimičnim pregledom njegovog bloga da zaključiti – sve drugo samo ne etički neutralan, Miodrag Majić je, mislim, ipak uspeo i u jednoj osetljivoj književničkoj misiji. Svog glavnog junaka dovoljno je odvojio od sopstvenih vrednosnih stavova da bi mu ostavio onu neophodnu umetničku autonomiju.

Na taj način, uspeo je da izbegne sve one zamke površnosti, stereotipa i jeftine politizacije, već uobičajene za ovaj osetljivi period naše nedavne prošlosti, omogućivši čitaocu da spozna različite strane istine, koja uostalom nikada i nije bila crno-bela.

Vrlo je zanimljiv, takođe, i još jedan utisak: pripovedač, naime, jasnije i smelije iznosi sopstvene sudove od glavnog junaka, kojem pisac, očigledno, ostavlja više prostora za unutrašnje dileme i preispitivanja nego sebi samom. Na tim stranicama, njih dvojica se privremeno razilaze, da bi se na nekim narednim opet susreli.

Baš kao što će se, na nekim drugim stranicama ove knjige, susresti zločinci i žrtve, očevi i sinovi, kazne i osvete, kletve i oproštaji – svi u više puta zamenjenim ulogama.

 

V

Krajem ove, 2019. godine, i pisac i njegov junak napuniće pedeset godina. Pod pretpostavkom da ih obojicu posluži dobro zdravlje, to znači da pred sobom imaju još nekih četvrt veka onog aktivnog života. Pisac – da, u pauzama između drugih poslova kojima se bavi ili će se tek baviti, napiše još tuce knjiga; junak – da na njihovim stranicama razreši nove misterije sa kojima će biti suočen. Jer, nema nikakve sumnje da će stvarnost, koja je pred nama, te misterije nastaviti da nam velikodušno daruje.

Bila bi, zaista, šteta da ovaj jedinstveni dvojac ne nastavi sa druženjem.

Jer, kako je to napisao Tomas Man u eseju “O umetnosti romana”:

“Nije zadatak romanopisca da nam pripoveda velike događaje, već da nam neznatne učini zanimljivim.”

Kako odigrati ples sa vukovima – pismo mladom prijatelju u opoziciji (2)

Сродна сликаDragi moj Horacije,

Biće uskoro pune četiri godine otkad sam ti poslao prethodno pismo. Vidim, od tada su ga čitali i Kurta i Murta, pa čak si i ti ponešto shvatio. To je, za početak, sasvim dobro.

Ipak, da se ne lažemo: da nije za ove četiri godine bilo režima, baš tako smrdljivog, groznog i grotesknog kakav je bio, i ti bi odavno bio samo ružna uspomena. Ovako, i dalje imaš neke šanse – čak mnogo bolje nego što si ih svojim radom zaslužio.

Moje drugo pismo znači da si upravo ušao u završnu fazu. Sa ove raskrsnice možeš da kreneš jednim od tri pravca. Ili ćeš se, uz pomoć stranaca, nagoditi sa režimom i postati politički leš; ili ćeš pasti kao žrtva svoje borbe i postati fizički leš; ili ćeš dobiti ovu borbu.

Prvi put je najbezbedniji: kao i mnogo drugih pre tebe, ideale ćeš zameniti za tanjir tople čorbe. Drugi je najslavniji: kao i mnogo drugih pre tebe, bićeš mučenik i heroj, po tebi će dobijati imena škole, ulice i fabrike. Treći je najteži: kao malo drugih pre tebe, doći ćeš u situaciju da nešto konkretno uradiš, po prvi put u svom životu.

Ako odabereš prvi put ja od toga mogu imati neke vajdice, ali biće mi, iskreno, vrlo žao svog vremena koje sam na tebe protraćio. Ako odabereš drugi, biću na tebe neizmerno ponosan, položiću neki cvet na tvoj grob, ali to neće značiti da je moje vreme bilo manje protraćeno. Hajde, onda, da budemo racionalni i vidimo kako da na ovoj raskrsnici ne zalutaš – ti treba da kreneš trećim putem.

Danas ću ti zato dati dvanaest praktičnih saveta. Ako ih budeš pažljivo čitao oni će ti poslužiti umesto saobraćajnih znakova na raskrsnici; ako ih ne budeš pažljivo čitao, zalutaćeš i krenuti prvim ili drugim putem.

***

Prvo: sada moraš da suziš liniju fronta. Znam, svaka razmažena budala danas ponešto neće, i tebi je potreban glas svake budale. Ali, za razliku od budala koje ne znaju šta hoće i sebi mogu da dozvole luksuz da stalno nešto neće, ti to ne možeš: ti moraš da hoćeš. I to ne da hoćeš mir u svetu, nebesku pravdu i slobodu za potlačene – sve ono što hoće raznorazne kandidatkinje za mis – nego da hoćeš Njegovu glavu. Ne rasipaj energiju na sporedne mete: On je tvoja glavna i, zapravo, jedina meta. Svako ko Njega slabi tvoj je saveznik, pa da je i crni đavo; svako ko Njega jača tvoj je protivnik, pa da ti je i rođeni brat.

Uzgred, nemoj slušati novinare, analitičare i razne druge budale koje te zamajavaju kako, eto, “nije politika” vikati ua Njemu: ama, jedina politika danas je vikati ua Njemu. Nema nijedne druge ideje koja danas može da pokrene veću energiju miliona ljudi, od mržnje prema Njemu.

***

Drugo: ti sada ne vodiš bitku za činjenice, nego za njihovu percepciju. To je bitka za duše ljudi: za jači utisak, bolju fotografiju, efektniji video snimak. Zapamti: činjenice su ništa, utisak o njima je sve. Naravno da ćeš primenjivati duple standarde, baš kao što to radi i On. Biraćeš snimke koje tebi idu u prilog i tumačićeš ih onako kako tebi odgovara. Baš kao i On.

Možda će ti se posrećiti da dobiješ onaj krunski dokaz, jedan snimak koji će ti omogućiti pobedu nokautom. A možda će pobednik biti određen i na poene, posle petnaest rundi. Ali u svakom slučaju, biće to onaj od vas dvojice koji, nakon svega, bude imao više kvalitetnijih snimaka, i javnih i tajnih, u onom pravom trenutku.

***

Treće: sada moraš da ostaviš utisak da bar ponekad veruješ u ono što pričaš. Svakako, ti ideologiju možeš i dalje da ne voliš, možeš čak i da je prezireš, zarad svoje opsesije o praktičnosti i svemoći hakslijevske tehnologije vrlog novog sveta. Ali, povedi računa da mi to ne primetimo. Znaš, mi volimo da mislimo kako političari, bar ponekad, u nešto i veruju. Da li bi bilo pošteno da nam iskreno priznaš kako ni u šta ne veruješ? Verovatno. Da li bismo mi to voleli? Ne bismo. Kao i svi drugi narodi, i mi ponekad volimo da budemo obmanuti. To nam pruža iluziju da smo bolji nego što stvarno jesmo.

***

Četvrto: ti sada moraš da ujedinjuješ ljude. Mi to od tebe očekujemo. Bili smo, isuviše dugo i isuviše bolno, razjedinjeni: i oko važnih stvari, ali i oko onih sasvim nevažnih, kao što je On. Danas, tvoje glavno oružje je to što baš Njega svi vidimo kao simbol histeričnih podela. Ti, dakle, moraš da budeš antipod Njemu: simbol smirenog jedinstva. Pazi, tu ćeš izvesno biti na jako klizavoj stazi, sa koje ćeš, u svakom trenutku, moći da padneš u jeftin kič i patetiku. Ali, ta klizava staza je sada neizbežan deo tvog puta.

***

Peto: sada moraš da pažljivo izabereš svoje sledbenike. Gubitnici dozvoljavaju da budu izabrani; pobednici biraju. Prvi krug svojih sledbenika biraj isključivo po tome koliko su posvećeni vašem zajedničkom poslu. Ne po tome koliko te vole ili te se plaše, koliko su oni ugledni ljudi, školovani ili prijatni sagovornici, šta misle o ovome ili onome. Za sve te nijanse i prenemaganja biće vremena kasnije, onda kada završite posao. Sada, vaš odnos je specifičan: zaverenički. U drugom, trećem i ostalim krugovima biće mesta i za amatere, filozofe i zanesenjake. U prvom krugu, mesta ima samo za one sa kojima možeš da se razumeš a da pri tome ni reč ne morate da izgovorite.

***

Šesto: moraš sebe da naučiš da ne znaš ono što ne treba da znaš. Postoje neke stvari koje ne treba nikad da saznaš. Na primer, šta će se, kada i kako desiti sa Njim. Od tebe očekujemo da nas vodiš, bar još neko vreme, dok i tebe ne potrošimo kao što smo Njega potrošili. Koliko će to vreme biti dugo, zavisi od niza činilaca na koje ćeš ti samo manjim delom moći da utičeš i time ću se baviti u jednom od mojih narednih pisama. Ali, sve dok i ti ne budeš potrošen, moraš biti zaštićen od nepotrebnih rizika. Jer, ako ti budeš zaštićen, bićemo i svi mi. Među tim rizicima je, na prvom mestu, onaj da – igrom slučaja ili iz preterane ljubopitljivosti – ne saznaš previše detalja koji bi kasnije mogli da budu upotrebljeni protiv tebe. I nas.

***

Sedmo: sada moraš da se emancipuješ i stekneš realnu svest o sebi. Tvoj kompleks niže vrednosti u odnosu na ljude koje smatraš važnim je, najčešće, sasvim neopravdan. To što oni nekad dolaze iz velikih i moćnih zemalja, ili to što nekad imaju više novca od tebe, ili to što nekad znaju više tajni od tebe – ne opravdava taj kompleks. Ti nisi u trci za gospodara sveta, najvećeg bogataša ili superšpijuna i niko od njih nije tvoj takmac. Vreme je da se oslobodiš tih infantilnih fantazija. Zapamti: jedini tvoj protivnik je On; svi oni mogu da budu tvoji saveznici, ako ih pametno iskoristiš. Ali, ne i ti njihov – jer ovo nije njihova borba nego tvoja.

***

Osmo: oslobodi se te detinjaste opsesije društvenim mrežama. Znam da ti je sve to fensi, da voliš te lajkove i retvite, ali zapamti: ne radiš ti za mreže, nego mreže rade za tebe. Mreže su instrument, nisu cilj. One su tvoj način da probiješ medijsku blokadu, da oblikuješ svoj narativ, da smanjiš vreme koje ti je potrebno za reagovanje. One nisu ništa više od modernog goluba pismonoše: sredstvo za prenošenje brze, kratke i jasne poruke, bez suvišnog filozofiranja.

Ne gubi vreme u raspravama sa raznim zaludnim likovima koji se prepamećuju i stalno cepaju svaku dlaku na četvoro. Sada ionako nema ni vremena ni prostora ni strpljenja za intelektualne egzibicije. U normalnim vremenima čovek treba da bude samo svoj; u vremenima u kojima mi živimo može da bude ili tvoj ili Njegov. Ako je baš danas našao da tutumrači kako je neutralan, samo svoj, principijelan i slične budalaštine – pusti ga s milim bogom, taj je beskoristan i sam sebi.

***

Deveto: moraš, istovremeno, da Njegovu kadrovsku strukturu psihološki razbiješ po dubini, a svoju sopstvenu ojačaš i homogenizuješ. To nije lak zadatak. U praksi, to će značiti da ćeš raznim Njegovim saradnicima morati da obećavaš nekakve nagodbe kako bi ga u kritičnom trenutku napustili, a svojim pristalicama istovremeno da obećavaš njihovu lustraciju, da bi ih energizovao i motivisao.

Kako to misliš, nije moguće da uradiš i jedno i drugo? Pa naravno da nije moguće. Ali je moguće obećati, i jedno i drugo. O obećanjima ćeš ionako voditi računa tek kad dođeš na vlast. Ili nećeš voditi računa uopšte – tačno ono što je Makijaveli pre pet vekova savetovao svom čitaocu, a ja danas savetujem tebi.

***

Deseto: svaki put kad te uhvati malodušnost podseti sam sebe: ni Njemu nije lako. Konačan ishod neće zavisiti od toga ko je od vas dvojice bio bolji ili gori, nego od toga ko je imao manje tih trenutaka malodušnosti. Nauči sam sebe da prepoznaješ takve trenutke pre nego što nastupe, preživiš ih što brže i sa što manje posledica, i iz njih izađeš psihički i fizički neoštećen. Dok takvi trenuci traju, skloni se negde i nemoj ni po koju cenu dozvoliti da ih drugi ljudi vide.

Nemoj da ti slučajno padne na pamet da u trenucima malodušnosti nešto tvituješ i širiš defetizam. Rastrgnućemo te. I to sa pravom. Mi svi u tebi gledamo nekog ko je jak i za sve nas ostale, koji sebi možemo da dozvolimo i luksuz da ponekad budemo slabi. Ti taj luksuz nemaš.

***

Jedanaesto: kad god razgovaraš sa strancima, zapamti – ti si faktor stabilnosti, On je faktor nestabilnosti. To je jedino pod kapom nebeskom što njih zaista zanima: sve druge grozne stvari o Njemu koje ćeš im reći ili već znaju ili ih uopšte ne zanimaju. Ali njihove fabrike i aerodrome, njihove kredite i kamate, njihove ugovore, banke i diplomatske karijere ne štiti dobar i pošten nego jak i stabilan čovek. Zato svaki razgovor o Njemu moraš i početi i završiti dokazivanjem kako baš On stvara nestabilnost i tako ugrožava njihove interese – za razliku od tebe, naravno.

***

Dvanaesto: na vreme pripremi praktičan set za preživljavanje. Nešto keša, u sitnim novčanicama; dva mobilna telefona koja ranije nisi koristio, sa pripejd karticama; dva bezbedna stana u šteku; dva automobila registrovana na ljude koji nemaju veze sa tobom; dvojicu da ti čuvaju glavu. Kako to misliš, to je standardni set za kriminalce? Pa naravno da je to standardni set za kriminalce. Ti si za Njega odavno samo kriminalac, baš kao što je i On za tebe. E sad, onaj od vas dvojice ko, na kraju, iz celog ovog kupleraja izađe kao pobednik biće od početka zapisan samo kao državnik, a za onog drugog će neki sudija već potpisati da je od početka bio samo kriminalac

***

Eto, dragi moj Horacije, ovde ti je, otprilike, tri četvrtine onoga što treba da znaš uoči proleća koje je pred nama. Detalji one poslednje četvrtine još nisu fiksirani pa te sa njima neću sada zamarati. Pitanje je i da li bi ih, sada, i shvatio.

I zapamti onu Čerčilovu rečenicu:

“Uspeh, to je ići iz neuspeha u neuspeh, bez gubitka entuzijazma.”

 

Dva paralelna društva (“Nova ekonomija”, 1. mart 2019)

NE 58 Naslovna   BIG

“Mnogo je tamnije kad se svetlo ugasi nego što bi bilo da se nikada nije ni upalilo.” – napisao je Džon Stajnbek u svom romanu “Zima našeg nezadovoljstva”.

 

 

I

Zima našeg nezadovoljstva

Zima evropskog nezadovoljstva 2018. godine, baš kao i 1848. i 1968, počela je u Parizu, da bi se odatle proširila na Berlin i London, ali i na Budimpeštu, Bukurešt, Sofiju, Atinu, Podgoricu, Tiranu i Banjaluku. Ta zima se događa i u Beogradu i sad već gotovo svakom gradu u Srbiji. Svetlo je upaljeno širom kontinenta. Hoćemo li sa njim dočekati jutro ili ćemo, kao Stajnbekovi junaci, ući u još veću tamu?

Sadašnji protesti u Srbiji počeli su posle šest i po godina vlasti Aleksandra Vučića, jednog od početka anahronog projekta koji je vremenom metastazirao u lični režim. Taj režim nije samo devastirao formalne institucije i procedure već je razorio i jedan dublji osećaj solidarnosti među ljudima, izbrisao elementarnu pristojnost u komunikaciji i potpuno obesmislio činjenice kao temeljni okvir javnog diskursa.

Ovo nisu, naravno, prvi protesti protiv Vučićeve vlasti, ali su najduži, najmasovniji i, po postavljenim zahtevima, najradikalniji do sada. Svakim danom, oni zauzimaju nov javni prostor – onaj sa kojeg se tradicionalna opoziciona suprastruktura, podeljena i zbunjena, povlači.

Po pravilu političke elite – one koje se bore protiv nekog režima – moraju da budu radikalne: one ulažu stalne napore da motivišu konzervativne, podeljene, inertne, uvek račundžijski oprezne, lenje ili uplašene građane. Međutim, pred našim očima se događa obrnut fenomen: pobunjeni građani – oni koji se bore protiv režima Aleksandra Vučića – su radikalni: oni ulažu stalne napore da motivišu konzervativne, podeljene, inertne, uvek račundžijski oprezne, lenje ili uplašene političare. Šta nam ova inverzija pokazuje?

Da, ima građana koji se već ponašaju kao političari, a ima i političara koji su odavno samo građani. Proglasi podrške koje pišu razne profesionalne grupe (profesori, studenti, advokati) daleko su, i jezički i suštinski, zreliji i odgovorniji od pamfleta koje pišu stranački lideri.

Političari, opet, strahuju da ceo protest preživljava na jednoj tankoj niti, gotovo na fikciji: od subote do subote. Ako negde do srede Aleksandar Vučić ili neko od njegovih hajkača ponovo ne uvredi građane nekom glupom izjavom ili neukusnom metaforom, već četvrtak je dan za ozbiljnu nelagodu. Uzajamno nepoverenje nije, dakle, samo izraz netrpeljivosti, kao što ponekad izgleda, ono je isto tako i odraz obostranog straha od neizvesnosti.

Naša ostrva izvesnosti, lista zahteva oko kojih se svi slažemo, još su mala, usamljena i razbacana: da se u skupštini raspravlja o zakonima a ne o psovkama i uvredama; da vlada donosi uredbe i upravlja administracijom a ne da zaključuje tajne ugovore sa opskurnim špekulantima; da sudovi sude po zakonu, novine i televizija objavljuju istinu, policajci hvataju lopove, lekari leče ljude a univerziteti daju zaslužene diplome. Izvan i oko tog arhipelaga izvesnosti i dalje se nalazi okean neizvesnosti. Kako bi na njemu trebalo da plovi naš brod, koji je još uvek bez kapetana ali na kojem smo i dalje svi zajedno?

 

II

Zemlja sa dva društva

Promene vlasti, barem u ovom delu Evrope na kojem mi živimo, oduvek se odvijaju dramatično, sa onom neophodnom dozom prevratničkog šarma i zavereničke misterije. Ovde, na samoj granici Orijenta, mi te trenutke već vekovima proživljavamo kao sekvence istih slika koje se ponavljaju: zadimljene krčme; zajapureni studenti i trgovački pomoćnici; oficiri i žandarmi koji danju brane režim a noću sede po tajnim društvima; razbijeni izlozi i glave; agenti stranih sila, pravi i lažni; kuriri koji prenose novac, pištolje i instrukcije; jataci i žbirovi.

U sekvencama tih slika, stvarnih i zamišljenih podjednako, već smo formirali sopstvene psihološke diskurse, sve zatvorenije i sve ekstremnije. Za režim, pobunjeni građani su samo ološ, manipulisan od strane tajkuna, kriminalaca i stranih neprijateljskih sila; za pobunjene građane režim je, opet, samo organizovana grupa kriminalaca koja vrši vlast radi pljačke i nacionalne izdaje.

Onda kad se ova dva diskursa potpuno zaokruže, prostora za razgovor više nema. Na sceni su dva paralelna društva koja će samo fizički deliti isti prostor ali među kojima više neće biti nijedne mentalne dodirne tačke. Svako od njih će imati svoje umereno i svoje ekstremno krilo, svoju levicu i svoju desnicu, svoje evropske i svoje nacionalne simpatizere, svoje vernike i svoje ateiste, svoje siromahe i svoje bogataše.

Samo jedno od ta dva društva, ono koje bude prevladalo u ovoj borbi, konstituisaće se kao politički narod i postaviti temelje novog društvenog ugovora.

Podsetimo se jedne istorijske slike: 20. juna 1789. godine, zbog jednih zaključanih vrata ispred kojih je bila naoružana straža, desio se čin kojim je počela Francuska revolucija: Poslanici Trećeg staleža otišli su do prazne dvorane za loptanje Versajskog dvorca, tamo se proglasili jedinim legitimnim predstavnicima francuskog naroda i položili zakletvu. Sve što se događalo posle: pad Bastilje, suđenje i pogubljenje Luja Šesnaestog, vatreni govori Robespjera i borbeni taktovi Marseljeze – bilo je samo romantična, dramatična, ponekad i patetična, scenografija. Revolucija je, suštinski, izvedena onog dana kada je Treći stalež odlučio da sam sebe (i jedino sebe) proglasi suverenim i kada su njegovi predstavnici (jedni drugima – jer iznad sebe nisu priznavali više nikoga) položili zakletvu.

Ako režim Aleksandra Vučića reši da se kocka i zakaže izbore bez prethodnog suštinskog političkog dogovora, na te izbore pobunjeni građani neće izaći. Time će se ponoviti versajska scenografija: neki predstavnici naroda, izabrani od manjine, sedeće u skupštinskim klupama; neki drugi će, sa većinom, šetati ulicama i trgovima. Evropa će se suočiti sa krizom, po svom obimu, potencijalu prelivanja na susedne zemlje i mogućim posledicama, znatno opasnijom od odavno zamrznutog konflikta između Beograda i Prištine.

Bojkot institucija, i u tom sklopu bojkot izbora, može biti uspešan samo pod jednim uslovom: da stvarno označi početak političke revolucije. Taj čin ne mora nužno dovesti do fizičkog nasilja ali posle njega više nema povratka na staro. Predstavnici pobunjenih gradova će se negde sastati, doneti svoje sopstvene političke odluke i početi da – u političkom i svakom drugom tehnički mogućem smislu – upravljaju delom društva koje će im dati poverenje. Diktatura može da na silu preuzme sve institucije; ali onda ne može da se žali ako pobunjeni građani naprave svoje institucije.

 

III

“Revolucija je ideja koja je pronašla svoje bajonete”

Serment_du_Jeu_de_Paume_-_Jacques-Louis_David

Ovo je, sa uobičajenom dozom francuske patetike, rekao jedan od nekoliko ljudi koji su zaista stvarali evropsku istoriju, Napoleon Bonaparta. Znamo, bar mi na Balkanu, šta su bajoneti. Ali, znamo li šta je ideja?

Zahtevi građana u protestu, po vrednostima ugrađenim u njih, suštinski su različiti. Te razlike, rendgenski precizno, odražavaju našu stvarnost: neko kao prioritet doživljava borbu za Kosovo i Metohiju; neko drugi evropske integracije, a treći opet socijalnu pravdu i preraspodelu društvenog bogatstva.

I jedni, i drugi, i treći za sada ispravno prepoznaju baš Aleksandra Vučića kao glavnu prepreku za ostvarenje svog cilja: on tajno pregovara oko Kosova i Metohije; on svojim mutnim aranžmanima sa Putinom i Erdoganom, Arapima i Kinezima, ugrožava evropsku budućnost Srbije; on je nezakonito preuzeo sve instrumente raspodele društvenog bogatstva i stavio ih u funkciju održavanja sopstvene klijentelističke strukture.

Sva tri ključna motiva narodne pobune u ovom trenutku se nalaze u sinergiji. Uprkos spinovima kojima režim pokušava da ih međusobno konfrontira, nespretnim, pa i ekstremnim, oblicima u kojima se izražavaju i krajnje koloritnim predstavnicima koji ih zastupaju, građani su do sada pokazali začuđujuće visok stepen hladnokrvnosti i političke zrelosti i ojačali svoju unutrašnju koheziju. Sporadične pseudoideološke egzibicije, i leve i desne, po prvi put su ostale na nivou statističke greške: nijedna od njih nije narušila integritet glavne matice i ugrozila njen osnovni, libertarijanski, zahtev: slobodu.

 

IV

Izazovi prvog dana slobode

Related image

Problemi će, izvesno, nastati neposredno po slomu diktature: tada svaki od tri ključna motiva dobija na značaju. Njegovi zagovornici, prirodno, smatraju da je baš on (a ne ona druga dva) bio presudan u mobilizaciji energije koja je u konačnici dovela do oslobođenja. U odsustvu zajedničkog protivnika, u atmosferi visokog emocionalnog naboja, u vakuumu autoriteta i sa urušenim institucijama, a bez ličnosti koja uživa zajedničku podršku, to je i prvi izazov osvojene slobode.

Drugi je, izvesno, trenutak u kojem stotine hiljada danas pobunjenih, a sutra pobedničkih, građana spoznaju realnost da svi njihovi zahtevi neće moći da budu ispunjeni. Ili bar, da neće moći da budu ispunjeni onoliko brzo i onoliko mnogo koliko oni sada veruju.

Realnost je hladna i nemilosrdna: zloupotreba počinjenih za vreme režima Aleksandra Vučića ima toliko, od vrha do dna piramide, da višestruko prevazilaze ukupne kapacitete pravosuđa u Srbiji. Čak i kad bi, nekim čudom, odjednom prestala da se vrše sva druga krivična dela, i sve sudije i tužioci posvetile samo istraživanju zatečenih slučajeva, za sve njih zajedno bilo bi im potrebno najmanje petnaest godina:
otprilike dve za svaku u kojoj su ova dela činjena.

Ovo, naravno, znači da svi krivci neće moći da budu kažnjeni. I dok će to biti naše prvo razočarenje – poneki nitkov će se izvući – isto tako može da bude i naša prva sramota: u žurbi, poneki nevin čovek će greškom stradati.

Tu negde je i treći izazov: trenutak osvajanja slobode će nas sve zateći mnogo siromašnijim nego što smo bili, a suočenima sa poraženim protivnikom, neuporedivo bogatijim nego što je bio. Imao sam priliku da posmatram kako se sa tim izazovom nosila Makedonija i koliko je tamo bilo teško sačuvati integritet. Iskušenja slobode su, po pravilu, teža od iskušenja borbe – o tome je, uostalom, Kurcio Malaparte ostavio nezaboravne redove u svom romanu “Koža” u kojem opisuje posleratnu Italiju.

I konačno, nova vlast u Srbiji, vrlo brzo, suočiče se i sa inženjeringom tzv. međunarodne zajednice da, kao faktor pritiska, rehabilituje ancien regime i očuva njegove kadrove, dosijee i skrivene strukture moći. I ovo je jedno od makedonskih iskustava: ambasadori ga tamo cinično zovu inkluzija.

Sada, pošto smo pogledali u oči svim ovim razočarenjima, logično je pitanje: da li je borba za slobodu vredna svih žrtava, kolektivnih i pojedinačnih, onih koje smo već podneli i onih drugih, koje nas tek očekuju? Čini nam se da ipak jeste, iz tri razloga: prvi je aksiom, drugi jednačina, treći hipoteza.

Prvo, život je borba. Odustajanje od borbe, znači odustajanje od života. Narod koji se ne bori sam je sebe osudio da bude narod živih mrtvaca.

Drugo, ma kako život u slobodi bio nesavršen i loš, on će opet biti bolji, svetlosnim godinama udaljen, od najboljeg mogućeg života u diktaturi Aleksandra Vučića.

I treće: sve nesavršenosti, promašaje i zablude ispravljaćemo brže, a nove pogrešne ljude smenjivati lakše, onda kada u kolektivnom pamćenju budemo imali trenutak ove jedne, velike pobede.

 

V

Bekstvo sa Balkana

Image result for Balkans vintage

I jednom u slobodi, Srbija će geografski ostati na Balkanu, poluostrvu koje je ime dobilo po turskim rečima za krv i med. Videli smo da je, u diktaturi, pobegla dalje na istok nego što je ikada bila, sa Balkana u Aziju. Može li je sloboda vratiti na zapad, u Evropu?

Odgovor na ovo pitanje, najpre, zavisi od samih Evropljana: hoće li se oni sami vratiti idejama ŠumanaDe Gola ili će podleći izazovu raznih avanturista i lažnih proroka: levih populista, desnih neofašista, klerikalnih, nacionalnih i ksenofobnih ekstemista?

Ali, odgovor zavisi i od nas. Hoćemo li osvojenu slobodu iskoristiti da pomirimo tradiciju i modernost i integrišemo se kao politički narod? Ili ćemo je zloupotrebiti da u beskonačnost nastavimo histerične, pseudoistorijske i kvaziideološke rasprave i tako se fragmentizovati još više nego danas?

U svom bekstvu sa Balkana, Srbija mora ponovo da sagleda i odnose sa susedima, baš kao što i susedi, na tom istom putu, moraju da sagledaju odnose sa Srbijom. Vladajuću paradigmu – po kojoj su samo populističke i kriminalne elite bogom dane za pregovore, dogovore, sporazume i saradnju, a građani osuđeni na uzajamnu mržnju, stereotipe i predrasude – moramo zameniti novom. Otvaranjem svih naroda Poluostrva: za poslovne ljude, pisce, glumce, sportiste, studente i turiste, podjednako. U toj paradigmi biće beznačajni lični odnosi političara i njihovi uzajamni interesi: niko od nas više neće biti talac nikoga od njih.

To je jedini način da kičma balkanskih šovinizama, tog našeg lokalnog derivata fašizma, bude slomljena: njihove institucionalne i društvene strukture temeljno demontirane, kriminalni i interesni karteli procesuirani, pseudoideologije razobličene, mitovi raskrinkani.

Tek kad ovaj kopernikanski obrt, u našim glavama i našim zemljama, bude konačno završen, moći ćemo da pošaljemo i jasnu poruku toj prevrtljivoj Zevsovoj ljubavnici, Evropi: nema održivog rešenja za Balkan u kojem je jedan njegov narod – bilo koji – stigmatizovan kao istorijski krivac i kolektivno osuđen na trajno osećanje duboke nepravde.

Evropa bi, u tom slučaju, po onoj narodnoj poslovici, zaklala vola za jednu šniclu. Ne bi joj to bio prvi put – znamo da su mnogi njeni volovi stradali zbog preskupih šnicli – ali, bar što se nas tiče, lako bi mogao da joj bude poslednji. Ako bi Evropa, prethodno prihvatajući za legitimne rezultate bojkotovanih izbora, inženjeringom omogućila diktaturi da zaključi nekakav “pravno obavezujući sporazum” sa vlastima na Kosovu, to bi onda verovatno bio i kraj evropske ideje, bar za ovu generaciju građana Srbije.

Kratkoročno, takvo rešenje bi bilo od koristi nekim evropskim činovnicima; ono bi, bar neko vreme, bilo na naslovnim stranama novina uvek gladnih senzacija; izvesno bi privuklo legije hohštaplera, oportunista i arivista, svih koji su fascinirani površnim blještavilom uspeha.

Ali dugoročno, kao što ni istorijski promašeni koncepti trijanonske Mađarske i vajmarske Nemačke nisu mogli da stvore ništa drugo nego fašizam, tako ni koncept poražene Srbije, ako bi nam bio nametnut spolja ili iznutra, ne bi mogao da stvori ništa drugo nego nove generacije fundamentalista, avanturista i ekstremista, nove i dublje podele među nama i tako nas ponovo antagonizovao, ovog puta ne samo sa našim susedima nego i sa temeljnim vrednostima Zapadne civilizacije.

Tek nametanjem kompleksa kolektivne krivice, Srbija bi konačno postala ono što čak ni režim Aleksandra Vučića, mada se punih sedam godina svojski trudio, nije uspeo: feudalni Frankenštajn ruske gubernije i otomanskog vilajeta.

Kao i kod svakog drugog pretpolitičkog stanja, i ova poslednja srpska pobuna još uvek u sebi nosi fermente različitih procesa, može da se razvije u više oblika i krene u raznim pravcima. Ona može da bude samo još jedna u nizu seljačkih buna, koje su u trenutku buknule i ugasile se, kao kada se zapali kutija šibica. Može da bude i začetak šire i ambicioznije modernističke revolucije – plamena koji će goreti trajno. A može da bude i početak anarhije – apokaliptičnog požara koji će progutati sve pred sobom.

Rešenje te dileme zavisi od naše zajedničke vere u jedno više, moralno opravdanje današnjeg gneva koji se valja ulicama srpskih gradova. Zato ovaj tekst i završavamo rečenicama Džona Stajnbeka, nobelovca čijim smo ga citatom i započeli:

“I u očima ljudi je nemoć; i u očima gladnih raste gnev. U dušama ljudi plodovi gneva postaju puni i teški, postaju zreli za berbu.”

***

Ovaj autorski tekst objavljen je u časopisu “Nova ekonomija”, br. 58, mart 2019.

Izlazak iz neistraženih voda: Makedonija okreće kormilo tamo gde pripada

Image result for Thomas Birch USS MacedonianPočetkom devetnaestog veka, britanska Kraljevska mornarica imala je fregatu koja se zvala HMS Macedonian. U ratu 1812. godine, ovaj ratni brod zarobljen je kod ostrva Madera u Atlantiku od moćnije američke lađe, USS United States ali njegovo ime posle toga nije promenjeno. HMS Macedonian jednostavno je postao USS Macedonian i ostao u američkoj floti još dvadeset godina. Može se, dakle, reći da su – pre gotovo dva veka – ime Makedonija podjednako voleli, i delili, i London i Vašington.

Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države, tada neprijatelji, danas su bliski saveznici u NATO. Stara pomorska bitka ipak je ostala u našim sećanjima zahvaljujući američkom slikaru Tomasu Birču – njegovo platno je 1961. kupila američka prva dama, Žaklina Kenedi, i ono je bilo deo umetničke galerije Bele kuće sve dok nije prodato na aukciji, 2008. godine.

Hajde da vidimo gde se makedonski nacionalni i državni brod nalazi danas, nakon što je plovio neistraženim i burnim balkanskim vodama punih četvrt veka.

Sredinom juna 2018. godine, dve vlade koje su predvodili premijeri Zoran Zaev (Skoplje) i Aleksis Cipras (Atina) postigle su istorijski kompromis u sporu oko imena, završivši tako jedan star i, po mnogima, iracionalni konflikt između Makedonije i Grčke. Privremeno rešenje, po kojem je zemlja zvana Bivšom jugoslovenskom republikom Makedonijom (BJRM) zamenjeno je preciznijim, geografskim, kvalifikativom: Republika Severna Makedonija (RSM).

Krajem juna i početkom jula 2018. EU i NATO priznale su ovaj ogromni politički uspeh i uputile zvaničan poziv Makedoniji da otpočne proces pregovora za pridruživanje obema regionalnim organizacijama.

30. septembra 2018. više od 91% makedonskih građana koji su učestvovali u referendumu odobrilo je predlog ustavnih promena neophodnih da se implementira Prespanski sporazum. Međutim, samo 37% birača učestvovalo je u ovom referendumu što je otvorilo pitanje njegovog legitimiteta.

Oko dve nedelje kasnije, 19. oktobra 2018, dvotrećinska kvalifikovana većina poslanika makedonskog parlamenta glasala je da počne proces ustavnih promena.

Konačno, 11. januara 2019. godine poslanici makedonskog parlamenta okončali su proceduru ustavnih promena, usvajajući tako novo ime države i otvarajući put svojim grčkim kolegama da, dve nedelje kasnije, ratifikuju Prespanski sporazum.

 

I

Četiri ključna stuba

Image result for four roman pillars

Postoje četiri ključne tačke koje treba naglasiti u širem kontekstu promenjenih ustavnih rešenja.

Prvo, Makedonija i Grčka nisu pregovarale kao jučerašnji protivnici već, umesto toga, kao sutrašnji prijatelji. Takav pristup bio je jedini koji je od početka mogao da učini preokret mogućim, i konačno je to i učinio. Dok je ovo, na početku, bila samo pretpostavka, sada je i činjenica. Nema bolje potvrde toga od činjenice da su i makedonski i grčki protivnici Prespanskog sporazuma delili isti pristup u pokušajima da mu se suprotstave. Oni su, i jedni i drugi, nastavili da misle u prošlosti umesto u budućnosti – jer, jedini svet koji postoji u njihovim mislima, je svet večnih neprijatelja.

Drugo, preokret iz Prespanskog sporazuma mogle su da naprave samo zaista demokratske vlade – one sa dubokom svešću o poštovanju vladavine prava, ljudskih prava, slobode medija i drugih suštinskih evropskih vrednosti.  Dakle, politički preokret nije bio stvarno moguć pre nastupanja suštinske demokratizacije same Makedonije, do koje je došlo sredinom 2017. godine.

Treće, Makedonija nije usamljeno ostrvo, negde daleko na okeanu – ona se nalazi u samom srcu Balkana, regiona kontaminiranog nacionalističkim, ratnohuškačkim, ksenofobnim i suštinski antievropskim politikama u poslednjih 25 godina. Makedonija je, u stvari, bila prva zemlja u regionu koja je izabrala da, zauvek, napusti takvo okruženje.

Makedonski uspeh će, izvesno, imati dubok uticaj na njene susede, pokazujući im da, se put u Evropu, iako ponekad može da bude naporan, u konačnici daleko više isplati od recikliranja starih nacionalističkih narativa. Makedonija, prema tome, ima potencijal da postane činilac koji menja igru na Balkanu u jednom dubljem, istorijskom smislu, i da tako stane na čelo novih politika u regionu.

Četvrto, izgleda da su šire međunarodne reakcije na Prespanski sporazum, samo potvrdile našu početnu pretpostavku: baš kao što su istinski prijatelji evropske ideje pružili iskrenu podršku dogovoru Ciprasa i Zaeva, tako su i njeni protivnici pokušali da podriju širenje Evrope na Balkan.

Drugim rečima, bitka u Makedoniji nije bitka samo za Makedoniju; pre, to je bitka za duh koji će konačno prevladati u celoj Evropi.

II

Nova paradigma

Image result for Zaev Tsipras

U stvari, centralno pitanje iza makedonsko-grčkog spora bilo je iracionalno u svojoj suštini u većem delu poslednjih 25 godina. To je bila bitka za helenističko makedonsko nasleđe. Dok istoričari u obe zemlje, baš kao i njihove kolege u ostatku sveta, znaju vrlo dobro da ni savremeni Makedonci ni savremeni Grci nisu autentični naslednici antičkih Grka (ovo ime se, zaista, koristi da označi jednu celu, sada ugašenu, civilizaciju a ne posebnu naciju uporedivu sa modernim nacijama) ovakva pretpostavka je ostala mit u oba društva.

Dabome, mora se prihvatiti i činjenica da nije mali broj savremenih nacija koje se identifikuju, između ostalog, i preko svojih mitova: mnogo Engleza veruje da je Kralj Artur zaista postojao, Španci nastavljaju da sanjare o El Sidu Osvajaču, Švajcarci vole priče o Viljemu Telu, i slično njima, Italijani uživaju kada slušaju o Sicilijanskom Večernjem.

Ovi mitovi, najčešće, nemaju pretežne, ili čak nikakve, veze sa istorijskim istinama, ali ova činjenica ostaje irelevantna: kao što je Fridrih Niče jednom rekao, “baš činjenice su te koje u stvari ne postoje, postoje samo njihova tumačenja.

Savremena Makedonija, međutim, predstavlja naciju sa vrlo jasnim i osobenim slovenskim obeležjima: Makedonci su, lingvistički, kulturno i istorijski, mnogo bliži Srbima, Bugarima, Hrvatima i Crnogorcima nego Grcima – kako antičkim tako i ovim današnjim. Pored toga, moderna makedonska država je stvorena u antifašističkom ustanku u Drugom svetskom ratu i izgradila je svoju državnost u okviru federalne strukture komunističke Jugoslavije.

Kada je potpisivao Prespanski sporazum, Zaev je učinio jasan izbor: raskidajući sa istorijskim mitovima i birajući umesto njih moderne korene makedonskog identiteta, on je prihvatio da se dovoljno udalji od svog južnog suseda da bi mogao da prestane da se sa njim stalno raspravlja o prošlosti.

Preko, u Grčkoj republici, i Cipras je shvatio jednostavnu istinu: da je samo stabilna i jaka Makedonija na njenoj severnoj granici u najboljem interesu stabilne i jake Grčke. Pošto pomenuti spor nikada nije uključivao teritorijalna pitanja, bilo je lakše za dve strane da prihvate identitetsko razdvajanje na “severnu” (slovensku) i “južnu” (helensku) Makedoniju – razdvajanje koje se već desilo na terenu; u stvari, koje se desilo pre punih sto godina, kada je Otomanska imperija praktično proterana iz Evrope u velikom zajedničkom vojnom poduhvatu srpskih, bugarskih i grčkih armija 1912. godine.

Upravo to je suština nove paradigme koju predstavlja Prespanski sporazum: odustajući od fiktivnih zahteva, koji nisu bili samo irelevantni nego i imaginarni, i Skoplje i Atina su učvrstili svoje međunarodne pozicije oko svojih suštinskih interesa. Najznačajniji od tih suštinskih interesa je, međutim, zajednički i za jedne i za druge: da nastave da žive kao susedi, ali sada u okvirima EU i NATO – dva kišobrana koji imaju dugu i dokazanu istoriju mogućnosti da usaglase razlike.

 

III

Conditio Sine Qua Non

Macedonia2

Davne 1973. godine, još kao dečak, putovao sam u inostranstvo prvi put u životu, u Grčku. Izašli smo iz Jugoslavije (i Makedonije) na graničnom prelazu Bogorodica/Evzoni. Naš autobus zaustavio se usred noći i u njega je ušao pospani grčki policajac. Pažljivo je proveravao naše pasoše, tražeći samo jedan mali detalj. Bez obzira što su svi putnici u to vreme imali isti crveni jugoslovenski pasoš, jedan mali detalj je za njega predstavljao razliku: vlasnici pasoša izdatih u Makedoniji imali su slovo “M” na početku serijskog broja; ovo slovo je označavalo federalnu jedinicu čije je ministarstvo unutrašnjih poslova bilo izdavalac pasoša. Grčki policajac odbio je da stavi pečat u pasoše sa slovom “M” i umesto toga stavio ga na komadić papira – uobičajena procedura za sve režime u svetu koji žele da naprave simbolični čin nepriznavanja nekog stranog entiteta.

U to vreme, Grčka je bila pod vlašću pukovnika već šest godina (vojna hunta je zbačena naredne, 1974. godine) i stvaranje tenzija oko Makedonije služilo joj je kao instrument dodatne nacionalne homogenizacije kod samih Grka. Jugoslavija je, međutim, u to vreme bila isuviše jaka da bi uopšte uzimala u obzir grčke pritužbe u vezi jedne od njenih federalnih jedinica, tako da ovo pitanje u stvari nije ni postojalo, sve do 1992. godine.

I Grčka i Makedonija su danas demokratske države; one dele viziju suštinskih evropskih vrednosti: vladavine prava, ljudskih prava, slobode medija, i – na poslednjem mestu ali ne kao najmanje važno – oni dele isto kosmopolitsko, levičarsko i antifašističko nasleđe.

Da li je bilo moguće da se makedonsko-grčki spor razreši bez takvog političkog i ideološkog pejzaža u obe zemlje? Da li bi pregovori ikada doneli plodove da su, umesto Zaeva i Ciprasa, vlade dve zemlje vodila dva staromodna, dosadna, zlom opsednuta desničara, nalik Marin Le Pen i Najdželu Faradžu? Verovatno ne – ili, u najmanju ruku, to je ono što nam nedavna istorija sugeriše.

Politika se, dabome, vodi o činjenicama i interesima; ali pre svega, ona se vodi i o sentimentima. Da bi se stvorilo okruženje u kojem je kompromis moguć i održiv, obe strane moraju najpre da stvore dovoljno pozitivnih sentimenata za takav kompromis u njihovim sopstvenim zajednicama.

U proleće i leto 2018. godine, mi smo svi bili svedoci kako je ekstremna desnica, i u Makedoniji i u Grčkoj, očajnički pokušala da podrije proces približavanja između dve zemlje; kako su oni širili lažne vesti na obe strane; kako su demonizovali obojicu lidera kao nacionalne izdajnike; kako su povremeno pribegavali nasilju, i u Solunu i u Skoplju; kako su sve pomenute događaje koordinirali, i međusobno ali i u okvirima jedne šire, međunarodne anti-evropske alijanse.

Zaista, makedonski i grči ekstremisti demonstrirali su visoki stepen međusobnog razumevanja u svom zlom poduhvatu – baš kao što su to radili i mnogi drugi na Balkanu u poslednjih četvrt veka. Obrazac “najboljih neprijatelja” držao je, a i danas pretežno drži, Balkan u neizvesnosti; da je Prespanski sporazum propao ništa ne bi moglo da spreči da i Makedonija ne ostane u tom regionalnom košmaru.

U tom smislu, demokratija je konačno izašla kao kvalitet koji je trijumfovao, tako što je obezbedila kritičnu političku volju, neophodnu da se prihvate rizici i savladaju tvorci zla na obe strane.

Na ovom mestu, dabome, ostaje jedno terminološko pitanje koje moramo da učinimo malo jasnijom: sam pojam “demokratija”, u ovom kontekstu, ne uzima u obzir samo činjenicu da neka politička opcija, u datom trenutku, ima tehničku većinu u izbornom telu; kao što nas je istorija naučila, na primerima toliko mnogo autoritarnih lidera (ovaj niz niti počinje, niti se završava, samo sa Adolfom Hitlerom), prosta činjenica da neka politička opcija ima većinu ne čini je, automatski, i demokratskom. U slučajevima Makedonije i Grčke, osim većinske podrške koju su obojica uživali u svojim zemljama, Zaev i Cipras su delili i mnogo dublje vrednosti i vizije budućnosti – budućnosti koja će biti zajednička za obe zemlje, i budućnosti koja će biti evropska.

Ova zajednička vizija, Balkana i Evrope podjednako, zahtevala je od obojice lidera da istovremeno ispolje političku i ličnu hrabrost, jer je svaki od njih najpre morao da savlada svoje demone. Konačan uspeh, dabome, bio je zajednički obojici, i bio je moguć jedino kroz njihov zajednički napor. Ovo objašnjava, između ostalog, i zašto su Zaev i Cipras nedavno zajednički predloženi za Nobelovu nagradu za mir od toliko mnogo evropskih parlamentaraca i drugih eminentnih međunarodnih ličnosti.

 

IV

Promena igre na Balkanu

BALKANS ANCIENT. Macedonia, Thracia, Illyria, Moesia and Dacia. SDUK - 1845 - old map - antique map - vintage map - Balkans maps

Makedonsko-grčki spor, na žalot, nije jedini koji trenutno postoji na Balkanu. Spor između Beograda i Prištine o statusu Kosova kao i onaj oko unutrašnje političke arhitekture Bosne i Hercegovine, ostaju bolni podsetnici na deceniju etničkih i verskih ratova u regionu.

Neki analitičari, međutim, požurili su da predlože Prespanski sporazum kao idealnu matricu koja bi mogla (i trebalo) da se sledi i u svim drugim delovima Balkana. Ali, da li Sporazum zaista predstavlja neku vrstu čarobnog štapića?

Meni se čini da je ovo pitanje isuviše kompleksno da bi se na njega moglo jednostavno odgovoriti: svaki balkanski spor je specifičan i potrebno ga je razmatrati unutar njegovog sopstvenog geografskog, istorijskog i demografskog konteksta.

Međutim, jedna tačka ne sme nikako biti zamerena: na Balkanu, u ovom trenutku, ne postoji nijedan jedini drugi par stvarno demokratskih vlada, uključenih u međusobne pregovore, kao što je to bio slučaj kod Prespanskog sporazuma.

Zaista, većinu drugih balkanskih vlada (pred)vode lideri i političke elite koje dele mračno nasleđe etničkih ratova 1990-tih. Neki od njih su biološki potomci ratnih lidera, kao što je to vođa bosanskih muslimana, Bakir Izetbegović; drugi su njihovi duhovni sledbenici, koji su se i sami formatirali u jednom inherentno anti-evropskom mentalnom sklopu, kao što je to predsednik Srbije Aleksandar Vučić; treći su i lično vršili ratne zločine, kao što su to sadašnji predsednik i premijer Kosova, Hašim Tači i Ramuš Haradinaj.

U isto vreme, mnogo tih lidera je uključeno u različite korupcijske šeme, i ne mali broj, prema kredibilnim zapadnim obaveštajnim izveštajima, su opasno blizu transnacionalnih mreža organizovanog kriminala – i unutar i izvan regiona.

Ovo mračno nasleđe ima duboke i trajne posledice po javno mnenje, društvene strukture, dominantne simbole i preovlađujuće vrednosti u svim balkanskim zemljama. Ono ostaje jedan od ključnih faktora koji i dalje oblikuje društvene elite i drži ih zarobljenim u onome što je, u osnovi, jedan orijentalan i anti-istorijski mentalni sklop.

Regionalni sporovi, u osnovi isti ili slični makedonsko-grčkom sporu, ostaće u svojoj suštini potpuno nerešivi ako njima nastave da se bave autoritarne vođe. Ova pretpostavka je tačna iz jednog prostog razloga: ove vođe neće generisati pozitivne sentimente u svojim okruženjima i javnim mnenjima da bi rešenja napravili mogućim. Vučić i Tači, na primer, nisu sposobni da reše pitanje Srbije i Kosova, kao što ni Milorad Dodik i Bakir Izetbegović nisu bili sposobni da reše problem unutrašnje arhitekture Bosne i Herecegovine.

Koliko god se svi oni ponekad trudili da u javnosti govore drugačije, svako od njih, u dubini duše, nosi iskrenu mržnju, ne samo prema trenutnoj političkoj zajednici Zapada, nego i prema trajnim vrednostima Zapadne civilizacije. Svi oni intimno žele da zadrže svoja društva zaključanim u noćnoj mori, što duže moguće. Svi oni znaju vrlo dobro da potpirivanje etničke mržnje i straha od novih ratova ostaje njihova najbolja šansa za preživljavanje, u borbi protiv modernosti, protiv evropskih vrednosti i, konačno, protiv njihovih sopstvenih naroda.

Svi oni su takođe svesni da su kriminalizovane elite u zemljama kojima su na čelu ne samo nevoljne nego i nesposobne da izgrađuju društva na temeljnim evropskim vrednostima. Svi oni – da skratimo dugu priču – ostaju duboko ukorenjeni u orijentalni despotizam, kako su taj pojam definisali Gibon, Monteskje, Marks i Vitfogel.

Makedonija bi, dakle, mogla da bude faktor promene igre na Balkanu – ali ne u pojednostavljenom vidu kako to neke briselske birokrate izgleda misle. Prespanski sporazum, sam po sebi, nije matrica ni za koga drugoga. Međutim, način na koji je Makedonija reformisala svoje društvo, ostavljajući po strani nacionalistička sanjarenja i etničku mržnju, i izgrađujući moderno, multietničko, društvo zaslužuje široki krug sledbenika.

U tom smislu, jasno je zašto su balkanski autokrati tako uplašeni tzv. “makedonskog scenarija”: sam koncept koji su Florijan Biber i drugi koji su pisali na stranicama “Horizonata” nazvali “stabilokratijom” je zavistan od stanja permanentne nestabilnosti, večnog rata, ratnohuškačkih narativa i sprečavanja običnih ljudi da se susreću i pričaju jedni sa drugima. Samo na taj način – držeći i svoje narode i celu Evropu kao taoce – balkanske vođe mogu da opravdaju svoj politički monopol.

Zoran Zaev, dakle, zaslužuje trajno priznanje zbog jednog potpuno različitog pristupa: po prvi put od smrti Josipa Broza Tita 1980. godine, jedan politički lider u Makedoniji je zadobio podršku kako etničkih Makedonaca tako i etničkih Albanaca, premošćavajući stare, možda čak i feudalne podele.

Iskreno govoreći, Zaev nije ni imao previše izbora: da je makedonski put u modernost propao u leto 2018. godine, nova mogućnost se ne bi otvorila za života ove generacije – Zapad bi najverovatnije napustio svog nepouzdanog partnera i ponovo spustio gvozdenu zavesu oko ove zemlje, još jednom isključujući Makedoniju iz procesa daljih političkih, ekonomskih i vojnih integracija. Najverovatnije – opet krajnje iskreno – više od jednog zapadnog lidera osećalo bi olakšanje što ne moraju da se bave onim za šta već veruju da će biti još jedan zamoran proces pridruživanja.

Pod takvim okolnostima, verovatno je da bi etnički Albanci u Makedoniji imali zadnje misli i verovali da njihov put u budućnost treba da ide preko Tirane ili Prištine, a ne preko Skoplja. Nedavne ideje o razmeni teritorija između Srbije i Kosova, koje su u poslednjih nekoliko meseci promovisala dvojica lokalnih autokrata, a zastupala nekolicina evropskih i američkih avanturista i promovisali neki međunarodni mediji i instituti mogla je (a zapravo, privremeno i jeste) samo da podstakne take iredentističke težnje.

 

V

Novo Periklovo doba?

Related image

Ako ne bi moglo da bude evropske Makedonije, da li bi bilo moguće sačuvati bilo kakvu Makedoniju? Iz više od jednog razloga, obrnuti put nam sada izgleda nemoguć – status kvo ne bi bilo moguće očuvati. Zaev je bio potpuno svestan tog rizika. On se kockao, i dobio.

Međutim, ishod ove kocke nosi i jaku poruku izvan same Makedonije. Ako su etnički Makedonci i Albanci u Makedoniji mogli da se udruže da bi izgradili zajedničku budućnost, zašto, onda, Srbi i Albanci, ili Srbi i Muslimani, ili Hrvati i Muslimani ili, čak, Hrvati i Srbi, ne bi mogli to isto? A ako bi svi oni odlučili da slede “Makedonski scenario”, šta bi onda bio preostali  raison d’être za postojanje drugih autoritarnih vođa na Balkanu?

Jedna zaista multietnička zemlja u srcu Balkana mogla bi lako da započne proces koji bi kulminirao stvaranjem multietničkog Balkana – vizije Poluostrva koja u sebi nosi fascinantno podsećanje na Titovu Jugoslaviju, Periklovo doba koje je iščezlo u poslednjoj deceniji dvadesetog veka.

Dejmon Vilson, izvršni potpredsednik Atlantskog saveta i član Ohridske grupe, postavio je ovu jednačinu na vrlo direktan način, u svom nedavnom govoru u Vašingtonu:

“Slobodni svet se suočava sa prilično ozbiljnim izazovom alternativnog modela rastućeg autoritarizma, koji koristi činjenicu da se demokratije toliko međusobno sukobljavaju unutar porodice. Ključ udara protiv ove pretnje je rešavanje nezavršenih poslova i jasno je da ima nezavršenih poslova u jugoistočnoj Evropi.”

“Makedonski scenario” – da još jednom upotrebimo izraz koji je postao noćna mora za toliko mnogo balkanskih lidera – znači upravo to: samo zajedno, slobodni svet može da se suoči sa korumpiranim autokratskim režimima.

 

VI

Uticaj na širu Evropu i vice versa

Image result for European protests france

Širi uticaj makedonsko-grčkog dogovora i događaja povezanih sa njim se ponekad posmatra na vrlo uprošćen način: sa SAD, NATO i EU, svima poređanim u liniju podrške makedonskoj integraciji u vojnu i političku arhitekturu Zapada, i sa Rusijom, kao glavnim protivnikom tog procesa.

I dok takva izjava ne bi, faktički, bila sasvim netačna, ona opet ne bi mogla ni potpuno da objasni kompleksnost situacije oko Makedonije i Grčke, koje su obe bile izložene različitim napadima i pritiscima u toku većeg dela 2018. godine. Ko god je bio protiv evropskih vrednosti na Starom kontinentu – bili to desničarski ekstremisti u Nemačkoj, revizionisti Viktora Orbana, neofašisti Le Penove i Salvinija, ili austrijski i srpski populisti – vežbao se na grčkim i makedonskim reformistima, pokušavajući da ih uništi. Kao u “Limenom dobošu” Gintera Grasa iz 1979. godine, ko god je mrzeo Evropu nadao se propasti makedonsko-grčkog dogovora.

Zaista, nije teško zamisliti zašto Rusija može da bude protiv proširenja NATO. Međutim, nije tako teško ni zamisliti zašto evropski populisti i ekstremna desnica imaju tendenciju da današnju Makedoniju gledaju na isti način na koji su njihovi ideološki pradedovi gledali Španiju pre Franciska Franka: kao bojno polje.

To može, dabome, da bude i stvar čiste solidarnosti: jedan prominentan evropski populista, bivši makedonski premijer, Nikola Gruevski, morao je da padne sa vlasti da bi Prespanski sporazum mogao da bude postignut. Njemu je bilo suđeno u nekoliko slučajeva koji su izgledali vrlo ružno, od kojih je prvi već bio završen i na osnovu kojeg je bio osuđen da provede izvesno vreme u zatvorskoj ćeliji, kada je kompleksan mehanizam nekoliko tajnih službi zajedno, bio pušten u pogon. Iako nije posedovao pasoš, Gruevski je prošvercovan iz Makedonije jednog vikenda u novembru 2018. godine i prevezen je do Budimpešte, preko Albanije, Crne Gore i Srbije. Po dolasku je dobio azil u Mađarskoj, od strane vlade koju vodi njegov stari populistički prijatelj, Viktor Orban.

Zaista, noćna mora čekanja slične sudbine može da predstavlja razlog za strah kod mnogih drugih evropskih populista, kao što smo videli. Alternativa za sve njih je živa opcija i sve se zaista može ponoviti i u njihovim zemljama.

Međutim, ključni razlog za anti-makedonsku histeriju kod evropskih populista bio je mnogo praktičniji: u susret ključnim izborima za Evropski parlament 2019. godine, oni su očajni da demonstriraju ne samo da su evropske institucije mrtve – moramo da priznamo da one zaista ne funkcionišu baš najbolje – već da je mrtva i sama ideja zajedničkih evropskih vrednosti. Primer Makedonije i Grčke, koji je efikasno demonstrirao upravo suprotno, je upravo ono što evropski populisti nisu želeli da vide.

Sasvim razumljivo, neki mali rat na Balkanu bi njihovim interesima služio još bolje. Simbolični neuspeh napora i Ciprasa (koji je pokazao krajnje strpljenje i diplomatske veštine u upravljanju kompleksnom finansijskom agendom evropskih institucija) i Zaeva (koji je doslovno morao da se tuče i krvavog lica preuzme položaj na koji je izabran) služio bi tom populističkom cilju najbolje.

Zato je sasvim jasno zašto su se ključni sastanci operativaca ruskih tajnih službi i izaslanika bivšeg makedonskog režima održali u Orbanovoj Budimpešti; zašto su se najdivljačkiji napadi na Makedoniju dešavali na naslovnim stranama opskurnih tabloida u Vučićevom Beogradu; i zašto su ruske diplomate morale da budu proterane iz Ciprasove Atine.

Konačno, ova logika uzajamne solidarnosti između balkanskih diktatora može najjasnije da se objasni ponašanjem naslednika Gruevskog na mestu lidera VMRO-DPMNE, Hristijana Mickoskog. Pre nego što se prvi usudio da napusti Makedoniju, drugi je morao da obavi, u to vreme tajne, posete i Orbanu u Budimpešti i Vučiću u Beogradu. U vreme pisanja ovog teksta, novembra 2018. godine, još uvek ništa nije procurelo ni sa jednog od ovih sastanaka: za balkansku Cosa Nostru, omerta je oduvek bila jedini zakon.

***

Bitka u Makedoniji, prema tome, nije samo bitka za Makedoniju – ona je takođe, i pre svega, bitka za duh koji će prevladati u Evropi, u 2019. i u godinama posle nje.

Suočena sa raznim agresijama koje dolaze iz Trampove administracije, gepolitičkim izazovima koji stižu iz Rusije, bezbednosnim iz Turske i ekonomskim iz Kine, Evropa može da preživi samo ako govori jednim glasom. To objašnjava i zašto su svi globalni konkurenti Evrope – Amerika, Rusija i Kina – toliko srećni da je vide još više fragmentiranu i razmrvljenu, i zašto se toliko raduju svakom znaku da EU napušta temeljne vrednosti Unije: antifašističko nasleđe, načelo vladavine prava, ljudska prava, sekularizam, i slobodu štampe.

Izbori za Evropski parlament u maju 2019. godine i dalje su ključni za oblikovanje novog evropskog identiteta. Bez obzira radi li se o Ukrajini, Kosovu, Bregzitu, Kipru, Siriji, Iranu ili transatlantskoj trgovini, sudbina našeg kontinenta će zavisiti od ljudi sposobnih da razumeju šta je sve na kocki i spremnih da se za to bore.

Borba za srca i duše Evropljana je sada u punom zamahu – Francuska, Švedska, Nemačka, Holandija i Slovenija su sve uspele da se odupru četvorici jahača Apokalipse: Nacionalizmu, Ksenofobiji, Populizmu i Partikularizmu. Velika Britanija i Poljska se još bore za svoju evropsku dušu. Italija, Mađarska i Austrija, u ovom trenutku, izgledaju izgubljene – iako se sve ovo uskoro može promeniti.

Borba za vrednosti, u koju je Evropa izvesno ušla, zamenila je stare nacionalne lojalnosti novim, transnacionalnim ideološkim alijanasama, na desnici i na levici podjednako. Do sada, ova borba je uglavnom bila virtuelna: dve strane su ratovale jedna sa drugom kroz medije i preko društvenih mreža, bile su opsednute proizvodnjom spinova i lažnih vesti.

Međutim, ponekad izgleda kao da se stari savet Antona Čehova preselio iz pozorišta u stvarni život: “Ako si u prvom činu okačio pištolj na zid, u sledećem iz tog pištolja treba da bude pucano.” Dva prominentna evropska demokratska političara su tako i ubijena: Srbin Oliver Ivanović u Kosovskoj Mitrovici i Poljak Pavel Adamovič u Gdanjsku. U vremenskom rasponu od tačno godinu dana, obojica su pala kao žrtve atmosfere mržnje i ekstremizma, koju su proizvele, između ostalih, i njihove sopstvene vlade.

Jedna značajna kockica u ovom novom evropskom mozaiku koji se još uvek oblikuje je izvesno i Makedonija – i kao važna tranzitna zemlja i kao potencijalna matrica za dalje promene na Balkanu. U tom smislu, članstva u EU i NATO ostaju dva čvrsta sidra za makedonski državni brod. Članstva u oba bloka poslužiće kao dvostruka garancija: za spoljne granice Makedonije, ali i za njen unutrašnji etnički mir i građansku stabilnost – ta članstva predstavljaju izlaz iz, vekovima starog, balkanskog provincijalnog sveta i put kojim se ulazi u širi evropski svet partnerstva.

Zaista, taj evropski svet je i sam daleko od perfektnog – EU je suočena sa ozbiljnim teškoćama – ali, za Makedoniju, baš kao i za ostatak Starog kontinenta, evropske i evro-atlantske integracije i dalje predstavljaju, kao što je to rekao junak Volterovog “Kandida”, najbolji od svih realno postojećih svetova.

Kao što smo rekli, postoje nedostaci i u tom svetu. Njemu je potreban popravak, koji bi ga učinio funkcionalnijim i bližim problemima običnih ljudi. On mora ponovo prigrliti antifašističko nasleđe na kojem je izgrađena prvobitna Unija i distancirati se od istorijskog revizionizma. Njegova arhitektura bi trebalo da bude jednostavnija i efikasnija.

Sve ove bitke, dabome, daleko su od jednostavnih i lakih, ali je isto tako vredno boriti se u svakoj od njih. Ova borba je moguća jedino iznutra – nikada nijednu zajednicu nije bilo moguće popraviti spolja.

Upravo to je lekcija koju je Makedonija, vodeći svoju borbu protiv sopstvenih starih stereotipa, predrasuda i sujeverja, sama naučila, ali to je i lekcija kojoj je mla Makedonija naučila i ostatak velike Evrope.

***

Ovaj tekst je u originalu objavljen 22. februara 2019. godine, na engleskom jeziku u časopisu “Horizons”, broj 13/2019 pod naslovom:

Leaving Uncharted Waters: Macedonia Sets Sail To Where It Belongs

 

 

IN THE early nineteenth century, the British Royal Navy had a frigate named the HMS Macedonian. In the 1812 war, this man-of-war was captured near Madeira in the Atlantic by a more powerful warship, the USS United States, but its name was not subsequently changed: it simply became the USS Macedonian and remained in the American fleet for another 20 years. So one could say that nearly two centuries ago, the name Macedonia was cherished and shared by both London and Washington.

The United Kingdom and the United States, once adversaries, are now close allies in NATO. The old naval battle nonetheless remains in our memories, immortalized by American artist Thomas Birch—his masterpiece was bought by then-First Lady Jacqueline Kennedy in 1961 and became part of the White House gallery until sold at auction in 2008.

Let us see where the Macedonian state and national ship are today, having sailed through uncharted and stormy Balkan waters for a quarter century.

Continued at:

https://www.cirsd.org/en/horizons/horizons-winter-2019-issue-no-13/leaving-uncharted-waters

Пацијент докторке К.


Као стара тајна ја почех да живим,

Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи. Као стара тајна почех ја да живим.

(Владислав Петковић – Дис)

I

Поподне једног пауна

Image result for mental asylum paintings

 

Ноћас су ме походили мртви.
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

 

 

Протегнуо се у фотељи: од страница књиге поглед му је одлутао на зид собе. Са уља на платну гледао га је он сам. Колико је ту био млађи? Три године? Или можда пет? Овде није било ни огледала ни часовника и једини начин да се присети свог сопственог лица била је та слика.

Тренуци су пролазили: насликани он није показивао нимало интереса за свој живи модел преко пута. Као и сваки пут када би га погледао, и сада је насликани он упорно ћутао и гледао у неку неодређену тачку иза његових леђа.

Одложио је књигу: збирку песама Владислава Петковића-Диса. Још једна од мрачних дистопија које су га опседале последњих месеци.

Из фиоке стола узео је полунаписан папир. Пожелео је да настави рад на тексту који је са толико наде започео: на свом говору свих говора, тексту свих текстова, песми над песмама, у којем ће објаснити шта се, када, како и зашто заиста догодило.

Али, као и ниједан пут досад, ни сад није успевао да се концентрише: поново је написао свега две или три неповезане реченице и расуте мрвице воље, оне које су му после свега преостале, опет су се негде изгубиле, као дим од цигарете по ветровитом дану.

Подигао је безвољно слушалицу на телефону на којем није било бројчаника. Као и сваки пут, јавио му се онај исти, пријатан женски глас:

“Ваш ручак ће бити спреман за пола сата.”

Устао је са писаћег стола и из кабинета прешао у суседну собу. Скинуо је одело и кравату и пресвукао се у комотну одећу за поподне: карирани сако и фармерке.

Још један радни дан се тако завршио.

 

II

Докторка К.

Related image

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

 

 

Једно време су обоје седели и ћутали. Као и сваки пут до тада, прво је докторка К. притисла дугме на даљинском управљачу и монитор на којем су дотад пратили догађаје у апартману 101 се угасио. Потом је Посетилац отпио гутљај француског коњака. Уобичајени ритуал настављен је његовим питањем:

“Како Ви заиста очекујете напредак у лечењу ако га, упорно, одржавате у његовој илузији да је и даље председник?”

Докторка га је прекорно погледала:

“Заборављате у ком стању је код мене донесен. На уста му је избијала пена. Морали смо да га везујемо и недељама држимо под јаким седативима. Сада му се стање ипак стабилизовало. Одавно није показивао знаке агресивности. Видите, сад повремено чак узме папир и оловку и понешто запише.”

“Али схватам да ипак још није спреман за суђење?”

К. је слегнула раменима:

“Он може да управља својим поступцима па чак, до неке мере, и да схвати њихов значај. Међутим, дефинитивно и даље живи у некој својој паралелној реалности. Сад, ако је само до суђења, ви можда можете да нађете неког вештака који би потписао да је то стање урачунљиво. Ја се као његов лекар ипак не бих усудила да тако нешто учиним. Не могу још да гарантујем шта би се десило кад би се одједном појавио у неконтролисаном окружењу.”

Посетилац је посматрао њене ноге, само делимично сакривене белим мантилом, лепо извајане груди које су се равномерно померале у ритму дисања. Мирис коже на новом троседу на којем су седели мешао се са мирисом њеног парфема и оним неодређеним мирисом свих болница на свету…

И поглед и мирис су га деконцентрисали: устао је са троседа и сео за писаћи сто од тамног махагонија. Извадио је цигарету из сребрне табакере и, онако реда ради, запитао се гласно:

“Колико ли прописа кршим пушећи у болници?”

“Свакако мање него што сте их прекршили онда када сте ову установу овде основали.”

Посетилац се осмехнуо: њена дрскост му се свиђала. Зато ју је и изабрао да води специјални тим који се бринуо о Пацијенту. У болници која званично нигде не постоји, далеко од свих насеља, незабележена на географским картама, сакривена густом боровом шумом од сателитских снимака.

Болница у Црној шуми била је је једино место у малој републици на којем је Пацијент могао да буде безбедан. Од себе и од других, подједнако.

 

III

Сновиђења

Image result for nightmare paintings vintage

 

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.

 

Дошли су поново: један по један, улазили су у собу ниоткуда и седали поред његовог узглавља: са секиром у глави, са оловним куглама пиштоља у грудима, искасапљени сабљама, са метком снајперске пушке у срцу – свако од њих му је долазио онакав какав је отишао.

“Време је да доћеш код нас. Да коначно уђеш у историју. Потпиши!”

Сви њихови гласови слили су се полако у један, и свака порука је била иста: он нема више шта да тражи ту, у тој овоземаљској каљузи простог света и ситних душа, паланачких ћифти опседнутих малим и тривијалним стварима, рачунџијским менталитетом и сељачким лукавствима.

Њега чекају Јелисејска поља вечности. Њега је сам Господ послао на Земљу да лицемеран и незахвалан народ казни за његова злодела, да га очврсне у глади и пречисти у ватри, да од њега направи нови и бољи народ, и да се на послетку врати на небо одакле је дошао, у друштво себи равних, у друштво хероја и  бесмртника.

Ускоро, он на њима више није видео њихова лица, она са којима су дошли и онаква каква их је запамтио из старих књига, са фотографија или у свом сећању. Свако од њих, са секиром у глави, оловним куглама из пиштоља у грудима, искасапљен сабљама, са метком снајперске пушке у срцу, сада је имао исто лице – његово. И свако од тих његових лица му је нудило пенкало:

“Потпиши! Заврши! Дођи!”

Узалуд је покушавао да им некако објасни да он најпре мора да заврши свој рад, свој говор свих говора, свој текст свих текстова, своју песму над песмама, да је то једини начин да објасни шта се, када, како и зашто догодило; били су неумољиви:

“Потпиши! Заврши! Дођи!”

Главна сестра је ушла у собу око пола четири ујутро, алармирана сликом на монитору у контролној соби: нервозно превртање тела на кревету непогрешиво је одавало још једну ноћну мору.

“Ђубре мучи покварена савест. Што не цркне већ једном”, помислила је у себи.

И сестра је, са целом својом породицом, још као девојчица побегла из једне удаљене провинције коју је Пацијент најпре гурнуо у унапред изгубљени рат да би потом, док су падале бомбе, цинично искористио прилику да увећа своје некретнине. Ипак, као и код свих других у тиму Докторке К. и код ње је професионализам био јачи од емоција: већ спремљена ињекција са комбинованим коктелом лекова, за смирење и спавање, омогућиће му дуг сан без снова.

 

IV

Министарка

Image result for dutch paintings prostitutes

 

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени,
Под пољупцем мртвих успомена.

 

“Прича се да у последње време тамо идеш исувише често?”Министарка се шеретски осмехнула и облизнула усне; лагано је прекрстила пуначке ноге које су једва могле да се померају испод већ тесне црне кожне сукње. – “Неки кажу да тражиш шифре рачуна у иностранству на којима се налази склоњени новац, други да ти се свиђа она докторка К.?”

“А шта ти мислиш?”Посетилац је одговорио питањем; њен одговор га очигледно није занимао, свој није ни мислио да јој да – “Пошто видим да си најбоље упућена у све те сплетке, као и обично.”

Откад је оне критичне ноћи у мају баш његов глас пресудио да Пацијент постане пацијент, а не леш како је Министарка хтела – баш као и сви други његови сарадници који су, у последњи час, променили стране – њих двоје никако нису могли да избегну тему болнице у Црној шуми.

“Већ пола града прича да човека незаконито држиш затвореног, да си направио лажну болницу у некој вукојебини, са двадесет људи који тамо седе само због њега, да си довео неку нимфоманку за шефицу те мале дружине, да ометаш истраге које се воде.”

“Прво, Пацијент није лишен слободе него је на лечењу, у правој болници а не лажној; издвојена локација у Црној шуми је изабрана из безбедносних разлога; ти си била на седници владе када је донета одлука о томе. Друго, докторка К. је један од наших најбољих неуропсихијатара. Треће, о истрагама одлучују тужиоци а не твоји жбири из таблоида. И најважније: ако си у последња три дана прешла на страну Револуције то не значи да сад можеш да забадаш нос у ствари које те се не тичу.

Зашто си дошла овде уопште? Знаш да не волим да ми чланови владе долазе на посао. То лоше утиче на особље.”

На грубе речи је Министарка била навикла, у њима је потајно и уживала: нешто у њеној појави и држању одувек је, готово магнетски, привлачило мушкарце да буду агресивни. Пацијент је у таквом понашању према њој предњачио; откад је смештен у болницу, Министарка је била у опсесивној потрази за другим мушкарцем који би га заменио.

“Дошла сам да ти кажем да ће Амбасадор ускоро тражити од владе да га пребаци у његову земљу на даље лечење. Наводно су већ одабрали један санаторијум.”

Пошто Посетилац није прихватио њену нескривену понуду да му постане љубавница, Министарка је нашла генијално решење: постала је његов доушник.

Помало већ уморан, пожелео је да скрати овај разговор:

“Екселенција може да сачува тај санаторијум за свог председника. Тај иначе није ништа мање болестан од овог нашег.”

Министарка је, међутим, наставила:

“А ти најбоље знаш колико ће тако наших тајни они да сазнају. Можда је ипак боље да размислиш поново о мом предлогу: паметна уста не говоре превише, али мртва уста не говоре уопште.”

Посетилац није могао да сакрије осмех: био је јачи од њега. Гле, помисли, Смрт су сви уметници до сада приказивали као црну жену; какав би то био изазов за неког средњовековног сликара, да сада Смрт прикаже као плаву жену?

Пратећи тог поподнева своју ненајављену гошћу из стаклене палате на ободу престонице, Посетилац је размишљао о поруци коју је добио: Паметна уста не говоре превише, мртва уста не говоре уопште. Коме је све она била намењена?

Ипак, питање које јој је поставио, поздрављајући се на улазу, било је једно друго:

“Узгред, одакле ти уопште идеја да је докторка К. нимфоманка?”

“Верујем да ћеш то сам убрзо открити”, исцерила се Министарка.

 

 V

Белешке из кожне мапе

Image result for old letters vintage paintings

 

И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће – к мени дохођаше.

 

Докторка К. је пажљиво прегледала папире у кожној мапи на свом столу:

“Ево, средили смо мало и те његове белешке. Погледај датуме: како време одмиче, оне имају све више смисла. Још је све то разбацано, рукопис типичан за болеснике са симптомима циркуларних манично-депресивних психоза, али сад већ може да се ухвати нека нит.”

Од краја августа, после једне дуге вечери са доста вина, прешли су на ти. Наредног јутра, кад су већ постали љубавници, ниједно од њих двоје није осећало да деле неку посебно важну тајну: ону највећу ионако су одавно поделили, још пре самог почетка.

“Разговори са лидерима великих светских сила; разни планови за решење кризе; имена и презимена најближих сарадника са детаљним описом разних кривичних дела која су починили; изневерена обећања разних страних хохштаплера и наших опозиционих вођа…”

Посетилац је гласно коментарисао и истовремено монблан наливпером пажљиво уписивао кратке белешке у црвени кожни нотес:

“Охрабри га да настави да пише”, додао је кратко.

“Безвољан је, уобичајена контраиндикација лекова који смањују мишићни тонус. Не смем да му нагло смањим терапију, јер још има рецидива хистерије. Он је сад физички способан да пише, сат или два дневно. Али остаје проблем мотивације: понекад изгледа као да би хтео да тргује ситницама. Имаш ли идеју како да га подстакнем?” – размишљала је гласно.

“Понуди му оно до чега му је највише стало: телевизију. За сваких десет страна које напише, добиће по један интервју за телевизију од пола сата. Имаш ону камеру коју смо донели на почетку, послаћу ти сутра двоје наших људи да глуме новинарку и камермана.”

“Телевизију? А где ће то бити емитовано?”

Посетилац је окренуо главу према монитору у контролној соби:

“Овде, на затвореном ТВ систему болнице. Моћи ће после да гледа репризу, десетинама пута, и диви се сам себи. Ионако те глупости више никога не би ни занимале. Пази, битно је да договор буде поштен: за сваких десет страна белешки – награда од пола сата снимања. За сваки дан у којем није ништа написао – казна од једног дана забране снимања.”

“А шта да радим са тим белешкама кад их напише? Да ти то шаљем у град, по мајору?”

“Никако.” Посетилац је најбоље знао колико је установа, која му је у револуцији била поверена, изнутра још увек хаотична и непоуздана; последње што је желео било је да се ове белешке појаве на насловним странама Министаркиних таблоида – “Држи их овде, на месту где никоме не би пало на памет да могу да буду. За сваки случај. Прегледаћемо их заједно, кад будем долазио.”

“Значи, долазиће чешће.” – осмехнула се у себи докторка К.

 

VI

Амбасадор

Related image

 

Ту су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвана.

 

 

“Знате, ми потпуно разумемо да се ваша нова влада налази у, хм, једној деликатној ситуацији. Толико отворених суђења, а ниједно затворено. Толико нових сукоба одједном отворено: традиционалисти и модернисти, сиромашни и богати, источни и западни, ма Ви сте бар професионалац: знате како се то све већ дешава кад диктатуре једном падну…”

Амбасадор се трудио да одглуми уважавање и љубазност. Амбасадор је у ствари мрзео Посетиоца, а и Посетилац је мрзео Амбасадора. Један о другоме су знали исувише да би, после свега што се десило, могли да избегну ту узајамну мржњу.

“Зато смо спремни да вам помогнемо бар око овог најтежег случаја. Моја влада је спремна да – под условом потпуне дискреције, наравно – пребаци Пацијента у један санаторијум затвореног типа.”

“Најлепше Вам хвала на понуди Екселенцијо. Хвала не, Пацијент остаје овде. Наше срамоте ће остати наше срамоте. Нећемо њима, као медведима у циркусу, увесељавати белосветске знатижељнике. Имају и они, уосталом, довољно својих срамота.”

Амбасадор је, до последњег дана, подржавао диктатуру, и у своју престоницу слао потпуно измишљене депеше да је све у савршеном реду а земља на добром путу. У она три критична дана у мају побегао је главом без обзира, да би се четвртог дана вратио, отишао до шефа прелазне владе и послао нову депешу, опет истог садржаја – како је све у савршеном реду а земља на добром путу...

“Потом нам је досађивао са својим глупим предлозима: те операција кишобран, те операција падобран. Каква замлата од човека.” – присећао се Посетилац. 

И он је уложио напор да задржи љубазан израз лица док је слушао наредну реченицу:

“У претходних десет година многе моје владе су, хм, са њим радиле разне послове. Можете ли ви да гарантујете да се неки осетљиви детаљи неће појавити на суђењу?” – суочен са тако резолутним одбијањем, Амбасадор је морао да почне да моли.

Посетилац је почео игру мачке и миша, једну од својих омиљених:

“Ако бисте ми прецизирали те, како рекосте, осетљиве детаље, и детаљно описали околности под којима су се они догодили, можда бисмо могли нешто да покушамо?”

Могао је да види како се Амбасадору бела коса подиже на глави: већ одавно се нико на Полуострву није усудио да тако разговара са изаслаником земље чије се име не помиње. А опет, осим Посетиоца, у целом том куплерају од државе он није имао саговорника којем би могао да верује; овај јесте био безобразан али бар није био лажов. Устао је из фотеље:

“Схватио сам Вашу поруку и Ви сте схватили моју. Ако су наше информације тачне, имате још неких месец дана да донесете одлуку? То време није превише дуго.”

“Екселенцијо, месец дана је некада јако дуго време. Ако сте већ заборавили последњих месец дана нашег председника онда гледајте наредних месец дана вашег.”

 

VII

Нирвана

Image result for hallucinations paintings

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облика, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

 

Једно време су га посматрали, са пристојне удаљености: држећи руке на леђима, Пацијент је шетао по стази прекривеној шљунком. На први поглед, одавао је сасвим нормалан утисак: уживао је у поподневном сунцу, понекад сео на клупу поред стазе да се одмори, прикупио пар шишарки палих са борова. Тек понекад, кад би почео да прича са самим собом, или се обраћа замишљеним саговорницима, посматрач би могао да уочи да нешто ипак није у реду…

“И даље су понекад присутни јаки знаци депресије. Али острва нормалних реакција има све више и трају све дуже.  Више не једе механички, чешће се и шета него раније. Пише све више тих својих бележака: некад су то сећања, некад утисци о људима, па онда разни планови. Импровизоване мапе са некаквим границама и разграничењима. Врло често се враћа на тему где је све почело лоше. На почетку су то била само зрнца истине у пешчаним динама глупости…

Докторка К. читала редове из своје свеске исписане уредним, ситним рукописом.

“А кад ћемо од тих зрнаца истине моћи да направимо наш замак од песка?”

Посетилац је био знатижељан: суђење би требало да почне наредног месеца.

“А нарочито га погађа што му више нико не пише.” – докторка К. се направила да није чула последње питање.

“Ако је само до тога, можемо да уредимо да добија десетине писама дневно?”Посетилац је подигао обрве у знак чуђења што тако ситна ствар може да представља проблем – “Писма из школа, пољопривредних задруга, академија наука, писма шахиста и уметника, његових верних поданика, па то је бар увек волео? Можемо да му направимо чак и Нобелову награду, она би га сигурно развеселила?”

У погледу докторке К. могао је да осети нешто као прекор: зар последња реченица није била помало претерани тријумфализам  над одавно пораженим противником?

“Хтео сам само да кажем како је савремена технологија напредовала. Фотошоп данас може све. Уосталом, зар он сам није најбоља потврда технолошког прогреса: фотошоп председника у фотошопу од државе?”

“Пази се, ти си сад већ на клизавој стази. Кад радиш са лудаком најбољи метод је да се претвараш да си здрав.”

Пречуо је прву реченицу и подигао обрве на другу, која је била цитат:

“Херман Хесе? Ви психијатри смете да читате ту субверзивну литературу?”

Сунце је залазило иза врхова високих борова. Септембар је већ добро ушао у своју другу половину и планински ваздух је постајао све свежији. Опет ће преспавати у тој болници; помислио је како је због тога и дошао тако касно из града; он је већ сад на клизавој стази, упозорила га је.

“Могао би ујутро да разговараш са њим.” – рекла је коначно.

Добро је знао да је ово питање, од самог почетка, висило ту негде, у ваздуху. Помислио је на десетине својих колега, од сибирских степа до америчког средњег Запада који би једва чекали такву прилику.

“Са Пацијентом разговарају лекари; са оптуженим истражитељи. Ја нисам ниједно од тог двога. Али ако случајно буде тражио свештеника, послаћемо вам једног поузданог младог човека.”

“Не сумњам да је то отац Б.” – докторка се готово насмејала, а онда наставила, озбиљним гласом – “Знам шта ћеш рећи: ја сам лекар, тимови истражитеља већ увелико раде у престоници, ту су и проверени свештеници ако затреба… Све је под контролом. А ко си, у ствари, ти?”

“Посетилац.” одговорио је кратко.

Ухватила га је под руку и кренули су полако назад, ка улазу у зграду. Пред њима је била још једна ноћ коју ће провести заједно, али обоје су знали да се нирвана у Црној шуми полако ближи свом, неумитном, крају.

 

VIII

Тужилац

Image result for prosecutor vintage painting

 

И тај поглед, к’о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

 

 

Тужилац је трепнуо кроз округла стакла својих наочара:

“Не ради се ту чак ни о процесима против њега самог. Њих можемо одложити још неко време. Али сада и сви други оптужени, у свим кључним суђењима, траже његово сведочење и суочење. Испада да се овде пуних десет година није догодило ниједно кривично дело које он лично није наредио, одобрио или бар унапред знао за њега. Нарочито је агресиван онај оптужени за убиство, његови адвокати пуне новине причама како је баш Пацијент то све лично наручио.”

Посетилац је запалио цигарету, без питања. Тужилац му је био стари пријатељ и у његовој канцеларији је редовно кршио закон о забрани пушења баш као и у својој сопственој:

“Он и даље машта о томе како ће њему судити историја, коју све чешће замишља као неко људско биће; у неким белешкама је чак назива својом сестром. Машта како ће се видети са оно троје светских лидера и са њима, онако en passant, ћаскајући о Вагнеровој музици и уз чашу црног вина, прекројити све границе на Полуострву. Машта како ће бити истовремено и чувар рационалног ума Запада од дивљих хорди Истока и чувар невиности Истока од плутократског цинизма Запада. И како ти уопште мислиш да човеку са таквим хаосом у мислима може да суди кривично веће једног земаљског суда?”

“Лако. Неће се ни судити тим његовим мислима него његовим поступцима у којима постоје бића разних кривичних дела. Мој тужилац ће изнети доказе оптужбе, његов бранилац доказе одбране, то банално и неисторијско судско веће ће саслушати сведоке и вештаке, обе стране ће дати завршне речи и онда ће бити изречена пресуда. Треба ми шест месеци да завршим мој занатски део посла, а он после може да се бави писањем својих историја до краја живота. Ионако више неће имати шта друго да ради.”

Посетилац је слегнуо раменима:

“Одбрана ће вероватно тражити утврђивање урачунљивости. С обзиром на све доказе, то ће им бити најбоља линија одбране.”

“И у том делу ћемо суђење затворити за јавност, због правила о лекарској тајни.”

Тужилац је испратио свог госта до улаза у кабинет; на самим вратима, ставио му је руку на раме:

“Знам и ја да би пола владе хтело да га убије, а пола дипломатског кора да га смести негде у иностранство. Једино нико од свих њих не би хтео да га види у мојој судници.”

Посетилац је климнуо главом:

“И једни и други се плаше да то суђење не разоткрије шта су све заједно радили годинама. То би био крај за већину од њих. Само што су први, као и обично, крвожеднији од других.”

Испитивачким погледом, Посетилац је гледао у свог домаћина: у првој диктатури још млад тужилац, у другој диктатури већ у касним средњим годинама, врло ретко је посао за који се школовао и примао плату могао да ради онако како је желео. Процес Пацијенту био би круна његове каријере. Његов исход одредио би, посредно, и смисао његовог живота. Тужилац и Посетилац су били школски другови, готово вршњаци. Да ли је вредан шансе која му се, тако чудним и непоновљивим стицајем околности, пружила?

“Не брини се ти за њих. Ради свој посао као и увек до сада. Опоравак тече боље него што смо очекивали. Припреми се за прву недељу октобра.”

 

IX

Одласци и растанци

Image result for female doctor paintings vintage

 

Ноћас су ме походили мртви.
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

 

Као и сваки пут у овом малом игроказу, и тог последњег јутра се главна сестра обукла као секретарица: у уској црној сукњи и белој блузи, у ципелама са високим штиклама и наочарима танког оквира, са стаклима без диоптрије:

“Председниче, у једанаест часова имате састанак са преговарачима из међународне заједнице. Велики митинг је заказан за тринаест, на главном градском тргу.”

Пацијент се осмехнуо; као дете кад сазна да ће коначно добити дуго жељену играчку: полуизненађено, полузадовољно, са неверицом и даље већом од наде. Његови верни сарадници! Коначно су испунили обећање!

“Напокон! Моћи ћу све да објасним! Шта се, када, како и зашто заиста догодило! Али морам прво да нађем своје белешке, своје папире, све што сам припремио, где ли сам их ставио…”

“Сва Ваша документација је већ спремљена и спакована, као и личне ствари. У гардероби Вам је собар оставио и одело, оно Ваше омиљено плаво, са љубичастом краватом. Возач ће бити на улазу у резиденцију за пола сата.”

“И свакако, мораћу да дам и један мало дужи интервју за телевизију! Онако, озбиљан, државнички. Да све објасним!”

“О Председниче, не брините. Тамо где идете све ће врвети од ТВ камера…”

Где ће се завршити пут на који се Пацијент управо упутио? Министарка, тврдоглава као и увек, и даље је очекивала како би, на некој тачки између болнице у Црној шуми и суднице Специјалног суда, он могао да заврши свој живот; њени жбири у таблоидима су већ били добили одговарајуће инструкције. Амбасадор је, опет, био убеђен да ће конвој возила скренути са пута према скривеном хелиодрому одакле ће бити пребачен у санаторијум у његовој земљи. Тужилац га је опет очекивао у својој судници. Свако од њих троје је, из неких својих разлога, био убеђен како ће Посетилац баш њему испоручити толико жељени пакет.

***

“Оног дана када је код тебе доведен гарантовао сам ти да ће одавде да изађе жив. Ти си ми гарантовала да ће тада бити и здрав. Ја сам испунио обећање.” – више за себе, Посетилац се обратио Докторки К.

“Сећам се. Хвала ти на томе. Урадила сам колико сам могла. Сада може да се сам облачи, једе, говори разговетно, контролише физиолошке потребе. Нема више ни оне ужасне фацијалне грчеве као на почетку. Споља изгледа као сасвим нормалан човек.”

“Сви знамо да је изнутра одувек био монструм” – рече, више за себе, Посетилац.

“Нисам то хтела да кажем.”

Али, обоје су знали да су то помислили…

Мајор је погледао према Посетиоцу, овај је једва приметно климнуо главом и колона од шест возила ускоро је прошла кроз главну капију болнице у Црној шуми. Било је неколико минута после девет сати, последњег петка у септембру.

Њих двоје су остали на улазу у зграду, сами. Са истока су их све више обасјавали зраци још увек топлог Михољског сунца:

“Одлично си урадила овај посао.” рекао је напокон Посетилац.

“Шта ће се са њим сада догодити? Хоће ли се коначно сусрести са историјом о којој је све време толико маштао? Да ли је исувише да то питам?” – докторка К. је, као и свака жена, била знатижељна.

“Исувише је.”

***

Једно време су поново ћутали. Обоје су знали да је њихов заједнички посао завршен и колико је мало вероватно да ће се поново видети.

“Ако вам нешто слично буде поново требало од нас…” – рекла је напослетку, некако са пола куртоазије а пола очекивања.

“Можда ће нам се, некада у будућности, поново десити да нам председници буду пацијенти, али надам се да то ипак неће бити тако скоро, бар за твог и мог живота.”

Посетилац је покушао да неодређено осећање губитка, којем никада није могао да се одупре приликом растанака, прикрије хладноћом, већом чак и од оне која је за њега била уобичајена:

“А, уосталом, НАМА више ништа неће бити потребно.” – погледао је на сат – “Јер, за неких пола сата, НАС више и неће бити. Моја оставка ступа на снагу у десет. Ево, ти си прва која је то сазнала.”

Помало сетни израз на лицу Докторке К. уступио је место запрепашћењу:

“И ко ће онда одлучити о његовој судбини? Зашто смо га чували све ове месеце?”

“Одлучиће, као и увек, онај ко га се први буде дочепао. За ових неколико месеци од једне револуције настала је, поново, једна држава. Чували смо га да револуцију не осрамотимо крвљу болесног човека. А држава сада мора да положи свој први испит. Без мене, овог пута.”

“И шта ће бити са државом?”

“То је већ њен проблем. Шта год буде одлучила, неће бити ни прва ни последња која је нешто такво учинила. Уосталом, само револуције завршавају у историји, државе, пре или касније, или у њеним музејима или на ђубриштима. Зависно од тога какве одлуке донесу, у тренуцима као што је овај.”

Није то било први пут да је Докторки К. кроз главу прошла бизарна мисао како су њих двојица, и Пацијент и Посетилац, на неки чудан начин, толико међусобно слични. “Ко зна шта би се догодило да се нису толико страсно међусобно мрзели?” – решила је да то јеретичко питање задржи за себе.

“Тако да, ако се нас двоје некада будемо поново срели, ти ћеш и даље бити докторка, али ћу ја, вероватно, тада већ бити пацијент. Било би зато лепо да се овај објекат сачува.” – помислио је да растанак олакша духовитом опаском, али она је зазвучала некако злокобно, као прича о конопцу у кући обешеног.

Испратила га је до аутомобила и пољубила, овај пут у образ:

“Реци ми, бар сада. Ко си ти био, заправо?”

“Посетилац.”

 

X

Post Scriptum: десет година касније

Penkalo

 

Ал’ бегају звезде; остављају боје
места и даљине и везују јаве;
и сад тако живе као биће моје,
невино везане за сан моје главе. Ал бегају звезде; остављају боје.

 

 

***

Докторка К. је наставила  да се успешно бави клиничком психијатријом. У наредних десет година, између своје четрдесете и педесете, постала је један од водећих светских експерата за циркуларне психозе. Фасцинантне детаље о лечењу Пацијента, а и неке врло интимне успомене на Посетиоца, описала је у својој, полу-стручној а полу-мемоарској, књизи: “Бела соба у Црној шуми”. Књига ће – тако је сама одлучила – бити објављена тек педесет година после њене смрти, што се очекује негде крајем овог века.

***

Оне најтеже злоупотребе Министарке откривене су тек на суђењу Пацијенту. Са посебном страшћу, он је износио и описивао све њихове заједничке изнуде, преваре и завере, наводећи датуме, износе, саучеснике и друге детаље. Већ после првог месеца суђења, поднела је оставку, а после другог је и сама била ухапшена. Тренутно се још увек налази на издржавању дугогодишње затворске казне.

***

Амбасадор је, убрзо по почетку суђења, повучен у своју земљу. Његов положај, након што су у јавности изнети сви начини на које је помагао диктатури и од ње се материјално окористио, постао је неодржив. Пар месеци је био на располагању а онда, изненада и пре времена, пензионисан. Земља чије се име не помиње, свему упркос, била је ипак озбиљна држава: никада му није ни пало на памет да нешто јавно каже или напише о годинама свог службовања на Полуострву.

***

Тужилац је, у великом стилу, добио процес против Пацијента: успео је да докаже све тачке оптужнице. Дубоко у себи, међутим, понекад би се осећао пораженим: сматрао је како је и сам, баш у процесу који је био круна његове каријере, био тек марионета у рукама свог оптуженог. Ипак, своју правничку каријеру завршио је као председник Уставног суда. Постао је и нека врста хероја у малој републици, свих њених, тако збуњених, подељених и различитих људи, подједнако.

***

Пацијент је, са дозом мазохизма која је изненадила све посматраче, активно учествовао у свом суђењу, износећи чак и оне детаље до којих истражитељи нису били успели да дођу, или да их докажу. Три водећа престоничка адвоката су му отказала пуномоћја, не желећи да учествују у фарси у којој оптужени терети сам себе. А у завршној речи, непосредно пре него што му је изречена максимална затворска казна, Пацијент је тријумфално рекао: “Тек сад видите колики сте бедници сви ви, кад сам вам ја, овакав, владао десет година.”

***

Посетилац је нестао без трага, што целој причи даје мало чудан ток. Још неко време се, ту и тамо, говоркало како је виђен у Лондону или у Швајцарској, неки су се клели да има и малу кућу на источној обали Сицилије – али ништа од тога није могло са сигурношћу да се потврди. Онда је полако престао и да се помиње. Ипак, у многим земљама на Полуострву и даље кружи легенда о њему. Прича се да политичари, још увек, са страхом загледају у непозната лица људи са којима се мимоилазе на улици: млад или стар, леп или ружан, жена или мушкарац, у простом сељачком руху или у скупом грађанском оделу – све то увек може да буде Посетилац.

***

Vladislav Petković Dis.jpg

 

Ова прича посвећена је успомени на Владислава Петковића – Диса (1880-1917), српског Бодлера; почеци одељака, од првог до деветог, илустровани су строфама из његове песме “Нирвана”.

Pismo 30 pisaca, filozofa i istoričara evropskoj javnosti: “Borite se za Evropu – inače će je rušitelji uništiti”

Image result for Europa paintings

“Silovanje Evrope”, Ticijan (1560-1562), ulje na platnu 178 x 205 cm.

Muzej Izabele Stjuart Gardner, Boston, SAD

 

Ideja Evrope je u opasnosti.

Na sve strane kritike, uvrede i dezerterstva.

„Dosta s ’građenjem Evrope’!“ čuju se povici. Povežimo se ponovo s našom „nacionalnom dušom“! Otkrijmo naš „izgubljeni identitet“! To je program zajednički populističkim snagama koje se šire kontinentom. Nije važno to što apstrakcije kao što su „duša“ i „identitet“ često postoje samo u mašti demagoga.

Evropu napadaju lažni proroci pijani od besa i u delirijumu kada god dobiju priliku da skrenu pažnju na sebe. Napustila su je dva velika saveznika koja su je u prošlom veku dvaput spasla od samoubistva; jedan preko kanala, a drugi preko Atlantika. Kontinent je ranjiv na sve neumoljivije uplitanje Kremlja. Evropa kao ideja raspada se pred našim očima.

U ovakvoj štetnoj klimi održaće se evropski parlamentarni izbori. Osim ako se nešto ne promeni; osim ako se nešto ne pojavi da preokrene ovu nadiruću, postojanu plimu; ukoliko se ne pojavi novi duh otpora, sve sluti da će ovi izbori biti katastrofalni. Doneće pobedu rušiteljima. Za one koji još veruju u nasleđe Erazma, Dantea, Getea i Komenskog biće to sramotni poraz. Trijumfovaće politika prezira inteligencije i kulture. Doći će do eksplozija ksenofobije i antisemitizma. Zadesiće nas katastrofa.

Mi, dole potpisani, među onima smo koji odbijaju da se pomire sa ovom predstojećom katastrofom.

Ubrajamo sebe u evropske patriote (što je grupa brojnija nego što se obično misli, ali često previše tiha i rezignirana) koji uviđaju šta je na kocki. Tri četvrtine veka nakon poraza fašizma i 30 godina posle pada Berlinskog zida počinje nova bitka za civilizaciju.

Verujemo u veličanstvenu ideju koju smo nasledili, za koju verujemo da je bila jedina sila dovoljno snažna da uzdigne evropske narode iznad sebe samih i njihove prošlosti ispunjene ratovima. Verujemo da je ona jedina sila dovoljno vrla da potre nove znake totalitarizma za kojima idu bede mračnih doba. Ne smemo odustati, zbog onog što je na kocki.

Otuda i ovaj poziv da se pridružite novom talasu.

Otuda ovaj apel na akciju uoči izbora koje odbijamo da prepustimo grobarima evropske ideje.

Otuda ovo ohrabrenje da se još jednom ponese baklja Evrope koja, uprkos svojim greškama, propustima, povremeno i kukavičkim postupcima, ostaje svetionik za svakog slobodnog muškarca i ženu na planeti.

Naša generacija je pogrešila. Kao i Garibaldijevi sledbenici u 19. veku, koji su ponavljali, kao mantru, „Italia se farà da sè“ (Italija će sama) verovali smo da će se kontinent sam ujediniti, bez potrebe da se borimo za to. Rekli smo sebi, „istorija teče u tom smeru“.

To staro uverenje moramo da ostavimo po strani. Nemamo izbora. Moramo se boriti za ideju i Evropu ili gledati kako ona propada pod talasima populizma.

Kao odgovor na nacionalistički i identitetske napade, moramo ponovo otkriti duh aktivizma ili prihvatiti da nas ogorčenje i mržnja okruže i potope. Hitro moramo da upozorimo na ove potpaljivače duše i duha koji, od Pariza do Rima, preko Barselone, Budimpešte, Drezdena, Beča i Varšave, žele da bace na lomaču naše slobode.

U ovom čudnom porazu „Evrope“ koji izranja na horizontu, u ovoj novoj krizi evropske savesti koja obećava da će srušiti sve što je naša društva učinilo velikim, časnim i prosperitetnim, krije se izazov veći od bilo kojeg još od tridesetih godina prošlog veka – izazov liberalnoj demokratiji i njenim vrednostima.

***

Potpisnici:
Milan Kundera, Salman Ruždi, Elfride Jelinek, Orhan Pamuk, Bernar-Anri Levi, Vasilis Aleksakis (Atina), Svetlana Aleksijevič (Minsk), En Eplbaum (Varšava), Jens Kristijan Grendal (Kopenhagen), David Grosman (Jerusalim), Agneš Heler (Budimpešta), Ismail Kadare (Tirana), Đerđ Konrad (Debrecin), Antonio Lobo Antuneš (Lisabon), Klaudio Magris (Trst), Ijan Mekjuen (London), Adam Mihnjik (Varšava), Herta Miler (Berlin), Ljudmila Ulicka (Moskva), Rob Rimen (Amsterdam), Fernando Savater (San Sebastijan), Roberto Savijano (Napulj), Euđenio Skalfari (Rim), Sajmon Šama (London), Peter Šnajder (Berlin), Abdulah Sidran (Sarajevo), Lejla Slimani (Pariz), Kolm Tojbin (Dablin), Mario Vargas Ljosa (Madrid), Adam Zagajevski (Krakov)

Prevod sa engleskog: Ana Ješić

Pismo evropskoj javnosti trideset evropskih pisaca, filozofa i istoričara, objavljeno najpre u Liberasionu i Gardijanu.

© za srpski jezik: Arhipelag

Zima našeg nezadovoljstva: Srbija, godina pobune

Krunisanje

“Snaga i uspeh – oni su iznad moralnosti, iznad kritike. Izgleda, po tome, da se ne radi o onome šta radiš, nego o tome kako to radiš i kako to zoveš. Postoji li prepreka u ljudima, duboko u njima, koja zaustavlja i kažnjava? Izgleda da ne. Jedina kazna je ona za neuspeh. U stvari, nijedan zločin nije počinjen dok zločinac nije uhvaćen.”

(Džon Stajnbek, Zima našeg nezadovoljstva)

 

I

Evropa na ulicama: slučajni saveznici, nevoljni protivnici

Image result for Paris protests 2018

Eten, glavni junak ovog Stajnbekovog romana, veruje da treba učiniti samo jedan korak u nemoralno, u tamu, obogatiti se, i onda izaći čist, kao da se ništa nije desilo. U šekspirovskom stilu (jer je i sam naslov suptilna parafraza čuvene rečenice iz “Ričarda Trećeg”) Stajnbek čitaoca vodi do raspleta koji je tragično suprotan očekivanjima njegovog junaka: desiće se, jer se – baš tim jednim korakom – sve menja.

Iako veruje da „novac ne menja samu bolest, već njene simptome“, Etan upada u sukob i nezadovoljstvo samim sobom, jer taj korak ka bogatstvu, to zakoračenje u tamnu žudnju je adaptiranje koje potire individualnost, namećući nemoralnost koje se čovek gnuša, postajući tim zakoračenjem deo najuspavanijeg dela društva koje i samo:

“…uprkos tome što ume da izbaci raketu u vasionu, ne ume da izleči gnev i nezadovoljstvo“.

Zima evropskog nezadovoljstva (masovni protesti su krajem prošle godine počeli, baš kao i 1848. i 1968. godine, u Parizu, da bi odatle bili nastavljeni u Berlinu i Londonu, ali i u Budimpešti, Bukureštu, Beogradu, Sofiji, Atini, Banjaluci) sa sobom nosi dve ključne poruke iz Stajnbekovog romana.

Prva je jedan zanimljiv kontrapunkt između obnovljenog puritanizma i moralne indiferentnosti. U sasvim različitim kontekstima i iz sasvim različitih motiva, građani koji protestuju po evropskim prestonicama razapeti su između ekstremnih osećanja: od ništa se ne može promeniti; oni mogu da rade sve, na jednoj strani, pa do sve se mora promeniti; oni više nemaju pravo ni na šta, na drugoj.

Taj raspon emocionalnih oscilacija, od iracionalnog nihilizma do isto tako iracionalne arogancije uvek se javlja u društvima i sistemima duboko kontaminiranim – ne samo običnom, funkcionalnom krizom političkih institucija nego i jednim dubljim odustvom svesti o zajedničkom društvu, njegovim vrednostima, simbolima i integrativnim mehanizmima. I sasvim je, za potrebe ove naše rasprave, svejedno ko su to “oni”: nekakav režim, ili novi svetski poredak, ili migranti, ili oni koji su bogati i moćni. Oni su svi koji nisu mi, a ko smo, i šta smo sve, mi, to još uvek ne znamo a pomalo se i plašimo onoga šta bismo saznali kada bismo pogledali iza ogledala.

Drugo, to je jedna vrsta fatalne privlačnosti protesta kao takvog, kao forme, nezavisno od njegove suštine i ciljeva. Stroga, formalna logika bi nas vodila u zaključak da bi, na primer, učesnici protesta protiv Bregzita u Londonu trebalo da budu bliži francuskom establišmentu, dok bi onaj britanski establišment bio prirodni saveznik žutim prslucima u Parizu; da bi režimi u Srbiji i Mađarskoj, suočeni i sami sa protestima, svoje prirodne saveznike trebalo da traže u francuskim ili nemačkim demonstrantima a srpski i mađarski demonstranti u Makronu ili Merkelovoj.

Međutim, ta formalna logika – zasnovana na alijansi prirodnih vrednosti – ovde nam očigledno ne može mnogo pomoći. Izgleda ponekad kao da svi oni koji se bune, jedni druge osećaju kao saveznici, bez obzira protiv čega se bune (jer, šta tačno žele, oko toga i sami imaju vrlo uopštene i maglovite predstave). Tako se makedonski i grčki šovinisti – koji su protestovali poslednjih meseci u Skoplju i Atini protiv Prespanskog sporazuma) – međusobno razumeju vrlo dobro, iako se bore za ciljeve koje bi ih (kad bi nekom nesrećom bili u većini u svojim društvima) direktno odveli u međusobni rat.

 

II

Srbija na ulicama: u životu je najvažnija drskost

Image result for Srbija protesti

Sadašnja faza srpskih protesta počela je krajem prošle godine, posle šest i po godina vlasti Aleksandra Vučića, anahronog poretka koji se vremenom raspadao u jedan lični režim, metastaze koja je devastirala ne samo formalne institucije i procedure, one predviđene ustavom i zakonima, nego i razorila jedan dublji osećaj solidarnosti među ljudima, izbrisala čak i elementarnu pristojnost u komunikaciji i obesmislila činjenice kao temeljni okvir političkog diskursa.

Ovo nisu, naravno, prvi protesti protiv Vučićeve vlasti, ali su dosad najduži, najmasovniji i – po zahtevima koji su postavljeni – najradikalniji. Istovremeno, svedoci smo i jedne zanimljive koincidencije: protesti postaju najjači upravo u trenutku kada je opoziciona politička suprastruktura najslabija i najranjivija.

Šta se obično događa? Radikalne političke elite – one koje žele da sruše neki režim – moraju da ulažu dodatne napore kako bi motivisale prirodno konzervativne, međusobno podeljene, inertne, uvek račundžijski oprezne, lenje ili uplašene građane. Međutim, fenomen koji se događa pred našim očima je potpuno obrnut: radikalni građani – koji žele da sruše režim Aleksandra Vučića – moraju da ulažu dodatne napore kako bi motivisali konzervativne, međusobno podeljene, inertne, uvek račundžijski oprezne, lenje ili uplašene političare. Šta nam ova inverzija pokazuje?

“U životu je najvažnija drskost.” – napisala je Erika Jong u “Strahu od letenja”. Izgleda da je drskost, sada i ovde, oružje građana. U ovom trenutku, to oružje je usmereno protiv režima i Mefista koja ga personifikuje: oni, i samo oni, su danas simbol svih zala kojima smo nezadovoljni, čak i onda kada su ta zla starija od njih samih.

Ali, sve više, ista ta drskost se okreće i protiv političkih protivnika istog tog režima. Njihova prošlost, njihove sitne zađevice, propusti u komunikaciji, ili naprosto ono što se doživljava kao njihova lenjost, sve više ljute pobunjene građane: ako mi možemo da šetamo po zimi, ulazimo u sukobe u svojim porodicama i na svojim radnim mestima, rizikujući komfor u svojim malim svetovima – onda imamo pravo da to tražimo i od vas. U ovoj borbi svako od nas mora da stavi ponešto na kocku, i pošto vi imate više od nas, i vaš ulog mora da bude veći, da bismo vam verovali.

Za sada, sve to, koliko-toliko, liči na fer ponudu.

Pa ipak, građani nisu savršeni – čak daleko od toga. Da li je zato paradoksalno njihovo očekivanje da političari to budu? Čak ni saznanje da takvih političara nema nigde na svetu, niti ih je ikada bilo, ni najmanje im ne smeta da od onih koji očekuju podršku zahtevaju ništa manje od savršenstva.

Čini mi se da i ovaj fenomen ima svoje racionalno objašnjenje. Jednostavno, lestvica je suviše dugo bila suviše spuštena i sada je, prirodno, suviše podignuta. Neki političari koji to objektivno ne zaslužuju, saplešće se, pasti i razbiti nos u toj trci sa preponama; neki drugi, koji možda i zaslužuju da padnu, biće jednostano veštiji i preskočiti prepreke koje im postavljamo. Rezultate tog stiplčeza videćemo kad se trka završi – nisam siguran da ćemo, ponovo, biti srećni sa njima.

***

U daljem tekstu ćemo zato razmotriti devet pitanja. Način na koji ćemo ih, svi zajedno, problematizovati u mesecima koji su pred nama, i kvalitet odgovora koje ćemo uspeti da pronađemo, oblikovaće u konačnici i ishod krize.

  1. Gde je tačka bez povratka? Mere, faktori i granice legitimiteta.
  2. Čekajući Beogradsku čajanku. Potencijal i rizici bojkota izbora.
  3. Pravo na pobunu: menadžment krize. Kako naći put između pritiska i nasilja?
  4. Dva društva koja dele isti prostor. Od narodne suverenosti do revolucije.
  5. Železničke stanice istorije. Modeli prelazne vlade, njene tehnike i rizici.
  6. Pesnici i poslovođe. Odnos između pobunjenih građana i političara?
  7. Budimo realni – tražimo nemoguće. Izazovi prvog dana slobode.
  8. Kako pobeći sa Balkana? Zamke pobednika i pobeđenih.
  9. Društvo u potrazi za samim sobom. Od kutije šibica do požara.

 

III

Približavajući se tački bez povratka

niagara

Oni koji su bili na Nijagarinim vodopadima znaju o čemu pričam: postoji jedna tačka, negde kod Kozjeg ostrva, posle koje nijedan brod, bez obzira na snagu motora, više ne može da se vrati. Struja je, posle te tačke, tako jaka da je katastrofa neminovna. Uprava nacionalnog parka je vidljivo označila tu tačku, tzv. “point of no return”.

Da li je dinamika događaja u Srbiji već prošla tu tačku, ili još uvek nije? Koliko smo daleko od nje? Možemo li se vratiti na neku od bezbednijih tačaka na našem putu? I da li uopšte treba to da uradimo? Kod nas, na žalost, uprava nacionalnog parka ne radi svoj posao tako da tabla nije postavljena. Moraćemo zato da je pronađemo sami.

U teoriji i uporednoj praksi susrećemo različite škole mišljenja: po nekima, tačka bez povratka je trenutak u kojem je izborna volja građana prekršena dovoljno grubo i dovoljno masovno. Po drugima, trenutak u kojem je država nad građanima primenila nezakonitu silu. Po trećim opet, činjenica da neku vlast kao sagovornika više ne prihvataju najvažnije države u tzv. međunarodnoj zajednici. Po četvrtim, momenat kada režim više ne može da funkcioniše jer su mu ključni transmisioni mehanizmi otkazali poslušnost, bilo aktivno ili pasivno.

Sva ova mišljenja jesu delimično tačna, ali nijedno od njih, samo za sebe, ne objašnjava ovaj fenomen dovoljno precizno, a još manje potpuno. Ako elementarni izborni uslovi ne postoje, nije li onda izborna volja građana prekršena, dovoljno grubo i masovno, i pre njihovog održavanja? Da li su slučajevi pojedinačnog fizičkog nasilja značajniji okidač od masovnog verbalnog nasilja? Ako tzv. međunarodna zajednica suštinski ne komunicira sa vladom o najvažnijim pitanjima, nego ponavlja iste unapred pripremljene fraze, da li je neophodno da svoje neprihvatanje sagovornika i eksplicitno formuliše? Koliko državnog aparata bi trebalo da štrajkuje da bi mogli da kažemo da su transmisioni mehanizmi otkazali poslušnost; iz kojih razloga i na koji način?

Svakako, na pitanje gde je tačno ona tačka bez povratka bitno utiče i unutrašnja dinamika u samom režimu: njegova sposobnost da ostavi utisak legitimnosti ne samo na ključne segmente društva i međunarodne partnere, nego i na svoje sopstvene pristalice. Taj utisak legitimnosti meri se kao uverenje pristalica da se sistemom može upravljati bez konflik(a)ta; sa svakim porastom percepcije da je konflikt jedina tehnika kojom se može upravljati i ovaj utisak se smanjuje. Matematički, ova pravilnost bi se mogla izraziti formulom: 0% percepcije da se državom mora upravljati konfliktno = 100% legitimiteta, i obrnuto.

Istina se, svakako, nalazi negde u zoni omeđenoj svim ovim, ali i nekim drugim, parametrima.

Pod normalnim okolnostima, jedan režim je legitiman dok ne istekne vremenski period na koji su izabrani njegovi predstavnici i dok on poštuje institucije, propise i procedure koje ograničavaju njegovu vlast. To je manje-više standardni okvir u kojem se kreću demokratske političke zajednice: oni koji su izgubili izbore znaju da je njihov poraz privremen i da će, dok se kolo sreće ne preokrene, imati čvrste i precizne zakonske garancije svog manjinskog položaja. Za uzvrat, oni prihvataju pobednike kao legitimne nosioce vlasti, sve do isteka vremena na koje su izabrani, kada će se o tome ponovo odlučivati.

Problemi nastaju, međutim, u tzv. vanrednim okolnostima: kada politička vlast izlazi izvan (vremenskih ili suštinskih) granica mandata koji joj je poveren, onda se narušava temeljni princip društvenog ugovora i jedna zajednica vraća u tzv. pretpolitičko stanje.

U tom, pretpolitičkom, stanju, sve je naime dozvoljeno: ako policajac može da građanina mimo zakona udari pendrekom, onda građanin može da policajca mimo zakona udari motkom. Zakon, naime, ili važi podjednako i za državu i za društvo ili više ne važi ni za jedno od njih: u tom trenutku pitanje se iz prostora legaliteta prenosi u prostor fakticiteta: ima li na ulicama više pendreka ili više motki?

 

IV

Čekajući Beogradsku čajanku: potencijal i rizici bojkota

Image result for boston tea party paintings

Šesnaestog decembra 1773. čak polovina od tadašnjih petnaestak hiljada žitelja Bostona, glavnog grada britanske kolonije Masačusets u Severnoj Americi, okupila se u luci. Tri broda sa tovarom čaja iz Kine uplovila su, u pokušaju da svoju robu iskrcaju a da ne plate carinu. To je, svakako, naljutilo lokalne trgovce čajem koji su zazirali od nelojalne konkurencije. Dodatna okolnost – da su čak dva od ta tri broda bila vlasništvo sinova britanskog guvernera Masačusetsa – nije nimalo pomogla.

“Nema poreza bez predstavljanja” – bila je rečenica koja se prvi put čula te večeri. Oko stotinak najhrabrijih tada se popelo na palube brodova i sav čaj – nekih tristo pedeset sanduka – pobacalo u more. Tako je, te decembarske večeri, Bostonskom čajankom otpočela Američka revolucija.

Ovim događajem je, po prvi put u modernoj političkoj istoriji, legitimisan princip  prava na pobunu koji je kasnije ušao u sve značajnije udžbenike političkih teorija. Samo tri godine kasnije, verovatno na najjezgrovitiji način, opisao ga je jedan od Očeva osnivača SAD, Tomas Džeferson:

“Kada nepravda postane zakon, otpor postaje dužnost”.

U nešto izmenjenoj i proširenoj verziji unet je i u Deklaraciju o nezavisnosti SAD, 1776.

Pobunjeni građani Srbije iskreno veruju da su, od 2012. godine, svi izbori obesmišljeni: primeri pritisaka, ucena, kupovine glasova, fizičkog nasilja primenjenog protiv nepoželjnih učesnika izbora, zloupotrebe medija, nezakonitog finansiranja vladajuće stranke putem piramidalnih mehanizama pranja novca, su toliko drastični i toliko brojni, i nijedan od njih nikada nije dobio sudsko razrešenje, baš kao što ga nije dobila nijedna druga, politički kontroverzna, situacija u Vučićevoj Srbiji.

I ovde dolazimo do prvog ozbiljnog problema: režim nudi da svoj legitimitet proveri na prevremenim izborima; pobunjeni građani neće ni da čuju za bilo kakve izbore; političari se, iako pomalo nevoljno, slažu sa građanima jer nemaju kud.

Bojkot je svakako reč ove godine: režim tačno zna u koju situaciju bi, u slučaju masovnog i aktivnog bojkota mogao da uđe; političari, opet, znaju šta stavljaju na kocku ako se takva va banque strategija na kraju ne isplati; građani su tu najradikalniji jer, praktično jedini od svih aktera, nemaju ništa pa zato ne mogu ništa ni da izgube.

Kakav je odnos snaga uoči naše, Beogradske čajanke? Hajde da pogledamo činjenice:

Prvo: bojkot jeste tačka na kojoj je najlakše okupiti podršku ovako heterogenih političkih, ideoloških i socijalnih grupa koje u protestima učestvuju; mnogo lakše nego za bilo koju zajedičku listu ili bilo koji zajednički program. Pogotovo, dodao bih, što takav zajednički program niko dosad nije čak ni pokušao da ozbiljno napiše.

Drugo: izlaznost na izbore je, zbog stanja biračkih spiskova, i do sada bila (u poređenju sa većinom drugih evropskih zemalja) jako mala. Bojkot bi, dakle, imao realne šanse da izlaznost na tzv. “Vučićevim izborima” obori na nekih 30%, plus minus par procenata gore-dole.

Treće: u uslovima u kojima ni 49,99% političke reprezentacije ne znači ništa (jer se u diktaturi već sa 50,01% druga polovina društva može nazivati ološem, proganjati, otpuštati sa posla, vređati, maltretirati, prebijati i – videli smo u slučaju Olivera Ivanovića – povremeno i ubijati) zašto bi nam manjinska zastupljenost u skupštinama bila uopšte i važna? Neka režim uzme i 100% svih poslaničkih mesta, tih dvesta pedeset poslanika će mu u konačnici značiti manje od dvesta pedeset policajaca; ovi drugi, su mlađi i obučeniji pa bar mogu bolje da biju.

Četvrto: međunarodna zajednica ne voli bojkote, što smo u poslednjih nekoliko godina već videli na primerima Makedonije, Albanije i Crne Gore (vratićemo se na ovo pitanje kasnije, u odeljku V kad budemo pričali o inkluziji). Bojkoti, naime, narušavaju jednu idiličnu sliku “Balkana koji je na dobrom putu”, iluziju do koje je ovoj generaciji evropskih političara, iz nekih razloga, baš jako stalo. I to ne samo da ne voli bojkote, već (znamo to opet iz nekih ranijih primera u Hrvatskoj, Crnoj Gori, pa i samoj Srbiji) međunarodna zajednica voli tzv. koncentracione vlade. Ako se opredelimo za bojkot, moraćemo da lomimo otpor koji će dolaziti podjednako i sa Istoka i sa Zapada.

I peto: ovde se ne radi samo o prostoj statistici – koliko bi bojkot mogao da smanji odziv na izborima – nego i o nekim finijim nijansama. Koliko bi, aktivan i relativno uspešan, bojkot mogao da podrije legitimitet režima, tako što bi ga onemogućio da upravlja pojedinim mehanizmima državnog aparata, a naročito tzv. instrumentima sile?

Sve su to pitanja na koja se, pre konačne odluke, moraju dati precizni odgovori, zasnovani na činjenicama i analizama, a ne na spisku lepih želja i olakih očekivanja.

 

V

Pravo na pobunu (1): menadžment krize – između pritiska i nasilja

The-Riot

Kako, od ove tačke na dalje, vršiti menadžment krize i da li je to uopšte moguće?

Polazne pretpostavke koje moramo uneti u paralelogram sila su sledeće:

  • Kompromis nije moguć bez pritiska; ali, koliki taj pritisak treba da bude? Ako je isuviše mali režim neće dati ustupke neophodne za kompromis a ako je isuviše veliki on će u jednom trenutku verovatno prerasti u fizičko nasilje – što bi radikalno promenilo čitav pejzaž i sve polazne pretpostavke.
  • Nivo poverenja između dve strane je, usled godina akumuliranih predrasuda i stereotipa, tako nizak da se one, praktično, ni oko čega ne mogu dogovoriti bez spoljnog posredovanja. A možda čak ni sa njim: tzv. međunarodna zajednica (ovde taj pojam koristimo u širem smislu: obuhvata i Zapad i Rusiju podjednako) je toliko dugo, uporno i besramno pružala podršku diktaturi da sve veći broj građana Srbije, sa pravom, ni takvoj međunarodnoj zajednici više ne veruje.
  • Na događaje ne utiču samo dve suprotstavljene strane (režim i pobunjeni građani) aktivnostima koje sami planiraju i sprovode. U velikoj meri, na ishod mogu da utiču i oni događaji koji se jednostavno dese, van volje učesnika – bilo kao slučajnosti, bilo kao procesi na koje bi uticao neko treći. Hipotetički gledano, jedna jedina izjava Milana Radoičića pred istražnim organima u Prištini oko ubistva Olivera Ivanovića ima potencijal da radikalno promeni politički pejzaž u Srbiji. Pod uobičajenim okolnostima, u stabilnim društvima i sa mehanizmima za predviđanje, upravljanje i otklanjanje kriza, sve ovo ne bi trebalo da bude problem. Ali, u uslovima koji su već u političkom smislu, vanredni – svaki takav događaj može da bude tzv. “okidač”: da izazove nepredviđene posledice i utiče na krajnji ishod.

***

Da bi pritisak bio uspešan, neophodno je da se steknu četiri ključna uslova:

(1) kritična masa pobunjenih građana;

(2) njihova spremnost da dosadašnje vidove protesta radikalizuju do mere koja će faktički onemogućiti, ili bitno otežati normalno funkcionisanje transmisionih mehanizama vlasti;

(3) podrška ili bar neutralni stav međunarodne zajednice;

(4) dovoljan stepen unutrašnjeg raslojavanja unutar samog režima da, u jednom trenutku, njemu bude onemogućeno dalje funkcionisanje.

U ovom trenutku nijedan od četiri navedena uslova nije ispunjen u dovoljnoj meri, ali se situacija, kod praktično svakog od njih, aktivno razvija i danas je po pobunjene građane povoljnja nego pre tri meseca. Nešto od toga je već poznato javnosti, nešto će biti poznato kasnije, a nešto tek u završnoj fazi. Neki detalji, možda, neće nikada, osim u memoarskoj literaturi za par decenija.

Problem menadžmenta krize može se dalje izraziti kroz dve osnovne dileme.

Prva se tiče kalibracije mere pritiska i odnosa između pritiska i nasilja. Dakle:

  • Pritisak ne sme da pređe u nasilje, jer se na taj način direktno smanjuje ispunjenost uslova (1) i (3) gore.
  • Pritisak mora da se održava i progresivno povećava, jer se time povećava ispunjenost uslova (2), (3) i (4) gore.

Praktično, pritisak je neophodno konstantno održavati (i progresivno povećavati), bez fizičkog nasilja ali uz stalne skrivene i implicitne pretnje, sve dok samo fizičko nasilje ne postane nepotrebno, jer će se sistem, zaplašen, urušiti sam od sebe. Postoji više načina za održavanje pritiska i njegovu radikalizaciju – svi su oni već isprobani, sa manje ili više uspeha u raznim društvima i u raznim istorijskim kontekstima – i uglavnom se svode na širenje dimenzije protesta iz privatnog (građansko-političkog) u javni (institucionalni) prostor.

Cilj ove radikalizacije je višestruk: otežavanje rada institucija, širenje defetizma i malodušnosti na protivničkoj strani, privlačenje pažnje međunarodne javnosti, ohrabrivanje i omasovljenje sopstvenih pristalica.

Takođe, neke suptilnije metode radikalizacije (npr. štrajk na univerzitetima) pokreću dodatne složene mehanizme psihološke integracije: socijalne, generacijske, prostorne pa čak i međunarodne – između profesora i njihovih studenata, između studenata i njihovih roditelja, između grada i sela, između naših univerziteta i stranih. 

Druga dilema tiče se pažljive kalibracije nivoa samouverenosti kod obe strane. Dok, načelno, uspeh pobune zahteva da se, progresivno, urušava samouverenost režima a povećava ona kod pobunjenika, taj disparitet ne bi smeo da postane preveliki. Naime, nerealno visok stepen samouverenosti kod pobunjenih građana vodio bi postavljanju zahteva koji su nerealni, nemogući, a verovatno i nepotrebni. To bi, onda, za posledicu imalo neželjeni kontraefekat: homogenizaciju režima, odnosno stvaranje mentaliteta “opsednute tvrđave” u kojem bi nam njegovo dalje urušavanje bilo usporeno i otežano.

 

VI

Pravo na pobunu (2): dva društva koja dele isti prostor

Related image

Konačno, postoji i jedan dodatni ozbiljan rizik koji se povećava proporcionalno produžavanju ove krize. Naime, obe strane se nalaze u fazi ubrzanog formiranja sopstvenih psiholoških diskursa, koji postaju sve zatvoreniji i sve ekstremniji. Za režim, pobunjeni građani su ološ, manipulisan od strane kriminalaca i (ponekad) stranih neprijateljskih sila; za pobunjene građane režim je, opet, jedna organizovana kriminalna grupa koja vrši vlast radi pljačke i (ponekad) nacionalne izdaje.

Ako se ova dva diskursa formiraju potpuno i do kraja, prostor za razgovor, praktično, više neće postojati. Imaćemo formirana dva paralelna društva koja će samo fizički deliti isti prostor ali među kojima neće biti nijedne psihičke dodirne tačke. Svako od njih će imati svoje umereno i svoje ekstremno krilo, svoju levicu i svoju desnicu, svoje evropske i svoje nacionalne simpatizere, svoje vernike i svoje ateiste, svoje siromahe i svoje bogataše.

Podsetimo se, na ovom mestu, jedne istorijske paradigme: 20. juna 1789. godine, poslanici Trećeg staleža Francuske (građani) pokušali su da uđu u salu u Versaju u kojoj se održavala Skupština državnih staleža i tamo raspravljaju neke svoje poslove. Kako na tom zasedanju nisu hteli da učestvuju njihove kolege iz druga dva staleža (plemstvo i sveštenstvo) vrata dvorane su bila zaključana i pred njih je bila postavljena naoružana straža.

Tada je 576 poslanika Trećeg staleža donelo odluku kojom je počela Francuska revolucija: otišli su do prazne dvorane za loptanje Versajskog dvorca, tamo se proglasili jedinim legalnim predstavnicima francuskog naroda i položili zakletvu. Sve što se događalo posle tog dana: pad Bastilje, suđenje i pogubljenje Luja Šesnaestog, vatreni govori Robespjera i borbeni taktovi Marseljeze – sve je to bila samo romantična, a ponekad i patetična, scenografija. Revolucija je, suštinski, izvedena onog dana kada je Treći stalež, preko svojih izabranih predstavnika, odlučio da sam sebe (i jedino sebe) proglasi suverenim i kada su ti predstavnici, jedni drugima, položili zakletvu – trenutak istorije koji je slikar Žak-Luj David ovekovečio na svom platnu.

Ako režim Aleksandra Vučića odluči da se kocka, i da zakaže izbore bez prethodnog suštinskog političkog dogovora, na te izbore pobunjeni građani neće izaći. Time će se otvoriti prostor za ponavljanje versajskog scenarija: neki predstavnici naroda, izabrani od strane manjine, sedeće u skupštinskim klupama; neki drugi će šetati ulicama i trgovima. Evropa će se suočiti sa krizom koja će, po svom obimu, potencijalu prelivanja na susedne zemlje i mogućim posledicama, biti znatno opasnija od odavno zamrznutog konflikta između Beograda i Prištine.

Evropa bi, u tom slučaju, po onoj narodnoj poslovici, zaklala vola za jednu šniclu. Ne bi joj to bio prvi put – znamo da su i mnogi njeni volovi stradali zbog loše spremljenih šnicli – ali bi, što se nas tiče, lako mogao da joj bude poslednji. Ako bi Evropa, prethodno prihvatajući kao legitimne rezultate bojkotovanih izbora, napravila inženjering kojim bi omogućila da diktatura potpiše nekakav “pravno obavezujući sporazum” sa vlastima na Kosovu, to bi onda verovatno bio kraj evropske ideje, bar za ovu generaciju građana Srbije – o tom riziku ćemo detaljnije raspravljati u odeljku X.

Bojkot institucija, i u tom sklopu bojkot izbora, može da bude uspešan samo pod jednim uslovom: da objektivno znači početak političke revolucije. Taj čin ne mora nužno da dovede do fizičkog nasilja – videli smo to već iz prethodnog teksta – ali posle njega više ne bi moglo da bude povratka na staro. Predstavnici pobunjenih gradova u tom slučaju verovatno bi se negde sastali, doneli svoje sopstvene političke odluke, uspostavili sopstvene međunarodne kontakte, i počeli da – u političkom i svakom drugom tehnički mogućem smislu – upravljaju onim delom društva koje bi im poklonilo poverenje. Diktatura može da na silu preuzme sve institucije; ali onda se ne može žaliti ako pobunjeni građani odluče da naprave svoje institucije.

Ukoliko pobunjeni građani (zajedno sa svojom političkom suprastrukturom) nisu u stanju da unapred predvide i procene sve te posledice, pripreme alternativne taktike i tehnike borbe i prihvate sve rizike koje bi takav tok događaja sa sobom doneo, onda im je svakako bolje da se avanturu tolikih razmera uopšte ne upuštaju.

VII

Železničke stanice istorije: modeli, tehnike i rizici prelazne vlade

Image result for railway station paintings vintage

Promene vlasti, barem u ovom delu Evrope na kojem mi živimo, oduvek se odvijaju dramatično, sa onom neophodnom dozom prevratničkog šarma i zavereničke misterije. Za razliku od dosadnih i već pomalo zamorenih društava na severu i zapadu, mi ovde, na samoj granici Orijenta, te trenutke već vekovima proživljavamo kroz sekvence istih slika koje se stalno ponavljaju: zadimljene krčme; zajapureni studenti i trgovački pomoćnici; oficiri i žandarmi koji danju brane režim a noću sede po tajnim društvima; razbijeni izlozi i glave; agenti stranih sila, pravi i lažni; kuriri koji prenose novac, pištolje i instrukcije; jataci i žbirovi.

Svaka od takvih dramatičnih promena je svojevrsna železnička stanica istorije: jedna politička garnitura je u odlasku, druga u dolasku, otpravnik vozova dune u svoju pištaljku i dve kompozicije se, u jednom kratkom trenutku, mimoiđu u toj stanici. Te trenutke, kada su i jedni i drugi još tu, i kada jedni drugima moraju da garantuju živote i još po nešto, u političkom rečniku zovemo prelaznim vladama.

U susednoj Makedoniji, slična krizna situacija je jula 2015. godine rešena potpisivanjem suštinskog političkog dogovora, tzv. Sporazuma iz Pržina, uz posredovanje Evropske unije. Time je razrešena višemesečna ustavna kriza i izbegnuta eskalacija nasilja iz političkog u fizičko. Ovaj sporazum je, uz aktivan pritisak evropskih institucija kojim je obezbeđeno njegovo poštovanje, omogućio održavanje izbora u decembru 2016. i relativno mirnu tranziciju vlasti u aprilu 2017. godine.

Sličan kompromis, doduše uz nešto manje vidljivu ulogu evropskih institucija, postignut je i u Crnoj Gori i trajao je od februara do oktobra 2016. godine. To je bila tzv. vlada izbornog poverenja. I najnovija kriza u ovoj zemlji, prema prvim najavama, mogla bi da vodi ka ponavljanju istog scenarija, uoči redovnih izbora 2020.

U oba ova slučaja, deficit uzajamnog poverenja i kriza institucija rešavani su privremenom podelom vlasti, dovoljno suštinskom po kvantitetu i kvalitetu ustupaka da obema stranama obezbedi dovoljne garancije kako će predstojeći izbori biti fer i pošteni. U jednom od ova dva slučaja (makedonskom) takav aranžman je omogućio miran odlazak diktatorskog režima, a u drugom (crnogorskom) nije.

Sam model inače nije nov: on je zasnovan na praksi tzv. okruglih stolova u bivšim komunističkim državama u istočnoj Evropi 1989. godine, kao i na iskustvu prelazne vlade u Srbiji u periodu između 5. oktobra 2000. godine i vanrednih republičkih izbora u januaru 2001. godine.

Šta su preduslovi da bi ovaj model mogao da bude primenjen? Kao što je poznato, nijedan diktatorski režim (čak ni onaj racionalan – za razliku od Vučićevog koji je suštinski iracionalan) ne daje nijedan ustupak dobrovoljno. Negde intimno, svaki od njih ionako smatra da je već i sama činjenica da pobunjeni građani još nisu uhapšeni, prebijeni ili ubijeni, već dovoljan ustupak.

Ali, ako cinizam ostavimo po strani, do kojih zaključaka možemo da dođemo?

Prvo, ustupci se moraju izboriti. Taj proces nikada nije brz i lak, i uvek zahteva određenu dozu pritiska. Pritisak, međutim, ne sme da pređe u nasilje sve dok institucije diktature već nisu razglavljene, zaplašene i iznutra penetrirane do te mere da fizičko nasilje više nije ni potrebno.

Drugo, u realnosti jugoistočne Evrope u kojoj živimo, za svaki tranzicioni aranžman moraće da garantuje tzv. međunarodna zajednica. Tačno, nama se to neće preterano svideti – jer će biti isuviše vidljiv pokazatelj kako živimo u zemlji ograničenog suvereniteta – ali ionako svi znamo da je jedini put kojim taj suverenitet možemo povratiti jeste prethodno zbacivanje diktature.

Treće, uspeh demokratske pobune – jednom kada se ona sa ulica prenese u institucije – zahtevaće ozbiljniji, organizovaniji i disciplinovaniji pristup od pesničke razbarušenosti ulice.  Pobunjeni građani moraće – nekako – da izrode svoj inženjerski tim: stručne i iskusne ljude koji će strpljivo, pažljivo i uz puno rizika demontirati sve tempirane bombe koje je u temelje državnog aparata godinama postavljao amalgam diktature i organizovanog kriminala. Urednike i novinare, sudije i tužioce, policajce i obaveštajce. To će biti sve drugo samo ne lak posao: neko od minera će napraviti grešku i stradati, neko će podleći sirenskom zovu i izdati, ali, grosso modo, većina neće učiniti ni jedno ni drugo. Zadatak je, sam po sebi, težak ali ostvariv.

I četvrto – neophodno je izbeći zamku da se protesti potpuno i definitivno završe i zamene institucionalnim akcijama. Tačno, svi ćemo na kraju prve faze biti jako umorni; jedva ćemo čekati trenutak u kojem ćemo moći da se vratimo svojim redovnim poslovima; različite evropske birokrate će vršiti manje ili više suptilne pritiske na političku suprastrukturu  da se situacija “normalizuje”; mnogi oportunisti će videti svoju priliku da ulove u mutnom baš u tom “prelaznom periodu”; mnogi opozicioni političari će intimno doživeti olakšanje da više ne moraju da se pravdaju nekakvim dokonim građanima…

Istina je, međutim kristalno jasna i otrežnjujuća: ako snaga narodne pobune i izbori neke ustupke, ti ustupci će trajati samo dok se diktatura bude plašila te snage. Ako bi, makar u jednom jedinom trenutku, pomislila da te snage više nema – nijedan ustupak ne bi vredeo više od papira na kojem je napisan. To, naravno, ne znači da desetine hiljada ljudi moraju ostati na ulicama svakodnevno; ali znači da, svakog dana, moraju biti spremni da na ulice ponovo izađu i odbrane ono što je izboreno.

 

VIII

Pesnici i poslovođe: odnos građana i političara

Related image

Pobunjeni građani su pesnici – razbarušeni, zaneseni, puni emocija, ponekad besni, ponekad euforični, ponekad malodušni: njima je sve to dozvoljeno. Političari koji bi ponekad hteli da idu ispred njih a ponekad se toga i pribojavaju, su poslovođe: oni su (ili se bar od njih očekuje da to budu) hladni, proračunati, profesionalci.

U stvarnosti to, naravno, ne funkcioniše baš tako. Neki građani već se ponašaju kao političari, neki političari su, opet, odavno samo građani. Građani, dalje, ne veruju baš previše političarima. Političari, opet, znaju dobro da ceo protest preživljava na jednoj tankoj niti, gotovo na fikciji: od subote do subote. Ako do srede Aleksandar Vučić ili neko od njegovih hajkača ponovo ne uvredi građane nekom novom glupom izjavom ili neukusnom metaforom, četvrtak je već dan za ozbiljnu nelagodu. Uzajamno nepoverenje nije, dakle, samo rezultat netrpeljivosti kao što se ponekad pogrešno misli – ono je, pre, odraz obostranog straha od neizvesnosti.

I ovde dolazimo do narednog ozbiljnog problema: pobunjeni građani od političara zahtevaju politički program; od njih traže da se izjasne o svim onim osetljivim pitanjima o kojima i sami imaju različita i vrlo podeljena mišljenja.

Treba li Srbija da ide na Zapad ili ne, i po koju cenu? Da li da nastavi pregovore sa Kosovom – jer svi znamo jedini put gde ti pregovori vode – ili ne? Koliko biti radikalan prema predstavnicima sutra poraženog režima – i šta je to tačno lustracija, osim toga što nam se reč sviđa? Šta uraditi sa tabloidima i fabrikama elektronskih laži?

Građani očekuju da političari daju odgovore na sva ova – i mnoštvo drugih – pitanja jer je to njihov posao. Političari dobro znaju da se oko većine njih ne mogu dogovoriti među sobom ni sami građani, pa ne mogu ni oni. Političari, naravno, izbegavaju da se izjasne konkretnije o bilo čemu što deli građane – sasvim logično, jer bi time suzili svoju bazu podrške.

***

I dok neki građani veruju da već danas, do kraja i poslednjeg zareza, političari moraju da im kažu baš svaki detalj onoga šta će raditi čim se osvoji sloboda, ovi drugi pokušavaju da iz tzv. prelaznog programa isključe ideologiju (pod ideologijom ovde podrazumevamo sve one tačke na kojima se mi objektivno razlikujemo) i ograniče ga na institucije, tehnike i procedure. Uslove za poštene izbore, nezavisne sudove, slobodne medije, itd.

Naravno, svi znamo da su ove lepe reči samo smokvin list za onaj ključan i zapravo jedan jedini važan, zahtev: odlazak Aleksandra Vučića, njegovu ostavku ili smenjivanje, demontiranje njegovog vaninstitucionalnog klijentelističkog kartela, sudsko procesuiranje njegovih ključnih saradnika i (pod uslovom da javni tužilac uspe da sakupi dovoljno dokaza) zabranu rada njegove političke stranke – koju ionako već svi smatramo organizovanom kriminalnom grupom.

Izvan tog ostrva izvesnosti i dalje se nalazi okean neizvesnosti. Kako bi na njemu trebalo da plovi naš brod, koji je još uvek bez kapetana ali na kojem smo i dalje svi zajedno, i pesnici i poslovođe?

Najpre, ako želimo da političarima koji će doći olakšamo posao (a sebi život) bilo bi dobro da najpre sami postignemo saglasnost oko jedne važne stvari.

Reč je o principu: oko onih fundamentalnih, presudnih, pitanja mi kao društvo, svi zajedno, ne smemo da se preglasavamo. I to ne samo danas, u uslovima diktature, kada to i ne možemo, nego ni sutra, kada budemo imali optimalne uslove za nekakve izbore.

Da budem vrlo precizan: i nekakva većina da se Kosovo prizna kao nezavisna država ali i nekakva većina da se zaustavi proces našeg ulaska u evropske institucije, čak i kada bi obe u formalnom smislu bile sasvim perfektne, ostavile bi sa druge strane dovoljno velike, ogorčene i duboko frustrirane manjine da bi samo dodatno produbile već postojeće podele. I o ovome će biti više reči u odeljku X.

Mi, jednostavno, oko određenih pitanja prvo moramo da postignemo prethodni suštinski kompromis, pa da tek onda odgovore, pronađene kroz taj konsensualni proces, formalizujemo kroz izbore, referendume i parlamente.

Ako mi, kao građani, steknemo svest o značaju tog principa, i postignemo saglasnost o tome, onda će i političarima, svakako, biti mnogo lakši njihov deo posla.

 

IX

Budimo realni – tražimo nemoguće: izazovi prvog dana slobode

Grafit koji je pre pola veka ponosno krasio pariske zidove i mostove preko Sene danas se izgleda vratio u Beograd. Odjednom želimo sve: da sutra budemo primljeni u Evropsku uniju, da se naša vojska i policija vrate na Kosovo, da lustriramo sve one koji nam nisu simpatični a višak njihovog bogatstva podelimo svima koji to jesu.

Zahtevi građana u protestu su raznorodni i, po vrednostima koje su u njih ugrađene, suštinski različiti. Te razlike gotovo rendgenski precizno odražavaju našu realnost: neko kao prioritet doživljava borbu za Kosovo i Metohiju; neko drugi evropske integracije, a treći opet socijalnu pravdu i preraspodelu društvenog bogatstva.

I jedni, i drugi, i treći – za sada ispravno uočavaju baš Aleksandra Vučića kao glavnu prepreku za ostvarenje svojih ciljeva: on tajno pregovara oko Kosova i Metohije; on svojim mutnim aranžmanima sa Putinom i Erdoganom, Arapima i Kinezima, ugrožava evropsku budućnost Srbije; on je vaninstitucionalno prisvojio sve mehanizme raspodele društvenog bogatstva stavljajući ih u funkciju održavanja sopstvene klijentelističke strukture.

Sva tri ključna motiva narodne pobune (pri čemu je svaki od njih pojedinačno sasvim legitiman) u ovom trenutku se nalaze u sinergiji. Uprkos spinovima kojima je režim pokušao da ih međusobno konfrontira, uprkos nespretnim, pa čak i ekstremnim oblicima u kojima se oni ponekad izražavaju, i uprkos nekim koloritnim predstavnicima koji ih zastupaju, građani su do sada pokazali začuđujuće visok stepen hladnokrvnosti i političke zrelosti i ojačali sopstvenu unutrašnju koheziju.

***

“Revolucija je ideja koja je pronašla svoje bajonete”, rekao je, sa uobičajenom dozom francuske patetike, jedan od malog broja ljudi koji su zaista stvarali evropsku istoriju, Napoleon Bonaparta.

Znamo, bar mi na Balkanu, šta su bajoneti. Ali, znamo li šta je ideja?

Problemi će, izvesno, nastati u fazi neposredno posle oslobođenja od diktature: tada će svaki od ova tri motiva dobiti na značaju. Njegovi zagovornici će, prirodno, smatrati da je baš njihov zahtev (a ne ona druga dva) bio presudan u mobilizaciji energije koja je u konačnici dovela do oslobođenja. U odsustvu zajedničkog protivnika, u atmosferi visokog emocionalnog naboja, u vakuumu autoriteta i sa urušenim institucijama, a bez ličnosti koja bi uživala zajedničku podršku, to ostaje jedan od prvih rizika osvojene slobode.

Drugi rizik će, izvesno, nastati u onom trenutku kada stotine hiljada danas pobunjenih, a sutra pobedničkih, građana spoznaju realnost da svi njihovi zahtevi neće moći da budu ispunjeni. Ili bar, da neće moći da budu ispunjeni onoliko brzo i onoliko mnogo koliko oni sada veruju.

Hajde da se suočimo sa jednom hladnom i nemilosrdnom činjenicom: obim zloupotreba počinjenih od strane različitih funkcionera u režimu Aleksandra Vučića, za poslednjih sedam godina, od vrha do dna piramide je toliki da višestruko prevazilazi ukupne kapacitete pravosuđa u Srbiji.

Čak i da, kojim čudom, u Srbiji odjednom prestanu da se vrše sva druga krivična dela, da se sve sudije i tužioci posvete samo istraživanju zatečenih slučajeva, za istraživanje svakog od njih pojedinačno bilo bi im potrebno najmanje petnaest godina: otprilike po dve godine za svaku godinu u kojoj su ova dela vršena.

U praksi, ovo znači da ćemo, kao društvo, moći da sebi priuštimo samo desetak slučajeva, onih krupnih i dovoljno simboličnih, da svako neće biti suđenje samo neposrednim izvršiocima tog krivičnog dela nego i čitavoj jednoj epohi: Beograd na vodi i Savamalu, Er Srbiju, prodaju PKB i RTB Bor, kupovinu Kopernikusa, Helikopter, piramidalno finansiranje Vučićeve predsedničke kampanje i druga krivična dela povezana sa izborima, ubistvo Olivera Ivanovića i možda još po neko. Ako svaki čitalac sada napravi mali mentalni eksperiment i pokuša da dopuni ovu listu, teško da će pored ovih desetak slučajeva moći da se seti još deset.

Sve ovo će, naravno, biti jako daleko od ideala da svi krivci budu kažnjeni. I to će, svakako biti naše prvo razočarenje: poneki nitkov će se izvući. To, isto tako, lako može da bude i naša prva sramota: poneki nevin čovek će greškom stradati.

***

Već negde iza ugla, čekaće nas i onaj sledeći izazov: u trenutku osvajanja slobode svi ćemo se zateći mnogo siromašniji nego što smo bili a suočeni sa poraženim protivnikom koji je neuporedivo bogatiji nego što je bio. Imao sam priliku da posmatram kako je taj mehanizam funkcionisao u Makedoniji, i koliko je tamo – sa vremenom – ostalo malo ljudi od integriteta. Iskušenja slobode su, po pravilu, teža od iskušenja borbe – o tome je, uostalom, Kurcio Malaparte ostavio nezaboravne redove u svom romanu “Koža” u kojem opisuje posleratnu Italiju.

I konačno – opet jedno makedonsko iskustvo – nova vlast u Srbiji će se, vrlo brzo, suočiti sa ciničnim uslovljavanjima tzv. međunarodne zajednice koja će, kao faktor pritiska na nju, koristiti upravo ancien regime, njegove kadrove, dosijee i skrivene strukture moći. Danas pobunjeni građani, gotovo uvek emotivno i često bez znanja šta on zapravo znači, koriste termin lustracija – kao neki čarobni štapić koji će obezbediti pravdu. Zapadni  ambasadori, naprotiv, imaju jedan drugi termin: inkluzija. Inkluzija podrazumeva da se sistem resetuje, da se polazi ponovo od nule i da su tada svi, nezavisno od toga ko je šta radio, ponovo dobrodošli u ostvarenju zadatih ciljeva.

Inkluzija je, na primer, omogućila pravnosnažno osuđenom kriminalcu Gruevskom da, preko teritorije čak tri zemlje kandidata za EU – Albanije, Crne Gore i Srbije – neometano pobegne u četvrtu, članicu EU Mađarsku, izbegne izdržavanje kazne i svojim sunarodnicima šalje nepristojne poruke preko društvenih mreža.

To će, izvesno, biti naše treće razočarenje: brza pravda sa sobom nosi rizik nepravde, spora pravda će sa sobom nositi rizik inkluzije. Izazov da se nađe mera između jednog i drugog, takva mera koja će omogućiti najveći mogući stepen pravde na datom prostoru i u datom vremenu, ostaje jedno od prvih iskušenja slobode.

***

Na kraju, kad se unapred suočimo sa svim ovim razočarenjima, postavlja se sasvim logično pitanje: da li će borba za slobodu biti vredna svih žrtava, i kolektivnih i pojedinačnih, kako onih koje smo za nju već podneli tako i onih drugih, koje nas tek očekuju?

Naravno da hoće, i to iz tri razloga od kojih čak i svaki pojedinačno, sam za sebe, daleko prevazilazi sva navedena razočarenja. Prvi je aksiom, drugi jednačina, treći hipoteza.

Prvo, život je borba. Odustajanje od borbe, znači odustajanje od života. Narod koji se ne bori sam je sebe osudio da bude narod živih mrtvaca.

Drugo, ma kako život u slobodi bio nesavršen i loš, on će opet biti bolji, svetlosnim godinama daleko, od najboljeg mogućeg života u diktaturi Aleksandra Vučića.

I treće: sve navedene nesavršenosti, promašaje, zablude i pogrešne ljude, ispravljaćemo i smenjivati lakše, onda kada u kolektivnoj svesti budemo imali sećanje na ovu jednu, veliku pobedu. Kao što su generacije Evropljana 1945. svoj uništeni kontinent obnavljali i izgrađivali lakše uz sećanje na pobedu nad Hitlerom, tako ćemo i mi svoju uništenu zemlju obnavljati i izgrađivati lakše uz sećanje na pobedu nad Vučićem.

 

X

Kako pobeći sa Balkana: zamke pobednika i pobeđenih

Image result for Balkans vintage

I jednom u slobodi, Srbija će geografski ostati na Balkanu, poluostrvu čije ime nosi naziv od sintagme turskih reči za krv i med. Videli smo da je, u diktaturi, Srbija pobegla dalje na istok nego što je ikada bila, sa Balkana u Aziju. Može li je sloboda vratiti na zapad, u Evropu?

Odgovor na ovo pitanje neće zavisiti samo od nas, ali će svakako, zavisiti i od nas. On će, najpre, zavisiti od samih Evropljana: hoće li se oni vratiti idejama Šumana i De Gola ili će podleći izazovu raznih avanturista: levih populista, desnih neofašista, klerikalnih, nacionalnih i ksenofobnih ekstemista? Nije ni svaka Evropa ona koju pod tim pojmom obično podrazumevamo. Mi se, drugim rečima, možemo evropeizovati, ali se i Evropa može balkanizovati.

Međutim, odgovor će zavisiti i od nas. Da li ćemo slobodu iskoristiti da pomirimo tradiciju i modernost i integrišemo se kao politički narod? Ili ćemo je zloupotrebiti da u beskonačnost nastavimo već sasvim irelevantne istorijske i ideološke rasprave i tako se fragmentizujemo još više nego što smo to danas? Da li ćemo prihvatiti da ostanemo moneta za potkusurivanje interesa velikih ili ćemo jedanput iskoračiti iz tog nametnutog okvira obnovljenog hladnog rata? Da li ćemo, konačno, svoju budućnost videti u svojoj zemlji ili u tuđim?

Srbija će, u svom bekstvu sa Balkana, morati da ponovo sagleda i svoje odnose sa susedima, baš kao što će i susedi, na istom tom putu, morati da sagledaju svoje odnose sa Srbijom. Matrica koja je dosad bila dominantna – u kojoj su samo populističke elite bile bogom dane za pregovore, dogovore, sporazume i saradnju, dok su obični građani bili osuđeni na uzajamnu mržnju, stereotipe i predrasude – mora da bude promenjena, radikalno i zauvek.

Bekstvo sa Balkana, između ostalog, znači i to da se balkanski narodi moraju međusobno otvoriti: za svoje poslovne ljude, pisce, glumce, sportiste, studente i turiste, podjednako. U takvoj paradigmi postaće beznačajno kakvi su lični odnosi balkanskih političara i njihovi uzajamni interesi: niko od nas više neće biti talac nikoga od njih.

Tek onda kad, umesto današnjih gospodara života i smrti, dobijemo sutrašnje službenike slobodnih građana, mi ćemo – svi zajedno – izaći sa Balkana.

To je jedini način da kičma balkanskih šovinizama, te osobene vrste savremenog fašizma, bude slomljena: njihove institucionalne i društvene strukture temeljno demontirane, kriminalni i interesni karteli procesuirani, pseudoideologije razobličene, mitovi raskrinkani.

I tek u tom momentu, kada ovaj kopernikanski obrat u našim glavama i u našim zemljama bude konačno završen, moći ćemo da pošaljemo i jasnu poruku Zevsovoj ljubavnici Evropi: ne postoji održivo rešenje za Balkan koje bi podrazumevalo da jedan njegov narod – ma koji – bude stigmatizovan kao istorijski krivac i kolektivno osuđen na trajno osećanje duboke nepravde.

Takvo rešenje bi, možda, bilo od kratkoročne koristi nekim evropskim činovnicima; zasigurno bi, neko vreme, bilo na naslovnim stranama novina uvek gladnih senzacija; izvesno bi privuklo legije hohštaplera, oportunista i arivista, svih onih koji su fascinirani površnim blještavilom uspeha.

Ali dugoročno, baš kao što ni istorijski promašeni koncepti trijanonske Mađarske i vajmarske Nemačke nisu mogli da stvore ništa drugo nego fašizam, tako ni istorijski promašen koncept poražene Srbije, ako bi nam bio nametnut spolja ili iznutra, ne bi mogao da stvori ništa drugo nego nove generacije fundamentalista, avanturista i ekstremista, nove i dublje podele unutar nas samih i tako nas, ponovo i trajno, antagonizuje – ne samo sa našim susedima na Balkanu nego i sa temeljnim vrednostima Zapadne civilizacije.

I tek na taj način, nametanjem kompleksa kolektivne krivice, Srbija bi konačno postala ono što režim Aleksandra Vučića, uprkos tome što se svojski trudio, za sedam godina ipak nije uspeo: feudalni Frankenštajn ruske gubernije i otomanskog vilajeta. U takvoj Srbiji, naravno, ne bi voleo da živi nijedan njen pristojan građanin. I u njoj bi, izvesno, za duže vreme bila mrtva svaka ideja Evrope.

 

XI

Društvo u potrazi za samim sobom: od kutije šibica do požara

Related image

Nismo jedino evropsko društvo koje je u ovoj deceniji u potrazi za sopstvenim identitetom: Britanci i Francuzi, Italijani i Mađari, Poljaci i Turci – svi ovi narodi se nalaze na prekretnicama, baš kao i mi. Ako je fragmentacija postala trend, evropska moda, onda smo, zaista, u punom smislu te reči, i mi danas Evropljani.

Skoro svi pobunjeni građani saglasni su u jednoj tački: da, ovog puta, nisu zadovoljni promenom vlasti nego zahtevaju više: promenu sistema. I na toj tački se, otprilike, i završava njihova saglasnost. Malo ko od njih, osim maglovite predstave da je to nešto loše, tačno zna šta pod sistemom podrazumeva.

Da li je u pitanju poredak parlamentarne demokratije, ili princip podele vlasti, ili načela vladavine prava, ljudskih i manjinskih prava i sloboda, tržišne privrede? Ako demontiramo taj Levijatan, rastavimo ga na njegove sastavne delove, uočićemo da, u stvari, gotovo niko nema primedbe na te delove pojedinačno. Protesti dosad nisu izrodili nijedan ekstremni zahtev koji bi bio u suštinskoj suprotnosti sa važećim ustavom: jednopartijski sistem, državnu privredu, etnički čisto društvo.

Postoje dva moguća objašnjenja ovog paradoksa, koja se delimično preklapaju.

Prvo, i jednostavnije, da je zahtev za promenom sistema u stvari zahtev da sastavni elementi državnog aparata funkcionišu onako kako je predviđeno a ne onako kako se to već duže vreme događa: da se u skupštini vodi rasprava o zakonima a ne razmena psovki i uvreda; da vlada donosi uredbe i upravlja državnom administracijom a ne da zaključuje tajne ugovore sa opskurnim špekulantima; da sudovi sude, novine i televizija objavljuju istinu, policajci hvataju lopove, lekari leče ljude a na univerzitetima daju zaslužene diplome. Imajući u vidu u kom stanju se nalazimo danas, već iz par navedenih primera očigledno je koliko bi, u stvari, već samo poštovanje ustava i zakona predstavljalo revolucionarnu promenu.

Nasuprot ovom, preovlađujućem, stavu susrećemo se i sa pojedinačnim zahtevima za potpunim ustavnim i političkim diskontinuitetom: najčešće, oni se formulišu kroz ideju o sazivanju ustavotvorne skupštine. Jedino u tom okviru, smatraju njihovi predlagači, narod bi ponovo bio potpuno suveren; jedino tako bismo, još jednom, mogli da otvorimo raspravu o svim pitanjima: o republici ili monarhiji, nacionalnoj ili građanskoj državi, Istoku ili Zapadu, tradiciji ili modernosti, pluralizmu ili sabornosti.

Na prvi pogled, ovakav pristup liči na praznik demokratije: ne postoji više nijedna dogma, sve je otvoreno za raspravu, oslobodili smo se (konačno) svih predrasuda… Eto konačno onog šestog oktobra koji nam, kao neka fatamorgana, stalno izmiče kad mu se približimo! Ali, čini se da je to, ipak, sve tako samo na prvi pogled. Šta možemo da vidimo iz drugog pogleda?

O mnogim pitanjima o kojima bi raspravljala ustavotvorna skupština već je odavno, u istoriji, odlučeno. O njima su odlučili naši preci – u ustancima i na skupštinama, u ratovima, pučevima i revolucijama, u školama i na univerzitetima, gradeći brane na Đerdapu i stambene blokove na Novom Beogradu, pretvarajući tako jedno patrijarhalno i seljačko u moderno i industrijsko društvo.

Činjenica da smo mi, danas, sa pravom nezadovoljni odnosima u njemu, načinom na koji funkcionišu njegove institucije i mehanizmima raspodele, ne znači da se možemo vratiti dve stotine godina unazad i ponovo sve početi ispočetka. Ne zato što bi to samo po sebi bilo loše, nego zato što to jednostavno nije moguće.

Nijedno društvo, pa ni ovo naše, ne može pobeći od svoje sadašnjosti: od mesta u svetu koje su mu diktirale geografija i demografija, od suseda i granica koje mu je odredila istorija i od kvaliteta života koje mu je postavila ekonomija. Povratak u neki romantični trenutak u prošlosti, koji mi danas zamišljamo kao idealan (a, čak i o izboru tog trenutka opet bismo se teško složili) može biti lep predložak za roman, ali se na toj fikciji ne može rešiti nijedna od dilema sa kojima ćemo se suočiti već sutra.

Konačno, čini mi se da je u celoj priči oko tzv. promene sistema moguće i jedno drugo, kompleksnije, objašnjenje.

Ona može da se shvati i kao suštinsko redefinisanje odnosa između države i društva. Nezavisno od ideoloških okvira koji su se menjali, srpsko društvo je, u poslednja dva veka, u svojoj suštini ostalo duboko konzervativno, gotovo patrijarhalno, sa jakim egalitarnim i kolektivističkim matricama i strukturama koje su se opirale modernizaciji. Odnos između zajednice i pojedinca uvek smo rešavali na štetu ovog drugog; zato i ne čudi što su najsposobniji i najtalentovaniji od nas, od Vuka i Dositeja, preko Tesle i Pupina, do Ljube Popovića i Danila Kiša, svoje zvezdane trenutke doživeli tek kada su otišli odavde.

***

“Zaista vam kažem da nijedan prorok nije dobro primljen u svom rodnom kraju” – rekao je, po evanđelisti Luki, Isus Hrist svojim sugrađanima u Nazaretu.

I kao što smo videli u prethodnim odeljcima, opisujući odnos pobunjenih građana prema političarima, mi smo i danas, sa istom gladijatorskom strašću, skloni da u arenu bacimo svakoga ko se usudi da iznese mišljenje suprotno dominantnom trendu. Istovremeno, kao što smo videli u prethodnom odeljku, veliki broj nas i dalje, nekritički i gotovo bez pogovora, prihvata sve što kaže neki spoljni autoritet. Bez obzira radi li se o sudskim presudama, sportu, porezima ili spoljnoj politici još uvek smo skloni da pre poverujemo autoritetima, formalnim ili neformalnim, nego argumentima ili čak sopstvenim očima.

Kao i kod svakog drugog pretpolitičkog stanja, i ova poslednja srpska pobuna – protiv Aleksandra Vučića – još uvek u sebi nosi fermente više različitih procesa, može da se razvije u više oblika i krene u raznim pravcima. Ona može da bude samo još jedna u nizu seljačkih buna, koje su u trenutku buknule i ugasile se, kao kada se zapali kutija šibica. Može da bude i začetak šire i ambicioznije modernističke revolucije – plamena koji će goreti trajno. A može da bude i početak anarhije – apokaliptičnog požara koji će progutati sve pred sobom.

Rešenje te dileme zavisi i od naših ideja ali i od vere u jedno više, moralno opravdanje našeg današnjeg gneva. Zato ovaj tekst i završavamo rečenicama Džona Stajnbeka, nobelovca čijim smo ga citatom i započeli:

“I u očima ljudi je nemoć; i u očima gladnih raste gnev. U dušama ljudi plodovi gneva postaju puni i teški, postaju zreli za berbu.”

***

Image result for Saša janković

Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju Saši Jankoviću, nekadašnjem Zaštitniku građana i bivšem predsedniku Pokreta slobodnih građana. Saša je u politiku ušao kao ustavobranitelj a iz nje izašao kao prosvetitelj. Za ono prvo tada nismo bili spremni, ovo drugo sada nismo razumeli. Tražeći, uzaludno, uvek nove pesnike i uvek nove poslovođe.

 

Мистерија ноћи у Витлејему: прича о миту

magithreegifts

“Ако желиш да постанеш учен човек и можда пишеш историје једног дана, мораш такође да лажеш и измишљаш приче, иначе ће твоја историја постати монотона. Али мораш то да радиш са уздржаношћу. Свет осуђује лажове који не раде ништа друго него лажу, чак и о најтривијалнијим стварима, и награђује песнике, који лажу само о највећим стварима.”

(Умберто Еко, Бодолино)

I

Посетиоци

Related image

Од почетка је било нејасно ко су они тачно били, одакле су дошли и чиме су се бавили. У легендама које су пре две хиљаде године кружиле источним Средоземљем стално су помињани разни мистериозни људи који су, некада на коњима и камилама, некада на бродовима а понекад и пешице, обилазили ту немирну римску провинцију на самим источним границама Царства.

У дугом ишчекивању Месије, разапет између јачих хеленистичких држава на Истоку и орлова римских легија, изабрани народ је био склон да прихвати и најневероватније приче и поверује и најчуднијим пророцима. Ова тројица су, ипак, била господског држања, лепо обучена и јахала скупоцено опремљене камиле. Несумњиво, на богате јерусалимске трговце и градску сиротињу подједнако, остављали су утисак значајних људи. Било је очигледно да се ради о странцима који немају намеру да гледају у звезде или проричу будућност за неколико шекела – чиме се већина странаца у престоници Јудеје тада бавила. На неки начин, видело се да су они људи задатка. Било је питање само: ког?

Ослушкујући говоркања по крчмама у Јерусалиму краљеви жбири су брзо сазнали вести о чудним посетиоцима и још чуднијем предмету њихове потраге. Није прошло дуго времена пре него што су тројица била позвана на двор. Краљ Ирод се претварао:

Идите и распитајте се добро за дијете, па кад га нађете јавите ми, да и ја идем да му се поклоним.”

Кратка званична верзија даље каже да су тројица потом, следећи звезду са Истока, из Јерусалима кренули на југ према Витлејему; да се звезда тада зауставила, тачно изнад штале у којој је био новорођени Исус Христ.

Пут од Јерусалима до Витлејема дугачак је неких десет километара. Према предању, штала у којој је рођен Исус налазила се још десетак километара јужно од Витлејема. Данас се, по уобичајеној гужви на израелским путевима и уз уобичајене безбедносне провере, аутомобилом овај пут пређе за непуних пола сата. Посетиоци нису имали аутомобиле – јахали су на камилама на којима су и дошли у Јудеју – али нису били суочени ни са данашњом саобраћајном гужвом и полицијским контролама. Поред тога, повремено су морали да застају и гледају у правцу звезде која им је била путоказ. Имајући све то у виду, разумно је да претпоставимо како су у Витлејем стигли увече, истог оног дана којег су и кренули из Јерусалима.

Након што су новорођенчету предали поклоне – на њих ћемо се вратити касније – преспавали су код својих домаћина. У сну им се јавио Божји дух и упозорио их да се не враћају у Јерусалим код краља Ирода. Ујутро су напустили Јудеју и кренули назад у своју земљу (или у своје земље – и на ово питање ћемо се касније вратити). О њима, барем по званичној верзији, нико више није ништа чуо. А и зашто би? Њихова мисија у Јудеји, она која је била неопходна да се изгради, подржи и ојача основна функција мита, била је завршена. Могли су да се врате тамо одакле су и дошли: у опскурност.

***

У наредних двадесет векова ова тројица људи били су предмет разних спекулација: теолошких, историјских и филозофских. Били су инспирација бројним уметницима за њихова платна и кипове. Били су, коначно и повод већег броја дипломатских и правних и пар оружаних сукоба. Све то заједно представља довољан повод да данас покушамо да раздвојимо мит од истине – онолико колико то, после две хиљаде година, још можемо.

У наредним одељцима размотрићемо неколико питања: шта су извори наших сазнања о мудрацима са Истока а шта су извори мита о њима; ко су били ти људи, чиме су се бавили и одакле су дошли; како су путовали до Витлејема и која је то звезда која их је водила; када су тачно посетили малог Исуса и шта су му донели на поклон; где су отишли по завршетку своје мисије у Јудеји и како су провели остатак живота; шта се са њима дешавало после смрти; како су представљени у сликарству и књижевности; каква је била њихова функција у изградњи и структури мита о Исусу и улога у разним верским церемонијама које се тим поводом организују.

II

Извори знања и извори мита

imagi00001p4

Први писани извор о мудрацима – Јеванђеље по Матеју – датира неких седамдесет до осамдесет година после њиховог боравка у Витлејему. Аутор овог јеванђеља (ми га, ради лакшег разликовања од његових колега, писаца других јеванђеља, зовемо Матејем, иако заправо не знамо његов идентитет) је мушки Јеврејин, добро образован у тадашњем lingua franca источног Средоземља, грчком, ту негде на граници између традиционалних јеврејских и модерних хришћанских (космополитских) културних образаца.

Он свој текст пише у избеглиштву, највероватније у грчкој колонији Антиохији у Сирији, и на располагању има претходно јеванђеље (оно по Марку) од којег преписује (али делимично мења, реконтекстуализује и допуњава) око деведесет посто текста. У време писања више нема живих сведока догађаја: Јосиф, дрводеља из Назарета, умро је 23. године наше ере; Исус је разапет 30. године; Марија, његова мајка, завршила је свој овоземаљски живот (верници обе хришћанске цркве, и источне и западне, касније су прихватили су догму да се у телесном облику узнела у небо) у Ефесу у данашњој Турској, 41. године. То нам оставља, отприлике, тридесет пет година до времена у којем Матеј (или његов alter ego) пише своје јеванђеље: он није био ни рођен у време када су учесници догађаја напустили овај свет и није могао да разговара са њима.

Ту долазимо и до прве дилеме: с обзиром да Марко у свом јеванђељу није поменуо ништа о целој епизоди са мудрацима са Истока, вероватно је Матеј о томе нешто накнадно чуо. Колико је извор могао да буде историјски поуздан, а колико се радило о причици која је дошла као поручена да учврсти легитимацијске основе мита, који је тада још увек био у фази свог формирања, не можемо да знамо.

Куран (који у својих четрнаест сура помиње Исуса као Ису, и сматра га једним од пророка, заједно са Адамом, Аврамом, Мојсијем, Давидом, Јованом Крститељем) не садржи ништа о посети три мудраца. Зато је посебно занимљиво да је персијски исламски енциклопедиста ал-Табари (који је живео у деветом веку) дао прецизан опис поклона које су мудраци дали Исусу, и придао им у основи иста симболичка значења које они имају и у хришћанским текстовима тог времена. Ал-Табари као свој извор наводи Вахиба ибн-Мунабиха, персијско-јеменског писца из седмог века.

У својој “Књизи о светским чудима” (1298 – 1300), Марко Поло, описујући доживљаје у Персији на свом пропутовању за Кину, 1272 – 1273, наводи и неколико занимљивих детаља из града Саба где се, према ономе што му је тада било испричано, налази гроб тројице мудраца. Овај текст је јединствен по томе што садржи не-хришћански (исламски) усмени извор, прихваћен као аутентичан и обрађен у књижевном делу хришћанског аутора.

III

Земље, људи и професије

Нови завет, видели смо, не садржи чак ни податак колико је тачно мудраца било. Самим тим, у њему се не наводе ни њихова имена, ни професије, ни тачно место одакле су дошли у Витлејем.

Ипак, у каснијим легендама и рукописима, на основу којих се изграђује и традиција, полако се појављују сви ови елементи.

Имена су по први пут поменута у једном грчком рукопису састављеном у Александрији, око 500. године наше ере; преведен на латински као Excerpta Latina Barbari, он улази и у свет западног хришћанства. Три века касније, још један рукопис на грчком (претпоставља се, ирског порекла) бива преведен на латински као Collectanea et Flores и даје додатне описе и детаље.

Ова егзегеза се заокружује средином дванаестог века, илустрованим рукописом Hortus deliciarum (Врт задовољстава) који у алзашком манастиру Хохенбург саставља опатица Хера од Ландсберга: ту су већ устаљена три имена Мелхиор, Каспар и Палтисар.

Од Палтисара касније постаје Балтазар (присутан и у варијантама Balthasar, Balthassar и Bithisarea), Каспар се помиње и као Gaspar, Jaspar, Jaspas и Gathaspa, Мелхиор такође у више транскрипција, али су то све у основи иста имена.

На рубовима хришћанства, тамо где се рецепција грчких и латинских текстова одвијала теже, спорије и посредним путевима, задржала су се и другачија имена: тако су, у традицији сиријског хришћанства, они називани Larvandad, Gushnasaph и Hormisdas; у етиопском хришћанству су Hor, Karsudan и Basanater; у јерменској традицији Kagpha, Badadakharida и Badadilma. Закарија Хризополитан у свом спису Concordia evangelistarum наводи имена Апелије, Амер и Дамаск, као и одговарајуће јеврејске називе Магалат, Галгалат и Сарацин. Много кинеских хришћана и данас верује како је један од мудраца био Кинез…

***

Фраза “са истока” (ἀπὸ ἀνατολῶν, apo anatolon), у дословном преводу: “оданде одакле излази сунце” једино је што Матеј у свом јеванђељу наводи као ближу географску одредницу о пореклу мудраца.

У то време, на смени старе и нове ере, Парћанско царство (чији је центар био у Персији, данашњем Ирану) заузимало је практично све територије источно од римских провинција Јудеје и Сирије, са изузетком ненасељених области у арабијској пустињи на југоистоку. Иако је њихово друштво било познато као верски толерантно, доминантна религија код Парћана била је зороастризам (заратустризам), који је добио име по пророку Заратустри. Према једном од апокрифних текстова Новог завета, тзв. Сиријском јеванђељу детињства из шестог века, мудраци су кренули на свој пут на запад, следећи звезду, управо испуњавајући једно од Заратустриних пророчанстава.

Могло би се, дакле, закључити да су сва тројица мудраца стигла из исте земље, једине које је тада постојала, Парћанског царства. Међутим, у накнадним теолошким и уметничким интерпретацијама ове приче, мудраци су све чешће повезивани са много ширим географским простором а сваком од њих тројице била је додељена различита, и тачно одређена, земља. Тај процес одвија се паралелно са изградњом њихових посебних, и прецизније дефинисаних, културних идентитета.

Тако је, рецимо, у уметности четрнаестог века (добар пример је Ђотова Cappella degli Scrovegni у аугустинском манастиру у Падови из 1305. године) Каспар приказан као старији човек, обично са белом брадом, који поклања злато; он је “Краљ Тарсуса, земље трговаца”, на медитеранској обали данашње Турске. Мелхиор је средовечан, и даје Исусу тамјан из његове родне Арабије. Балтазар је млад човек, врло често приказан црне боје коже, дакле долази из Африке (вероватно из Етиопије) и на поклон доноси миро из Сабе, у данашњем јужном Јемену, тада познатом и као Arabia Felix, “Срећна Арабија”. Они се, по старости, разликују неких двадесет година један од другог: имају 60, 40 и 20 година.

Постоје, наравно и разне географске варијације: тако црна боја коже код Балтазара почиње да бива наглашена, почев од дванаестог века, у северној Европи, да би тамо постала уобичајена негде од петнаестог века. Исто тако, у неким интерпретацијама најстарији мудрац (онај који поклања злато) није Каспар него Мелхиор, и тако даље.

Јоханес од Хилдерсхајма, немачки кармелићански монах са почетка четрнаестог века сматрао је да су мудраци дошли из “индијских земаља” (али у те земље убраја и Нубију, која се налази у Африци), што опет не чуди јер он њихово путовање повезује са митским Краљевством презвитера Јована, за које се вековима веровало да се налази негде на крајњем истоку…

Све ове варијације нису од пресудног значаја, тим пре ако се (као што ћемо касније видети) заиста ради о измишљеним ликовима. Оно што је свакако занимљивије је једна друга правилност: све док су тројица посетилаца била без имена и долазила са, географски неодређеног, “Истока”, они су били “мудраци”; тек са њиховим ближим одређењем: именима, културним идентитетом, и земљама из којих долазе, они постају “краљеви”.

***

Заиста, шта су посетиоци заиста били? Чиме су се они тачно бавили?

Реч коју користи Матејmagi, множина од латинског magus – позајмљена је из грчког magos (мн. magoi), а ова опет из староперсијског magus и авестанског magauno. Израз је означавао верску касту у којој је Заратустра рођен и односио се на персијску (парћанску) теократску елиту.

Као део својих верских ритуала, персијски маги су посвећивали посебну пажњу звездама (можемо рећи да су, у ствари, били први међународно признати астролози у историји) што је тада било сматрано научном дисциплином. Управо та употреба астрологије у верске сврхе довела је до повезивања речи “маги” са окултним вештинама, одакле је она касније преузета у разне индоевропске језике као основа речи “магија”, у схватању у којем је користимо данас.

Први званични превод Новог завета на енглески језик (Библија краља Џемса, 1604-1611) грчке маге преводи као енглеске “мудре људе”. У неким другим преводима, тројицу посетилаца срећемо и као “мађионичаре” (иако су још рани хришћани, почев од епизоде са Симоном магом ову праксу осудили као јеретичку) или као астрологе, “звездознанце”.

Видели смо да су, у многим каснијим уметничким интерпретацијама и неким текстовима, посетиоци описани као краљеви – отуда и празник “Три краља”, који се у западним црквама обележава шестог јануара. Историјске истине ради, потребно је напоменути да нема баш ништа у Јеванђељу по Матеју што би мудраце идентификовало као владаре било које врсте.

Ова реинтерпретација његовог текста први пут се појављује тек после петог века и повезана је са накнадним тумачењем две реченице Старог завета (Псалми, 68:29 и 72:10) у којима се најављује долазак Месије:

“Цареви тарсиски и острвљани донеће даре, сареви шавски и савски даће данак. Клањаће му се сви цареви, сви народи биће му покорни.”

И ако су рани читаоци Матеја били склони да повежу два текста и тако мудраце прогласе краљевима – а то је до данас остало и доминантно схватање у средишту западне цркве, Ватикану – далеко од тога да је оно било и општеприхваћено.

Једна од значајних тачака раскола између протестантских и католичке цркве, у шеснаестом веку, било је баш ова ревизија Новог завета и подизање мудраца у ранг краљева. Један од водећих протестантских теолога, Жан Калвин, писао је:

“Али, најсмешнији фалсификат паписта на ову тему је да су ови људи били краљеви… Ван сваке сумње, они су толико заглупљени у њиховом праведничком схватању Бога да сви могу да им се смеју на тако великом незнању.”

IV

Путовање, рођендан и звезда

Related image

Од Персије, одакле су – бар ако је веровати Новом завету – мудраци кренули на свој пут до Јерусалима има, зависно од трасе која се изабере, између хиљаду и седам стотина и две хиљаде километара. Да би се та раздаљина прешла, на камили која је онда била једино поуздано превозно средство, било је потребно од три па до чак пуних дванаест месеци. Поред тога, за тако амбициозан пут било је потребно, зависно од расположивих ресурса, и најмање неколико недеља припрема.

Можемо ли покушати да реконструишемо којим путем су мудраци дошли од Персије до Јудеје? Имајући у виду тада расположиву мрежу пред-римских и римских путева, они су највероватније прешли Сиријску пустињу, негде на потезу између реке Еуфрат и данашње Сирије, и прво морали да дођу до једног од тада великих градова: Алепа или Палмире. Одатле им је било најзгодније да наставе према Дамаску и продуже на југ тзв. ходочасничком рутом (darb elhaj) држећи се Галилејског језера и реке Јордан на својој западној страни, све до преласка у Јудеју код Јерихона.

Теоретски, могуће је да су мудраци макар један, мањи део свог пута прешли бродом. Вероватно између неке римске луке у данашњој југоисточној Турској (Pompeopolis, нпр) и неке луке у Јудеји (највероватније Caesarea Maritima, данашње предграђе Тел Авива).

Рекли смо да је ова опција теоретски могућа – питање је колико је била вероватна – између осталог и зато што, у оквиру невеликог корпуса слика, фресака и мозаика посвећених путовању мудраца (много више уметника је, видећемо касније, обрађивало тему њиховог поклоњења Исусу) постоји неколико које их приказују на бродовима: један је мозаик из Крстионице Светог Јована у Фиренци, из четрнаестог века, други је платно из Манастира Светог Јована са балтичког острва Штралсунд (данас у музеју у немачком граду Ростоку) из почетка петнестог века.

Дакле, у стварном животу, мудраци су тешко могли да стигну у Јерусалим за мање од девет месеци откад су уочили звезду која је најавила рођење Исуса. Свети Августин, у свом делу De Consensu Evang., II, v, 17, наводи да су мудраци стигли у Витлејем шестог јануара, само тринаест дана после рођења Исуса, што би било тешко могуће чак и да су путовали аутомобилом а не на камилама.

Не улазећи на овом месту детаљније у све проблеме одређења тачног датума Исусовог рођења задржаћемо се на констатацији да је у историјском смислу највероватнији датум између средине септембра и почетка октобра. Смештање његовог рођендана у крај децембра је последица повезивања овог догађаја са римским паганским празником Сатурналија, у време зимске краткодневице, крајем четвртог века.

Овај закључак нам, међутим, баца ново светло на рачунање времена и догађаје на које се оно односи. Наиме, ако су мудраци звезду видели као знак безгрешног зачећа (које се морало догодити крајем децембра претходне године) и после разумног времена за припреме кренули на пут ка Јудеји, онда су они тамо заиста могли да стигну пред крај године, проведу неко време распитујући се по Јерусалиму и стигну у Витлејем шестог јануара наредне године.

Схватајући симболичку важност датума као инструмента за психолошко фиксирање својих порука, кроз стално понављање ритуала, цркве су у наредним вековима овај вероватни историјски след догађаја упростиле: још у четвртом веку цркве Истока су прихватиле шести (касније, због повећања разлике између два календара, седми) јануар као дан Исусовог рођења, а цркве Запада су прихватиле као тај датум двадесет пети децембар, на основу рачунања које је први извео Свети Јован Хризостом (347 – 407) из Антиохије.

 ***

Али, шта је тачно била “звезда“? Матеј користи реченичну конструкцију “eidomen gar autou ton astera”. Сама реч astera може да значи више ствари. Најпре, комету; међутим, у сачуваним астрономским белешкама из тог периода нема записа о комети која би била толико видљива са површине Земље. Даље, она може да се односи и на сусрете путања планета на звезданом небу: заиста, астрономи су тих година забележили прилично видљиве сусрете путања Јупитера са Сатурном (7. година п.н.е. и Венером 6. година п.н.е.). Коначно, astera би могла да значи и супернову, stella nova, звезду чија се видљивост и сјај на небу одједном јако повећају, да би се она, после неког времена, угасила.

Међутим, ниједна од ових теорија не може рационално да објасни како је “звезда коју су видели на истоку ишла испред њих и стала изнад места на којем се дете налазило” (Јеванђеље по Матеју, 2:9). Положај фиксних звезда на небу варира највише један степен у току дана. Ниједна фиксна звезда не би могла да се помера на такав начин испред мудраца да их одведе до Витлејема; ниједна фиксна звезда, ни комета, не би могла да ишчезне, поново се појави, и стоји у месту.

Дакле, витлејемска звезда не може да има рационално, астрономско, него само божанско, односно митско, објашњење. Она је нешто слично “чудесном ватреном стубу” који је ноћу стајао испред логора у току израелског егзодуса (Егзодус, 13:21) или “светлости Божјој” која је обасјала пастире (Лука, 2:9) или “светлости небеској” која је засијала око Саула на његовом путу за Дамаск на којем је сусрео васкрслог Исуса, преобратио се у хришћанина и постао Павле (Дела апостолска, 9:3).

V

Сусрети и поклони

Related image

Званична верзија, она коју је написао Матеј, помиње само један сусрет, неодређеног дана после рођења Исуса, у кући у Витлејему, којем је присуствовала само још и мајка детета. Ту, још увек, није прецизиран број посетилаца: зна се да је било више од једног, али магичан број три појавиће се тек касније.

У накнадним верзијама, место сусрета се из куће помера у шталу, време се прецизира на тринаесту ноћ по рођењу детета (6. јануар), међу присутне се додаје и Маријин муж, дрводеља Јосиф, број посетилаца се фиксира на три.

У неким, још каснијим, интерпретацијама, време посете се још помера – све до две године после Исусовог рођења. Овај временски помак се уклапа, додуше, са једним другим Иродовим наређењем које такође наводи Јеванђеље по Матеју: да се, у потрази за малим Исусом, убију сва мушка деца у околини Витлејема до две године старости. Такозвани “масакр невиних” (догађај, иначе, потпуно историјски непотврђен) послужио је раним хришћанима да стекну и легенду о првим мученицима за своју нову веру; сасвим несвесних, додуше, те чињенице али зато невиних.

Интересантну интерпретацију овог сусрета даје путописац Марко Поло у својој “Књизи о светским чудима” (на италијанском: “Il Millione”, по Марковом надимку, Emilione) написаној отприлике између 1298. и 1300. године. У књизи се описују Маркова путовања по Истоку, од 1271. до 1295. године и, у делу који се односи на Персију, наводи се:

“У Персији се налази град Саба, одакле су пошла три краља да се поклоне Христу кад се родио. …

Понели су понуде: злата, да дознаду није ли земаљски владар, тамјана да дознаду није ли Бог, измирне, да би дознали није ли вечан.

И кад су се нашли у месту где је Бог био рођен, први пође најмлађи да га види; и учини му се његова облика и његова доба; затим пође средњи, па најстарији. И свакоме се од њих причини да је његова облика и његова доба.

А кад су један другом саопштили што су видели, јако се зачудише и одлучише да сви скупа пођу. Пошавши скуша, свима се учини онаквим каквим јест тј. дететом од 13 дана. Онда понудише злата, тамјана, измирне; дете све узе…”

Све до ове тачке, тест Марка Пола не одступа претерано од већине наратива, како претходних, тако и његовог времена: сваки од њих је, због занимљивости, додавао по неки детаљ који није мењао суштину приче. Међутим, Марко овде наставља са препричавањем источњачке приче коју је чуо на свом путовању по Персији:

“… и дете даде тројици краљев затворену кутију од шимширова дрвета; и три краља кренуше на пут да се врате у своју земљу.”

Овај детаљ у књизи Марка Пола је једина интепретација сусрета мудраца са Исусом у којој се наводи да им је он  – као дете од тринаест дана – нешто дао. Вратићемо се на овај детаљ касније, када будемо анализирали шта се са мудрацима десило на повратку кући…

***

Већина, како визуелних тако и текстуалних, интерпретација овог догађаја усредсређена је на поклоне које су посетиоци донели. Оне се све слажу у погледу избора поклона: радило се о злату, тамјану и етеричном уљу званом миро. Када се ради о самом овом избору, међутим, постоје две теорије.

По првој, у питању је, за та времена, избор поклона сасвим уобичајених за краљеве и богове: сиријски краљ Селеук Други, потомак једног од Александрових војсковођа и владар хеленистичке краљевине на Леванту, поклонио је пуна два и по века раније исте те поклоне приликом посете храму Аполона у Милету. Отуда и занимљива теорија да је број од три мудраца изабран управо зато да би се поклопио са три поклона: свако је дао по један.

По другој теорији, која датира од ранохришћанског писца Оригена Александријског и његовог текста Contra Celsium (око 248. године н.е.) сваки од поклона је имао и своје дубље симболичко значење: злато је било симбол краљевства на земљи, тамјан симбол божанства а етерично миро симбол смрти. Касније је тај симболички опсег проширен, па је злато почело да означава и врлину, тамјан  молитву, а миро патњу.

***

Шта се са овим поклонима касније догодило? О томе у јеванђељима нећемо ништа сазнати. Ипак, за две хиљаде година развиле су се бројне претпоставке, од којих је неке описао енглески теолог из друге половине деветнаестог века, Џон Чисхолм Ламберт. По једној од њих, злато су употребили Марија и Јосиф, да би са њим финансирали бекство породице у Мисир (Египат) како би се склонили од прогона краља Ирода; по другој, злато су им украла два лопова – стицајем околности, баш она двојица која су три деценије касније била осуђена на смрт разапињањем на крсту поред Исуса; по трећој, злато је сачувано, и Исус га је поверио апостолу задуженом да води рачуна о финансијама њихове мале дружине (занимљиво, то је био Јуда Искариотски) који га је, наравно, злоупотребио – јер ко може више може и мање, па је сасвим логично да издајник буде и лопов.

Све ове теорије су, уосталом, сасвим у складу са репутацијом самог Ламберта који је у викторијанском Лондону био познат по својим – данас бисмо вероватно рекли таблоидним – интерпретацијама теолошких тема. Сасвим у том смислу је и његово објашњење шта се догодило са етеричним миром: оно је употребљено за помазање Исусовог тела након што је оно скинуто са крста.

***

Много је занимљивија истинита прича о једном ковчежићу од чистог злата из петнаестог века: верује се да се у њему налазе оригинали сва три поклона који су мудраци дали Исусу. По легенди Марија је на своје последње путовање у Ефес понела све поклоне, и непосредно пред смрт (или, како би верници рекли, вазнесење у небо) поклонила их двема праведним женама као доброчинство. Оне су их однеле у Константинопољ, где је за њих касније начињен ковчежић од чистог злата.

Када је ћерка деспота Ђурђа Бранковића, Мара Бранковић, касније жена турског султана Мурата Другог, остала удовица у својој тридесет петој години, 1451. године, била је још увек врло привлачна млада жена. Ипак, одбила је брачну понуду последњег византијског цара Константина Једанаестог Палеолога и одлучила да остане на отоманском двору. Две године касније Муратов посинак Мехмед Освајач освојио је Константинопољ (тада је несуђени Марин удварач и погинуо) а Мехмед је својој помајци, у знак захвалности што је остала са њим, поклонио ковчежић са реликтима.

Мара Бранковић је, пред смрт 1487. године, ковчежић поклонила Манастиру Светог Павла на Светој Гори који је тада био српски (Марин отац, деспот Ђурађ, је 1410. овом манастиру поклонио и место Кузмин код Сремске Митровице као феудални посед од чијих прихода се финансирао).

У међувремену, Манастир Светог Павла је према правилима Свете Горе постао грчки јер на њему више није било довољно српских монаха да одрже литургију. Марин ковчежић са реликтима је ипак остао у његовој сакристији. Када је у септембру 1999. године Атина била погођена великим земљотресом, реликти су по први пут изнети из манастира и изложени у грчкој престоници да би ојачали веру њених становника и помогли прикупљање добровољних прилога за жртве несреће. Петнаест година касније, почетком 2014. године, по први пут су за пет векова напустили тло Грчке: однети су авионом најпре у Минск, а потом у Кијев, где су били изложени неколико недеља.

VI

Остатак живота…

Као што смо видели, Матеј у свом јеванђељу закључује епизоду о мудрацима лаконском констатацијом да су се они, након што их је Божји дух упозорио да се не враћају Ироду у Јерусалим, “вратили у своју земљу”. Ту, још увек, нема ни помена о њиховој каснијој судбини, а посебно не о некој мученичкој смрти.

Касније су се, међутим, изградила два накнадна тумачења, која су временом инкорпорирана у легенду: по првом, на њих је сусрет са Исусом оставио толико јак утисак да су се они сами преобратили у хришћанску веру, а по другом су то учинили накнадно, после сусрета са једним од апостола. И једна и друга верзија сагласни су у томе да су њихова новооткривена верска осећања била тако јака да су сви вољно прихватили мученичку смрт.

Једна од верзија овог догађаја описана је у тзв. Декстеровој хроници (ауторство текста приписивало се Флавију Луцију Декстеру, историчару и бискупу Барселоне за време владавине римског императора Теодосија Великог, 379 -395):

“У Срећној Арабији, у граду Сесанији Адрумети, десило се мучеништво светих краљева, тројице мага Каспара, Балтазара и Мелхиора који су обожавали Христа.”

Овај текст био је нарочито популаран у Шпанији, у којој се први пут и појавио 1610. године. Иако је накнадно утврђено да се радило о фалсификату, верзија о мученичкој смрти мудраца у данашњем Јемену (Arabia Felix) и даље је присутна.

***

Али, вратимо се за тренутак на поменуту књигу Марка Пола у којој се препричава источњачка (персијска) верзија овог догађаја:

“После неколико дана јахања, три чаробњака хтедоше видети оно што им је дете било поклонило. Отворише кутију и у њој нађоше један камен, који им је дао Христ, као знак да у вери, у коју су ступили, буду постојани као камен. Кад су видели камен, јако се зачудише те га бацише у неки бунар. Но тек што су га бацили у бунар, с неба се спусти горућа ватра и паде у онај бунар.

Кад су краљеви видели то чудо покајаше се што су онако поступили. И узеше оне ватре и однесоше је у своје пределе те је ставише у свој храм. И увек подржавају ону ватру у горењу и обожавају је као да је Бог. А све жртве које подносе зачињавају оном ватром; а када се угаси, одлазе до оног бунара који стоји увек упаљен; и никада неће с другог места потпалити ватру. Услед тога, становници оног краја обожавају ватру.”

Према причи коју је Марко чуо од својих персијских домаћина, негде 1272. или 1273. године, мудраци не само да нису погинули мученичком смрћу, као преобраћеници у нову хришћанску веру, него нису заправо никада ни постали хришћани! Они су Исусов поклон – камен – бацили у бунар, уплашивши се вероватно његове симболике. Из тог бунара је, према причи, после избила вечна ватра а мудраци су ту ватру узели као симбол своје нове вере које су успоставили.

Овај наратив, који потиче из тада исламске Персије, битно се разликује од свих хришћанских наратива о истом догађају. Он, највероватније, симболички описује догађаје из средине седмог века, када је сафавидска династија поразила персијско сасанидско царство и наметнула Иранцима ислам као владајућу религију.

Занимљиво је да ватру – симбол ислама који је заменио сасанидски зороастризам – у Персију доносе мудраци који су видели Исуса, и да је ова ватра створена баш од Исусовог одбаченог поклона (камена).

VII

… и догодовштине после смрти

Где су мудраци сахрањени? Питање би, вероватно, било потребно прецизније формулисати: “Где су мудраци све сахрањени?”

Римски цар Константин је, након што је легализовао хришћанство Миланским едиктом 313. године, именовао своју мајку Јелену за Augusta Imperatrix, давши јој неограничен приступ царској благајни како би тачно лоцирала и прикупила све артефакте значајне за формирање новог јудео-хришћанског културног наслеђа. Период од 326. до 328. године Јелена проводи на ходочашћу у Светој земљи и у другим земљама источно од Римског царства, које користи и за прикупљање разних реликата повезаних са животом Исуса Христа.

На једном од тих путовања, оном у Персији, Јелена је, по легенди, нашла и гроб у којем су се налазиле и кости (по неким тумачењима, кармелићанског фратра Јохана из Хилдерсхајма, то су били мумифицирани остаци) све тројице мудраца. Њих је Јелена однела у Константинопољ, где су сахрањене у цркви Magna Ecclesia, подигнутој на месту на којем ће два века касније бити изграђена црква Свете Софије – каснија џамија Аја Софија, данашњи музеј у Истанбулу.

Када је Константинов син, император Констанс, 343. године за бискупа у Милано послао Грка Еусторгија, заједно са другим даровима за верне Италијане дао му је да понесе и мошти тројице мудраца. За њихов транспорт направљен је посебан мермерни саркофаг, који је по доласку у Милану сахрањен надомак тадашњих градских зидина. Неколико година касније, на том месту је подигнута црква – Базилика Светог Еусторгија – у којој су заједно сахрањени и саркофаг са моштима мудраца и сам Еусторгије који их је у Милано и донео.

Грађани Милана су били поносни на једну од неколико највећих хришћанских реликвија и убрзо почели са разним церемонијама њеног обожавања; најзначајнија од њих била је костимирана парада која се одржава сваког шестог јануара.

У време сукоба немачко-римског цара Фридриха Првог Барбаросе и римског папе Александра Трећег, средином дванаестог века, Милано се, на своју несрећу, нашао на губитничкој страни. Заједно са Брешом, Пјаченцом, немачким Мајнцом и још неким градовима Царства одазвао се папином позиву, побунио против Барбаросине власти, био опседнут и на крају 1162. године приморан на капитулацију.

Али, за разлику од других побуњених градова који су само делимично порушени и опљачкани, издаја Милана, драгуља у круни, посебно је наљутила Барбаросу па је за његове становнике припремљена и додатна казна. По Барбаросином налогу, 1164. године су из миланске Базилике Светог Еусторгија однете мошти тројице мудраца и дате као поклон, и знак особите царске милости, Рајналду од Дасела, његовом блиском савезнику и надбискупу Келна.

***

Барбаросин наследник, римско-немачки цар Ото, поклонио је 1199. године келнској цркви три златне круне, намењене за тројицу мудраца који су у њој нашли своје коначно земаљско боравиште. На њима је био написан текст:

“Otto rex coloniensis curiam celebrans tres coronas de auro capitibus trium magorum imposuit”

Око 1180-1181. године, по налогу Рајналдовог наследника на месту надбискупа од Келна, Филипа Првог, и под вођством тада најпознатијег европског златара, Николе од Вердена, почео је рад на реликвијаруму. Радови су потрајали пуних четрдесет пет година и 1225. завршен је, још увек, највећи реликвијарум у западној Европи. Троструки саркофаг од скупоценог дрвета дугачак је два метра и двадесет сантиметара, широк метар и по и висок метар и десет сантиметара. Обложен је чистим златом, украшен врхунским примерцима барељефа тог доба, њих око седамдесет, и са око хиљаду комада различитог драгог камења.

Изградња Келнске катедрале – јер, поклону такве вредности, смештеном у уметничком делу таквог сјаја, није никако одговарала мала црква у којој се још увек налазио – почела је неких двадесетак година касније, 1248. године. Трајаће наредне 632 године и завршиће се највећом готском сакралном грађевином у западној Европи.

Од тада, последњих осам и по векова, посмртни остаци тројице странаца који су посетили Исуса у ноћи његовог рођења, налазе се у катедрали у Келну, у реликвијаруму који је смештен изнад и иза њеног олтара.

Или, да будемо прецизнији, а и помало бизарни – тамо се налази барем њихов већи део. Наиме, дуг пут преко Алпа (од Милана до Келна има преко осам стотина километара) је у дванаестом веку, са товаром, трајао најмање шест недеља. Коњаник је по тадашњим путевима могао да пређе највише четрдесетак километара за дан, воловска кола не више од двадесет.

Наша експедиција је пролазила кроз територије под влашћу различитих световних и духовних господара. Према средњовековним хроничарима, успутни смештај, храну и заштиту од бандита често су морали су да плаћају – деловима мошти. Тако најмање десетак цркава и манастира, на рути од Милана до Келна, данас тврди да има понеку кост, кошчицу или барем хрскавицу из овог товара…

***

20. јула 1864. године реликвијарум је први пут отворен. У њему су пронађена два од три златна новчића који је Филип седам векова раније ставио у ковчег, и:

“…у посебном одељку – са остацима старих и иструлелих покрова и делова свилене тканине делимично већ претворене у прах, поред комадића сасушених ароматичних биљака и сличних супстанци – бројне кости три мушке особе, које су под надзором неколико присутних стручњака састављене у три готово комплетна скелета: један је припадао човеку у раној младости, други мушкарцу средњих година, трећи старијој особи.”

Италијани, наравно, никада нису прежалили губитак реликвије: у разним вековима, разни владари Милана покушавали су да политиком, дипломатијом, новцем, па и крађом, поврате оно што су сматрали да им припада.

Највише што су успели било је 1904. године, када је тадашњи надбискуп Келна свом миланском колеги свечано вратио две лисне кости, једну потколеничну кост и један кичмени пршљен. Није, наравно, никада утврђено тачно којег од три мудраца…

***

И опет, да се за тренутак вратимо на књигу Марка Пола из тринаестог века:

“У Персији се налази град Саба … у овоме су граду три чаробњака покопана у лепом гробу. Ту се и данас налазе, потпуно цели и са косом. Један се зове Балтазар, други Мелхиор а трећи Каспар. Господар Марко се више пута распитивао у граду о овој тројици краљева, али му о њима нико не знадијаше ништа рећи, осим да су та три краља покопани у давним временима.”

Кога су, на крају, преварили лукави Персијанци? Да ли су Јелени (за претпостављамо, велике паре) дали да у Константинопољ однесе неке, за ту прилику на брзину пронађене, старе кости – које су после вековима лутале Европом, преко Милана стигле у Келн, изазвале толико узбуђења, подстакле израду толико лепих саркофага, реликвијарума и катедрала? Или су Марку, опет за богату напојницу, испричали само једну од бројних прича којима на Оријенту и данас забављају туристе? Или су, можда, преварили обоје?

Одговоре на та питања вероватно никада нећемо сазнати. Како је о мудрацима написао Умберто Еко:

“За живота беху ходочасници, а ни смрт није прекинула њихово лутање, посвуда су никли њихови кенотафи.”

VIII

Уметничке представе

File:Gh293.jpg

На овој уметничкој фотографији из 1996. године, аустријско-ирски фотограф Готфрид Хелнвајн (1948) представио је традиционалну композицију Мадоне са Исусом и три мудраца у специфичној интерпретацији: мудраци су официри SS, Вермахта и Гестапоа, Мадона је архетип аријевске жене, а мали Исус је заправо мали Адолф Хитлер. Фотографија је, у време када је настала пре двадесетак година, изазвала контроверзе у претежно католичкој Аустрији – суочен са малограђанском и клерикалном реакцијом, аутор је бранио поруку свог дела примедбом да ни после пола века од краја Другог светског рата није разјашњена ни дубина ни ширина колаборације аустријске католичке цркве са нацистичким покретом у периоду Аншлуса (1938-1945).

Овај пример, свакако бизаран и помало на нивоу културног инцидента, изабрали смо као илустрацију једне шире хипотезе: композиција Мадоне, Исуса и мудраца, која се у различитим историјским, културним и уметничким контекстима понављала кроз векове, једна је од најстаријих, али и најтрајнијих, инспирација уметницима.

Најчешће, мудраци се у европској уметности појављују кроз неколико типских мотива: о путовању мудраца (Viaggio dei Magi, Journey of the Magi), мудрацима пред Иродом (Magi prima di Erode, Magi before Herod), сну мудраца (Sogno dei Magi, Dream of the Magi). Најчешћи од тих мотива је свакако онај о  поклоњењу мудраца пред малим Исусом (Adorazione dei Magi, Adoration of the Magi).

Каталог мајстора који је ова тема инспирисала готово је неисцрпан и овде можемо поменути само најзначајније од њих: поклоњење мудраца сликали су Ђентиле да Фабријани, Ботичели, Филипо Липи, Ђото, Басано, Ђорђоне, Мантења, Андреа дела Робија, па и сам отац италијанске Ренесансе, Леонардо да Винчи; на ширем простору Средоземља, Ел Греко и Веласкез; Хијеронимус Бош, Рубенс, Мемлинг, Рембрант, Николаус Обилман, у немачко-фламанској школи.

Ни у културном наслеђу на подручју источних цркава мудраци нису мање захвалан уметнички мотив: две фреске под насловом “Мудраци са Истока путују да се поклоне Богомладенцу”, отприлике из 1340. године, и данас су у манастиру Високи Дечани; исти мотив налазимо и на фресци у бугарском манастиру Кремиковци из раног шеснаестог века; а такође и на једној икони критске школе, са почетка седамнаестог века.

Уметници који су следили византијску традицију (чији је изврстан представник зограф фреске у Високим Дечанима) мудраце најчешће приказују као Персијанце, са панталонама и фригијским капама.

Истовремено, уметници на подручјима западних  цркава, негде од десетог века па надаље, на њиховим главама сликају круне: можемо рећи да су, отприлике на средини историје хришћанства и на половини његовог просторног обухвата, мудраци постали краљеви.

Упркос томе што су тада већ увелико, и званично, свеци, мудраци се ипак приказују без ореола изнад глава. Понекад, само први од њих (Каспар), клечећи испред Исуса, има ореол изнад главе а друга двојица не. То се може (мада не мора) објаснити тако да мудраци свој статус свеца стичу тек самим чином поклоњења.

Средњовековне визуелне представе мудраца се, оквирно, поклапају и са текстовима тог времена (од дванаестог до петнаестог века) и када се ради о старосном добу и географском пореклу тројице посетиоца: Каспар је најстарији, Балтазар најмлађи; овај први је приказан са оријенталним цртама лица а последњи као Африканац, понекад црнац понекад Мур (Арапин).

Занимљива је једна доста рана (почетак седмог века) англо-саксонска представа мудраца на тзв. Франачком ковчегу (ковчег израђен од слоноваче, димензија 23 x 19 x 11 сантиметара; данас се налази у Британском музеју у Лондону). Она је једина уметничка представа мудраца, у хришћанском културном контексту, која је укључила и јасне паганске симболе: Веланда ковача, из нордијско-германске митологије; императора Титуса из римске флавијске династије; Ромула и Рема, осниваче Рима – на једном месту. Композиција следи оријентални стил: Марија и Исус су окренути ка посматрачу, а мудраци им прилазе са леве стране. Коначно уместо, на ренесансним сликама уобичајеног, анђела Франачки ковчег садржи птицу која подсећа на лабуда – вероватно филгију из нордијске митологије, која би лако могла да буде заштитница уметника.

Ми наравно не можемо знати који су све мотиви били у глави уметника када је, пре четрнаест векова, ножем стрпљиво радио дуборез у слоновачи. Не можемо са сигурношћу ни знати да ли је он већ био хришћанин или не. Али Франачки ковчег је јединствени материјални доказ да је легенда о мудрацима била врло присутна на граничним подручјима између хришћана и не-хришћана, чак и на северу Европе и већ у првим вековима наше ере – до те мере да је већ постала и уметнички мотив. Мудраци су, коначно, прошли дуги пут и, како се после причало, на том путу су били врло великодушни према људима које су сусретали…

Чак и у каснијим вековима, оним који су били мање верски толерантни, догађало се да уметничке презентације мудраца у себи садрже сасвим јасне мултикултуралне елементе – нешто чега су се тадашње, а и данашње, ексклузивистичке елите сигурно ужасавале. Тако су на платну италијанског сликара Ђентиле де Фабријанија (почетак петнаестог века; данас изложено у галерији Uffizi у Фиренци) ореоли изнад глава Марије и Јосифа насликани са текстом на, јасно уочљивом, арапском писму.

Тачно је да је у ренесансном погледу на свет било отелотворено и схватање ислама као другог, али то друго није било схватано као демонско друго, како га, исувише често, погрешно разумемо данас. Не чак нужно ни као егзотично друго, како га је разумела викторијанска ера. Напротив, перцепција ислама је у време ренесансе била тесно повезана са осећањима знатижеље, поштовања, понекад чак и зависти – као само једне од бројних варијанти заједничког европског искуства.

IX

Мит, његова структура и функције

Мит о три мудраца, или три краља, како се већ данас назива у разним деловима хришћанског света, један је од најстаријих библијских митова. Иако је већина историчара данас сагласна у закључку да је сам Исус Христ био историјска личност, они преко историцитета тројице тајанствених посетилаца углавном прелазе имплицитно, не изјашњавајући се о њој.

Можемо ли, после свега, закључити да је епизода са њима потпуно измишљена? Да су злато, тамјан и миро у ковчежићу у манастиру Светог Павла на Светој Гори, баш као и оне кости у реликвијаруму у Келнској катедрали, само пажљиво припремљени фалсификати?

Са таквим закључком, на пример, флертује Умберто Еко у свом роману “Бодолино”: његов главни јунак је од свог поочима, Фридриха Првог Барбаросе, послат да преузме мошти три мудраца и донесе их у Келн. Еков Бодолино – то је познато свима који су прочитали овај роман – је архетип лажова свог времена, али не обичног лажова већ архитекте историјског мита. Архитекте који је од низа ситних, измишљених или промењених, детаља пажљиво састављао једну верзију историје која ће, на крају, бити записана, запамћена и нама кроз векове пренета као тачна.

Три мудраца су тако, чак и ако нису постојали у стварном свету, ушли у структуру хришћанског мита о божанском пореклу Исуса, као један од његових темеља: они су ту као непобитни доказ да су божанске поруке Јосифа и Марије били нешто више од снова, визија, халуцинација или стања измењене свести. Ако је порука била примљена тако далеко, и била тако снажна да ове људе наведе на дуго, тешко и опасно путовање, онда је она морала да буде нешто више од обичне халуцинације.

Мелхиор, Каспар и Балтазар шаљу нам, поред тога, још једну поруку: као Персијанац, Арабљанин и Индус, они долазе из сва три позната дела тадашњег, пред-колумбовског, света, представљајући три тада познате расе. Са њиховом појавом, првобитна представа о Исусу као јеврејском месији, некој мешавини националног и социјалног побуњеника против теократске власти Санхедрина и римске окупације, радикално се мења.

Та измењена представа Исуса, која надилази парохијалне границе постављене у првобитном наративу о Кајафи и Пилату, има амбицију да прерасте у феномен глобалног значаја. Да би могао да постане Бог, Исус је претходно морао да престане да буде Јеврејин.

Овај квантни скок у амбицијама легитимише се и учвршћује појавом тројице странаца. Њихово прихватање световног и духовног примата Исуса, као краља и бога одједном, implicite носи и много ширу поруку: дотадашњи, политеистички и пагански, светови Истока прихватају нову, монотеистичку, веру.

Заиста, како је то први приметио Свети Павле у Посланици Колошанима (а ту тему касније уметнички обрадио и Т.С. Елиот у својој поеми “Путовање мудраца”) рођење Исуса значило је смрт једног целог света који је пре њега постојао: света магије, астрологије и паганизма. Симболичко признање да је тај свет завршио своје (пре)историјско постојање била је посета тројице мудраца и њихово поклоњење новом богу.

Све касније надоградње мита – као на пример она о њиховој наводној мученичкој смрти – налазе се у тој истој функцији. Ако су мушка деца која је краљ Ирод наводно погубио у Витлејему и његовој околини, у Масакру невиних, безуспешно тражећи Исуса, први хришћански мученици, онда су три мудраца свакако њихови први апостоли.

Сва тројица мудраца су, касније, проглашени и свецима хришћанске цркве: у Грегоријанском календару, Каспаров дан је први, Мелхиоров шести а Балтазаров једанаести јануар. На тај начин, они су интериоризовани у јединствену мартирологију западне Цркве и ту изједначени са другим свецима.

Dokumenti: pismo Milovana Đilasa Josipu Brozu Titu (20. mart 1967.)

Djilas11

Milovan Đilas (12. 6. 1911 – 20. 4. 1995), jugoslovenski književnik, revolucionar, narodni heroj, političar, tri puta politički zatvorenik (1933-1936, 1957-1959. i 1962-1966), jedan od najpoznatijih disidenata u istočnoj Evropi.

Od 1937. do 1954. godine kao član Centralnog komiteta i Politbiroa KPJ bio je jedan od najbližih saradnika Josipa Broza Tita.

U toku Drugog svetskog rata među ključnim političkim pregovaračima Vrhovnog štaba NOVJ: sa britanskom i sovjetskom vojnom misijom, nemačkim vojnim izaslanikom u Zagrebu, Glajze fon Horstenauom (tzv. Martovski pregovori) i Staljinom.

U noći između 28. i 29. juna 1948. godine sastavio odgovor CK KPJ na Rezoluciju Informbiroa, koji je narednog jutra objavljen u listu “Borba”.

Nakon serije članaka objavljenih u listu Borba (čiji je tiraž u tom periodu porastao na 300.000 primeraka), krajem 1953. i početkom 1954. godine, u kojima kritikuje monolitnost partije, poziva na razvijanje unutar i vanpartijske opozicije i osuđuje privilegije partijskog vrha, Đilas je prvo smenjen sa svih funkcija, da bi godinu dana kasnije, januara 1955. godine, svojom odlukom napustio članstvo SKJ.

U periodu od 1956. do 1966. dva puta osuđivan i zatvaran.

Ovo pismo poslao je 20. marta 1967. godine, nepuna tri meseca nakon poslednjeg izlaska iz zatvora. Na njega nije dobio odgovor, ali jeste upozorenje da se predsedniku Titu više ne obraća.

Pismo prenosimo u izvornom obliku.

***

MILOVAN ĐILAS

Pretsedniku SFR Jugoslavije

Pretsedniku Saveza komunista Jugoslavije

Drugu Josipu Brozu – Titu

Na ovo pismo su me naveli mnogi razlozi, među kojima svakako ima i ličnih. Baš na ove poslednje razloge, iako su neodvojivi od onih prvih – objektivnih, treba najpre da ukažem, kako bi se uklonile i Tvoje sumnje i moja dvoumljenja u potrebu da ti se lično obratim. Jer ja ovim pismom ne tražim i ne molim ništa, a nisam ubeđen ni da će ono imati ikakvih značajnijih, neposrednih i korisnih političkih posledica. Ali ne krijem da me na njega pobudila i želja da smanjim provalije koje su između nas iskopala različita gledanja, postupanja i uslovi i da time – ako ništa drugo – učinim prve korake u uspostavljanju otvorenog i neposrednijeg razumevanja među nama.

Pa ipak, uprkos tih i drugih, čak i sentimentalnih – ličnih razloga, ne bi bilo ni tačno ni pravično pridavati svim tim ličnim razlozima isključivi, presudni značaj.

Pišem ovo pismo jer držim da se naše društvo i naša državna zajednica nalaze u ozbiljnom – da ne kažem: sudbonosnom previranju, a Ti si najodgovornija ličnost u zemlji i još uvek u dovoljnoj moći da bitno, a možda i odlučujuće utičeš na tok događaja.

Ali iza ovog mog pisma ne stoji nikakva nameravana akcija: loše stanje u zemlji i briga za sudbinu jugoslovenske države prisiljavaju moju savest i moje mišljenje da – makar i ovim putem – utičem na dalji razvitak. A baš zato što je ovo pismo više namenjeno Tebi kao ličnosti – mada je Tvoja ličnost neodvojiva od Tvojih funkcija – od mene su daleko pomisli da ga upotrebim za bilo kakvu akciju: jedino bi me nepredvidljive, izuzetne okolnosti mogle navesti da ga objavim.

Želim pre i iznad svega, da ti ukratko izložim moja gledanja na domaće prilike i na položaj naše zemlje u današnjem svetu, u kome ni najmoćnije države nisu kadre da za duže vreme opstoje izolovane.

Za svakog iole objektivnog, nezaslepljenog posmatrača očevidno je da Savez komunista više nije, niti može biti partija negdašnjeg tipa – bilo lenjinističkog, bilo staljinističkog. Takozvano idejno jedinstvo i monolitnost su u njoj razorni i ne mogu se uspostaviti nikakvim – ni idejnim ni nasilnim – sredstvima. Naporedo s javnim i zvaničnim, opstoje i jačaju polujavna i nezvanična shvatanja i delovanja. Pravovremeno uviđanje ove istine od ogromnog je – rekao bih: presudnog – značaja: time bi bili olakšani mirni i legalni prelazi u nove demokratskije oblike.

Isti i slični procesi odvijaju se, neizbežno, i u državnom organizmu, koji gubi pravac i postaje prespor i neefikasan. Težnje ka većoj samostalnosti republika, koje same po sebi ne bi morale biti štetne, dobijaju vidove slabljenja veza između njih i jačanja gledanja koja Jugoslaviju smatraju privremenom, veštačkom tvorevinom.

S Tvojim imenom je i Jugoslavija izišla u svet i niko razuman i pošten ne može tvrditi da naša spoljna politika nije bila nacionalna i načelna, – ali je teško osporavati i gledanje da ona nije prilagođena današnjim – izmenjenim uslovima. Hladni rat i idejni blokovi su u raspadanju, države se orijentišu prema nacionalnim interesima, i svet se deli i vrti oko triju velikih sila (SAD, SSSR, Kina). Prvi put u svojoj istoriji, Jugoslavija je u mogućnosti ne samo da vodi nezavisnu spoljnu politiku, nego i da ostvari faktičku neutralnost. Jer mada mi moramo i trebamo stajati na strani naroda koji se bore za ravnopravnost i pokreta koji proširuju ljudsku slobodu, nema opravdanih – nacionalnih razloga za uplitanje u ideološke i druge sporove koji bitno ne pogađaju nacionalne interese Jugoslavije.

Došlo je do veoma značajnih promena u kapitalizmu – raspad starih imperija, priznavanje državnih prava svim narodima, jačanje demokratije i socijalističkih elemenata u ekonomiji i td. Komunizam je u raspadanju kao međunarodni pokret i bilo bi krajnje naivno verovati u njegovo ponovno ujedinjavanje. Čak i u vreme postojanja jedne socijalističke države, jedinstvo komunističkog pokreta je održavano pretežno veštačkim i nasilnim sredstvima (pod Staljinom). Pogotovu je do raspadanja i diferenciranja moralo doći sa stvaranjem većeg broja socijalističkih država. Jer države i narodi nikad nisu mogli i ne mogu imati istovetne i položaje i interese. Svojim otporom staljinizmu Jugoslavija je u tom menjanju odigrala pionirsku i istorijsku ulogu.

U takvim uslovima, čak i da nije sukoba SSSR-Kina oko hegemonije u komunističkom pokretu i u nerazvijenim zemljama, ne vide se opravdani razlozi zbog kojih bi Jugoslavija morala da plaća danke internacionalističkim iluzijama, odnosno – prevlasti ove ili one velike socijalističke sile. Mi smo u svetu i socijalističkim pokretima uvek značili onoliko koliko nam je privreda bila poletna i sređena, koliko smo bili jaki da se odupremo spoljnim pritiscima i koliko je u zemlji bilo slobode, drukčije rečeno – koliko smo mogli da damo zaista novih ideja i nove prakse. Mi smo u tom pogledu na prekretnici – da socijalizmu i demokratiji damo nove potsticaje, ili da potonemo u bezličnost i da naše zastave pređu u druge ruke.

Ne bih želeo da budem među onima koji u našoj privredi vide jedino neuspehe i promašaje. Ali moram istaći da je ona uvek patila od dogmatskih šablona i da se u ekonomskoj politici prečesto više vodilo računa o zidanjima nego o rentabilnosti i o idejnoj „čistoći“ nego o ljudima. A nema ekonomskog poretka koji kad – tad neće biti izmenjen ako ljudi nisu za njega životno zainteresovani. Jer važno je kako ljudi žive, a sve drugo je sporedno.

Privredna reforma, započeta pre godinu i po dana, ne samo što nije dala očekivane rezultate, nego uz postojeću ekonomsku politiku i zastarelu političku i administrativnu nadgradnju – nema izgleda da u dogledno vreme bude ostvarena.

Kod nas je 90% poljoprivrede, odnosno miloni seljaka, praktično prepušteno sebi, odnosno – zaostalosti, nerazumevanju i samovolji zadružne i druge birokratije. Takvo stanje na selu u najvećoj meri je proizvod nasleđenih dogmatskih – rekao bih: staljinističkih – gledanja na seljaka kao na potencijalnog neprijatelja i na socijalizam na selu kroz kolhoze i državne oblike svojine. Industrija radi jedva iznad 50% kapaciteta i radnici su nedovoljno, a katkada veoma malo zainteresovani za proizvodnju.

Povremene tirade protivu brojnosti birokratije smešne su i čak nepravedne: preveliki broj i loš razmeštaj službenika posledica su neefikasne i umrtvljene privrede i slabo plaćene radne snage. Neverica i bezvoljnost su sveopšta pojava. Njihovi koreni su dublji i davnašnji. Nepodatljivi i neugasivi život rastočio je mnoge stare teorije i dogme, a nove nisu dobile pravo na život.

Svakom društvu su, ako neće da ne zaostane, nužni podizanje proizvodnje –osvežavanja idejama i idealima. Većina starih boraca, koji su kroz odricanja i smrti, proneli ideal slobode, Jugoslavije i socijalizma, pemladi su – raznim načinima, a najčešće nepravedno – faktički otstranjeni iz političkog i državnog života. Mlada pokolenja su presićena frazama, nezadovoljna preživelim oblicima i obezvoljena bezizglednostima. A sa još više razloga se intelektualci otuđuju od Saveza komunista – od njegovih gledanja i metoda. Zar i previše ne kazuje činjenica da u Jugoslaviji nema ni jednog značajnijeg književnika, umetnika ili mislioca koji na ovaj ili onaj način ne bi bio skeptički ili kritički raspoložen prema datom stanju?

Na završetku svega što sam do sad izložio, hoću da ukažem – makar ispao i neskroman – i na ideje i kretanja koja se vezuju za moje ime. Prošlo je već trinaest godina od kada sam zbog idejnih razlika otstranjen iz najužeg partijskog i državnog vođstva. Za sve to vreme bio sam izložen pritiscima i diskriminaciji i kao čovek i kao borac i kao pisac, a da ne pominjem da sam isključivo zbog idejnih razlika i moralne nepokornosti držan devet godina u zatvoru. Ali ovo nije mesto, a ni trenutak za pravdanje i žalopojke, a trpljenje me je naučilo da se ne podajem mržnji i kukanju. Treba, međutim, utvrditi očiglednost: za svakog nepristrasnog posmatrača je nepobitno da su uprkos zvaničnim poricanjima i prećutkivanjima, ideje demokratskog socijalizma i ljudske slobode, čiji sam ja jedino bio najviđeniji pobornik, danas i u Savezu komunista i izvan njega, življe i samosvesnije nego što su bile u trenutcima njihovog nastajanja.

I u ovom slučaju se potvrđuje ono što si i Ti, najpre kao mlad socijalista, a zatim kao komunista i Jugosloven, iskusio: nove ideje nikakve anateme i progoni – nikakva sila nije kadra da uguši. Jer nove ideje nisu proizvod ničije zle volje, nego životnih nužnosti ljudi i naroda i pritisci i zabrane ih čine otpornijim i privlačnijim. Prisiljavanje ljudi i ideja da se skrivaju u podzemlje uvek i svuda je gomilalo i razjarivalo mržnje i negodovanja. Utoliko mudrije mi izgleda izbegavanje sličnih otpora u ovom slučaju, baš zato što se radi o ljudima i idejama čiji ciljevi su mirno i demokratsko reformisanje društva.

Po svemu sudeći, budućnost – da ne kažem opstanak – Jugoslavije kao države postaje nesiguran, pa samim tim i od najveće važnosti. Zbog toga se, na kraju, i vraćam na to pitanje. Jugoslavija je nastala iz istorijske nužde njenih naroda da se othrvu okolnim velesilama i iz težnji njenih najmisaonijih duhova za širim i pouzdanijim osnovama nacionalne i ljudske slobode, odnosno – opstojanja. Stara Jugoslavija je iznutra ponajvećma održavana pomoću centralističkog policijskog i vojnog aparata monarhije, u kome je prevladavao srpski element. Revolucija je uspela da socijalističku ideju spoji sa jugovoslovenstvom, a time i spasi i podmladi jugoslovensku zajednicu. Ali i nova Jugoslavija se održavala i održava pomoću faktički centralističkog – u ovom slučaju ponajvećma partijskog – aparata.

Raspadanje imperija, rađanje širih evropskih i drugih neprinudnih zajednica, okončavanje hladnog rata i priznavanje državne nezavisnosti čak i narodnostima koje je nikada nisu imale, morali su da utiču na nacije i nacionalna kretanja u Jugoslaviji. To utoliko više što je i iznutra dah promena – podvajanja i traženja novih puteva i rešenja, zahvatio i snage koje su u ratu i revoluciji iznele i dosada održavale Jugoslaviju. Federaciju je već zahvatio proces dezintegracije, koji se za sada pretežno ispoljava u jačanju republičkih partijskih i drugih birokratizama.

Narodi nisu i ne mogu biti istovetni u svim svojim težnjama, pa samim tim ni održavani zadugo pod jednom kapom i u istim kalupima. Prirodne težnje naroda k samosvojnosti nije mogućno obuzdati, a kamoli ugušiti. Odnosi se kreću u tom pravcu da mnogi ljudi već smatraju da treba birati između Jugoslavije i slobode. Bojati se da će se mnogi privoleti isključivo svojoj užoj nacionalnoj zajednici, u nadi, a možda u iluziji, da će tim putem doći do slobode. Ekonomsko i drugo neposrednije udruživanje sa Zapadnom Evropom postaje i poteba i neminovnost, kao što razumnosti, tradicije i interesi nalažu jačanje veza s Istočnom Evropom.

I mada ni ja ne verujem da su mnogonacionalne države večite i najsrećnije tvorevine, uveren sam da bi naši narodi i u slobodnim, dobrovoljnim spajanjima s okolnim svetom bili jači i ravnopravniji ako bi ih pretstavljala zajednička država. Ali tu zajedničku državu treba pripremiti za takve neminovnosti. Jugoslaviju je mogućno održati jedino u novoj – u takvoj slobodi njenih građana i naroda koju bi slobodno izraženom voljom određivali oni sami.

Samim tim što su još na snazi ponižavajuće i nasilne mere nada mnom – ja nisam u prilici da predlažem konkretna rešenja, čak i kada bih njima raspolagao. Ističem, ipak, da je naš upravni sistem plod konstrukcija i nedoučenih teorija, pa kao takav zbrkan, nepodoban i neprirodan. A ni pomoću radničkih saveta, odnosno organa samoupravljanja, uprkos tome što oni čine pozitivan i antibirokratski element naših kretanja, nije rešeno ni jedno od osnovnih i gorućih pitanja slobode, odnosno nesputanijeg formiranja društva i privrede. Šta više, pomoću tih organa takva pitanja nije ni mogućno rešiti iz jednostavnog razloga što se politička i ekonomska pitanja, odnosno život društva i ljudi ne može rešavati isključivo ovim ili onim oblikom organizacije. Time nisam hteo reći da svi ti organi, pa i sami postojeći zakoni, ne bi mogli – u atmosveri slobodnijeg raspoloženja osnovnih pitanja našeg društva i naše države – korisno poslužiti jednom zaista demokratskom preobražavanju, snažnijem zamahu privrede i zavođenju i učvršćivanju stvarne pravne sigurnosti.

Niko ne može državniku uliti osećanje istorije. Ali ja sam čvrsto ubeđen da i sada – doduše pretežno iznutra i možda baš utoliko značajnije – proživljavamo jedan od onih velikih trenutaka naše nacionalne sudbine kakve su bile Četrdesetprva i Četrdesetosma. To nameće svakome, a pogotovu Tebi, da preispita svoje dužnosti i svoju ulogu: društvo i narodi uvek nalaze i naći će izlaze, ali u pitanju je i ono delo u koje si uložio sve što si imao i što imaš i kao političar i kao čovek.

Trenutci koje preživljavaju naši narodi do te mere su životno važni da pred njima blede lične sudbine, naklonosti i omraze, a i svake ideološke sheme i granice.

S poštovanjem,

Milovan Đilas

***

(Izvor: http://haler.blogger.ba/arhiva/2013/07/23/3566608)