Последњи чај у Тангеру

Featured

lazaro_luis_1563

“Истина, чија је мајка историја, која је ривал времена, складиштар дела, сведок прошлости, пример и саветник садашњости, упозорење будућности…”

(Мигел де Сервантес Саведра, “Дон Кихот”, први део, одељак 9)

 

I

Пролог: ноћ која се није завршила

tangerНи после упорног куцања нико није одговарао. Први зраци сунца долазили су из источне луке и већ добро обасјавали његов потиљак. Тешки метални звекир безуспешно је одјекивао на дрвеним вратима капије. Забринут, слуга Ахмед је коначно благо гурнуо врата. Отворила су се. Капија је, супротно свему што је очекивао, била откључана?

На први поглед, у предњем дворишту није приметио ништа неуобичајено. Осим, можда, те чудне тишине. Завеса на прозору господареве собе била је навучена. Можда још спава? Ипак, Ахмед није ушао одмах у кућу, што би увек учинио. Обишао ју је и упутио се у задње, мало двориште, где су се, поред фонтане, налазиле љуљашка, мали сто и неколико фотеља од бамбуса.

Негде у том тренутку опазио је људску фигуру у једној од фотеља, леђима окренуту према улазу. Случајни посетилац би рекао да човек спава, али је Ахмед био дугогодишњи слуга. Уочио је главу, чудно окренуту на леву страну и одмах схватио да би то био врло непријатан положај за спавање.

Ускоро је све било јасно. Отворене, готово исколачене, очи. Љубичаста боја лица. Надут и испао језик. Бела пена око усана. Његов господар је претходне вечери вероватно сео да се освежи од топлог тропског дана и – што је често лети чинио – проведе део ноћи поред фонтане. Али претходна ноћ се за лекара Абрахама Коена Луситана никада није завршила. Био је мртав.

На малом столу и даље је стајала гарнитура за чај, она скупоцена од кинеског порцелана коју је износио само за важне посетиоце: бокал и три шоље. Прва је била празна, у другој је чај остао и даље нетакнут, већ одавно хладан. Покојникова шоља је била попијена, готово цела.

Да ли је Абрахам умро природном смрћу? Или је задављен? Или отрован?  И да ли је његова смрт имала неке везе са тајанственим посетиоцима? Или посетиоцем? И да ли је тог посетиоца уопште и било?

О свим овим питањима Ахмед је, помало забринут, размишљао у тих неколико минута хода колико је вилу његовог господара делило од најближе полицијске станице. Абрахам је живео сам и у граду, колико је бар Ахмед знао – а знао је много – није имао родбине. Хоће ли он сада изгубити посао? Или ће – прибојавао се и тога – изгубити и слободу? Хоће ли португалска колонијална полиција можда помислити да се ради о убиству и, неспособна и невољна да потражи правог кривца, покушати да све свали на скромног арапског слугу?

На улазу у станицу, португалски стражар је дремао.

“Meu chefe está morto.”

Ахмед је два пута морао да понови да је његов газда мртав док није потпуно отворио очи. Потом их је протрљао и погледао запањено у придошлицу: Ахмед је већ десетак година био слуга омиљеног градског лекара, који га је пратио у посетама и често примао његове пацијенте. Абрахамова смрт биће све друго осим рутинског догађаја.

Протеклу ноћ шеф станице, капетан Клементе, је био спојио са овим јутром у једној од својих омиљених крчми. Још није стигао на посао и станица је, овако рано, била празна. Стражар устаде и мало среди униформу. Није дуго размишљао. После неколико тренутака упути се са Ахмедом према палати гувернера где ће вероватно наћи неког старешину са довољно високим чином, коме би овај чудан смртни случај могао да пријави.

 

II

Невеста севера на вратима Африке

tangier-2

Неки су тврдили да је име добио по Тингис, митској ћерци Атласа, који је на својим плећима држао Небеса. Други су били мање романтични: град је назван по семитској речи за луку, tigisis. Мароканци су га називали “невестом севера”, Шпанци и Португалци “вратима Африке”.

После векова картагинске, римске, византијске и арапске власти, град Тангер, на крајњој западној тачки северне обале Африке, тамо где се мешају воде Медитерана и Атлантика, заузели су Португалци, 1471. године. У време када почиње ова наша прича, негде крајем пролећа 1577. године, имао је око четрдесет хиљада становника, од којих су око половине били Арапи, четвртина Јевреји а четвртина Европљани разних нација, углавном Португалци, Шпанци и Италијани.

Највећа у низу португалских утврђених насеобина на афричкој обали – Азамора, Анфе, Мазагана, Сафија, Могадора и СеутеТангер је био и главни административни центар тзв. “Португалске Африке”. Источно од њега почињале су сличне шпанске насеобине, тзв. presidiosМелиља, Велез и Оран – а јужно територије под контролом разних мароканских владара, чешће међусобно посвађаних него не.

Васко да Гама је кренуо на југ, обишао Африку и португалској круни отворио пут према драгом камењу, зачинима и другим баснословним богатствима Индије и целог Истока. Ђеновљанин Колумбо је кренуо на запад и шпанској круни отворио пут у Нови свет. Две младе и амбициозне католичке краљевине, на свом путу да постану империје, нису се више занимале за тешке и опасне копнене путеве Африке и пар камила и коза на њима. Све што им је било потребно могле су брже, јефтиније и сигурније да обезбеде преко мора.

Тако се већ почетком века ситуација потпуно обрнула: оно што су у петнаестом веку били мостобрани за даљу експанзију, у шеснаестом су постала успутна стајалишта за бродове и гарнизони чија је мисија била да морске путеве чувају од гусара. Авантуристи, синови осиромашених племића, прељубници, преваранти и коцкари ишли су на Исток. Поспане афричке луке више нису биле одскочна даска за каријеру него последња постављења пред пензију…

Али, све више су биле и нека врста феудалних поседа, који су се наслеђивали. Тако је било и у Тангеру. Антонио Конинк, ванбрачни син принца Луја и Јеврејке Виоланте Гомес, приор Реда Крато, португалских витезова Светог Јована, управљао је градом већ три године.

Католички краљеви Фердинанд и Изабела завршили су Реконквисту осамдесет година раније и сви мухамеданци са Иберијског полуострва, а са њима и бројни Јевреји, нашли су уточиште на југу, у малим муслиманским државама северне Африке. Први су почели да се баве гусарењем, други трговином. Са истока, после освајања Египта, већ су долазиле претходнице отоманских освајача. Из Европе су долазили бројни шпијуни – већина њих били су Венецијанци, у служби различитих владара – тражили су место на којем би могли да размењују информације. Фалсификатори и други преваранти, махом Немци и Холанђани, долазили су преко Малте, где би – квалитет је наравно зависио од цене – добијали лажне документе Витезова Светог Јована. Мисионари – углавном Французи – долазили су са циљем да прошире хришћанство у подсахарску Африку.

На раскрсници путева за Америку, Африку, Европу и Индију, на раскрсници копнених и поморских путева, хришћанства, јеврејства и ислама, сви они осећали су се у Тангеру као код куће. Јер, гувернер Антонио Конинк имао је једноставно правило: све је дозвољено, ако се добро плати. Са две стотине оклопљених коњаника, пет стотина пешадинаца и педесет полицајаца, Тангером се могло управљати једино као комерцијалним подухватом, био је убеђен гувернер.

Зато је он, поред малог гарнизона, имао и своје личне, поуздане људе – нису они били ни пријатељи, ни саветници, ни уходе, ни банкари, али су били све то по мало – на које се ослањао да би у сваком тренутку знао шта се у граду догађа. Били су то крчмари, мењачи новца, водичи камила, власници бордела, лучки радници. И били су то такође и лекари. А међу њима и доајен целог тог друштва, уважени јеврејски доктор, Абрахам Коен Луситано

 

III

Долазак генералног инспектора

horacio-gracian

Дан је увелико одмакао, а стражар и Ахмед послати да двојицу чиновника одведу у докторову вилу, када је скупоцено обучени, готово накинђурени, млади човек ушао у гувернерову палату. Мимоишли су се на улазу. Театралним потезом предао је ливрејисаном вратару шешир, огртач, мач и рукавице. Била је врућина и тај вишак одеће му је само сметао. Попевши се уз степенице чуо је глас којим га је собар најавио домаћину:

“Његово војводство Хорацио Грацијан, генерални инспектор португалске круне”

Гувернер је глумио већу љубазност него што је заиста осећао. Посетиоце из престонице никада није посебно волео, а оне који су били на већој власти од његове нарочито није волео. Као и увек, и сада се трудио да то осећање вешто прикрије. Овај инспектор је био већ скоро две недеље у Тангеру и ма колико се трудио да остави утисак да се налази у рутинској посети гувернер је сумњао да се у Лисабону нешто открило.

“Јуче поподне мој слуга је донео доктору Абрахаму позивницу за вечеру следеће недеље. А чујем да није доживео јутро?”

Још са улаза, Хорацио је показао да зна шта се догодило претходне ноћи и да за његове изворе не важи ембарго који је гувернер увео чим је чуо за неочекивану вест. У питању је било чуђења – још увек не и оптуживања – које се гувернеру није допало. Слегао је раменима:

“Знам да је претходних пар месеци, од Божића, провео у унутрашњости, међу племенима. Рекао је да има важног пацијента, на високом положају, у Фезу. И да хоће да заврши још неке приватне послове. Дошао је тек пре неки дан, нисмо стигли ни да се видимо откад је стигао.”

Антонио је сипао ликер од јабуке у две чаше и дао једну свом госту,  не прекидајући ток мисли:

“За ових дванаест година колико је у граду доктор Коен је био не само одличан лекар него и поуздани пријатељ Круне. Још много пре мог доласка. Ипак, ко би знао све његове везе? Послао сам два поверљива службеника у вилу, да претресу све и утврде да ли је оставио тестамент. И, свакако, да донесу све што би могло да буде од интереса за Круну.”

Ликер је убрзо попијен и куртоазни разговор је завршен. Излазећи, Хорацио је имао неугодан осећај како је гувернер врло вешто избегао да помене своје приватне послове са покојним доктором – стално помињући Круну – али се зато потрудио да му напомене његове везе са двором у Фезу и друге – ко зна какве – послове изван Тангера.

Посматрајући са прозора како инспектор улази у кочију, Антонио Конинк је имао неугодан осећај како ће докторова смрт непланирано продужити боравак посетиоца. То је свакако било нешто последње што би пожелео…

 

IV

Икона и битка

300px-battle_of_lepanto_1571Цела ова прича, међутим, вероватно се не би ни догодила – бар не на начин на који се коначно догодила – да се претходно нису десила два друга, исто тако занимљива, догађаја. Први, са једном иконом, и други, са једном битком.

Причало се да ју је насликао Свети Лука, посматрајући живе моделе, на комаду дрвета који је остао након што је дрводеља Јосиф завршио сто на којем је сликао. За узврат, Марија је наводно благословила готов рад што је требало да објасни бројна чуда касније повезана са њим… Међутим, по свему судећи ова легенда је од самог почетка била пажљиво смишљена само да би допринела да што више људи поверује у та чудотворна дејства. Темпера на комаду дрвета, 48 сантиметара висока и 36 широка, икона Мадоне Никопеје датирала је отприлике из 800. године и била је јасно препознатљива по свом византијском стилу. Већ на први поглед, и мајка и дете обучени у грчке одоре тог времена, одударали су од истих ликова на иконама ранијег периода, рађеним у Палестини и хришћанским колонијама на Блиском истоку.

Становници Цариграда, у којем је насликана и где се налазила, звали су је и “Ходегетрија”“она која показује пут” – и, мада је редовно чувана у манастиру Светог Јована Теолога, често је изношена из њега да би, високо изнад првих редова, охрабривала војнике у многобројним биткама које је Византија тих векова водила у Малој Азији.

Четири века касније, почео је Четврти крсташки рат. Десет хиљада крсташа – углавном авантуриста сакупљених из целе западне Европе – и десет хиљада Венецијанаца кренуло је, под вођством дужда Енрика Дандола, да од неверника ослободи Христов гроб у Јерусалиму. Али, већ после зиме проведене на обали Јадрана, у Задру, полако се обликовао нов план: ако би се умешали у династичке сукобе у Византији, нов – богатији, а лакши и ближи  – плен био је на дохвату руке: Цариград.

Тринаестог априла 1204. године, после годину дана опсаде, град од пола милиона становника који је бранио гарнизон од свега петнаест хиљада војника, пао је у руке нападача. Хроничари су забележили да је вредност опљачканог богатства достигла девет стотина хиљада византијских сребрних марака – око девет стотина милиона данашњих америчких долара – а у тај износ биле су укључене и реликвије и уметничка дела. Заједно са четири велике бронзане скулптуре коња, бројним златним крстовима, накитом и другим вредним предметима, на повратку, дужд Енрико Дандоло понео је у Венецију и икону Мадоне Никопеје

Врло брзо, икона је у Краљици Јадрана постала предмет обожавања. Смештена у Базилици Светог Марка, за становнике Serenissimme Мадона ће убрзо постати заштитница њиховог града. Ликови Богородице и Исуса окружени су бројним бисерима, дијамантима и златом. Подигнут је и посебан олтар на којем је, повремено, била излагана. Мадона Никопеја је тако провела наредна три и по века…

***

У лето 1571. године, након што је турски султан Селим Други освојио Кипар од Млетачке Републике, а његов командант Лала Мустафа Паша прекршио дату реч и погубио венецијанског команданта ФамагустеМарко Антонио Брагадин био је жив одран, а његова кожа испуњена сламом, обучена у униформу и стављена на магарца који је јахао улицама града – нови рат је био неизбежан. Папа Пије Пети – у том тренутку лидер хришћанског Запада – окупио је све бродове које је могао да нађе на Средоземљу: шпанске и малтешке, сицилијанске и напуљске, тосканске и ђеновљанске… Међу више од две стотине галија које су кренуле на исток ка грчким обалама, било је преко половине венецијанских. Понижење са Кипра морала је, пре свих других, да освети његова законита власница, Млетачка република.

Један од венецијанских поседа од којег се очекивало да поднесе – сразмерно својој величини – много већи ратни напор, био је и Крит, настањен углавном православним Грцима. И како је регрутација за веслаче на галијама ишла спорије него што се очекивало, у очајничком покушају да попуни четири галије, колика је била квота предвиђена за Крит, командант венецијанске флоте, адмирал Себастијано Венијер, наредио је да се икона Мадоне Никопеје, тајно, под окриљем ноћи, изнесе из трезора Цркве Светог Марка и брзим бригантином пошаље на грчко острво. Тамо је требало да подигне борбени морал приликом регрутације. Али, не само тамо. Јер, ако би је видели у бици, и морнари и стрелци веровали би да је победа осигурана, пошто је са њима чудотворна икона…

У недељу, 7. октобра 1571. године, Мадона Никопеја налазила се на предњем јарболу венецијанске галије “Пирамида” којом је командовао капетан Франческо Боно, и на којој су се налазили веслачи и стрелци из Каније, са Крита. Лево и десно од ње, критске посаде на још три галије – Анђелу, Лаву и Два делфина – гледале су у икону као у непогрешив знак да ће, те недеље, крст однети победу над полумесецом. Под командом венецијанског племића Агостина Бабарига, оне су заједно са остатком млетачког контингента, биле распоређене на северном, левом крилу савезничке флоте, ближе обали.

У архивама Лепантске битке многи хроничари ће касније уписати да су четири венецијанске галије из Каније са Крита предводиле први – испоставиће се касније и одлучујући – удар на турско десно крило, којим је командовао гувернер Александрије, Мехмед Широко. Пирамида је својим прамцем ударила у бок турског адмиралског брода Стражари Родоса, пробила га, и потом су оклопљени стрелци са обе стране ушли у  борбу прса у прса…

Осам сати Лепантске битке остали су детаљно описани, укључујући ту и погибију обојице команданата на том крилу, Барбарига и Широког, и коначну, велику победу хришћанске флоте пред смирај дана те недеље. Записано је и како се храбра Пирамида касније запалила и изгорела, а њена посада потражила спас у мору – неке су извукли други бродови који су се затекли у близини, а многи су, укључујући ту и капетана Франческа Бона, изгубили животе, заједно са других седам и по хиљада венецијанских, шпанских, малтешких и италијанских војника и морнара.

Једино, међутим, није записана судбина Мадоне Никопеје. Нигде није забележено шта се са иконом десило, из логичног разлога: она се, званично, тамо није ни налазила. Каснија сећања учесника битке, препричавана по крчмама у Месини, Валети, Напуљу, Крфу, Канији, Валони, Херцег Новом, Задру и другим савезничким лукама била су, према стандардима тог доба, пуна романтичних детаља и преувеличавања. Хришћански Запад је био луд од радости и победницима је не само опраштао мала разметања већ их је на њих често и подстрекавао. Од победе је тек требало направити легенду. Тако ни повремене приче о чудотворној икони на предњем јарболу једне критске галије нико није узимао исувише озбиљно. Убрзо, и оне су се изгубиле у маглама осталих непроверених прича.

Једино је командант венецијанске флоте, Себастијано Венијер, знао да са собом, у Краљицу Јадрана, не носи оно што је, кришом од Републике, њеног дужда и Сената, два месеца раније био узео. Колико ће времена проћи пре него што некоме падне на памет да Мадону Никопеју поново изнесе пред приљежне вернике Венеције? Када ће доћи до прве епидемије, трговачке кризе, политичког сукоба или великог банкротства? Када ће сујевернима пасти на памет да би мали комад осликаног дрвета, са чудотворним својствима, могао да реши све њихове проблеме, баш као што је то чинио толико пута у претходна четири века?

Себастијано Венијер је, на свом дугом победничком путу на север, заустављајући се уз фанфаре у свим млетачким лукама на источној обали Јадрана, дуго и замишљено ћутао. Није поуздано знао – преживелих очевидаца је било мало – да ли је икона била на јарболу галије када је ова изгорела. Није међутим знао ни да ли је спасена, и од кога. Његови поуздани морнари, који су увече после битке детаљно претраживали воде уз обалу, где се Пирамида налазила у тренутку пропасти, нису нашли ни најмањи траг иконе.

Када је стари племић и адмирал упловио у родни град, неколико дана пред Божић, одушевљена маса је једва приметила израз лица “уморног победника”. Неки који јесу приписивали су то његовим годинама и великим напорима којима је протеклих месеци био изложен. Нико међутим није знао да је своју прву молитву, у Цркви Светог Марка, Венијер посветио Богородици. Помолио се да умре, пре него што нестанак Мадоне Никопеје буде откривен. Судбина је, међутим, хтела другачије и још једном се поиграла и са чудотворном иконом и са старим адмиралом…

 

V

На  путу за Ћерку пустиње

mogador

На неким бољим европским путевима, тај пут – непуних шест стотина километара – трајао би не дуже од осам дана. Али, чим је кочија са пратњом изашла из Тангера и путеви којима се даље кретала на југ били су у све јаднијем стању. Док се пут кретао уз обалу, и пролазио кроз усамљена португалска утврђења, Анфу и Мазаган, још су могли да одрже некакав ритам – имали су сигурне постаје где би могли да допуне резерве хране и воде, и било је релативно безбедно. Али, када су после Мазагана ушли у унутрашњост свега тога је нестало.

Тако су у Маракеш, Црвени град и Ћерку пустиње, како су га још називали, једну од две тадашње престонице Марока, ушли тек шеснаестог дана поподне. Писмо на луксузном пергаменту, исписано китњастим рукописом, са великим печатима од црвеног воска, обезбедило је овој малој поворци безбедност и – колико је то под датим условима било могуће – комфор на путу.

Генерални инспектор Хорацио Грацијан планирао је службену посету мароканском султану Абу Абдалаху Мохамеду већ неко време. Династички сукоби у овој земљи, у које је двор у Лисабону био и више него заинтересован да се умеша, били су уосталом и један од повода Хорациове мисије у Африци. Међутим, након мистериозне смрти доктора Абрахама, а посебно након што у самом Тангеру није нађено ништа што би помогло да се узрок те смрти макар делимично објасни, португалски великодостојник убрзао је своју одлуку.

Мароко је већ више од годину дана имао два султана: у Маракешу је столовао Абу Абдалах, а у Фезу његов стриц, Абд ел-Малек. Португалци су подржавали првог, Турци другог. Један од Хорацијевих задатака у Маракешу био је и да дискретно испита стварну војну снагу фракције коју је подржавала португалска круна. Мистериозна смрт Абрахама Коена, међутим, сад је проширила његова интересовања:

“Јеврејски доктор из Тангера био је овде пре неколико месеци, мислим да је то било негде после Божића. Причало се да има неке послове на двору, али сам га ја овде видео са оним француским мисионаром. Оним, за којег се од Каира до Маракеша прича како боље познаје уметничка дела него јеванђеља…”

Крчмареву причљивост Хорацио је подстакао сребрним ескудосом са ликом краља Себастијана:

“Радило се вероватно о неком послу. Кад су попили чај отишли су у задњу просторију и нешто жучно расправљали. Доктор је два пута рекао vinte por cento. Француз је упорно одговарао dez. И да, помињали су те топове.”

Било је то једно од ретких места у Маракешу на којима су хришћани још могли да добију чашу вина и Хорацио је, уз информацију коју је  тражио, добио и освежење које му је било преко потребно. Јер, крчмар је говорио о оцу Арноу Ростану, тајанственом мисионару из реда Тринитаријанаца, о којем су кружиле разне приче. Међу њима и она да му је заправо главни посао у Африци било уговарање откупа хришћанских заточеника.

“Уз богату провизију, разуме се. Зато је са оним похлепним Јеврејином и преговарао око процената. Али, ко је заточеник? И какве везе са свим тим имају топови?”

Први каменчићи у Хорациовој истрази кренули су да падају, као бисери са ниске. Још увек их није било довољно да би почео да их слаже у мозаик. Али су обриси слике која је требало да прикаже Абрахамову смрт полако почели да се назиру.

Хорацио је изашао из крчме када је мујезин на оближњој Кутубија џамији позвао на вечерњу молитву, јацију. Било је нешто пре седам сати увече. Генерални инспектор је одлучио да прошета – имао је још сат времена пре аудијенције која га је чекала.

 

VI

Ратна срећа авантуристе из Кастиље

220px-Chiesa_di_Santo_Stefano_Pisa,_Jacopo_Ligozzi,_il_ritorno_dei_Cavalieri_di_Santo_Stefano_da_Lepanto

Неки су после тврдили да га је из родне Кастиље одвела жеља за авантуром. Други су били мање романтични: у једном двобоју 1569. ранио је човека који је увредио његову сестру па је судском пресудом осуђен на одсецање десне руке и десетогодишње прогонство. Трећи су опет помињали финансијске разлоге: породица са шесторо деце је била сиромашна и, трудећи се да остави привид супротног, претходних година била принуђена да се често сели, од родне Алкаље, преко Ваљадолида, Кордобе, Кабре и Севиље, све до Мадрида. Као и у многим другим случајевима из тог времена, биографије људи су се накнадно мењале, како су они постајали познати и славни.

Било како било, у пролеће 1570. са својим братом Родригом стигао је у Напуљ и пријавио се у војну службу морнаричке пешадије, Infantería de Marina, тада стациониране у овом шпанском поседу. После нешто више од годину дана, септембра 1571. обојица браће по први пут су кренула у акцију – на ђеновљанској галији Маркеса, у шпанском контингенту, отпловили су за Месину на Сицилији где се окупљала савезничка флота. Одатле, пут их је водио за Крф, Кефалонију и Патраски залив, право према месту на којем ће имати састанак са историјом – Лепанту.

На последњем ратном савету, одржаном на Крфу првих дана октобра, савезнички адмирали договорили су распоред својих снага: венецијанске галије бориће се на левом крилу, ближе обали, шпанске на десном, према отвореном мору, док ће најбоље снаге обе флоте бити окупљене на центру, око два адмиралска брода, шпанског Реала под командом Дон Хуана од Аустрије и венецијанске Капитане, на којој се налазио Себастијано Венијер.

Са таквим распоредом је осванула и недеља, 7. октобар 1571. године. Како се онда баш ђеновљанска Маркеса у критичним сатима битке нашла на левом крилу, далеко од својих сестара са којима је испловила из Напуља, у хроникама се не наводи.

Савладан грозницом претходних дана – симптоми које је касније у току свог живота описивао указивали су на неку комбинацију тровања и морске болести – јунак наше приче је почетак битке дочекао у импровизованој амбуланти у потпалубљу. Негде око подне више није могао да издржи: била му је неподношљива већ и сама помисао да је тако близу а опет тако далеко – како је касније писао у “Путу у Парнас”“догађаја који ће обликовати ток европске историје”.

Шта се догађало од дванаест до три поподне? Откад је Пирамида, изненадним маневром, пробила бок турског адмиралског брода Стражари Родоса, палубе оба брода постале су, практично, једно бојно поље. И док су на другим тачкама, где је удаљеност између бродова била већа, капетани могли да користе артиљерију, овде је то одмах постало немогуће: исход боја за два брода, ухваћена у – испоставиће се – обострано смртоносном загрљају морао је бити решен у блиској борби, прса у прса. Хелебардом, мускетом, мачем, ножем, зубима.

Одред искусних шпанских маринаца на Маркеси дошао је негде око подне у помоћ бројчано надјачаним критским стрелцима на Пирамиди и та интервенција је преокренула ратну срећу и практично решила исход малог боја. Кад су се затекли на палуби Стражара Родоса, Шпанци су брзо сишли у потпалубље и тамо одмах ослободили оковане хришћанске робове, веслаче. Ови су се попели, зграбили оружје са лешева који су лежали около и придружили се борби – коначно су дочекали тренутак за поравнање рачуна. Било је међу њима и оних који су га чекали и по неколико година.

Тек опорављени болесник који је решио да “радије погине за свог Бога и краља него да исход чека у потпалубљу” задобио је у том метежу чак три ране од пушчаних метака – две у груди и једну у леву руку – али је сачувао главу.

Негде у то време је и командант турске галије, адмирал Мехмед Широко, и сам тешко рањен у борби, изгубио равнотежу и пао у воду. Под тешким оклопом вероватно би се убрзо удавио да му тројица венецијанских морнара нису помогла и извукла га на чамац. Убрзо је био на палуби трећег брода који се налазио у близини – папске галије Регина. Било је очигледно да му није преостало још пуно времена и његов колега – капетан Фабио Валикати – великодушно је одлучио да му скрати муке. Искусни кондотјер му је тешким мачем одсекао главу која је потом набијена на неки колац и истакнута на предњи јарбол Регине, тако да је Турци виде. Неколико турских галија је одмах почело да се извлачи из борбе и почиње маневар повлачења. Иако су се борбе у центру и на савезничком десном крилу наставиле и у наредних сат времена, са овим догађајем је судбина Лепанта, практично, била решена.

Око пола четири, када се Пирамида запалила и почела да тоне, око ње више није било пуно бродова – главнина венецијанске флоте је већ била пробила турске линије и почела да прогони непријатеља у бекству – нико није желео да испусти свој део славе. Само бродови који су већ били оштећени остали су позади.

Кастиљанац је поново пребачен у импровизовану амбуланту у потпалубљу. Грозница битке излечила је грозницу од тровања, а игром случаја – или, како ће он касније сам говорити, “вољом божанског Провиђења” – ниједно зрно није оштетило неки витални орган.

Негде отприлике у то време, било је скоро четири сата, Франческо Боно је, последњи, напустио Пирамиду и малим чамцем се пребацио на Маркесу. Он је, међутим, био озбиљно рањен – и од метка, који га је погодио у врат, и од ударца хелебардом. Обилно је крварио. Морнари који су га прихватили на палуби за тренутак су размишљали вреди ли уопште да га воде код доктора али им је, ваљда, униформа са капетанским чиновима улила страхопоштовање и нису га оставили да умре на палуби.

“Мораћемо да га поново носимо горе” рекао је шпански морнар док су Франческа, већ полумртвог, спуштали у потпалубље. У ниском, полумрачном простору лежале су десетине рањеника и чула запомагања на разним дијалектима грчког, италијанског и шпанског. Судбина се, како то обично бива, поиграла са јунацима наше приче и Франческо је спуштен на сламарицу на коју је, само пола сата раније, доведен и авантуриста из Кастиље.

Хирург је, у том тренутку, сматрао да ће обојица умрети. Били су изгубили исувише крви, и под лелујавим светлом петролејке лица су им већ попримила ону жућкасту, мртвачку боју. Хирург је очима потражио свештеника – проценио је да би његова помоћ била потребнија – али је овај био заузет на другој страни. Онда се и хирург окренуо – била је потребна једна хитна интервенција – и оставио придошлице саме.

Il mio tempo è finito. Fate attenzione su questo.”

Са тим речима, Франческо је испод оклопа извадио мали предмет умотан у грубо војничко сукно и предао га свом сапатнику. Убрзо потом, испустио је душу. Кастиљанац му је заклопио очи и узео мали пакет, не отварајући га. Убрзо су дошла двојица морнара која су пола сата раније довела рањеника, узела леш и попела га на палубу. Као и сви други погинули код Лепанта, и Франческо Боно, морнар, официр и капетан из Ђенове, сахрањен је у водама Патраског залива.

Битка је била готова већ неколико сати када је у потпалубље Маркесе сишао дежурни официр. Упалио је још једну петролејку и загледао лица рањеника:

“Мигел де Сервантес Кортинас? Дошао ти је брат.”

 

VII

На двору Абу Абдалаха

Palais-El-Badi-10

“Турци траже велики данак у злату да повуку своју војску из Феза. А самозванац сакупља злато, али убрзано купује и оружје да би надоместио њихове трупе кад једном оду.”

Абу Абдалах, звани још и Мула Мухамед, сматрао је себе легитимним краљем Марока. У стварности, већ дуже од годину дана, био је краљ само његовог јужног дела, оног који се могао контролисати из Маракеша. У северном, оним којим се владало из друге од две старе престонице, Феза, владао је његов стриц, Абд-ел-Малек, којег су тамо довели, и чували, турски војници.

Хорацио је шетао по луксузно опремљеној одаји. Палата Ел Бади, у којој су се налазили, била је реплика шпанске Алхамбре – јер су и сами архитекти који су је пројектовали били протерани из Изабелине Кастиље. Стубови у централном дворишту били су направљени од италијанског мермера – причало се да је тај мермер набављен од трговаца из Фиренце у размени за шећер, килограм за килограм. За декорацију је употребљена златна прашина из Судана, порфир и оникс из Индије и жад из Кине. Циљ је био да се импресионирају амбасадори – у то време су у Маракешу била само тројица њих: британски, шпански и отомански – и да им се покажу сјај и снага мароканског краљевства, чија су се моћ и утицај протезали далеко на југ, све до граница Нигера и Малија.

Али, генерални инспектор је добро знао да се, када једном дође до битке, моћ не мери у луксузу, него у броју војника, коња и камила, у квалитету оклопа и мачева, домету топова и запремини бродова:

“На колику војску би Ваше величанство могло да рачуна кад Турци оду?” – био је директан.

“Најмање двадесет хиљада пешака и пет хиљада коњаника” – Абу Абдалах је покушао да звучи самоуверено – “Али, били би нам потребни топови, и људи обучени да их користе”.

Хорацио је брзо размишљао: број који је управо чуо био је много већи од оних који су се помињали у извештајима његових ухода. А добро је знао и да су многи од оних војника којих је ту стварно било већ месецима далеко од Маракеша, и још даље од Феза због чијег се заузимања водио овај разговор: заузети гушењем побуне немирних племена на јужној граници.

Па ипак, Хорацио је био забринут због једне друге ствари: да је Абу Абдалах искрено признао колико мало војске може да подигне двор у Лисабону би без много размишљања одбио да се умеша; да се похвалио да има много више, закључио би да му никаква помоћ није ни потребна. Број који је му је саопштен био је, зато, најопаснији: довољно велики да интервенцију учини могућом, недовољно да је учини непотребном – таман толики да ојача положај португалске ратне фракције.

Гледајући помало одсутно преко зидова палате, на још увек снегом покривене врхове Атласа, решио је да за тренутак промени тему:

“Величанство, чујемо да је после Божића овде био извесни јеврејски лекар из Тангера, Абрахам Коен Луситано. А био је, ваљда, и онај француски мисионар, Арно Ростан. Шта мислите да су они овде могли заједно да раде?”

Абу Абдалах је изненађено погледао посетиоца:

“Доктора смо ми били позвали на двор, једној од мојих милосница у харему је била потребна лекарска помоћ. Али први пут чујем да је био и Француз. Он је углавном у Алжиру, ми и немамо хришћанске заточенике у чијем избављању би могао да посредује?”

Хорацио је подигао  обрве:

“Није се занимао за неке уметничке слике?”

“Не, као што знате, за вернике Пророка, слике људских ликова нису уобичајене. Наша уметност се углавном своди на мозаике и апстрактне форме. Не видим шта би отац Арно могао да тражи у Маракешу.”

Португалац је климнуо главом у знак одобравања и размишљао:

“Осим ако није дошао само да би се видео са доктором? Око нечега што са Маракешом заиста нема везе. Али, зашто је од Алжира путовао тако далеко? Тангер му је био и ближи и згоднији за пут?”

Абу Абдалах, више заинтересован колику би помоћ Португалци могли да му пруже у обрачуну са његовим стрицем, вратио је разговор на топове. Хорацио је, опет, и даље размишљао о чудним путевима Абрахама Коена по Мароку:

“Гувернер Конинк је рекао како је био у Фезу, а не у Маракешу. Да ли га је слагао или је гувернер слагао мене? Или је можда, био на оба места? И зашто су, у разговору у крчми, један лекар и један француски мисионар помињали топове? Колико ти топови из крчме имају везе са онима за које се сада интересује Абу Абдалах?”

 

VIII

Банка Светог Ђорђа

hqdefault (6)

Браћа Сервантес нису имала превише времена да проведу заједно после битке. Иако не у животној опасности, Мигел је ипак био озбиљно рањен – леву руку није могао да покреће – и већ сутрадан ујутро, заједно са другим рањеницима смештен је на брзу венецијанску галију Света Доротеја, чији је капетан Паоло Нани добио наређење да што пре стигне до болнице у Месини, где се налазила главна позадинска база Свете Лиге. Родриго, неповређен, остао је у водама око Лепанта још пар недеља, док је трајало гоњење разбијене турске флоте.

Било је то тек у болници у Месини, негде око Божића те године, када је Мигел одмотао пакет који му је, на њиховој заједничкој сламнатој постељи на Маркеси, седмог октобра предвече, предао италијански капетан. У њему се, у скупоценом раму, налазио комад дрвета осликаног темпером, са ликом Богородице. Мигел је био зачуђен њеним ликом и одећом: били су много другачији не само од слика на које је навикао у родној Шпанији, него и од оних које је претходне две године могао да види по црквама у Напуљу:

“Ово потиче из неке друге, далеке земље. Из неке богате земље, очигледно.”

Последњи закључак сам се по себи наметао: рам иконе био је опточен бисерима, златом и дијамантима.

Мигел није, наравно, могао да зна да ли је икона заиста припадала Франческу, али то га није много ни занимало. Из обичне случајности – да су њих двојица, тај непун сат, делила сламарицу у потпалубљу Маркесе – он је извео закључак о судбинској повезаности:

“Та сламарица је мени била болничка, а њему самртничка постеља. Тако је божанско Провиђење одлучило. Могло је лако да буде и обрнуто. Спасила ме је чудотворна икона.”

Зато је последње речи умирућег венецијанског капетана, “побрини се о овоме” –  Fate attenzione su questo – схватио као завет који је прихватио већ самим чином примања замотуљка за који у том тренутку још није ни знао шта садржи. Размишљао је шта да ради са иконом по изласку из болнице – била је, већ на први поглед, исувише скупоцена да би је оставио без надзора а опет војнички живот био је исувише опасан да би је носио са собом.

Коначно, у марту 1572. Мигуел је напустио болницу у Месини. Иако није успео да поврати покретљивост леве руке – заправо до краја живота више неће моћи да је нормално користи – био се довољно опоравио. Касније ће, у Путу у Парнас, поносно писати “жртвовао сам моју леву руку ради славе коју ћу стећи десном”. На путу за Напуљ, где су становали, пратио га је брат Родриго.

Вероватно је на том путу, међу браћом, договорено место на којем ће скупоцена икона бити најбоље чувана, како од разбојника тако и од ратних вихора. Био је то један од сефова Банке Светог Ђорђа у ЂеновиUfficio di San Giorgio како јој је било званично име – Ђеновљани су је, најчешће, звали кратко Banco – била је тада најпознатија, најјача и најбезбеднија финансијска институција у целој Италији.

Основана 1407. ради консолидације јавног дуга Ђенове, Банка је финансирала ратове мале трговачке републике са њеним главним конкурентом, Венецијом; давала великодушне авансе ђеновљанским трговцима из колонија на Криму и на другим местима Црног мора; одлука њених директора да не одобре зајам морепловцу и авантуристи Кристифору Колумбу била је пресудна да човек који ће открити Америку потражи помоћ шпанске круне; сваки пут када би немачки цар Карло Пети имао проблеме са својим сталним банкаром, Јакобом Фугером, слао би емисаре у Ђенову, у Банку

Убрзо је дошло и лето. Иако је папа Пије Пети, духовна снага која је стајала иза Свете лиге, умро почетком маја, све чланице које су претходне јесени учествовале код Лепанта одлучиле су да поведу кампању и тог лета. И док су у Напуљу лучке крчме биле пуне веселих војника – чекало се још педесет галија из Шпаније – двојица браће су се, првих дана августа, упутила на север, у Ђенову.

Сеф није био скуп: најам је коштао пола рајнског гулдена (данас би то било око педесет евра) и браћа Сервантес су заједно дали пет дуката закупивши га на наредних десет година. Чиновник је узео паре, написао признаницу, дао им кључ и оставио их саме у полумраку подрумске просторије са сефовима. При изласку, добили су и неку врсту шифре: из једне тек штампане Библије пажљиво је исечена једна страна и потом поцепана на два приближно једнака дела: један је остао код службеника, други је дат двојици младих људи. Правила су била јасна: само онај ко би са собом донео и кључ, али и половину странице која би се тачно поклопила са оном половином која је остала у Банци, могао је да добије приступ сефу – ма ко то он био.

“Саветујем вам да их чувате одвојено” – службеник је, пратећи их до излаза, поновио своје уобичајено упозорење.

Тако је Мигел узео кључ, а Родриго половину странице – договор је био да их, безбедности ради, чувају одвојено како им је службеник и саветовао али да о судбини иконе одлуче заједно – и да заједно оду по њу. На неки начин, она је представљала неку мешавину ратног плена из битке у којој су заједно учествовали и животне уштеђевине која је могла да промени будућност њихове породице, једном када буду могли да се врате у родну Шпанију. Време, тај најбољи судија, одлучиће шта ће се са малим комадом дрвета осликаним темпером направљеном од јајета, на крају догодити.

Тог лета две стотине галија Свете лиге поново је у грчким водама, код Крфа и Наварина, тражило турску флоту, за коју су од ухода у Цариграду већ стигле дојаве, и у Венецију и у Ваљадолид и у Рим, да су са првим данима јуна напустили Арсенал. Овог пута, поучен прошлогодишњом грешком свог претходника Али паше, која га је коштала и живота, турски командант Улуџ Али паша Окијали је мудро избегао директан сукоб са две стотине савезничких галија. Бивши гусар се склонио у сигурност тврђаве Модон на Пелопонезу.

Још раније, и пре Лепанта, различити интереси појединих чланица Лиге нису били тајна: Шпанци су били заинтересовани превасходно за западни Медитеран, заштиту својих трговачких путева између Иберијског полуострва и поседа у јужној Италији, и за нова упоришта у Алжиру и Тунису; Венецијанци, опет, за заштиту својих поседа у источном Медитерану, Крфа, Кефалоније и Крита, али и за даље авантуре на истоку: Родос и Кипар; папа је, гледајући најдаље од свих њих, према Јерусалиму, сво ово прегањање на морима сматрао само предигром за нови крсташки рат у Светој земљи. Сада, међутим, када старог папе више није било, ни узајамно неповерење Шпанаца и Венецијанаца није имао ко чак ни да обузда а камоли да разагна.

Савезничка флота је тог лета пропустила прилику да нанесе нови ударац противнику. Дон Хуан од Аустрије, победник код Лепанта, био је неодлучан – мало због страха да не стави на коцку славу којом је већ био овенчан широм Европе, а мало и због недостатка ауторитета који је папином смрћу неповратно отишао:

“Неће о судбини мојих бродова одлучивати венецијанске књиговође” – мислио је тих недеља.

Истина је била мање романтична: први извештаји о тајним контактима између венецијанског изасланика Маркантонија Барбара и турског великог везира Мехмед паше Соколовића већ су – иако још непотврђени – дубоко узнемиравали Хуановог полубрата, краља Филипа Другог у Ескоријалу.

Тако се и флота вратила у Месину у септембру 1572, раније него што је то, по ратном календару, било уобичајено. Тог лета и браћа Сервантес су видела пуно крчми, по разним грчким лучким местима, али нису видела ниједну битку.

Наредне, 1573. године, флота није ни испловила. Првих дана марта закључен је сепаратни мир између Serenissime и Високе Порте, Света Лига се распала, а Шпанци су у октобру под командом Дон Хуана од Аустрије заузели Тунис, опасно запретивши да Барбаросина гусарска упоришта у Алжиру одсеку од остатка отоманских земаља.

Настављајући своју војничку каријеру, браћа Сервантес су се тих  година кретала између Напуља, Месине и Туниса. Мигел је мало писао, Родриго је зарађивао новац на барбуту, онда би обојица помало ратовала…

Већ наредне године, међутим, ратна срећа се преокренула. Султан Селим Други је, у договору са Французима и холандским устаницима који су најавили покретање северног фронта против Шпаније, пошао у поход да поново освоји Тунис. Окупио је огромну војску – преко седамдесет пет хиљада војника и три стотине ратних бродова – али исто тако и савезнике међу берберским племенима и трупе које су у помоћ послали бејови Алжира и Триполија. На располагању је укупно имао око сто хиљада војника. Шпански гарнизон у Тунису се држао пуна два месеца, све док од седам хиљада бранилаца није остало њих три стотине.

Дон Хуан од Аустрије је повео кампању да тврђаву у Тунису ослободи опсаде и подигао флоту у Напуљу и на Сицилији, у којој су се, опет, борила браћа Сервантес. Олуја је, у великој мери, растурила окупљене бродове а погоршање ситуације у Холандији онемогућило је ангажовање нових појачања. Мигел је касније, описујући те ратне дане које је провео у Тунису, оставио сведочанство и о паду тврђаве, 13. септембра 1574. године и одласку преосталих три стотине преживелих бранилаца у турско заробљеништво, на галије.

Са падом Туниса шпанско-турски ратови у Средоземљу су, за тај век а углавном и за онај наредни, завршени. Авантуре Мигела де Сервантеса су, међутим, тек почињале. Повратком из Туниса почела је последња мирна година браће Сервантес – Родрига по италијанским крчмама, Мигела по библиотекама.

Икона је, за све то време, безбедно боравила у сефу у мрачном подруму банке у Ђенови…

IX

Сва лица завере: разговор у Орану

Oran

“Заточеник је очигледно човек племенитог рода. Са собом је имао писмо Војводе од Сесе. Зато је и откуп тако висок. Већина других заробљеника је одавно већ откупљена и ослобођена.”

Млади човек је нервозно преметао бројаницу међу својим прстима. Трудио се да, гласом и држањем, остави утисак професионалца, некога ко, младим годинама упркос, има сасвим довољно искуства у овим пословима. Ненајављени посетилац није смео да примети да се радило о нечему неуобичајеном.

“Па ипак, оче Арно, као Француз сте имали, хм, свакако повлашћени положај међу свим страним мисионарима у Алжиру. Каква вам је помоћ, заиста, баш у овом случају била потребна од једног лекара, Јеврејина, становника удаљене португалске енклаве?”

Двојица мушкараца су се шетала по шпанској четврти Орана, из правца градских врата, Порт де Канастел, према Катедрали Светог Луја. Хорацио је свом госту саопштио да се бави истрагом убиства – нечим што, бар на први поглед, нема везе са верским, политичким или војним питањима. Отац Арно је, бар на први поглед, био изненађен вестима о смрти Абрахама Коена. Њихов сусрет је био посвећен искључиво докторовом посредовању у ослобађању заточеника…

“Гусари су тражили хиљаду рајнских гулдена у злату. То је више него што наша мисија има на располагању за годину дана. Уосталом, и да имамо толико пара, за њих бисмо могли да ослободимо најмање педесетак људи. И онда ми је доктор Коен рекао да, како бар он зна, заточеник има ту вредну икону која се чува на сигурном месту…”

Отац Арно, упорно, није хтео да саопшти генералном инспектору ни о ком то заточенику, а ни о којој икони се ради:

“Он ионако није ваш, Португалац, већ Шпанац. А икона је, како сам чуо, била грчка, а после, ваљда, венецијанска.”

Хорацио Грацијан је био свестан да у рукама нема бог зна шта. Био је на страној територији, заточеник није био његов држављанин, драгоценост такође. Његов је био само леш који је остао у Тангеру. Чији су, међутим, требали да буду топови о којима су у крчми у Маракешу причали лекар и свештеник? Зато је одлучио да блефира:

“Икону, за коју још не знате где је, мислили сте да замените за топове за које сигурно не знате коме су намењени? Доктор вам је тражио за ту услугу двадесет процената а нудили сте му само десет?”

На улазу у катедралу, отац Арно се окренуо свом госту. Био је директан:

“Нисмо могли да успоставимо директан контакт са Венецијанцима. После сепаратног мира који су закључили са Турцима Свети отац је са њима прекинуо све везе, шпански двор такође, чак и уобичајени канали преко Витезова Светог Јована на Малти не функционишу већ три године. Остало је да икону продамо Ханзеатским трговцима за топове а да заточеника избавимо парама које бисмо добили продајом оружја.”

Хорацио је брзо размишљао:

Хиљаду рајнских гулдена, то је цена за неких педесет топова. Један брод који би кренуо из Брижа или Антверпена. Ханзеатски трговац би икону Млечанима сигурно могао да прода за хиљаду пет стотина, можда чак и целе две хиљаде гулдена. Од мароканских зараћених породица ова двојица би за педесет топова добила око две и по или чак три хиљаде. Тако би, уместо да заточеника ослободе за хиљаду и добију своју уобичајену провизију од сто гулдена, свештеник и лекар би овом малом обманом зарадили двоструку вредност од оне коју би добили гусари…”

Али, ако Абу Абдалах није ништа знао о боравку оца Арноа Ростана у Маракешу, и ако се сам распитивао на колико би португалских топова могао да рачуна у нападу на свог стрица у Фезу, онда купац може бити само један… Из овог закључка наметнуло се, готово само по себи, и следеће Хорациово питање:

“Оче Арно, Ви и доктор Коен сте из Маракеша заједно кренули у Фез, код Абд ел-Малека, у покушају да му продате те топове, зар не? Нисте ни имали идеју да их продате султану у Маракешу иако сте се тамо најпре нашли. Зашто? Рачунали сте да ће његов супарник платити већу цену пошто Абу Абдалах рачуна на нашу војну помоћ ионако?”

У сложеној игри која се на западном Средоземљу, крајем шеснаестог века, играла између оних главних играча – Шпанског двора, Отоманске империје и Папе – али и оних споредних – Португалије, Малтешких витезова и ВенецијеРед црвено-плавог крста, такозвани Тринитаријанци, био је увек захвалан и дискретан посредник.

Амбициозни отац Арно Ростан, представник Тринитаријанаца у Орану, имао је пасоше сваког владара на овим просторима, од Цариграда до Гибралтара, и свуда је био радо виђен гост. Чешће него не, његов посреднички посао укључивао је не само онај званичан задатак – ослобађање хришћанских заточеника који би се, злом срећом, затекли у заточеништву арапских гусара – него и многе незваничне – од замене разних валута, до шверца, па и фалсификовања, уметничких дела:

“Доктор Абрахам Коен ми је дошао са вешћу да заточеник има икону. Понудио је да преко својих јеврејских веза у Амстердаму нађе трговца који би испоручио педесет топова на меницу другог јеврејског трговца у Орану. Овај би меницу потписао када добије икону као гаранцију. Мој задатак је био да нађем најповољнијег купца. Сад, кад Турци напуштају гарнизон у Фезу, Абд ел-Малек би свакако платио више од вашег штићеника у Маракешу.”

Полако, цео мозаик је почео да се склапа. Ипак, нелагодан осећај је, за све време овог разговора пратио Хорација Грацијана. Зашто је његов саговорник био толико искрен? Зашто је он, као високи службеник португалске круне, уопште чуо тако директна признања – не само она о великој заради коју су планирала да остваре ова двојица људи, него и она много осетљивија – о наоружавању португалског противника у већ очекиваном будућем рату. Абрахам Коен је био мртав, али проблеми Арно Ростана нису престали. Можда он није био укључен у његово убиство? Или ипак јесте?

“Оче Арно, зашто би Вама Абрахамова смрт пореметила планове? Све док имате и икону, и продавца топова и њиховог купца, шта ће Вам јеврејски лекар? Само један сувишан сведок у послу у којем паметна уста не говоре превише, али мртва уста не говоре уопште.”

Претња обавијена танким велом питања није много уплашила француског мисионара. Свакако, сазнање о наоружавању турског савезника у Фезу не би много обрадовало шпанског гувернера Орана. Али мир између Шпаније и Отоманског царства већ је био закључен, гувернер толико пута поткупљен, а шпанска бирократија пословично толико спора, да би Арно Ростан, док скандал не избије, имао довољно времена да напусти Оран. Са новцем добијеним од продаје топова био би радо виђен гост на Малти, на пример. А ослобађење заточеника би му трајно донело славу и у Мадриду и у Паризу. Не, разлог његове нелагоде било је нешто сасвим друго…

“Нисам имао разлог да убијем доктора Коена. Било је овде довољно пара за обојицу. А посебно ми је био потребан жив сад, док се цела операција не заврши. Без њега, уосталом, никако не бих могао да затворим финансијску конструкцију и топове довезем до Африке, без плаћања унапред.”

Хорацио Грацијан је ћутао. Схватио је да његов саговорник жели нешто да каже и да га евентуално неспретно питање може у томе само зауставити. Мисионар је, неометан, наставио:

“И сад не знам шта да радим даље. Меница је вучена на трговца Јакоба Кансина, овде у Орану, од трговца у Амстердаму, Емануела Симондса. У априлу је стигла и икона из Ђенове. Топови се укрцавају ових дана у луци у Брижу.”

“Па добро, зашто је ту онда Абрахам уопште више потребан?” – Хорацио више није могао да се уздржи – “Шта је кренуло лоше?”

Млади Француз је био бео као креч на бело обојеним крововима зграда у оранској Казби:

“Не знамо још увек тачно, али неким зналцима тако бар изгледа, да је икона…”

Ћутање је потрајало неколико тренутака. За двојицу саговорника, они су били дуги као вечност. На улазу у Катедралу Светог Луја оца Арноа су поздравиле две шпанске часне сестре, он их је одсутно благосиљао. Путујући продавац чаја им је понудио освежење по топлом дану, звецкајући лименим шољама окаченим на седло своје камиле. Звона са торња су почела да означавају подне. Као да је желео да своју тајну са неким подели, пре него што ће се зачути онај последњи, дванаести ударац, отац Арно Ростан је, изненада, изрекао недостајућу реч из претходне, незавршене, реченице:

“Фалсификат.”

 

X

Загонетка Мехмед паше Соколовића

Mehmed

“Дошли сте да се наслађујете нашом несрећом. Али рећи ћу Вам која је разлика између вашег и нашег губитка. Узимајући вам Кипар, ми смо вама откинули руку; поразивши нашу флоту, ви сте нама обријали браду. Откинута рука не може поново да израсте; али брада расте још брже после бријања.”

Велики везир Отоманског царства, Мехмед паша Соколовић, говорио је мирно, али је нервозно преметао ћилибарске бројанице међу прстима. Добро је он знао да је цариградски Арсенал једва успео да опреми стотинак галија тог лета, и да Пророкова брада ни издалека није израсла онолико колико је на Лепанту била обријана…. Али, у присуству венецијанског изасланика, у октобру 1572. године, хтео је да остави утисак. Утисак самопоуздања, на самој граници ароганције, било је једино оружје које је у том тренутку имао у рукама.

Доушници из Дубровника већ су му јавили да је смрћу папе Пија V Света лига почела да показује прве знаке распада, да Шпанија све чешће гледа ка Тунису, а све мање на млетачки исток, и да су можда боља времена за Високу Порту ту негде, на хоризонту. Ако буде успео да ту танку пукотину међу савезницима прошири…

“Рат никада није добар за трговину. Али, када нема трговине, шта нам друго преостаје него рат?” – речи његовог госта звучале су помало енигматично.

Маркантонио Барбаро, венецијански бајло, имао је наравно своје званичне инструкције, оне написане, које је добио на пергаменту, са великим печатом од црвеног воска. Али сећао се врло добро и речи које му је на Тргу Светог Марка, пред полазак рекао стари дужд Алвизо Мочениго:

“Кипар вратити не можемо, али ако брзо обновимо трговачке линије, сачуваћемо Крит и Крф. Јер ће од те трговине и Турци имати користи.”

Сложена игра одмеравања снага, комбинација дипломатије, шпијунаже и политике, почињала је тог дана у палати изнад Златног рога у Цариграду. Данас знамо и како се завршила, пола године касније – сепаратним миром Венеције и Отоманске империје. Али, двојица саговорника, тог дана, то нису знала. И то међувреме од пола године показаће се кључним и за ову нашу причу.

Мехмед паша је посматрао макету моста. Само годину дана раније, по његовом налогу и од његових приватних пара, почео је да је гради Мимар Синан, један од најбољих архитеката Царства. Вишеградска ћуприја требало је да премости брзи ток Дрине и остане Мехмедова задужбина у његовом родном крају. А онда је, не скидајући поглед са макете, одједном рекао:

“Чини се да сте на Лепанту изгубили, хм, једну вредну ствар? И да још не можете да је нађете?”

Обе реченице Мехмед паша је, готово нехајно, рекао поздрављајући се са својим гостом, на самом крају аудијенције. Ни више, ни мање. Гладио је своју браду пажљиво посматрајући његове реакције. Ако буде изненађен, биће то знак да он ипак не зна највеће тајне Serenissime; у том случају послали су му другоразредног преговарача. Али, ако одмах загризе бачену удицу и почне да се распитује, биће то, мање или више, исти такав знак.

***

Да је вредна икона изгубљена у току битке, велики везир најпре није ни поверовао. Уходе из Кандије, Дубровника, Задра и Малте понекад су биле склоне да измишљају вести, нарочито оне чију је истинитост било тешко проверити, како би појачале утисак о свом значају и оправдале новац који им се давао.

Али, неких месец дана раније, Нурбану Султан, омиљена жена султана Селима Другог, такозвана Хасеки Султан, рекла је својој ћерци Исмихан две реченице којима су раније гласине биле потврђене:

“Крилати лав тражи комад насликаног дрвета. Ускоро би требало да дође и њихов преговарач.”

Крилати лав је, наравно, била Венеција, а комад насликаног дрвета Мадона Никопеја. А Нурбану Султан била је рођена 1525. на грчком острву Парос као Сесилија Венијер, да би у својој тринаестој години била заробљена приликом препада Хајрудина Барбаросе на острво и као ратни плен доведена у Цариград, у харем.

Ако је Мехмед паша Соколовић, Србин Бајица, рођен у Рудом у Босни, био мушки јаничар, онда је Нурбану Султан, Италијанка Сесилија, рођена на Паросу у Егејском мору, била женски. И како је Мехмед паша одржавао преписку са својим синовцем Макаријем Соколовићем, којег је успео да доведе и на трон српског патријарха, тако је и Нурбану Султан одржавала преписку са својим братом од стрица – млетачким племићем и војсковођом, Себастијаном Венијером

А, осим тога, Нурбану Султан је била и ташта Мехмед паше Соколовића. Још 1562. године, док је био само Други везир, амбициозна Нурбану је препознала неожењеног, а исто тако абициозног, Мехмеда као човека који обећава. Мехмед је, опет, препознао њену ћерку Исмихан као улазницу у породични круг султана Сулејмана Величанственог. Те 1562. године Мехмед паша Соколовић имао је педесет шест година, његова будућа жена само осамнаест, али та разлика у годинама није им ни мало сметала да овај чудан сплет турских, српских и италијанских веза повежу у једно мало породично предузеће…

***

Мехмед паша Соколовић је размишљао о свему томе док је, на први поглед нехајно гладећи браду, испод ока пажљиво гледао у венецијанског посланика. Из мисли га је тргао глас његовог госта:

“Комад насликаног дрвета, вама то не значи ништа, а нама значи пуно. Ако се случајно појави негде у земљама под Полумесецом, не сумњам да ћемо се већ договорити…”

Са овим речима, ходајући уназад, и уз дубок наклон, Маркантонио Барбаро је изашао из сале за аудијенције великог везира. Већ на средини својих педесетих, овај бивши амбасадор Венеције у Паризу, размишљао је о значењу Мехмедових речи:

“Ако хоће да ми стави до знања да у свакој нашој луци постоје турске уходе, могао је да то учини на мање драматичан начин. Али, да Турци стварно имају ту икону, она би сигурно већ била предмет трговине у предстојећим мировним преговорима. Шта је заправо хтео овом загонетком?”

 

XI

Фалсификат који је постао оригинал

Lisbon

Назад у Лисабону, Хорацио Грацијан је одмах издао налоге да се појачају поморске патроле на свим атлантским трговачким рутама које су, поред португалске обале, водиле са севера на југ, из европских лука према обалама северне Африке. Пажњу је нарочито требало обратити на бродове из Брижа и Антверпена, али и из других ханзеатских лука, и на сваком таквом броду проверити да ли терет декларисан у товарном листу одговара ономе који се заиста налази у потпалубљу. Тражило се сакривено оружје:

“Сваки брод код којег се утврди да превози наоружање према мароканским лукама задржати и стражарно спровести краљевској царини.” 

На Ратном савету поднео je детаљан извештај о стању у Тангеру, Маракешу и Орану. Шпански губитак Туниса 1574. додатно је охрабрио ратну фракцију да се упусти у мароканску авантуру: очекивало се да конкурентски двор у Ескоријалу покуша да преокрене ратну срећу на Средоземљу и да, следствено томе, турски штићеник у Фезу, Абд ел-Малек, остављен сопственој судбини, буде лака мета. Победа Абу Абдалаха у грађанском рату у Мароку ојачала би португалски утицај у северозападној Африци. Више на штету Шпанаца него Отоманске империје, додуше…

Па ипак, у слободно време Хорацио се и даље бавио својом малом истрагом. Није био ништа ближи решењу своје прве мистерије – ко је убио Абрахама Коена – а већ се појавила и она друга – одакле долазе, и којим путем плове, топови намењени Мароку? А одмах потом и трећа: где се налази права икона Ходегетрија, ако је код јеврејског трговца у Орану депонован фалсификат?

Почетком септембра је, међутим, сасвим случајно је сазнао идентитет тајанственог заточеника: доушник из северноафричког поседа у Сеути проследио је међу редовним информацијама и ону да се тамо прикупљају добротворни прилози “…на молбу Леоноре де Кортинас из града Алкаља де Хенарес и њених ћерки Лујзе и Андреје ради ослобађања Мигела Сервантеса из гусарског заточеништва у Алжиру”.

То сазнање је Хорацију било довољно да и сам, прерушен у свештеника, оде до Сеуте. У малом граду, није му требало много времена да пронађе човека који је прикупљао прилоге – Родрига Сервантеса:

“Пре годину дана је преговоре са гусарима о ослобађању мог брата преузео тај француски свештеник. Његов ред се бави тиме, у свим мухамеданским лукама у Африци. Али су за Мигела тражили превише пара, због оног писма војводе од Сесе су помислили да је нека врло значајна личност. Француз је рекао да они не могу толико да плате за једног човека, и ја сам се онда сетио те иконе, можда нешто вреди…”

Родриго је говорио брзо и неповезано. Ускоро је, међутим, Хорацију постало јасно да се није радило само о оцу Арно Ростану:

“Отишли смо у Тангер, код тог јеврејског лекара, њега ми је препоручио свештеник. Јеврејин је рекао да он за икону може да добије довољно новца да се Мигел спасе заточеништва. Француз је гарантовао за њега.”

“Али, није ти дао новац? Ни један ни други?”

“Није. Ја сам им дао икону у луци у Ђенови. Однео ју је Јеврејин, а мени је Француз после у Барселони издао гаранцију Тринитаријанског реда, довољну да Мигела пусте из тамнице, али не и да оде из Алжира, под условом да новац стигне у наредна три месеца. Тек кад новац стигне, могао би да оде кући.”

“То је било, кажеш, у марту, када си им предао икону? Дао си гусарима гаранцију, али паре ипак нису стизале?”

“Нису. Француза сам после видео још једном, рекао ми је да је Јеврејин мртав, да је моја икона нестала, и да он више не може ништа да учини. И ја сад скупљам прилоге, шта ћу…”

Хорацио је сазнавао све више детаља, али ти детаљи не само да му нису помогли да нађе одговоре на стара питања него су, напротив, отварали и нова. Икону је, дакле, ипак преузео Абрахам Коен Луситано. Да ли ју је он предао свом сународнику Јакобу Кансину у Орану? И откуд француском мисионару сазнање да је она фалсификат? Да ли су браћа Сервантес од почетка имали фалсификат? Или је он начињен у међувремену и некако замењен за оригинал у сефу ђеновљанске банке? Или је, негде између Ђенове и Орана, јеврејски доктор прибавио лажну икону и тако обмануо не само браћу Сервантес него и Јакоба Кансина? И шта је све од тога знао отац Арно Ростан?

***

На повратку за Лисабон, у Тангеру, одлучио је да поново поразговара са гувернером Антониом Конинком. Поново у свечаној униформи генералног инспектора Круне, разговор је започео блефом:

“Нисте ми рекли, Excelencia, да је у Тангеру боравио и онај француски свештеник, Ростан? Имали сте неке  суграђане заробљене од гусара, па је договарао њихов откуп?”

Блеф је, овог пута, сасвим успео:

“Нико тачно не зна чиме се тај Frances тачно бави. Нико, по целој северној Африци, од Триполија довде. И да сам га питао не би ми тачно рекао. А заробљеника нисмо имали, одавно. Можда је трговао неким уметнинама, чујем да се у последње време и тиме бави.” – додао је помало мистериозно гувернер.

“И није Вам било чудно да је у граду боравио као гост оног јеврејског доктора? Баш његов? Они се познају?”

Ако је први блеф успео, можда ће и други?

“Ах, Inspetor General, па то је било пре скоро девет месеци? Зашто бих тада уопште обраћао пажњу? Ко је могао да очекује смрт доктора Луситана? Не, није ми било чудно, докторова вила је била довољно велика, а у једини хотел у граду биле су дошле неке циганске плесачице из Андалузије и Coroa Lusitania је постала легло неморала. Свакако не баш згодно место за свештеника. Овако су заједно могли да прекрате време, и упоређују текстове Талмуда и Старог Завета, на пример?”

Гувернер је на први поглед деловао опуштено, готово као да је хтео да забави високог госта својим ласцивним коментарима. Па ипак, Хорацију није промакло да је његов домаћин почео да нагло да се зноји – много више него што би, у дану у којем је Тангер био расхлађен септембарским ветром са Атлантика, то било нормално:

“Овај човек очигледно лаже. Остаје само да тачно утврдимо шта, и зашто.”

На изласку из гувернерове палате, када су се већ били руковали у знак поздрава – Хорацио није пропустио да примети видан знак олакшања на лицу свог домаћина – одједном се окренуо. Из искуства је знао да је у том тренутку пажња његовог саговорника морала да попусти:

“Али, excelencia, када смо причали у мају, дан након што је докторов леш пронађен, рекли сте ми да је он време после Божића провео у унутрашњости, међу племенима. Да је имао ваљда пацијента на високом положају у Маракешу? Како је онда могао да у исто време буде овде, са француским свештеником? И како сте могли да знате да су њих двојица упоређивали текстове Старог завета и Талмуда?”

Хорациова грешка је била намерна – Антонио Конинк му у мају, као место докторовог пута у унутрашњост није поменуо Маракеш него Фез – али је желео да види хоће ли је његов саговорник уочити. Он је, међутим, био толико збуњен да је ову намерну грешку превидео и наставио да се уплиће у своје, ненамерне:

“Онда, онда, вероватно сам погрешио време. Вероватно је  онда то ипак било нешто касније. Тако је, сећам се да ми је причао да иде после Божића у Маракеш…”

***

Одлазећи у луку – његов брод за Лисабон је требало да исплови у сумрак – Хорацио је одлучио да се заустави у вили покојног доктора Луситана. Као што је и очекивао, тамо је затекао старог слугу Ахмеда:

“Ахмеде, када је код доктора био у гостима онај француски свештеник? Онај млади човек, сећаш га се?”

Арапски слуга је, са врло благим осмехом, на самим угловима усана, погледао у португалског колонијалног господара:

“Неколико сати уочи његове смрти у мају. Оставио сам их увече заједно.”

“И о томе ниси говорио никоме? Полицији, у истрази?”

“Нико ме ништа није питао, до вечерас. Паметна уста не говоре превише, мртва уста не говоре уопште. Уосталом, саџид је то вероватно сам сазнао, већ следећег јутра. Мислим да смо се тада срели на улазу у гувернерову палату?”

Сада је на Хорација био ред да буде изненађен:

“Како сам то могао да сазнам у гувернеровој палати већ следећег јутра?”

“Јер сам претходне вечери у вили оставио заједно тројицу људи, а не двојицу. Једног сам ујутро нашао мртвог. Други је нестао. Са трећим је саџид причао у палати.”

Ахмед је заћутао: паметна уста не говоре превише. Хорацио је одсутно климнуо главом, у знак захвалности, и упутио се ка капији виле. Са сваким новим каменчићем, лик убице који је склапао у свом мозаику имао је све нејасније црте…

И тек ту негде, готово на самој капији, Ахмед му је дао тај папирић. Пресавијен четири пута, већ искрзан по ивицама, мало умашћен…

“Ја не знам шта ово значи. Чини се да није знала ни полиција Тангера када је правила претрес, чим га је оставила овде. Али можда ће моћи да вашој Екселенцији помогне у истрази. Волео сам доктора и било би ми олакшање ако би његов убица био пронађен.”

Хорацио је климнуо главом још једном, ставио руку на Ахмедово раме, и изашао из виле. Папирић је ставио у џеп. Обузет мислима, на њега је неко време био заборавио. Тек касније, на броду, рука му је у џепу случајно дотакла испресавијану хартију:

“O falso coisa tem um sinal de cruz”

Лажна ће ствар на себи имати знак крста…

 

XII

Алжирски заточеник

Cervantes_brought_before_Hassan_Pasha,_the_king_of_Algiers

Шестог или седмог (у хроникама су записана оба датума) септембра 1575. године браћа Сервантес су испловила на галији Сунце (Sol) из Напуља за Барселону. Њихов петогодишњи најамнички уговор је био истекао, Мигелова казна због двобоја застарела и једва су чекали да се врате кући.

Мигел је са собом носио и писмо препоруке које му је потписао лично Гонзалес Фернандез од Кордобе, генерални капетан шпанских трупа у Италији и вицекраљ Напуља, трећи војвода од Сесе. Писмо није гласило ни на кога појединачно – било је насловљено “a quien le interese” – и могло је да послужи и као препорука за добар третман на путу, код разних шпанских органа власти, али и као препорука за посао, када једном дође у Шпанију. Испоставиће се, међутим, да је – чудном иронијом судбине – то писмо битно утицало на Сервантесов живот, али исто тако, и на даљи ток ове приче.

У рано јутро 26. септембра 1575, када се Сунце већ приближавало каталанској обали – Мигел је после писао да се у ваздуху могао осетити “мирис Барселоне” – изненада је нападнуто. Два брода пуна алжирских гусара, користећи фактор изненађења, била су исувише јак противник – иако се капетан Сунца борио колико је могао, посада галије је била брзо савладана. Преживели путници одведени су, као робови, у престоницу мухамеданских гусара на западном Средоземљу – Алжир.

Алжир је тада био комплексан, а по много чему и космополитски град: домаће, арапско становништво, било је и само сложена мешавина градског и сеоског, при чему је ово друго задржало акценте, обичаје и навике племена којима је припадало; отоманска владајућа каста, састављена од војника, официра и чиновника доведених из других делова Царства, много њих и из самог Цариграда, чинила је свет за себе; муслимани,  протерани по завршетку Реконквисте, махом су шпански и даље знали боље него арапски. Ове три групе су се углавном сусретале само у џамијама.

Поред њих, у граду је постојала и динамична, способна и флексибилна јеврејска заједница: лекари и апотекари, трговци робама и новцем. И, коначно, Алжир са краја шеснаестог века имао је и не малу хришћанску заједницу: њу су чинили трговци и њихови помоћници из разних европских земаља, углавном Италијани, Французи, Грци и Шпанци, али и они из удаљенијих народа: Немци, Холанђани, Енглези, а једно време је у граду пословао чак и један Пољак. И, хришћанску заједницу Алжира чинили су и робови: морнари, трговци и путници које би гусари заробили негде на Медитерану.

Браћа Сервантес су се крајем септембра, после три недеље проведене у оковима у потпалубљу, придружила овој последњој групи. Обичаји су били одавно успостављени: сваком заробљенику најпре би била одређена откупнина коју би морао да плати за своју слободу. Тек ако не то не би могао, после извесног времена био би изнет на продају на пијацу робова. Понуда је на пијаци била велика, а цене мале, и гусари су увек више волели да од свог заробљеника добију откупнину него да га изнесу на пијацу.

Висина откупнине зависила је, наравно, од материјалног и социјалног положаја заробљеника: обичним морнарима био би најчешће одређен износ од десет златника, официрима тридесет, капетанима педесет. Трговцима, зависно од величине и вредности товара, између сто и двесто. Свештеницима око три стотине – рачунало се да су њихове цркве, манастири и редови којима су припадали ипак мало богатији. Износ за официре зависио је, опет, од чина, али је највиши забележен у хроникама, за једног шпанског генерала, био пет стотина златника.

Правила гусарске републике – што је Алжир заправо био, од 1515. када је град освојио Оруч Барбароса, брат много познатијег Хајрудина – налагала су да од сваког заробљеног товара власти добију једну трећину, док би гусари међусобно, по правилима која би сами усвојили, поделили преостале две трећине. То се односило и на људске товаре…

***

Родриго де Сервантес био је обичан војник, али искусан поглед проценитеља уочио је да је, ипак, одевен мало боље од других; тако му је уместо уобичајене откупнине од десет златника одређена двострука: негде између оне за морнара или војника и оне за официра.

Ходајући, окован, иза њега Мигел де Сервантес је рекао, на неколико оскудних турских речи колико је научио претходних година, како је Родригов брат. Очекивао је да би то сазнање могло да утиче да се висина укупне откупнине мало смањи: ако би двојици чланова једне породице, на пример, било одређено по двадесет златника, гусари би најчешће прихватали да ослободе обојицу за тридесет. Ми бисмо данас рекли: давали су дисконт на количину.

На Мигелову несрећу, међутим, приликом претреса његових ствари, откривен је и комад увијеног, прилично луксузног, тврдог папира, увезан плавом машном од скупоцене свиле, на чијим су се крајевима налазили велики печати од црвеног воска. Да су нашли било какав обичан папир, гусари – ионако неписмени – вероватно не би ни обратили пажњу на њега. Овако, изглед тог документа привукао им је пажњу више него његова, њима још увек непозната, садржина.

Ускоро се ту нашао и прогнаник из Аликантеа у Шпанији, Абдулах, који би увек помогао у превођењу кад затреба:

“Ово је писмо каурског војводе, главног команданта њихове војске у Напуљу, упућено другим каурским великодостојницима, у Ал-Андалусу (како су Арапи тада још увек звали Шпанију) да се нађу при руци овом човеку кад стигне. Пише да је он његов добар пријатељ и да се налази на путу за тајну мисију код каурског краља.”

У жељи да сопствени значај преводиоца мало повећа, Абдулах је мало повећао и значај војводе од Сесе, па самим тим и значај Мигела де Сервантеса: његов превод на арапски није баш сасвим одговарао ономе што је било написано на шпанском. Ко зна шта је све у том тренутку помислио гусар који је заробио Мигела и Родрига, држећи и даље у рукама почетак ланца чији је крај водио до окова око вратова двојице Шпанаца? Али сасвим је могуће замислити радост на његовом лицу и живахност у његовом скоку у вис од среће, када је од проценитеља, службеника алжирске царине, чуо упутство писару шта да напише у свој ћитап:

“Сервантес, Мигел, Ал-Андалус, каурски великодостојник. Пријатељ главног каурског војсковође. Откупнина: хиљаду златника.”

За претходних пола века, није било хришћанског заточеника у Алжиру којем би била одређена тако висока откупнина. Али, досад ни код једног заточеника није пронађено писмо војводе од Сесе. Ни овог који је потписао писмо Мигелу, нити неког од његових претходника. Проценитељ је гласно рекао:

“Водите каурина у тамницу. Нека дође хећим да му извида ране ако их још има. Дајте му добру храну и довољно воде. Нека ништа не ради. Нека са њим буде и његов брат, да му помогне ако му нешто буде потребно. Исувише нам је вредан да бисмо дозволили да сада умре.”

Двојица стражара су узели ланац од гусара, који је од писара добио признаницу на седам стотина златника – толики ће бити  његов део, када откупнина буде стигла.

То вече је гусар провео у својој скромној кућици у алжирској Казби, маштајући шта ће све моћи да уради са седам стотина златника – толико новца никада у животу није видео. А браћа Сервантес су вече провела у ћелији алжирске тамнице, очајни јер су знали да хиљаду златника никада неће моћи да сакупе – тај износ, наиме, ни они никада нису видели…

***

“Двадесет златника ће Ред Тринитаријанаца исплатити гусарима чим добијемо поруку од наше браће из Шпаније да им је ваша породица дала двадесет пет златника, или стоку, или тапију на земљу у тој вредности.”

Млади Француз је очигледно био искусан у оваквим преговорима: да је на пример носио цивилну одећу уместо свештеничке, свако присутан би закључио како је банкар, а не мисионар.

“Нећу да се одвајам од Мигела!” – узвикнуо је Родриго.

“Наша сестра има двадесет пет златника у свом миразу, и тим новцем ћемо купити твоју слободу. Без твоје слободе нема ни моје: јер једино ти знаш где је сеф у којем се чува моја слобода. Оче, дајте перо и мастило да напишем писмо…”

Мигел де Сервантес је завршио писмо и предао га свештенику. Потом је скинуо кључ који му је висио око врата и предао га Родригу:

“Кад дођеш тамо, знаш шта треба да урадиш.”

Родриго де Сервантес је, ипак, коначно ослобођен тек у септембру 1576. У гусарском заточеништву провео је око годину дана. Био је срећан што иде кући, али тужан што оставља Мигела самог, забринут како ће се по први пут у животу снаћи без њега, шта га тек чека у Ђенови, да ли се икона и даље налази у сефу и има ли било кога на свету ко би за њу дао хиљаду златника, колика је сада била цена живота његовог брата? У једном џепу је знојавим дланом опипавао кључ који му је дао Мигел, у другом половину странице Библије: знао је да, по сваку цену, мора да сачува и једно и друго.

Родригов забринут израз лица непогрешиво је уочио свеприсутни француски мисионар који га је пратио од тамнице до луке:

“Не брини се за Мигела сине. Ви сте обојица сада под заштитом наше свете мајке Цркве. Ти и ја сада идемо заједно у Шпанију, прво до твоје породице да им се јавиш, а одмах потом у седиште нашег Реда у Барселону. Тамо ћемо направити план како да ти избавимо брата.”

Пар маринско плавих француских очију посматрао је једног младог човека као плен. Пар као угљен црних кастиљанских очију посматрао је другог младог човека као спас.

“И, ред је да се и ја представим: отац Арно Ростан. Нећете ме никада заборавити.”

 

XIII

Малтешка превара

malta4

И док су отац Арно Ростан и Родриго Сервантес, већ сутрадан по примопредаји иконе, из Ђенове кренули на запад, према Барселони, лекар Абрахам Коен Луситано је пошао на југ. Договор је био да свештеник, сада када се вредни предмет већ налазио код њих као залога, у седишту Тринитаријанског реда у Барселони, Родригу изда гаранцију да ће Ред исплатити алжирским гусарима хиљаду златника, у року од три месеца од дана кад Мигел буде пуштен из тамнице.

Да би се све могло завршити у року – кратком понекад чак и данас, а камоли у оним временима – јеврејски лекар је икону понео са собом, да би је депоновао код свог сународника Кансина у Орану. Са тим депозитом, Кансино би издао меницу њиховом трећем сународнику, Емануелу Симондсу у Амстердам, као аванс за наручене топове.

То су били обриси једне мале али сложене јеврејске финансијске конструкције, направљене на почетку пролећа те, 1577. године, конструкције коју је Хорацио Грацијан почео да полако открива у јесен исте године. Зашто се она није остварила како је било планирано?

Главни јунак, Абрахам Коен Луситано, нађен је мртав поред попијене шоље чаја, у свом дому у Тангеру, у мају. Он, дакле, није могао да буде од помоћи ни у Хорациовој истрази, која је почела наредног јутра, а ни у истрази Приповедача, која се, паралелно са његовом, води у овој причи.

За разлику од Хорација у шеснаестом, Приповедач је у двадесет првом веку могао да види и онај крунски доказ – страницу из дневника извесне фирентинске госпође Елеоноре Бентивољо, за коју се причало – без чврстих доказа, као и увек када се ради о тим стварима – да је била ванбрачна ћерка папе Клемента Седмог и једне несташне даме из породице Сфорца:

“20. март 1577.

Пловидба из Ђенове, за Палермо, као и увек: досадних седам дана. Уобичајена пристајања: Пиза, Чивитавекија, Напуљ. Уобичајени путници: неколико трговаца, официра који се враћају са одсуства, жена француског амбасадора у Напуљу – једна јако брбљива особа, двојица језуитских свештеника, који јавно размењују међусобне нежности. Одвратно!

Занимљив стари Јеврејин, лекар – дао ми је прашак против морске болести, када смо испловили из Пизе према југу. Али он је надасве чудан човек, није се раздвајао од једне старе, офуцане платнене торбе. И као да су га више занимале грчке иконе од медицине? Питао ме постоји ли на Сицилији неки добар сликар који би за кратко време могао да направи копију, потпуно верну оригиналу.

Дала сам му писмо препоруке за Димитрија. За њега се у Фиренци ових месеци прича да је недавно виђен на Малти. Кад једном упловимо у Палермо, то није тако далеко…”

***

У родном Кијеву звали су га Димитриј Јегорович, мада је он сам себе и даље више волео да назива оцем Нестором. Црквено име је свакако боље пристајало уз дугу браду, црни подрасник и скуфију, и још мало сјаја у очима, мада већ три године – откако је кроз измаглицу једне децембарске зоре побегао на грчком рибарском бродићу – он монах више није био.

Испоставило се да је руски манастир Светог Пантелејмона на Атосу за Димитрија био само пролазна станица. Тамо јесте усавршио своја сликарска знања, али авантуристички дух га је одвео даље – најпре на венецијански Закинтос, потом у Бари и Фиренцу – где је провео неколико лепих месеци у живахном друштву госпође Елеоноре Бонтивољо – и на крају у Вечни град.

Коначно, афера са фалсификатом једног Микеланђеловог платна била му се опасно приближила – толико опасно да је последњих ноћи у Риму од сваког мало гласнијег бата корака мислио да га потиче од стражара који су дошли да га ухапсе – и морао је да оде и оданде.

Скоро деценију и по након што се успешно одбранила од турске опсаде, шест година након што је храбро учествовала у хришћанској победи код Лепанта са своје три галије, Малта, тај нови посед витезова Светог Јована, је постала нека врста средњовековне Швајцарске. Многи богаташи Средоземља остављали су паре у њеним банкама, многи сликари и песници тражили мецене у њеним палатама, многи трговци закључивали уговоре по њеним тавернама, многи свештеници налазили уточиште по њеним црквама и манастирима. Архитекте Франческо Лапарели и Ђироламо Казар убрзано су правили планове новог града, Валете, са правим и широким улицама које су се укрштале под правим углом; од сваке веће раскрснице направили би мали трг…

Грчка дијаспора – потомци оних пет стотина душа које су заједно са витезовима Светог Јована дошли са Родоса, после турског освајања острва – уживала је на Малти већ педесет година сва верска и грађанска права, а 1569. је добила и своју прву богомољу на острву – цркву Светог Николе, у истоименој улици у Валети. Грци, трговци и поморци заокупљени својим пословима, дочекали су оца Нестора са олакшањем – сада је бар неко могао да води рачуна о црквеним пословима. Руски нагласак у његовом иначе добром грчком није им сметао…

И тако је сликар почео да живи двоструким животом: дању је отац Нестор водио рачуна о својој пастви, ноћу је Димитрије Јегорович, под светлошћу свеће, сликао иконе. Ако бисмо хтели да се прецизније изразимо: није их сликао, него пресликавао. Тек завршене, његове копије би на први поглед биле не само идентичне него и тачно толико старе колико и оригинали по којима су рађене: сто, две или три стотине година, сасвим свеједно… Пажљивим избором дрвета, боје и технике, Димитрије је могао да погоди, готово у деценију, било који од протеклих векова.

***

“Редовна цена за копију је десет златника. Али мораће да сачека, најмање три месеца, погледајте шта морам да завршим пре.” – са тим речима иконописац је свом изненадном госту немоћно показао на десетак комада дрвета, различитих величина и у различитим фазама израде, у свом атељеу.

А онда, видевши незадовољни израз на његовом лицу, наставио је:

“За двадесет златника могао бих да је урадим преко реда, али и то би трајало најмање месец дана. Видим да имате писмо препоруке госпође Елеоноре, за коју ме везују драге успомене, и само због ње бих направио овај изузетак…”

Абрахам Коен Луситано је из унутрашњег џепа својих хаљина извадио кесу:

“Педесет златника. Ако завршите до краја ове недеље, добићете још педесет. За шест дана полази брод за Оран на којем морам да будем.”

Похлепни поглед на кесу са звечећим комадима жутог метала – било је то више новца него што је руски иконописац видео заједно у целом досадашњем животу – био је за јеврејског лекара непогрешив знак да је договор постигнут.

Увече петог дана, у договорено време, Абрахам Коен Луситано је дошао у улицу Светог Николе са другом кесом златника. Димитрије Јегорович му је дао два комада дрвета, на први поглед потпуно идентична. Величина, тип и квалитет дрвета, боје и њихова текстура, црте лица, потези кичицом – није се могла уочити ни најмања разлика.

“Која је која?” – упитао је беспомоћно, после дугог и пажљивог проучавања обе иконе, јеврејски доктор.

“Мој рад, у десном доњем углу, на позадини, има издубљен један сасвим мали крст. На раду који сте ми донели, на том месту нема ничега. Једино тако ћете моћи да их разликујете.” – одговорио је поносно руски иконописац.

Следећег јутра, један шпански брод, на пропутовању са Крита, пристао је у луку у Валети да обнови резерве воде. Неколико сати касније, продужио је својим путем, на запад: за Оран, Сеуту и Севиљу. Али, сада је међу његовим путницима био и Абрахам Коен Луситано. Месец дана раније, из Тангера је кренуо за Ђенову, у очекивању да ће добити једну икону. Кући се сада враћао са две. Помислио је како његова велика игра тек почиње. На известан начин, био је у праву – али његово учешће у тој игри се неумитно ближило свом крају.

 

XIV

Топови са севера

170px-Adler_von_Lübeck

“Имамо оних педесет топова које нам је прошле зиме послала Елизабета из Енглеске. Али ти топови више немају шта да бране – Алкмар, Нарден, Харлем, све тврђаве на југу су заузели Шпанци. До Мастрихта не можемо да дођемо јер је опкољен. А треба нам хране за војску. Нудимо вам топ за петнаест златника, испод цене. Ако их узмете све заједно, и за четрнаест.”

Виљем Орански, вођа протестантских побуњеника против шпанске власти у Холандији, почео је да се цењка.

“За четрнаест могу да их купим од Немаца, у Хамбургу или Келну, и не плашим се шпанске Инквизиције за вратом. Десет, највише. Ово је високо ризичан посао. Оружје, шверцовано из непријатељске земље, купљено од побуњеника…”

Емануел Симондс, јеврејски трговац у Амстердаму, прихватио је цењкање. Била му је то, уосталом, омиљена забава.

Договор је на крају постигнут, по цени од дванаест златника за један топ. Барут и ђулад договорена су за још две стотине.

Симондс је већ имао у рукама меницу Јакоба Кансина из Орана на пет стотина златника. Требало је да нађе још три стотине и заврши посао на којем би добро зарадио. Али, требало је да нађе и пословног партнера: за Јеврејина, у Холандији усред верског рата, у Амстердаму чији су становници са сваким сумраком страховали од патрола шпанског војводе од Албе, овај посао је заиста био исувише опасан.

“Улазим у посао са три стотине дуката колико недостаје, и са транспортом оружја и муниције од Холандије до луке која буде означена – брод ће коштати још педесет, заједно са осигурањем робе у путу – и улазим са својом фирмом која ће закључити уговор са купцем, хајде да кажемо да ова заштита вреди још сто педесет. Дакле, делимо добит по пола?”

Хајнрих Судерман, пословни човек из немачког града Келна, био је тих година и синдик Ханзе, највиши функционер ове трговачке асоцијације балтичких и северних градова. У Брижу је Ханза имала свој кантор, екстериторијалну зону у коју нису улазиле ни шпанске власти ни протестантски побуњеници – све зараћене стране у холандском верском рату често су користиле Ханзине бродове и складишта, и ниједна није имала интерес да њену неутралност нарушава.

Хајнрих и Емануел проценили су да је овде очекивана добит, лако, могла да буде и целих сто одсто – на уложених хиљаду дуката зарадили би сигурно још толико. Неколико дана касније, када му је исплаћено осам стотина златних рајнских гулдена, вођа протестантских побуњеника, Виљем Орански, дао је својим присталицама наређење да педесет Елизабетиних топова, сакривених у исто толико воловских кола, разним сеоским путевима допреме до Ханзиних складишта у кантору Бриж.

Некако  у то време стигло је и писмо од купца:

“Јакоб Кансино каже да је најбоље да робу истоваримо у Орану – то је шпанска лука у северној Африци, Шпанци су већ прилично близу закључивања мира са Портом, а на португалске амбиције у Мароку не гледају са превеликим симпатијама.”

Емануел Симондс је свом ортаку Хајнриху Судерману показивао разна места на карти поморских путева западне Европе и Средоземља:

“Кад брод исплови из Брижа, биће безбедан у енглеским територијалним водама, дакле све негде до крајњих јужних тачака под контролом из Ирске. После ће ући у један део ризичне трасе, поред португалске обале, где понекад има патрола, све до Гибралтара. Када већ дође до Стене, оданде ће му опет Енглези пружити заштиту кроз мореуз…”

***

На теретном доку луке у Брижу био је привезан Adler von Lübeck, “Орао Либека”, понос трговачке морнарице Ханзе, дуг преко осамдесет метара, са три хиљаде тона носивостиНа обали је већ било распоређено свих педесет топова, а Симондс и Судерман су надгледали утовар. Једна од предности које је функција синдика Ханзе са собом носила била је и могућност да се наоружани брод (Adler von Lübeck је имао и својих 138 топова, који су га чинили страхом и трепетом за гусаре на морима) Компаније понекад искористи и за сопствене приватне послове…

Када је утовар већ скоро био при крају, на капији кантора се појавио гласник. Прошао је целу Шпанију и Француску за двадесет три дана, преко Пиринеја, прелазећи понекад и по сто километара дневно, мењајући коње на успутним станицама. Са собом је носио само кожну мапу са папирима, насловљену на Емануела Симондса.

Јеврејски трговац из Амстердама нестрпљиво је сломио печат од црвеног воска и отворио пажљиво пресавијени комад папира:

“Португалци су сазнали за испоруку. Ратни бродови претресају све транспорте према југу и траже оружје. Робу морате превести копном. Нова дестинација је Рим. Чекам вас тамо за месец дана.”

Писмо није било потписано, рукопис је био његовог старог партнера Кансина, али је Емануелу било јасно да порука долази од, њему тада још непознатог, купца. Окренуо се ка Хајнриху Судерману и убрзо су се обојица поново наднела над мапом:

“Брод сад мора да крене на север, у најближу луку ван шпанске контроле. То је Хамбург. Оданде, транспорт мора да иде копном: Хановер – Нирнберг – Минхен – Венеција – Болоња – Фиренца – Рим.”

Ханзеатски трговац је био запрепашћен:

“Па то је преко целе Европе! Више од хиљаду миља. Превести тако тешко оружје преко најмање десет граница! А не знамо ни ко је купац?”

“Знамо ко је купац. Томас Стакли, енглески племић. Овде су и два комплета папира, оба са попуњеним товарним листовима: први за коришћење у протестантским земљама – крајње одредиште је Крф, одакле треба да се снабдеју грчки устаници. Када роба уђе на територије под контролом католичких владара, тај први комплет папира се цепа и користи се други: ту већ пише да су топови намењени инвазији јеретичке Енглеске.”

Помало збуњено, Емануел Симондс је прелиставао и остале папире које је донео гласник.

“А где ће ти топови заиста да заврше?” – немачки трговац је постајао све више сумњичав.

Јеврејин је слегао раменима:

“То ћемо сазнати кад стигнемо у Рим. А можда нећемо ни тамо. Узећемо наше две хиљаде златника, поделити их и више се никада не морамо видети.”

 

XV

Ломача у Валенсији

spanish-inquisition-auto-de-fe-capital-punishment-death-by-burnig-E0T8FF

“Понећете ми икону и исплатићу Вам главницу од пет стотина златника и још сто на име камате. Немам времена да долазим у Оран. Примопредаја ће се обавити у Валенсији. Арно Ростан.”

Двадесет посто камате за шест месеци на колико је његова меница била издата – била је то сасвим добра зарада, чак и за оно време. Јакоб Кансино је, међутим, размишљао о ризику посла који му је управо био понуђен – долазак у Валенсију је могао да га доведе у смртну опасност. Јеврејима је, наиме, после Декрета из Алхамбре 1492. боравак у Шпанији био дозвољен једино под условом да прихвате хришћанство. Јакобов деда то није учинио и изабрао је одлазак – не у Солун или Дубровник, као многи његови сународници, него у много ближи Оран, додуше. И он је био шпански посед, али на њему строге одредбе Декрета из Алхамбре нису важиле.

Уз писмо, француски мисионар је послао пасош на име шпанског свештеника, припадника Тринитаријанског реда, Габриела де ла Куеве. Пасош је, наравно, био фалсификован, али то није претерано бринуло јеврејског трговца: знао је да лучка полиција у Валенсији неће претерано ревносно проверавати документе чланова елитних католичких редова Краљевине.

Па ипак, откад је обавештен о смрти свог сународника Абрахама Коена Луситана у Тангеру, Јакоб Кансино је постао неповерљив. Издао је меницу на пет стотина златника, узео икону као залогу, а месецима му се нико није јављао. Емануел Симондс у Амстердаму меницу још није поднео на наплату. Да ли Емануел није нашао продавце топова или је Абрахама смрт спречила да нађе њихове купце? Каква је сад улога француског мисионара? Само неколико дана раније по његовом захтеву је послао писмо у Бриж са инструкцијама да се роба испоручи у Оран. Сада му се нуди очекивана зарада од двадесет посто а да не мора уопште да улази у опасну трансакцију. Не мора, чак, не само да се упозна са купцима топова, него ни да уопште и види, и једне и друге…

Предлог је, нема сумње, звучао врло примамљиво. Да ли је стари јеврејски трговац, тог јутра када се, прерушен у шпанског свештеника, укрцао на брод који је из Орана полазио за Валенсију и за тренутак помислио да је у ствари био исувише примамљив? Да ли је журио да заради сто златника, или да се ослободи терета који га је притискао последњих пола године? Или су му, можда, попустили рефлекси? Одговор на то питање никада нећемо сазнати.

“Мосињор Ростан. Мало чудно место за састанак два свештеника?” – Јакоб Кансино се осврнуо око себе – “Али свеједно, надам се да имате паре? Жури ми се да пођем кући. Брод иде ујутро за Оран.”

И заиста, у Берзи свилеLonja de la Seda, комплексу зграда у касном готском стилу у центру града, било је разног света: углавном, наравно, трговаца, али и чиновника каталонске царине, затворских стражара задужених да у Кули чувају ухапшене берзанске посреднике који нису могли да испуне преузете обавезе, судија поморског трибунала,  Tribunal del Mar. По великом дворишту ужурбано су се кретали и други који су зарађивали од ове жиле куцавице трговине у Валенсији: власници соба за изнајмљивање, продавци ушећереног воћа, пријатељице ноћи које су вребале своје клијенте… Али, у целој тој шароликој маси људи, Арно и Јакоб су једини били у свештеничким одеждама.

“Зато се нећемо пуно задржавати, да не привучемо непотребну пажњу.” – Арно Ростан је левом руком узео платнену торбу са иконом, а десном је Јеврејину предао три папира – цертификата о депозиту – на по две стотине златника сваки.

Цертификати су гласили на доносиоца, а издавалац је била Taula de Canvi једна од најјачих банака Шпаније. На први поглед, све је било у реду. Неповерљив, Јакоб је поново, пажљиво, прегледао сваки папир.

“Нисте, ваљда, очекивали да носим са собом шест стотина златника по Валенсији?” – Француз је био нестрпљив – “Банка вам је, уосталом, само пар стотина метара даље низ улицу.”

Јеврејин је погледао низ улицу Portal de Valldigna према катедрали El Miguelete: из Берзе свиле, зграда банке се могла сасвим добро уочити.

“А ово Вам је и писмо Тринитаријанског реда: препорука за оца Габријела, који одлази у нашу мисију у Африци, да му сви органи власти у Валенсији изађу у сусрет. Са овим писмом, у банци ћете бити опслужени као краљевско височанство.” – рекао је Арно Ростан, а онда, помало мистериозно, додао: “Бићете први Јеврејин у овом граду у последњих сто година који је уживао такав краљевски статус.”

Из последњих реченица, Јакобу Кансину је било јасно да њих двојица у банку неће отићи заједно. Њихова мала трансакција треба да се заврши тада и ту, у Берзи свиле: Француз ће узети икону, Јеврејин три цертификата о депозиту. Видеће се, можда, тек приликом неке друге трансакције:

“Било је заиста задовољство пословати са Вама овог лета.”

***

Да је ово, међутим, његова последња трансакција – не само са француским мисионаром, него и у целом животу – Јакобу Кансину је постало јасно већ пар минута касније, на самом улазу у банку Taula de Canvi, када му се на раме одједном спустила рука:

“Јакоб Кансино, чивут из Орана? Поћи ћете са нама, Inquisición española.”

Руку истражитеља пратила су два пара намргођених очију наоружаних војника и Јакоб Кансино није имао други избор…

Недозвољен боравак на тлу Најкатоличкије краљевине, прерушавање, коришћење лажних докумената на име недавно преминулог шпанског свештеника… Већ и једно од свега тога било је довољно да Јакоб више не види светло дана. Сво троје заједно могло је да укаже и на неки много озбиљнији грех – рецимо шпијунажу. Амбициозни генерални секретар суда, escribano general, није хтео да губи време и одмах је одредио тортуру на точку: после једне сеансе мучења, сваки затвореник је много говорљивији…

Инквизиција у Валенсији била је на гласу као једна од блажих у тадашњој Европи: тортура је била ограничена на петнаест минута (римска је, на пример, мучитељу давала пуних пола сата), није било дозвољено “ломљење костију или проливање крви”, а била је изузета и у случају малолетних лица, болесника, трудница или стараца; жене су мучене само у изузетним случајевима, обично када се радило о тврдокорним вештицама за које нису постојали никакви други докази. Свакој сеанси тортуре морао је да присуствује и доктор. Инквизиција Валенсије примењивала је строжа правила у односу на цивилне судове у Шпанији и, заиста, и у односу на цивилне судове скоро свих земаља тадашње Европе, од Енглеске до Русије.

Јакоб Кансино није био баш старац, али далеко од тога да је био у пуној снази и одличног физичког здравља. Испитивачcalificador, одмеравао га је искусним оком и размишљао коју од дозвољених метода тортуре да примени. У налогу јесте био одређен точак,  potro – механизам на којем се разапињу жртвини удови – али једини точак који је имао био је у том тренутку заузет. На њему се управо налазио оптужени за мађионичарске трикове, надрилекарство и прорицање судбине; његови језиви крици испуњавали су подземну просторију.

Испитивачу је на располагању остала garrucha, механизам којим је жртва подизана за руке, везане на леђима, све до стропа, а сав терет њеног тела притискао рамена. Оптуженима који су били крхке грађе – а Јакоб је био такав – обично би за ноге био везиван додатни терет, како би појачао бол. Испитивач се коначно определио за најједноставнији метод: дављење испитаника водом преко крпе, toca, гурнуте у уста.

У том тренутку, у собу за тортуру ушао је escribano general, нешто шапнуо Испитивачу, и дао му комад папира. Овај је значајно климнуо главом, и обратио се Јакобу, којем је крпа већ била гурнута у уста:

“Чивуте, ти ћеш признати злочин који су ти ови добри људи ставили на терет. То обојица знамо. Досад се није десило да неко није признао, а да је моју тортуру преживео. Али можда би све могло да прође мање болно? Ако потпишеш овај папир никаквог мучења неће бити.”

Захвалан, Јакоб је два пута потврдно трепнуо, крпа му је извађена из уста и дата му је чаша воде. Потом му је дат и папир који је донео escribano general. У њему је писало како је Јакоб сам, у Орану, украо свештеничку одежду и сам фалсификовао писмо Тринитаријанског реда, како би у Валенсији могао да организује тајну јеврејску ћелију. Нису се помињали никакви саучесници, никаква икона, ни било какви златници…

Confessionem esse veram, non factam vi tormentorum – гласило је правило – исповест је истина, независно од тортуре. Овако састављена, Јакобова исповест, омогућавала је да се бизарни инцидент оконча брзо. Анонимна дојава, на основу којег је претходног дана ухапшен на улазу у банку, помињала је неку “тајну јеврејску ћелију” која би требало да се бави прикупљањем података о утврђењима око града…

“Судије ће ценити твоје брзо и потпуно признање. Можда ћеш само бити прогнан назад у Оран, и осуђен на пар година принудног рада? Будући да никакву штету у Валенсији ниси ни стигао да учиниш?”Испитивач је сада у разговор додао тзв. слатку пилулу – полуобећање је оптуженом стављало у изглед могућност да ипак преживи суђење – уобичајени маневар којим се олакшавало потписивање признања…

Али, оно што делује сувише лепо да би било истина најчешће и није истина. Суђење је одржано већ наредног дана и Јакоб Кансино је, на основу сопственог признања – које је било једини доказ – осуђен на смрт, и то смрт спаљивањем на ломачи. У време када је, од укупног броја оптужених пред Инквизицијом у Валенсији, на ломачи завршавало само један до два процента, јеврејски трговац из Орана, Јакоб Кансино, нашао се међу њима…

Непосредно пре него што је предат краљевској полицији, која је била задужена за техничка питања око егзекуције, Јакобу је у ћелији опет пришао Испитивач:

“Судије су данас биле мало строже. Ех, таква је била Божја воља, шта да радимо. Али, ипак можда могу да учиним нешто за тебе? Нема смисла да још додатно патиш, могао бих да удесим са џелатом да те неприметно удави, пре него што запали ватру? И да, ти би сада могао да ми даш она три папира, нема смисла да изгоре са тобом?”

Тог поподнева је јеврејски трговац Јакоб Кансино изгорео на главном градском тргу у Валенсији, заједно са још две жене оптужене за вештичарење, оним мађионичарем и надрилекаром којег су мучили на точку на дан када је ухапшен, и двојицом содомиста. За разлику од свих осталих, претходно је заиста био задављен и тако спасен много већих мука – овог пута Испитивач је одржао реч.

***

Представа је трајала око пола сата и задовољан народ се после разишао по крчмама да жеђ утоли у пиву. А у једној од тих крчми, “Сараценовој глави”, Испитивач је Арноу Ростану дао три цертификата о депозиту на по две стотине златника. Француски мисионар је Испитивачу дао два златника и платио му два пива.

“Шта ли је на тим папирима, када је овај несрећник више плакао што се од њих растаје него што ће за који минут отићи на ломачу?” – Испитивач је био помало збуњен.

“Ах, ништа посебно, чивутска посла. Нека њихова бајања против нашег Господина и Мајке Божје.” – Арно Ростан се правио да пажљиво чита шта пише у цертификатима у депозиту – “Ти чивути мисле да ће их бајања сачувати на оном свету. Добар посао си урадио, Педро.”

Поносан на похвалу од тако значајне личности, Испитивач је задовољно отпио велики гутљај пива:

“Оче, обећали сте ми и опрост грехова за оно новорођенче које сам удавио прошлог месеца? Закопао сам га у башти иза куће. Бог се заиста неће љутити на мене због тога?”

Арно Ростан је из џепа своје свештеничке одежде извадио рачун за куповину свећа и свечано га пружио свом саговорнику:

“Ја увек држим реч. Ево ти обећани опрост грехова.”

Са тим речима, Арно је устао од стола, бацио златник крчмару, рекао му да задржи кусур и упутио се ка изласку из “Сараценове главе”:

“Увек је дивота радити са неписменим људима” – помислио је када се нашао на улици.

Прошао је градским тргом, где се полако разилазио дим око спаљеног тела Јакоба Кансина. Погледао је угљенисане остатке: коначно је имао икону, макар ону лажну ако му права још није била доступна; имао је и даље својих шест стотина дуката; још једног сведока своје мале афере више није имао:

“Паметна уста не говоре превише, мртва уста не говоре уопште.”

Са тим мислима Арно Ростан се упутио у луку. Те вечери је један брод требало да исплови према Риму, наредној станици на његовом путу.

 

XVI

Превозник смрти из Вечног града

thomas-stucley350

“На пут ћемо кренути тек на пролеће. Свети отац би до тада требало да обезбеди финансирање моје експедиције. Он би хтео да његов ванбрачни син, Ђакомо Бонкомпањи постане краљ Ирске, кад је ослободимо од неверника. Али неке паре морају да дају и Шпанци…”

Капетан Томас Стакли, у друштвима у којима се кретао познат и као “Пожудни Стакли” и “Трговац смрћу”, шетао се великом собом чији су прозори гледали на Шпанске степенице. Причао је више сам за себе него за своје госте. Често је гледао кроз прозор. Крај октобра је у Вечном граду био сунчан и топао и Римљани су, својим уобичајено бучним разговорима, испунили центар града.

“Капетане, Ви имате где да сачувате нашу робу тих неколико месеци? Она неће привући нежељену пажњу власти?” – Арно Ростан се распитивао где би његови топови могли да проведу зиму.

“Папа Гргур ми је већ ставио на располагање две хиљаде добровољаца за ослобађање Енглеске од власти неверника. У наредних неколико месеци, очекујем да их буде пет хиљада. Они су овде, у једном војном логору недалеко од града, близу луке Чивитавекија, обучавају се на полигону. Ту ће и топови бити безбедни до пролећа.”

Томас Стакли, наравно, својим гостима није рекао да су тих две хиљаде добровољаца заправо ситни лопови, провалници, силоватељи и друмски разбојници – сви ухапшени последњих година по разним градовима и путевима на Апенинском полострву. Они су зарад амнестије и папског опроста свих грехова – важио је педесет дана – прихватили да крену у рат.

Уосталом, и он сам, Томас Стакли, бивши најамник у Француској, Ирској, Фландрији, командант три галије у Бици код Лепанта, хохштаплер који се лажно представљао као ванбрачни син Хенрија Осмог, повремени шпијун за разне стране, шверцер, коцкар и преварант – он сам је сада, у педесет седмој години живота, добио и прву племићку титулу у свом животу. Прву праву титулу, наиме, и то ни од кога другог него од Светог оца: постао је маркиз од Лејнстера. А заједно са титулом добио је и слуге и ађутанте, скупоцена одела и лепу двоспратну кућу на Шпанском тргу где је примао разне госте.

Све то, међутим, ниједног од његових гостију није превише ни занимало: отац Арно Ростан је био задовољан што је нашао сигурно место да његова роба презими, док не уговори коначну купопродајну цену са мароканским султаном. Исправно је проценио да ће, како се коначни војни обрачун буде приближавао, та цена моћи само да расте.

Са друге стране, Емануел Симондс и Хајнрих Судерман, који су сами сносили половину трошкова за куповину топова од холандских побуњеника, као и све трошкове њиховог дугог и компликованог превоза, најпре бродом до Хамбурга, а потом и копном кроз целу Немачку, преко Алпа до пола Италије, били су нестрпљиви да своју робу наплате:

“Оче, у последњем писму сте нам гарантовали две хиљаде златника. Када мислите да нас исплатите?” – јеврејски трговац из Амстердама је био директан.

“Чим се и ја будем наплатио и ви ћете. Видите да овај џентлмен не може да крене на пут како је било планирано, јер скупља своју војску за свету мисију. Сачекајте још само пар месеци.” Арно Ростан је покушао да код својих пословних партнера пробуди заспала верска осећања – “Овај наш мали посао није само комерцијални подухват, него саставни део једне велике, богоугодне, мисије.” 

Са тим речима, француски мисионар је узео крст који му је висио око врата, пољубио га и окренуо ка небу, мрмљајући нешто на латинском. Двојица трговаца са севера су се само згледала:

“Не долази у обзир да чекамо пола године. Ми смо рачунали на овај посао, који смо закључили са Вама оче, а не са енглеским авантуристом. А и не мешамо трговину и политику.”

Француз је, на први поглед, изгледао разочарано – али је управо такав исход  и прижељкивао. Слегао је раменима немоћно, а потом из своје торбе извадио једну стару и офуцану платнену торбу:

“Ако не можете да чекате, онда сте ме – Бог ми је сведок – довели у јако непријатан положај. Као џентлмен, и човек који је свој живот посветио Свевишњем, ја сад немам други избор него да вам предам овај вредни предмет, иако он вреди знатно више од договорене две хиљаде златника, и мада ја уопште не сносим кривицу за споро окупљање добровољаца господина Стаклија.”

Симондс и Судерман су збуњено посматрали икону:

“Шта је  сад ово? Нека грчка мазарија на дрвету?” – упитали су, са изразима неверице, обојица готово у глас.

“За овај мали комад дрвета, венецијански дужд ће платити колико год тражите. А све што будете тражили мање од три хиљаде златника, то ће са ваше стране бити равно поклону.” – француски мисионар је тугаљивим гласом објашњавао вредност предмета који им је управо дао, глумећи како се растаје од хиљаду златника.

Састанак је полако приведен крају – Стаклијев официр Херкул де Мастро од Пизе ће сутрадан отићи до царинског складишта код Порта Номентано, показати папску потврду да се ради о материјалу за Свети рат, и топови ће, до краја недеље, бити у логору за обуку где ће и провести наредну зиму. Арно Ростан је својим продавцима испоручио платнену торбу са иконом, и тиме их исплатио. Убрзо су се сви разишли.

Тек нешто касније, на улици, двојица трговаца су почела са жучном расправом:

“Ако су ово топови за Свети рат против Елизабете у Ирској, зашто нам је најпре речено да ће нас енглеска флота штитити на путу из Брижа, а потом да су Португалци сазнали за испоруку?” – питање трговца из Келна звучало је сасвим логично – “Коме је ово оружје заиста намењено?”

Исто питање је поставио и месец дана раније у Брижу – да би сада поново добио врло сличан одговор од свог партнера:

“Што се нас двојице тиче, никакви топови никада нису ни постојали. Они су сада проблем овог Француза, његовог превозника и његовог купца, ко год то био. А наш проблем је да покушамо да добијемо неке паре за ову икону.”

“Оних три хиљаде златника о којима је говорио Ростан?”

“Или барем оне две хиљаде, колико нам је обећано.”

“Или барем хиљаду, колико су нам били трошкови. Или барем било шта.” – помислио је Емануел Симондс у себи, али није хтео да плаши синдика Ханзе. Ко зна, вероватно ће му још бити потребан.

Следећег јутра, након што су исплатили људе са којима су довезли робу из Хамбурга, одјахали су на север, према Трсту. Из те поспане аустријске луке могли су безбедно да преговарају са Венецијанцима о икони, а да не ризикују да заврше у некој тамници.

Јеврејин и Немац су тако, сасвим невољно, тог дана у Риму постали трговци уметничким делима – иако тада још нису знали да се ради о фалсификату. Енглез је опет, сасвим вољно, постао превозник смрти – иако тада још није знао да је управо уговорио превоз своје сопствене смрти.

 

XVII

Дубровник: мала ноћна размена

dubrovnik-oldmap

Пет хиљада златних рајнских гулдена – годишњи данак који је Царству по мировном споразуму из Једрена плаћао аустријски цар Максимилијан био је рецимо тридесет хиљада – била је то прилично висока цена за једну малу икону.

Када је, средином новембра 1577. године, добио писмо свог уходе у Трсту, да један немачки трговац по крчмама у граду тражи две и по хиљаде златника за једну “стару и вредну грчку икону”, Мехмед паша Соколовић је одмах знао о чему се ради. И одмах је у Трст послао шифровани одговор: удвостручите цену, али икону не смеју да купе Венецијанци.

Наравно, ако би успео да први купи икону, Мехмед је могао да од несрећног Венијера тражи и двоструко више. Уосталом, писма која је из Венеције слао својој сестри од стрица и Мехмедовој ташти, иако пуна двосмислених речи и скривених порука, нису могла да сакрију Себастијанов очај. Али, искусни политичар је добро знао да највећа вредност коју би Ходогетрија могла да има за Високу порту није био у новцу, него у утицају који би – ако би је имао у рукама – преко ње могао да оствари на Себастијана Венијера. 

Јер, није се више радило само о једном племићу, него о целој Републици Светог Марка. Средином јуна је умро стари дужд Алвизе Мочениго, губитник Кипра, а изборни колегијум од четрдесет једног слободног грађанина Венеције једногласно је на његово место довео победника код Лепанта, Себастијана Венијера.

У том тренутку, вредност укупне имовине Мехмед паше Соколовића била је негде око осамнаест милиона дуката – сваки гувернер неке отоманске провинције којег би поставио плаћао би му годишње око двадесет хиљада дуката. А поставио их је, до тада, преко половине. Она друга половина, коју је задржао на својим местима, плаћала му је још више. Оних неколико, којима је, негде у лавиринтима империјалне администрације, задржао катул ферман, откупљивали су своје главе за по сто хиљада дуката.

Зато је Мехмед паша Соколовић одлучио да Мадону Никопеју од немачких трговаца откупи сам, у своје име, да за ту операцију не користи државне паре него сопствене, и да мали осликани комад дрвета буде његово лично тајно оружје, оруђе или монета – видеће се већ шта – у даљим пословима са лукавим Млечанима.

***

Размена је обављена дискретно, последњег дана 1577. године, у Дубровнику. Трговци Емануел Симондс и Хајнрих Судерман донели су малу платнену торбу са комадом дрвета, а архитекта Мимар Синан, један од најповерљивијих људи Великог везира Мехмед паше Соколовића, велики платнени џак са златницима – био је тежак око петнаест килограма.

То злато је дубровачкој царини на улазу у град пријављено као вишак пара преосталих од радова на Вишеградској ћуприји – једној од Мехмед пашиних задужбина у његовом родном крају – коју је претходног месеца, после шест година радова, коначно завршио. Преостали новац се враћао у Цариград, бродом “Махмудија” који га је чекао у луци…

Под лелујавим осветљењем крчме у малој улици поред Страдуна Мимар Синан није могао да провери да ли је комад дрвета заиста Мадона Никопеја – изгледало је, на први поглед, да јесте – нити је било времена да двојица трговаца преброје баш сваки златник и утврде има ли их тачно пет хиљада – изгледало је, на први поглед, да их има.

Није било паметно привлачити превише пажње – доушници дубровачког Малог већа су се ионако мували по граду. Била је то трансакција високог ризика: и за икону, и за злато, али и за главе. Торбе су размењене испод стола, наручени чај брзо попијен, а тројица људи су одвојено кренула ка бродовима који су их чекали у дубровачкој луци.

Сутра ујутро, првог јануарског дана нове 1578. године, из ње ће готово истовремено испловити две витке баркасе. Али, чим су напустили луку, бродови су се раздвојили: “Темперанца” је узела курс према северу, ка Трсту, а “Махмудија” према југу, ка Цариграду.

XVIII

Смрт у Венецији

220px-Canaletto_-_Bucentaur's_return_to_the_pier_by_the_Palazzo_Ducale_-_Google_Art_Project

“Наноси боје су сувише свежи, види се да је више пута накнадно испирано, како би изгледало старије. Дрво је, опет, највише педесетак година старо. И, ово је липово дрво а Ходогетрија је израђена од четинара. Serenissimo Principe, ово јесте фалсификат, мада морам да кажем, врло добар. Готово савршен.”

Млади човек је слегао раменима, као неко ко не воли да саопштава лоше вести али му је то, овог пута, ипак запало. Потом је, полако, са десног ока скинуо лупу. Доменикос Теотокопулос, позван за ту прилику из Рима, да за две стотине дуката изврши експертизу Мадоне Никопеје, још увек није био познат по свом уметничком имену, Ел Греко – оном под којим ће ући у историју шпанске Ренесансе. Ипак, већ је тада, у својој тридесет седмој години, био највећи ауторитет за грчке иконе на Средоземљу.

У лицу Себастијана Венијера није било ни капи крви – оно је било бело, као мермерне плоче на Тргу Светог Марка, испод прозора поред којег су обојица стајали. Тек осам месеци био је венецијански дужд – почаст која, после смрти његовог претходника Алвизе Моченига, није могла да измакне победнику код Лепанта – а зли усуд га је већ стигао?

“Можда да ипак затражимо и неко друго мишљење, само провере ради, наравно? Паола Веронезеа, на пример, или можда чак и Тинторетово? Шта мислите?” – упитао је свог госта после неког времена. Више реда ради.

“Serenissimo Principe, наравно да можете питате још неког. Наравно, једино Тинторето долази у обзир. Нико други се не разуме довољно. Иако, искрено, мислим да би вам он рекао исто што и ја.”

Док је изговарао последњу реченицу, у изразу лица Ел Грека могла је да се примети блага увређеност. Како би, заиста, тај Јакопо Тинторето, Венецијанац, могао да се разуме у византијске иконе боље од њега, Грка?

Али дужду тако нешто није ни падало на памет. Тинторета, свог комшију, познавао је већ деценијама – био је то један јако брбљив стари човек – па ако би којим случајем и он утврдио да је Мадона Никопеја фалсификат, о томе би за неки дан брујала цела Венеција. Овај млади Грк ионако за неколико дана иде у Шпанију и неће га више никада ни видети.

Дужд је одмахнуо руком, као да жели да каже да је и сам схватио бесмисленост свог предлога. Онда је очима дао знак свом секретару да грчком сликару исплати обећану награду и испрати га:

“Рачунам на вашу дискрецију, Теотокопулос. Прихватили смо цену, четири пута већу цену од уобичајене, зато да бисте држали језик за зубима.”

“Нико неће знати, Serenissimo Principe, да сам икада био у овој палати. А још мање да сам урадио ову експертизу.”

Са тим речима, Ел Греко се поклонио и изашао из дуждевих одаја. Његов животни пут, од Кандије на Криту где је рођен, преко Рима и Венеције, до Толеда у Шпанији где ће се завршити тек у наредном веку, био је на почетку. Венијеров се, међутим, ближио свом крају.

***

“Мој најдражи рођаче,

Користим прилику да вам уз пакет који сте добили пошаљем и ово писмо. Љубазношћу мог зета, од немачких трговаца из Трста недавно је откупљена Ходогетрија. 

Он жели да вас подсети на реч коју вам је дао пре пет година, када је закључен мир: ако се икона икада нађе у земљама, или на водама, под влашћу Полумесеца, она ће бити враћена Републици Светог Марка, којој и припада.

Увек ваша,

С.” 

И ништа више није било написано, зеленим мастилом, на малом парчету – око четврт фолија – пергамента. Ипак, Себастијано Венијер је одлично знао то китњасто написано слово “С”: био је то потпис његове рођаке Сесилије Венијер…

Зашто су Мехмедови изасланици у јануару тражили тајни састанак у Херцег Новом да би предали његовим људима тај пакет? Како је могуће да за њега нису тражили никакав новац? Да ли су му намерно послали фалсификат, или су и њих преварили “немачки трговци из Трста”? И да ли ти трговци уопште и постоје? Или су и лажна икона и писмо само начин на који лукаве Османлије, баш сада на почетку његовог мандата, желе да подсете како нису заборавили његову мрачну тајну?

Кратак фебруарски дан, последњи у 1578. години, ближио се свом крају. Сунце је полако залазило иза брда западно од града док је источни хоризонт, онај изнад Јадранског мора, већ био у тами. Трг Светог Марка почео је да се пуни људима, чија су лица била сакривена под карневалским маскама. Било је то последње вече поклада, и за све своје грехове из претходне зиме узорни грађани Венеције су, као и сваке године, оптужили лутку од сламе која се налазила на челу поворке – господара карневала. Испод прозора Дуждеве палате већ се правила велика ломача…

Са свог прозора, Себастијано Венијер је посматрао људе којима су маске, бар у тој једној, од педесет две недеље у години, омогућиле анонимност. Да ли ће Ходогетрија, коју је тог јутра добио, макар била и лажна, бити његова маска? Хоће ли се са том маском појавити на церемонији венчања са морем, на дан Вазнесења Господњег, када би дужд сваке године бацао прстен у море?

Како се судбина тачно поиграла са њим, и да ли је судбини у томе неко и помогао, вероватно се никада неће тачно сазнати. У сваком случају, негде пред поноћ, стари дужд је, већ уморан, из своје радне собе отишао у спаваћу, у другом крилу палате. И Мадону Никопеју и писмо из Цариграда оставио је на столу. Није још био одлучио шта да ради са њима.

Једни су после тврдили како је заборавио да угаси свећу, други како је заборавио да затвори прозор, па је нагли удар западног ветра са карневалске ломаче однео запаљену сламу а ова захватила завесу од фине сиријске свиле… Било како било, пожар је захватио Дуждеву палату негде око један сат после поноћи, у ноћи између уторка и среде, 28. фебруара и 1. марта. Ватрогасци, тек пробуђени после веће количине попијеног вина, окупљали су се готово пола сата. До четири ујутро, већи део палате био је изгорео. У њему, и икона и писмо који су ненадано стигли из Херцег Новог…

Наредног дана, у четвртак 2. марта, Себастијано Венијер је послао белешку Већу Десеторице:

“Мадона Никопеја је недавно била изнета из Ризнице како би грчки сликар Д.Т., велики ауторитет за византијске иконе, утврдио шта је неопходно предузети како би се Ходогетрија заштитила од зуба времена. Како његов посао још није био завршен, икона је привремено остала у дуждовим радним одајама. Била је Божја воља да страда у пожару.”

А у петак, 3. марта 1578, негде пред зору, у осамдесет другој години, завршио се и овоземаљски живот Себастијана Венијера, победника код Лепанта. Пошто је на месту дужда провео мање од годину дана, није још ни стигао да обави церемонију венчања са морем. У службеним хроникама Републике Светог Марка остало је записано да му је “срце препукло од туге када је видео колику штету је Дуждевој палати начинио изненадни пожар”.

Неслужбено, његови савременици су тврдили како је такав исход сам убрзао, испијањем отрова који му је један швајцарски медикус припремио још неколико година раније…

Белешку коју је добило претходног дана Веће Десеторице је прихватило без расправе – и наравно одлучило да је задржи у тајности. Ел Грека нико није тражио, а и да јесте, не би га нашао – тог јутра је он, наиме, кренуо за Шпанију.

 

XIX

Алжир: побуна јаничара

14986473-old-illustration-of-the-fig-tree-algiers-bazaar-created-by-allon-and-prior-published-on-il-mediterra

Родриго де Сервантес је у Барселони на обећану гаранцију Тринитаријанаца, ипак, морао да сачека неколико месеци. Отац Арно Ростан је, пре него што би је однео старешини Реда на потпис, хтео да се увери да је његов пословни партнер, Абрахам Коен Луситано, обавио свој део погодбе. За све то време, док је јеврејски доктор путовао до Палерма и Малте, на Малти чекао да руски иконописац заврши фалсификат, а потом лажну икону однео свом сународнику Јакобу Кансину у Оран, Родриго је бесциљно лутао по Барселони. Па ипак, ствари су почеле да се померају са мртве тачке…

Почетком маја 1577. године, када је из Тангера добио шифровану поруку: “Канаринац је у кавезу”, Арно Ростан је знао да је примопредаја иконе обављена успешно и да је дошло време за наредну фазу операције.

Пре него што је и сам кренуо за Тангер, досадном Шпанцу је предао гаранцију Тринитаријанског реда – обећање да ће исплатити хиљаду златника за ослобађање Мигела де Сервантеса – на основу које ће га гусари, привремено, пустити из тамнице, али без права да напусти Алжир, све док не стигне новац.

***

“Није те било више од пола године каурине? Овде се веровало да си брата препустио његовој судбини. Али, ти ни сада немаш новац?” – глас Араба Ахмеда, алжирског беглербега и капудан-паше гусарске флоте, звучао је помало претећи.

“Часни пашо, није данас лако пронаћи хиљаду златника. Ми смо сиромашна породица. Али, успео сам да обезбедим гаранцију Тринитаријанаца. Они овде послују већ деценијама и до сада се није догодило да своју реч нису поштовали.” – Родриго је предао паши папир из Барселоне.

“То већ изгледа мало боље.”Араб Ахмед није наравно знао шпански, нити је знао да чита, па је предао гаранцију свом драгоману који ју је пажљиво проучавао – “Твог брата ћемо пустити из тамнице, али само на три месеца, на колико гласи ова гаранција.”

Родриго се дубоко наклонио у глас захвалности и, по протоколу који су алжирски гусари, мада помало искривљеном, преузели са Високе порте, почео да излази из сале за аудијенције ходајући уназад. Кад је дошао до самог улаза зауставио га је глас Араб Ахмеда, за нијансу или чак две хладнији од претходног:

“Можеш остати у граду и сачекати да ти брат изађе из тамнице. Можеш и да проведеш неко време са њим. Како год хоћеш, јер песак из твог часовника је почео да цури данас. Ако се не вратиш за три месеца са новцем, питање је да ли ћеш брата следећи пут затећи живог.”

***

Тако је прошла и зима те 1577/1578. године. Мигел де Сервантес је у Алжиру, на привременој слободи, чекао одлазак кући, његов брат Родриго је у Сеути покушавао да прикупи паре, отац Арно Ростан, сада слободан од обојице својих саучесника Јевреја, чекао да топови поскупе, а Томас Стакли у Риму да му папа прикупи довољно криминалаца који би хтели да буду добровољци у његовој малој најамничкој дружини. Та дружина је у међувремену нарасла на четири хиљаде војника, од којих је половину обезбедио папа, а половину регрутовао сам Стакли, за новац добијен са шпанског двора.

У марту, док су Венецијанци сахрањивали Себастијана Венијера и оправљали изгорелу Дуждеву палату, Томас Стакли је коначно испловио из Чивитавекије код Рима.

Флота од десет бродова, шест ратних и четири транспортна, кренула је за Кадиз у Шпанији. Једино се Морски коњCavallo Marino, већ прилично расходована трговачка галија коју је Стакли поносно прогласио “адмиралским бродом”, зауставила и у Орану. Под окриљем ноћи, највернији од његових морнара искрцали су педесет топова, и кроз градска врата, Порт де Канастел, однели их у двориште Катедрале Светог Луја. Стражари на вратима, а и старешина катедрале, подмићени са пар златника Арноа Ростана, сасвим згодно су окренули главе на другу страну…

“Пуно среће у Вашем походу на Ирску, маркиже од Лејнстера.” – француски мисионар је извадио испод своје свештеничке одежде две кесе са по педесет дуката, уговорену цену за превоз робе – “Нећете имати проблема што сте успут превезли и топове јеретичке Елизабете?”

“На ту матору и јалову кобилу не дајем ниједан мој прдеж.” – одговорио је Томас Стакли, бахато као и увек након што би попио неколико пива.

Са првим зрацима сунца, и Cavallo Marino је испловио из Орана за Кадиз. Тамо је Томас Стакли својим следбеницима издао пасоше Краљевине Ирске. Краљевина, додуше, није постојала, али су бар пасоши изгледали величанствено, на луксузном папиру… А педантна поморска инспекција главне шпанске западне луке утврдила је да су и дрвенарија и конопци на скоро свим бродовима већ поприлично трули, па је шпански краљ Филип Други упутио Стаклија да пре поласка на север сврати до Лисабона, како би их поправио у тамошњем Арсеналу.

Стаклија је у Лисабону чекао и вођа ирских католика, Џемс Фицморис, тада папски нунције у Мадриду, задужен за политичку контролу целе експедиције. Али, на његово ужасавање, енглески авантуриста је, преко ноћи, прихватио понуду португалског краља Себастијана да се, са својом војском, придружи његовој експедицији која се тих дана припремала за Мароко. Обећао му је титулу барона, онолико поседа колико може да заузме, монопол на трговину златним прахом са земљама јужно од Сахаре, и све друго што се, у крсташким ратовима, обично обећава…

Томас Стакли није случајно носио надимак “пожудни Стакли”, и чувши лепа обећања, очи су му засијале тако да је одмах једну мисију заменио другом:

“Ја Ирску најбоље познајем. Нема тамо ничег што џентлмен може да добије, осим глади и вашки.”

Хорацио Грацијан је папском нунцију касније покушао да објасни како је и марокански султан, у ствари, Елизабетин савезник против две католичке краљевине, па је свеједно да ли се борба против јеретика води на пољима Ирске или на песку Марока, али је штета већ била направљена. Готово половина Стаклијеве војске – сви Ирци и неки европски најамници – напустила га је: од четири хиљаде колико је у априлу кренуло из Чивитавекије у Лисабону су крајем маја остале само две – углавном оних италијанских криминалаца који заиста нису имали где да се врате.

И тако је постављена сценографија за завршни чин ове мелодраме.

***

Са стрпљивошћу играча покера, Арно Ростан је у Орану прикупљао вести о рату у Мароку, који је већ био само питање времена: раније месеци, сада недеља. Од Араб Ахмеда у Алжиру добио је већ неколико шифрованих писама, у којима се вођа алжирских гусара распитивао о томе кад ће обећани топови да стигну. Топови су, већ скоро месец дана, били у подрумима Катедрале Светог Луја, а похлепни француски мисионар је одуговлачио: у сваком одговору на Араб Ахмедово писмо, повећавао је цену за по неколико стотина златника, наводно због “непредвиђених трошкова у путу”.

Крајем маја, док се Стакли у Лисабону предомишљао да ли више може да добије од ирске или мароканске експедиције, једна закаснела плата јаничарског гарнизона у Алжиру довела је до побуне, у којој је Араб Ахмед изгубио главу. Безвлашће је трајало неколико дана, а потом је Улуџ Али паша Окијали, капудан отоманске флоте, интервенисао регуларним трупама.

Показало се да је овај изненадан догађај, међутим, био срећан по Мигела де Сервантеса. Како паре за његов откуп још нису биле стигле, а гаранција Тринитаријанског реда чак двапут истекла, непредвидиви Араб Ахмед био је већ изгубио сваку наду да ће новац икада видети и, врло љут, одлучио да Сервантесу одруби главу. Судбина је хтела да је то планирао баш за онај дан у чијем су јутру побуњени јаничари одрубили његову…

Мигел де Сервантес је тако само враћен у затвор – онај исти из којег је годину дана раније пуштен – али је бар имао прилике да новим властима – и то Улуџ Алијевом заменику, Рабадан паши – исприча једну надасве занимљиву причу о икони и откупу…

***

“Ако имате топове, прихватамо цену од две и по хиљаде златника у готовом, ослобађамо Шпанца и враћамо вам гаранцију на хиљаду златника коју сте дали прошле године…”

“Аха, неверници су сад прихватили и цену од три и по хиљаде.” – помислио је отац Арно Ростан док је читао последњу шифровану поруку из Алжира – “То је седамдесет златника по топу, четири пута скупље него било где у Европи. Догорело им је ноката…”

“…али, ако их не будете имали до краја ове недеље, сваки договор отпада. Нама више неће ни бити потребни.”

Уз дубоки уздах – било је јасно да се мала игра ближи свом крају, а са њом и могућности за зараду – француски мисионар је узео перо и умочио га у мастило:

“Наша гаранција је већ одавно истекла. Са Шпанцем урадите шта год хоћете. Дођите за три дана са три хиљаде златника и однесите топове.”

Три дана касније, у крчми код Порт де Канастел у Орану, док су чекали да на капији почне смена у којој су стражари били већ поткупљени, Рабадан-паша је, са изненађењем више искреним него одглумљеним, запитао Арно Ростана:

“Зашто сте оног шпанског несрећника препустили његовој судбини? Већ скоро три године је сужањ. Нудили смо вам две и по хиљаде златника и његов живот. Зар вам његова глава не вреди више од ових петсто? А добили сте и икону?”

“Честити пашо, замислите! Тај шпански преварант нам је дао лажну икону уместо праве! Бог нека се смилује његовој души, али таква мазарија може да се нађе на Леванту за пар десетина дуката. Него, дајте ви ове три хиљаде, носите топове, са Шпанцем радите шта хоћете, и остајте ми здраво.”

***

Већ је одавно била пала ноћ када је караван камила, натоварен топовима, полако кренуо. Дошао је са истока, из Алжира, а наставио на запад према мароканским земљама. Намерно кажемо земљама, а не граници, јер праве границе тада није ни било.

Рабадан паша био је на свом путу да преузме команду над отоманским јаничарима у Мароку, у бици која је требало да одлучи судбину ове земље на крајњем северозападу Африке. За Рабадана, она је била џихад, за Себастијана крсташки рат, за двојицу зараћених мароканских султана, мала свађа у породици.

Захваљујући том похлепном Французу, сада је имао и своју артиљерију, која је могла пресудно да реши исход битке. За тренутак је размишљао да ли да одмах пошаље назад у Алжир гласника са наређењем да се Мигел де Сервантес у тамници удави гајтаном, као што му је при поздраву саветовао Француз?

Онда је решио да одлуку о томе, ипак, одложи до завршетка битке. Негде дубоко у Рабадан паши, сазревала је сумња, подстакнута толико нападним Арноовим инсистирањем да је икона Мадоне Никопеје само безвредан фалсификат:

“Да је заиста лажна, који би европски трговац оружјем прихватио да испоручи педесет топова све довде? Или можда овај свештеник жели да се преко мене реши незгодног сведока? И где се та икона уопште сада налази?”

 

 XX

Битка код Ксар ел Кебира: погибија трију краљева

1578_alcacer_quibir

Била је то битка коју су, подједнако, прижељкивали и старо племство, и вечна црква, и нова меркантилна буржоазија Португала. Први и други, јер су очекивали да нова колонијална експанзија поврати њихов положај у друштву, све више угрожен развојем трговине и јачањем новчаног капитала. Трећи, јер су веровали да би стављањем унутрашњости Марока под португалску контролу учврстили монопол на трговину златом, стоком, пшеницом, шећером и робовима са Мауританијом, Нигером и Малијем, и целим подручјем западне Африке.

Била је то битка која се у свести луситанских елита припремала већ десет година – још откад је краљ Себастијан, у четрнаестој години, превремено проглашен пунолетним и започео своја адолесцентска сањарења о великом крсташком рату. Узалуд су била упозорења његове мајке Јоане и ујака, шпанског краља Филипа Другог. Узалуд су били и извештаји Хорација Грацијана на Ратном савету, да њихов фаворит у Маракешу, Абу Абдалах, ни издалека није толико јак колико се представља.

Са сваком годином која би протекла, утицај ратне фракције у Лисабону је јачао: трговци са причама о путевима кроз пустињу којима пролазе каравани пуни злата; свештеници који су тумачили мистичне визије Богородице и анђела; амбасадори на страним дворовима са вестима о десетинама хиљада добровољаца из целе Европе који једва чекају да се на песку Марока боре за славу распетог Христа…

Флота је испловила из Лисабона, 24. јуна 1578. Прва станица је био шпански Кадиз – тамо се португалском експедиционом корпусу придружило око две хиљаде добровољаца из Шпаније.

Друга станица је био Тангер – где је гувернер Антонио Конинк био задужен за прихват добровољаца из Европе. Они који су краљу Себастијану били представљени као такви у стварности су били обични најамници: око три хиљаде из Фландрије и Немачке и неких шест стотина Италијана које је Томас Стакли повео у инвазију Ирске али су завршили у Африци.

Све заједно, под португалском заставом налазило се око осамнаест хиљада војника. Непријатељ је био знатно бројнији: извештаји Хорациових ухода са југа разликовали су се, али ниједан није ишао испод четрдесет, већина је помињала око педесет, а неки чак и целих шездесет хиљада војника.

***

“Можда би било боље да не идемо у унутрашњост земље, Величанство. Да распоредимо војску у Тангеру и Сеути и сачекамо појачања.” – по обичају Хорацио Грацијан је био опрезан.

“Нама још треба да се придружи двадесет хиљада пешака и пет хиљада коњаника Абу Абдалаха. О његовом престолу се овде ради.” – опет по обичају, Антонио Конинк је био неопрезан.

Краљ Себастијан се, на том последњем Ратном савету пред напуштање утврђене зоне под португалском контролом, још увек двоумио. Четири године раније, успео је да победи бројно надмоћнију али слабије наоружану војску мароканских племена. Може ли се таква ратна срећа сада поновити?

“Имамо четрдесет топова Величанство. Неверници немају ниједан. Ова битка ће бити завршена и пре него што почне.” – енглески авантуриста Томас Стакли деловао је самоуверено – “Ја ћу са својим Италијанима преузети најтежи део борбене линије, у центру. А португалска коњица може да обиђе противника са крила.”

Хорацио Грацијан је тог јутра у Тангеру добро знао да његове патроле нису успеле да пронађу брод са севера који је превозио топове за непријатеља. Али је имао и извештаје ухода из Орана који су потврђивали да се француски мисионар Арно Ростан у јуну састао са Рабадан пашом, отоманским гувернером Алжира, који је био у пратњи непознатих странаца. Странци су, јавиле су уходе, причали арапски са приметним мароканским акцентом. Можда је, у последњи час, промењена траса којом су топови превезени из Фландрије? Можда је непријатељ у међувремену успео да сазна за замку која је припремљена.

Али Хорацио Грацијан није желео да са присутнима подели своје недоумице. Уместо тога, подсетио их је на једну сасвим другу, мада исто тако важну, чињеницу – њихова очекивања од савезника у Маракешу су била претерана:

“Абу Абдалах нема на располагању двадесет пет хиљада војника. Нема ни пола од тог броја. А од половине коју има, половина се налази на јужној граници, где сузбија побуну племена. Ако у Арзилу дође са шест хиљада, биће добро.”

Однос снага је, међутим, био јасан: ратна фракција је била премоћна. Август је већ скоро почињао, и даље оклевање би могло погрешно да се схвати, као кукавичлук. Кортес – а готово пола Кортеса је било ту, са својом војском – је одавно вршио притисак на двор да се двовлашће у Мароку већ једном оконча, трговци да им се оружјем обезбеди приступ јужним трговачким рутама, у лисабонским црквама су већ недељама трајале службе божје за победу витешког оружја…

“Морамо делати брзо и спречити да непријатељ добије подршку од мухамеданаца из Алжира. Сутра подижемо логор, и идемо на југ, у Арзилу. Чим се тамо спојимо са Абу Абдалахом, марширамо на Фез.” – краљ Себастијан је коначно саопштио своју одлуку.

Да ће то бити последња одлука у његовом кратком животу, у том тренутку још увек није могао да зна.

***

Први петак у августу је освануо ведар. Са раним зрацима сунца, португалска војска и њени савезници из Маракеша почели су да формирају борбени распоред. Како је претходних дана и сам тражио, центар је са својим Италијанима, немачким и фландријским најамницима,  и шпанским добровољцима, држао Томас Стакли. Северно, лево, крило португалски витезови, а јужно, десно, арапски ратници Абу Абдалаха. Краљ Себастијан је пројахао испред целог фронта, охрабрујући војнике из разних земаља, који су се борили са сасвим различитим мотивима, и под различитим заставама.

Португалско племство чекало је победу у свом првом великом крсташком рату против неверника. Абу Абдалахови Маври су чекали победу над самозванцем из Феза, прижељујући цео Мароко само под влашћу њиховог владара, и све куће, жене, стоку и остали ратни плен, само за себе. Стаклијеви Италијани, разбојници пуштени из затвора, чекали су да своју слободу откупе победом. Холандски и немачки најамници чекали су, наравно, да буду исплаћени. Али, сви они су претходно морали да победе.

Са друге стране не тако широке реке Лукос, Абд ел-Малек и његов брат Мансур обишли су своју војску. Њену претходницу сачињавали су муслимани протерани из својих вековних домова на Иберијском полуострву. Браћа су исправно процењивала да ће њихов мотив да се освете мрским хришћанима бити највећи. Тек иза њих су биле распоређени војници оних мароканских племена која су се определила да подрже Абд ел-Малека. У резерви, јаничари Рабадан-паше, отоманског гувернера Алжира.

Португалци су први кренули у напад, око девет ујутро, очекујући слабо наоружаног противника. Да би оставио утисак на непријатеља, али и на остатак своје војске, Себастијан је први јуриш наредио оклопљеној коњици. Са португалском краљевском заставом на челу – пет плавих штитова на белом пољу, оивичених са седам златних кула на црвеном пољу – и са преко двадесет застава свих племићких породица луситанске монархије, под теретом тешког оклопа и са војном музиком која ју је пратила, ова формација се покретала споро. Јуриш је пре личио на свечану параду него на војну операцију. Тако спори, били су одлична мета за јаничаре Рабадан паше који су их заобишли са десне стране и тако на самом почетку битке пореметили борбени поредак најбољих Себастијанових трупа.

Потом су размењени први плотуни из мускета у центру борбеног распореда: Стаклијеви најамници против Абд ел-Малекове пешадије, углавном састављене од мухамеданаца протераних после Реконквисте. Енглески авантуриста је рачунао да ће његови војници, искуснији и боље наоружани, лако пробити непријатељски центар и тако Рабадан пашине јаничаре одсећи од главнине Абд ел-Малекових снага. Да би добио на времену, није дозволио ни уобичајену артиљеријску припрему – то је била његова прва тактичка грешка.

Непријатељ није ометао прелаз реке Лукос, што је Стаклија учврстило у уверењу да се ради о трећеразредној војсци, и тада он чини другу грешку, која ће се на крају показати судбоносном: уводи делове свог контингента у контакт са непријатељем, пре него што је главнина још и прешла реку. Првих неколико стотина фландријских најамника већ су у борби, прса у прса, италијански контингент, на чијем је челу сам Стакли, тек се формира у борбену линију на обали, а трећи, немачки, налази се још на средини реке.

Некако баш у то време, на раздаљини од мање од две стотине метара, он по први пут уочава топове, вешто камуфлиране иза ниског растиња. Први плотун, из петнаест цеви, иде преко глава Фландријаца и погађа по средини италијански поредак. Одмах потом, док се оруђа из којих је испаљен први плотун припремају за наредни, из других петнаест цеви иде и други плотун.

“Неверници имају некога ко зна да рукује артиљеријом” – помислио је Стакли у том тренутку.

Помислио је, али није стигао да каже било шта, јер га једно ђуле од петнаест, из другог плотуна погађа право у горњи део ногу, од којих остаје безоблична маса крви, меса и костију, док му се црева расипају по песку.

Томас Стакли можда заиста “не би дао ниједан свој прдеж за матору и јалову кобилу Елизабету”, али је свакако иронија судбине да је баш ђуле из једног од педесет њених топова, оних истих које је пар месеци раније он сам превезао из Чивитавекије до Орана, у августу окончало његов живот на пољима Марока. О свему томе, наравно, ништа није знао маварски коњаник који је, пљачкајући Стаклијев леш неких пола сата касније, био неизмерно срећан када је нашао две кесе са по педесет дуката: непотрошену превознину смрти.

***

Већ на почетку трећег сата, битка се претворила у кланицу.

Са погибијом Томаса Стаклија сви италијански најамници дају се у безглаво бекство, у којем се сударају са немачким контингентом на средини реке Лукос: једни иду напред, други назад, да би на крају заједно били идеална мета за наредне артиљеријске плотуне.

На левом крилу, и португалска коњица прелази у повлачење, у којем се, под тежином оклопа људи и коња, стотине витезова дави у реци. Ту, претпоставља се, гине и сам краљ Себастијан. Претпоставља се, јер његово тело никада није пронађено – што ће постати основа једног новог мита…

На десном крилу, снаге два мароканска племена која су битку започела као војници португалског савезника Абу Абдалаха, усред битке мењају страну: да би били прихваћени од друге стране, на лицу места одлучују да несрећном Абу Абдалаху одсеку главу, секиром на неком пању. Ту главу потом носе у шатор победника, на врху копља, заједно са белом заставом…

Већ око један сат после подне, све је било готово: до морске обале, под заштиту утврђене португалске енклаве у Арзилу, стиже само неких стотинак најсрећнијих, они које је својом вештином успео да извуче Хорацио Грацијан.

На пољима око Ксар ел-Кебира остало је око шест хиљада мртвих, међу њима цвет португалског средњовековног племства: готово да није било и једне луситанске племићке породице којој нека мушка глава није погинула у Бици трију краљева.

Заробљено је и свих четрдесет топова које је непријатељ донео на бојно поље, и оставио иза себе у паничном бекству. Заједно са оних педесет које је Абд ел-Малек купио од Арно Ростана, Мароко ће имати артиљерију са готово сто цеви, и тако наредних деценија бити једна од јачих армија у западном Медитерану. Сам Абд ел-Малек, већ у годинама и болестан, није успео да преживи тај дан: у старим хроникама пише да је пребледео, почео да се зноји, и пао мртав са коња; данашњи лекари би, вероватно, рекли да се радило о симптомима срчаног удара. Његова смрт је, по тадашњим обичајима, сакривена од војника до краја битке, док је команду – а касније и престо уједињеног Марока – преузео његов брат Мансур.

А заробљено је и око петнаест хиљада непријатељских војника: европских најамника, Арапа и Португалаца заједно. Међу њима, нашао се и гувернер Тангера, Антонио Конинк…

XXI

Оригинал који је постао фалсификат

blaeu-morocco-1640

“Шта ти значи овај крст?” – упитао је Антонија Конинка драгоман Рабадан паше док је овај са занимањем разгледао крст Светог Јована извезен златом на његовом дублету – “Ти си од неких посебних неверника?”

Победници су разгледали одећу и опрему заробљеника, у покушају да процене њихово богатство и одреде висину откупа. Било их је укупно петнаест хиљада и није било превише времена да се баве са сваким појединачно.

“То је знак да сам члан реда Крато, витезова Светог Јована, сиромаха који су сву своју имовину предали светој мајци цркви. Ми се издржавамо само од мале новчане помоћи коју нам једном годишње шаље Свети Отац из Рима. Али, ако не будем кући у Португалу до 1. јануара, изгубићу и тај новац…”

Антонио Конинк, приор реда Крато, покушао је да искористи необавештеност својих тамничара. Изгледало је да је успео – Рабадан паша је драгоману дао знак да овог заточеника запише у групу оних од којих ће се тражити мали откуп…

Три месеца касније, Антонију је стражар саопштио висину откупнине одређене за њега: сто златника.

“Имам са собом осамдесет, а за преосталих двадесет узмите ову икону. Може се продати за нешто више сигурно.”

Разгледајући понуђену икону, Рабадан паша је затражио да му доведу заробљеника:

“Кажеш, каурине, да за овај насликани комад дрвета можемо добити више од двадесет златника? Мени овај комад изгледа готово исто као један који је прошле године био понуђен за откуп неког Шпанца из Алжира. Али за хиљаду златника?”

“Честити пашо, тај Шпанац је преварант. Његов брат је икону дао једном француском свештенику, да њоме плати његово ослобађање из заточеништва. Тврдио је да се ради о ромејској икони старој седам векова. Али дао му је најобичнији фалсификат. Француз ју је на крају мени продао, за педесет златника. А ево, ја бих био сасвим срећан да је ви прихватите по цени од двадесет, колико мени сада недостаје. Вероватно ћете добити више када је будете продавали. Можда не баш свих педесет колико сам је ја платио, али нешто ћете сигурно зарадити…” – Антонио Конинк је звучао прилично убедљиво.

“Где је онда права икона? Пре неког времена сам био у Дубровнику у пратњи једног ефендије на високом положају, везировог пријатеља, када је купио икону од неких трговаца са севера. И био сам у Херцег Новом, када смо је касније предали Млечанима. То није ова икона?”

“Није. Права икона је изгорела прошлог пролећа у пожару у Венецији. Коштала је и много више од хиљаду златника. Ова је лажна, направљена од неког  вештог иконописца, тако да личи на праву.”

Све се, на први поглед, уклапало. Архитекта Мимар Синан је икону заиста платио пет хиљада златника. Он, Рабадан паша, је тај џак лично носио и чувао стражу испред крчме на Страдуну. Нешто касније је, по налогу Мехмед паше Соколовића био и у Херцег Новом, када ју је предао млетачким куририма, Маркантонију Барбару и Бартоломеу Брутију. Нико од свих тих људи није изразио сумњу да је аутентична.

Ова пред њим би онда требало да буде лажна? Арно Ростан је можда ипак био у праву? Рабадан паша помисли како ће му тај мали комад дрвета, можда, помоћи да разреши дилему око шпанског заточеника у Алжиру и француског мисионара у Орану. Окренуо се ка свом драгоману и дао знак да се Антонио Конинк ослободи, и да му се да хране и воде за неколико дана пута, колико га је делило од Тангера, најближег португалског поседа. После тога, о њему ће ваљда његови водити рачуна?

Антонио се сагао да пољуби пашину папучу, али су мисли Рабадан паше већ биле на другој страни:

“Напиши оном француском свештенику из Орана да дође овамо. Морамо нешто озбиљно да причамо.” – дао је инструкције свом драгоману, а потом напустио шатор.

***

Успевши да из кланице код Ксар ел Кебира извуче живу главу и спасе стотинак војника, Хорацио Грацијан се у Арзилу укрцао у једини брод који остао у пристаништу – убеђени у своју победу, Португалци су све друге вратили у њихове матичне луке – и кренуо према Лисабону.

Краљ Себастијан је, по свему судећи, погинуо – иако нико није могао да потврди да је видео тренутак његове погибије, или његово мртво тело. Чак и да је којим чудом остао жив, биће мухамедански заробљеник. Луситанској краљевини је, дакле, предстојала промена на престолу. Та транзиција је увек осетљива, а сада је то посебно била, јер Себастијан није оставио потомке, чак ни женске.

Кардинал Енрике, Себастијанов стриц који је једно време у току његовог малолетства био и регент, био је у том тренутку једини погодан наследник. Наравно, не би ни тај избор значио неко трајно решење, јер је Хенри, као свештено лице, био без деце, али би бар привремено решио кризу.

А криза је била већа од свих ранијих које је та генерација запамтила: цвет португалског племства, на челу са самим краљем, преко две трећине стајаће војске, скоро сав новац из државне благајне, снови о империјалној величини и самопоуздање у односима са већим суседом, Филиповом Шпанијом – све је то било срушено за само неколико сати на врелом песку Ксар ел-Кебира.

По повратку у Лисабон, Хорацио Грацијан је био запањен када је почео да добија информације које би – да их је имао пре одласка – можда могле и да промене ток историје: о тајним преговорима које Филипови изасланици воде на Високој порти у Цариграду у циљу закључења сепаратног мира са Турском; о извештајима ухода из Венеције, у којима се помињу разни планови Serenissime како ће, у случају португалског пораза, повратити своју доминацију у трговини са Истоком; о интересовању шпанских ухода у Лисабону за здравље кардинала Хенрија…

И, више од свега, извештај о испоруци педесет топова у шпанску енклаву у Орану, пре само неколико месеци, бродом који је био у служби енглеског авантуристе Томаса Стаклија:

“Ипак су, дакле, одустали од атлантске поморске руте. Топове су пренели копном, из Фландрије, ко зна којим све путевима, до Рима. А тамо су нашли ову енглеску будалу да их превезе до Орана.” – Хорацио је био импресиониран непријатељским планом – “Али како су само сазнали да смо успели да прозремо њихове намере и поставимо замку?”

Одговор на ово питање Хорацио неће морати још дуго да чека…

***

“Један од португалских заробљеника није имао код себе довољно пара да плати откуп па нам је дао ову, како бисте ви хришћани рекли, икону.” – Рабадан паша је преко стола гурнуо комад дрвета према свом госту – “Каже да би за њу могло да се добије неких двадесетак златника, не више јер није ромејски оригинал, него фалсификат.”

Са великим напором, отац Арно Ростан је успео да задржи равномеран ритам дисања. Ничим, ниједним знаком, није смео да покаже узбуђење које га је, у таласима, преплавило. По први пут након што му је Родриго Сервантес, у Ђенови, дао Мадону Никопеју, он је поново имао у рукама оригинал. Три хиљаде златника зарадио је – добро је то знао – на лажној икони: ради ње је несрећног Јакоба Кансина послао на ломачу, њу је подвалио Емануелу Симондсу и Хајнриху Сундерману у Риму, њу је искористио да заради још пет стотина златника у Орану, све надајући се да ће Рабадан паша, љут, наредити да се убије шпански заточеник Мигел де Сервантес, последњи преживели сведок његове преваре…

Ако је тако пуно успео да постигне са једним фалсификатом, шта би тек онда успео да уради са оригиналом? Само небо је било граница:

“Ех, честити пашо, па рекао сам вам то ономад у Орану. Шпански преварант је хтео да нам подвали лажну ромејску икону за хиљаду златника. Ми смо му у Барселони дали гаранцију на тај износ. После смо проверили код врхунских сликара – и сви су рекли да је била лажна.”

“Хм, како онда оче објашњавате да се та лажна икона на крају нашла код португалског заробљеника? Шта сте урадили са иконом кад сте утврдили да је лажна?” – Рабадан паша је и даље био неповерљив.

“Ја сам је оставио код оног јеврејског лекара у Тангеру, Абрахама Коена, тако се ваљда зове? Он ми је довео тог Сервантеса за клијента и он је обећао да ће да реши проблем. Тврдио је да ипак негде постоји и права икона. То ће вероватно добри доктор да потврди?”

“Добри хећим више ништа неће да потврди, мада неће ни да оповргне. Мртав је већ преко годину дана. Немогуће да то нисте знали?”

“Ја сам Божји човек, ретко се крећем и дружим у овоземаљском свету. Ако је доктор умро, таква је била Божја воља. Сада је коначно све решено. Ево, нудим вам педесет златника за ову икону, више због тога што ми је важно да је поднесем као доказ старешинама Реда у Барселони, јер тамо се већ постављају незгодна питања око ове афере, него што она заиста толико вреди.”

Рабадан паша је узео кесу са педесет златника и дао икону Арно Ростану. Француз још није ни изашао из Феза, а брзи гласници су кренули ка Рабадановим уходама у свим северноафричким хришћанским енклавама, и португалским и шпанским: Тангеру, Сеути, Мелиљи и Орану. У сваку од њих било је послато исто писмо:

“Млађи француски мисионар се наредних дана очекује са једном ромејском иконом. Пратити га неприметно и извештавати о његовим контактима.”

XXII

Хапшење у Тангеру

Tanger

Два писма су тог јануарског дана пореметила уобичајени редослед послова Хорација Грацијана. Именован за новог шефа португалске тајне полиције, као најближи сарадник новог краља-кардинала Енрикеа, Хорацио се временом привикао на читање многих  извештаја, писама, дојава и пријава. Ова два су, међутим, одударала од свакодневице.

Прво је стигло из Тангера, од Хорхеа де Мендонсе, новог гувернера који је преузео дужност након што је Антонио Конинк пао у маварско заробљеништво у Мароку. Он је јављао како је прегледом архиве његовог претходника уочио занимљиву шифровану преписку са извесним Емануелом Симондсом, Јеврејином из Брижа у Фландрији. Та преписка, уредно приложена овој дојави, заправо се односила на само једну ствар: када би се дешифровао, текст је садржао информације о распореду португалских ратних бродова који су патролирали у граничним водама према северу и о задацима њихових посада.

Друго писмо је стигло из Рима, од уходе при Светој СтолициПаоло Тиеполо, венецијански амбасадор у Вечном граду, спремао се на пут у Тангер, где би, како је ухода чуо, требало да са извесним руским свештеником преговара о откупу једног вредног уметничког дела.

Коцкице су, после скоро две године истраге, почеле да се коначно уклапају: португалски гувернер, француски мисионар и јеврејски лекар су од почетка били заједно у овој завери. Из неког разлога, трећи је почео да смета и зато је чај који је попио те мајске ноћи у Тангеру морао да буде и његов последњи…  Ко је од двојице преживелих имао праву, а ко лажну икону, и која је од њих искоришћена да се купе топови, требало је тек открити.

Хорацио Грацијан је издао налог полицији Лисабона да Антонија Конинка стави под присмотру, а Хорхеу де Мендонси у Тангеру да сачека долазак венецијанског преговарача из Рима и примопредају иконе. Тек тада ће сви каменчићи у мозаику бити на свом месту а лик убице ће бити довољно јасан да се он може ухапсити…

***

Хотел Coroa Lusitania, на самом крају источне луке, изгледао је тог мартовског предвечерја сасвим уобичајено: за једним столом баште седела су двојица капетана бродова – пили су вино и чекали на истовар своје робе; за другим, већ познати жбирови градских власти, ослушкивали су уз пиво хоће ли чути неки нови трач; за трећим, пар пријатељица ноћи је уз ликер осматрало је да ли ће наићи нека муштерија…

Мушкарац у мантији руског свештеника ушао је и продорним, испитивачким, погледом одмерио све присутне. Потом је сео у сто у  углу, леђима окренут према зиду. Од келнера је наручио бокал  од пола литра слатке португалске Тринкадере. Дошао је пола сата раније и знао је да ће морати да сачека. На браду, коју је почео да пушта тек пар месеци раније, још није био навикао и често је руком пролазио кроз њу, као да ће тако одагнати свраб…

Тачно у осам, на улазу у башту појавио се старији мушкарац, у црном дублету преко којег је немарно био пребачен пурпурни огртач – већ сама комбинација боја, а и његово држање непогрешиво су одавали припадника венецијанске патрицијске касте. На први поглед, могао је да буде трговац, банкар или бродовласник. Ипак, када је дошао до стола у углу није ни покушао да сакрије своје право име и положај:

“Паоло Тиеполо, амбасадор Републике Светог Марка. Чујем да имате нешто што би ме занимало, за три хиљаде златника?”

Човек у црној мантији је устао и поклонио се:

“Отац Нестор, за пријатеље Димитриј Јегорович, иконописац из Кијева, тренутно на Малти. Имам нешто што би вас сигурно занимало, али за пет хиљада.”

Преговори су потрајали добрих сат времена. Купац је тврдио да не може да плати толико за нешто што је вероватно фалсификат, продавац је опет одговарао како обојица знају да је фалсификат изгорео прошле године…

Келнер их је обилазио чешће него остале столове, стално се распитујући желе ли још нешто. На крају су наручили пладањ са рибом, не би ли их оставио на миру, али он није престајао да долази. Сваки пут би, колико је могао, ослушкивао њихов разговор…

Око девет сати коначно је постигнут договор на цени од четири хиљаде златника. Купац је дао знак свом слуги да донесе новац. Продавац је испод мантије извадио замотуљак и ставио га на сто.

У том тренутку су се опет отворила врата – поново онај досадан келнер, помислили су – али уместо очекиваног пладња са рибама појавила су се четворица људи са исуканим мачевима и један са парчетом папира:

“Краљевска полиција Португала. Арно Ростану, ухапшени сте због трговине украденим уметничким делима. Сви артефакти које имате код себе заплењени су.”

Млечанин је устао:

“Ово је нека забуна. Ја сам од господина управо купио икону, она је сада моја, и ужива дипломатски имунитет као и сав мој лични пртљаг! Ја сам…”

“Знамо добро ко сте ви, екселенцијо. А знамо и да нисте власник ове иконе јер још нисте исплатили уговорену цену…” – као за пакост, баш у том тренутку се на улазу у башту појавио амбасадоров слуга са кесом новца – “…а све до тренутка примопредаје новца нема ни преноса власништва.” – поручник краљевске полиције био је добро запамтио инструкције које је добио.

Четворица полицајаца почела су да спроводе француског мисионара према затвору, а њихов поручник се поклонио амбасадору:

“Ви сте екселенцијо, наравно, слободни да идете. Сматрамо вас, у овом тренутку, могућом жртвом овог опасног преваранта. Због вашег статуса, наравно. Иначе сте били на самој граници тога да вас краљевски суд сматра и његовим саучесником.”

XXIII

Сва лица убице: мозаик је склопљен

Devil

“Ко је отровао Абрахама Коена Луситана? Антонио Конинк или ви?” – у полумраку тамнице у Тангеру, већ прво Хорациово питање могло је да буде и последње. Ако би на њега добио тачан одговор, све остало су били занимљиви, али у суштини неважни детаљи.

Искусни истражитељ се надао да су три месеца мемљиве и тескобне самице у северноафричкој енклави утицала на свештеника довољно да постане причљивији. Ту причљивост је намеравао да подстакне и флашом вина коју би поделили:

“И да вам одмах саопштим и моје друго питање: чија је идеја била да се купе ти топови у Фландрији?”

Заточеник је прешао руком преко глатке браде. Тек тог јутра, пред долазак Хорација Грацијана, тамничар му је дозволио да се обрије. Нешто касније му је дозвољено да мантију руског свештеника замени сопственом. Поново је био припадник реда Тринитаријанаца, Француз Арно Ростан, а не више монах са Свете Горе, Рус Димитриј Јегорович.

“И, да додам. Одлично је испало прерушавање у тог Руса, у професионалном смислу, све похвале.” – Хорацио је насуо две чаше црног вина – “Узгред, како сте знали да је баш тај Димитриј фалсификовао икону?”

“Идеја да се направи лажна икона, за сваки случај, била је Абрахамова. Свом сународнику Кансину је у Орану оставио тај фалсификат као полог за меницу. Оригинал је требало да остане код нас.” – Француз је отпио гутљај вина и наставио – “А идеја да се мухамеданцима у Мароку испоруче топови, Антониова. Од једног Шпанца који је у Фландрији ратовао са војводом од Албе чуо је да их протестантски побуњеници сада продају врло јефтино.”

Хорацио је обртао перо у руци. Није направио још ниједну белешку. “И тако су се ова двојица фалсификатора повезала са трговцем оружјем. Као што то обично бива, неко је у том друштву морао да плати главом…” – размишљао је, а онда рекао:

“Антонио је, дакле, нашао продавце топова, а вас двојица је требало да нађете купце? Зато сте прво ишли у Маракеш а онда у Фез. То је јасно. Поновићу претходно питање: ко је од вас двојице убио јеврејског доктора? Или сте то учинили заједно?”

Француски мисионар је слегао раменима:

“Одговор који би био најближи истини је да се он убио сам. Сам је узео састојке за отров из своје фармације, сам их је помешао у смртоносној дози, сам је убацио прах у шољу. Првобитни план је био да отрујемо гувернера Конинка, почео је да нас уцењује.”

“Како?”

“Договор је на почетку био да његову заштиту платимо између десет и двадесет процената наше зараде. Онда је тражио да постанемо равноправни партнери, и да свако од нас добије по једну трећину. Тог дана када га је доктор позвао на вечеру, тражио је половину. Нисмо имали други излаз него да га се решимо…”

“Али видимо да је Антонио и даље жив, а Абрахам је мртав. Шта се то догодило па ваши планови нису остварени?”

Арно Ростан је погледао у таваницу ћелије, као да кроз њу може да види небо:

“Кад је отров већ био сипан, а доктор изашао да отвори капију виле да би Антонио ушао, ја сам заменио шоље.”

Истина је, дакле, коначно била пред њим. Једноставна и истовремено страшна. На први поглед помало чак и смешна, али и ледено опасна. Ослобађајућа али неумитна као сама смрт.

“Тако је испред гувернера остала непопијена шоља, доктор је своју у којој је био отров попио целу, ви себи нисте ни сипали чај?”

“Тачно.”

“И онда сте се договорили, тачно, шта?”

“Гувернеру је остао оригинал, мени копија иконе. Он је преузео да заташка убиство доктора, ја да се ослободим оног досадног Јеврејина из Орана и продам фалсификат. Паре од продаје лажне иконе би остале мени, паре од продаје праве Антонију а оно што бисмо зарадили на продаји топова поделили бисмо по пола.”

“А шта сте били планирали са тим Шпанцем, Сервантесом?”

“Обојица смо се сложили како би било најбоље да њега Турци убију. Тако би гаранција Реда аутоматски престала да важи, више не би било сведока да је икона икад постојала, а сав новац би остао нама.”

Хорацио Грацијан је полако устао. Флаша вина је била попијена, а ова истрага завршена, боље него што се на почетку надао. Уместо једног, имаће двојицу оптужених: једног за убиство и једног за велеиздају. На самим вратима ћелије се окренуо:

“Да вас нисам зауставио у покушају да продате икону оном Венецијанцу за четири хиљаде златника пролетос, тај новац наравно не бисте дали Антонију Конинку?”

Свештеник је одмахнуо главом, док је његовим лицем прошао израз чуђења:

“Наравно да не бих. Он ју је продао за двадесет златника, ја сам је од Турчина откупио за педесет. Чиста рачуница…”

“Али не бисте му дали ни половину од оне три хиљаде, за колико сте продали топове Маврима?”

“Не бих, заправо надао сам се да ће он погинути у бици…”

“У том случају не бисте могли да оригинал иконе откупите за само педесет златника и после понудите Венецијанцима за стоструко већу цену. Мада, то ни овако нисте успели, само сте у том покушају ухапшени. Да, било би вам боље да је Антонио погинуо у бици. А било би и њему…”

Француз је устао са дрвене клупе поред зида на којој је седео:

“Дозволићете ми, генерални инспекторе, једно питање на крају. Чисте знатижеље ради. Ваша је истрага сад завршена ионако. Где се сада налази оригинал иконе?”

Хорацио се окренуо:

“Тамо где јој је и место. Ми смо је недавно предали њеном законитом власнику, или да будем прецизнији, једном од двојице њених законитих власника, Родригу де Сервантесу. Где је данас, не знам тачно. Могуће је да је у Алжиру већ размењена за Мигела де Сервантеса…”

“И били сте сасвим сигурни да је баш тај примерак онај оригинални? Ја сам, ето, у рукама имао оба примерка, а да ме сада на Страшном суду питају који је од њих био прави, а који лажни, не бих више знао да кажем. Заправо, никад то нисам ни могао…”

Португалац је климнуо главом. Помисли како ће његов затвореник да се сусретне са судом – барем овим земаљским – брже него што то сад очекује и одговорио:

“Фалсификат је заиста био савршен. Не бих ни ја могао да тврдим који је од два примерка који, да Димитриј, као прави професионалац, на свом раду није оставио тајни знак. O falso coisa tem um sinal de cruz. Лажна ће ствар на себи имати знак крста…”

 

XXIV

Расплет у Цариграду: дуго очекивана слобода

Yeni_Cami_and_Eminönü_bazaar_Constantinople_Turkey_ca._1895

“И ти ми, каурине, сад тврдиш да је ова икона права, а онај Француз ми се опет клео да је лажна? Тражиш да ти пустим брата само за овај комад дрвета, а договорена цена је била хиљаду златника?”

Неповерљив, Рабадан паша је загледао икону и гладио браду кроз коју су већ почеле да промичу прве седе власи. Био је тек на крају тридесетих, али је претходних десет година, колико је за Улуџ Али пашу Окијалија обављао све могуће и немогуће прљаве послове на њему оставило свој траг.

“Тврдим, честити пашо. А ево и зашто.” Родриго де Сервантес је узео папирић и предао га свом саговорнику – “Лажна ће ствар на себи имати знак крста. То је написао човек који вам је икону дао за само двадесет златника. Он је знао да је права, али се плашио да у том случају не помислите како је јако богат човек и не повећате откуп. Закључио је како је боље да вам је поклони. Погледајте, да ли овде постоји знак крста?”

“Па постоји, ево га овде, насликан је изнад чела Богородице?” – Турчин је био збуњен.

“Тај постоји и на фалсификату. Два примерка су са лица потпуно иста, дакле једино место где би могли да се разликују је полеђина. Знак крста је негде на полеђини лажне иконе, намерно унет и сакривен баш зато да би могла да се разликује од оне праве.”

Рабадан паша је окренуо комад дрвета да би потом обојица, пажљиво испитали полеђину. На њој је било разних трагова, преосталих из последњих неколико векова: искрзаних ивица,  огреботина, флека од крви Франческа Бона остала још од оног дана када ју је код Лепанта на самрти дао Мигелу де Сервантесу, траг од метка из мускете који је погодио Антониа Конинка у бици код Ксар ел-Кебира… Али, трага крста нигде није било.

“Каурине, ако је ово права икона, ти и твој брат не дугујете ми више ништа. Слободни сте да идете где год хоћете. Знам да су Венецијанци недавно за њу нудили четири хиљаде златника. У Цариграду се прича да је велики везир Мехмед паша лажну икону платио чак пет хиљада. Али, ако се испостави да је опет у питању нека превара, погубићу вас обојицу. Је л’ то поштен договор?”

“Сасвим поштен, честити пашо. Пустите Мигела да изађе из тамнице, и ми ћемо обојица остати, док се не обаве све провере. Ако је ово лажна икона, дајем и своју главу уз његову.”

Када је отпустио Родрига, Рабадан паша је дуго, са свих страна, загледао Мадону Никопеју. У причу да ће “лажна ствар на себи имати знак крста” није баш много поверовао, мада му је деловала симпатично. Али, у извештај свог уходе, да се у тамници у Тангеру налази његов пословни партнер и продавац топова, Арно Ростан, ухапшен у покушају препродаје “вредног уметничког предмета” поверовао је много више. Коцкице су се коначно поклопиле.

Те вечери отишао је у палату у којој се налазио његов шеф, Улуџ Али паша Окијали, адмирал Отоманске флоте и човек који га је поставио на место беглербега Алжира. Нису се још ни били поздравили, а изрекао је реченицу због које је и дошао:

“Честити пашо, мислим да смо је коначно пронашли.”

***

“Пири Реис”, адмиралски брод Отоманске флоте, приближавао се Златном рогу. Улуџ Али паша Окијали имао је доста тога да реферише на Високој порти. О гушењу јаничарске побуне у Алжиру и ситуацији у тој земљи, о великој победи против неверника у Мароку, о нападу на италијанско погранично полуострво Калабрију и богатом плену који је том приликом освојио – све се то догодило за само неколико година. О свему томе је, наравно, у Цариград већ послао детаљне извештаје, али искуство га је учило да ништа не може да замени живу реч.

Поред тога, и сама ситуација у Цариграду је већ дуже време бринула Окијалија. Моћан савез албанских и арапских паша, у тајности склопљен против великог везира Мехмед паше Соколовића, није био нешто посебно ново. Ипак, извештаји последњих месеци показивали су да све више високих функционера лојалних Мехмеду бивају смењени, или умиру под чудним околностима. Окијали је очекивао да буде примљен и у аудијенцију код султана Мурата III, знајући да ће му исход обрачуна у коридорима власти постати сасвим јасан тек после разговора на највишем месту.

Са собом је, уз уобичајене дарове – освојене заставе са заробљених шпанских галија, венецијанске бисере и фирентинску свилу – понео и нешто посебно. Ако је Мехмед паша дао пет хиљада златника за икону толико драгоцену Републици Светог Марка, а испоставило се да је она ипак била само безвредни фалсификат, он ће сада праву икону предати команданту верних, наследнику Пророка и Господара свемира, чувару светих градова Меке, Медине и Јерусалима… И то као његов, Окијалијев, лични поклон!

Али, наравно, све то само под условом да се покаже да је овај примерак, за који је наредио да се припреми посебна кутија од ружиног дрвета, окована чистим златом, заиста аутентичан. Пре него што се поклон однесе султану, мораће да га провере најбољи експерти Цариграда. Са собом је, за сваки случај, повео и обојицу браће Сервантес. Њихова сазнања о кретању иконе у последњих осам година могу бити од помоћи ученим људима који ће утврђивати ради ли се о правој Ходогетрији или не.

Покаже ли се да је икона аутентична обојица ће бити слободни да напусте Цариград и оду у родну Шпанију или већ где год буду желели. Добиће и нешто новца за пут и пристојан живот на путу. Покаже ли се, међутим, да се опет ради о неком фалсификату биће удављени гајтаном да не би даље ширили срамоту великог капудан-паше: паметна уста не говоре превише, мртва уста не говоре уопште.

Тих неколико месеци колико ће вероватно трајати провера иконе, Улуџ Али би свакако провео у Цариграду – долазила је зима, када отоманска флота није, осим у случају преке потребе, излазила на мора изван својих зимовника. Улуџ Али је за то време намеравао да заврши и своју задужбину – џамију, турбе, медресу и хамам – где је планирао да буде и сахрањен. У очекивању експертизе, која ће за њих двојицу значити или слободу или смртну пресуду, браћа Сервантес ће радити као зидари на Улуџ Алијевој задужбини: биће слободни, али неће смети да напуштају град.

***

Адмирал још није успео да се види са султаном Муратом III када је, у четвртак 11. октобра, некако у време поподневне молитве, стигла вест да је дервиш из Босне, под неутврђеним околностима, ножем избо Мехмед пашу Соколовића. Ударци су били дубоки, прецизни и бројни. Од њих двадесетак најмање пет је било смртоносно.

По наређењу команданта дворске гарде у Топкапи палати – или се бар тако причало, јер писмено наређење нико није видео – дервиш је на лицу места исечен сабљама. Тиме је, сасвим згодно, онемогућена било каква истрага о његовим мотивима, контактима и могућим саучесницима. Приче о томе да је дервиш био у стању промењене свести, под очигледним дејством психоактивних супстанци, само су потврдиле претпоставку да од самог почетка није било ни планирано да он овај атентат преживи.

Шемси Ахмед паша, бивши гувернер Румелије и Дамаска, вођа утицајног албанског клана на Високој порти, наследио је Мехмед пашу Соколовића, на радост ратне фракције која се већ неколико година залагала за инвазију Персије. Рат на истоку захтевао је мир на западу. Мир на западу захтевао је извлачење Отоманске империје из међусобних верских и династичких сукоба хришћанских земаља, смањење трошкова и војних снага на западној граници. То је значило само једну ствар: мир са Шпанијом, са којом је још Мехмед почео дискретне преговоре, преко поузданих посредника.

“Ако је тај свети предмет заиста онај који Венецијанци траже све ове године, ако и он није лажан, онда има смисла да га дамо Шпанцима као поклон. Они ће већ наћи начина да га употребе, а ако то буде изазвало њихову злу крв и сукоб са Млечанима, тим боље по нас.” – логика Шемси Ахмед паше била је помало упрошћена, бинарна како бисмо ми данас рекли, али упркос томе у њој је било истине.

“Рахметли Мехмед паша је, кажу, приликом потписивања мировног уговора са Млечанима, пре пет година, обећао да ћемо икону вратити њима, ако се икада буде затекла на земљама или водама под контролом Полумесеца. Како да је сада дамо Шпанцима и прекршимо задату реч?” – Реис Ефенди, секретар Дивана, гледао је помно у архиве из тог времена, и наглас читао најзанимљивије делове.

“Мехмед паша је сада мртав.” – хладно је приметио његов наследник – “А са њим су умрла и сва обећања која је усмено дао било коме о било чему.”

***

За све то време, већ скоро четири месеца, трајала је стрпљива експертиза иконе. Грешку коју је Мехмед паша Соколовић направио са Венецијанцима, његов наследник није хтео да понови са Шпанцима. Пре него што би се икона употребила као оруђе у сложеној дипломатској игри, морала се ван сваке сумње утврдити њена аутентичност.

Мадону Никопеју је први испитивао Соломон бен Натан Ашкењази, главни дворски лекар. Син немачких Јевреја из Удина био је изузетно образован и врхунски експерт за византијску уметност раног Средњег века. Потом је однета екуменском патријарху Митрофану који ју је дуго проучавао заједно са још једним од цариградских познавалаца сликарства, Андроником Кантакузеном. Из Милана је, за сасвим пристојан хонорар, ангажован и Ђузепе Арчимболдо, ученик Тицијана. Дискретну помоћ је овде обезбедио француски амбасадор у Цариграду, Жак де Жермињи, у чијој резиденцији у Пери је италијански уметник радио пуне две недеље. Коначно је, из манастира у Тверу, доведен и иконописац Феодор Кузма, ученик Дионисија Мудрог који је, за Вознесенски манастир, сто година раније, насликао руску Ходогетрију

“Питали смо и Јевреје, и Грке, и Италијане и Русе. Постоји ли још неко, ко је жив и ко би дошао у Цариград, а да га вреди питати?” – двоумио се велики везир пред својим диваном, првих јануарских дана 1580.

“Шта кажу сви ови које смо питали?”Улуџ Али паша Окијали био је нестрпљив да сазна да ли ће свој поклон моћи да однесе султану.

Везир је одмахнуо руком:

“Да кажу било шта друго, не бисмо се овим данас ни бавили. Италијан је пре неких десетак година имао прилике да види Ходогетрију у Венецији – тврди да је зрачила на њега исто као и ова коју смо му ми дали да погледа. Овај Рус је опет видео неколико икона из тог времена које су однете у Владимир непосредно пре него што је Мехмед освојио Константинопољ – и ово дрво и ова боја, и онај јединтвени сјај у очима – све се потпуно слаже са онима са којима се тамо сусретао. А и преостала тројица, сви су сагласни…”

Адмирал је погледао упитно:

“То значи…”

“То значи да ти сутра носиш поклон Падишаху.”

Наредног дана, у аудијенцији код султана Мурата III, капудан паша Отоманске флоте, Улуџ Али паша Окијали предао му је поклон слугу Пророка,  плен његових верних ратника са западне границе: икону Мадоне Никопеје.

А нешто касније тог дана, на градилишту своје задужбине, Улуџ Али је позвао браћу Сервантес који су припремали малтер:

“Окупајте се и средите. Ево вам педесет златника за пут. И купите неку добру одећу. Можете кући кад год будете хтели. Од сада сте слободни људи…”

 

XXV

Расплет у Лисабону: суђење до којег није дошло

Terreiro_do_Paco_em_1650

Casa da Justica da Corte, највиша судска инстанца луситанске краљевине, примила је последњих дана септембра 1579. две оптужнице од Хорација Грацијана: једну за убиство, против француског мисионара Арно Ростана, тренутно у притвору у Тангеру због трговине украденим уметничким делима, и другу за велеиздају, против Антонија Конинка, приора реда Крато и бившег гувернера Тангера. Краљевска тајна полиција, у чије је име Хорацио потписао оптужнице, имала је тада и овлашћења врховног државног тужиоца.

Судијама није било сасвим јасно зашто је подносилац инсистирао да се оба суђења, иако за сасвим различите деликте, споје. Посебно им није било јасно због чега је један оптужени позван за сведока против другог, и обрнуто.

Краљ-кардинал Енрике је био мало смркнут кад је чуо да ће и његовом рођаку – Антонио Конинк је био Енрикеов синовац – морати да буде суђено, али је велеиздаја била исувише озбиљна ствар да би у таквом случају рођачки односи могли да имају превелики значај. А посебно велеиздаја која је посредно довела до катастрофе код Ксар ел-Кебира, националне трауме са којом се та генерација у својим животима још није сусрела, није могла да буде заташкана. Једино што је Енрике могао да учини за свог рођака, иако преко воље, била је дискретна сугестија да суђење не чека у лисабонском затвору као обични криминалац, него у кућном притвору, под стражом.

***

Прикупљање доказа за предстојеће суђење Антонију Конинку и Арно Ростану у Лисабону потрајало је неколико месеци. Педантна процедура португалске Casa da Justica da Cortе захтевала је детаљне изјаве обојице оптужених и свих сведока, при чему су изјаве Арно Ростана, дате на француском, и слуге Ахмеда, дате на арапском, морале да буду накнадно преведене на португалски језик. А онај крунски сведок, Родриго де Сервантес, био је тих месеци – нама је познато сада, а њима није било онда – у Цариграду, па самим тим недоступан суду.

Наши јунаци су тако ушли и у нову 1580. годину: Хорацио Грацијан покушавајући да из своје аскетске канцеларије убрза спори бирократски поступак, Антонио Конинк трудећи се из свог луксузног кућног притвора да га додатно успори, Арно Ростан настојећи, из своје ћелије у Тангеру, да што више одговорности за убиство јеврејског доктора пребаци на свог саучесника у злочину:

“Ако је већ велеиздајник, па ће због тога сигурно изгубити главу, зашто онда не би могао да буде и убица? Свакако не може бити погубљен два пута?”

Усред читаве те збрке, негде првих дана нове године здравствено стање краља-кардинала Енрикеа почело је нагло да се погоршава: високе температуре, грознице, унутрашња крварења. Најбољи лисабонски лекари покушали су да му помогну, али без успеха.

Болесник је тражио од Кортеса да реши питање његовог наследника, али без успеха: подељени на присталице шпанског краља Филипа II и Елизабете, војвоткиње од Браганце, посланици су се сагласили једино у томе да своју бригу пребаце на другога: помоћ су затражили од папе Гргура XIII.

Али, времена више није било. Ни за болесника, а ни за Португал: у четвртак, последњег дана јануара 1580. окружен са два доминиканска и једним фрањевачким монахом, краљ-кардинал Енрике је испустио душу, у својој шездесет осмој години.

На брзину окупљен Регентски савет, на чијем је челу био надбискуп од Лисабона, суочио се са шпанским агентима који су роварили по главном граду, подељеним свештенством и уплашеним трговцима.

И, уза све то, са једним незгодним суђењем које је очекивао цео град:

“Хорацио, после краљеве смрти ситуација се променила. Антонио је ипак, припадник династије Авиз, вероватно једини живи директан мушки потомак краља Мануела. Ви бисте му сада судили, а шта ако је он једино што нас дели од страног владара?” – надбискуп је нервозно шетао уздуж и попреко собе за аудијенције у двору.

“Антонио Конинк је ванбрачно дете и као такав не испуњава законске критеријуме да буде наследник престола. Као велиздајник не испуњава ни моралне.” – Хорацио није мислио да попусти.

“Он тврди да су се његови родитељи ипак венчали, додуше тек после његовог рођења, али мислим да тај детаљ сада можемо да занемаримо?”

“Он то тврди, али тај документ досад нико није видео.”

Фебруар је прошао у оваквим расправама, а у марту је шпански притисак постао толики да је Антонио Конинк, из свог кућног притвора, послао присталицама писмо да прихвата круну ако га Кортес изабере. Предстојеће суђење више није ни помињао…

У марту је, супротно вољи Хорација Грацијана, и са само једним гласом већине, велико веће Casa da Justica da Cortе одлучило да оптуженом укине и кућни притвор.

***

И док је шпански претендент Филип, уз помоћ језуитског реда, противкандидаткињи Елизабети нудио наследну титулу вицекраља а крупном племству гаранције њихових титула и поседа, Антонио Конинк је вештим маневрима успео да убеди један део нижег племства како су се његови родитељи, иако после његовог рођења, ипак венчали те да може да буде легитиман кандидат за наследника престола. Папир који би ту тврдњу могао да потврди, додуше, није могао да нађе, али је нашао двојицу старих свештеника који су се на Библији заклели како су сами обавили тај свечани чин…

Сукоб је већ одавно био неизбежан, а сада је постао и очигледан. У општем метежу, Антонио је на брзину крунисан за португалског краља – на заседању Кортеса којем није присуствовала ни трећина његових чланова – 19. јуна 1580. у старој престоници Сантарем. Пар дана касније шпански бродови су блокирали улаз у лисабонску луку и цеви својих топова усмерили на град.

Потпуно свестан да му је глава у опасности, Хорацио Грацијан је средином јуна, под окриљем ноћи, напустио Лисабон и пре јутра прешао шпанску границу. Са собом је успео да понесе мало ствари, али су међу њима били и сви важни списи припремљени за никад одржано суђење Антонију Конинку и Арно Ростану

XXVI

Неочекивани поклон на Босфору

308px-Konstantin_Kapidagli_001

Четворица коњаника пројахала су тог јутра поред двојице стражара, без заустављања, и прошла кроз капију. Њихово порекло, а и статус, били су видљиви већ из заставе коју је први коњаник носио – позлаћене стандарте Његовог Величанства, Филипа Другог, краља Шпаније, Напуља и Сицилије, војводе од Милана и господара седамнаест провинција Холандије. Филип је, после свог краткотрајног брака са шкотском краљицом Мери, сам себе називао и, iure uxoris, краљем Енглеске и Ирске. Ово последње је, наравно, Елизабета Прва сматрала неопростивом увредом, али Филип се због тога није много потресао – ионако је био планирао да ту ружну вештицу спали на ломачи.

У дворишту палате, коњаници су сјахали. Узде својих коња, и своје мачеве, предали су службенику протокола. Са професионално одглумљеним осмехом – вежбао га је последњих десетак година са многим странцима који су кроз то двориште пролазили – увео их је у палату.

Тог августа, Филипова војска је прешла границу суседне Португалије – победа над подељеним португалским племством никада није долазила у питање – и он се окренуо западу. Нова круна није значила само уједињење Иберијског полуострва под шпанском граном куће Хабзбург, већ и много више: потпуни монопол на трговину по свим атлантским рутама, све афричке поседе Лисабона и, више од свега, непрегледна богатства Бразила. А, осим запада, Филип је гледаои на север: у побуњене холандске провинције, у јеретичку Енглеску, у банке и луке, у уметнике и песнике тог далеког света.

Ако би он, Филип Мудри, успео да побуњене Енглезе приведе вери распетог Христа, не би само потврдио титулу коју је папа дао његовим прадеди и прабаби – Фердинанду и Изабели – у години након што је завршена Реконквиста и пронађена Америка: најкатоличијег величанства, Rex Catholicissimus. Потврдио би и славу свог оца, Карла Петог, који је у своје време био неоспорни господар Европе, славу коју је Филип, читавог свог живота, покушавао да достигне.

Али Филип Мудри није узалуд носио и један други надимак: Филип Опрезни. Ратна флота и војска са њом, намењене северу, и трговачка флота намењена западу, захтевале су мир на источним границама. Пола века ратовања на Средоземљу, од опсаде Родоса, преко чарки у јужној Италији, опсаде Малте, Лепанта и Свете лиге, авантура у Тунису и Алжиру – све је то морало да се једном заврши. Зашто би двор у Ескоријалу стално давао морнаре и оклопнике за превртљиве Венецијанце, увек непоуздане Малтешке витезове и развратне Борџије за које се никад не зна када ће ратнички шлем заменити кардиналским шеширом, и обрнуто?

Дискретни преговори трајали су већ три године – Филип их је започео још у време Мехмед паше Соколовића. Мехмед је за тај задатак именовао двојицу својих најповерљивијих људи, Хурен Беја, исламизованог Италијана, драгомана на Високој Порти и јеврејског лекара и рабина, Соломона бен Натана Ашкењазија. У име шпанског двора преговарали су Дон Мартин де Акуња, шпански племић и бивши турски заробљеник из Туниса који је одлучио да остане да живи у Цариграду, и Антонио де Санта Круз, који је у отоманској престоници руководио шпанском обавештајном мрежом.

Мехмед паша Соколовић је, видели смо у међувремену убијен, октобра 1579. године, а његови наследници, Шемси паша и Лала Кара Мустафа паша, умрли су после свега неколико месеци на дужности. Посао је почео да се приводи крају тек почетком августа 1580, са доласком Коча Синан паше, албанског католика из села Топојан код Кукеша.

***

Унутар дворане у Топкапи палати, Коча Синан паша је разгледао коначни текст споразума. Као и сви други дипломатски документи тог доба, био је написан на италијанском – тај језик је, на Средоземљу и у то време, био lingua franca. Ни турски ни шпански нису долазили у обзир, наравно, јер би сваки од њих једној страни дао предност над другом; латински није долазио у обзир јер је то био званични језик архинепријатеља Пророкових посланика, Свете столице; енглески тада још увек нико није ни знао.

И док је Филип Други предосећао проблеме које ће му мир са Високом Портом направити код папе, а његови преговарачи се зато упорно трудили да документу придају што мањи формални значај што се његов домашај више ширио, Коча Синан паша је предосећао проблеме које ће му тај исти чин направити у редовима отоманских радикалних фракција. А пре свега, код адмирала турске флоте на Средоземљу, разних гусара ангажованих на отоманској западној граници, још увек полунезависних бејова Триполитаније, Туниса и Алжира, у целом том дивљем свету који је за последњих пола века створио Хајрудин Барбароса и који још увек није био, у правом смислу речи, интегрисан у Царство.

Зато су обе стране, прећутно, прихватиле да се документ формално и не назове мировним уговором, него свечаном суспензијом непријатељстава (‘una suspension de armas solemne’). Било је најпре предвиђено да ова суспензија траје десет година, па пет, да би на крају била договорена на само три године. У пракси се, међутим, ово примирје сваке три године обнављало, и трајало је укупно – двадесет три.

Четворица Шпанаца ушла су у Синанову дворану за аудијенције. На њиховом челу налазио се Антонио Фернандез де Кордоба и Кардона, војвода од Соме, витез и командер Војног реда Калатраве, једног од најстаријих витешких редова у Кастиљи и члан ратног савета Филипа Другог. Иако тек у тридесетој години у Ескоријалу је сматран звездом у успону, и успешно окончање ових преговора било је, заправо, његово ватрено крштење.

За њим су ишли и главни преговарачи: Дон Мартин де Акуња и Антонио де Санта Круз – они су претходних дана са Синановим сарадницима Хурен бејом и Ашкењазијем договорили тачан текст споразума, који ионако није био сувише дуг.

Коначно, на пола корака изнад ове тројице, ступао је и четврти члан помало чудне дружине: Бартоломео Брути, племић неодређеног (зли језици тог доба су упорно тврдили – албанског) порекла, професионални преговарач о оним стварима које нису смеле нигде да се напишу, откупљивач заробљеника и прикупљач информација, преносилац новца и тајних планова, посредник између девојака из добрих кућа и доктора који су тајно радили абортусе, узајамни гарант странама које једна другој не верују довољно, данас бисмо рекли – фиксер.

***

“Сада када је португалска авантура у Мароку пропала…” – Синан паша је говорио полако, на турском, чекајући да његов драгоман реченице преведе на италијански – “… у ствари, сада када, како разумем, ни Португала више нема, мислим да можемо овај посао привести крају.

“Триполитанија, Тунис и Алжир биће од сада наши вилајети. Вакат тамошњих владара који постају пирати, и пирата који постају владари, завршен је. Вилајети ће плаћати порез, у гарнизонима у Триполију, Голети и Алжиру ће бити аскери. Ваше енклаве у Орану, Сеути и Тангеру остаће где јесу, неометане.” – Синан паша је понављао оно што је већ било договорено.

“Договор је да Мароко остане независно краљевство?” – рекао је Антонио Фернандез. Знак питања на крају реченице је више могао да се претпостави него што је био изречен.

“Ми ћемо Мароко звати султанатом, јер се на његовом челу налази слуга Пророков, али немамо ништа против да га ви зовете и краљевством, ако желите. Да, у Мароку већ више од две године немамо војску и не планирамо да она тамо улази, ако све буде у реду.” – Синан паша је климнуо главом. “Уосталом, нови султан вам је захвалан на помоћи око оних топова са севера… Мада, схватам да то није баш превише пријатна тема, па се нећемо враћати на њу више. Најбоље да се заборави што пре.”

Лицима шпанских преговарача за трен је прошла сенка нелагоде. Са олакшањем су дочекали слугу који је донео чај.

Антонио Фернандез је онда отворио и последње преостало питање: слободу пловидбе:

“Договор је да наши трговачки бродови могу неометано пловити отвореним морима источно од границе, и имати приступ у ваше луке на Леванту. Ако будемо морали да их штитимо наоружаним галијама, онда од овог мира неће бити ништа.”

Велики везир је лагано одмахнуо главом:

“То јесте договор. Али, у отвореним морима западно од границе, наше трговачке бродове ће свакако штитити наше наоружане галије од ваших пирата, па немамо ништа против да и ваше бродове штите ваше галије. Бар у прво време, док се не успостави чврста администрација.” 

Потом су секретари донели две мапе, у скарлетној кожи опточеној златом, мастионицу од црног мермера и два гушчја пера. Чај је био попијен, церемонија се приближавала крају…

***

И онда, када су оба пергамента већ била потписана, Коча Синан паша је погледао у ћутљивог човека који је све време стајао мало иза главних шпанских преговарача:

“Бартоломео, претпостављам да сте ви дошли у вези оне тројице који су још увек заробљеници у Напуљу?”

Споразум је заиста предвиђао размену заробљеника, по принципу “сви за све”, али у наредне две године. Обе стране су биле свесне да је то, у логистичком смислу, готово немогућа мисија: заробљеници из претходних двадесет, па у неким случајевима и тридесет година ратова, били су раштркани у неколико десетина лука на Средоземљу; евиденције о њиховом кретању су биле непотпуне; многи су били продати у робље и одведени у неке друге земље, многи су већ били и мртви, неки од њих су прешли у веру својих тамничара, узели друга имена и почели своје нове животе…

Паши се, међутим, журило да реши судбину тројице својих сународника, Албанаца, заробљених пре неколико година у сукобу једне шпанске галије са пиратским бродом у Отрантском заливу. Сада су се налазили у једном затвору у Напуљу. Сва тројица су била из његовог племена, из угледних породица, и њихов повратак кући Синан паша је сматрао задужбином свом родном крају.

“Покушаћемо све што можемо Пресветли” – рекао је Бартоломео Брути, са дубоким наклоном.

Велики везир је подигао обрве. Погледом је дао знак Хурен беју да му преда малу кутију од ружиног дрвета:

“То није довољно добро. Можда ће овај мали поклон најкатоличкијем краљу помоћи да одговор буде бољи?”

Са тим речима Синан паша је предао кутију, оковану у злато, Антонију Фернандезу. Бартоломео Брути се наклонио, овог пута још дубље него претходног, и рекао:

“Сматрајте случај те тројице решеним, Пресветли.”

Није ни сачекао да Антонио Фернандез отвори кутију. Није показао ни најмањи интерес шта би у њој могло да буде. Јер, Бартоломео Брути је то већ унапред знао.

Наредног дана, када је шпанска галија Санта Катерина испловила из Златног рога, према Дарданелима и даље, на свој дуги пут према Напуљу и Барселони, на њој су биле две ствари којих није било недељу дана раније, када је у Златни рог упловила. Једна је била потписано примирје са Високом портом, после готово шест деценија ратовања. Друга је била мала кутија од ружиног дрвета, окована у злато, у којој се налазила икона Мадоне Никопеје

 

XXVII

Хроника најављене смрти

Monk

Када је крајем јуна 1580. године, у метежу насталом крунисањем његовог саучесника Антонија Конинка, пуштен из притвора у Тангеру положај оца Арно Ростана био је све само не завидан.

После скоро годину и по дана проведених у ћелији, у самом граду више није смео да остане. Истовремено, ретки путници из Португала потврђивали су да је шпанска војна интервенција само питање дана, и да ће извесно, као један од првих циљева имати енклаву Тангер. Одвојен од матице, град је био лака мета.

У самој матици, опет, налазио се и онај грозни човек који га је прогонио пуне три године и на крају ухапсио – генерални инспектор португалске круне, Хорацио Грацијан.

Шпанија исто није била безбедна – браћа Сервантес су вероватно већ поднела пријаву против њега због преваре. Уосталом, зар није баш он њихову икону предао јеврејском доктору који ју је однео на Малту где је урађен фалсификат?

Сам фалсификат му је донео и нове проблеме: издају јеврејског трговца Јакоба Кансина који је завршио на ломачи у Валенсији и превару његовог колеге Емануела Симондса из Амстердама којем је дао лажну икону. То му је међу непријатеље донело и цео круг њихових сународника и партнера на Леванту, корисних пријатеља и сарадника, али опасних противника. Даље, на северу, фалсификат је извесно наљутио и неке озбиљне трговце Ханзе, који никако нису волели да буду уплетени у те мале медитеранске преваре.

Истовремено, цела шпијунска мрежа Венеције је већ годинама неуморно трагала за украденом иконом, и могућност случајног сусрета са неким од агената Serenissime је већ три године била ноћна мора француског мисионара. После инцидента са амбасадором Тиеполом, када је ухапшен, Млечани сада вероватно знају и његов прави идентитет.

Коначно, ни Вечни град у којем би, природно, најпре могао да се склони није био више безбедан за њега. За скоро годину и по дана, колико је Арно седео у затвору у Тангеру, у Рим је до папе Гргура Тринаестог извесно већ дошао комплетан извештај о његовој малој завери са енглеским авантуристом Томасом Стаклијем, и о броду којим су топови јеретичке краљице Елизабете тајно превежени из Чивитавекије и коначно стигли до мароканских мухамеданаца, где су решили битку код Ксар ел-Кебира

Све те мисли ројиле су се у глави Арно Ростана док је тог дана у јуну пролазио кроз врата тамнице у Тангеру. Било је свакако потребно склонити се негде, али где? У четири моћне хришћанске земље Медитерана имао је још моћније непријатеље. Да ли се овај пут преиграо?

Неколико дана касније, под окриљем ноћи, напустио је град једним трговачким бродом који је одлазио на исток. Мисионар је у први мах размишљао о Алжиру, али након побуне јаничара коју је Улуџ паша Окијали пре пар година једва угушио, Арноове старе везе у граду биле су или мртве или су изгубиле свој ранији утицај. Уз све то, алжирским гусарима остао је дужан хиљаду златника, на колико је гласила гаранција коју је дао Родригу Сервантесу када је у Ђенови преузео икону. А није платио…

Четвртог дана пута, пред зору, пробудио га је глас капетана:

“Малта, Валета! Пристајемо за пола сата.”

Још бунован, отац Арно је схватио да је то, за њега, последња колико-толико безбедна лука. Јер, наредна станица је била опасна венецијанска Канија на Криту, па иза ње отоманска Смирна, а затим – иза Дарданела и Босфора – разне дивљине на обалама Pontus Euxinus, Црног мора… Ако је желео да избегне сусрете са млетачким агентима, а да се ипак задржи у оном делу света у којем је његова одећа католичког мисионара имала неки утицај, морао је да изађе из брода у Валети.

***

Отац Арно Ростан убрзо је у Валети схватио две ствари – по први пут после дужег времена, обе повољне по њега. Прво, владар острва, велики мајстор Реда витезова Свегог Јована био је његов сународник, Француз: Жан де ла Касијер. Друго, у успавану Валету још нису стигле вести о убиствима и фалсификатима у које је био укључен. Није прошло много времена пре него што је, по свом старом обичају, почео да размишља о томе како би ту ситуацију могао да искористи…

Прилика се указала већ почетком наредне, 1581. године. Наоружане галије Реда Светог Јована, близу обала Малте, зауставиле су венецијански трговачки брод Nostra Signora који је пловио из Бејрута. Преглед потпалубља показао је да се на њему налази товар цимета јеврејских трговаца са Леванта, намењен продаји у Венецији. Поступајући по својим, вековима старим, правилима – да сва роба чији власници нису хришћани представља легитиман ратни плен – витезови су је запленили. Успут су запленили и Nostra Signoru, а њену посаду, до даљњег, бацили у тамницу у тврђави Сент Анђело.

На одговор Serenissime није се морало дуго чекати: свој имовини Реда Светог Јована на територијама под венецијанском контролом, како у Terrafermi тако и у Stato da Mar, запретила је конфискација. Умешао се папа Гргур Тринаести, и послао у Валету свог специјалног изасланика, професора права на Универзитету у Павији, Гаспареа Висконтија, да реши овај проблем. Некако у то време, и Велики мајстор Реда, Жан де ла Касијер – којем је читава ова афера, у његовој седамдесет деветој години, била поприлично мучна – са олакшањем је прихватио изненадни предлог свог сународника Арно Ростана да се баш он укључи у преговоре на страни Реда.

Било је јасно да ће Витезови морати да врате венецијански брод и ослободе посаду. Спор је настао око товара који припада неверницима. Арно Ростан је тврдио да се у територијалним водама Малте примењују правила Реда, посредник Висконти је опет показивао папире из којих је произилазило да је цимет плаћен већ приликом утовара у Бејруту, и да тако, у тренутку заплене, није више ни био власништво јеврејских продаваца…

Није тачно јасно у ком тренутку је Арно Ростан помислио да ће му и ова превара проћи. Није јасно ни због чега је превидео већ исувише честе, и готово очигледне, знаке да се положај његовог заштитника Жана де ла Касијера, погоршава сваким даном. У сваком случају, негде почетком јула 1581. године, Арно Ростан се, одједном, сагласио са посредником Висконтијем да се на брод врати и сав заплењени цимет, а да се Венеција одрекне захтева за одштетом.

И онда је, 11. јула, у малом дворском пучу, група каталанских витезова Реда свргла са власти Жана де ла Касијера и, иронијом судбине, заточила га у истим оним ћелијама тврђаве Сент Анђело у којима се неколико месеци налазила посада заплењеног венецијанског брода.

А истог тог дана, у магацинима Арсенала Валете, мала група људи обављала је преглед заплењеног товара, пре него што ће бити укрцан назад на брод…

“Господару, па ово није цимет?” – глас морнара Nostra Signore који је управо извукао руку из једног од џакова звучао је запањено, баш као што је био и његов израз лица.

Капетан Николо Мондини је пришао, узео мало браонкастог праха из руке свог морнара, и ставио га у уста:

“Није. Ово је песак.”

Сав садржај џака је истресен на мермерни под. И стварно, не више од првих десетак сантиметара, са врха, џак је био испуњен циметом – остатак је био фини, браонкасти, песак. Потом је и свих осталих деведесет девет џакова, пажљиво, испражњено. У сваком од њих, скоро девет десетина садржине био је песак.

Управник Арсенала је, потом, узео свој документ у којем је потврдио пријем заплењених џакова на чување; у њему је, сасвим јасно, стајало да је у свих сто џакова чисти цимет. Садржина тог документа се потпуно поклапала са оним који је потписао капетан галије која је заробила Nostra Signoru пола године раније; и тамо је, као заплењени товар, наведен “чист цимет”.

Папски посредник Висконти се окренуо према присутнима:

“Ко је имао приступ заплењеном товару?”

Као по команди, сви присутни Малтежани су погледали у истог човека – оца Арно Ростана. Као и увек у сличним ситуацијама – када би га ухватили у некој превари – Арно Ростан је покушао да се извуче арогантним позивањем на неки виши ауторитет:

“Позовите Великог мајстора де ла Касијера. Ја сам само извршавао његове налоге.”

Али, овог пута трик није успео. Француски мисионар није знао да је, тог истог јутра, Велики мајстор право из своје палате одведен у ћелију. Већ после пола сата, командант Арсенала се вратио са поруком новог Великог мајстора, Матурина Ромегаса, адмирала који је малтешку флоту предводио код Лепанта:

“Нећемо се сада бавити чивутским циметом. Баците ту француску варалицу у окове, изручите га заједно са товаром Венецијанцима, па нека га воде где хоће и истражују где им је цимет. А ми да их више никада не видимо, ни њега ни њих.”

И тако је, једном неопрезном и прилично аматерском преваром, откривеном у једном незгодном тренутку, отац Арно Ростан кренуо, сасвим непланирано, на север. Од свих градова на Средоземљу, пошао је баш у онај у којем су се укрштали путеви свих превара којима се бавио последњих година – Венецију. Хроника последњих месеци његовог живота тако је постала – хроника најављене смрти.

 

XXVIII

Мадона Никопеја се враћа кући

Madonna

Било је већ касно после подне када је Санта Катерина пристала у луку на Крфу. Као и прошлог августа, када је упловила у цариградски Златни рог, и овог августа је на јарболу имала позлаћену стандарту шпанског краља Филипа Другог – знак да је брод у дипломатској мисији највишег ранга.

Пре него што су морнари бацили конопце на обалу, а кормилар почео уобичајени маневар пристајања, капетан је – готово побожно – спустио заставу са јарбола и предао је младом човеку у скупоценом оделу који је поред њега стајао на палуби. Уместо Филипове стандарте, по правилима међународног поморског права која су се тих година тек формирала (чувени Хуго Гроцијус ће бити рођен тек две године касније) на јарболу је истакнута застава земље у чијим се водама галија налазила: крилати лав Венеције.

Антонио де Фернандез Кордоба и Кардона – после успеха у Цариграду прошлог лета именован је Филиповог личног изасланика за Левант – узео је заставу од капетана, окачио је на копље, и сишао на углачани мермер обале. Тамо су већ чекала четири коња. Ускоро је мала поворка кренула ка старој тврђави на Крфу, седишту венецијанског гувернера острва. Острва, које је било престоница млетачке Stato da Mar, “државе мора” – како су се заједно звали сви млетачки поседи на Истоку, за разлику од Terraferme, земаља на италијанском полуострву.

После мира закљученог са Отоманском империјом, још више опседнут ратовима против протестаната на европском северу и истраживању неслућених богатстава преко Атлантика, које је његовом краљевству донела унија са Португалом, шпанском краљу Филипу Другом је на Средоземљу остао само још један незавршени посао.

Венецијанске луке на Леванту – Котор, Бар, Драч, Крф, Кефалонију, Модон на Пелопонезу, Ретимно и Канију на Криту – требало је отворити за шпанску трговину. То би значило смањивање зависности од Високе Порте, приступ коридорима којима би његови трговци могли да снабдевају цео Балкан зачинима са Истока, поуздане успутне станице за даље дестинације, од Смирне па до Бејрута, Јафе и Александрије.

Република Светог Марка је, наравно, волела своје монополе, на којима је уосталом и створена. Али, ни шпанска понуда – да се за венецијанске трговачке бродове отворе луке у Барију, Месини, Напуљу, Палерму, а иза њих и оне даље на западу – није била безначајна. Нити су Млечани, у политичком смислу, потцењивали предности које би им донело обновљено пријатељство са највећом поморском силом тадашњег света.

***

“Ако смо заједно ратовали код Лепанта, пре десет година, за веру распетог Христа, можемо заједно и трговати.”Антонио Фернандез је намерно почео своје китњасто излагање подсећањем на Лепант, где су сви хришћански народи тадашњег Средоземља дошли у помоћ нападнутој Венецији.

Маркантонио Барбаро, венецијански сенатор и дипломата, слушао је свог госта помало одсутно. И ову мисију је, као и сваку другу, прихватио као професионалац: без емоција. Па ипак, он – он који је био Savio de Terraferma, гувернер свих венецијанских поседа на италијанском копну, амбасадор у Паризу, главни преговарач са легендарним Мехмед пашом Соколовићем после пораза на Кипру и победе код Лепанта, он дакле сад мора да слуша овог надменог Шпанца који би могао да му буде син?

“А моја домовина, Serenissima, није ми се одужила како је требало. Како би једино било природно и праведно.” – тај дубоки осећај осујећености почео је да опет, као неки незвани гост, прогања Маркантониове мисли, док је Антонио Фернандез говорио како би “у свим лукама Средоземља, и вашим и нашим, требало увести јединствену царину од пет процената”.

Маркантонио није волео тај осећај – исувише болно га је подсећао на дан у којем је, тако је бар мислио, требало да добије признање свог живота. На дан избора новог дужда, неколико сати после смрти Себастијана Венијера, пре три године.

“И онда су готово све патрицијске породице које су ме јавно подржавале, направиле тајну заверу и изборне куглице сенатора су отишле у кожну торбу Никола да Понтеа, а не моју.” – непријатна сећања нису могла да престану, интроспекције су почеле да постају самосажаљења…

Узалуд су га пријатељи тешили да је Николо да Понте старији од њега готово тридесет година – да му је, дакле, овај избор био последња шанса у животу – узалуд су му, за рођендан, водећи трговци са Ријалта поклонили његов портрет у уљу који је насликао славни Тинторето

“Волели бисмо да чујемо какав је ваш одговор, Ilustrissime?”

Незнатно повишен тон у гласу Антонија Фернандеза вратио је млетачког дипломату у стварност. Када је пре неколико дана испловио из Венеције није имао јасне инструкције – Сенат се бавио реформом Већа Десеторице, а дужд Николо да Понте, у својој деведесетој години, филозофским трактатима. Они трговци са Ријалта чији су претежни интереси били на Истоку били су, наравно, јако против отварања млетачких лука конкуренцији из Шпаније, они други, чији су интереси били на Западу, заговарали су “поштену утакмицу на целом Mare Internum.”  

Одлука је, дакле, била само његова. Или бар, у великој мери његова. Имао је уредно потписана пуномоћја, без инструкција и ограничења. Могао је да отера ове насртљиве Шпанце или да потпише са њима оно што су предложили – и у једном и у другом случају, на Тргу Светог Марка би се, по његовом повратку, више причало о маскама које ће лепе Венецијанке носити на наредном карневалу, него о уговору који ће он донети са Крфа…

***

Размишљајући шта да одговори, у недоумици да ли да можда разговор одложи за сутра и госте позове на вечеру, Маркантонио Барбаро је, пар корака даље од главних шпанских преговарача, видео човека чије му је лице изгледало познато. Негде га је видео, био је убеђен, а није могао тачно да се сети где…

Али његов гост се не само сећао добро, него је и непогрешиво знао да препозна његов поглед:

“Ilustrissime, каква част! Колико је прошло времена откад смо се последњи пут видели? Три године? Или четири? Време лети.”

Бартоломео Брути, племић неодређеног порекла (зли језици тог доба су упорно тврдили – албанског) био је у пратњи Маркантонија Барбара у Херцег Новом, када су, тајно, преузели икону Мадоне Никопеје од изасланика Мехмед паше Соколовића.

“Ону икону која је била фалсификат, због које је вероватно и избио онај пожар у Дуждевој палати, и због које је Себастијано Венијер изгубио свој живот.” – лицем млетачког дипломате прешла је сенка, његове зенице су се опасно сузиле, а у уснама готово да није било ниједне капи крви. Ако је постојао тренутак у његовом животу којег се стидео, то је био тај дан у Херцег Новом, када је лажну икону олако прихватио као праву…

Преговори су били на ивици пропасти, и Антонио Фернандез се готово очајнички окренуо Дон Мартину де Акуњи“овај наш обавештајац у Цариграду увек са собом вуче тог опскурног Бартоломеа” помислио је – али му је овај дискретним покретом руке дао знак да је све у реду…

“И шта ћете ви овде уопште, сењоре Брути? Ви се у трговину не разумете, бар ону поштену. А ми смо озбиљни људи. Немамо коцкарске дугове које треба решити, нити љубавнице које треба ослободити нежељене деце? А не бавимо се ни трговином лажним иконама.”Маркантонио Барбаро више није ни покушавао да звучи пријатељски.

“Пре десет година, Ilustrissime, у ову луку је стигла једна вредна ствар. Воља Богородице је била да, са њеним ликом на катарци, наше галије поведе у победу над мухамеданцима. Као Одисеј после Троје, тако је и Мадона Никопеја лутала по морима после Лепанта. Сада је време да се она врати кући.”

Са тим речима, Бартоломео Брути је испод огртача извадио кутију од ружиног дрвета, оковану златом, и предао је запрепашћеном млетачком дипломати:

“Искрено жалим што адмирал Себастијано није више жив да је дочека на Тргу Светог Марка. А искрено ми је драго, Ilustrissime, да ћете баш ви бити онај који ће је тамо донети.”

Млечанин је ћутао, покушавајући да збркане мисли помири са емоцијама које су га преплавиле. Тај тренутак ћутања је искористио Антонио Фернандез. Непогрешиво препознавши прави тренутак, наклонио се Маркантонију Барбару – који је у том тренутку у својим рукама већ држао драгоцену кутију – и рекао:

“Ово је мали знак пажње његовог католичког величанства, краља Филипа Другог. Овлашћен сам да пренесем његове личне поздраве Сенату и дужду Венеције, и његово задовољство што је једна драгоценост враћена тамо где припада.”

И како је венецијански дипломата ћутао и даље, Антонио Фернандез је додао, прикривајући, уз крајње напоре, осећај тријумфа:

“И ово, наравно, нема никакве везе са нашим преговорима о поновном отварању лука за узајамну трговину. Сматрајте ово поклоном ратних другова са Лепанта, а одлуку ћете, наравно, већ донети.”

Вечера је ускоро почела, уз љуту грчку узи ракију и слатко шпанско вино, звуке цитри и трубадурске песме. Сутрадан ујутро, шпанско-венецијански уговор о трговини био је потписан, а да у шпанском предлогу Маркантонио Барбаро није променио ниједну једину реч.

А прексутра ујутро, две галије су напустиле луку у Крфу: Санта Катерина према западу, са потписаним уговором; Сан Ђузепе ка северу, са Мадоном Никопејом.

 

XXIX

Епилог: мртва уста не говоре уопште…

interrogations-in-jail

Дужнички затвор у Венецији, у којем је био Арно Ростан, налазио се тада у сутерену Дуждове палате, на Тргу Светог Марка. Свака ћелија имала је мали прозор, покривен решеткама, који се са унутрашње стране налазио тик испод таванице, а са спољне тик изнад тла. У својој ћелији Арно је могао да посматра како свет жури тргом, да слуша разговоре стражара са родбином затвореника која им је долазила у посету, псовке заточених трговаца који су прекраћивали време играјући барбут, да види како износе тело старог Јеврејина који се у својој ћелији обесио…

Није то био неки нарочито строг затвор – не ретко, дешавало би се да стражари, за мали износ мита, дозволе затворенику да побегне. Понекад, кад би стекли утисак да је затвореник, рецимо, само несрећна жртва неког злог лихвара, не само да би му дозволили бег, већ би му и помогли у њему. Арно је био свештеник, венецијански трговац који га је оптужио за покушај преваре са циметом прилично неомиљен у граду, француски амбасадор Арно де Ферије био је вољан да му позајми и неке паре за јемство. Уосталом, није случајно кип Јустиције, богиње правде, на Тргу Светог Марка био једини такав у Европи без повеза око очију…

Међутим, негде крајем тог јула, у млетачкој тамници, отац Арно Ростан је почео да схвата ширу слику и да у њој уочава и озбиљност положаја у којем се нашао. Није се више радило само о том проклетом цимету – у сефу банке у Фиренци он је још увек имао довољно пара да обештети млетачке трговце и тако откупи своју слободу – колико о ризику да, одједном, читава грађевина његових ранијих превара почне да се распада као некаква кула од карата а да из разних ормана изађу костури за које је мислио да су заувек ишчезли.

Два од тих Ростанових костура били су и они јеврејског лекара из Тангера, Абрахама Коена Луситана и јеврејског трговца из Орана, Јакоба Кансина. Када је почетком августа изведен пред Феликса Фабрија, истражитеља Већа четрдесеторице, тела које се у Млетачкој републици бавило кривичним истрагама, овај му је поставио низ питања која са циметом нису имала никакве везе.

Одакле је стигао на Малту? Какве су његове везе са бившим Великим мајстором Жаном де ла Касијером? Шта је радио у Тангеру? Када је последњи пут разговарао са Родригом Сервантесом? Одакле познаје Томаса Стаклија и шта је радио са њим? И, два питања која су француског мисионара највише уплашила: када је последњи пут видео јеврејског доктора Абрахама Коена Луситана и шта је радио у Орану?

Вероватно по први пут у својој каријери, Арно Ростан није био у стању да размишља рационално. Да ли се радило о паници, грижи савести, или жељи да одигра још једну игру, никада нећемо сазнати.

Крајем августа, тражио је од тамничара да га поново изведе код истражитеља, јер “има нешто значајно да му каже”. Феликс Фабри га је посматрао испитивачки:

“Сетили сте се нечега из нашег последњег разговора? Да погађам? Почећемо од оног Енглеза који је погинуо у Мароку? Какве су ваше везе са тим топовима?”

Арно Ростан је одмахнуо главом:

“Не. Сетио сам се да би вас можда више занимало где се Мадона Никопеја кретала у последњих десет година. Зар не?”

“Икона је, на жалост, нестала у пожару пре три године. Божја воља, шта ћете. Сад, када је више нема, хајде да кажемо да је све време била тамо где је требало да буде.”

“А шта ако то није била аутентична икона него лажна? Ако ја могу да вам то документујем и да вам помогнем да се права икона врати у Венецију?”

Истражитељ Фабри је подигао обрве. У папирима које су му о овом француском свештенику послали Signori di Notte, “госпари ноћи”, како се звала тадашња млетачка тајна полиција, било је свашта, али се Мадона Никопеја није нигде помињала.

“Зашто би себе увлачио у много теже проблеме од оних у којима се тренутно налази?” – размишљао је Фабри – “Одакле уопште зна за случај са иконом? И зашто је тако проклето брбљив?”

“Можемо ли да се нагодимо? Мени слобода, вама икона, и никада се више нећемо видети?”

Арноов глас је пренуо истражитеља у размишљању. Одговорио је кратко:

“То је већ питање на које не могу да вам одговорим без консултовања са вишим властима.”

Из ћелије у сутерену Арно је, по Фабријевом налогу, премештен у пространу собу на првом спрату Дуждеве палате. И она је на прозорима имала решетке, али је више подсећала на манастирску него на затворску ћелију. Храна му је побољшана, а добио је и перо и мастило да напише писма. Убрзо је схватио да више нема коме да пише.

У међувремену, Феликс Фабри је тражио пријем код дужда Николе да Понтеа:

“Serenissime Principe, онај француски затвореник са Малте, онај свештеник оптужен за превару са циметом, тврди да је Мадона Никопеја која је изгорела у пожару лажна, и да може да нам помогне да дођемо до оне праве. Нуди нагодбу.”

Стари дужд је погледао у једног од својих најбољих обавештајаца. Није то било баш први пут да је и он чуо нешто слично. Како, негде на Средоземљу, и даље постоји она права Мадона Никопеја и како је она изгорела у пожару који је захватио Дуждеву палату у ствари била само вешт фалсификат. Једни су причали како се она права икона налази код Турака у Цариграду; други да је код Шпанаца у Ваљадолиду; трећи да се ње докопао папа и похранио је у трезорима базилике на Тргу Светог Петра у Риму; четврти да је прошверцована негде на север у богате градове Ханзе на Балтику; пети да је чак дошла код Елизабете у Лондон… Као и обично, залудни људи су по крчмама причали свашта. Али, нико до сада није тако категорички трврдио да зна где се икона налази, и да чак може да помогне у њеном повратку у Републику Светог Марка.

“А шта ви мислите Фабри? Мислите ли да тај Француз можда говори истину?”

Ни Фабри, заправо, није био начисто шта да одговори на то питање. Рационално гледано, скоро сви детаљи водили су ка закључку да Арно Ростан лаже Тај закључак, појачан извештајима о његовом ранијем преварантском понашању, није чинио ни причу о правој и лажној икони исувише вероватном. Али, ирационално посматрано, Фабри није могао да се отме ни утиску да он, ипак, о Мадони Никопеји зна нешто више него што пише у досијеу који су му дали Госпари Ноћи.

Зато је и остао затечен питањем које му је стари дужд поставио:

“Не могу са сигурношћу да кажем још увек. Можда чак и зна нешто о томе што ми не знамо. Требало би да га додатно испитамо, можда чак и да га ставимо на муке? За сваки случај. Да будемо сигурни.”

Стари дужд је, међутим, одмахнуо руком:

“Чини ми се да би за Републику, ипак, било најбоље кад он више ништа не би причао.”

Да ли је, већ у том тренутку, почела да се формира она последња, коначна одлука? Ни то данас не знамо. Август је полако почео да препушта место септембру, и у том међувремену, подгрејана недоумицама млетачког вођства шта да ради са незгодним сведоком своје срамоте, коначна одлука је полако сазревала.

Знамо, међутим, шта је убрзало њено доношење. Почетком септембра, једне вечери је у венецијанску луку, последњу станицу на свом путу са Крфа, пристао брзи бригантин Сан Ђузепе. Маркантонио Барбаро, сенатор и дипломата, сишао је са њега, носећи у рукама малу кутију од ружиног дрвета, оковану чистим златом.

Недуго затим, свом противкандидату на изборима за дужда, Николи да Понтеу, тријумфално је рекао:

“Мадона Никопеја, Serenissime Principe. Ваш претходник Венијер ју је изнео, да нам донесе помоћ Богородице код Лепанта. Ја сам је вратио. После десет година, Лепант је данас коначно завршен: имамо мир са Турцима, отворену трговину са Шпанцима, и икону код куће.”

Тријумфализам у гласу његовог посетиоца био је очигледан, петовековни симбол Венеције поново је био на његовом писаћем столу, али је лицем старог дужда прошла сенка бриге:

“Маркантонио, када ће ме Творац позвати к себи, то не знам. Али ће то вероватно бити ускоро. Тада ћеш моћи, ако то будеш и даље желео, да се кандидујеш за дужда поново. Твоје заслуге у дипломатији, и у Паризу и у Цариграду, неспорно су велике. Па и ова последња, са трговинским споразумом са Шпанцима.”

Извадио је, сасвим полако, икону из кутије од ружиног дрвета, и држећи је у рукама, наставио:

“Али повратак Мадоне Никопеје неће моћи да буде признат као једна од твојих заслуга.”

А онда је, на изненађени, упитни, разочарани и помало љутит поглед свог госта, завршио – гласом који није остављао простор за даљи разговор:

“Јер се она није ниоткуд ни враћала. Пошто одавде никада нигде није ни одлазила.”

***

По одласку амбасадора, Николо се препустио мислима. Био је деведесет други дужд Републике Светог Марка, од Паола Лучија Анафеста, који је први понео ту титулу, 697. године. Био је четрдесет шести, од када је Енрико Дандоло донео икону као ратни плен из Цариграда, 1204. И био је први из породице Понте. Два Барбарига, три Контаринија, четири Моченига, четири Дандола, чак седморица Партиципација… Serenissima није узалуд називана аристократском републиком.

И сада, да му се баш пред сам крај владавине – у својој деведесетој години већ је осећао како му стара дама са косом у руци дува за врат – деси такав скандал? Да у јавност изађе како је највреднији предмет Републике био загубљен целих десет година? Да му се смеју трговци на Ријалту, јеврејски лихвари, страни амбасадори? Он није, као многи његови претходници, имао породично наслеђе које би могло да га одбрани од такве срамоте – имао је само себе.

Зато је најпре позвао ризничара. Предао му је кутију од ружиног дрвета, са јасним инструкцијама: поновним прегледом трезора, утврђено је да Мадона Никопеја није изгорела у пожару који је захватио Дуждеву палату првог мартовског дана 1578. године. Изгорела је једна друга икона, која је била јако слична њој, па је зато дошло до забуне. На питање да ли су инструкције јасне, ризничар је само климнуо главом. Саучеснички, без речи.

А када је већ пала ноћ, позвао је и управника тамнице, Ђерђа Музаку, Албанца пореклом из Драча. Из старе шкриње извадио је дебели морнарски конопац – био је, можда, и цео метар дуг. За три године Николове каријере дужда био је то први пут да га је узео у руке. За двадесет година Ђерђове каријере тамничара, вероватно тридесети или четрдесети…

Зато Ђерђ ништа није ни питао, само је дужда упитно погледао. Николо је на тај упитан поглед одговорио реченицом од само две речи:

“Il Francese. Subito.”

Са двојицом стражара, Арапином и Грком, неколико минута касније, Ђерђ је ушао у ћелију у којој је Арно Ростан већ спавао. Као и увек у сличним случајевима, Ђерђу је било жао да буди затвореника. Увежбаним покретима, обавио је конопац око његовог врата, а потом су двојица стражара повукла, сваки свој крај. Све је било готово за мање од једног минута и није се чуло готово ништа.

Нешто пре поноћи, морнарски конопац је опет био у дуждевој шкрињи, чекајући неку нову прилику да буде употребљен. А следећег јутра, затворски лекар, Матео Борини, написао је извештај са аутопсије тела “Арно Ростана, тридесет пет година, Француза, затвореног због сумње на превару, који је у тренутку нервног растројства извршио самоубиство вешањем у својој ћелији”. Копија извештаја, уз куртоазне речи жаљења, послата је француском амбасадору Арно де Феријеу. Овај се није распитивао о детаљима смрти свог имењака – на известан начин, и сам је осетио олакшање.

И док су писари преписивали извештај, а дуждов курир га чамцем носио до француске амбасаде на острву Канаређо, један други чамац је кренуо до острва Lazzaretto Nuovo на којем се налазило градско гробље. У њему се, поред тројице људи, налазило и једно тело, умотано у бели чаршав. Пола сата касније откопан је колективни гроб жртава куге из 1577. године. Тело у чаршаву бачено је на врх гомиле већ сахрањених тела, а потом је гроб поново затрпан. Чамџија и двојица гробара добили су по један дукат као награду за рад који су обавили, и још по пет, као награду за ћутање на које су се заветовали.

***

И ту се, отприлике, ова наша хроника и завршава: првих дана септембра 1581. године, тачно десет година откад је сасвим тајно изнета из Цркве Светог Марка, Мадона Никопеја је сасвим тајно и враћена на своје место. За то се побринуо верни ризничар.

У архивама Serenissime о кретању иконе у тој деценији, наравно, није остало баш ништа – за то су се побринули верни писари.

А да све баш тако и остане, побринуо се верни чувар затвора у Дуждовој палати, који је једним дебелим морнарским конопцем заувек затворио брбљива уста француског мисионара Арноа Ростана.

Паметна уста не говоре превише, мртва уста не говоре уопште.

Јеврејски лекар Абрахам Коен Луситано у башти своје виле у Тангеру; јеврејски трговац Јакоб Кансино на ломачи у Валенсији; енглески авантуриста и шверцер Томас Стакли на песку Ксар ел Кебира у Мароку; и француски мисионар и преварант, Арно Ростан, у тамници у Венецији – сва четворица су за тих десет година изгубила своје животе у покушајима – у својој коначници безуспешним – да се на овом малом комаду дрвета обогате.

Али Мигел де Сервантес, авантуриста из Кастиље, ратник и писац, свој живот је, захваљујући истом том малом комаду дрвета, спасао.

И тако је Мадона Никопеја, поред тога што је хришћанској флоти помогла да добије Битку код Лепанта, а неким дипломатама са краја шеснаестог века да закључе неке, за та времена важне, споразуме – човечанству помогла да добије – Дон Кихота.

 

XXX

Dramatis Personae: даља судбина неких учесника ове приче

220px-Anthony_I_of_Portugal

Антонио Конинк, приор реда Крато, бивши гувернер Тангера, бивши маварски заробљеник, несуђени окривљени за велеиздаји а и несуђени португалски краљ – још извесно време је наставио да се представља као власник луситанске круне, коју је са собом понео у изгнанство. Покушао је чак да влада са Азорских острва где је и исковао неки сребрни новац којим је финансирао свој двор у изгнанству. Био је то, уосталом, један од типичних симбола суверенитета за та времена.

Ипак, већ 1581. године одлази за Париз, са собом носи све португалске крунске драгуље, али и нешто важније од тога – право на престо које су згодно могле да искористе све стране силе. Француској краљици Катарини Медичи нуди португалску колонију Бразил ако се врати на власт. Делом са њеним новцем а делом од продаје неких од однетих драгуља, финансира нову експедицију на Азоре, у којој учествују португалски емигранти и енглески и француски авантуристи. Тамо је поново поражен од шпанске флоте и враћа се у Париз – поново као губитник.

Страх од плаћених убица, за које је веровао да ће их послати Филип Други, приморава га да често мења место становања и 1588. одлази у Лондон. На почетку га краљица Елизабета прима срдачно – из истог разлога као и Катарина Медичи у Паризу – и са њим планира амбициозну поморску експедицију: британски бродови, неки званични а неки гусарски, сви под командом Френсиса Дрејка, одлазе до португалских и шпанских обала. Антонио је иницијатор и моторна снага тог подухвата: верује да ће његово присуство охрабрити општи народни устанак против Филипа Другог; Френсис Дрејк, искусни гусар, отишао је само због пљачке. Експедиција се, на крају, показала као скуп неуспех и Антонију су, по повратку, затворена врата енглеског двора.

Један по један, одлазе и сви португалски крунски драгуљи које је понео са собом у изгнанство – последњи, и најскупљи, дијамант касније је пронађен у француској круни – и Антонио се враћа у Париз. Последње године живота проводи као приватни грађанин, без скупе дворске пратње коју је претходних петнаест година плаћао. Живи у малом пансиону који му је обезбедио француски краљ Анри Трећи. Ту и умире, 26. јула 1595. године. Сахрањен је у париској фрањевачкој цркви Cordeliers. Његов гроб је заувек изгубљен 1811. када је Наполеон, у једном од бројних преуређења Париза тих година, наредио да се она сруши.

Као свештено лице, Антонио Конинк није смео да се званично жени – ипак, са две жене имао је укупно шесторо деце. Двојица синова су после његове смрти наставила његову борбу за португалски престо, један је умро врло млад а један се замонашио; две ћерке су такође завршиле као монахиње.

***

horacio-gracianХорацио Грацијан, генерални инспектор португалске круне, исправно је схватио однос снага у Лисабону, већ на самом почетку династичких сукоба. Определио се за најјачу страну – ону шпанског краља Филипа Другог – са званичним образложењем да је и његова мајка била Португалка. Незванично, у Лисабону се тих дана причало како је човека, који је знао све о свакоме у малој краљевини, двор у Ескоријалу платио у злату онолико колико је био тежак – било је ту, сигурно, неких стотинак килограма…

Једно време је био саветник шпанских администратора у Лисабону – на његов предлог, Португалија је задржала унутрашњу аутономију, своје законе, кортесе и валуту. Чак је и непосредно управљала својим колонијама. Фактички, заједницу са Шпанијом свео је на персоналну унију.

На Кортесу у Томару, 1581. године, пружио је правно образложење по којем рат претходне године и није био међународни – јер није Шпанија напала Португал – већ обична, готово породична, чарка наоружаних присталица двојице претендената на престо, даљих рођака при томе – обојица су, наиме, били унуци краља Мануела…

Истовремено, Хорацио Грацијан је својим патриотски опредељеним сународницима дискретно пласирао причу којом их је подсвесно убедио да прихвате стање у којем су се затекли.

Користећи околност да гроб младог краља Себастијана, после битке код Ксар ел Кебира у којој је погинуо, никада није пронађен, убедио их је како ће се он “једног магловитог дана” вратити и преузети своје краљевство. И заиста, сваки пут када би се шпанска власт у Лисабону суочавала са озбиљнијим проблемима, 1584, 1585, 1595. и 1598. године, неки претендент би се појавио у граду, тврдећи да је управо он нестали краљ Себастијан… Када би ти проблеми нестали и лажни претендент би био раскринкан и ухапшен или би напросто ишчезао и више нико за њега не би ништа чуо. Занимљиво, овај месијански мит – касније назван “Себастијанизам” – опстао је све до почетка деветнаестог века – када је било већ сасвим јасно да Себастијан, чак и да је којим случајем преживео битку, више никако није могао да буде жив.

Хорацио Грацијан је једно време био градоначелник Лисабона, затим гувернер Гое, португалског поседа у Индији, па чувар државног печата. Умро је у дубокој старости, већ дубоко у наредном, седамнаестом веку – 1616. године – у 74. години.

***

220px-Heinrich_Sudermann

Хајнрих Судерман (1520), трговац из Келна, од 1556. синдик Ханзе, наставио је да се бави својим уобичајеним послом – закључивањем дипломатских споразума са разним државама северне Европе којима су се штитиле привилегије и имунитети градова-чланица овог трговинског савеза, њихових бродова на мору и њихових трговаца и робе на копну. 1579. је завршио своје животно дело – кодекс понашања чланица Ханзе у њиховим међусобним односима – које је остало у употреби и деценијама после његове смрти, већ у наредном веку.

Понекад, кад би се указала прилика, поред свог редовног посла бавио се поново и трговином са стране: углавном бакром, текстилом, сољу или оријенталним зачинима. Ипак, размена енглеских топова за фалсификовану икону из 1577. године, описана у овој причи, остала је једини такав детаљ у његовој богатој трговачкој каријери.

Хајнрих Судерман је умро 7. септембра 1591. године.

***

220px-Cervantes_Jáuregui

Мигел де Сервантес Кортинас, авантуриста из Кастиље, најамник Свете лиге, победник код Лепанта и заточеник алжирских гусара, вратио се у родну Шпанију крајем марта 1580. године, после скоро дванаест година одсуства од којих је пет провео у тамници. Отишао је као криминалац, осуђен на губитак десне руке, вратио се као ратни херој, који не може да користи леву руку.

Наставио је да ради за државу – најпре као агент за јавне набавке шпанске Армаде, после као порески извршитељ. Поново одлази у затвор, у Севиљи – иако овај пут само на неколико месеци – када је банкар код којег је депоновао државне паре од прикупљених пореза, изненада, отишао у банкротство. Власти су биле сумњичаве да се радило о њиховој заједничкој превари, али на крају ништа није могло бити доказано.

Полако, враћао се и својој старој љубави, писању – иако од њега није никада могао да се издржава. Крајем 1584. оженио је много млађу Каталину де Салазар. Испоставило се да је њихов сусрет био судбоносан – упознао је њеног ујака Алонса који ће га касније инспирисати за лик Дон Кихота.

Прво значајније дело, пасторалну романсу “Галатеја” објавио је 1585. Наставља са номадским и помало авантуристичким животом – још једном је 1597. у затвору због “неправилности у књигама“, и за тих седам месеци пише дело које ће га одвести право у историју: “Дон Кихота”.

Коначно, 1605. се сели у Мадрид. Више не може да нађе ниједан државни посаоо, али те године објављује “Дон Кихота“, књигу која ће у двадесетом веку постати друга по укупном броју штампаних примерака у целом свету, откад је Гутенберг пронашао штампарску машину – после Библије.

Авантуре из алжирског затвора Мигел де Сервантес је делимично описао у две драме које се догађају у овом граду: “Живот у Алжиру” (El trato de Argel) и “Тамнице Алжира” (Los baños de Argel) као и у епизодама неких других дела – иако никада у чистој аутобиографској форми.

Умро је 23. априла 1616. у Мадриду, у 68. години. Данашњи форензичари углавном се слажу да је узрок смрти била комбинација цирозе јетре и дијабетеса типа Б. Историчари књижевности, пак, често воле да истакну куриозитет да је умро истог дана када и његов енглески колега – Вилијем Шекспир. Шеснаести век се, бар у књижевности, тог дана могао сматрати завршеним.

Сахрањен је, по сопственој жељи, у Конвенту босих Тринитаријанаца у Мадриду, цркви реда за који је до смрти веровао како га је ослободио из Алжира. Приликом реновирања цркве Сервантесове кости су загубљене, 1673. године. Преко три стотине година није се знало где почивају остаци писца “Дон Кихота” да би их коначно у марту 2015. пронашао историчар Фернандо де Прадо, после две године потраге коју су финансирале градске власти Мадрида.

Мигел де Сервантес је поново сахрањен 11. јуна 2015. године у Мадриду. Ловоров венац Шекспиру Шпаније положила је Ана Ботела, први женски градоначелник у историји Мадрида, само два дана пред истек свог мандата. Истовремено, војне почасти победнику код Лепанта одао је почасни вод шпанске војске.

***

250px-Tintoretto_-_Marcantonio_Barbaro,_1593

Маркантонио Барбаро, венецијански племић, политичар и дипломата, задужен је 1583. године од сената да надгледа демаркацију границе на северу, према хабзбуршкој покрајини Фриули, како би се избегли нови гранични спорови. И тај задатак је успешно обавио, као и све претходне.

После смрти Николе да Понтеа, 1585. године, кандидује се по трећи пут за дужда Републике Светог Марка. Рачунао је да ће његове заслуге за потписивање трговинског споразума са Шпанијом, и на утврђивању границе, овог пута бити довољне да му обезбеде већину гласова. Рачуница му је, међутим, опет била погрешна – ове изборе је, уз дискретну подршку и папе и Француске, добио његов противкандидат, Пасквале Цикоња.

Разочаран, пар наредних година је, са свог сеоског имања, подржавао архитекте који су, у тој деценији, завршавали капиталне пројекте и лице Венеције учинили онаквим какво нам је данас познато: најпре Паладија, са новом фасадом катедрале Сан Пјетра у Кастелу, обновом Дуждеве палате и изградњом цркве Реденторе; потом Скамуција са планом покривеног моста, Риалто, преко Великог канала. Једно време био је и члан комисије која је надгледала изградњу Риалта.

Почетком наредне деценије враћа се универзитетској каријери и бива биран за ректора Универзитета у Падови. Тамо ће упознати и младог професора из Пизе, чија су предавања из геометрије, механике и астрономије већ почела да привлаче пажњу целе Европе: Галилеа Галилеја.

Ипак, зову политике не може потпуно да се отргне: иако у већ одмаклим годинама, 1593. прихвата понуду Сената да руководи изградњом фортификација на северној граници – имајући у виду да је десет година раније са Аустријанцима повлачио демаркациону линију у тим подручјима, вероватно је био и најбољи избор. Из тог периода Венецији ће остати утврђење Палманова, један од најбољих примера војне архитектуре тог времена. У знак захвалности, Сенат те године наручује да његов портрет изради највећи живи сликар Републике – Јакопо Тинторето. То уље на платну је и једино на којем је сачуван лик Маркантонија Барбара.

После десет година од избора, 1595, умире и дужд Пасквале Цикоња. Иако га пријатељи дискретно наговарају да се не кандидује поново – има већ 77 година и то би му био четврти пут – Маркантонио Барбаро опет не може да се одупре сиренском зову политике. 26. априла 1595, опет губи изборе за дужда, по четврти пут у двадесет пет година – овог пута од Марија Гриманија.

Опхрван годинама и разочарењима, препушта се депресији и умире, 4. јула 1595. године у Венецији. Човек који је пуних тридесет пет година био у врху политике Serenissime и знао многе њене тајне, са собом је у гроб однео само једну – ону о правој икони Мадоне Никопеје, коју му је шпанска делегација дала 1581. године на Крфу…

***

Uluj Ali

Улуџ Али паша Окијали, адмирал Отоманске флоте, по завршетку ове приче командовао је поморском експедицијом на Крим (1584), а потом, са турском флотом из Александрије, угушио побуне у Сирији и Либану (1585).

Италијански дечак рођен у Калабрији као Ђовани Диониђи Галени, сиромашни сељак, потом веслач на галији, па гусар и на крају адмирал, умро је 21. јуна 1587. године у Цариграду у 68. години.

Сахрањен је у џамији која носи његово име, и данас се налази у истанбулском предграђу Топхане. Комплекс, поред џамије, садржи и медресу, турбе, фонтану и хамам.

На Окијалијевој задужбини су неко време радила и тројица јунака ове приче: пројектовао ју је Мимар Синан, а међу зидарима су били и Родриго и Мигел де Сервантес.

***

Madonna

Икона Ходогетрија је, после десет година лутања Средоземљем – од Лепанта, преко Месине и Ђенове, Малте и Тангера, Феза и Лисабона, па до АлжираЦариграда, Ваљадолида и Крфа – заувек остала у Венецији.

Почетком седамнаестог века, неких двадесетак година по завршетку ове наше приче, Венецију је погодила епидемија куге. Грађани Serenissime су остали верни молитвама Исусу и Богородици. Тадашњи дужд, Николо Контарини, обећао је пред иконом да ће, ако их спасе куге, велики храм бити саграђен у њену част. И заиста, после неких четврт века, 1631. године, завршена је и посвећена Богородици Santa Maria della Salute – црква коју ће, крајем деветнаестог века, искористити Лаза Костић, за наслов и лајтмотив једне од његових најлепших љубавних песама. Данас, Мадона Никопеја, или икона Ходегетрија, и даље је симбол Венеције.

 

XXXI

Додатак (1): хронологија главних догађаја

through_the_time_by_gyurka-d660r12

1204. – У пљачки Цариграда, после пада града под власт Крсташа, икона Мадоне Никопеје однета у Венецију као ратни плен.

1569. – У двобоју у Краљевској палати у Мадриду, Мигел де Сервантес ранио Антонија де Сигуеру; приморан да бежи у Рим. Прати га брат Родриго.

1570.Браћа Сервантес у Напуљу потписала најамнички уговор на пет година и придружила се шпанском експедиционом корпусу на Леванту.

1571, август – Отоманска империја напала венецијанске поседе на Кипру. Опсада Фамагусте; егзекуција млетачког гувернера острва, Антонија Брагадина.

1571, август – Почело окупљање флоте Свете лиге у Месини на Сицилији. Браћа Сервантес дошла у Месину у шпанском контингенту.

1571, септембар – Венецијански адмирал Себастијано Венијер наредио да се Мадона Никопеја тајно изнесе из трезора Цркве Светог Марка и донесе у његов штаб на Крфу.

1571, 7. октобарБитка код Лепанта. Мигел де Сервантес тешко рањен. Мадона Никопеја спасена у бродолому критске галије Пирамида; икона завршила код браће Сервантес.

1572, августБраћа Сервантес оставила икону у сефу Банке Светог Ђорђа у Ђенови.

1572, октобар – Мехмед паша Соколовић сазнаје да је Мадона Никопеја изгубљена у бици. Почиње преговоре са венецијанским послаником у Цариграду, Маркантониом Барбаром.

1573, март – Распад Свете лиге. Сепаратни мир између Венеције и Отоманског царства. Мехмед паша Соколовић дао реч да ће икону вратити Венецији, “ако се икада нађе у земљама или на водама под контролом Полумесеца.”

1574.Антонио Конинк, приор Реда Крато, португалских витезова Светог Јована, постављен за гувернера енклаве Тангер на афричкој обали.

1575, септембар – Алжирски гусари заробили брод Мигела и Родрига де Сервантеса на отвореном мору, близу обала Барселоне. Енглески авантуриста Томас Стакли дошао у Рим и добио подршку папе Гргура Тринаестог за инвазију Британије.

1576, јануар – Преговоре о ослобађању браће Сервантес преузео француски мисионар, отац Арно Ростан, из реда Тринитаријанаца.

1576, март – Уз помоћ турске војске, претендент на марокански престо, султан Абд ел-Малек победио војску свог синовца Абу Абдалаха и заузео престони град Фез. Абу Абдалех наставио да влада у Маракешу, уз подршку Португалаца.

1576, септембар Родриго Сервантес пуштен из заточеништва у Алжиру.

1577, јануар – Први контакти француског мисионара Арно Ростана и јеврејског лекара Абрахама Коена Луситана у мароканском граду Маракешу. 

1577, март – Абрахам Коен Луситано у Ђенови преузима од Родрига Сервантеса икону Мадоне Никопеје. На Малти од руског иконописца Димитрија наручује њену савршену копију. На повратку, у Орану, фалсификат предаје јеврејском трговцу Јакобу Кансину, који издаје меницу на пет стотина златника, као аванс за куповину топова у Брижу. Оригинал иконе у тајности враћен у Тангер.

1577, мајАбрахам Коен Луситано нађен мртав у Тангеру. Генерални инспектор португалске круне, Хорацио Грацијан отпочео истрагу.

1577, јун – Себастијано Венијер изабран за дужда Венеције. Разговор Хорација Грацијана и Арно Ростана у Орану; француски мисионар први пут изразио сумњу да је икона у Орану фалсификат. Мигел де Сервантес пуштен из затвора у Алжиру, али мора да остане у граду.

1577, септембарХорацио Грацијан разговара са Родригом Сервантесом у Сеути. У Тангеру сазнаје да су, ноћ пред смрт Абрахама Коена Луситана, у његовој вили боравили Арно Ростан и Антонио Конинк. Јакоб Кансино спаљен на ломачи у Валенсији, Арно Ростан узима фалсификат Мадоне Никопеје. Брод Adler von Lübeck испловио из Брижа са топовима.

1577, октобар – Ханзеатски трговац Хајнрих Судерман испоручује педесет топова енглеском најамнику и авантуристи Томасу Стаклију у Риму. Уместо друге половине новца од Арно Ростана прихвата фалсификат Мадоне Никопеје. 

1577, новембарМехмед паша Соколовић обавештен да немачки трговци у Трсту нуде Мадону Никопеју на продају.

1577, 31. децембарХајнриха Судерман и Емануел Симондс у Дубровнику продају архитекти Мимару Синану, куриру Мехмед паше Соколовића, лажну икону за пет хиљада златника.

1578, фебруар – По налогу Мехмед паше Соколовића фалсификат иконе предат Венецијанцима у Херцег Новом.

1578, март – Пожар у Дуждовој палати у Венецији. Изгорела лажна Мадона Никопеја. Умро Себастијано Венијер.

1578, април – Побуна јаничара у Алжиру. Улуџ али паша Окијали, капудан отоманске флоте, интервенисао са регуларним трупама. Мигел де Сервантес враћен у затвор. Томас Стакли испловио из Чивитавекије код Рима за Ирску: један од његових бродова у свом товару понео и педесет топова за Мароко.

1578, мај – У Цариград стигао први шпански амбасадор. Почели преговори о миру. Томас Стакли у Орану предаје топове Арно Ростану, а у Лисабону одустаје од инвазије Ирске и придружује се португалском експедиционом корпусу у Мароку.

1578, јунАрно Ростан у Орану продаје педесет енглеских топова Рабадан паши и агентима мароканског султана Абд-ел-Малека за три хиљаде златника.

1578, 4. август – Битка код Ксар ел Кебира у Мароку. Погинули португалски краљ Себастијан, предводници обе мароканске зараћене фракције, Абу Абдалах и Абд-ел-Малек, и Томас Стакли. Заробљен Антонио Конинк, бивши гувернер Тангера.

1578, новембар – Антонио Конинк плаћа откуп Рабадан паши у Фезу, предајом праве Мадоне Никопеје, и бива ослобођен из заробљеништва.

1579, јануар – Отац Арно Ростан откупљује праву Мадону Никопеју од Рабадан паше у Фезу, за педесет златника.

1579, март – У покушају да препрода икону венецијанском посреднику у Тангеру, ухапшен Арно Ростан.

1579, јун – Мадона Никопеја враћена законитом власнику, Родригу де Сервантесу.

1579, јул – Родриго де Сервантес предао Мадону Никопеју Рабадан паши у Алжиру у замену за ослобађање свог брата Мигела. Рабадан паша  дао икону Улуџ Али паши Окијалију, који одлази за Цариград и са собом води Мигела де Сервантеса и његовог брата Родрига. Браћа Сервантес раде као зидари на изградњи џамије, Улуџ Алијеве задужбине, док траје провера аутентичности иконе.

1579, септембарХорацио Грацијан формално оптужио Арно Ростана за убиство Абрахама Коена Луситана, а Антонија Конинка за велеиздају.

1579, 11. октобар – Мехмед паша Соколовић убијен у Цариграду.

1580, јануар – После пет месеци испитивања потврђена аутентичност Мадоне Никопеје. Улуџ Али паша Окијали предаје икону султану Мурату III, а Мигел де Сервантес и његов брат Родриго пуштени да оду из Цариграда.

1580, 31. јануар – У Лисабону умро португалски краљ-кардинал Хенрике. Почели унутрашњи династички сукоби. Уз подршку дела нижег племства Антонио Конинк укључио се у борбу за наслеђе престола.

1580, март – Браћа Сервантес стигла у Шпанију после дванаест година.

1580, 19. јун – Антонио Конинк крунисан за краља Португалије у Сантарему. Хорацио Грацијан побегао у Шпанију. У метежу који је настао, отац Арно Ростан пуштен из затвора у Тангеру. Ускоро одлази на Малту.

1580, август – Шпанска војска прешла португалску границу. Пораз Португалаца у Бици код Алкантаре, 25. августа. Шпански краљ Филип Други крунисан за краља Португалије – унија између две земље трајаће наредних шездесет година. Антонио Конинк побегао на острва Мадера, а одатле у ПаризХорацио Грацијан постављен за градоначелника Лисабона.

1580, август – Закључен мировни споразум између Шпаније и Отоманског царства. Мадона Никопеја међу поклонима које је том приликом шпанском краљу Филипу Другом послао султан Мурат Трећи.

1581, 11. јул – Отац Арно Ростан ухапшен на Малти приликом једне преваре и изручен Венецији.

1581, 15. август – Шпанско-венецијански преговори о трговини на Крфу. Венецијанске луке на Леванту отворене за шпанске бродове. Пре потписа уговора, шпански преговарачи предали Мадону Никопеју венецијанском амбасадору, као лични поклон краља Филипа Другог новом дужду Николи де Понтеу.

1581, септембар – После десет година, икона Мадоне Никопеје враћена у Венецију, у Цркву Светог Марка.  По налогу дужда Никола де Понтеа Арно Ростан удављен без суђења, како не би компромитовао Млетачку републику изношењем детаља о кретању Мадоне Никопеје после Битке код Лепанта.

XXXII

Додатак (2): Карта Средоземља крајем шеснаестог века

map185

 ***

Sava Panajotovic

Ова прича посвећена је – јер је већ дуго времена, заправо, и обећана – једној надасве занимљивој личности на нашим друштвеним мрежама – Сави Панајотовићу. Слободном човеку на добром гласу.

Advertisements

Eighty years after Munich, history is repeating itself

munich-agreement-large-56a61c5c3df78cf7728b64ee

As Sir Max Hastings once said: “The very name has become a byword for betrayal: Munich.”

On 30 September, 1938, in the early hours of the morning, British and French prime ministers signed an agreement with Adolf Hitler in Munich, tacitly consenting to the dismemberment of Czechoslovakia. Both feared Soviet Russia more than Nazi Germany. Eleven months later, the whole scenario repeated itself in Moscow, where Ribbentrop and Molotov signed an agreement which sealed the fate of another country: Poland. That time, the USSR was feared more by Western democracies than by Nazi Germany.

The agreements signed in Munich and Moscow led the world directly into the Second World War. They were points of no return. Europe was moonwalking in 1938, just like she did in 1914.

Returning to London, British Prime Minister Neville Chamberlain declared the agreement to be “piece for our time”. Before a grateful crowd, he waved the notorious hand-written piece of paper which he had persuaded the German leader to sign. As we know now, the phrase “our time” meant just eleven months.

Is Europe moonwalking again in 2018? The Munich lessons are, indeed, relevant today once again – and maybe they are even more so today than they have ever been over the past eight decades. Democratic and liberal leaders appear, again, helpless, clumsy, fearful and humiliated when dealing with strongmen; not only with big ones, such as Trump or Putin, but also with regional ones such as Erdogan or Orban, and sometimes even with some very small ones such as Dodik or Thaci or Vucic.

Hysterical crowds are now gathering around Twitter and Facebook, praising every nonsense – providing, of course, that that nonsense was told or written by some strongman, whoever he or she might be. Appeasement – a diplomatic policy of making political or material concessions to an aggressive power in order to avoid conflict – rides again, by and large.

When speaking privately over dinners, European leaders, more often than not, complain about the brave new world, based around fake news and post-truths. The morning after, however, brings them back to the sober reality: Realpolitik prevails, once again, over core values which they cherish.

European liberals and leftists remain hopelessly divided – as, indeed, their grandfathers were eighty years ago – over ideological trifles, while baleful sounds of Gunter Grass’ Tin Drum are echoing throughout our continent. Steve Bannon roams through Europe in a frantic attempt to put sounds together in a symphony of evil, just as Alfred Rosenberg did in 1938.

Some countries decided to fight for their souls. France, Germany, the Netherlands, Sweden, Slovenia and Macedonia, for example, in the last few years have successfully resisted the four horsemen of the Apocalypse: Nationalism, Xenophobia, Populism and Particularism. Some other countries, such as Austria and the US, are still fighting. And the southern and eastern fringes of Europe – Italy, Turkey, Serbia, Hungary, Ukraine and Poland – still need to start their own fights against evils which are both their own but, indeed, common ones, too.

Still, only democratic leaderships are able to resolve the long-standing regional conflicts on an entirely new basis. When signing the Prespa Agreement this June, Greek and Macedonian leaders, Tzipras and Zaev, did just that: they acted as tomorrow’s friends, rather than as yesterday’s adversaries.

Same or similar conflicts, however, appear to be completely unresolvable if handled by authoritarian strongmen. Vucic and Thaci are incapable of solving the Serbia/Kosovo issue, as they both intimately want to keep their societies locked in the nightmare for as long as possible. Both of them know, very well, that ethnic hatred and fears of a new war still remain their best chance against modernity, Europe, and their own peoples, respectively. They also know that the criminalized elites, that they are at the top of, are utterly incapable of building up societies around core European values.

Faced with an aggressive Trump administration, geopolitical challenges from Russia, security ones from Turkey and economic from China, the EU’s Mogherini and Hahn deal with Thaci and Vucic within the same matrix which Chamberlain and Daladier wrongly applied in Munich: if we give them everything they ask for, maybe we’ll be able to preserve the peace? History already provided the answer to that question.

In an increasingly complex world, Europe can only survive if speaking with one voice. That explains why her global competitors – the US, Russia and China – are happy to see Europe fragment itself further, and why they cherish any sign that Europe has abandoned its inherent values of the Union: an antifascist heritage, the rule of law, human rights, secular state and free media.

The elections for the European Parliament, in May 2019, therefore remain crucial for shaping the new European identity. Whether it will be about Ukraine, Brexit, Kosovo, Cyprus, Syria, Iran or transatlantic trade, the fate of our continent will ultimately depend on the people capable of understanding what is at stake and who are ready to fight for it.

As the Athenian general Chabrias said in the 4th century BC (according to Plutarch): “An army of deer commanded by a lion is more to be feared than an army of lions commanded by a deer.” That sentence still remains one of the key lessons from Munich.

***

Ovaj tekst objavljen je u britanskom časopisu Politics First, 29. septembra 2018. godine:

https://www.politicsfirst.org.uk/2018/eighty-years-after-munich-history-is-repeating-itself/

IN MEMORIAM: odlazak Simona, čuvara tajni (1968-2017)

simon-rubens

Trećeg septembra 2017. godine, oko šest sati popodne, u jednoj beogradskoj bolnici zauvek nas je napustio Simon, čuvar tajni. Poslednji put smo se videli sredinom maja, za svoju bolest je saznao negde u junu, u julu sam shvatio da se više nikada nećemo videti.

Nije želeo da ga ljudi vide bolesnog.

Krajem avgusta prošle godine, kada je saznao da nije ostalo dovoljno vremena da bi operacija uklonila sve metastaze, rekao je zajedničkom poznaniku:

„Kaži Zoranu da sad u nekom svom tekstu slobodno može i da objavi moje ime. Za koji dan će ionako biti svejedno.“

Bio je to Simonov način da se oprostimo. Ali, stari Rimljani su imali izreku: nomina sunt odiosa.

Uostalom, svi oni koji su Simona poznavali i radili sa njim dobro znaju i njegovo ime. Onim drugim opet, to ime ionako ništa ne bi ni značilo: jedno sasvim obično srpsko ime i prezime, koje nikada nigde nije objavljeno, ne prolazi ni kroz kakav Gugl, podjednako bi moglo da bude i pravo i izmišljeno.

Za razliku od mnogih njegovih kolega koje su prethodnih decenija trčale po opskurnim televizijama, davale intervjue, slikali se i kada treba i kada ne treba, Simon je bio profesionalac:

„Najuspešniji smo onda kada ne postojimo.“

***

Za dvanaest godina koliko smo se poznavali Simon i ja smo se videli preko sto puta. Imao sam jedinstvenu priliku da pratim sazrevanje možda najboljeg srpskog obaveštajca novije generacije, da posmatram kako je vremenom izoštravao svoj način razmišljanja, izgrađivao svoj prirodni talenat da odvoji bitno od nebitnog, sa sve manje grešaka uočavao zrnca istine u morima neistina, kako je učio da pravi analitičke procene koje su postajale sve složenije, na sve duži rok, i sve tačnije.

Za neke od stvari kojima se bavio, Simon je vremenom postao i priznat stručnjak u međunarodnim razmerama. Proputovao je – po mojoj računici – preko trideset zemalja, razgovarao sa ljudima koji su bili čuvari većih tajni od njegovih, pričao sa njima bez predrasuda i ravnopravno.

Svaki put kad bi se Simon vratio sa nekog od tih putovanja imao bih isti neodređeni osećaj ponosa. On je znao njihove jezike i običaje, čitao njihove knjige, proučavao njihove psihološke profile, ovladao njihovim taktikama i tehnikama. Poznavao ih je bolje nego što su oni, ikada, poznavali nas, a ponekad i bolje nego što su poznavali i sebe same.

Simon je – što u poslu kojim se bavio, inače, nije česta osobina – imao i jedan osoben smisao za humor. Taj humor jeste ponekad bio na granici cinizma, ali nikada uvredljiv, a često i na svoj sopstveni račun. Sećam se da sam ga jednom, odavno, uoči nekih od brojnih izbora u poslednjoj deceniji, pitao za koga misli da glasa. Odgovor mi je ostao u pamćenju:

„Ti bar znaš da ja o svim političarima znam baš sve. Kako bih onda uopšte mogao za bilo koga od njih da glasam? Glasači vole striptiz, obaveštajci su ginekolozi.“

***

Za svojih četvrt veka koliko je radio Simon je promenio čak pet režima. Svaki od tih režima je poznavao bolje nego on sebe samog. Nijednom od njih nije bio posebno blizak i od svakog je bio na podjednakoj distanci.

Bio je potpuno svestan, naravno, da tako nikada neće postati šef. Ali je tačno znao i cenu koju bi morao da plati ako bi prihvatio brojne ponude da šef postane: da prestane da bude profesionalac. Tu cenu, od početka do kraja, nije bio spreman da plati. Zato ga nijedan političar nije preterano voleo, svi su ga poštovali, a mnogi su ga se i pribojavali – oni su znali zašto.

Svoje kolege je poštovao, tačno onoliko koliko je svako od njih to poštovanje zasluživao. Neke od njih je saslušavao, da bi mu oni potom postajali pretpostavljeni, drugi su mu bili pretpostavljeni da bi ih posle saslušavao.

Nismo se uvek slagali. Simon mi je ponekad prigovarao da sam isuviše veliki egzibicionista, često tvrdoglav, preterano osvetoljubiv. Ja bih njemu znao da kažem kako kovčeg sa tajnama ne vredi onome ko ne zna, ne sme ili neće da upotrebi njegov ključ. Bili smo obojica pomalo u pravu, to smo znali, i sa tim saznanjem smo živeli.

***

Činjenica da smo mogli unapred da predvidimo procese, identifikujemo njihove nosioce i sagledamo dimenzije negativne utopije koja je nastajala, bila je sama po sebi opterećujuća. Na toj sposobnosti predviđanja mnogi bi nam pozavideli, ali bar smo Simon i ja znali koliko je to saznanje zapravo bilo teško. I borili smo se sa njim, onako kako smo znali i umeli.

Često smo to radili i našim malim ritualima. Tako smo za Novu godinu imali običaj da razmenimo knjigu kao poklon. Izbor knjige, njen naslov i sadržaj, i napisana posveta uvek bi sadržali skrivenu poruku koju bi onda svako od nas dvojice, u svom poklonu, dešifrovao. I tako, dvanaest puta do sada.

Pre otprilike tri godine, na ovom blogu sam objavio tekst – dvanaest kratkih crtica iz naših razgovora – koji sam nazvao „Razgovori sa Simonom, čuvarem tajni“:

https://zorancicak.wordpress.com/2015/10/10/razgovori-sa-simonom-cuvarom-tajni/

Ne mnogo potom, došli smo zajedno i do ideje o seriji tekstova „Priče iz Sklavonije“, u kojima sam mu dodelio jednu od glavnih uloga. Tako je Simon postao i Sergej Simonis, književni lik: najpre se malo snebivao, a potom mu se i dopalo.

Kako su ti moji tekstovi sa vremenom postajali sve kontroverzniji, tako je i Simon sve češće bio u prilici da u stvarnom životu vodi zvanične istrage o njihovoj sadržini, i u tom sklopu i potragu za svojim sopstvenim književnim sobom. To ga je neizmerno zabavljalo. Krajem 2016. godine kroz smeh mi je rekao:

„Ako mi ikada ova igra dosadi, zamoliću te da me ubiješ.“

***

Da li smo se previše igrali Boga?

Simon, čuvar tajni, otišao je pre svoje pedesete godine. U stanu koji je konačno dobio nije stigao da proživi ni nekoliko godina. Iza sebe nije ostavio novac, a često je bio blizu vrlo velikog novca. Nije prevario svoju ženu, a često je bio blizu vrlo lepih žena. Otkrio je mnoge tuđe tajne a nije odao nijednu svoju.

Simon bi mi vrlo retko dao neki praktičan savet. Još ređe bi u našim razgovorima koristio imperativni glagolski oblik. I jedno i drugo smatrao je, nekako, nepristojnim. Među retkim izuzecima od tog pravila u pamćenje mi se urezala njegova poslednja rečenica, one majske večeri kada smo se pozdravili – zauvek, a da tada to nismo znali – u malom restoranu na Autokomandi:

„Nemoj da odustaneš od ovoga što sada radiš. Nikada, ni po koju cenu, nemoj da odustaneš.“

***

Ovaj tekst prvi put je objavljen 31. decembra 2017. na portalu http://www.mojizbor.info:

https://mojizbor.info/2017/12/razgovori-sa-simonom-cuvarom-tajni/

Pre penkala: tzv. pravno obavezujući sporazum sa Kosovom – otvorena pitanja

treaty-of-westphalia

“Ugovori su isto što i ruže ili mlade devojke. Oni traju dokle traju.”

(Šarl de Gol)

 

I

Dvanaest otvorenih pravnih pitanja

Penkalo

Negde otprilike od sredine prošle godine, u domaćoj i međunarodnoj javnosti sve češće se pominje pojam tzv. “pravno obavezujućeg sporazuma” (u daljem tekstu, ovaj dokument ćemo označavati skraćenicom POS) koji bi trebalo da zaključe Republika Srbija i Republika Kosovo kako to formulišu kosovski Albanci, ili Republika Srbija i Privremene institucije samouprave na Kosovu i Metohiji, kako to formuliše srpska strana, ili Beograd i Priština, kako to formuliše Evropska unija.

Bez obzira na ovaj pomalo patetični galimatijas oko istih ugovornih strana koje jedna drugu uporno nazivaju različitim imenima, sam termin POS ulazi iz diplomatskih (a i nekih drugih) kancelarija i sa naslovnih strana novina i u zvanične dokumente. Njegova sadržina još uvek nije određena (ili, da budemo precizniji: nije saopštena javnosti). U daljem tekstu bavićemo se ovim dokumentom nezavisno od toga šta bi u njemu tačno pisalo: o tome, ionako, sva tri učesnika u ovom procesu imaju različita mišljenja i različite interese. Neka od tih mišljenja su samo zablude a neka samo očekivanja, isto kao što su i neki interesi samo pravne ili političke fikcije – ali sve te nedoumice najbolje potvrđuje našu početnu hipotezu: o POS ne pregovaraju samo oni koji se još nisu dogovorili kako se zovu, već i oni za koje taj dokument sve više predstavlja sasvim različite stvari.

Dakle, pokušaćemo da analiziramo međunarodnopravne i ustavnopravne aspekte POS na jedini način na koji to u ovom trenutku možemo – hipotetički – dakle ako bi takav dokument, u nekom trenutku, u nekoj formi i sa nekom sadržinom, bio zaključen.

Razmotrićemo, u tom smislu, dvanaest ključnih pravnih pitanja:

  1. Koji pravni režimi se trenutno primenjuju na Kosovu – u odnosu na teritoriju obuhvaćenu tim geografskim pojmom i u odnosu na ljude koji tamo žive?
  2. Kakav je pravni status Republike Kosovo u periodu 2008-2018?
  3. Kako je na pravni status Kosova uticalo savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde iz 2010. godine?
  4. Kakva je pravna priroda tzv. Briselskog sporazuma i šta možemo da zaključimo iz postupaka koji su povodom ovog dokumenta vođeni pred ustavnim sudovima Srbije i Kosova u 2013. i 2014. godini?
  5. Koje međunarodnopravne posledice bi proizvelo eventualno zaključenje POS?
  6. Da li je za POS primenljiv tzv. “model dve Nemačke” iz 1972. godine?
  7. Koje bi bile pravne posledice eventualne razmene teritorija?
  8. Koje pravne posledice bi zaključenje POS moglo da ima po eventualno članstvo Republike Kosovo u Ujedinjenim nacijama?
  9. Koje pravne posledice bi zaključenje POS imalo po ustavnopravni poredak Republike Srbije?
  10. Kakve bi bile krivičnopravne implikacije eventualnog zaključenja POS mimo ustavom propisane procedure?
  11. Kakve su moguće opcije u pogledu izjašnjavanja građana Republike Srbije o ovom pitanju na eventualnom referendumu?
  12. Koji bi međunarodni pravni lekovi ostali na raspolaganju Republici Srbiji posle eventualnog zaključenja POS ako bi želela njegovo poništenje?

II

Tri paralelna pravna režima

images (16)

U pravnom smislu, slučaj Kosova i Metohije je tipičan primer teritorije na kojoj se odjednom, uporedo i u različitoj meri primenjuje više pravnih režima pri čemu je svaki od tih režima, u različitim vremenima, uspostavio drugi suverenitet.

a) Pravni režim Republike Srbije

Republika Srbija, kao pravna sledbenica Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS/Jugoslavije, republikanske Jugoslavije i Državne zajednice Srbije i Crne Gore, primenjuje svoj pravni režim, koji je fiksiran nekoliko puta, a poslednji put donošenjem Ustava Republike Srbije 2006. godine, čiji je tekst dostupan ovde:

https://www.paragraf.rs/propisi/ustav_republike_srbije.html

Sastavni deo pravnog režima Republike Srbije na Kosovu i Metohiji su i jedan podzakonski akt Vlade i jedna rezolucija Narodne skupštine:

  • Odluka Vlade Republike Srbije o poništavanju protivpravnih akata privremenih organa samouprave na Kosovu i Metohiji i proglašenju jednostrane nezavisnosti (“Službeni glasnik RS”, broj 18/08) od 18. februara 2008. čiji je tekst dostupan ovde:

http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/reg/viewAct/5d99c257-7fbe-4939-8ff8-097343f3a023

  • Rezolucija Narodne skupštine o osnovnim principima za političke razgovore sa privremenim institucijama na Kosovu i Metohiji (“Službeni glasnik RS”, broj 4/13),  od 13. januara 2013. godine, dostupna ovde:

http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/lat/pdf/akta_procedura/2013/64-12Lat.pdf

Međutim, sastavni deo pravnog režima Republike Srbije, koji bi se primenjivao na Kosovu i Metohiji, trebalo je da bude i tzv. “posebni zakon” kojim bi se uredila “suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija” a koji bi bio donet “po postupku predviđenom za promenu Ustava” (član 182 stav 2 Ustava). Ovaj zakon – neka vrsta ustavnog zakona – nije, međutim, donet: ne samo da nije donet u roku predviđenom članovima 15 i 16 Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije (31. decembar 2008. godine) već ni bilo kada kasnije.

Činjenica da je Republika Srbija sama propustila da donese akt ustavnog ranga, koji je predvidela sopstvenim ustavom kao dopunski izvor prava u pogledu Kosova i Metohije objektivno je narušila njen položaj kako u raspravi pred Međunarodnim sudom pravde 2008-2010 (videti šire odeljak IV) tako i u Briselskim pregovorima 2010-2013 (videti šire odeljak V).

b) Pravni režim Republike Kosovo

Republika Kosovo, kao jednostrano proglašena državna tvorevina, primenjuje sopstveni pravni režim čiji je temelj Deklaracija o nezavisnosti usvojena 17. februara 2008. godine. Original deklaracije napisan je na albanskom jeziku, a verzija teksta na engleskom jeziku dostupna je ovde:

http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/7249677.stm

Na osnovu deklaracije, usvojen je Ustav Republike Kosovo koji je stupio na snagu 15. juna 2008. godine, a čiji je tekst (verzija na srpskom jeziku) dostupan ovde:

http://www.kryeministri-ks.net/repository/docs/Ustav1.pdf

Ovim pravnim režimom detaljnije ćemo se baviti u daljem tekstu, kada budemo analizirali u kojoj meri Republika Kosovo ispunjava međunarodnopravne kriterijume da bude smatrana suverenom državom (videti šire u odeljku III, tačka c).

c) Pravni režim tzv. međunarodne zajednice

Međunarodna zajednica ima i svoj sopstveni pravni režim, potpuno odvojen od prethodna dva i neposredno zasnovan na Povelji Ujedinjenih nacija (dostupna ovde):

http://www.tuzilastvorz.org.rs/upload/Regulation/Document__sr/2016-05/povelja_un_lat.pdf)

Pored Povelje, kao opšteg akta, međunarodni pravni režim na Kosovu funkcioniše i na nizu pojedinačnih akata, od kojih su najvažniji:

1. Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244 (1999), dostupna ovde (verzija na engleskom jeziku):

https://undocs.org/S/RES/1244(1999)

2. Vojno tehnički sporazum zaključen između vlasti SR Jugoslavije i Republike Srbije i međunarodnih snaga za bezbednost (KFOR) potpisan u Kumanovu, 9. juna 1999. godine, dostupan ovde (verzija na srpskom jeziku):

http://www.vostok.rs/sajt/doc/Kumanovskisporazum.pdf

3. Uredba Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara UN broj 1999/1 od 25. jula 1999. godine “O ovlašćenjima privremene administracije na Kosovu”, kojom je predviđeno da je “sva zakonodavna i izvršna vlast na Kosovu, uključujući i administraciju pravosuđa” u rukama UNMIK, a da je vrši Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN. Tekst ove uredbe (na engleskom jeziku) čitalac može da nađe ovde:

http://www.unmikonline.org/regulations/1999/re99_01.pdf

4. Ustavni okvir za privremenu samoupravu koji je doneo Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN svojom uredbom broj 2001/9 od 15. maja 2001. godine, i kojim su uspostavljeni okviri zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, dostupan ovde (verzija na srpskom jeziku):

https://www.kuvendikosoves.org/common/docs/FrameworkPocket_SRB_Dec2002.pdf

5. Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde od 22. jula 2010. godine, dostupno ovde (verzija na engleskom jeziku):

http://www.icj-cij.org/files/case-related/141/141-20100722-ADV-01-00-EN.pdf

Konačno, međunarodni pravni režim na Kosovu obuhvata i niz drugih pojedinačnih akata UN, njenih specijalizovanih organa i agencija koje funkcionišu na teritoriji Kosova, kao i akata Evropske unije.

Srbija i Kosovo, kao dve paralelne jurisdikcije koje se primenjuju na istoj teritoriji, do sada su uzajamno apsolutno isključivale jedna drugu, ali su uprkos tome obe prihvatale međunarodni pravni režim i interiorizovale ga, u različitim formama i u različitoj meri, u sopstvene pravne poretke.

Aprila 2013. godine, uz posredovanje Evropske unije, Srbija i Kosovo su prihvatile tzv. Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa, a koji je u javnosti poznatiji pod kolokvijalnim nazivom “Briselski sporazum”. O pravnoj prirodi ovog dokumenta biće više reči u odeljku V ovog teksta – na ovom mestu ćemo zadržati samo na konstataciji da on predstavlja prvi hibridan dokument, odnosno jedini pravni akt koji (u ovom trenutku) prihvataju sva tri suvereniteta koji su uspostavili svoje konkurentske jurisdikcije na Kosovu: i Republika Srbija i Republika Kosovo i tzv. međunarodna zajednica.

 

III

Porođaj ili pobačaj: država “in statu nascendi” (Kosovo 2008-2018)

bosch

Šta, na osnovu dosad dostupnih činjenica, možemo da zaključimo o pravnom statusu Republike Kosovo? Da li ona ispunjava kriterijume koje pozitivno međunarodno pravo postavlja da bi se neka zajednica smatrala državom ili ne?

Najpre, kao tzv. prethodno pitanje, moramo preciznije terminološki odrediti sam pojam države. Kada se koristi u pravnoj terminologiji on može da se odnosi na više različitih pojmova. U unutrašnjem pravu izraz država koristi se da označi aparat vlasti, uspostavljen unutrašnjim pravnim poretkom. U uporednom ustavnom pravu, koristi se da označi delove pojedinih složenih državnih zajednica, federacija: “state” u Sjedinjenim Američkim Državama i “land” u Saveznoj Republici Nemačkoj su u tom smislu države. Međutim, u međunarodnom javnom pravu ovaj izraz se koristi u jednom specifičnom i znatno suženom značenju: on označava teritorijalni entitet koji je subjekt međunarodnog prava, odnosno takvu zajednicu koja raspolaže dovoljnim kapacitetom da vrši prava i ispunjava obaveze koje međunarodno pravo propisuje za svoje subjekte.

Ovo pitanje je u klasičnom međunarodnom pravu smatrano faktičkim, a ne pravnim: države su nastajale i nestajale, kao rezultat unutrašnjih (revolucije, secesije, disolucije) i spoljnih (ratovi, okupacije) procesa i događaja. Dok su postojale one su ulazile u odnose sa drugim državama sa kojima su to želele ili morale. Pitanje da li neka država postoji u skladu sa međunarodnim pravom ili ne nije se postavljalo.

Kodifikacija kriterijuma za postojanje države po međunarodnom pravu izvršena je tek 1933. godine, donošenjem Konvencije u Montevideu o pravima i dužnostima država. Iako je ovaj dokument zaključen kao regionalna međunarodna konvencija (obuhvatio je, u trenutku zaključenja, samo 19 zemalja članica Organizacije američkih država) on je sa vremenom ušao u korpus normi tzv. običajnog međunarodnog prava te se primenjuje i na ostatak sveta.

Integralni tekst Konvencije u Montevideu (verzija na španskom i engleskom jeziku) dostupan je ovde:

http://www.oas.org/juridico/english/treaties/a-40.html

Član 1. Konvencije u Montevideu navodi četiri kriterijuma koje neki entitet mora kumulativno da ispuni da bi mogao da bude smatran državom. To su:

  • stalno stanovništvo
  • definisana teritorija
  • vlada (u smislu suverene vlasti)
  • kapacitet da ulazi u odnose sa drugim državama.

Republika Kosovo ima, očigledno, ozbiljne probleme sa ispunjavanjem sva četiri navedena kriterijuma – svakog od njih u određenoj, iako različitoj, meri.

a) Stanovništvo

Prvo, jedan deo stanovništva stalno naseljen na teritoriji na kojoj je ovaj entitet proglašen priznaje ga samo kao faktičku vlast ali ne i kao državu po međunarodnom pravu: iako su Srbi na Kosovu redovno učestvovali u izborima koje je Republika Kosovo raspisivala u periodu 2008-2018. oni su to činili polazeći od pravne fikcije da se radi o “privremenim organima kosovske samouprave”, odnosno da učestvuju u izborima za organe vlasti pokrajine Republike Srbije. Mnogi od njih su, isto tako, uzeli i dokumenta koje je izdavala Republika Kosovo, iako se na njima Republika Srbija nigde ne pominje.

Može se, naravno, tvrditi da je ta njihova mentalna rezervacija predstavljala samo način na koji će lakše da prihvate faktičku realnost, ali da samu tu realnost nije promenila. Međutim, po našem mišljenju to ne menja suštinu stvari: kolektivna mentalna rezervacija je postojala, svih deset godina je uživala direktnu podršku Republike Srbije (a indirektnu, kao što ćemo videti u daljem tekstu, i svake druge države u svetu koja nije priznala Republiku Kosovo) i postoji i danas. Republika Kosovo, dakle, nema stalno stanovništvo u smislu u kojem ga definiše član 1. Konvencije iz Montevidea.

Na kraju, ali ne kao najmanje važno, treba napomenuti i da je  Republika Kosovo, jedna od retkih zajednica koja polaže pravo da bude država, a da zapravo i ne zna koliko stanovnika ima. Organi Republike Kosovo, naime, za deset godina svog postojanja, nisu bili u stanju da sprovedu popis stanovništva, čak ni prema minimalnim međunarodnim standardima.

b) Teritorija

Drugo, kriterijum “definisane teritorije” je takođe višestruko sporan. Jedina međunarodno priznata granica Republike Kosovo (ona sa Republikom Albanijom) faktički ne postoji posle 1999. godine. Prema nedavnoj izjavi Pandeli Majka, ministra za dijasporu Republike Albanije u Srbici (Skenderaj) na Kosovu, ova granica od 1. januara 2019. godine više neće ni formalno postojati. Granice sa bivšim jugoslovenskim republikama (Crnom Gorom i Makedonijom) nisu međunarodno priznate. Granicu sa Republikom Srbijom ova druga smatra tzv. administrativnom linijom. Granica između Republike Srbije i severnih delova Kosova pretežno nastanjenim Srbima, takođe, faktički ne postoji. Sve češće, razni zvaničnici Republike Kosovo, ponekad, ističu teritorijalne pretenzije na dve opštine izvan Kosova sa albanskom većinom (Preševo i Bujanovac) koje nazivaju tzv. “istočnim Kosovom“. Poslednji put je to učinio Hašim Tači, predsednik Republike Kosovo, početkom avgusta 2018. godine.

Očigledna je pretenzija Republike Kosovo da, automatski, preuzme suverenitet na celoj teritoriji autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, kako je ona definisana ustavom Republike Srbije, kao njen univerzalni sukcesor. Međutim, vidimo da je ta pretenzija višestruko kompromitovana faktičkim stanjem – što otvara pitanja da li je teritorija Republike Kosovo “definisana” u dovoljnoj meri (kako to predviđa član 1. Konvencije iz Montevidea) da bi ovaj uslov mogao da se smatra ispunjenim.

c) Suverena vlast

Treće, vlada (odnosno suverena vlast) je uspostavljena u određenoj meri, ali je ta mera promenljiva i više predstavlja rezultat različitih faktičkih (političkih) okolnosti nego što predstavlja izraz uspostavljenog pravnog standarda. Suverenitet na teritoriji na kojoj polaže suverena prava Republika Kosovo je prinuđena da deli sa tzv. međunarodnom zajednicom (KFOR, UNMIK, EULEX) – tu činjenicu je priznala i u svojim pravnim aktima. Takođe, na teritoriji Kosova faktičku vlast vrše i obaveštajne službe jednog broja drugih zemalja (kao što je Republika Turska) koje, bez pravnog osnova, uspostavljaju paralelne institucije. Konačno, na teritoriji većinski naseljenoj Srbima, vlast Republike Kosovo dodatno je ograničena tzv. Briselskim sporazumom o kojem će biti reči u daljem tekstu.

Moguće je, naravno, tvrditi – kao što je to činio Zbignjev Bžežinski – da u savremenom svetu ne postoji tzv. potpuni ili apsolutni suverenitet, u smislu u kojem je o njemu u XVI veku pisao Žan Boden. Pojam suvereniteta je, krajem XX i početkom XXI veka svakako doživeo duboke promene i tačno je da bi bilo adekvatnije posmatrati kao skalu, umesto kao ravnu liniju.  Međutim, da bi neki entitet mogao da se smatra državom po međunarodnom pravu on svakako mora da ispuni barem donji prag na toj skali: da ima barem minimalni suverenitet. Pitanje je u kojoj je meri, posle deset godina od jednostrano proglašene nezavisnosti, Republika Kosovo ispunila i taj minimum.

Ovo pitanje se, međutim, ne postavlja samo u faktičkom smislu (u kojem se ono postavlja za mnoge države u svetu – naročito one manje) nego i u normativnom i to je po našoj oceni ozbiljan argument za osporavanje teze o Republici Kosovo kao “državi u punom kapacitetu”. Naime, ova zajednica je sama, u svom ustavu, sebi nametnula ozbiljna ograničenja svog sopstvenog suvereniteta:

  • Kosovo nema svoju nacionalnu valutu, jedan od tradicionalnih simbola državnosti, a nije ni član šire monetarne unije sa zajedničkom valutom. U članu 11. tačka 1. Ustava Kosova navodi se samo: “U Republici Kosovo će se koristiti jedinstvena valuta”. Ona, međutim, posle deset godina postojanja, još uvek nije pravno definisana.
  • Više odredaba Ustava Republike Kosovo (čl. 53, 58 tač. 2, 123 tač. 3) sadrže tzv. upućujuće norme, odnosno predviđaju da će se određena postupanja vršiti u skladu sa propisima Saveta Evrope (Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina, Evropska povelja za regionalne ili manjinske jezike, Evropska povelja lokalne samouprave, Evropsa konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, itd.) Države koje su članice ovih multilateralnih međunarodnih ugovora primenjuju ih, naravno, kao sastavni deo svog unutrašnjeg pravnog poretka. Međutim, one ih ne navode kao posredan izvor prava u sopstvenim ustavima, kroz upućujuće norme.
  • Određeni izbori i imenovanja mogu se vršiti samo na osnovu prethodnih konsultacija, ili na osnovu datih predloga, od strane međunarodnih političkih funkcionera, dok sam Ustav predviđa da pojedini funkcioneri Republike Kosovo moraju da budu stranci. Tako, na primer, od trinaest članova Sudskog saveta Kosova dva moraju biti stranci, izabrani od strane Međunarodnog civilnog predstavnika na osnovu predloga Misije za evropsku bezbednost i odbrambenu politiku (član 151 tač. 2 Ustava Kosova). Od devet sudija Ustavnog suda Kosova čak tri moraju biti stranci (pri čemu oni ne mogu biti “stanovnici Kosova ili neke susedne zemlje”) koje imenuje Međunarodni civilni predstavnik “nakon konsultacija sa predsednikom Evropskog suda za ljudska prava” (član 152, tač. 4 i 5 Ustava Kosova).
  • U članu 153 Ustava Kosova normirano je tzv. “međunarodno vojno prisustvo” koje “uživa mandat i ovlašćenja odeđena relevantnim međunarodnim instrumentima, uključujući rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i Sveobuhvatni predlog o rešenju statusa Kosova od 26. marta 2007.” “Predsedavajući  međunarodnog vojnog prisustva”, navodi se dalje u ovom članu Ustava Kosova, “predstavlja konačnu vlast operativne oblasti u tumačenju aspekata pomenutog sporazuma, koji se tiču Međunarodnog vojnog prisustva. Nijedan organ vlasti Republike Kosovo ne može razmatrati, umanjiti ili ograničiti mandat, ovlašćenja i obaveze, pomenute u ovom članu”. Iz formulacije ovog člana Ustava, sasvim je očigledno da se Republika Kosovo (samo)odrekla vojne komponente suverenosti, i to ne samo na delovima teritorije na koju polaže suverenitet (međunarodne vojne baze) nego na celini svoje teritorije. Republika Kosovo je, što je slučaj bez presedana u komparativnom ustavnom pravu, tzv. “međunarodno vojno prisustvo” definisala kao posebnu, eksteritorijalnu, strukturu koja je izvan, i iznad, sopstvenih organa vlasti.
  • Konačno, Ustav Kosova (članovi 146, “Međunarodni civilni predstavnik” i 147, “Konačna vlast Međunarodnog civilnog predstavnika”) predviđa, kao tzv. specijalnu normu, apsolutnu supremaciju stranog državljanina koji nije izabran, nego postavljen, tzv. “Međunarodnog civilnog predstavnika”, i to u odnosu na sve ustavom utvrđene organe vlasti: “Bez obzira na ostale odredbe ovog Ustava, Međunarodni Civilni Predstavnik, na osnovu Sveobuhvatnog Predloga o Rešenju Statusa Kosova, od dana 26. marta 2007, ima konačnu vlast na Kosovu u pogledu tumačenja civilnih aspekata Sveobuhvatnog predloga. Nijedan organ vlasti na Kosovu nije ovlašćen za razmatranje, umanjivanje ili ograničavanje mandata, ovlašćenja i obaveza, određenih ovim i članom 146.”

d) Kapacitet za održavanje odnosa sa drugim državama

I konačno, četvrti kriterijum suvereniteta po članu 1. Konvencije u Montevideukapacitet da ulazi u odnose sa drugim državama – u slučaju Republike Kosovo ozbiljno je kompromitovan. Od 193 države članice UN nju priznaje 111 država, od 15 članica Saveta bezbednosti UN priznaje je 7, a od 5 stalnih članica Saveta bezbednosti UN 3. To nije kritična većina dovoljna da obezbedi članstvo Republike Kosovo u UN, što ćemo detaljnije analizirati u daljem tekstu. Od 28 država članica EU priznaje je 23 – što takođe nije većina dovoljna da obezbedi njeno članstvo u EU.

Ovaj kapacitet, međutim, nije samo matematičko, već je pre svega suštinsko pitanje: može li tvorevina, nastala na način na koji je nastala – jednostranom odlukom koja je omogućena prethodnom agresijom – pretendovati da je svet prihvati kao legalnu, a da pri tome ne legalizuje i sve načine na koji je ona nastala?

Pravna kvalifikacija koja bi bila najbliža faktičkom stanju, posle deset godina postojanja Republike Kosovo je da je to neka vrsta paradržavne tvorevine. Ona, istina, ima neka obeležja, i suštinska i formalna, koja imaju i druge države: neko stanovništvo je priznaje kao svoju državu, ima (iako ograničenu) kontrolu na nekoj teritoriji, uspostavila je neku organizaciju vlasti (iako ona funkcioniše sa ozbiljnim ograničenjima) i priznaju je neke zemlje. Opet, videli smo da praktično nijedan od kriterijuma koje neka država, kao subjekt međunarodnog prava, mora da ispuni Republika Kosovo, do sada, nije u potpunosti ispunila.

U ovom trenutku, nama se čini da je Republika Kosovo, u pogledu svog stvarnog međunarodnopravnog statusa, definitivno bliža nekom tipu međunarodnog protektorata, nego suverene države. Taj tip je po našem mišljenju najbliži kondominijumu (kao što je recimo francusko-španski kondominijum nad Andorom ili anglo-francuski kondominijum nad Novim Hebridima u periodu 1906-1980) jer su ovlašćenja protektora faktički podeljena između Ujedinjenih nacija i Evropske unije. Jedno od pitanja koje se ovom konstatacijom otvara, a o čemu će biti više reči u daljem tekstu, jeste kako Republika Srbija, kao bar nominalno suverena država, može da potpiše POS sa tvorevinom koja to nije?

***

Proces izgradnje države se, naravno, nikada ne može zaokružiti preko noći. Istorija poznaje mnogo slučajeva u kojima je on trajao duže vreme – verovatno ne treba ići dalje od Srbije XIX veka, gde su prvi elementi državnosti međunarodno priznati na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1856. godine a potpuni međunarodni suverenitet stečen tek na Berlinskom kongresu, 1878. godine.

U tom međuvremenu od dvadeset dve godine, kneževina Srbija je bila “država u stanju nastajanja” (in statu nascendi) što je i Republika Kosovo poslednjih deset godina. Međutim, istorija nam, isto tako, daje i dosta primera država koje su bile u tom stanju neko vreme, pa na kraju ipak nisu zaokružene kao suverene države: pripojene su nekoj drugoj zemlji, ili su se raspale na više novih država, ili se sa njima nešto drugo dogodilo.

Takav je npr. bio slučaj Saharske arapske demokratske republike (bivše španske kolonije Zapadne Sahare); takav je bio slučaj i bivše Demokratske republike Nemačke kao i slobodnih gradova Rijeke (1920-1924), Memela (1920-1923), Danciga (1920-1939), Tangera (1924-1956) Jerusalima (1948), Trsta (1947-1954)… I posle nekoliko decenija, još uvek je nerešen status Turske republike Severni Kipar (uspostavljene turskom invazijom ostrva, 1974) i Palestine (uspostavljene sporazumima u Oslu, 1993).

Započeta državnost ne znači, naravno, i garanciju da će ona biti zaokružena. Svaka država “in statu nascendi” ovaj period u svom razvoju može da završi i porođajem, ali i pobačajem.

IV

Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde (2010)

home

Generalna skupština UN je 8. oktobra 2008. godine usvojila Rezoluciju 63/3 (2008) kojom je Međunarodnom sudu pravde uputila zahtev za davanje tzv. savetodavnog mišljenja (avis consultatif) o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom.

Tekst ove, prilično kratke, rezolucije čitalac može pogledati ovde (verzija na engleskom jeziku):

http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=A/RES/63/3

Ovde je preveden najvažniji deo tog dokumenta:

“Generalna skupština,

….

Podsećajući da su 17. februara 2008. godine Privremene institucije samouprave Kosova proglasile nezavisnost od Srbije,

Svesna da je ovaj čin prihvaćen sa različitim reakcijama članica Ujedinjenih nacija u pogledu njegove saglasnosti sa postojećim međunarodnim pravnim poretkom,

Odlučuje, u skladu sa članom 96 Povelje Ujedinjenih nacija da od Međunarodnog suda pravde zatraži, u skladu sa članom 65 Statuta Suda da donese savetodavno mišljenje o sledećem pitanju:

“Da li je jednostrana deklaracija nezavisnosti od strane Privremenih institucija samouprave Kosova u saglasnosti sa međunarodnim pravom?”

Međunarodni sud pravde je 22. jula 2010. godine, posle rasprave u kojoj su, pored predstavnika Republike Srbije i autora Deklaracije o nezavisnosti učestvovali predstavnici još 26 država-članica UN (Albanija, Nemačka, Saudijska Arabija, Argentina, Austrija, Azerbejdžan, Belorusija, Bolivija, Brazil, Bugarska, Burundi, Kina, Kipar, Hrvatska, Danska, Španija, SAD, Ruska federacija, Finska, Francuska, Jordan, Norveška, Rumunija, Velika Britanija, Venecuela i Vijetnam) većinom glasova sudija od deset prema četiri usvojio traženo savetodavno mišljenje. Petnaesti sudija, Ši Jiujong iz Narodne republike Kine, podneo je ostavku 28. maja 2010. godine pa nije učestvovao u glasanju: tada je imao 84 godine (inače, živ je i danas).

O ovom dokumentu, u 123 tačke i na 54 strane, u poslednje vreme se vode intenzivne rasprave u javnosti: kao i toliko puta do sada, svoje stavove o njemu na najautoritativniji način formulišu oni koji ga nikada nisu ni pročitali; oni koji su ga ovlaš pročitali i samo delimično razumeli svoje stavove iznose na manje decidan način; oni koji su ga detaljno pročitali i pri tome i razumeli, uglavnom ne iznose nikakve stavove.

Zbog toga, čitaocima ovog teksta predlažemo da se najpre sami upoznaju sa ovim (kao što ćemo u daljem tekstu videti, prilično kontroverznim) dokumentom. Njegov integralni tekst na engleskom jeziku je ovde:

http://www.icj-cij.org/files/case-related/141/141-20100722-ADV-01-00-EN.pdf

U daljem tekstu razmotićemo četiri osnovne grupe pitanja:

  1. Da li je otcepljenje (secesija) zabranjeno međunarodnim pravom ili nije?
  2. Koji su bili osnovni pravni argumenti onih država koje su priznale Republiku Kosovo u toku rasprave pred Sudom?
  3. Koji su bili osnovni pravni argumenti onih država koje nisu priznale Republiku Kosovo?
  4. Koje je obrazloženje Sud usvojio u svom Savetodavnom mišljenju?
  5. Koje su posledice koje je donošenje Savetodavnog mišljenja imalo po Republiku Srbiju?

a) Secesija i međunarodno pravo

Pre nego što počnemo analizu Savetodavnog mišljenja potrebno je razmotriti jedno prethodno pitanje: da li je otcepljenje (secesija) zabranjena međunarodnim pravom ili nije? U našoj javnosti, duboko traumatizovanoj serijskim otcepljenjima u periodu 1991-2008, vladao je – a vlada i danas – preovlađujući, uporan i pogrešan stav da jeste.

Jednim delom, ovaj stav je i posledica pogrešnog i površnog razumevanja prava kao takvog: ne postoji jedan, jedinstven i idealan, pravni poredak na svetu, poredak koji bi bio geografski, istorijski i kulturno harmonizovan, i u kojem bi sve norme morale da budu u međusobnom skladu. Kantov kategorički imperativ je ostao u domenu filozofije prava. Naprotiv, u praksi postoji veliki broj paralelnih pravnih poredaka (o čemu smo delimično pisali i u odeljku II) koji se nalaze u konkurentskom, a ponekad i u konfliktnom, odnosu. Međunarodno pravo je samo pretpostavljeni vrh piramide sačinjene od svih tih poredaka zajedno: ono o čemu su se – u datom istorijskom vremenu – države međusobno dogovorile.

Savremeno međunarodno pravo (ono koje je počelo da se razvija posle 1945. godine) stavilo je, doduše, van zakona neke radnje kojima se otcepljenje ponekad materijalizuje: agresivni rat, terorizam, zločine protiv čovečnosti (genocid), itd. Istovremeno, ono je izričito legalizovalo niz pravnih koncepata na koje se protagonisti otcepljenja često pozivaju: pravo na samoopredeljenje, dekolonizaciju, itd. Međutim, sam čin otcepljenja per se, kao takav, nije ni dozvolilo ni zabranilo (videti širu argumentaciju ove teze u tački 79 Savetodavnog mišljenja).

Pri tome, činjenica da su gotovo sve države u svojim unutrašnjim pravnim porecima otcepljenje po pravilu definisale kao teško krivično delo (videti šire u odeljku XI neke primere iz uporedne krivičnopravne legislative) tu ništa suštinski ne menja: unutrašnje pravo reguliše odnose između države i njenih (a nekad i stranih) državljana dok međunarodno pravo reguliše odnose između država kao takvih i država i međunarodnih organizacija.

Rasprave o tome da li međunarodno pravo, kada i pod kojim uslovima, dozvoljava ili zabranjuje otcepljenje, a kada u odnosu na njega zauzima neutralan stav, nisu nove u teoriji: vode se u poslednjih stotinak godina, još od otcepljenja Norveške od Švedske (1905).

Na ovom mestu ne možemo ulaziti u detaljnu analizu argumenata koje su istakli razni učesnici u ovoj debati ali zainteresovane čitaoce upućujemo na odličan zbornik radova na tu temu (13 tekstova različitih autora) koji je 2006. objavila Cambridge University Press: Marcelo G. Kohen (ed), “Secession – International Law Perspectives”. Ceo tekst (548 strana) je dostupan ovde:

http://www.corteidh.or.cr/tablas/r32589.pdf

Marčelo Koen, urednik ovog zbornika i profesor međunarodnog prava u Ženevi, bio je inače član pravnog tima Republike Srbije na raspravi pred Međunarodnim sudom pravde po ovom pitanju.

Dakle, ideja da će Međunarodni sud pravde svojim savetodavnim mišljenjem utvrditi da je sam čin otcepljenja Kosova per se, kao takav, bio u suprotnosti sa međunarodnim pravom, bila je nerealna – iako, iskreno, sumnjamo da je tako radikalna očekivanja iko ozbiljan uopšte imao.

Da li je, međutim, bilo moguće nešto drugo? Nešto na prvi pogled slično, ali ipak drugo: da Sud utvrdi da je Deklaracija o proglašenju nezavisnosti Kosova u suprotnosti sa međunarodnim pravom po osnovu zloupotrebe institucija samouprave na Kosovu osnovanih po Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 (1999)? 

Sud je, videli smo, odbio da zauzme i takav stav, i tu odluku je usvojio većinom glasova od deset prema četiri. Hajde da sada pogledamo ključne argumente koje su u raspravi izneli pristalice i protivnici otcepljenja Kosova. Potom ćemo analizirati argumente koje je Sud u svom Savetodavnom mišljenju prihvatio, i na kraju razmotriti posledice koje su ovo mišljenje, i čitav postupak pred Sudom, imali po međunarodni položaj Republike Srbije.

b) Pravna argumentacija država koje su priznale otcepljenje Kosova

Međutim, naša analiza se ovde ne završava, nego naprotiv, tek počinje. Cela rasprava vođena pred Međunarodnim sudom pravde po ovom pitanju, i samo obrazloženje u Savetodavnom mišljenju, za nas su ovde zanimljiviji po svemu onome što na kraju nije bilo napisano, nego po onome što jeste.

Zagovornici jedostranog otcepljenja Kosova – nekoliko najmoćnijih država Zapada predvođenih SAD, Velikom Britaijom, Francuskom i Nemačkom – izneli su u toku rasprave dva ključna argumenta na osnovu kojih su tvrdili da je otcepljenje Kosova bilo legalno:

Prvi argument polazio je od Ustava SFRJ iz 1974. godine. Po njemu, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija bila je subjekt (konstitutivni deo) jugoslovenske federacija i kao takva uživala je ista prava kao i drugi subjekti koji su u međuvremenu stekli pun međunarodnopravni subjektivitet. Mutatis mutandis – ide dalje ovaj argument – dictum mišljenja Badinterove komisije iz 1991. godine trebalo bi primeniti i na Kosovo, dok bi postojeća administrativna granica trebalo, kao i u svim prethodnim slučajevima otcepljenja, da postane međudržavna granica.

Drugi argument polazio je od kršenja međunarodnog humanitarnog prava koje je u periodu 1998-1999. godine na Kosovu počinila SR Jugoslavija (pravna prethodnica Republike Srbije). Iznet je stav da su ta kršenja bila takvog obima i intenziteta da je većinsko albansko stanovništvo Kosova na osnovu same te činjenice steklo pravo na jednostrano proglašenje nezavisnosti kao tzv. poslednje sredstvo (ultima ratio).

U teorijskom smislu, oba ova argumenta je – pune dve i po godine pre nego što je Savetodavno mišljenje uopšte i doneto – obrazložio američki profesor Kristofer Borgen, direktor Centra za međunarodno i uporedno pravo na Pravnom fakultetu Univerziteta Sent Džon u Njujorku, u svom tekstu “Kosovo’s Declaration of Independence: Self-Determination, Secession and Recognition”, objavljenom 29. februara 2008. u časopisu Američkog udruženja za međunarodno pravo (ASIL), broj 29 (2)/2008. Zainteresovani  čitaoci mogu naći integralni tekst Borgenovog članka ovde:

https://www.asil.org/insights/volume/12/issue/2/kosovos-declaration-independence-self-determination-secession-and

Oba ova argumenta bila su vrlo opasna ne samo po neposredne interese Republike Srbije nego i po dugoročnu ocenu jednog istorijskog perioda u celini.

Da je prihvaćen, prvi argument bi implicirao da je i Republika Srbija u 2008. godini bila u stanju raspada (disolucije) u kojem je SFR Jugoslavija bila 1991. godine, te da su njene autonomne jedinice ovlašćene da jednostrano proglase nezavisnost, slično federalnim jedinicama SFRJ 1991. Ovaj zaključak predstavljao bi novi pravni presedan koji bi u budućnosti mogao da se koristi kako bi legitimisao i eventualan sličan zahtev u Vojvodini.

Drugi argument bi, opet da je prihvaćen, predstavljao pravni osnov po kojem bi SRJ (Republika Srbija) mogla biti smatrana direktno odgovornom za zločine protiv čovečnosti kao država (a ne samo, kao što smo videli iz prakse Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu, indirektno, preko radnji ili propuštanja određenih lica).

Međunarodni sud pravde nije prihvatio nijedan od ova dva argumenta, jer ni za jedan nije postojala dovoljna većina glasova sudija: npr. za argument o “teškim kršenjima međunardnog humanitarnog prava” u svom izdvojenom mišljenju izjasnio se samo jedan od četrnaest sudija koji su učestvovali u glasanju: Antonio Augusto Kankado Trindade, iz Brazila.

c) Pravna argumentacija država koje nisu priznale otcepljenje Kosova

Argumentacija država koje nisu priznale otcepljenje Kosova – pre svega Republike Srbije, ali i drugih (Španija, Kipar, Ruska federacija, Belorusija, NR Kina, Venecuela) bila je zasnovana prvenstveno na odredbi člana 2 stav 4 Povelje UN u kojoj se navodi:

“Sve članice će se u svojim međunarodnim odnosima uzdržavati od pretnje silom ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti svake države, ili na svaki drugi način nesaglasan s ciljevima Ujedinjenih nacija.”

Ove države su se, pored Povelje UN, pozvale i na Deklaraciju 2625 (XXV) principa međunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji među državama u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija (1970), za koju postoji konsenzus da danas predstavlja tzv. običajno međunarodno pravo, i u kojoj je Generalna skupština UN ponovila:

„princip da će se države uzdržavati od pretnje silom ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti bilo koje države“.

U argumentaciji je, takođe, korišćena i odredba člana IV Završnog akta Helsinške konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi (1975) u kojoj se navodi da će:

 „…države učesnice poštovati teritorijalni integritet svake druge države učesnice“.

Integralni tekst Deklaracije Generalne skupštine UN 2625 (XXV), u prevodu na srpski jezik, čitalac može naći ovde (str. 33-38):

http://bgcentar.org.rs/bgcentar/wp-content/uploads/2013/12/medjunarodno-javno-pravo-zbirka-dokumenata.pdf

Dalje, istaknuta je i dotadašnja praksa Saveta bezbednosti UN, koji je u nizu slučajeva bio konzistentan u osudi jednostranih deklaracija o nezavisnosti, usvajanih od strane različitih samouspostavljenih organa na delovima teritorije suverenih država-članica. U tom smislu, u raspravi pred sudom su citirane: rezolucije 216 i 217 (1965) u pogledu Južne Rodezije; rezolucija 541 (1983) u pogledu Severnog Kipra; rezolucija 787 (1992)  u pogledu Republike Srpske (videti šire tačku 81 Savetodavnog mišljenja).

Konačno, sastavni deo argumentacije država koje nisu priznale otcepljenje Kosova bila je i jurisprudencija samog Međunarodnog suda pravde, i to pre svega delovi obrazloženja presude Suda u slučaju iz 1986. godine, Vojne i paravojne aktivnosti u Nikaragvi i protiv Nikaragve (Nikaragva protiv SAD).

Sud je odbio sve ove argumente, navodeći za to dva osnovna razloga:

  • Prvo, Sud je zauzeo stanovište da pozitivno međunarodno pravo štiti integritet države samo u odnosu na druge države koje bi mogle da ga ugroze, ali ne i u odnosu na sopstveno stanovništvo (nacionalne i etničke grupe u okviru same ugrožene države). Po oceni Suda, ako država ne raspolaže dovoljnim kapacitetom da sama (svojim unutrašnjim pravnim poretkom) zaštiti integritet sopstvene teritorije, ona ne može da očekuje da to, umesto nje, učini međunarodno pravo.
  • Drugo, Sud je bio shvatanja da dotadašnja praksa Saveta bezbednosti daje osnova za zaključak da su zabranjena samo ona jednostrana otcepljenja izvedena (ili povezana sa) kršenjem drugih peremptornih normi međunarodnog prava (ius cogens): nezakonitom upotrebom sile (Kipar), aparthejdom (Južna Rodezija), itd. Dakle, Sud je zaključio da čin jednostranog otcepljenja sam po sebi (ako ne predstavlja posledicu drugih kršenja međunarodnog prava) nije zabranjen (videti šire tačku 81 Savetodavnog mišljenja).

(d) Obrazloženje prihvaćeno u Savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde

Šta je Sud učinio nakon što je odbacio sve ključne pravne argumente koje su iznele i pristalice i protivnici nezavisnosti Kosova? Na čemu je zasnovao dictum svog savetodavnog mišljenja?

Da bi uopšte mogao da sastavi obrazloženje za koje će glasati većina sudija, Sud je morao da sam stvori jednu konstrukciju: da poslanici Skupštine Kosova, koji su 17. februara 2008. godine usvojili Deklaraciju o proglašenju nezavisnosti, u tom trenutku nisu delovali u kapacitetu članova privremenih organa samouprave, formiranih po Ustavnom okviru iz 2001. godine, nego kao:

“… osobe koje su delovale zajednički u svom kapacitetu predstavnika naroda Kosova izvan okvira privremene administracije” (tač. 109 Savetodavog mišljenja).

U tački 109 Sud je, dakle, odbacio pravnu kvalifikaciju koju je dala Generalna skupština UN u svojoj Rezoluciji 63/3 (2008): podsetimo se, u rezoluciji se od suda traži savetodavno mišljenje o pitanju: “Da li je jednostrana deklaracija nezavisnosti od strane Privremenih institucija samouprave Kosova u saglasnosti sa međunarodnim pravom?”. Iz tačke 109 proizilazi da je Sud najpre promenio pitanje kako bi mogao da da mišljenje na pitanje koje je sam sebi postavio.

Ovo odstupanje od teksta postavljenog pitanja, iako nije česta pojava, ipak ne predstavlja presedan u praksi Suda. Ista ili slična praksa primenjena je u nekoliko ranijih slučajeva u kojima je Međunarodni sud pravde (odnosno njegov prethodnik u periodu 1920-1946, Stalni sud međunarodne pravde) davao savetodavna mišljenja: Tumačenje grčko-turskog sporazuma od 1. decembra 1926. (1928), Tumačenje sporazuma između Svetske zdravstvene organizacije i Egipta od 25. marta 1951. (1980), Primena presude broj 273 Administrativnog tribunala UN (1982).

Da bi nekako mogao da obrazloži ovaj stav Sud je, po našem mišljenju prilično nespretno, pokušao da instrumentalizuje dve (inače nesporne) činjenice:

Prve, da je Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 (1999) uspostavila jedan “izuzetan i privremeni režim”, odnosno da ni u kom delu nije prejudicirala konačan status Kosova niti da je sprečavala uspostavljanje takvog statusa (videti tačke 95, 98, 99, i 100 Savetodavnog mišljenja).

Drugo, da organi UN koji su u ime međunarodne zajednice faktički vršili funkcije suverene vlasti na Kosovu (Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN, nemački diplomata Joakim Riker, UNMIK i KFOR) nisu reagovali na Deklaraciju o nezavisnosti (tačka 108 Savetodavnog mišljenja). Sud je ovde (nama se čini dosta olako) zaključio da je to ćutanje podrazumevalo i njihovu saglasnost, primenom sentence koja vodi poreklo još iz rimskog prava “qui tacet consentire videtur” (ko ćuti smatra se da je saglasan).

Čitava ova konstrukcija predstavlja jednu, u suštini ne previše sofisticiranu, pravnu fikciju, koja pati od čitavog niza slabosti.

Prvo, Mišljenje potpuno ignoriše neke važne (ma koliko na prvi pogled trivijalne) detalje – npr. činjenicu da su zasedanje Skupštine Kosova 17. februara 2008. godine fizički obezbeđivale jedinice KFOR, oružane formacije osnovane po Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 (1999) –  iz kojih proizilazi da organi UN ne samo da nisu sprečili ovaj čin, nego su i aktivno pomagali njegovo izvršenje.

Drugo, Mišljenje se nije odredilo po pitanju subjektiviteta: imajući u vidu jednonacionalni sastav lica koja su izglasala Deklaraciju o nezavisnosti pravo na secesiju je faktički priznato samo jednoj nacionalnoj grupi a ne stanovništvu teritorije koja se otcepljuje in corpore.

Treće, Mišljenje je potpuno ignorisalo sumnjivu proceduru: proglašenje nezavisnosti Kosova je jedino u Evropi u poslednih sto godina (počev od otcepljenja Norveške 1905. pa do Krima 2014. godine) koje nije sprovedeno nakon referenduma (niti je Deklaracija o nezavisnosti bilo kada, posle usvajanja, prošla naknadnu referendumsku proveru).

Četvrto, Mišljenje se uopšte ne određuje u odnosu na nepodnošljivu banalnost činjenice da je jedan isti organ, osnovan u skladu sa Ustavnim okvirom za privremenu samoupravu koji je doneo zvaničnik UN, najpre usvojio Deklaraciju “u svom kapacitetu predstavnika naroda Kosova” a odmah po isteku te “psihičke sekunde” se vratio u prethodni status i nastavio da radi u kapacitetu privremenih organa samouprave.

Improvizacija je u ovom slučaju, dakle, očigledna: to objašnjava i njene strukturne i formalnologičke slabosti, koje su brojne. Istovremeno, improvizacija je bila i nužna jer bez nje većina u Sudu ne bi mogla da obrazloži odluku koju je već bila prihvatila: bez nje, Sud bi morao da zaključi da je Skupština Kosova, kao jedan od privremenih organa samouprave, osnovanih po pravnom režimu uspostavljenom na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 (1999) delovala ultra vires, odnosno izvan svojih nadležnosti, i da je samim tim i rezu u suprotnosti sa međunarodnim pravom.

Iz svih navedenih razloga, ova odluka jeste poslužila svrsi zbog koje je i doneta – oslobađanju samih Ujedinjenih nacija od odgovornosti za tolerisanje, a u određenoj meri i pomaganje, čina jednostranog otcepljenja dela teritorije jedne suverene države, njene članice. Međutim, ona sigurno neće ostati zapisana u istoriji međunarodnog prava kao jedna od onih na koje će današnja generacija sudija ovog suda imati preterane razloge da bude ponosna, niti na koje će buduće generacije sudija imati razloga da se isuviše često pozivaju.

e) Posledice usvajanja Savetodavnog mišljenja MSP po Republiku Srbiju

Međutim, uprkos svemu navedenom, Savetodavno mišljenje sadrži i nekoliko sasvim precizno određenih elemenata koji su za Republiku Srbiju, i kratkoročno i dugoročno, korisni. Istovremeno, i posle pažljive analize, nismo identifikovali nijedan koji bi za nju mogao da bude štetan – u smislu da je njen pravni položaj učinio gorim nego što je bio pre njegovog donošenja.

Prvo, Sud nije prihvatio argument da je Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija imala pravo na samoopredeljenje kao subjekt (konstitutivni deo) jugoslovenske federacije po Ustavu iz 1974. godine. Time je, još 2010. godine – bar što se međunarodnog prava tiče – otklonjena opasnost da se otcepljenje Kosova koristi kao potencijalni presedan u slučaju eventualnih sličnih pokušaja u drugoj autonomnoj pokrajini Srbije, Vojvodini.

Drugo, Sud nije prihvatio ni argument da je Kosovo steklo pravo na otcepljenje zbog kršenja međunarodnog humanitarnog prava od strane SRJ (Srbije) u oružanim sukobima 1998-1999. Time je otklonjena i opasnost da se Republika Srbija, na osnovu ovog mišljenja, smatra direktno odgovornom kao država i da eventualno bude tužena za isplatu ratne štete. Njena odgovornost je ostala indirektna, i ograničena samo na one slučajeve koje je razmatrao Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, u krivičnim postupcima koje je vodio.

Treće, Sud je ovom svojom konstrukcijom jednom za svagda zapečatio diskontinuitet između Ujedinjenih nacija i Republike Kosovo: nova država nije nastala na osnovu odluka UN i na njih se ne može pozivati. Prema ovom mišljenju Suda, ne postoji recimo nikakva pravna razlika između one Republike Kosovo, proglašene na jednostrano organizovanom referendumu 1991. godine, i ove proglašene na osnovu Deklaracije iz 2008. godine. Postoji naravno razlika, ali ona je samo faktičke prirode: 1991. je država imala kapacitet da onemogući transformaciju te državne tvorevine sa papira u stvarnost a 2008. nije imala. Međutim, ovo pitanje – odnos snaga na terenu i međunarodna podrška različitim interesima – nije pravno pitanje. To oduzimanje pretpostavljenog legitimiteta UN Republici Kosovo je bitna posledica donošenja Savetodavnog mišljenja, koja Republici Srbiji ide u prilog.

Četvrto, ako pogledamo sve ono što se desilo posle donošenja Deklaracije i usvajanja Savetodavnog mišljenja očigledan je zaključak da je albanska strana faktički bila primorana da uđe u pregovore sa Republikom Srbijom (čime ćemo se šire baviti u odeljku V) tek posle donošenja Savetodavnog mišljenja MSP. Sve do tada, ona se nadala da će globalni raspored moći u svetu biti dovoljan da se njena jednostrana odluka prizna, izričito ili prećutno, od strane dovoljno velikog broja dovoljno uticajnih država da joj nikakvi pregovori neće biti ni potrebni. To shvatanje je, polako i postepeno ali sigurno, počelo da se menja tek posle 2010. godine.

Ako pođemo od četiri navedene činjenice, kako onda možemo da objasnimo preovlađujući negativan stav u našoj javnosti prema ovom mišljenju Međunarodnog suda pravde? Nama se čini da je on složena posledica više faktora koji su delovali zajedno:

  • prvo, jednog iracionalnog i visoko emotivnog diskursa koji je od samog početka krize na Kosovu (još sredinom osamdesetih godina prošlog veka) nametnut kao jedini ispravan;
  • drugo preteranih očekivanja koje je uoči i tokom postupka pred Međunarodnim sudom pravde neodgovorno podsticao deo patriotski opredeljenih političkih elita;
  • treće, mazohističkih shvatanja da je Sud samo instrument u rukama nevidljivih i moćnih sila i sličnih teorija zavera;
  • četvrto, duboke i iracionalne mržnje prema Zapadu i dalje dominantne u srpskoj kolektivnoj svesti; i, konačno,
  • peto, prizemnih politikantskih kalkulacija pojedinih političara kojima odgovara da ovom manipulacijom skrenu pažnju sa svojih sopstvenih promašaja danas, računajući (iz četiri prethodno navedena razloga) na nekritičko prihvatanje u jednom, u velikoj većini, funkcionalno nepismenom, i manipulacijama sklonom, narodu.

V

Neke dileme u vezi tzv. Briselskog sporazuma (2013)

sudije-naslovna

Predsednik vlade Republike Srbije, Ivica Dačić, i predsednik vlade Republike Kosovo, Hašim Tači, zaključili su u Briselu, 19. aprila 2013. godine, Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa… (u daljem tekstu označen kao: Briselski sporazum). U ovom odeljku razmotrićemo sedam osnovnih pravnih pitanja u vezi sa ovim dokumentom:

(1) Način zaključenja, ugovorne strane i interiorizacija u domaće pravne sisteme;

(2) Istorijski kontekst: sporazumi koji su prethodili zaključenju Briselskog sporazuma;

(3) Postupak koji je povodom Briselskog sporazuma vođen pred Ustavnim sudom Srbije:

(4) Odluka Ustavnog suda Srbije i njeno obrazloženje;

(5) Argumentacija izneta u izdvojenim mišljenjima četvoro sudija povodom te odluke;

(6) Postupak koji je povodom Briselskog sporazuma vođen pred Ustavnim sudom Kosova i odluka ovog suda;

(7) Međunarodnopravna priroda Briselskog sporazuma.

a) Način i tehnika zaključenja, označenje ugovornih strana, interiorizacija u domaće pravne sisteme

Hajde da našu analizu počnemo od one tri tačke kojima se završava prva rečenic u ovom odeljku. Ne, one nisu stavljene zato što je autora ovog teksta mrzelo da do kraja napiše jedan dugi naziv međunarodnog sporazuma. Stavljene su zato što autor, u stvari, nije znao šta tačno da napiše. Briselski sporazum je, naime, prilično redak primer u pravnoj istoriji da jedan isti dokument nosi tri različita naziva.

Verzija sporazuma koja je u posedu Republike Srbije nosi naziv: “Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa između Vlade Republike Srbije i Privremenih institucija samouprave u Prištini”; zaključak o prihvatanju sporazuma pod ovim naslovom donela je Vlada Republike Srbije 22. aprila 2013. godine, iako taj zaključak nije nikada objavljen u “Službenom glasniku Republike Srbije” (ovim pitanjem ćemo se detaljnije baviti u daljem tekstu); Narodna skupština Republike Srbije je 26. aprila donela Odluku o prihvatanju Izveštaja (Vlade) o dosadašnjem procesu političkog i tehničkog dijaloga sa Privremenim institucijama samouprave u Prištini uz posredovanje Evropske unije, uključujući proces implementacije postignutih dogovora; ova odluka je objavljena u “Službenom glasniku Republike Srbije” (ali uz nju nije objavljen i tekst Izveštaja koji je prihvaćen, a čiji je sastavni deo i tekst Briselskog sporazuma):

http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/akta_procedura/2013/1666-13.pdf

Verzija sporazuma koja je u posedu političkih predstavnika kosovskih Albanaca, međutim, nosi sasvim drugi naslov: Prvi međunarodni sporazum principa koji uređuju normalizaciju odnosa između Republike Kosovo i Republike Srbije; ova verzija Briselskog sporazuma je, donošenjem posebnog zakona, ratifikovana u Skupštini Kosova, 27. juna 2013. godine:

http://www.kuvendikosoves.org/common/docs/ligjet/Zakon%20o%20ratifikaciji%20sporazuma%20normalizacija%20odnosa%20Kosova%20-%20Serbije.pdf

Konačno, međunarodni posrednik u zaključenju Briselskog sporazuma, baronesa Ketrin Ešton, koja je i parafirala oba primerka (sam original je napisan na engleskom jeziku) dokument je u svom izveštaju Evropskom parlamentu od 22. aprila 2013. godine lakonski kvalifikovala kao “sporazum Beograda i Prištine” – neupućeni čitalac bi mogao da pomisli da su gradovi Beograd i Priština zaključili neki sporazum o komunalnoj saradnji:

https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/pdf/key_documents/2013/sr_spring_report_2013_en.pdf

Imajući u vidu da u samom tekstu Briselskog sporazuma nigde nisu označene ugovorne strane, svaka od njih je imala slobodu da samu sebe, a i onu drugu stranu, naziva kako je sama želela. Vidimo da su obe strane iskoristile to pravo, dok je posrednik (EU) diplomatski izbegao da se o tom pitanju uopšte izjašnjava.

Isto tako, svaka od ugovornih strana je Briselski sporazum interiorizovala, odnosno inkorporirala u svoj domaći pravni poredak, na različit način: srpska strana, usvajanjem izveštaja Vlade u Narodnoj skupštini, u formi odluke, a kosovska strana ratifikacijom međunarodnog ugovora, takođe u skupštini, ali u formi zakona.

Iako smo dosad razmotrili uglavnom formalna pitanja, smatramo da je ovo adekvatno mesto da se postavi i jedno suštinsko: da li je “treća strana” (EU) u Briselskom sporazumu samo posrednik ili je možda i sama ugovorna strana? Da li je baronesa Ketrin Ešton oba primerka (i Dačićev i Tačijev) potpisala samo kao svedok?

Naime, većina odredaba Briselskog sporazuma predstavlja paralelno, samo na prvi pogled unilateralno, ali načelno istovetno obavezivanje svake od dve strane prema trećoj – Evropskoj uniji. Unija se, u tom smislu, u većini tačaka pojavljuje u ulozi nosioca prava prema stranama u sporazumu, dok prema tački 15 ima i jednu obavezu: da pomogne stranama u sporu u osnivanju Odbora za implementaciju.

Takav zaključak je, između ostalog, vidljiv i iz rukom dopisanog teksta na “srpskoj” verziji Sporazuma:

“Ovim potvrđujem da je ovo tekst predloga na koji će obe strane dostaviti svoje odluke o prihvatanju ili odbijanju: I.D.”

b) Istorijski kontekst: prethodni pregovori i sporazumi

U javnosti se često čuju različita, olako izrečena, tumačenja u vezi Briselskog sporazuma: da on predstavlja materijalizaciju jedne suštinski drugačije politike Republike Srbije prema Kosovu; da je ta promena nužno povezana sa promenom političkog režima u Srbiji 2012. godine; da je Srbija sama “izmestila” locus negotiatorum u pogledu Kosova iz Ujedinjenih nacija u Evropsku uniju, i tako dalje. Sva ova tumačenja su površna i u svojoj osnovi pogrešna.

Zbog toga je važno da se u ovoj tački ukratko osvrnemo na istorijski kontekst u kojem je Briselski sporazum zaključen; na ono što mu je prethodilo i na ono što mu je sledilo. I jedno i drugo je važno da bismo shvatili i kontekst u kojem se danas pregovara o POS – kao prirodnom nastavku – a po nekim shvatanjima – i završetku, čitavog ovog procesa.

Najpre, pregovori između Srbije i Kosova a uz posredovanje Evropske unije započeli su na osnovu Rezolucije Generalne Skupštine Ujedinjenih nacija A/RES/64/298 od 9. septembra 2010. godine. Ta rezolucija je predstavljala odgovor UN na Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde iz jula iste godine, koje smo već analizirali u prethodnom odeljku. Prema tome, sasvim su neosnovane tvrdnje koje se u poslednje vreme sve češće čuju, da je Srbija sama “izmestila pregovore iz UN u EU” i time, navodno, pogoršala svoj položaj. Neosnovane su iz dva suštinska razloga:

Prvo, u periodu od jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, februara 2008. godine, pa do donošenja ove rezolucije u septembru 2010. godine, nikakvih pregovora između Srbije i Kosova u UN nije ni bilo – dakle, nije imalo šta da se “izmešta”.

Drugo, otvaranja pregovora pod posredovanjem EU nije bila nikakav jednostrani čin Srbije, niti njena volja: Srbija je 2010. godine bila suočena sa jednostavnim izborom: da prihvati rezoluciju UN i uđe u pregovore, ili da u njih ne uđe, znajući da bi to značilo kršenje rezolucije UN, organizacije koja je u tom momentu vršila, praktično, suverenu vlast na Kosovu.

Održano je ukupno devet rundi pregovora u Briselu, i to: 8. i 9. marta 2011. (prva runda); 28. marta 2011. (druga runda); 15. aprila 2011. (treća runda); 17. i 18. maja 2011. (četvrta runda); 2. jula 2011. (peta runda – postignut dogovor o matičnim knjigama i slobodi kretanja); 2. septembra 2011. (šesta runda – postignut dogovor o carinskom pečatu i katastru); 21. i 22. novembra 2011. (sedma runda – postignut dogovor o univerzitetskim diplomama); 30. novembra i 2. decembra 2011. (osma runda – postignut dogovor u oblasti integrisane kontrole administrativne linije); i 21-24. februara 2012. godine (deveta runda – postignut dogovor o regionalnom predstavljanju i saradnji, uključujući i parafiranje Tehničkog protokola za implementaciju dogovorenih rešenja u oblasti integrisane kontrole administrativne linije).

Ove pregovore vodio je tadašnji politički direktor Ministarstva spoljnih poslova, Borko Stefanović, da bi ga (posle izbora nove Vlade Republike Srbije u julu 2012. godine) zamenio Dejan Pavićević, dotadašnji direktor Kancelarije za stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu, od 20. septembra 2012. godine.

Na osnovu tačke 10. Tehničkog protokola, početkom oktobra 2012. godine formirana je tzv. Grupa za implementaciju u koju su ušli predstavnici državnih organa u čijoj se nadležnosti nalaze pojedina dogovorena rešenja: Ministarstva unutrašnjih poslova; Ministarstva finansija i privrede – Uprava carina i Poreska uprava; Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivede – Uprava za zaštitu bilja i Uprava za veterinu; Kancelarije za Kosovo i Metohiju; Kancelarije za stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu; i Republičkog geodetskog zavoda.

Grupa za implementaciju je održala ukupno 11 sastanaka u Briselu sa predstavnicima Kosova i EU, u periodu od formiranja do potpisivanja Briselskog sporazuma, i to: 10. i 11. oktobra 2012; 31. oktobra 2012. sa nastavkom 5. i 6. novembra 2012; 20. i 21. novembra 2012; 29. i 30. novembra 2012; 3. i 4. decembra 2012; 12. i 13. decembra 2012; 17. i 18. decembra 2012; 10. i 11. januara 2013; 15. januara 2013; 6. februara 2013; i 18. i 19. marta 2013. godine.

O detaljima svih navedenih pregovora zainteresovani se mogu informisati ovde:

http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/akta_procedura/2013/1666-13.pdf

Po našem mišljenju, ovde je bitno istaći da je u toku svih pregovora vođenih 2011. i 2012. godine srpska strana bila konzistentna u stavu da sva izvršna ovlašćenja u pogledu policije i carine vrše organi EULEX-a, čemu se kosovska strana protivila. Na insistiranje šefa pregovaračkog tima, Borka Stefanovića, Visoka predstavnica EU za spoljnu i bezbednosnu politiku, Ketrin Ešton, ovo je garantovala u posebnom pismu upućenom tadašnjem predsedniku Republike Srbije, Borisu Tadiću.

U pogledu sistema elektronske razmene informacija u vezi sa carinom po međunarodnim standardima, kroz tzv. S.E.E.D. sistem kompromisno rešenje je nađeno 24. januara 2013. godine, tako što će server preko kojeg će se ova razmena obavljati biti fizički lociran u Rimu, a za njegovo održavanje će biti zadužena Italijanska carinska agencija.

Konačno, u vezi osnivanja Fonda za razvoj na severnom Kosovu dogovoreno je da sva sredstva prikupljena od carina, akciza i poreza na tom području budu uplaćivana na račun Fonda u nekoj od komercijalnih banaka koje posluju na severnom Kosovu i da će moći da budu korišćena isključivo za infrastrukturne i razvojne projekte u opštinama Leposavić, Zvečan, Zubin Potok i Kosovska Mitrovica.

Sve navedeno odnosilo se na tzv. tehnički dijalog. Na insistiranje međunarodne zajednice, ovaj dijalog je od oktobra 2012. godine dopunjen i tzv. političkim dijalogom koji se od tada vodio paralelno. Od početka političkog dijaloga do zaključenja Briselskog sporazuma održano je deset rundi razgovora u okviru političkog dijaloga: 19. oktobra 2012; 7. novembra 2012. (zaključen Aranžman posvećen pitanjima oficira za vezu; 4. decembra 2012. (postignut dogovor o uspostavljanju zajedničkog upravljanja na četiri administrativna prelaza); 17. januar 2013. (rešeno pitanje raspodele carinskih prihoda sa administrativnih prelaza pod zajedničkim upravljanjem); 20. februar 2013; 4. mart 2013. (po prvi put otvoreno pitanje srpske autonomije na Kosovu); 20. mart 2013; 2. april 2013; 17. april 2013; i 19. april 2013. godine, kada je i potpisan Briselski sporazum.

Analiza svih navedenih činjenica nedvosmisleno upućuje na tri vrlo važna zaključka:

Prvo, očigledna je tendencija Evropske unije, kao posrednika u ovim razgovorima, da sa vremenom posvećuje veću pažnju političkim nego suštnskim aspektima. Tako je, na primer, prvobitna forma razgovora, tzv. tehnički dijalog, već posle godinu dana dopunjena novom formom, tzv. političkim dijalogom, iako su se i u okviru ovog drugog uglavnom razmatrala tehnička pitanja; prvi zaključeni instrument o saglasnosti dve strane, februara 2012. godine, nosio je naziv “tehnički protokol”, naredni je, aprila 2013. godine već imao mnogo pretenciozniji naslov – “prvi sporazum o principima”, a sada se (2018. godina) insistira na tzv. “pravno obavezujućem sporazumu”. Očigledno je, dakle, da je EU više stalo do toga da se ovi razgovori vode na što višem (političkom) nivou i da se završavaju potpisivanjem instrumenata sa što zvučnijim nazivom, nego kakav će biti suštinski kvalitet rešenja dogovorenih na tim pregovorima.

Drugo, paralelno sa procesom “politizacije” razgovora, očigledan je i proces monopolizacije ovih pregovora na srpskoj strani. Jedno vreme je bila obezbeđena, kolika-tolika transparentnost ovog procesa: Vlada Republike Srbije je, na primer, 9. januara 2013. godine usvojila tekst Političke platforme za razgovore sa predstavnicma privremenih institucija samouprave u Prištini (sa kojeg je kasnije skinuta i oznaka poverljivosti), a 26. aprila 2013. je tadašnji predsednik vlade, Ivica Dačić, podneo sasvim detaljan izveštaj o dotadašnjem (2010-2013) toku pregovora u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Sa ovom praksom se, međutim, u kasnijim godinama prestaje: posle 2013. godine Narodna skupština nijednom nije razmatrala ovo pitanje, a posle 2014. godine i Vlada Republike Srbije je prestala da usvaja platforme za razgovore. Posle 2017. godine cela Vlada Republike Srbije je potpuno isključena iz razgovora (kao i Narodna skupština posle 2013. godine): pregovore, razgovore i dogovore vodi isključivo Aleksandar Vučić, kršeći pri tome direktno odredbu člana 112 Ustava Republike Srbije koja njegove nadležnosti određuje vrlo restriktivno. Evropska unija, uprkos više upozorenja koja su njenim visokim funkcionerima, usmeno i pismeno, uputile razne političke organizacije i pojedinci u Republici Srbiji, ovo pitanje očigledno ignoriše.

Treće, Republika Srbija je različite predstavnike Republike Kosovo, od tehničkih do političkih, prihvatila kao legitimne pregovarače počev od jeseni 2010. godine, pri tome sve vreme insistirajući na pravnoj fikciji da je reč o predstavnicima “Privremenih organa samouprave u Prištini”. Kao što je Međunarodni sud pravde u svom Savetodanom mišljenju od 22. jula 2010. godine konstruisao jednu pravnu fikciju – da Skupština Kosova nije usvojila Deklaraciju o nezavisnosti u kapacitetu privremenih organa samouprave UN nego “predstavnika naroda Kosova izvan okvira privremene administracije” – tako su i različite vlade Republike Srbije, počevši od 2010. godine pa do danas, konstruisale drugu pravnu fikciju: da pregovaraju sa predstavnicima privremenih organa samouprave a ne organa vlasti suverene države.

Jednim delom, one to svakako jesu učinile pod međunarodnim pritiskom – tzv. “napredak” u ovim pregovorima je za svih osam prethodnih godina bio, a i danas je, ključan instrument kojim je Evropska unija uslovljavala dalji nastavak pregovora o pridruživanju Srbije EU. Jednim delom, međutim, i kod samih političkih elita u Srbiji, iako nevoljno, postepeno i često vrlo licemerno, sazrevala je svest da se faktička realnost ne može zauvek ignorisati i da će kapacitet same Srbije da utiče na događaje na Kosovu i u vezi njega biti veći ukoliko zemlja bude prisutna u ključnim međunarodnim procesima nego ako ostane po strani od njih.

Sa druge strane, pravna fikcija da se ipak razgovara sa (doduše pomalo odmetnutim) predstavnicima samouprave u sopstvenoj pokrajini a ne sa predstavnicima druge, praktično suverene, države bila je i dodatno olakšana ukupnom tabloidizacijom javnog mnenja do kojeg je došlo u poslednjoj deceniji u čitavom svetu – jedne opšte tendencije površnosti u kojoj se neuporedivo više pažnje posvećuje formi nego sadržini.

c) Postupak koji je vođen pred Ustavnim sudom Srbije

Postupak ocene ustavnosti Briselskog sporazuma započela je Demokratska stranka Srbije, predlogom koji je formalno podnelo (uglavnom) njenih 25 narodnih poslanika iz saziva 2012-2014. godine. S obzirom da sam Briselski sporazum nikada nije objavljen u “Službenom glasniku Republike Srbije”, pa da zbog toga nije predstavljao akt podoban za ocenjivanje ustavnosti, predlagač je osporio Odluku Narodne skupštine od 26. aprila 2013. godine kojom je usvojen Izveštaj vlade, u kojem je bio naveden i integralni tekst Briselskog sporazuma.

Ustavni sud se dopisom od 31. maja 2013. godine obratio Narodnoj skupštini sa zahtevom da se Sudu dostavi navedena odluka Narodne skupštine sa pratećom dokumentacijom dobijenom od Vlade. Po dobijanju ove dokumentacije, Ustavni sud Srbije je predlog dostavio na odgovor Vladi.

Zanimljiv je, posebno u kontekstu pravnog stava koji će predstavnici Vlade po ovom pitanju zauzimati kasnije, u toku 2014. godine, odgovor Vlade koji je Ustavnom sudu dostavljen 18. decembra 2013. godine. U tom dokumentu Vlada je predložila Ustavnom sudu da “zastane sa postupkom razmatranja podnetog predloga do donošenja posebnog zakona kojim će se urediti suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija”. Radilo se o posebnom zakonu, čije je donošenje propisano odredbom člana 182 stav 2 Ustava Srbije, i koji u tom trenutku nije bio donet već punih sedam godina po donošenju ustava (primedba autora: zakon nije donet ni do danas, skoro dvanaest godina po donošenju ustava).

Imajući vidu da je smisao odredbe člana 55 Zakona o Ustavnom sudu o zastoju postupka da pruži mogućnost donosiocu osporenog akta da otkloni neustavnost i nezakonitost osporenog akta, a to očigledno nije bilo moguće učiniti donošenjem novog akta, Ustavni sud ovaj predlog nije prihvatio.

Generalni sekretarijat Vlade je konačno celokupnu traženu dokumentaciju – overeni prevod Briselskog sporazuma na srpski jezik, kopiju originalnog sporazuma, Zaključak Vlade od 22. aprila kojim je sporazum prihvaćen i pozitivno mišljenje Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, dostavio Ustavnom sudu 15. januara 2014. godine.

Imajući u vidu složenost pravnih pitanja koja su otvorena u ovom predmetu, Ustavni sud Srbije je zakazao javnu raspravu za 24. jun 2014. godine. U ovoj raspravi su, pored većeg broja eksperata za međunarodno i ustavno pravo, učestvovali i predstavnici tadašnje Vlade Republike Srbije. Mislimo da je korisno na ovom mestu navesti i njihova imena: ministar pravde, Nikola Selaković, predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne skupštine, Aleksandar Martinović i direktor Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, Dragan Đurđević. Iako formalno predstavljen kao profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu u javnoj raspravi je uzeo učešće i tadašnji glavni pravni savetnik Vlade, dr Rodoljub Etinski.

Kuriozitet ove javne rasprave, koji će opredeliti i dalji tok postupanja Ustavnog suda u ovom predmetu, bila je činjenica da su svi navedeni predstavnici Vlade zauzeli stav potpuno suprotan onome koji je bio suština dopisa Vlade od 18. decembra 2013. godine. Dok je Vlada u dopisu tražila zastoj postupka, u skladu sa članom 55 Zakona o ustavnom sudu, kako bi se doneo nedostajući zakon iz člana 182 stav 2 Ustava (i tako, bar po mišljenju autora dopisa, otklonila neustavnost osporenog akta), na javnoj raspravi su oni tvrdili da Briselski sporazum uopšte nije opšti pravni akt nego “politički sporazum” pa shodno tome i ne predstavlja akt podoban za ocenu ustavnosti.

U tom smislu je vrlo zanimljivo učešće profesora Etinskog u raspravi. On je, između ostalog, tada rekao i sledeće:

“Ustav ne sadrži propise kojima zabranjuje postojanje pravnog sistema i ustava Kosova i Metohije, kosovske zakone, kosovsku policiju i kosovske sudove. Zašto bi, onda, propisi Prvog sporazuma u kojima se pominje kosovski pravni sistem, ustav, zakoni, policija ili sudovi, bili suprotni Ustavu?”

d) Odluka Ustavnog suda Srbije

Ustavni sud Srbije je odluku broj IУo-247/2013 po predlogu za ocenu ustavnosti i zakonitosti Briselskog sporazuma doneo 14. decembra 2014. godine a ona je objavljena u “Službenom glasniku RS” br. 13/2015. Ovde je integralni tekst te odluke sa internet stranice Ustavnog suda:

http://www.ustavni.sud.rs/page/predmet/sr-Cyrl-CS/11165/?NOLAYOUT=1

Zanimljivi su, najpre, motivi Suda da izbegne izjašnjavanje o suštini, tzv. meritumu ovog pitanja, kao i razlozi kojima je takav proceduralni pristup obrazložio. Umesto izjašnjavanja o meritumu, Sud je odbacio predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti sa obrazloženjem da Briselski sporazum nije međunarodni ugovor, nego politički sporazum – prihvatajući, dakle, u celini argumentaciju koju su na javnoj raspravi izneli predstavnici Vlade Srbije, a koju je u stručnom smislu obrazložio dr Rodoljub Etinski. Takav pristup izazvao je ozbiljnu kritiku unutar samog Suda (videti šire u narednoj tački koja se bavi izdvojenim mišljenjima četvoro sudija).

Iako Briselski sporazum sadrži ozbiljne manjkavosti (i proceduralne, i jezičke i sadržinske) koje dovode u pitanje njegov status međunarodnog ugovora (o tome videti šire u tački f) ovog odeljka koja se bavi pravnom prirodom Briselskog sporazuma) mišljenja smo da je Sud ovde učinio dve bitne povrede prava: jednu proceduralnu i jednu materijalnu.

U proceduralnom smislu, samim činom zakazivanja i održavanja javne rasprave Sud je eo ipso prihvatio i podobnost osporenog akta da bude predmet meritornog ocenjivanja – i time je bio dužan da postupak u tom predmetu završi većanjem i glasanjem svih petnaest sudija, a ne procesnom odlukom tzv. Malog veća od troje sudija, kao što je na kraju učinio. O tome je, u svom izdvojenom mišljenju, detaljno pisala sudija dr Olivera Vučić, pa upućujemo čitaoca na njenu argumentaciju.

Takođe u proceduralnom smislu, bez obzira na status samog Briselskog sporazuma koji ostaje značajno kontroverzan, želimo da skrenemo pažnju da je Sud imao na raspolaganju i mnogo elegantniju pravnu argumentaciju (u odnosu na onu koju su ponudili Selaković, Martinović, Đurđević i Etinski) da izbegne izjašnjavanje o njegovoj sadržini – a to je činjenica da on nikada nije bio formalno ratifikovan u Narodnoj skupštini, pa prema tome ne predstavlja sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka Repulike Srbije. U tom smislu, Sporazum zaista nije akt podoban za ocenu ustavnosti i zakonitosti.

Konačno, u materijalnom smislu, Sud je propustio da uzme u obzir bitnu činjenicu: da je Briselski sporazum, kao svoju posledicu, imao i donošenje Odluke Narodne skupštine o prihvatanju izveštaja Vlade Republike Srbije o pregovorima sa predstavnicima Privremenih institucija samouprave u Prištini od 26. aprila 2013. godine (čiji je sastavni deo i tekst Briselskog sporazuma, na srpskom i na engleskom jeziku). Prihvatanjem izveštaja u formi odluke, a ne u nekoj drugoj zakonom predviđenoj formi (zaključaka, rezolucije, deklaracije) Narodna skupština je, indirektno, interiorizovala Briselski sporazum jednim opštim pravnim aktom koji je nesumnjivo bio podoban da bude predmet ocene ustavnosti i zakonitosti sam po sebi i nezavisno od ocene pravne prirode Sporazuma.

Po našem mišljenju, Ustavni sud je, ovakvom odlukom, ostavio suštinski neustavnu Odluku Narodne skupštine kao postojeću u pravnom poretku. Pored toga, Sud je ovde očigledno primenio i princip tzv. samoograničenja nadležnosti – odnosno izbegavanja da se decidno izjasni o aktima za koje je smatrao da su po svojoj prirodi politički akti, zasnovani na tzv. državnom razlogu. Iako se u uporednoj ustavnosudskoj praksi (pojedine odluke Vrhovnog suda SAD i Državnog saveta Francuske) mogu naći ovakvi primeri, radi se o pristupu koji nema valjano pravno utemeljenje u Ustavu Republike Srbije, Zakonu o Ustavnom sudu Srbije i dosadašnjoj ustavnosudskoj praksi u Srbiji.

U celini, pažljivijom analizom navedene odluke Ustavnog suda Srbije čitalac, a pravnik pogotovo, ne može da izbegne jedan višestruko tužan utisak. Najpre, da je Sud (ili bar onaj njegov većinski deo) bio u stalnoj dilemi kako da postupi u ovako eklatantnom slučaju narušavanja ustavnog poretka zemlje; da je tu dilemu pokušao da reši na jedan prilično trapav način – tako što bi konačan stav o svojoj nenadležnosti kompenzovao nepotrebno dugim obrazloženjem koje je sadržalo niz navoda potpuno irelevantnih za predmet spora; da se u tom obrazloženju više trudio da objasni kako Republika Kosovo nije država po međunarodnom pravu (što samo po sebi nije ni bilo predmet spora) nego da izvede logičnu uzročno-posledičnu vezu između činjenica i svog stava o  njima; dalje, da je tu dilemu ostavio u suštinskom smislu nerešenom i nakon donošenja svoje odluke; zatim, da je u toku celog postupka demonstrirao neprihvatljivo visok stepen impresioniranosti stavovima izvršne vlasti, jedne od strana u postupku (toliko visok da su npr. čak i čitavi pasusi iz pravnog mišljenja dr Rodoljuba Etinskog, glavnog pravnog savetnika Vlade, inkorporirani u obrazloženje odluke Suda – i to bez citiranja); i konačno, da je za posledicu ove svoje odluke imao ozbiljno narušavanje ustavnosti i zakonitosti u zemlji i na taj način postavio kamen temeljac daljem procesu potčinjavanja celokupne sudske vlasti u Republici Srbiji političkom voluntarizmu najgoreg tipa.

e) Argumentacija izneta u izdvojenim mišljenjima četvoro sudija

Četvoro sudija Ustavnog suda Srbije (dr Olivera Vučić, dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić i dr Dragan Stojanović) izdvojili su svoja mišljenja u odnosu na odluku koja je usvojena. Argumentacija u ova četiri izdvojena mišljenja se u velikoj meri preklapa pa ćemo ih analizirati zajedno.

Prva primedba je proceduralne prirode, ali vrlo značajna: Ustavni sud je, već samim činom zakazivanja javne rasprave, prihvatio svoju nadležnost u predmetu pa je naknadna odluka da se predlog odbaci iz proceduralnih razloga (nenadležnost) predstavljao kršenje propisa kojima je regulisan rad Suda. Nakon održane javne rasprave Sud je bio dužan da na opštoj sednici donese odluku o meritumu predmeta, tako što bi svih petnaest sudija o njemu većalo i glasalo.

Druga primedba se odnosi na pogrešno shvatanje pravne prirode Briselskog sporazuma: činjenica da ugovorne strane nisu zajedno potpisale isti dokument, nego je svaka potpisala svoj (uz paraf baronese Ketrin Ešton na oba) koja su kasnije razmenili, ne može se sama za sebe uzeti kao argument da one pri tome nisu zaključile međunarodni ugovor. Pravna istorija poznaje više sličnih primera, među kojima su najpoznatiji Vestfalski mir (1648) i Austro-ugarska nagodba (1867).

Treću primedbu – da u ovom predmetu Ustavni sud nije postupao samostalno – je najjezgrovitije u svom izdvojenom mišljenju izneo sudija dr Dragan Stojanović pa ćemo je ovde i citirati:

“Po mom sudu odluka se može pobijati iz najmanje tri načelna razloga. Prvo, može se prigovoriti da je jednostrano prikupljena i tendenciozno izložena činjenična i pravna građa koja je poslužila kao podloga usvojene odluke. Drugo, posmatrano sa stanovišta interpretacione tehnike, ne može se izbeći zaključak da je najvećim delom obrazloženje odluke takvo da se ne može smatrati samostalnom ustavnopravnom interpretacijom Ustavnog suda, jer se u njemu doslovno preuzimaju kako sav činjenični i pravni materijal tako i ustavnopravno mišljenje jednog od eksperata pozvanih na javnu raspravu (dr Rodoljub Etinski – prim. autora). Treće, po mom sudu, potpuno je neodrživ ključni stav iz odluke, a time i sva pravna argumentacija iz centralnog dela njenog obrazloženja koja ga prati, naime tvrdnja da je Briselski sporazum navodno politički, a ne pravni akt.”

Sve zainteresovane za šire detalje iz izdvojenih mišljenja četvoro sudija Ustavnog suda Srbije upućujemo na odličan tekst koji je napisao mr Miloš Prica, asistent Pravnog fakulteta u Nišu: “Zaključak Ustavnog suda o odbacivanju predloga za ocenu ustavnosti i zakonitosti parafiranog “Prvog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa” između Vlade Republike Srbije i Privremenih institucija samouprave u Prištini”, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu, 69/2015, str. 229-244, https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0350-8501/2015/0350-85011569229P.pdf).

f) Postupak vođen povodom zaključenja Briselskog sporazuma pred Ustavnim sudom Kosova

Zanimljivo je – a u našoj javnosti prilično malo poznato – da je i kosovska strana imala sličan problem sa poslanicima svog parlamenta kao što ga je imao i njen partner u Briselskom sporazumu, Republika Srbija. Naime, 4. jula 2013. godine, poslanik Skupštine Kosova Visar Imeri i još 11 njegovih koleginica i kolega podneli su predlog za ocenu ustavnosti  Zakona br. 04/L-199, o ratifikaciji prvog međunarodnog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa između Republike Kosovo i Republike Srbije i Plana implementacije ovog ugovora. Odluka Ustavnog suda Kosova po ovom predmetu doneta je posle samo dva meseca i njen tekst (verzija presude na srpskom jeziku) dostupan je ovde:

http://gjk-ks.org/wp-content/uploads/vendimet/gjkk_ko_95_13_srb.pdf

Podnosioci ovog predloga osporili su Zakon o ratifikaciji iz formalnih i suštinskih razloga.

U formalnom smislu, podnosioci su Zakon osporili iz ti razloga: (1) zato što nacrt nije bio dostavljen na razmatranje drugim agencijama i ministarstvima Vlade Kosova kao predlagača pre nego što je bio poslat Skupštini Kosova; (2) zato što nije bio praćen tzv. Deklaracijom o budžetskim implikacijama (troškovi sprovođenja zakona) i (3) zato što nije bio dostavljen na razmatranje skupštinskim komisijama pre rasprave na plenarnoj sednici.

U suštinskom smislu, oni su Briselski sporazum osporili zato što je, po njihovom mišljenju, u suprotnosti sa članovima 1.1. i 3.1. Ustava Kosova (prvi od dva navedena člana propisuje “neodvojivost i jedinstvenost države Kosova” a drugi definiše Kosovo kao “multietničko društvo”), članom 2 Evropske povelje o lokalnoj samoupravi i članovima 6, 13 i 14 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Ustavni sud Kosova je, bez vođenja javne rasprave, ovaj predlog odbio u presudi usvojenoj 9. septembra 2013. godine. Konačan ishod postupka je, dakle, isti kao i onaj kojim je okončan ustavnosudski spor u Beogradu. Obrazloženje je, doduše, malo drugačije.

U ovom slučaju je Sud razdvojio odlučivanje o formi i suštini, i to tako što je sva proceduralna pitanja tretirao kao primedbe na Zakon o ratifikaciji dok je sva materijalna pitanja tretirao kao primedbe na Briselski sporazum.

U presudi je proceduralne primedbe odbio, obrazlažući to odbijanje tvrdnjama: (1) da Vlada Kosova nije prekršila postupak predviđen Zakonom o međunarodnim ugovorima; da je Skupština Kosova usvojila predlog zakona najvišom propisanom kvalifikovanom većinom (dve trećine od ukupnog broja poslanika); i (2) da će naknadni dogovori dve strane, predviđeni Briselskim sporazumom, biti ratifikovani posebnim zakonima koji će biti donošeni nakon zaključivanja svakog od njih, pa prema tome ne mogu biti predmet ustavnosudske ocene po ovom predlogu.

U istoj presudi, Ustavni sud Kosova je o svim materijalnim primedbama odbio da se izjasni, pozivajući se na stvarnu nenadležnost. Obrazloženje ovog odbijanja sudije u Prištini su formulisale na način sličan onome za koji su se opredelile i većina njihovih koleginica i kolega u Beogradu: Ustav Kosova ne predviđa nadležnost Ustavnog suda u pogledu sadržine zaključenih međunarodnih ugovora (čl. 113, tačke 1-9), pa je ovo pitanje, ratione materiae, izvan ustavnosudske nadležnosti.

g) Međunarodnopravna priroda Briselskog sporazuma

U razmatranju pravne prirode Briselskog sporazuma prvo ćemo analizirati dve činjenice proceduralne prirode, a potom i tri specifičnosti u njegovoj sadržini – jednu jezičku i dve materijalne.

Prvo, u samom tekstu Briselskog sporazuma nije određen tzv. depozitar ugovora – država, međunarodna organizacija ili pojedinac koji bi obavljao poslove čuvanja originala ugovora i punomoćja pregovarača, izdavao overene kopije ugovora, primao pismena i saopštenja u vezi sa ugovorom, itd. u skladu sa članovima 76 i 77 Bečke konvencije o ugovornom pravu. Ovde je potrebno odmah konstatovati: imenovanje depozitara nije obavezan element u sadržini jednog međunarodnog ugovora (sasvim su ispravni i oni međunarodni ugovori kod kojih nije određen depozitar) ali je vrlo uobičajeno u praksi u poslednjih pola veka. Dozvoljavamo mogućnost da su srpska i kosovska strana možda verovale da će poslove depozitara vršiti Evropska unija, ili da su bile navedene da to veruju, ali to u samom tekstu Sporazuma nigde nije konstatovano.

Drugo,  što je po našem mišljenju još važnije, da nijedna od dve (odnosno, po našem mišljenju, tri) ugovorne strane ovaj sporazum nije dostavila Sekretarijatu Organizacije UN u Njujorku u cilju njegovog registrovanja, klasiranja, unošenja u registar i objavljivanja, što je sve obavezna procedura propisana članom 80 Bečke konvencije o ugovornom pravu. U slučaju da je u tekstu nekog međunarodnog ugovora određen depozitar, poslovi registrovanja ugovora se poveravaju njemu; u slučaju da nije, ta obaveza ostaje na svim stranama ugovornicama. Ni Republika Srbija, ni Republika Kosovo, ni Evropska unija, kao potpisnici Briselskog sporazuma, ovu obavezu (još) nisu ispunili. Pošto je ovaj deo procedure kogentne (prinudne) prirode, navedena okolnost ozbiljno dovodi u pitanje da li se Briselski sporazum uopšte može smatrati međunarodnim ugovorom po Bečkoj konvenciji.

Treće – kad se malo pažljivije pogleda original Briselskog sporazuma (na engleskom jeziku) zapaža se da se za sve obaveze ugovornih strana koristi glagolski oblik “will” umesto, za pravnu terminologiju uobičajenog, “shall”. Ova distinkcija nije uočljiva u njegovim prevodima, ni na srpski ni na albanski jezik jer oba ova jezika, za razliku od engleskog, nemaju dve različite reči: u srpskom bi u oba slučaja bila upotrebljena reč “će”, u albanskom “do” (odnosno “do te”, u pluralu). Engleski, međutim, pravi bitnu razliku: glagolski oblik “will” koristi se da označi nešto što će se jednostavno desiti, ali ne predstavlja ničiju obavezu da to sprovede; oblik “shall” se koristi da označi nešto što je određeni subjekt u ugovoru dužan da sprovede.

Četvrto, indikativno je da čak 12 tačaka Briselskog sporazuma (od ukupno 15 koliko taj dokument ima) sadrži tzv. obaveze nepersonalizovane prirode (npr. da “će postojati jedno udruženje/zajednica opština, koja će biti stvorena na osnovu statuta”; da “će postojati jedna policija na Kosovu pod nazivom Policija Kosova”; da “će sva policija u severnom Kosovu biti integrisana u okvire Policije Kosova”, itd).

Peto, u tekstu Sporazuma ne postoji bilo kakva naznaka o čijoj se obavezi u pojedinom konkretnom slučaju radi: ko je zadužen, i odgovoran, za sprovođenje određene tačke, Srbija, Kosovo ili Evropska unija?

Kako su duhovito primetili dr Vladimir Đerić i dr Tatjana Papić, u svom tekstu “Međunarodnopravni aspekti odluke Ustavnog suda Srbije o ustavnosti i zakonitosti Briselskog sporazuma” (Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 2/2016, str. 200-214, http://ojs.ius.bg.ac.rs/index.php/anali/article/view/165) za operativne tačke Briselskog sporazuma: “One pre izgledaju kao lista tačaka nekakvog plana”.

Da zaključimo: ne verujemo da bi bilo koja od strana koje su zaključile Briselski sporazum mogla, sa izgledima na uspeh, da drugu stranu tuži na neizvršenje njenih obaveza iz Sporazuma. Vidimo da je ovo pitanje naročito aktuelno u kontekstu petogodišnjeg neizvršavanja obaveza kosovske strane u pogledu formiranja Zajednice srpskih opština. Međutim, sama ta činjenica – da Republiku Srbija kao strana ovog Sporazuma ne uživa pravnu zaštitu – po nama je mnogo manji problem od jednog drugog: da Srbiji (kako je pokazao ceo period 2013-2018), po svemu sudeći ne bi ni palo na pamet da pravnu zaštitu pred međunarodnim sudovima uopšte i zatraži, sve kad bi ona i bila moguća.

 

VI

“Pravno obavezujući sporazum”: međunarodnopravne posledice

pacta_sunt_servanda

Tri su ključne međunarodnopravne posledice koje bi proizvelo eventualno zaključenje POS: prva se odnosi na priznanje Republike Kosovo od strane Republike Srbije; druga na stavljanje van snage Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 (1999) i celog međunarodnog pravnog režima zasnovanog na njoj; treća na međunarodno priznate granice Republike Srbije. Pre nego što počnemo sa njihovom analizom razmotrićemo i jedno prethodno pitanje: kakav bi bio pravni status POS, kao instrumenta saglasnosti volja, prema međunarodnom pravu?

a) Prethodno pitanje: pravni status POS kao instrumenta saglasnosti volja prema međunarodnom pravu

Međunarodni ugovor jeste saglasnost volja dva subjekta međunarodnog prava, oba suverena i ravnopravna: država ne može da zaključi takav ugovor ni sa kojim drugim subjektom, osim sa drugom državom.

Ovde je potrebno učiniti dve prethodne distinkcije. Obe su važne zbog razlikovanja međunarodnog ugovora koji ovde analiziramo od drugih tipova sporazuma koje zaključuje država. Prva distinkcija odnosi se na karakter samih sporazuma, a druga na jurisdikcije koji su nadležne za njih.

Najpre, država pored međunarodnih ugovora zaključuje i razne političke sporazume. Ne tako retko, u zaključivanju takvih sporazuma posreduje i strani faktor. Takav je npr. Lankasterski sporazum (1979) o prenosu vlasti u Južnoj Rodeziji sa bele manjine na crnu većinu, u čijem je zaključivanju učestvovala Velika Britanija kao bivša kolonijalna sila. Ipak, takvi sporazumi nisu i međunarodni ugovori, jer ih ne zaključuju subjekti međunarodnog prava međusobno. Videli smo da je, po stavu većine sudija Ustavnog suda Srbije, to slučaj i sa Briselskim sporazumom (2013).

I drugo, država zaključuje razne ugovore koji nisu ugovori međunarodnog javnog prava nego ugovori međunarodnog privatnog prava. To su npr. ugovori o koncesijama, prodaji državne imovine (privatizaciji), zajedničkim ulaganjima, naučnoj, kulturnoj i tehničkoj saradnji sa iseljeničkim i manjinskim organizacijama u inostranstvu, i tako dalje.

U svakom od ovih ugovora nesporno postoji element inostranosti, ali taj element nije differentia specifica koja njih razlikuje od međunarodnih ugovora.

Čak i kada je recimo zaključen sa vrlo moćnom multinacionalnom kompanijom, čiji godišnji budžet prevazilazi bruto društveni proizvod neke manje države, takav ugovor ostaje ugovor međunarodnog privatnog prava. Sporove koji bi iz njega mogli da nastanu može da rešava i međunarodna arbitraža, ali ni to ne menja suštinu: država je takav ugovor zaključila kao komercijalni partner, a ne kao organ javne vlasti (imperium).

Jedino u slučaju međunarodnog ugovora (u smislu Bečke konvencije o međunarodnom ugovornom pravu) pojavljuje se država kao imperium, koja je postigla saglasnost volja sa drugom državom, koja se takođe pojavljuje kao imperium.

Zbog toga se jedino međunarodni ugovori pojavljuju kao mogući predmet sudskih sporova pred Međunarodnim sudom pravde. Oni ne mogu biti predmet suđenja pred nacionalnim sudovima jer svaka država uživa apsolutni imunitet u svim sudskim postupcima u kojima se odlučuje o aktima koje je donela, odnsno o radnjama koje je preduzela, u svojstvu nosioca suverene vlasti, odnosno kao imperium.

Ovo pravilo je kodifikovano još u kasnom srednjem veku, na osnovu principa “par in parem non habet imperium (jurisdictionem)”. Ono je kasnije preuzeto, gotovo bez izuzetka, u vodeće svetske pravne sisteme: dovoljno je pogledati na primer stav predsednika Vrhovnog suda SAD, Maršala, u slučaju Schooner «Exchange» v. McFaddon (1812), odluku Francuskog kasacionog suda u slučaju Le Gouvemement espagnol c. Cassattx (1849) ili mišljenje britanskog lorda Atkinsa u čuvenom slučaju  The Cristina ( 1938).

Čitaoce zainteresovane za šire aspekte imuniteta država u međunarodnom pravu upućujemo na izuzetno dobru analizu: Sompong Sucharitkul, “Immunities from Jurisdiction in Contemporary International Law”, Golden Gate Universitu School of Law, 2002, čiji je tekst dostupan ovde:

https://digitalcommons.law.ggu.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1550&context=pubs

Ako se neko možda zamislio zbog čega tzv. međunarodna zajednica toliko insistira na formulaciji (samo na prvi pogled rogobatnoj) “pravno obavezujući sporazum” (legally binding agreement) kada govori o instrumentu koji bi razrešio sporne odnose između Beograda i Prištine, mislimo da smo tu nedoumicu bar delimično razjasnili. Sporazum treba da bude “pravno obavezujući” upravo da se ne bi mogao tumačiti kao politički dogovor, ili kao dogovor organa vlasti Republike Srbije sa privremenim organima vlasti u njenoj autonomnoj pokrajini.

Kvalifikativ “pravno obavezujući” nedvosmisleno potvrđuje nameru autora ove ideje da dva entiteta potpišu međunarodni ugovor u punom kapacitetu, o čijoj će primeni moći da odlučuje jedino Međunarodni sud pravde a ne nacionalni sudovi i koji će imati prioritet u odnosu na sve druge odredbe unutrašnjeg prava, i Republike Srbije i Republike Kosovo.

b) Pravno obavezujući sporazum kao vid faktičkog priznanja Republike Kosovo od strane Republike Srbije

Druga važna napomena koju treba učiniti tiče se međunarodnog priznanja. Pre nego što se upustimo u detalje korisno je da rešimo jedno prethodno pitanje: kakav je pravni značaj tog priznanja uopšte? Ovo je jedno od tradicionalno nerešnih pitanja u međunarodnom pravu u poslednjih sto godina u kom periodu su se kristalizovale dve teorije: konstitutivna i deklarativna. Ukratko, po prvoj, neka zajednica postaje subjekt međunarodnog prava – država – tek samim činom priznanja (od dovoljnog broja država); po drugoj, zajednica može biti priznata tek kada je već postala država.

U istorijskom smislu, konstitutivni pristup prethodni deklarativnom: njegov pristalica je bio veliki nemački pravnik Hans Kelzen a indirektno je podržavala i jurisprudencija Stalnog suda međunarodne pravde u slučaju Vimbldon (1923). Posle Drugog svetskog rata preovladao je konstitutivni pristup, pa na primer Veliku Britaniju činjenica da 1949. još nije priznala Izrael nije sprečila da ovu državu smatra odgovornom za obaranje njenog aviona u vazdušnom prostoru Egipta; sličan slučaj desio se i 1968. godine kada je Severna Koreja napala američki brod Pueblo, a SAD su je smatrale odgovornom za taj čin bez obzira što je nisu priznavale.

Na ovom mestu ne možemo ulaziti u detaljnije razmatranje argumenata koje navode pristalice jedne i druge teorije, a zainteresovane upućujemo na odličnu magistarsku tezu na ovu temu koja je nedavno odbranjena na Univerzitetu u Tilburgu u Holandiji:

“The Sustainability of the Declaratory and Constitutive Theories as the Method for  Assessing the Creation and Continued Existence of States”

http://arno.uvt.nl/show.cgi?fid=121942

Ono što je, međutim, važno za temu naše današnje rasprave jeste objektivno preveliki značaj koji se pretpostavljenom činu priznanja Kosova od strane Srbije pridaje od svih učesnika u ovoj raspravi: i Kosova, i Srbije i međunarodne zajednice. Taj značaj je, naravno, prouzrokovan političkim a ne pravnim motivima. Da li bilo ko zna, na primer, bez prethodne provere, da li je Republika Srbija priznala Južni Sudan, ili da li je Somalija priznala Kosovo? U svetu trenutno postoje 193 međunarodno priznate države i ukupan broj kombinacija uzajamnih priznanja jednak je polovini umnožaka brojeva 193 i 192: 18.528.

Jedna država priznaje drugu na različite načine, formalne i faktičke: razmenom diplomatskih nota i diplomatskih misija na različitom statusu, zajedničkim učešćem u radu međunarodnih organizacija, zaključivanjem istih multilateralnih međunarodnih ugovora bez istaknte rezerve, uzajamnim pružanjem međunarodne pravne pomoći, tužbom upućenom protiv nje Međunarodnom sudu pravde ili raznim nacionalnim sudovima, itd. Od svih tih načina, zaključenje međunarodnog ugovora je jedan od, i formalno i suštinski, najznačajnijih.

Zaključenjem međunarodnog ugovora, dva suverena i ravnopravna imperiuma usaglasili su svoje volje da bi rešili neko pitanje. Oni su time, via facti, priznali jedan drugi, bez potrebe da se ta činjenica posebno konstatuje u tekstu samog ugovora. Zapravo, za to ipso facto priznanje je sama sadržina sporazuma sasvim irelevantna: Srbija i Kosovo bi, teoretski, mogli da zaključe POS o zajedničkoj zaštiti retkih vrsta ptica na svojim teritorijama – čak i sporazum takve, sasvim neutralne, sadržine, ako bi bio zaključen u formatu predviđenom za zaključenje međunarodnog ugovora značio bi ipso facto uzajamno priznanje.

Značajan argument u prilog ovoj našoj tvrdnji jeste i analiza prakse primenjene u  svim dosadašnjim pravnim instrumentima kojima je faktički izvršeno uzajamno međunarodno priznanje država naslednica bivše jugoslovenske federacije.

Tako se, na primer, u članu 10. Dejtonskog mirovnog ugovora (1995)  izričito navodi da su Savezna republika Jugoslavija i Bosna i Hercegovina “priznale jedna drugu”: na pravni kvalitet ovog priznanja nije uticala činjenica da je predmet ugovora bio sasvim drugi – okončanje građanskog rata u ovoj bivšoj federalnoj jedinici SFRJ.

Sporazum o normalizaciji odnosa između SR Jugoslavije i Republike Hrvatske (1996), iako ne sadrži izričite izjave strana ugovornica o međusobnom priznanju, već u formulaciji člana 1 čini nespornim da obe strane jedna drugu prihvataju kao nezavisne i suverene države i na tim osnovama uspostavljaju međusobne odnose:

“Strane ugovornice poštuju jedna drugu kao nezavisne, suverene i ravnopravne države u okviru svojih međunarodnih granica.”

I Sporazum o regulisanju odnosa i unapređenju saradnje SR Jugoslavije i Republike Makedonije (1996) sadrži slične formulacije:

“Strane poštuju jedna drugu kao nezavisne države u okviru svojih međunarodnih granica. (član 1)

Svaka strana će poštovati suverenitet, teritorijalni integritet i političku nezavisnost druge strane. (član 2)”

U određenom smislu, imaju osnova i tvrdnje da je Republika Srbija, faktički, priznala Republiku Kosovo već zaključenjem Briselskog sporazuma 2013. godine. Ove tvrdnje su naročito argumentovane u predlogu za osporavanje ustavnosti Odluke Narodne skupštine kojom je prihvaćen Izveštaj vlade o pregovorima, o čemu je već bilo reči u ranijem tekstu, pa te argumente sad nećemo ponavljati. Međutim, postoje i ozbiljni protivargumenti, pre svega imajući u vidu unutrašnje konstrukcione greške u samom Briselskom sporazumu, koje dovode u pitanje da li se on može smatrati međunarodnim ugovorom. Za pretpostaviti je da bi se, u pripremi POS, svi ovi propusti sada otklonili, odnosno da bi POS predstavljao pravno perfektan međunarodni ugovor.

Konačno, potrebno je napomenuti još jednu činjenicu: u poslednjih deset godina, od jednostrano proglašene nezavisnosti Republike Kosovo, i ova paradržavna tvorevina i Republika Srbija su pristupile jednom broju multilateralnih međunarodnih ugovora. U nekim slučajevima, kao na primer u slučaju pristupanja Kosova Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj, koja je deo grupe Svetske banke, Republika Srbija je formalno istakla rezervu na prijem Republike Kosovo (2009. godine); tada su tu rezervu, pored nje, istakle i Rumunija i Slovačka. Međutim, u nekim drugim slučajevima, kao što je na primer bilo pristupanje Kosova Konvenciji o rešavanju investicionih sporova između država i državljana drugih država, Republika Srbija nije stavila takve rezerve. Ovakva praksa, neujednačena i nekonzistentna, svakako je relativizovala osnovni stav o nepriznavanju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova.

c) Stavljanje van snage Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 (1999) i pratećeg pravnog okvira UN

Uz ograničenje koje smo već naveli na početku ovog teksta – da on predstavlja analizu jednog hipotetičkog dokumenta čija sadržina još uvek ne postoji – ovde ćemo elaborirati i sledeću međunarodnopravnu posledicu POS: zaključenje ovakvog dokumenta bi, faktički ako ne i formalno, značilo stavljanje van snage Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 (1999) i celokupnog institucionalnog i pravnog režima UN koji je tim dokumentom uspostavljen – on bi bio zamenjen institucionalnim i pravnim režimom koji bi uspostavio POS.

Već je u tački 99 Savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde od 22. jula 2010. godine istaknuto:

“…rezolucija 1244 (1999) jasno uspostavlja privremeni režim; ona ne može biti tumačena kao postavljanje stalnog institucionalnog okvira na teritoriji Kosova. Ova rezolucija je dala mandat UNMIK-u samo da olakša željeno rešenje o budućem statusu Kosova kroz pregovore, bez prejudiciranja ishoda pregovaračkog procesa.”

Nije sporno da “privremeni režimi” u međunarodnom pravu često znaju da potraju i jako dugo: uzmimo za primer samo rezolucije Saveta bezbednosti koje se tiču palestinskog pitanja, donete pre sedam decenija ili dokumente usvojene povodom turske invazije Kipra, donete pre četiri ili više decenija. Sintagma “privremeni režim” se ovde ne koristi u značenju da će taj režim nužno trajati kratko, nego da zamenjuje stalni režim koji će biti uspostavljen tek slobodno izraženom saglasnošću volja zainteresovanih strana, kroz zaključenje odgovarajućeg međunarodnog ugovora koji bi bio u saglasnosti sa kogentnim (prinudnim) normama međunarodnog prava.

U primerima koje smo naveli (palestinskom i kiparskom), takve saglasnosti volja još uvek nema, i zato su odgovarajuće rezolucije UN i dalje na snazi. Međutim, zaključenjem POS između Beograda i Prištine međunarodno pravo bi problem jednostrane secesije Kosova smatralo konačno rešenim, i to na način da bi Republika Srbija dala, implicitno, saglasnost na tu secesiju. Samim tim, prestala bi i potreba za postojanjem “privremenog režima”.

Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 (1999) bi postala istorijski dokument, u istom smislu u kojem je, na primer, i Rezolucija Saveta bezbednosti 16 (1947) koja se ticala Slobodne teritorije Trsta postala istorijski dokument zaključenjem Osimskih sporazuma između Jugoslavije i Italije 1975. godine. Ona bi ostala u arhivama UN kao svedočanstvo o stavu svetske organizacije o jednom pitanju i u jednom vremenu, ali bi prestankom primene njenih operativnih odredbi u praksi ona postala istorijsko-pravni dokument.

Izlaskom Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 (1999) iz korpusa pozitivnog međunarodnog prava automatski bi prestali da važe i svi drugi izvori prava doneti na osnovu nje: Ustavni okvir za privremenu samoupravu (2001) i drugi akti. Jednostavno, Kosovo bi u potpunosti izašlo iz okvira međunarodnog pravnog režima u kojem se nalazilo posle 1999. godine i time bi proces zaokruživanja njegove državnosti bio okončan.

d) Posledice “pravno obavezujućeg sporazuma” po međunarodne granice Republike Srbije

Nesumnjivo, zaključenjem POS bi se promenila fizionomija i status međunarodnih granica Republike Srbije: prestala bi da postoji granica između Albanije i Srbije (Jugoslavije) uspostavljena Dodatnim protokolom uz Londonski mirovni ugovor, 29. jula 1913, kojim su završeni Balkanski ratovi. Umesto te granice, Srbija bi dobila novu međunarodnu granicu, prema Republici Kosovo, koja bi bila uspostavljena kroz POS tako što bi sadašnja administrativna linija dobila status međunarodne granice.

Da li bi ova činjenica mogla da proizvede i posledice po druge međunarodno priznate granice Republike Srbije? Ako ostavimo po strani bivše međurepubličke granice koje su zaključcima Badinterove komisije (1991) dobile status međudržavnih granica (prema Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Makedoniji) kao i bivšu međurepubličku granicu sa Crnom Gorom koja je dobila status međudržavne posle referenduma o izlasku Crne Gore iz državne zajednice sa Srbijom (2006), radi se o još tri međunarodne granice Srbije: sa Mađarskom, Rumunijom i Bugarskom.

Razgraničenje Srbije (Kraljevine SHS) sa Rumunijom obavljeno je u dve faze: privremeno razgraničenje obavljeno je 13. novembra 1918. godine, Beogradskom vojnom konvencijom, kojom je srpska vojska zaposela deo Banata sa Lugošem i Rešicom na istoku i područje do reke Moriš, i trajno razgraničenje, maja 1924. godine, Ugovorom o konačnom razgraničenju sa Rumunijom. Ovde je važno istaći da su i Kraljevina Srbija i Rumunija bile među Savezničkim i udruženim silama u Prvom svetskom ratu, tako da njihovo međusobno razgraničenje, u delu zajedničke granice koji je uspostavljen posle kapitulacije Austro-Ugarske, ni u kom delu nije predstavljalo predmet mirovnih ugovora zaključenih sa poraženim državama. Imajući u vidu istorijski i pravni kontekst u kojem je ovo razgraničenje postignuto, smatramo da na njega eventalno zaključenje POS ne bi moglo da ima uticaja.

Ovaj diskurs se, međutim, nešto menja kad pređemo na preostale dve granice Republike Srbije, na severu sa Mađarskom i na istoku sa Bugarskom. Obe te granice povučene su na osnovu prethodno zaključenih mirovnih ugovora: sa Mađarskom u Trijanonu, 17. juna 1921. godine, i sa Bugarskom u Nejiu na Seni, 10. maja 1920. godine. Za prevode oba ugovora na srpski pogledati: http://www.znaci.net/00001/138_16.pdf a za celovitu analizu pravnih situacija vezanih za formiranje i međunarodnu potvrdu svih granica Republike Srbije pogledati odličnu doktorsku tezu Branislava Popovića odbranjenu na Odseku za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (2016): “Teritorijalne pretenzije socijalističke Jugoslavije 1943-1955: projekti, zahtevi, implikacije i rešenja”, tekst dostupan na:

https://www.cris.uns.ac.rs/DownloadFileServlet/Disertacija146348696799610.pdf?controlNumber=(BISIS)101000&fileName=146348696799610.pdf&id=5675&licenseAccepted=true

Za hipotezu koju smo postavili postoje tri ključna argumenta:

Prvo, ako se kao ratio pacti prilikom zaključenja POS prihvati argument da je na pravnu zaštitu Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 (1999) bila ovlašćena Savezna Republika Jugoslavija, a ne Republika Srbija, onda bi se sličan argument mogao iskoristiti i prilikom eventualnog pokušaja revizije oba mirovna ugovora: i Trijanonskog i Nejskog.

Ujedinjene nacije nisu prihvatile pravni kontinuitet između SFRJ i  SRJ: ova poslednja je primljena u članstvo kao nova država, sa datumom prijema 1. novembar 2000. godine. Međutim, UN su prihvatile pravni kontinuitet između SRJ, Državne zajednice Srbije i Crne Gore i Republike Srbije: promene u kompoziciji i teritoriji države izvršene 2003. i 2006. godine nisu uticale na stav UN o ovom kontinuitetu.

Dakle, što se tiče samih UN Republika Srbija i dalje uživa status države koja je beneficijar odredbi Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 (1999). Ta situacija bi, međutim, mogla da se promeni ukoliko bi se sama Republika Srbija, zaključenjem POS, odrekla te zaštite.

Drugo, zaključenjem POS Republika Srbija bi već prihvatila ugovorni diskontinuitet sa Londonskim ugovorom (1913) kojim su fiksirane njene granice prema Albaniji. Mutatis mutandis, argumenti Srbije da brani granice fiksirane Trijanonskim i Nejskim ugovorom bili bi u određenoj meri relativizovani.

Treće, ako bi se iz činjenice da je većinsko stanovništvo na Kosovu albanska nacionalna manjina izveo zaključak da je pravo naroda na samoopredeljenje ratio pacti za zaključenje POS, onda bi se isti argument mogao koristiti i u pogledu drugih delova teritorije Republike Srbije koji su većinski naseljeni mađarskom, odnosno bugarskom nacionalnom manjinom.

Iz svih navedenih razloga možemo da rezimiramo da bi zaključenje POS, na način i u oblicima u kojima se o njemu dosad razgovaralo, moglo da ima višestruke negativne posledice po teritorijalni integritet Republike Srbije, i to ne samo u pogledu njene ranije autonomne pokrajine Kosova i Metohije koja bi činom zaključenja ovog sporazuma bila priznata kao nezavisna i suverena država, nego i u pogledu stabilnosti i pravne sigurnosti njenih drugih međunarodnih granica.

 

VII

Model dve Nemačke: sličnosti i razlike

image-108080-860_panofree-wfwk-108080

Na ovom mestu korisno je da napravimo jednu malu digresiju, da bismo razmotrili stav koji je od 2015. godine do danas više puta istican u nemačkom ministarstvu spoljnih poslova, i koji su u Beogradu prenosile i na njemu, više ili manje diskretno, insistirale, nemačke diplomate Kristof HojzgenDejvid Mekalister i Mihael Rot.

Radi se o tome da bi, po ovom predlogu, odnose Srbije i Kosova trebalo urediti po modelu po kojem su 1972. svoje odnose uredile dve nemačke države. Podsetimo se: to je bilo vreme u kojem su sazreli uslovi da se obe Nemačke prime u Ujedinjene nacije, što je bilo moguće jedino ako bi Savet bezbednosti doneo odluku bez veta neke od stalnih članica (o čemu će biti više reči u sledećem odeljku).

Jedan od političkih uslova bilo je i uzajamno priznanje Savezne (zapadne) republike Nemačke i Demokratske (istočne) republike Nemačke. Najpre je SR Nemačka, sporazumom u Moskvi (12. avgust 1970) prihvatila nepovredivost postojećih granica a naknadnim sporazumom u Varšavi (7. decembar 1970) prihvatila i granicu DR Nemačke na istoku, odnosno cesiju svih bivših nemačkih teritorija istočno od linije Odra – Nisa u korist Poljske, izvršenu 1945.

Potom su, tzv. Ugovorom o osnovnim odnosima između Savezne republike Nemačke i Nemačke demokratske republike (Vertrag über die Grundlagen der Beziehungen zwischen der Bundesrepublik Deutschland und der Deutschen Demokratischen Republik) od 21. decembra 1972. godine, dve nemačke države uzajamno priznale jedna drugu kao suverene države. Time je SR Nemačka i zvanično napustila raniju Halštajnovu doktrinu (1957) u korist Brantove Ostpolitik.

Nakon ratifikacije Osnovnog ugovora u dva parlamenta, obe Nemačke su primljene u UN istog dana, 18. septembra 1973.

Jedini preostali ustupak ostacima Halštajnove doktrine bio je formalne prirode: iako je Osnovni ugovor predvideo uspostavljanje diplomatskih odnosa između dve Nemačke, one nisu jedna u drugoj otvorile ambasade nego stalne misije, a diplomate koje su bile na njihovom čelu nisu nosile formalna zvanja ambasadora nego stalnih predstavnika.

Nema nikakve sumnje da je ovaj model, iz sasvim jednostavnih psiholoških razloga (dve Nemačke su se, osamnaest godina nakon zaključenja Osnovnog ugovora, ujedinile što pokazuje da rešenje nije bilo večno i nepromenljivo) prijatan za uho raznih nemačkih sagovornika u Beogradu.

Šta bi, međutim, sve moglo da bude sporno u eventualnoj primeni ovog modela na odnose Srbije i Kosova? Po našem mišljenju, to su tri bitne stvari.

Prvo, u slučaju dve Nemačke nikada nije dolazio u pitanje nemački identitet svake od njih. Razlike između njih su bile vrlo krupne – geopolitičke, ideološke, ekonomske – ali nisu bile identitetske. I SR Nemačka i DR Nemačka su bile nemačke države.

U slučaju Srbije i Kosova mi se ne suočavamo sa dve srpske države različitih ideoloških i političkih fizionomija, koje žele da nađu modus vivendi. Suočavamo se sa identitetskim metaproblemom: otcepljena teritorija želi da se konstituiše kao autohtona nacionalna država dok bivša matica nastoji da je u nekoj formi zadrži kao deo sopstvene teritorije.

Drugo, u slučaju dve Nemačke obe strane su imale u vidu podjednaku nagradu: članstvo u UN, kojim bi se i simbolički, završio period ograničenog suvereniteta koji je, i kod jedne i kod druge, trajao od 1945. godine. Obe bi (nezavisno od suštinskih ograničenja) makar formalno postale ravnopravne i suverene države.

U slučaju Srbije i Kosova imamo jednu staru državu, osnivača Ujedinjenih nacija (po osnovu pravnog kontinuiteta sa SR Jugoslavijom, SFR Jugoslavijom i FNR Jugoslavijom Republika Srbija sebe smatra članicom UN od 1945. godine iako zvanična dokumentacija UN kao datum prijema u članstvo navodi 1. novembar 2000. godine) i jednu novu državu (kao što smo videli u odeljku II još uvek in statu nascendi) nastalu unilateralnim proglašenjem nezavisnosti, koja želi da taj proces sada zaokruži. Ni motivi, prema tome, a ni nagrada, nisu isti kod obe strane, za razliku od slučaja Nemačke.

Treće, u slučaju dve nemačke države nije se radilo o priznanju jednostrano proglašene secesije. Obe nemačke države stekle su suverenitet ab ovo, postepenim transferom ovlašćenja sa okupacionih vlasti, u svakoj od okupacionih zona, na izabrane organe vlasti dve nemačke države. U tom smislu su obe, zaista, bile u ravnopravnom statusu, i nijedna od njih, potpisivanjem Osnovnog ugovora, nije bila dovedena u poziciju da naknadno konvalidira prethodno učinjena kršenja međunarodnog ili unutrašnjeg prava.

U slučaju Srbije i Kosova ta situacija se bitno razlikuje: potpisivanjem POS Srbija bi – to se od nje bar očekuje – trebalo da konvalidira višestruka kršenja raznih jugoslovenskih i srpskih ustava, izvršena u periodu otkad je na području Kosova i Metohije izvršen faktički transfer vlasti sa Republike Srbije na Ujedinjene nacije (1999. godine).

 

VIII

Razmena teritorija: pravne posledice

belloquet_piesek_770

Činjenica da je svaka država suverena u međunarodnom pravu se tumači (i) na način da je ona zakoniti vlasnik svoje teritorije. I kao što zemljišnoknjižni vlasnik neke nekretnine u unutrašnjem pravu još od Rimskog prava ima tri vrste prava na svojoj imovini (usus, fructus i abusus) tako ih ima i država u međunarodnom pravu, u odnosu na svoju teritoriju. Usus (pravo korišćenja) – ovde se odnosi na pravo uspostavljanja i organizovanja državne vlasti i primene zakona na toj teritoriji; fructus (pravo plodouživanja) – odnosi se na pravo ubiranja poreza, carina, akciza i drugih javnih prihoda; konačno, abusus (pravo raspolaganja) u međunarodnom pravu se odnosi na pravo da se teritorija otuđi – prenosom na neku drugu državu ili dozvolom da se na toj teritoriji konstituiše nova suverena država.

Instrument kojim država, po međunarodnom pravu, raspolaže teritorijom naziva se cesija, a država koja otuđuje teritoriju cedent. Cesija je istovremeno i način zakonitog sticanja teritorije od strane druge države, cesionara. Pravna istorija poznaje niz primera kada su određene teritorije bile cedirane sa jedne na drugu državu: bilo prinudno (u slučaju mirovnih ugovora pobeđene države su obično delove svoje teritorije ustupale državama pobednicima) ili dobrovoljno. Kupovine bivšeg francuskog poseda Lujzijane (1803), ruskog poseda Aljaske (1867) ili Danskih zapadnoindijskih ostrva (1917) – sve od strane Sjedinjenih Američkih Država – predstavljaju primere dobrovoljne cesije teritorije u međunarodnom pravu.

Po završetku Prvog svetskog rata, načelo prava naroda na samoopredeljenje, koje je bilo sadržano u čuvenih Četrnaest tačaka američkog predsednika Vudro Vilsona unelo je određene promene u pravni režim cesije teritorije. Najvažnija od tih promena je standard da se transfer teritorije više ne može vršiti bez slobodno izražene volje stanovništva koje na njima živi.

Tako je posle Prvog svetskog rata, pod pokroviteljstvom Lige naroda, održano nekoliko plebiscita (referenduma) na kojima su se stanovnici spornih pograničnih teritorija izjašnjavali o tome kojoj od dve susedne države žele da pripadnu. Održani su plebisciti u austrijskoj pokrajini Koruškoj i u čak sedam pograničnih oblasti Nemačke (Šlezvig, Sar, Dancig, Marienverder, Memel, Alenštajn i Gornja Šlezija). Međutim, nezavisno od te činjenice, rapolaganje teritorijom od strane jedne države u korist druge opet je, u pravnom smislu, predstavljalo jedan vid cesije.

Predlog da se kosovski problem reši podelom ove teritorije između srpske i albanske strane nije nov – pomenuo ga je književnik i bivši predsednik SR Jugoslavije Dobrica Ćosić još 1981. godine – i povremeno se pojavljivao, na marginama političkog diskursa doduše, i pre i posle faktičkog prenosa suvereniteta na Kosovu i Metohiji sa SR Jugoslavije na Ujedinjene nacije, 1999. godine.

Od pre izvesnog vremena, ovaj pristup uključuje i predlog za tzv. dvostruku cesiju: po njegovim protagonistima, Republika Srbija bi državi Kosovo (koju bi tim činom i priznala kao subjekt međunarodnog prava) ustupila dve opštine sa albanskom većinom na jugu Srbije (Preševo i Bujanovac) a Republika Kosovo bi Srbiji ustupila opštine sa srpskom većinom na severu Kosova. Time bi se, smatraju protagonisti ovog rešenja, obe strane razgraničile, a istovremeno i dodatno etnički homogenizovale.

Sa druge strane, protivnici ovog rešenja ističu nekoliko argumenata, koje možemo podeliti u dve osnovne grupe: unutrašnje i regionalne.

a) Unutrašnji posledice

Unutrašnji problemi su svi oni koje smo već naveli, ili su navedeni u daljem tekstu: suštinski gledano, problem međunarodnog priznanja Kosova kao nezavisne države od strane Republike Srbije ostaje isti, bez obzira na status nekoliko pograničnih opština: promena granica u svakom slučaju zahteva pokretanje procedure promene ustava.

U pogledu ekonomskih efekata secesije Kosova, pre svega privrednih bogatstava i infrastrukturnog potencijala, pogranične opštine su takođe beznačajne. Beznačajne su i sa stanovišta zaštite srpskog istorijskog i kulturnog nasleđa: najvažniji srednjovekovni spomenici nalaze se južno od pretpostavljene linije razgraničenja. Konačno, u demografskom pogledu, južno od te linije nalazi se više Srba na Kosovu nego severno od nje.

Razmenu teritorija, dakle, možemo da smatramo bitnom samo u političkom a ne u državotvornom diskursu: ako se javnom mnenju prethodno nametne gubitnički narativ da “Srbija na Kosovu nema ništa” onda je moguće i neki marginalni dobitak propagandno predstavljati kao istorijsku pobedu.

Mnogo dublji unutrašnji problemi, po našem mišljenju, bili bi razmenom teritorija stvoreni i za Srbiju i za Kosovo kao društva, političke zajednice. Dodatnom etničkom homogenizacijom one bi obe postale i dodatno autarhične, ksenofobne, klerikalne i antievropske tvorevine u kojima bi se formirale i adekvatne društvene strukture, psihološki stereotipi i na njima zasnovana javna mnenja i elite.

Taj efekat smo već videli na primeru Dejtonskog sporazuma i Bosne i Hercegovine stvorene na njemu: ta država već skoro četvrt veka jednostavno ne može da funkcioniše čak ni kao predmoderna, a kamoli kao moderna država; današnja Bosna i Hercegovina predstavlja crnu rupu Evrope i verovatno nikada neće biti država u punom smislu te reči.

Dodatno, pristup rešavanju problema kroz brzopletu razmenu teritorija, a ne kroz strpljivu izgradnju modela multietničkih i demokratskih društava i njihovu integraciju na širem području Zapadnog Balkana, u samoj Srbiji bi, po našem mišljenju, generisao dodatne negativne procese. Njime bi bio dodatno potvrđen jedan, u svojoj osnovi gubitnički i mazohistički, diskurs koji se u delu srpskih elita uporno pothranjuje još od početka osamdesetih godina prošlog veka, sprečavajući njenu modernizaciju i prirodnu integraciju u zapadni bezbednosni, politički, ekonomski i kulturni prostor. U psihološkom smislu formirala bi se tzv. Vajmarska Srbija, sa jakim kolektivnim sentimentima osujećenosti i revanšizma, osuđena na trajno tumaranje negde u sivoj zoni između Okcidenta i Orijenta.

b) Regionalne posledice

Isto tako, sasvim je realno pretpostaviti da bi eventualna razmena teritorija izazvala tzv. efekat prelivanja (the spillover effect) na ostala područja Zapadnog Balkana koja dele iste ili slične probleme.

Konstituisanjem Kosova kao etnički čiste albanske države otvorio bi se put za njegovo ujedinjenje sa Albanijom, kao i za cepanje Makedonije na albanski i makedonski deo. Pod uticajem ruske diplomatije, slične tendencije bi se pojavile i u Republici Srpskoj u odnosu na Bosnu i Hercegovinu, pod uticajem turske u Sandžaku u odnosu na Republiku Srbiju a pod uticajem mađarske u delovima Vojvodine, takođe u odnosu na Republiku Srbiju.

Kada se radi o međunarodnom pravu – a pre svega o pravilu o nepromenljivosti granica u Evropi, kodifikovanom u Završnom aktu osnivačke Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji u Helsinkiju (1975) – eventualna razmena teritorija kao model rešavanja kosovskog problema ne bi predstavljala presedan. Otcepljenja Slovenije i Hrvatske (1991) i Makedonije i Bosne i Hercegovine (1992) od SFRJ, Crne Gore (2006) od SRJ i Kosova od Republike Srbije (2008) – sva do jednog predstavljaju kršenje Završnog akta KEBS iz 1975. godine.

Međutim, imajući u vidu šire aspekte separatističkog problema u savremenoj Evropi (slučajevi Krima 2014. i Katalonije 2017. godine) svaka nova promena granica narušila bi ne samo stabilnost arhitekture evropske građevine nego bi i bitno uticala na formiranje mentalnog sklopa u kojem bi živele nove generacije: i Balkanaca i svih Evropljana.

Dakle, ako bi POS uključio i eventualnu razmenu teritorija, a naročito ako bi očekivani efekat prelivanja obuhvatio i šire područje Zapadnog Balkana, to bi u svojoj konačnici značilo ne više politički poraz Evropske unije na jugoistoku Evrope i pobedu ruske i turske diplomatije, koliko istorijski i psihološki poraz svih tradicionalnih liberalnih evropskih ideja, od Magna Karte preko Prosvetiteljstva do antifašizma, i pobedu vrednosti orijentalne despotije Putina i Erdogana.

 

IX

Članstvo Republike Kosovo u Ujedinjenim nacijama

250px-UN_General_Assembly_hall

Šta bi eventualno članstvo Republike Kosovo u Ujedinjenim nacijama značilo formalno, a šta suštinski? Koji su mogući modaliteti tog članstva? Koja je procedura po kojoj bi Kosovo moglo da bude primljeno u UN? Kakve posledice bi, u tom smislu, moglo da ima eventualno zaključenje POS?

Po odredbi člana 4 stav 2 Povelje UN, prijem novih članica uređen je na sledeći način:

“1. Članstvo u Ujedinjenim nacijama otvoreno je svim ostalim miroljubivim državama koje prihvate obaveze sadržane u ovoj Povelji, a po oceni Organizacije su sposobne i voljne da te obaveze izvršavaju.
2. Prijem svake takve države u članstvo Ujedinjenih nacija sprovodi se na osnovu odluke Generalne skupštine po preporuci Saveta bezbednosti.”

“Ocena Organizacije” da je zemlja kandidat za članstvo u UN “sposobna i voljna” da izvršava obaveze sadržane u Povelji, iako suštinski predstavlja politički a ne pravni stav, formalnopravno se izražava kroz dve odvojene odluke organa UN:

  • preporuku Saveta bezbednosti, koja se mora doneti glasovima najmanje devet od ukupno petnaest članova ovog tela, pri čemu nijedna od pet stalnih članica nije glasala protiv (uložila veto), i
  • odluku Generalne skupštine, koja se, u skladu sa odredbom člana 18 stav 2 Povelje mora doneti glasovima najmanje dve trećine prisutnih članica koje glasaju.

Hajde da pogledamo kako stvari trenutno stoje, matematički:

Od petnaest članica Saveta bezbednosti Republiku Kosovo je do sada priznalo sedam: tri stalne (SAD, Velika Britanija, Francuska) i četiri nestalne (Holandija, Poljska, Peru i Švedska). Nije je priznalo osam: dve stalne (Ruska federacija i Kina) i šest nestalnih (Bolivija, Kazahstan, Obala Slonovače, Kuvajt, Etiopija i Ekvatorijalna Gvineja).

Prema tome, u Savetu bezbednosti se ne postavlja samo pitanje eventualnog ruskog ili kineskog veta: čak i kada bi obe ove države ostale uzdržane pri glasanju o eventualnom predlogu rezolucije sa preporukom da se Republika Kosovo primi u članstvo UN – takvoj rezoluciji bi opet nedostajala dva glasa nestalnih članica da bi bila usvojena minimalnom većinom od devet glasova.

Što se tiče sastava Generalne skupštine UN u njoj se trenutno nalaze predstavnici 193 države članice. Pod uslovom da su sve one prisutne i učestvuju u glasanju, minimalna dvotrećinska većina iznosi 129 glasova, dok je Republiku Kosovo (o tome postoje delimično različiti podaci) priznalo 111 članica UN (posle nedavnih povlačenja priznanja od strane tri države).

Prema tome, čak i pod malo verovatnom pretpostavkom da obe stalne članice Saveta bezbednosti koje nisu priznale Republiku Kosovo (Ruska federacija i NR Kina) glasaju uzdržano, a predlagač rezolucije kojom bi se predložio njen prijem u članstvo UN od preostalih šest nestalnih članica Saveta koje nisu priznale ovu tvorevinu obezbedi dva glasa koja mu trenutno nedostaju, bilo bi neophodno da dodatno, od 82 članice UN koje to nisu učinile obezbedi još 16 nedostajućih glasova (zapravo 18, ali smo od ovog broja oduzeli dve nestalne članice Saveta koje bi, logično, i u Generalnoj skupštini glasale isto kao i na Savetu bezbednosti).

***

Potrebno je, isto tako, konstatovati i načelnu tačnost primedbe koja se ponekad, pomalo stidljivo čuje: da postoje istorijski izuzeci od pravila da su članice UN samo suverene države. Sovjetske savezne republike Belorusija i Ukrajina bile su, od 1945. do 1990. godine, punopravne članice UN bez obzira što su istovremeno bile i federalne jedinice SSSR koji je takođe bio član i osnivač ove organizacije. SSSR je u UN imao čak tri stolice.

Isto tako, određeni subjekti koji nemaju status suverenih država, organizovani kako na teritorijalnom tako i na personalnom principu, bili su takođe članovi UN u svojstvu posmatrača: bivša španska kolonija Zapadna Sahara, u kojoj je na delu teritorije posle 1975. godine proglašena Saharska arapska demokratska republika, a takođe i Palestinska oslobodilačka organizacija.

Sa druge strane, kada je u UN postignut konsenzus da Kinu može legitimno predstavlja jedino vlada u Pekingu a ne ona u Tajpehu (1972) onda je ta odluka formulisana kao promena stava o legitimnoj vladi, a ne o državi.  Kina je, kao osnivač i stalna članica Saveta bezbednosti UN od samog početka imala jednu stolicu, i toliko joj je i ostalo – pri tome jeste promenjen i zvaničan naziv države (iz Republika Kina u Narodna republika Kina) – ali se suštinski promenila samo vlast međunarodno prihvaćena kao legitimna da tu jednu stolicu popuni…

Da li će Republika Kosovo postati članica UN i u kom statusu (punopravne članice ili posmatrača) ili neće uopšte ne zavisi prevashodno od zaključenja POS: da budemo savim jasni, Republika Srbija ne može, samim činom zaključenja POS, garantovati Republici Kosovo članstvo u UN sve kada bi to i bila njena namera.

To članstvo zavisi isključivo od postizanja kritične mase političke volje među članicama UN da ga prihvate. Kao što smo videli u slučaju Kine, ta volja je promenljiva činjenica: ona nastaje i nestaje, i u svakom konkretnom istorijskom trenutku predstavlja rezultantu političkih interesa svih zemalja sveta, a prevashodno velikih sila čiji je uticaj najveći.

Do sada, takve političke volje u slučaju Republike Kosovo jednostavno nije bilo: od pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN dve su bile izrazito protiv: Ruska federacija iz političkih razloga, želeći da spreči dodatnu konsolidaciju američkog uticaja u zoni tzv. Rimlanda (ivičnog područja) jugoistočne Evrope, a NR Kina iz unutrašnjih razloga, želeći da preventivno otkloni mogući presedan u slučaju da, recimo, vlada u Tajpehu (Tajvan) poželi da takođe aplicira za članstvo u UN.

Kineski razlog, videli smo, deli skoro svaka peta članica EU: Španija, Slovačka, Rumunija, Grčka i Kipar nisu priznale Republiku Kosovo, baš zbog neprijatnog presedana koji bi zaokruživanje međunarodnopravnog subjektiviteta ove tvorevine predstavljalo za slučajeve Katalonije, Turske republike Severni Kipar ili delova Rumunije i Slovačke naseljenih mađarskom nacionalnom manjinom.

Kakve promene bi u toj matematici moglo da donese zaključenje POS? Prema informacijama kojima raspolažemo, čak ni one diplomatije koje su trenutno najaktivnije u lobiranju da se POS zaključi još uvek nisu napravile takvu računicu. S obzirom da se Generalna skupština UN sastaje svake godine u septembru, ta računica im neće biti ni potrebna sve do jeseni 2019. godine – najranije.

Međutim, razumno je pretpostaviti da bi jedan broj država koje dosad nisu priznale Republiku Kosovo već samo zaključenje POS smatrale dovoljnim razlogom da i same revidiraju svoj stav. Ovaj međunarodni ugovor bi se verovatno tumačio kao dovoljan dokaz da je jednostrana secesija sada postala dogovorna, odnosno da su sva kršenja unutrašnjeg i međunarodnog prava na osnovu kojih je do te secesije došlo, sada konvalidirana.

***

Da zaključimo: ako bi se Republika Srbija saglasila sa prijemom Republike Kosovo u Ujedinjene nacije (bilo u svojstvu punopravnog člana ili posmatrača) to samo po sebi ne bi nužno značilo da bi Kosovo i bilo primljeno, ali bi se ovom saglasnošću taj prijem svakako olakšao. Istovremeno, ta saglasnost ne bi nužno značila i međunarodno priznanje Kosova (nezavisno od drugih primedbi koje smo već istakli – u vezi samog statusa POS) ali bi svakako bila značajan korak ka tom priznanju, u jednoj ili drugoj formi.

U tom smislu, ova saglasnost – ako bi do nje došlo – verovatno bi se u budućnosti izučavala na studijama međunarodnog prava i međunarodnih odnosa u celom svetu, kao školski primer tzv. taktike salame. U međunarodnim odnosima, ovaj pojam se koristi za situacije od kojih se od slabije (stvarno ili pretpostavljeno, svejedno) strane zahteva niz na prvi pogled sitnih i beznačajnih ustupaka, pri čemu joj se ne daje vreme da konsoliduje svoj položaj i čim se završi materijalizacija prethodnog ustupka počinje pritisak u pogledu narednog. Na kraju ovog postupka – kad se iseče cela salama – slabija strana je doživela kompletan poraz, dajući jedan ustupak za drugim a ne dobijajući ništa za uzvrat. Najbolji primeri za taktiku salame u dvadesetom veku su dolazak Hitlera na vlast (1932-1933) u unutrašnjoj, i konsolidacija vlasti SSSR-a u istočnoj Evropi (1946-1948) u međunarodnoj politici.

 

X

Posledice po ustavnopravni poredak Republike Srbije

Ustav

Videli smo da bi POS, via facti, značio međunarodno priznanje Republike Kosovo kao nezavisne države od strane Republike Srbije. Samim tim, on bi značio i promenu granica Republike, što bi zahtevalo i promenu njenog ustava.

Ne radi se ovde samo o tzv. Preambuli Ustava, nego i o nekim odredbama u njegovom operativnom delu. To su sledeće odredbe:

  •  člana 114 stav 4 (kojim se propisuje tekst zakletve koju prilikom stupanja na dužnost polaže predsednik Republike);
  • člana 182 stav 2  (u kojem se navode autonomne pokrajine koje postoje u Republici Srbiji i u kojem se precizira da će se “Suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava”);
  • člana 182 stav 3 (u kojem se navodi da se “Predlog za osnivanje novih ili ukidanje, odnosno spajanje postojećih autonomnih pokrajina utvrđuju građani na referendumu, u skladu sa zakonom”) i
  • člana 182 stav 4 (u kojem se navodi: “Teritorija autonomnih pokrajina i uslovi pod kojima se može promeniti granica između autonomnih pokrajina određuje se zakonom. Teritorija autonomnih pokrajina ne može se menjati bez saglasnosti njenih građana izražene na referendumu, u skladu sa zakonom.”).

Pored izmene samog teksta Ustava posledice zaključivanja POS po ustavno-pravni poredak obuhvatile bi i niz drugih zakona u kojima se pominje autonomna pokrajina Kosovo i Metohija: sve te propise bilo bi neophodno izmeniti i ukloniti bilo kakvo pominjanje Kosova (i Metohije) u unutrašnjem pravnom poretku Srbije. Zaključenjem POS Kosovo i Metohija bi za Republiku Srbiju i pravno, a ne više samo faktički, postali inostranstvo.

Zašto je važno istaći ovu činjenicu? Zato što smo svedoci da u poslednje vreme izvestan broj političara, kako stranih tako i domaćih, kako vladajućih tako i opozicionih, uporno obrazlaže tezu kako “zaključivanje pravno obavezujućeg sporazuma ne bi smelo da znači i međunarodno priznanje Kosova kao samostalne države”.

Ovakva teza je, naravno, sama po sebi contradictio in adiecto: kao što smo već videli u odeljku V, zaključenje POS predstavlja via facti priznanje statusa Republike Kosovo kao države sa punim međunarodnopravnim kapacitetom, jer se jedino subjekti sa takvim statusom mogu između sebe zaključivati međunarodne ugovore.

 

XI

Upozorenje za loše đake: član 307 Krivičnog zakonika Srbije

hacker-jail

Krivični zakonik Republike Srbije u članu 307 propisuje sledeće:

“Ugrožavanje teritorijalne celine

Član 307

(1) Ko silom ili na drugi protivustavan način pokuša da otcepi neki deo teritorije Srbije ili da deo te teritorije pripoji drugoj državi,
kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina.”

Integralni tekst KZ RS čitaoci mogu da nađu ovde:

https://www.paragraf.rs/propisi/krivicni_zakonik.html

Potrebno je najpre konstatovati da se radi o prilično standardnoj formulaciji u uporednom krivičnom pravu: tako na primer čl. 359 KZ Crne Gore sadrži doslovno istu formulaciju kao i KZ Srbije, kako u pogledu definisanja bića krivičnog dela tako i u pogledu zaprećene kazne; čl. 103 KZ Narodne republike Kine za postojanje ovog krivičnog dela čak i ne zahteva primenu sile ili postojanje nekog protivzakonitog akta: “podsticanje na podelu zemlje i podrivanje nacionalnog jedinstva” je, per se, krivično delo; član 111 KZ Kameruna propisuje “delovanje u cilju narušavanja teritorijalnog integriteta države” kao krivično delo koje se u vreme mira kažnjava doživotnim zatvorom a u vreme rata smrtnom kaznom – nezavisno od toga da li je “delovanje” uključilo primenu sile ili nije; Španija je krivični postupak protiv lidera katalonskog secesionističkog pokreta vodila po čl. 544 KZ Španije, kvalifikujući ga kao “pobunu”; čl. 300 KZ Jermenije secesiju (“narušavanje teritorijalnog integriteta”) tretira kao jedan vid krivičnog dela nazvanog “uzurpacija državne vlasti” i predviđa kaznu od deset do petnaest godina zatvora.

Ako se sada vratimo u Evropu, gde geografski, istorijski i kulturno pripadamo, od značaja za razmatranje ovog pitanja je svakako stav Venecijanske komisije, izražen u mišljenjima datim povodom poslednjeg od navedenih primera, KZ Jermenije. U tom mišljenju Venecijanska komisija je izričita da: “Narod mora biti slobodan da zagovara transfer teritorije ili otcepljenje, miroljubivim sredstvima”.

Sličan je i stav sudske prakse u Kanadi, u slučaju frankofonskog Kvebeka: posle 1995. godine, tužilaštva u Kanadi su počela da krivično gone lica koja deluju u cilju otcepljenja samo ukoliko su se u njihovim radnjama stekla obeležja još nekog krivičnog dela.

U pravnoj teoriji ovom pitanju je posvećen veliki broj radova; zainteresovanog čitaoca upućujemo na magistarsku tezu Džoan Elizabet Li iz Australije: “The Right to Self-Determination: An International Criminal Law Perspective” (2000) čiji je tekst dostupan ovde:

https://open.library.ubc.ca/cIRcle/collections/ubctheses/831/items/1.0077436

***

Opis bića krivičnog dela “narušavanja teritorijalne celine” iz čl. 307 KZ RS je relativno jednostavan: to je pokušaj da se neki deo teritorije Republike Srbije otcepi (ili pripoji drugoj državi); da bi delo postojalo, nači izvršenja mora da uključi primenu sile ili “drugi protivustavan način”; delo je izvršeno već samim pokušajem (za postojanje dela nije neophodno da bude svršeno, odnosno da su nastupile posledice). Konačno, kao i za sva druga krivična dela, oblik izvršenja može biti i pomaganje i podstrekivanje – dakle, delo iz čl. 307 KZ RS može, pod određenim uslovima, biti učinjeno i u obliku tzv. verbalnog delikta.

“Drugi protivustavan način” je, po našem mišljenju, svaki način koji nije izričito predviđen u ustavu. Pošto ustav propisuje vrlo precizno da se promena granice Republike Srbije može izvršiti jedino u postupku predviđenom za promenu ustava, a za promenu ustava propisuje obavezni referendum (i jedno i drugo ćemo šire razmotriti u narednom odeljku) onda bi se, po našem mišljenju, u svakoj radnji koja bi za cilj imala promenu granica na neki drugi način sticala obeležja bića ovog krivičnog dela, bez obzira da li je taj pokušaj bio uspešan (odnosno da li je do promene granica došlo) ili nije.

Istovremeno, zagovaranje priznanja Republike Kosovo (promene granica) na način koji ne bi podrazumevao primenu sile ili druge protivustavne postupke, samo po sebi nije obuhvaćeno u formulaciji čl. 307 KZ RS.

Na ovom mestu je neophodno učiniti još jednu važnu napomenu: iako citirani član KZ RS ne predviđa posebna svojstva koje učinilac ovog dela mora da ispunjava (npr. “službeno lice”), smatramo da je (u oceni da li u konkretnoj radnji izvršenja postoje elementi bića ovog dela ili ne) neophodno učiniti jasnu distinkciju s obzirom na svojstva izvršioca.

Naime, jedan standard postoji za izjave, tekstove, rasprave, napisane ili izrečene u javnom diskursu (novinarskom, političkom, naučnom ili kulturnom); sasvim drugi standard postoji za nosioce državne vlasti: ministre, premijere, predsednike, koji obavljaju javne poslove u ime Republike Srbije, predstavljaju je i zastupaju, u zemlji i inostranstvu.

U slučaju predsednika Republike, dodatna ograničenja za njegovo ponašanje propisuje i tekst zakletve koju je položio prilikom preuzimanja dužnosti, a u kojoj je jasno navedena njegova obaveza da će “sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo”.

Da bismo ovaj stav pojednostavili, zamislimo hipotetičku situaciju: da neko, u nekom tekstu, intervjuu, govoru, tvitu, saopštenju ili na bilo koji drugi pogodan način, zagovara prihvatanje da se sadašnji faktički status Kosova transformiše u pravni status, zaključenjem POS. Da li bi se, u samom tom činu, stekli elementi krivičnog dela iz čl 307 KZ RS?

Po našem mišljenju, odgovor na ovo pitanje zavisi od dve činjenice: od ličnih svojstava predlagača i od načina koji je u predlogu sugerisan.

Ukoliko je izvršilac građanin koji ne vrši nikakvu državnu funkciju (novinar, kulturni radnik, opozicioni političar) ovo delo će postojati samo u slučaju da je izneti predlog direktno uključio primenu sile ili neki drugi “protivustavan postupak” – na primer, zaključenje POS bez propisno sprovedene procedure promene ustava.

Ukoliko je izvršilac nosilac neke državne funkcije ili obavlja neki posao sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima (ministar, ambasador, sudija, visoki vojni ili policijski funkcioner) delo će postojati čak i ako predlog nije uključio primenu sile ili kršenje ustava. Naime, državni funkcioneri imaju viši stepen odgovornosti u odnosu na druge građane: od njih se očekuje da ustav poznaju bolje od njih, i da teritorijalni integritet države štite, a ne da predlažu promenu ustava koja bi ih oslobodila te obaveze. Ako svoj posao smatraju isuviše teškim, oni uvek imaju na raspolaganju mogućnost da podnesu ostavku umesto da predlažu promenu ustava koja bi im taj posao učinila lakšim.

Konačno, ako bi izvršilac bio predsednik Republike, njegovu odgovornost bi trebalo prosuđivati po najvišim (najstrožim) pravnim standardima; po našem mišljenju, on bi delo iz čl. 307 KZ RS mogao da izvrši i u slučaju da na neko ovako (ili slično) formulisano pitanje da neodređeni odgovor ili čak izbegne da uopšte da odgovor. U svakom od tih slučajeva on bi via facti prekršio zakletvu koju je dao prilikom stupanja na dužnost. Zakletva, naime, podrazumeva obavezu činjenja i može se prekršiti i običnim nečinjenjem. Pošto je kršenje zakletve čin koji je, per se, protivustavan to bi, mutatis mutandis, podrazumevalo i da bi takav čin predstavljao  drugi protivustavan način” pokušaja da se otcepi deo teritorije Republike Srbije, odnosno podsticanja drugih lica da to učine.

 

XII

Izjašnjavanje građana Republike Srbije na referendumu

referendum-640x413

Videli smo da POS nije moguće (legalno) zaključiti bez prethodne promene Ustava Republike Srbije. Pošto bi se u ovom slučaju radilo o jednom od pitanja iz člana 203. stav 7 Ustava (Preambula) a istovremeno i o pitanju iz člana 8. stav 2 Ustava (promena granica Republike) raspisivanje referenduma na kojem bi birači potvrdili eventualnu odluku o promeni Ustava ne bi bilo fakultativno nego obavezno.

Međutim, taj vid referendumskog izjašnjavanja (naknadni, ili tzv. konfirmativni referendum) moramo razlikovati od drugog vida referendumskog izjašnjavanja koje takođe postoji u ustavnopravnom poretku Republike Srbije: to je prethodni, ili tzv. konsultativni referendum, uređen odredbom člana 108 Ustava.

Videli smo da je konfirmativni referendum sastavni deo procedure za promenu ustava, koji (zavisno od toga o kojim njegovim odredbama se radi) može da bude obavezan ili fakultativni.

Konsultativni referendum je, nasuprot tome, uvek fakultativni, i inicijativu za njegovo raspisivanje mogu podneti većina ukupnog broja narodnih poslanika (126) ili najmanje sto hiljada birača.

Ovo je prva razlika između dva tipa referenduma. Druga razlika odnosi se na formulaciju tzv. referendumskog pitanja. Pri raspisivanju konfirmativnog (naknadnog) referenduma nema nikakve dileme: jedina formulacija referendumskog pitanja može da bude da li birač potvrđuje ustavne promene koje je Narodna skupština usvojila na određenoj sednici, održanoj određenog dana, ili se te promene ne potvrđuju.

Za razliku od konfirmativnog referenduma, formulacije pitanja na konsultativnom  (naknadnom) referendumu mogu biti različite. Te formulacije određuje podnosilac inicijative za njegovo održavanje (dakle, većina od ukupnog broja narodnih poslanika ili najmanje sto hiljada birača), i to u samom tekstu te inicijative.

Ustav u članu 108. ograničava slobodu referendumske inicijative na negativan način: dakle, ustavotvorac nije naveo o čemu je moguće raspisati referendum, nego o čemu nije. U krugu pitanja o kojima referendum nije moguće raspisati nalaze se:

“…obaveze koje proizlaze iz međunarodnih ugovora, zakoni koji se odnose na ljudska i manjinska prava i slobode, poreski i drugi finansijski zakoni, budžet i završni račun, uvođenje vanrednog stanja i amnestija, kao ni pitanja koja se tiču izbornih nadležnosti Narodne skupštine.”

Kada političari, u kontekstu eventalnog zaključivanja POS pominju “referendum” oni nikada ne preciziraju da li misle na konsultativni ili konfirmativni referendum. Neki od njih, sigurno, ni sami uopšte ne znaju da postoje dve vrste referenduma: naši političari su ljudi skromnog znanja. Neki drugi, nasuprot tome, to namerno izbegavaju: naši političari su i ljudi skromnog morala.

Za potrebe ovog teksta, poći ćemo od hipoteze da neko od ovlašćenih predlagača u Narodnoj skupštini pokrene inicijativu za održavanje konsultativnog referenduma koji bi se odnosio na pitanja vezana za POS. Pošto bi predlagač birao i formulaciju pitanja, vrlo je verovatno da bi ona namerno bila visoko manipulativna, odnosno da bi bila dovoljno neodređena da omogući naknadna arbitrarna tumačenja.

Podsetićemo se, na ovom mestu, jednog sličnog referenduma koji je održan 23. aprila 1998. i u ustavnoj istoriji Srbije ostao je zapisan kao “Referendum o učešću stranih predstavnika u rešavanju krize na Kosovu i Metohiji”. Na njega je izašlo 5.297.726 birača (što je pre dvadeset godina bilo 73,05% upisanih u birački spisak), a protiv učešća stranih predstavnika glasalo je 94,73% izašlih birača.

Rezultati tog referenduma, međutim, nisu imali nikakav efekat na kasniji tok događaja: nepunih šest meseci kasnije (13. oktobra 1998) predsednik tadašnje SR Jugoslavije, Slobodan Milošević i američki izaslanik Ričard Holbruk sklopili su “sporazum o načinu rešavanja kosovske krize” kojim je uspostavljena posebna međunarodna struktura na Kosovu i Metohiji – tzv. verifikaciona misija Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Dakle, upravo ono što su birači na referendumu odbacili voljom od preko 94% izašlih birača.

Sasvim je razumno pretpostaviti da bi konsultativni referendum o ovom pitanju, raspisan u skladu sa odredbom člana 108 Ustava (imajući u vidu istorijski presedan koji smo naveli, kao i niz strukturnih sličnosti između tipova političkog režima u SR Jugoslaviji 1998. i Republici Srbiji 2018. godine) bio sredstvo političke homogenizacije sopstvenih pristalica i oruđe propagandnog rata (unutrašnjeg i spoljnog) ali da ne bi imao nikakve suštinske, a posebno pravne, efekte na dalji tok događaja.

Međutim, nezavisno od toga da li bi konsultativni referendum iz člana 108 Ustava uopšte bio raspisan, a takođe i nezavisno od njegovog ishoda, u slučaju da Narodna skupština uđe u postupak promene Ustava, konfirmativni referendum po članu 203 Ustava bio bi obavezna i neizbežna faza procedure.

Možemo, prema tome, pretpostaviti i mogućnost da se, o suštinski istom pitanju, građani Republike Srbije izjašnjavaju na referendumu čak dva puta: prvi put na konsultativnom, drugi put na konfirmativnom referendumu. Ta dva izjašnjavanja bi, pravno i faktički, bila potpuno odvojene radnje: rezultati prvog ne bi imali efekta na punovažnost drugog, i obrnuto.

***

Konačno, u ovom odeljku razmotrićemo i neka tehnička pitanja vezana za referendumsko izjašnjavanje. Dva su najvažnija takva pitanja: prvo se odnosi na minimalnu većinu neophodnu za donošenje referendumske odluke, a drugo na minimalni odziv birača na referendumu.

Član 108 Ustava ne reguliše nijedno od ovih pitanja u slučaju konsultativnog referenduma. Član 203, u slučaju konfirmativnog referenduma, navodi da je “promena ustava usvojena ako je za nju glasala većina izašlih birača”.

U odsustvu ustavne norme o minimalnom odzivu birača da bi se referendum (i jedan i drugi) mogao smatrati uspešnom, postoje različita pravna mišljenja koja ćemo ovde, radi lakše preglednosti, podeliti u dve grupe.

U prvu grupu spadaju ona mišljenja po kojima odsustvo ustavne norme treba tumačiti tako da nikakav minimalni odziv birača nije propisan: teorijski, ako bi na konfirmativni referendum izašla samo tri birača, od kojih bi dva glasala za usvojenu promenu ustava, takav referendum bi bio punovažan, a promena ustava bi se smatrala usvojenom.

U drugu grupu spadaju ona mišljenja po kojima, u odsustvu neposredne ustavne norme, kao i u odsustvu zakona kojim bi se ovo pitanje preciznije regulisalo, treba primeniti važeći Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi iz 1994. godine (sa izmenama i dopunama iz 1998. godine), čiji je tekst dostupan ovde:

http://www.rik.parlament.gov.rs/doc/dokumenta/zakoni/ZoRiNI/zakon%20o%20referendumu.pdf

Po odredbi člana 24 stav 1 ovog zakona:

“Referendum je punovažan ako je na njemu glasala većina građana koji imaju biračko pravo i koji su upisani u birački spisak u skladu sa ovim zakonom.”

Po zagovornicima prvog mišljenja, ustav je akt više pravne snage od zakona; dakle, bilo kakvo preciziranje ustavne norme koje bi bilo uređeno zakonom moralo bi da bude predviđeno u samom ustavu. Pored toga, mi u ovom slučaju govorimo u ustavu koji je usvojen 2006. godine, i o zakonu koji je donet 1994. odnosno 1998. godine, pa bi trebalo primeniti pravno pravilo lex posterior derogat legi priori (kasniji propis ukida raniji).

Po zagovornicima drugog mišljenja, Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije iz 2006. godine bio je predvideo 31. decembar 2008. kao krajnji rok za usklađivanje svih zakona koji nisu u skladu sa Ustavom. Pošto u ovom roku Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi nije usklađen, logičan je zaključak, mutatis mutandis, da je on bio u skladu sa Ustavom, i da se primenjuje i dalje. Suprotno shvatanje – da je ovaj zakon prestao da važi – podrazumevalo bi da je nastala pravna praznina (lacuna iuris) i da nikakav referendum nije ni moguće organizovati.

Širu argumentaciju u prilog ovog stava izneo je beogradski advokat Vojin Biljić u svom nedavnom tekstu “Referendumska većina” pa zainteresovane upućujemo da ga pročitaju:

http://dostajebilo.rs/blog/2017/09/17/referendumska-vecina/

Osim ovog, po našem mišljenju sasvim ozbiljan argument je i već citirana mogućnost da se (u odsustvu pravne norme koja bi ovo pitanje regulisala) uspešnim smatra i onaj konfirmativni referendum na koji bi izašla tri birača, a za promene ustava glasala dva od ta tri birača. Ovo jeste jedna varijacija filozofskog argumenta reductio ad absurdum, ali ponavljamo: nikakve pravne razlike nema između referenduma za potvrdu promene ustava na koji bi izašla tri birača i na koji bi izašao jedan jedini birač manje od polovine birača upisani u birački spisak.

 

XIII

Pilula za dan posle: pravni lekovi

what-is-a-legal-appeal

Koji bi pravni lekovi ostali na raspolaganju Republici Srbiji ako bi POS bio zaključen na način da bi bilo njegova sadržina (u materijalnopravnom smislu) bilo procedura samog zaključenja (u procesnopravnom smislu), ili obe, kršile odredbe međunarodnog prava?

Drugim rečima, i nešto jednostavnije: da li bi, i pod kojim uslovima, Republika Srbija kao subjekt međunarodnog prava, mogla da traži zaštitu od eventualnih negativnih posledica POS ako bi isti, hipotetički gledano, bio zaključen? Pod kojim uslovima bi Republika Srbija mogla da se poziva na eventualnu ništavost POS?

Odgovore na ova pitanja daje nam, opet, Bečka konvencija o pravu međunarodnih ugovora (1969) u svom odeljku 2 (“Ništavost ugovora”), članovi 46 – 53. Ceo tekst Bečke konvencije (verzija na srpskom jeziku) čitalac može naći ovde:

http://www.pf.uns.ac.rs/component/jdownloads/send/4-materijali-medjunarodno/123-2010-11-11-15-27-06?option=com_jdownloads

Sada ćemo razmotriti svaki od osam slučajeva predviđenih u ovom odeljku, pojedinačno.

a) Propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora (član 46)

Opšte pravilo Bečke konvencije je da se “jedna država ne može pozivati na činjenicu što je njen pristanak da bude vezana ugovorom izražen na taj način što se narušava odredba njenog unutrašnjeg prava u vezi sa nadležnošću za zaključenje ugovora, kao na slučaj manljivosti”.

Međutim, od ovog opšteg pravila propisana su dva značajna izuzetka, i to alternativno: (1) ako se radi o tzv. očiglednoj povredi i (2) ako se povreda ne odnosi na neko pravilo unutrašnjeg prava koje je od suštinskog značaja.

Konvencija da je i definiciju tzv. “očigledne povrede”: “Povreda je očigledna ako je objektivno jasna za svaku državu koja u tom pogledu postupa prema uobičajenoj praksi ili dobronamerno”.

U praksi, to bi značilo da bi POS morao da zaključi državni organ koji je po ustavu nadležan za vođenje spoljne politike – Vlada Republike Srbije – zatim da prođe proceduru ratifikacije u Narodnoj skupštini, i konačno, da bude potvrđen na tzv. konfirmativnom referendumu u sklopu postupka promene ustava.

Svako odstupanje od ove procedure značilo bi tzv. očiglednu povredu propisa unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora i predstavljalo bi dovoljan razlog za eventualno naknadno osporavanje POS pred Međunarodnim sudom pravde.

b) Posebno ograničenje ovlašćenja da se izrazi pristanak države (član 47)

Po opštem pravilu Bečke konvencije: “Ako je ovlašćenje jednog predstavnika da izrazi pristanak države da bude vezana određenim ugovorom bilo predmet posebnog ograničenja, činjenica da ovaj predstavnik nije vodio računa o tom ograničenju ne može se navoditi kao slučaj manljivosti…”

Ovaj član takođe predviđa i izuzetak od pravila: “osim ako ograničenje nije saopšteno, pre izražavanja ovog pristanka, ostalim državama koje su učestvovale u pregovorima.”

U raspravama koje se o ovom pitanju trenutno vode, ne postoji saglasnost o tome da li bi za zaključenje POS bilo neophodno da se prethodno promeni Ustav Srbije, ili bi POS mogao da bude punovažan ako bi bio zaključen pod tzv. odložnim uslovom (da, u određenom roku, te promene budu sprovedene u predviđenoj proceduri).

Pravnici u ministarstvima spoljnih poslova pojedinih zapadnih zemalja smatraju da bi u ovom slučaju, kao presedan, mogao da se uzme Sporazum o imenu između Makedonije i Grčke, zaključen 17. juna 2018. godine, u kojem se predviđa naknadna ratifikacija u parlamentima obe zemlje i potvrda na referendumu koji će biti održan u Makedoniji (imajući u vidu da ovaj međunarodni ugovor ne zahteva promenu grčkog ustava, referendum u Grčkoj nije neophodan).

Po našem mišljenju, odredbe Ustava Republike Srbije su u ovom slučaju vrlo jasne, pošto se ne radi samo o promeni ustava nego i o promeni granica. Pregovarači koji ispred Republike Srbije učestvuju u formulisanju i zaključenju POS bili bi dužni da ostalim stranama (kosovskim Albancima i Evropskoj uniji) saopšte ovo ograničenje, odnosno da oni nemaju kapacitet da zaključuju sporazum koji bi via facti podrazumevao promenu granica Republike Srbije, bez prethodno završene procedure promene Ustava Srbije.

c) Zabluda (član 48)

Opšte pravilo Bečke konvencije je da se država “može pozvati na zabludu u ugovoru koja čini ništavim njen pristanak da bude vezana ugovorom, ako se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju za koju je ta država pretpostavljala da postoji u trenutku kada je ugovor zaključen i koja je sačinjavala bitnu osnovu pristanka te države da bude vezana ugovorom“.

Kao izuzetak od ovog pravila, predviđeni su slučajevi da je: (1) “država doprinela ovoj zabludi svojim postupkom” ili da su (2) “okolnosti bile takve da je trebalo da bude obaveštena o mogućnosti zablude”, pri čemu (3) “zabluda koja se odnosi samo na redakciju teksta ugovora ne ide na uštrb njegove važnosti; u ovom slučaju, primenjuje se član 79”.

Hipotetički gledano, možemo da pretpostavimo nekoliko slučajeva u kojima bi se, po zaključenju POS Republika Srbija mogla pozivati na zabludu (error).

Jedan od njih je svakako status srpske manjine u Republici Kosovo: struktura i nadležnosti teritorijalne autonomije Srba na Kosovu, zaštita kulturno-istorijskog nasleđa, imovinskih prava i drugih legitimnih interesa. Volja da se zaključi POS bi, na strani Republike Srbije, bila bitno determinisana obimom i sadržinom ovih prava: mogli bismo da kažemo da bi ti elementi bili verovatno presudni za formiranje tzv. animus contrahendi, volje da se zaključi ugovor, i ako bi pregovarači bili u zabludi oko ovih činjenica takva zabluda bi, automatski, otvorila situaciju eventualne ništavosti POS.

Međutim, ovde je moguće pretpostaviti i jednu širu zabludu: uzimajući u obzir presedan koji je već uspostavljen Briselskim sporazumom, POS bi verovatno bio trostrani, a ne dvostrani međunarodni ugovor; u njegovom zaključenju bi aktivno učestvovala i Evropska unija i verovatno i sama preuzela odgovarajuće pravne obaveze, kao neka vrsta garanta. Ako bi, dakle, Evropska unija, u okviru POS, preuzela obavezu da se prijem Republike Srbije u članstvo EU, po zaključenju POS, obavi po nekoj skraćenoj ili ubrzanoj proceduri, a potom pozivajući se na rebus sic stantibus (promenjene okolnosti) od takve procedure odustala, da li bi zabluda oko te činjenice bila dovoljan razlog za ništavost POS?

d) Prevara (član 49)

Po opštem pravilu Bečke konvencije: “Ako je država navedena da zaključi ugovor obmanljivim postupkom neke druge države koja je učestvovala u pregovorima, ona se može pozvati na prevaru koja čini ništavim pristanak da bude vezana ugovorom.”

Dakle, prevara (dolus), ovde definisana kao “obmanljivi postupak neke druge države koja je učestvovala u pregovorima”, ukoliko je takav postupak naveo državu da zaključi ugovor, bio bi dovoljan razlog da se pitanje eventualne ništavosti POS postavi pred Međunarodnim sudom pravde.

Suštinski, ovde se ponovo srećemo sa hipotetičkim situacijama koje smo već opisali u tački c) ovog odeljka, onoj o zabludi. Kao mane volje, zabluda i prevara su u pravu (i unutrašnjem, baš kao i u međunarodnom) međusobno tesno povezane, kauzalno i suštinski. Zabluda se kod ugovarača najčešće formira kao posledica prethodne prevare, kao što je i cilj prevare izazivanje zablude (ili održavanje druge ugovorne strane u toj zabludi).

e) Korupcija predstavnika države (član 50)

Prema opštem pravilu Bečke konvencije: “Ako je izražavanje pristanka neke države da bude vezana ugovorom dobijeno putem korupcije njenog predstavnika neposrednim ili posrednim delovanjem neke druge države koja je učestvovala u pregovorima, država se može pozvati na ovu korupciju koja čini ništavim njen pristanak da bude vezana ugovorom.”

Ova odredba znači da bi Republika Srbija mogla, u slučaju da se dokaže korupcija bilo kog  od troje tzv. glavnih pregovarača (pod glavnim pregovaračima, međunarodno pravo tradicionalno smatra šefa države, u monarhijama kralja ili cara, u republikama predednika; šefa izvršne vlasti, odnosno predsednika vlade; ministra inostranih poslova) ovu okolnost istakne kao razlog za apsolutnu ništavost POS.

Zašto ovde ističemo troje tzv. glavnih pregovarača? Od odluke Stalnog suda međunarodne pravde o pravnom statusu istočnog Grenlanda (1933) u sporu između Norveške i Danske, u međunarodnom pravu je prihvaćen standard da jedino šef države, šef vlade i ministar inostranih poslova imaju kapacitet da zastupaju državu bez potrebe da imaju bilo kakva punomoćja kolektivnih (vlada, parlament) organa vlasti. Svaka njihova izjava, neposredno i u celini, smatra se izjavom države koja ih je izabrala na ove funkcije.

Bečka konvencija u čl. 50 ne ograničava, naravno, eventualnu ništavost međunarodnog ugovora samo na korupciju nekog od navedena tri funkcionera. Bilo koji predstavnik države koji je učestvovao u pregovorima, a kod kojeg se pravnosnažnom sudskom odlukom dokaže korupcija, mogao bi da predstavlja dovoljan osnov da se zahteva utvrđivanje ništavosti međunarodnog ugovora koji je taj predstavnik zaključio. Svakako, što je viši nivo pregovarača kojem bi eventualna korupcija bila dokazana pravnosnažnom sudskom odlukom, to bi bili veći i izgledi da tužba za poništenje po ovom osnovu bude usvojena na Međunarodnom sudu pravde.

Naravno, prethodno bi bilo neophodno da se korupcija dokaže pravnosnažnom sudskom odlukom u odgovarajućem krivičnom postupku, kao i da se – u tužbi pred Međunarodnim sudom pravde – dokaže, ili bar učini verovatnom, uzročno-posledična veza između konkretnog čina korupcije određenog lica i njegovog faktičkog uticaja da POS bude zaključen.

Ovde se u teoriji i praksi postavlja jedno zanimljivo pitanje: da li su potpisnici Bečke konvencije pod pojmom “korupcija” podrazumevali samo tzv. korupciju u užem smislu (predaju novčanih iznosa, činjenje drugih materijalnih pogodnosti i sa njima izjednačene radnje) ili spojam treba tumačiti i šire?

Na primer, ako bi se u sudskom postupku dokazalo da su države koje su učestvovale u pregovorima o POS pojedinim pregovaračima iz Republike Srbije pružale ličnu političku podršku (sa ovim se može izjednačiti i podrška data njihovim političkim strankama) da ostanu na vlasti, ili da se na toj vlasti dodatno učvrste, da li bi se to moglo smatrati korupcijom u smislu u kojem se taj pojam koristi u članu 50. Bečke konvencije?

f) Prinuda izvršena nad predstavnikom države (član 51)

Bečka konvencija propisuje: “Izražavanje pristanka neke države da bude vezana ugovorom koje je dobijeno prinudom izvršenom nad njenim predstavnikom putem postupaka ili pretnji upućenih lično njemu lišeno je svakog pravnog dejstva.”

Prinuda (vis metus) u pravu predstavlja klasičnu manu volje – svi pravni poslovi zaključeni pod prinudom su apsolutno ništavi. Tradicionalno međunarodno pravo je, međutim, prinudu, kao razlog ništavosti ugovora, ograničavalo na ličnosti samih pregovarača. Kada se radilo o državi, sve do izričite zabrane rata (sredinom XX veka) ni prinuda prema državi nije mogla da bude zabranjena. Drugim rečima, ako je međunarodno pravo dozvoljavalo rat, onda je, a forteriori, dozvoljavalo i status quo post bellum koji bi bio stvoren (ne)uspešnim vođenjem rata i formalizovan odgovarajućim mirovnim ugovorom.

Verovatno najzanimljiviji primer u novijoj istoriji predstavlja sporazum između SAD i Irana, zaključen 19. januara 1981. godine posredovanjem Alžira (obe države su potpisale jednu deklaraciju alžirske vlade u istom tekstu) o rešavanju problema talaca u američkoj ambasadi u Teheranu, koji su se u zatočeništvu nalazili 444 dana. Ovim sporazumom američka strana se izričito, i u svoje ime i u ime svojih građana, odrekla prava na sudsku odštetu za pretrpljenu štetu. Ovde se kasnije postavilo zanimljivo pravno pitanje: da li međunarodno pravo može da da zaštitu ugovoru koji je očigledno zaključen pod direktnom prinudom?

Pitanje, naravno, daleko prevazilazi predmet ove analize i nemamo prostora da se njim detaljnije bavimo, ali zato zainteresovane za ovu temu upućujemo na dve odlične analize, obe iz 1984. godine: prva Tomasa Zakara, “The Prohibition of the Use of Duress in Treaty Negotiations: Study of the Iranian Hostage Crisis”, objavljena u Bostonskoj reviji za međunarodno pravo: http://lawdigitalcommons.bc.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1481&context=iclr; druga, H.G. de Jonga iz odeljenja za ustavna pitanja Ministarstva unutrašnjih poslova Holandije: “Coercion in the conclusion of treaties: A consideration of Articles 51 and 52 of the Convention on the the Law of Treaties”, objavljena u Holandskom godišnjaku za međunarodno pravo, 15/1984, dostupna online od 2009. godine: https://www.cambridge.org/core/journals/netherlands-yearbook-of-international-law/article/coercion-in-the-conclusion-of-treaties-a-consideration-of-articles-51-and-52-of-the-convention-on-the-the-law-of-treaties/1842B2A89359F033CEB269E17E4626BD

Da li je u dosadašnjem toku pregovora između Beograda i Prištine bilo elemenata prinude? Zanimljive su neke izjave u tom smislu koje je dao jedan od srpskih pregovarača u Briselu, Aleksandar Vučić, na primer ova:

„Meni su pre četiri i po godine najviši predstavnici u Briselu rekli decidirano: Vučiću, gotov si, karijera ti je završena, ti ne znaš kako se mi obračunavamo s neposlušnima“

Ne ulazeći u ovom trenutku u materijalnu tačnost ove izjave – njen autor je i inače sklon vrlo slobodnoj interpretaciji činjenica i relativizaciji istine – dužni smo da konstatujemo da ona predstavlja presedan u istoriji međunarodnih odnosa, kao prvi slučaj u kojem visoki funkcioner jedne države, dok su međunarodni pregovori o nekom pitanju još uvek u toku, otvoreno govori o tome da je bio izložen pretnjama i pritiscima.

g) Prinuda nad državom izvršena putem pretnje ili upotrebe sile (član 52)

Bečka konvencija navodi: “Ništavan je svaki ugovor čije je zaključenje postignuto pretnjom ili upotrebom sile kršenjem principa međunarodnog prava koji su uneti u Povelju Ujedinjenih nacija.”

U međunarodnom pravu najpoznatiji primer ugovora zaključenog pod prinudom prema državi predstavlja tzv. Minhenski sporazum (1938) kojim je Čehoslovačka ustupila nacističkoj Nemačkoj svoje pogranične oblasti, Sudete. U predvečerje zaključenja ovog sporazuma Adolf Hitler je Čehoslovačkoj uputio i poseban ultimatum, tzv. Memorandum iz Godesberga (dokument je dobio ime po gradu u kojem je potpisan, a gde je Hitler bio na sastanku sa britanskim premijerom Čemberlenom). Minhenski sporazum je, baš po tom osnovu, i formalno poništen Ugovorom u Pragu koji su SR Nemačka i Čehoslovačka zaključile 11. decembra 1973. godine.

Ako pogledamo opšti politički kontekst u kojem se vode pregovori o POS – uslovljavanje prijema Republike Srbije u članstvo EU prethodnim zaključenjem POS – možemo li u tom uslovljavanju identifikovati elemente prinude nad državom?

Različiti predstavnici EU uglavnom su ponavljali istu argumentaciju: da je zaključenje POS objektivno neophodan uslov za članstvo Srbije u EU, jer Unija ne može da prihvati članice koje imaju nerešena teritorijalna pitanja: teritorija Unije mora biti bezbednosno, fiskalno i pravno jedinstvena.

Hajde da vidimo da li je ta teza tačna – da li je teritorija Unije zaista toliko jedinstvena ili su dosadašnji srpski pregovarači sa EU, ipak, bili samo slabi učenici istorije i geografije?

Mnoge članice EU nisu u Uniju unele cele teritorije na kojima vrše suverenost. Tako, na primer, iako je Danska članica EU, Grenland i Farska ostrva, dve njene autonomne oblasti, to nisu od 1985. godine. Ostrva Džersi i Gernzi u Lamanšu, dve autonomne teritorije u okviru Velike Britanije, isto tako nisu deo teritorije EU. Portugalski arhipelazi u Atlantiku, Azori i Madera, kao i španski arhipelag Kanarska ostrva (sva tri autonomne teritorije u svojim zemljama) nisu u potpunosti integrisani u EU, iako su i Portugal i Španija članice Unije. Sličan je i status francuskih prekomorskih teritorija Martinik, Reunion, Francuska Gvajana, Gvadalupa i Majote, kao i holandskih prekomorskih oblasti Aruba, Kirasao i Sint Marten. Grčka monaška republika, Sveta Gora, nalazi se izvan jedinstvene carinske zone EU. Konačno, iako EU prihvata teritorijalni integritet Kipra, svoje članice, činjenica da Kipar od 1974. godine ne vrši suverenu vlast nad teritorijama na severu koje je okupirala Turska nije uticala na prijem ove države u članstvo 2004. godine, a britanske suverene vojne baze na južnom delu ostrva (Akrotiri i Dekelija) ne smatraju se uopšte delom teritorije EU.

Od 28 članica EU čak sedam nisu na isti način integrisane u Uniju sa celinom svoje suverene teritorije: svaka četvrta. Čak 31 teritorija država članica EU uživa specijalan status – iz različitih istorijskih, geografskih ili političkih razloga. Sitacija u kojoj se Republika Srbija, od 1999. godine, nalazi u pogledu Kosova i Metohije, teško da bi bila presedan u odnosu na dosadašnju praksu EU.

Očigledno, Evropska unija je u odnosu na Srbiju učinila izuzetak u odnosu na pravilo koje je primenila u svim navedenim slučajevima: da država članica može da ima određene teritorije pod specijalnim pravnim režimom pri čemu bi ove teritorije imale specifičan status u okviru EU ili čak uopšte ne bi bile u njoj. Može li se takav stav smatrati prinudom prema Republici Srbiji u toku pregovora o zaključenju POS?

h) Ugovori koji su u sukobu sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava (ius cogens) (član 53)

Konačno, kao što su ništavi svi ugovori u unutrašnjem pravu čiji bi predmet bio u suprotnosti sa prinudnim pravnim normama (na primer, ugovor o kupovini ili prodaji čoveka ili dela ljudskog tela, ili ugovor o udruživanju u grupu čiji bi cilj bilo vršenje krivičnih dela), tako je i po Bečkoj konvenciji:

“Ništavan … svaki ugovor koji je u trenutku svoga zaključenja u sukobu sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava. Za svrhe ove konvencije imperativna norma opšteg međunarodnog prava je norma koju je prihvatila i priznala celokupna međunarodna zajednica država kao normu od koje nikakvo odstupanje nije dopušteno i koja se ne može izmeniti novom normom opšteg međunarodnog prava istog karaktera.”

 

XIV

Zaključci

preview

Prvo: Na teritoriji Kosova se trenutno primenjuju tri paralelna pravna režima. Usled brojnih ograničenja, unutrašnjih i spoljnih, Republika Kosovo sa kojom bi Republika Srbija trebalo da potpiše “pravno obavezujući sporazum” je i sama u nedefinisanom statusu, negde između međunarodnog protektorata i države “in statu nascendi”.

Drugo: bilo kakav “pravno obavezujući sporazum”, bez obzira na njegovu sadržinu, koji bi bio zaključen između Republike Srbije i Republike Kosovo imao bi status međunarodnog ugovora u skladu sa Bečkom konvencijom o ugovornom pravu.

Treće: sama činjenica da bi Republika Srbija zaključila međunarodni ugovor sa Republikom Kosovo značila bi, via facti i priznanje Republike Kosovo kao države od strane Republike Srbije – bez obzira na sadržinu tog ugovora i bez potrebe da čin tog priznanja bude izričito naveden u samom tekstu sporazuma.

Četvrto: zaključivanje POS, odnosno priznanje Republike Kosovo kao države od strane Republike Srbije, automatski bi značilo i promenu granica Republike Srbije, što bi zahtevalo aktiviranje odgovarajućih procedura predviđenih Ustavom Srbije za promenu ovog akta, uključujući i obaveznu potvrdu svakog takvog rešenja na tzv. konfirmativnom referendumu u skladu sa članom 203 Ustava Srbije.

Peto: bilo kakav pokušaj da se Republika Kosovo faktički prizna – zaključenjem POS – a da se taj čin sprovede bez prethodno sprovednih procedura promene Ustava Srbije predstavljao bi čin ugrožavanja teritorijalne celine Republike, i u sebi bi sadržao sve elemente bića krivičnog dela iz člana 307 KS RS.

Šesto: u slučaju zaključenja POS Republici Srbiji bi, prema međunarodnom pravu, i dalje ostali na raspolaganju određeni pravni lekovi kojima bi mogla da zahteva njegovo poništenje pred Međunarodnim sudom pravde – ali samo u slučaju da je do zaključenja sporazuma došlo usled mana volje (prinuda, prevara, zabluda) ili krivičnih dela pregovarača (korupcija predstavnika države).

***

Visita_Monsenor_Vincenzo_Paglia_2_(cropped)Ovaj tekst posvećen je nadbiskupu Vinčencu Palji (1945), doktoru teologije i filozofije, predsedniku Pontifikalne akademije Svete Stolice i suosnivaču Zajednice Svetog Eđidija, jedne od pomalo misterioznih institucija preko kojih Vatikan već pola veka vodi dijalog sa pripadnicima drugih religija i nevernicima. U proleće 1995. godine učestvovao sam u pripremama za prvi dolazak (tada još uvek biskupa) Palje u Beograd, kada smo dogovorili njegovo diskretno posredovanje u pregovorima vlasti Republike Srbije i predstavnika kosovskih Albanaca oko školstva. Bio je to nezahvalan posao: Lord Oven, Torvald Stoltenberg, Tadeuš Mazovjecki i Elizabet Ren su već bili polomili zube na njemu. Ali ovog puta, zahvaljujući uticaju koji je Vinčenco Palja imao na pokojnog Ibrahima Rugovu, dogovor je konačno postignut krajem leta 1996. godine. Škole na Kosovu i Metohiji su te jeseni, prvi put posle sedam godina, primile i albanske i srpske učenike. To je bio uspeh, postignut bez oružja i bombardovanja, bez svakodnevnih histeričnih konferencija za štampu, bez naslovnih strana tabloida. Bio je to i naš poslednji međunarodni uspeh: već 1998. su ovim poslom, umesto Srba profesionalaca, počeli da se bave Srbi po profesiji. Šta su oni postigli svi smo već videli, a do čega su nas doveli opisano je, uostalom, i u ovom tekstu.

 

 

Anatomija spina: vodi li kraljica Elizabeta poreklo od proroka Muhameda?

Elizabeth“Zar Jevrejin nema ruke,organe, udove, čula, naklonosti, strasti? Zar se ne hrani istim jelima i ne ranjava ga isto oružje? Zar nije podložan istim bolestima, i zar ga ne isceljuju isti lekovi? Zar mu nije zimi hladno, a leti vrućina, kao i hrišćaninu? Ako nas ubodete, zar ne krvarimo? Ako nas golicate,zar se ne smejemo? Ako nas otrujete, zar ne umiremo? Pa ako nas uvredite, zar da se ne svetimo?”

(Vilijem Šekspir, “Mletački trgovac”, 1596)

 

I

Mala letnja zabava, od Kazablanke do Karačija

6cdb07bb74aaf81f6bba9ba1e7e046c6--old-maps-antique-maps

Početkom aprila ove godine londonski Ekonomist je objavio tekst pod naslovom:

“Muslimani razmatraju veze kraljice Elizabete sa prorokom Muhamedom”

https://www.economist.com/middle-east-and-africa/2018/04/05/muslims-consider-queen-elizabeths-ties-to-the-prophet-muhammad?fsrc=scn/tw/te/bl/ed/muslimsconsiderqueenelizabethstiestotheprophetmuhammadisthecaliphaqueen

Ovaj članak, koji je izazvao popriličnu zabavu u muslimanskom svetu, od Kazablanke do Karačija, višestruko je zanimljiv, a i paradigmatičan.

Najpre, sama priča (pričica, pre bismo mogli da kažemo) na kojoj se članak zasniva, predstavlja skup toliko bizarnih detalja da je, već i samo zbog toga, zanimljiva za čitanja – koje ionako ne uzima previše vremena.

Drugo, diskurs koji se ovim tekstom indirektno postavlja ponovo problematizuje, iako u sasvim novom kontekstu, jednu tradicionalnu temu iz viktorijanske ere: odnos Britanije i Islama.

Konačno, tekst je dragocen kao ilustracija dva nova fenomena – a oba su danas globalna, šira i od Britanije i od Islama (iako su i Britanija i Islam, sve više, fenomeni i sami po sebi): proizvodnje lažnih vesti i funkcije istorije u postmoderni.

Hajde najpre da pogledamo činjenice, ili bar ono što imamo od njih. Posle ćemo se baviti njihovim tumačenjima.

 

II

Kako je Zaida postala Izabela?

Zaida

U Sevilji, koja se tada (u XI veku) nalazila u muslimanskom delu onoga što će tek četiri veka kasnije postati Španija, živela je izvesna Zaida, arapska princeza.

Ostalo je nejasno da li je Zaida bila ćerka izvesnog Al Muatamida bin-Abada, emira Sevilje, kako su to kasnije tvrdili kastiljanski istoričari, ili je bila udata za njegovog sina, Abu al-Fataha al Ma’muna, emira Kordobe, kako su tvrdile njihove arapske kolege. Tu činjenicu, inače presudnu za proveru autentičnosti hipoteze o kojoj piše Ekonomist, nije moguće potpuno utvrditi na osnovu dostupnih istorijskih izvora. Sasvim je moguće da se (videćemo iz dalje priče) Zaida i sama različito predstavljala, u raznim vremenima i na raznim mestima. Pretpostavimo, makar zanimljivosti dalje priče radi, da je prva pretpostavka tačna (ili bar verovatnija od druge).

Nesporno je, međutim, da je sam Al-Muatamid bio vazal vladara hrišćanske Kastilje, kralja Alfonsa VI, kome je morao da plaća veliki godišnji danak. Ovaj finansijski teret iscrpeo je budžet male Sevilje i sukob je postao neizbežan – kad je danak prestao da se plaća, Alfonso je opseo Kastilju sa svojom vojskom, 1085. godine. Zaida je tada imala petnaest godina.

Nemoćan da se odbrani sam, Al-Muatamid je u pomoć pozvao svog kolegu, Jusufa ibn Tahfina, vladara Maroka, sa druge strane uskog Gibraltarskog moreuza. Jusuf je vladao većom i moćnijom zemljom, imao više vojske, odavno gledao u bogate iberijske provincije na severu, i poziv je jedva čekao. Već naredne, 1086. godine, u Bici kod Sagrahasa, Al-Muatamidova i Jusufova vojska odsudno su porazile hrišćanske snage kastiljanskog kralja Alfonsa i njegovog aragonskog kolege, kralja Sanča Ramireza.

Na prvi pogled izgledalo je da je budućnost Sevilje i njenog vladara ružičasta – uspeli su da se odbrane i više neće morati da plaćaju mrski danak. Međutim, novi arapski saveznici sa juga nisu došli da bi se tek tako vratili. Najpre su se učvrstili u pograničnom gradu Algesirasu, a potom, videvši koliko je Al-Muatamid zapravo slab, Jusuf narednih godina nastavlja sa pritiskom da mu prepusti Sevilju. Pet godina kasnije, 1091. godine, Jusufovi Berberi iz Maroka zauzimaju grad i pljačkaju ga, a Al-Muatamid, da bi spasao živote svoje porodice, odlučuje da im samu tvrđavu (tzv. Alkazar Sevilje) preda bez borbe.

Da ovog puta učini ono isto što i šest godina ranije – potraži pomoć na drugoj strani, kod hrišćanskog komšije Alfonsa u Kastilji – ne pada mu na pamet. U hronikama je ostalo zabeleženo šta je tom prilikom rekao svom sinu Rašidu:

“Nemam nikakve želje da me potomci žigošu kao čoveka koji je Andaluziju izručio nevernicima. Neću da se moje ime proklinje sa svake islamske propovedaonice. I, što se mene tiče, pre bih bio gonič kamila u Africi nego svinjar u Kastilji.”

Al-Muatamid je u toj rečenici, prilično dobro, predvideo svoju sudbinu: Berberi su ga odveli u zarobljeništvo, u grad Agmat na krajnjem jugu Maroka. Tamo je i umro (neki istoričari tvrde – istina bez preciznih dokaza – za ta vremena nešto vrlo verovatno: da je bio ubijen), četiri godine kasnije, 1095. godine, u svojoj pedeset petoj godini. Tamo je, u jednom predgrađu Agmata, i sahranjen.

Ova priča se, sada, dodatno komplikuje: lepa princeza Zaida (u vreme kada su Berberi osvojili Sevilju imala je dvadeset jednu godinu) očigledno nije bila oduševljena sudbinom koja je čekala muške članove njene porodice. Kastilja joj se više dopadala od peska Afrike, i u metežu koji je nastao beži na sever, na dvor istog onog kastiljanskog kralja Alfonsa XII sa kojim je emirat Sevilje ratovao pre nekoliko godina.

Tamo vrlo brzo postaje njegova ljubavnica, a nekoliko godina kasnije – nakon prelaska u hrišćanstvo uzima ime Izabela (Elizabeta) – i žena. Treća ili četvrta po redu, to nije sasvim tačno utvrđeno – jer je ostalo nejasno da li je Alfonso imao ukupno pet ili šest žena. Samo dve godine kasnije, 1093. godine, ona mu rađa i jedinog sina – Sanča Alfonseza – a potom i dve ćerke: prvo 1101. (ili 1102) godine Sanču a godinu dana kasnije i Elviru. Prilikom ovog trećeg porođaja, 1103. godine, ranija princeza Zaida od Sevilje a sada kraljica Izabela od Kastilje, i umire – u svojoj tridesetoj trećoj godini. Alfonso se ženi ponovo, nekom Italijankom Beatričom, ali ni to nije od važnosti za dalju priču.

Na Zaidinom/Izabelinom grobu ostalo je zapisano, nedvosmisleno jasno, njeno poreklo:

“H.R. Regina Elisabeth, uxor regis Adefonsi, filia Benabet Regis Sevillae, quae prius Zayda, fuit vocata”

(Njeno veličanstvo kraljica Elizabeta, žena kralja Alfonsa, ćerka Aben-abeta, kralja Sevilje, ranije zvana Zaida)

***

Pre nego što krenemo dalje, do današnje britanske kraljice Elizabete, zaustavimo se malo na ovih trideset godina. Postavlja se, naime, pitanje da li je i sam Al-Muatamid bio potomak proroka Muhameda, kao što to piše u tekstu u londonskom Ekonomistu? Nema nikakvog spora, on sam je često tvrdio, i ostalo je to zapisano u mnogim hronikama i spisima iz tog vremena, da je direktan potomak Prorokove ćerke Fatime.

Međutim, Al-Muatamid, iako je, kao što smo videli iz ranijeg teksta, bio patriotski opredeljen, nije nikako bio zatucani pripadnik islamske veroispovesti. Bio je, na primer, poznat kao neumereni konzument vina. Bio je, pored toga, i homoseksualac od rane mladosti: u hronikama je ostalo zabeleženo njegovo nežno prijateljstvo sa svojim tutorom, Abu Bakr Muhamedom ibn-Amarom, poznatim arapskim pesnikom tog doba, sa kojim je “posle jedne noći poezije i vina spavao na istom jastuku”. Al-Muatamidov otac Abad II je bio tako ljut da je pesnika posle proterao iz Sevilje – to progonstvo je trajalo desetak godina, da bi ga, posle očeve smrti, Al-Muatamid pozvao da se vrati, imenovao za premijera, a na kraju njihove burne veze udavio golim rukama – ali svi ti detalji, ma koliko sami po sebi bili zanimljivi, nisu od presudnog značaja za ovu našu priču pa ćemo ih izostaviti.

Vratimo se na osnovnu tezu: da li se možda Al-Muatamid lažno predstavljao kao direktan potomak Fatime, ćerke proroka Muhameda? Da li je to činio svesno ili nesvesno? Sa prilično liberalnim shvatanjem Islama (Al-Muatamid nije bio samo, hm, alkoholičar i homoseksualac nego i izuzetno obrazovan čovek za vreme u kojem je živeo) on teško da je imao preterane verske kočnice svojoj prilično bujnoj mašti.

Ali, hipoteza nema samo probleme sa psihologijom, nego i sa matematikom: od smrti Fatime do rođenja Al-Muatamida prošlo je četiri stotine godina. Arapsko osvajanje Iberijskog poluostrva počelo je 711. godine, dakle oko osamdeset godina posle Muhamedove (i Fatimine) smrti. Abu al-Kasim Muhamed ibn-Abad (Al-Muatamidov deda), osnivač Abadidske dinastije u Sevilji, rođen je 984. godine, dakle sto sedamdeset godina posle dolaska Arapa u Španiju. Ni on, a ni njegov sin Abad II (Al-Muatamidov otac) nikad nisu govorili da su potomci Fatime.

Dakle, kao i toliko puta u istoriji, suočavamo se sa ekscentričnom, teorijski mogućom ali sasvim nedokazanom, tvrdnjom.

 

III

Vekovi koji nedostaju: sve rupe u porodičnom stablu

porodicno stablo

Posle ove digresije, vratimo se na osnovni tok priče iz Ekonomista: jedna od ženskih potomaka Zaide/Izabele, Izabela Perez od Kastilje, udala se 1372. godine u Engleskoj, za Edmunda od Lenglija, vojvodu od Jorka. Za njihovog sina, Ričarda od Kanisburga, erla od Kembridža, pretpostavlja se da jeste, vrlo daleki doduše, predak Elizabete Druge.

Hipoteza (čiji su se autori potrudili da naprave i celo porodično stablo, počevši od Proroka Muhameda do Elizabete Druge, i tako grafički ilustruju svoje tvrdnje) ovde se suočava sa novim izazovima.

Naime, dotična Izabela Perez od Kastilje je navedena kao osma generacija od Zaide/Izabele. Problem se, međutim, pojavljuje već kod prve: Sanča Alfonsez, drugo dete Zaide/Izabele, rođena je negde 1101. ili 1102. godine (u hronikama i crkvenim knjigama zapisane su obe godine) a umrla prilično mlada, već 1125. godine. U porodičnom stablu, međutim, kao datum njenog rođenja navodi se 1154. ili 1155. godina, a kao godina smrti 1208. godina. Tako je njeno navodno rođenje smešteno preko pola veka nakon stvarnog rođenja ovog deteta, a njena smrt skoro osamdeset godina nakon smrti ove mlade žene. Istovremeno, navodi se da je ona rođena čak pola veka od smrti njene majke (1103) i oca (1109). Da li je ova greška učinjena slučajno?

Prava Sanča Alfonsez (1101/1102 – 1125) rodila je u braku sa Rodrigom Gonzalesom od Lare, kraljevskim namesnikom u provinciji Leon (Kastiljom i Leonom tada je vladala Sančina polusestra Uraka) tri ćerke: Elviru, Sanču i Uraku – sve tri za sedam godina koliko je prošlo od njene udaje (1118) do smrti (1125). Tri izabrana imena nisu bila slučajna: Elvira je bila Sančina mlađa sestra, tada još živa – kraljica Sicilije a Uraka polusestra.

Međutim, u porodičnom stablu koje citira Ekonomist, fiktivna Sanča Alfonsez (ona rođena 1154/55) rodila je jednog sina, Rodriga Rodrigeza od Lare, pri čemu se ne navodi ko je bio njegov otac. On je, tamo opet tako piše, imao ćerku Sanču. Tačno je da su se imena članova vladajućih porodica, i muška i ženska, u ranoj srednjovekovnoj Španiji često ponavljala. Ne možemo se, međutim, oteti utisku da se ovde ne radi o običnoj koincidenciji, već da su autori porodičnog stabla u stvari Sančinog muža predstavili kao njenog sina, a njihovu zajedničku ćerku kao njenu unuku. Motiv je, naravno, sasvim jasan, i identičan onom iz prethodne laži, o godinama Sančinog rođenja i smrti: u nedostatku primarnih istorijskih izvora bilo je neophodno pokriti period od nekih tri stotine godina, sa dovoljnim brojem generacija koje su nedostajale.

Ali, hajde da se vratimo datumima čija je verodostojnost potvrđena poveljama, hronikama i crkvenim knjigama srednjovekovne Španije: utvrdili smo da je Sanča Rodrigez de Lara, unuka Zaide/Izabele mogla biti rođena najkasnije 1125. godine, kada je umrla njena majka Sanča Alfonsez. Istovremeno, znamo da je Marija Huana de Padilja, ljubavnica kralja Petra “Surovog” od Kastilje i majka Izabele Perez od Kastilje koja se udala u Engleskoj, rođena 1334. godine.

Hajde da opet ostavimo po strani već hronične nekonzistentnosti u navođenju imena: majka Marije Huane de Padilja, baka Izabele Perez koja se udala u Engleskoj, nije se zvala Marija Fernandez de Henestroza, kako to navodi Ekonomistovo porodično stablo nego Marija Gonzales de Henestroza. Ona je rođena 1317. godine.

Suočavamo se, stalno, sa jednim mnogo ozbiljnijim problemom.

Između rođenja ove dve žene, Sanče Alfonsez (1125) i Marije Fernandez (1317) u istoriji je protekao period od dve stotine godina. U porodičnom stablu Ekonomista, ceo taj period pokriven je sa samo dve generacije: Aldoncom Gonzales Aldoncom Ramirez.

Podsetimo se: govorimo o vremenu u kojem je ljudski život, a naročito život žene, bio mnogo kraći nego danas – brojne epidemije kuge, visok stepen smrtnosti žena pri porođaju, praktično nepostojeća zdravstvena zaštita. Devojka se udavala već u četrnaestoj godini, žena od trideset godina je smatrana prilično starom, četrdesetu je malo koja doživela. Da je porodično stablo Ekonomista tačno, bilo bi neophodno da je svaka od dve Aldonce živela po sto godina – dva do tri puta duže od njihovih vršnjakinja.

Istina je, čini nam se, ovde prilično jednostavna: porodičnom stablu Ekonomista naprosto nedostaje dovoljno žena (ili, svejedno, muškaraca), za najmanje još tri ili četiri generacije, da bi se period od dve stotine godina dovoljno ubedljivo pokrio. Ti ljudi, jednostavno, ne postoje, i to je četvrta uzastopna, i izgleda najkrupnija, slabost u ovoj konstrukciji.

Kako je, dakle, bilo moguće da se ceo tok priče, sa početka XII veka odjednom prenese u početak XIV? Sanča Rodrigez de Lara, čukunbaba Marije Fernandez de Henestroza čija se unuka Izabela udala u Engleskoj 1372. godine, zaista je postojala, ali je rođena neutvrđene godine između 1166. i 1174. godine. Ćerka Zaide/Izabele, koja je nosila isto ime i prezime, rođena je 1101. ili 1102. godine. Ovih sedamdeset godina, koje stalno nedostaju u Ekonomistovom porodičnom stablu mogu se objasniti samo na jedan logičan način: u pitanju su dve potpuno različite osobe, istog ili vrlo sličnog imena, koje su živele u sasvim različitim vremenskim periodima.

Autori Ekonomistovog porodičnog stabla su toga savim svesni, i zato – od već pomenute Sanče Alfonsez u XII veku (čije su godine rođenja i smrti netačno navedene, bez obzira o kojoj od dve žene se radilo) pa sve do Ričarda od Kanisburga, rođenog pred kraj XIV veka, ni kod jedne druge osobe navedene u porodičnom stablu nema ni godina rođenja i smrti, ni podataka o oba njena roditelja. Kao što smo videli, sve te osobe su stvarno postojale, i svi ovi podaci su dostupni. Ali, da su i oni uneti u stablo, onda bi se pojavila već pomenuta rupa od sedamdeset godina i cela ova prevara bi postala isuviše očigledna.

Čak i da je Al-Muatamid zaista vodio poreklo od proroka Muhameda i njegove ćerke Fatime, čak i da je Zaida/Izabela bila njegova ćerka a ne snaja, njena unuka Sanča Rodrigez nije ona Sanča Rodrigez čija se čukununuka udala za Edmunda od Lenglija 1372. godine.

Ma koliko bi možda bilo zabavno da je britanska kraljica Elizabeta Druga zaista daleka rođaka svojih kolega, marokanskog kralja Muhameda VI i jordanskog kralja Abdulaha, ali i iranskog vrhovnog verskog vođe, ajatolaha Ali Hamneija, to jednostavno nije tačno.

 

IV

Naravoučenije (1): anatomija spina

02-carnevale-di-venezia-tiepolo

Spin kojim smo se danas bavili nije, međutim, uopšte umotvorina dvadeset prvog veka –  i to je objektivno najzanimljivije otkriće do kojeg smo došli u ovom malom istraživanju. Njega je prvi put pomenuo, još 1986. godine, britansko-američki finansijer, novinar, izdavač i samoproklamovani ekspert za genealogiju, Harold Bruks-Bejker, u privatnom pismu tadašnjoj premijerki Margaret Tačer.

Margaret je pismo odmah odložila u arhivu sa ostalim sličnim glupostima, verovatno se pri tome slatko nasmejavši – bila je to godina kada se ona bavila prvim ozbiljnijim privatizacijama javne infrastrukture, angažovanjem kraljevskog ratnog vazduhoplovstva u bombardovanju Gadafijeve Libije i pokušajima da otvori kanal pregovora sa IRA-om. Navodi u pismu, takođe, nisu zainteresovali nijedne britanske novine sredinom osamdesetih: bilo je to vreme kada su čak i one neozbiljne novine na Ostrvu bile dovoljno ozbiljne da tako nešto nikada ne bi ni pomislile da objave – o Ekonomistu da i ne govorimo. Ne zbog toga što bi ih neko proganjao ili tužio, nego zato što bi ih njihovi čitaoci ismejali i prestali da kupuju.

Harold Bruks-Bejker se ovom temom u narednih dvadesetak godina do mile volje zabavljao u krugu prijatelja, čitajući svoje pismo premijerki po klubovima za džentlmene i uz porto posle večera. Svi su ga shvatali samo kao odličnu zabavu. Onda je Harold umro, 2005. godine, a isto tako i Margaret Tačer, 2013. godine.

A 2018. godine, kada već više ni pošiljac ni primalac pisma nisu bili među živima da posvedoče o kontekstu u kojem su bizarni navodi izneti, sadržina pisma se, odjednom, ponovo pojavila, ovog puta prezentovana kao “najnovije naučno otkriće”.

Pričica je, dakle postojala, zatrpana negde pod hrpom sličnih gluposti: o Hitleru koji nije izvršio samoubistvo u bunkeru u Berlinu, nego i dalje živi pod lažnim imenom na nekom neodređenom i neodredivom mestu u Latinskoj Americi; o Merilin Monro koja se nije ubila u trenutku depresije nego je glavom platila ljubavnu vezu sa Kenedijem; o Vinstonu Čerčilu koji je istovremeno bio i sin srpskog kralja Milana Obrenovića i otac Josipa Broza Tita; o Slobodanu Miloševiću i Željku Ražnatoviću koji i danas žive, promenjenih fizionomija i pod lažnim imenima, u Moskvi i na Kipru.

Vreme postmoderne je sve ove pričice izvuklo iz opskurne zone u kojoj su se godinama i decenijama nalazile – zone urbanih legendi, rekla-kazala priča i kafanskih fantazmagorija – pod reflektore glavnih tokova istorije. Jer, što je danas nešto neverovatnije, u to se više veruje – baš zato što je neverovatno. Za Okamovu oštricu se valjda misli da je neka nova marka žileta?

Pod te reflektore glavnih tokova istorije ovakve pričice dolaze, između ostalog, i na stranicama listova kao što je londonski Ekonomist. Svakako, tema je isuviše intrigantna da ne bi mogla da proda bar jedan broj lista. Za naredni, biće već izmišljena, ili negde iskopana, neka druga.

U trci između elektronskih i štampanih medija, u opsesiji da se reaguje već u narednom minutu, i u terabajtima raznog materijala, naravno da nije moguće proveriti bilo šta. Fenomen lažnih vesti nije samo proizvod i oruđe državne propagande i nekih tajanstvenih, mefistofelski zlih, ljudi, već je i prirodna posledica automatizacije i tehnologizacije ljudskog saznanja.

Hajde da napravimo mali misaoni eksperiment: znamo da su Luterovih devedeset pet teza pokrenule nemačku Reformaciju, rasprave Džona Loka i Dejvida Hjuma Američki rat za nezavisnost, spisi Voltera i Rusoa Francusku revoluciju, a Lenjinove Aprilske teze Oktobarsku? U vreme kada je širenje, posedovanje, pa i samo čitanje nepodobnog teksta moglo da odvede na lomaču, a gotovo sigurno u zatvor, neki ljudi su sve te ideje ipak posedovali, čitali, prihvatali i širili dalje. Na kraju su u njih poverovali milioni.

Ali, da li bi takav efekat ovih tekstova bio moguć da je, u vremenima Lutera, Loka, Hjuma, Voltera, Rusoa i Lenjina, postojao internet? Šta bi se u tom slučaju uopšte sa njima desilo? Najverovatnije, Sveta Inkvizicija i svi feudalni evropski dvorovi ne bi imali nikakve potrebe da ih zabranjuju i uništavaju, a njihove autore i propagatore hapse ili spaljuju – naprosto bi ih zatrpali u velikoj masi mejnstrim budalaština gde ih niko ne bi ni primetio.

Na većinu problema i dilema savremenog sveta čovečanstvo već danas ima odgovore: oni su tu, oko nas, predstavljaju rezultate strpljivih istraživanja sprovedenih primenom naučnih metoda i godina preispitivanja i provera. Svi oni su već objavljeni u raznim knjigama i časopisima, na naučnim skupovima i konferencijama, na sajtovima, blogovima i tvitovima. Samo što ih niko ne primećuje: zatrpani su, kao što rekosmo, u velikoj masi mejnstrim budalaština. Baš kakva je bila i ova kojom smo se danas bavili.

Spin je, dakle, nužna posledica površnosti, karakteristike tako imanentne duhu ovog novog vremena u kojem živimo. Zašto bismo bilo šta istraživali detaljno, ako se time već pozabavio neki novinar u svom tekstu? Zašto bismo uopšte i pročitali bilo koji tekst, ako sve već možemo saznati iz njegovog naslova? Zašto bismo kliknuli na link, ako je dovoljno pogledati fotografiju ili karikaturu? Sve te radnje traže neko vreme, a mi nemamo dovoljno vremena. Mi moramo da već u narednom danu, ponekad i u narednom satu, trčimo za novim spinom, pa onda onim sledećim, i tako u nedogled.

Sučeljavanje argumenata, ta osnovna odlika intelektualaca još od Spinoze i Dekarta, zamenila je borba za utiske. Za stavove formirane na osnovu površnih, olako formiranih i visoko emocionalnih utisaka. Bez obzira da li se radi o Amerikancima ili Rusima; hrišćanima, muslimanima ili Jevrejima; vernicima ili ateistima; levičarima, liberalima, konzervativcima ili fašistima – novo vreme ne traži od nas da te pojmove razumemo, a još manje da kritički istražujemo oblike njihovog postojanja i međusobne interakcije u stvarnosti – dovoljno je samo, da ne kažemo dozvoljeno je samo, da o njima zauzmemo svoje stavove. Pri tome je sasvim svejedno da li će ti stavovi u nekom konkretnom slučaju biti pozitivni ili negativni – važno je samo da su oni čvrsti i neupitni. Što manje znamo o suštini stvari, to će i naši stavovi biti čvršći, manje upitni, manje podložni relativizaciji ili, ne daj bože, kompromisu.

Novo vreme ne voli razmišljanje, njemu su potrebni vojnici.

 

V

Naravočenije (2): o funkciji istorije u postmoderni

DanteDetail-e1472400258102

Engleska, nemačka ili holandska Elizabeta, francuska, španska ili italijanska Izabela, srpska, ruska ili bugarska Jelisaveta, mađarska Eržebet, češka Eliška ili turska Eliša – sve je to isto žensko ime, koje vodi poreklo od jevrejske Elišebe čije je originalno značenje, etimološki, bilo “Bog je moja zakletva”.

Videli smo kako je jedna muslimanska Zaida u toku svog, ne tako dugog, života postala hrišćanska Izabela. Osam vekova islamsko-hrišćanskih sukoba na Mediteranu poznaju još hiljade takvih, baš kao i hiljade obrnutih, primera. Kao što ih poznaju i na drugim delovima dugačke granice između dva sveta: od Portugalije i Španije, preko južne Italije, Grčke, istočne obale Jadrana, Balkana i Panonske nizije, pa sve do Karpata, ukrajinskih stepa, Krima i planinskih venaca Kavkaza.

Granica Islama i Hrišćanstva, u stvarnom životu, vekovima nije bila čvrsto povučena linija, a još manje zid koji se nije mogao preći – naprotiv, ona je bila jedan ceo svet za sebe, svet sa svojim običajima i pravilima, svojim slikarima i pesnicima, matematičarima i astronomima, kartografima i pomorcima, herojima i razbojnicima. I sa svojim ljubavnim pričama, naravno. Dve civilizacije jesu međusobno ratovale, ali su i učile jedna od druge, razmenjivale kulturna i naučna dostignuća, mešale uticaje, od poezije do arhitekture.

Tek negde posle Bitke kod Lepanta, na samom kraju XVI veka, dakle tek onda kada su veliki ratovi između dve civilizacije na Mediteranu konačno prestali, formiraju se moderni narativi – i kod hrišćana i kod muslimana podjednako i istovremeno – zasnovani na fikcijama o međusobnoj isključivosti. Teritorije, osvojene ili odbranjene svejedno, trebalo je dodatno konsolidovati – kulturno i duhovno. Najbolje oruđe za tu konsolidaciju bilo je brisanje svih sećanja na sličnosti i hiperbolizacija svake, pa i one najmanje, razlike.

Obe civilizacije su se zatvorile u sopstvene verske, kulturne i ideološke stereotipe. Granica koja je vekovima bila svet za sebe, sada je postala zid. U dva konzervativna društva, stanovništvo koje je živelo sa svake strane tog zida učvršćavalo je svoj sumnjivi identitet dodatnim radikalizmom. Periferija je postala najradikalnija u odbrani dominantne ideologije centra, centar je dodatnu potvrdu ispravnosti sopstvenog puta tražio, i nalazio, u radikalizmu periferije.

Tako su formirani i narativi: sveštenici su počeli da prepravljaju stare hronike, književnici da opisuju podvige heroja, slikari i vajari da ih idealizuju na platnima i u mermeru, arhitekti da projektuju nove i veće kupole crkava i minarete džamija, lingvisti da pedantno traže, i proteruju, tuđice u jezicima.

Upravo na takvim narativima su konačno oblikovane političke i kulturne elite ranih modernih država na Mediteranu – u Portugaliji, Španiji i Italiji, kasnije i u Grčkoj – na jednoj strani, i razvijene otomanske feudalne države na drugoj strani. Oni su kasnije, u devetnaestom veku, dodatno pojačani dominantno britanskim diskursom o tzv. Orijentalizmu – počev od Lorda Bajrona preko Lorensa od Arabije do Agate Kristi.

U drugoj polovini dvadesetog veka, na talasu dekolonizacije, masovnog ekonomskog i tehnološkog razvoja i globalizacije Evrope, u jednom trenutku je izgledalo da su ti narativi ipak stavljeni u arhivu istorije – baš kao što je, u to vreme, i Tačerka u svoju arhivu stavila pismo luckastog samoproklamovanog genealoga.

Međutim, vek u kojem danas živimo pokazuje da je to očekivanje bilo preuranjeno: današnja kriza Evrope je velikim delom posledica njene neuspele opsesije da svoj identitet pronađe ekskluzivno na hrišćansko-centričnim osnovama, baš kao što su i krize kroz koje prolaze Egipat, Turska, Pakistan, i mnoge druge islamske zemlje, posledica neuspeha da svoje identitete pronađu na osnovama ideje o kalifatu, mrtve već gotovo jedan vek.

Strah od migranata nije prevashodna rezultanta bezbednosnih ili finansijskih rizika nego osećaja kulturne i identitetske nesigurnosti, baš kao što je i strah od dominantnog Zapada, razvijan kroz sećanja na iskustva kolonijalizma i neokolonijalizma, proistekao iz istog takvog osećaja.

Na izvestan način, oba sveta ponovo proživljavaju jedan sličan proces: krizu modernizacije, ispoljenu kao krizu identiteta.

U tom kontekstu i treba tumačiti bizarno oduševljenje izazvano, kako na hrišćanskom Zapadu tako i na muslimanskom Istoku, ovom bizarnom pričicom o britanskoj kraljici Elizabeti kao direktnom potomku proroka Muhameda: ona je toliko zgodna za današnje iracionalno vreme, toliko se uklapa u ponovo preovlađujuće stereotipe, da bi je naprosto bilo potrebno izmisliti – da već nije, kao što smo videli, već decenijama postojala.

Jer, zamislimo za trenutak, šta bi se desilo čak i da je ova pričica potpuno tačna? Da li bi ona promenila išta, i u glavnim tokovima istorije i na glavnim tačkama mape koja predstavlja našu današnju stvarnost? Da li bi mogla da pruži bilo kakvo drugačije objašnjenje prošlih događaja ili da drugačije anticipira one buduće? Da li bi neko zaista, na osnovu nje mogao da pomisli kako bi se na Vestminsterskoj opatiji u Londonu moglo podići minare, kao pre šest vekova na Aja Sofiji u Carigradu, sa kojeg će hodža od Kenterberija pozivati vernike na molitvu?

***

Elvir

Ova priča posvećena je mom prijatelju Elviru Eminbegoviću iz Novog Pazara, jednom racionalnom čoveku u iracionalnim vremenima. Elvir za sebe ne misli da je potomak proroka Muhameda. Čak ni preko kraljice Elizabete…

Vezana pravda: Jeremić vs. Vučić, anatomija jedne parnice

bound_justice_5

“Pravda bez sile je nemoćna; sila bez pravde je tiranska.”
(Blez Paskal)

 

I

Uvodne napomene

Gandolfi_-_Allegory_of_Justice

Osmog juna ove godine, sudija Višeg suda u Beogradu, Sanja Agatonović, donela je rešenje kojim je tužbu građanina Vuka Jeremića podnetu protiv građanina Aleksandra Vučića, van ročišta, odbacila kao “nedozvoljenu”. Zašto smo stavili ove znake navoda, objasnićemo u daljem tekstu.

O ovom rešenju će, naravno, morati da se izjasni i drugostepeni, apelacioni sud – jer će tužilac, izvesno, uložiti žalbu na njega. Međutim, ovo rešenje se u međuvremenu već pojavilo na društvenim mrežama i o njemu su već počele brojne rasprave.

Te rasprave su, pre svega, političke prirode – što je sasvim normalno, imajući u vidu da se i tužilac i tuženi, prilično intenzivno, poslednjih nekoliko godina bave politikom.

Pa ipak, bez obzira što se i sam autor ovog teksta, češće nego što bi i sam to voleo, bavi političkim temama, ovaj tekst neće biti samo još jedna od uobičajenih političkih rasprava. Mnogo veći profesionalni izazov, objektivno, predstavlja nešto drugo – pravna analiza rešenja sudije Agatonović.

Zašto? Iz dva osnovna razloga.

Najpre, zato što je u savremenoj pravnoj praksi u Srbiji dosta teško naći jednu sudsku odluku u kojoj je postupajući sudija učinio više povreda raznih propisa – ustava, međunarodnih ugovora i zakona – nego što je to koleginica Agatonović učinila u ovoj odluci.

I drugo, zato što je, pored povreda pozitivnih propisa, i procesnih i materijalnih, u obrazloženju ovog rešenja učinjeno i nekoliko kardinalnih formalnologičkih grešaka.

Za potrebe ovog teksta, sve te greške podelili smo u pet osnovnih grupa, koje ćemo analizirati, jednu po jednu, u daljem tekstu:

1. Greške koje proizilaze iz pogrešne primene odredaba Zakona o parničnom postupku (ZPP).

2. Greške koje proizilaze iz pogrešnog shvatanja odredbi o imunitetu, sadržanih u Zakonu o predsedniku Republike (ZPR) i Zakonu o Narodnoj skupštini (ZNS).

3. Greške koje su rezultat nepoznavanja, ili nerazumevanja, nadležnosti koje je Ustav predvideo za instituciju predsednika republike.

4. Greške koje proizilaze iz pogrešne primene odredbi Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) o primarnoj i supsidijernoj odgovornosti države za štetu.

5. Greške koje su rezultat nepoznavanja odredbi o ljudskim pravima, predviđenim Ustavom Republike Srbije i međunarodim konvencijama čiji je član Republika Srbija.

***

Pre nego što počnemo sa analizom tih grešaka podsetimo čitaoce na činjenice ovog slučaja.

Dana 25. maja ove godine građanin Aleksandar Vučić je, na pitanje novinara TV Pink, izjavio sledeće:

“U Sjedinjenim Američkim Državama uhapšeni su ljudi poznati kao bliski saradnici Vuka Jeremića, a među kojima su, kako navode njihovi mediji, bliski saradnici Vuka Jeremića i njegove organizacije CIRSD, reč je ozbiljnoj međunarodnoj bandi lopova predvođenoj Jeremićem. To smo znali, nije to od juče. Uplaćivane su pare od stranih ambasada, a videćete šta će tu da se ispetlja i o čemu se radi i ko će svirati klavir, te lopove i secikese ostavite po strani…”

Građanin Jeremić je, preko svojih pravnih zastupnika, podneo tužbu za naknadu nematerijalne štete, 1. juna ove godine.

Sud je bio dužan da tužbu dostavi tuženom na odgovor, zakaže glavnu raspravu na kojem bi tuženi bio u mogućnosti da iznese dokaze za tvrdnje koje su predmet spora, da zatim proceni kvalitet tih dokaza, primeni važeće materijalno pravo na okolnosti ovog konkretnog slučaja i da izrekne presudu, na koju bi nezadovoljna strana imala pravo žalbe drugostepenom sudu.

Umesto svega toga, sudija je donela rešenje koje ćemo danas analizirati.

 

II

Procesnopravne greške

lady-justice-awakens-odin

U rešenju o odbacivanju tužbe, postupajući sudija je navela da je ona nedozvoljena. Ovde se uočava prva formalna greška: Zakon o parničnom postupku navodi slučajeve u kojima je tužba nedopuštena, pojam “nedozvoljenosti” koji je upotrebljen u tekstu rešenja nije poznat u zakonu – sve tužbe su dozvoljene, naime, ali postoje slučajevi u kojima one nisu dopuštene.

Međutim, problem ovde nije samo jezičke prirode, mnogo je ozbiljniji. Naime, ovo rešenje je doneto u postupku tzv. prethodnog ispitivanja tužbe, predviđenom članom 294 ZPP. Ovde imamo dva ozbiljna problema – prvi se tiče osnova za odbacivanje tužbe, a drugi procedure u kojoj je ta odluka o odbacivanju doneta.

Najpre, razlog naveden u obrazloženju rešenja (navodni imunitet predsednika republike – o tome će biti više reči kasnije) uopšte nije naveden među sedam razloga za odbacivanje tužbe koje predviđa čl. 294 ZPP.

Smatramo da je na ovom mestu korisno da citiramo prvi stav čl. 294 ZPP i čitaoca podsetimo na svih sedam razloga:

“Sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da:
1) odlučivanje o tužbenom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost (član 16);
2) je tužba podneta neblagovremeno, ako je posebnim propisima predviđen rok za podnošenje tužbe;
3) o istom zahtevu već teče parnica;
4) je stvar pravnosnažno presuđena;
5) je u istoj stvari zaključeno sudsko poravnanje;
6) ne postoji pravni interes tužioca za podnošenje tužbe iz člana 194. ovog zakona;
7) je tužba nerazumljiva ili nepotpuna.”

Dakle, rešenje je doneto pozivanjem na osnov koji u zakonu uopšte ne postoji. O pitanju imuniteta sudija je bila dužna da se izjasni kao o materijalnom pitanju, dakle u presudi donetoj po okončanju glavne rasprave (ako bi u toj raspravi pravni zastupnici tuženog uopšte istakli taj prigovor), a ne kao o procesnom pitanju, rešenjem.

Druga povreda zakona učinjena u rešenju sudije Agatonović tiče se stava 2 člana 294 ZPP u kojem se navodi sledeće:

“Pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe iz razloga propisanih u stavu 1. ovog člana, sud je dužan da održi ročište na kome će tužiocu omogućiti da se izjasni o odbacivanju tužbe.”

Ovo ročište nikada nije sazvano i tužiocu, građaninu Jeremiću i njegovim pravnim zastupnicima je izjašnjavanje o odbacivanju tužbe onemogućeno.

U obrazloženju rešenja postupajući sudija konstatuje da:

“…tužba u ovoj pravnoj stvari nije odbačena kao nerazumljiva ili nepotpuna, niti postoje drugi razlozi za odbačaj tužbe propisani odredbom člana 294 stav 1, tačka 1-7 navedenog Zakona o parničnom postupku … već je tužba u ovoj pravnoj stvari odbačena kao nedozvoljena, odnosno nedopuštena, zbog neutuživosti.”

I, moramo da priznamo, ovo jeste jedna poprilično bizarna, svakako cinična, ali i ipak pomalo duhovita konstrukcija: sudija najpre priznaje da rešenje nije zasnovano ni na jednom zakonskom osnovu, a onda – baš zbog toga – i da stranka u postupku ne može da koristi procesno pravo koje bi inače mogla da koristi, da se sudija pozvao na osnov koji postoji u zakonu.

Umesto zakonskog osnova, sudija Sanja Agatonović izmislila je institut koji ne postoji u ZPP – kao ni u jednom drugom zakonu, uostalom – institut tzv. “neutuživosti”.

 

III

Pogrešno shvatanje odredaba o imunitetu

imunitet

Član 119 Ustava Republike Srbije i član 11 Zakona o predsedniku Republike predviđaju imunitet predsednika Republike u gotovo istovetnom tekstu:

“Predsednik Republike uživa imunitet kao narodni poslanik.
O imunitetu predsednika Republike odlučuje Narodna skupština.”

Jedina razlika između dva člana je u tome što član 11 ZPR dodatno propisuje da o imunitetu predsednika Republike Narodna skupština odlučuje tzv. apsolutnom većinom, odnosno većinom glasova svih narodnih poslanika (126). Međutim, s obzirom da se ovo pitanje nije ni postavilo u radu Narodne skupštine (niti bi, bar povodom ove tužbe koju danas analiziramo, i moglo da se postavi), tu razliku u tekstu dve norme možemo u daljoj analizi da zanemarimo.

Ono što je, međutim, na ovom mestu vrlo važno istaći to je očigledna namera ustavotvorca (i zakonodavca) da izjednače imunitet predsednika i narodnog poslanika – kako u pogledu opsega tog prava, tako i u pogledu njegovog kvaliteta, ali i svih ostalih pravnih standarda koji se na ovaj institut primenjuju.

Dakle, mutatis mutandis, na imunitet predsednika Republike primenjuju se sve norme koje su predviđene za imunitet narodnog poslanika u Zakonu o Narodnoj skupštini.

Drugim rečima, to znači da se član 119 Ustava i član 11 ZPR ne mogu tumačiti odvojeno od člana 38 Zakona o Narodnoj skupštini koji bliže uređuje opseg imuniteta narodnog poslanika, slučajeve u kojima se on primenjuje, kao i postupak koji se u takvim slučajevima primenjuje.

Zašto je, međutim, sudija Sanja Agatonović propustila da u obrazloženju svog rešenja uopšte pomene član 38 ZNS? Zato što odredba tog člana ruši celu konstrukciju njenog obrazloženja, i to dvostruko.

Najpre, ona tu konstrukciju ruši u odredbi stava 3:

“Narodni poslanik koji se pozvao na imunitet ne može biti pritvoren, niti se protiv njega može voditi krivični ili drugi postupak u kome se može izreći kazna zatvora bez odobrenja Narodne skupštine.”

Dakle, stav 3 člana 38 ZNS isključuje primenu imuniteta za narodnog poslanika (pa samim tim i za predsednika Republike) u svim postupcima u kojima se ne može izreći kazna zatvora. Prema tome, isključuje je, expressis verbis, u parničnom postupku.

Na ovom mestu, možda, nije na odmet podsetiti i na slučaj jednog od bivših predsednika Republike, Borisa Tadića, koji je krajem 2009. godine odgovarao pred sudijom za prekršaje (radilo se o ispijanju šampanjca – dakle, alkoholnog pića – u svečanoj loži posle pobede fudbalske reprezentacije Srbije u nekoj utakmici) iako se u tom postupku, i za taj prekršaj, mogla izreći i zatvorska kazna (do 60 dana). Boris Tadić se nije pozvao na imunitet, Narodna skupština mu taj imunitet nije uspostavila svojom odlukom, a sudija za prekršaje – za razliku od sudije Višeg suda u Beogradu – nije smatrao da je njegov posao da se time bavi.

Ovde dolazimo i do druge tačke u kojoj član 38 ZNS ruši konstrukciju rešenja Višeg suda u Beogradu: ne samo da za parnični postupak nikakav imunitet nije predviđen, nego se na njega niko – od zakonom ovlašćenih učesnika – nije (čak ni pogrešno) pozvao.

Građanin Vučić nije – jer mu tužba nije ni dostavljena – a Narodna skupština takođe nije (jer ona to može da učini, po sopstvenoj inicijativi tek ako narodni poslanik ili predsednik, iz bilo kog razloga, propusti da to učini, a Skupština proceni da je ipak oportuno da se u konkretnom slučaju imunitet primeni).

Ako se subjekti, koji su zakonom ovlašćeni da vrše određeno pravo, ne pozovu na isto, onda njihovu volju ne može da zameni logiciranje sudije.

Pretpostavimo, na primer, da sudija Agatonović vodi parnicu u kojoj tužilac traži novčano potraživanje koje je zastarelo, a tužena strana propusti da istakne prigovor zastarelosti, ili u odgovoru na tužbu ili u glavnoj raspravi?

Po logici rešenja o kojem danas raspravljamo, ona bi, verovatno, umesto tuženog, sama isticala procesne prigovore i tako se, od sudije, pretvorila u njegovog pravnog zastupnika.

 

IV

Nepoznavanje nadležnosti predsednika Republike

Justice2

Ozbiljna manjkavost ovog rešenja je i očigledno nepoznavanje, ili možda nerazumevanje, nadležnosti predsednika Republike, utvrđenih članovima 111-113 Ustava i 18-22 ZPR.

Naime, nije sve što građanin Vučić kaže u svojim – sada već gotovo svakodnevnim – javnim istupima, vršenje funkcije predsednika Republike. Od početka nije bilo, a sada, na početku druge godine njegovog “mandata” to je sve manje.

Mnogo onoga što kaže je zapravo rečeno u vršenju funkcije predsednika političke stranke, mnogo su sasvim lične, ponekad racionalno vrlo teško objašnjive, fantazmagorije, opservacije, patetična samosažaljenja, loše metafore.

Ono što, u svakom slučaju, nije nadležnost predsednika, to su uvrede i pretnje upućene drugim ljudima, iz političkih, ličnih ili bilo kojih razloga. Jedna od tih uvreda je, uostalom, i predmet tužbe građanina Jeremića.

U ovom konkretnom slučaju, utvrđivanje da li je građanin Jeremić u inostranstvu učinio neko krivično delo ili nije, ne samo da nije u nadležnosti predsednika Republike, nego nije u nadležnosti bilo kog državnog organa Republike Srbije.

Prema opštim pravnim pravilima za rešavanje sukoba zakona, lex loci delicti commissi (zakon mesta gde je delo učinjeno) i forum delicti commissi (sud gde je delo učinjeno) za to su nadležni organi država u kojima je građanin Jeremić učinio (ili nije učinio) određeno delo – SAD, Kine, neke afričke države, bilo koje zemlje – ali ne Republike Srbije.

Jer, kao što je iz okolnosti slučaja očigledno, na teritoriji Srbije on nije preduzeo nijednu radnju koja bi mogla da bude povezana sa ovim slučajem. To je očigledno već i iz činjenice da nijedan javni tužilac u Srbiji ne vodi postupak protiv građanina Jeremića.

Građanin Vučić je, dakle, bio dužan da utvrdi da li se protiv građanina Jeremića vodi neki postupak (u bilo kojoj jurisdikciji) i da zatim – ako se ispostavi da se takav postupak negde vodi – sačeka da se on pravnosnažno okonča.

Tek onda bi mogao da, zakonito, komentariše njegov ishod. Komentari koje je on dao 25. maja ne samo da su preuranjeni, zasnovani na nekakvim privatnim i tajnim izvorima, i da krše pretpostavku nevinosti, nego predstavljaju i direktno mešanje u pravosudne postupke koji se vode u drugim državama.

Takvi komentari, potpuno nezavisno od štete koja je tom prilikom prouzrokovana građaninu Jeremiću, predstavljaju i ozbiljan diplomatski skandal i narušavaju ugled Republike Srbije.

Sad ćete me, verovatno, pitati: a zašto je sve to uopšte važno? Zar nismo već konstatovali da je sudija dva puta pogrešno primenila odredbu člana 294 ZPP, da je pogrešno shvatila pravnu prirodu imuniteta (koji se ne primenjuje na postupke u kojima se ne može izreći zatvorska kazna) kao i da se na taj imunitet neovlašćeno pozvala (jer je članom 38 ZNS tačno određeno ko se na imunitet može pozvati, i kada)? Jesmo.

Važno je, međutim, iz jednog drugog razloga. Ako je sudija, recimo, pomislila da je baš sve što građanin Vučić kaže – bilo kada, o bilo čemu i bilo kome – vršenje njegove ustavne funkcije, onda mi imamo ozbiljan problem.

Nema ga više građanin Jeremić, nego ga imamo svi mi. Jer, po toj logici bi sutra i neko mnogo ozbiljnije kršenje zakona od strane građanina Vučića nego što je to bila ova uvreda (na primer, neko krivično delo) neki drugi sudija mogao da podvede pod “vršenje funkcije predsednika Republike”.

Ovo ne navodimo samo zarad intelektualnog egzibicionizma – nedavni događaji u SAD su sasvim jasno pokazali da postoje određeni profili ličnosti (a njima, izgleda, pripadaju i Aleksandar Vučić i Donald Tramp) koji su skloni kršenju zakona, a potom zaklanjanju državom koju čine svojom saučesnicom – ili taocem, svejedno.

Baš zato je vrlo važno da se uspostavi precizan pravni standard: vršenje funkcije predsednika su samo oni akti i radnje, kao i komentari i izjave o njima, koji se odnose na vrlo uzak krug pitanja tačno određenih ustavom i zakonom. Sve drugo nije državni, nego politički, ili čak sasvim lični diskurs.

 

V

Pogrešna primena Zakona o obligacionim odnosima

images (81)

Malu digresiju u prethodnom odeljku napravili smo kao uvod u ovaj. Naime, iz suštinskog nerazumevanja nadležnosti predsednika Republike, sudija Sanja Agatonović je ušla u narednu grešku – u pogrešnu primenu odredaba Zakona o obligacionim odnosima o odgovornosti države za štetu.

Navodeći član 172 ZOO, po kojem: “Republika Srbija, kao pravno lice, odgovara za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju, ili u vezi sa vršenjem, svoje funkcije”, a odamah potom i pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 15. marta 2007. godine u pogledu građanskopravnog imuniteta, postupajući sudija ulazi u novi krug formalnologičkih problema.

Naime, odgovornost države za štetu koju pričine njeni službenici trećim licima uvedena je u ZOO upravo radi zaštite tih trećih lica (oštećeni će štetu uvek lakše naplatiti od države nego od njenog službenika) dok se navedno pravno shvatanje Građanskog odeljenja VSS odnosi na štetu koju sudija prouzrokuje trećem licu nezakonitom presudom.

Jedno sa drugim, zaista, nema nikakve veze. A sa ovim sporom, i sa tužbom građanina Jeremića protiv građanina Vučića za naknadu štete, nema veze ni jedno, ni drugo. Nikakve.

Citirani član ZOO bi se, sasvim jasno, mogao primeniti u slučaju da je vozač građanina Vučića udario u kola građanina Jeremića i na njima prouzrokovao štetu. Građanin Jeremić bi u tom slučaju mogao da tuži Republiku Srbiju, čiji je vozač službenik, zaposlen na radnom mestu vozača, i čiji je redovni posao da vozi njeno vozilo.

Citirano pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije bi se, sasvim jasno, moglo primeniti da je građanin Jeremić pretrpeo štetu nezakonitom odlukom nekog sudije (evo, na primer, baš u ovom slučaju o kojem danas raspravljamo). I u tom slučaju bi građanin Jeremić, kao i u prethodno navedenom primeru vozača, mogao da tuži Republiku Srbiju čiji mu je službenik – u ovom slučaju sudija – svojom nezakonitom radnjom naneo štetu.

Ali, građanina Aleksandra Vučića Republika Srbija nije zaposlila da vređa druge građane, preti im i laže o njima – to nije njegov posao kao službenika Republike. Nije ga, isto tako, zaposlila ni da sudi građanima.

Uvrede, pretnje, laži, i presude donete na konferencijama za štampu i improvizovanim “obraćanjima” mogu, dakle, da budu sve drugo – njegov politički cilj, njegova lična opsesija, izraz njegove mentalne labilnosti – sve to mogu da budu, samo njegov posao ne mogu da budu.

Za takve radnje on ne uživa nikakav imunitet i za onu štetu koju građanin Vučić pričini trećim licima, postupcima i radnjama koje nisu njegov posao, ne može odgovarati Republika Srbija, nego mora odgovarati on sam.

Nema, prema tome, nikakve razlike između nematerijalne štete koju je građanin Vučić prouzrokovao građaninu Jeremiću svojim odgovorom na pitanje “novinara” TV Pink i materijalne koju bi mu prouzrokovao ako bi, recimo, došao u njegov stan i razbio mu televizor.

U oba slučaja, naime, preduzeta radnja bila bi izvan njegove nadležnosti. To, na žalost, sudija Sanja Agatonović nije bila u stanju da shvati.

 

VI

Kršenje odredbi Ustava i međunarodnih konvencija o ljudskim pravima

Justice

Ozbiljan problem sa rešenjem koje analiziramo je i implicitna kolizija sa kogentnim normama Ustava kojima se štite ljudska prava.

Obrazloženje ovog rešenja je direktnoj koliziji sa odredbama članova 21 (“Zabrana diskriminacije”), 25 (“Nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta”), 32 (“Pravo na pravično suđenje”) i 36 (“Pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo”) Ustava Republike Srbije.

Iz istih razloga, obrazloženje direktno krši i članove 6 tačka 1 (“Pravo na pravično suđenje”), 8 (“Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života”), 9 tačka 1 (“Sloboda misli, savesti i veroispovesti”), 10 (“Sloboda izražavanja”), 13 (“Pravo na delotvorni pravni lek”) i 14 (“Zabrana diskriminacije”) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, od 4. novembra 1950. godine.

Naime, ako bismo osnovnu tezu spornog rešenja Višeg suda u Beogradu razvili do krajnjih konsekvenci, zaključak bi bio sasvim jasan, i prilično zastrašujući: građanin Aleksandar Vučić može potpuno nekažnjeno da priča šta god želi o bilo čemu i bilo kome, ne vodeći računa o istinitosti onoga što govori.

Pri tome, on ne samo da može da iznosi negativne vrednosne sudove (što i nije sporno – ni sud većine građana Srbije o njemu nije ništa bolji nego njegovi o njima) nego i činjenične neistine, odnosno laži.

Za sve što bi rekao, ne bi snosio nikakvu odgovornost, odnosno – po logici sudije Agatonović – svu štetu koju bi treća lica pretrpela zbog njegovih uvreda i laži morala bi da nadoknadi Republika Srbija kao pravno lice.

Građanin Vučić bi bio zaštićen čak i time što sud njemu ne bi dostavio nijednu tužbu na odgovor – bez obzira što bi taj odgovor pisali njegovi advokati.

U takvoj orvelijanskoj distopiji, posao sudije ne bi ni bio da utvrdi činjenično stanje i na njega primeni važeće materijalno pravo, nego da nađe najlakši način na na koji će tužbe protiv građanina Vučića danas, a ko zna protiv koga sve ne sutra, biti odbačene pre nego što postupak dokazivanja uopšte i započne.

 

VII

Zaključak: mračno lice orvelijanske distopije

images (82)

Rešenje sudije Višeg suda u Beogradu, Sanje Agatonović, kojim je građaninu Vuku Jeremiću uskraćena sudska zaštita od uvreda kojima ga je izložio građanin Aleksandar Vučić – ako postane pravnosnažno – samo će formalno potvrditi ono što svaki pravnik u Srbiji već dobro zna, a mnogi naši građani koji nisu pravnici, već osećaju: da u ovoj zemlji, u dvadeset prvom veku, postoje ljudi koji su iznad zakona.

Nije ovde problem samo u tome što istorija, gotovo uvek, sve one koji se zaborave, pa u nekom momentu pomisle da su stvarno iznad zakona, na kraju brutalno stavi izvan zakona.

Problem je mnogo širi, i obuhvata odnos građanina prema državi u celini. Ako je jedan čovek iznad zakona, zašto to ne bi mogao da bude i neki drugi? Po toj logici, svako ko ima dovoljno naoružanih ljudi oko sebe, ili dovoljno novca, ili podršku nekoga dovoljno moćnog, može pomisliti da je iznad zakona?

Temelji društvenog ugovora na kojima je jedno ljudsko društvo organizovano u državu – jednakost svih i svakoga pred zakonom – narušeni su.

Zašto bi bilo ko onda došao u sud da traži pravdu, ako tu pravde u sudu nema? Kako ćemo sprečiti ljude da pravdu, koju neće naći u sudu, ne ostvaruju novcem, pištoljem, sastankom u nekoj ambasadi, članstvom u nekoj političkoj stranci?

Zbog toga bi bilo jako važno da se sada desi nekoliko stvari:

Prvo, da apelacioni sud u drugostepenom postupku poništi ovo rešenje.

Drugo, da pravnička javnost Srbije bude jedinstvena, i da svako od nas – ne više zarad ove ili one stranke ili ideologije, nego zarad časti naše profesije – objasni onim svojim sugrađanima koji nisu pravnici koliko je ovo težak, i opasan, presedan.

I treće, da se profesionalna odgovornost sudije Sanje Agatonović ispita u odgovarajućem disciplinskom postupku, da se tom prilikom utvrdi koliko su greške koje je učinila zaista rezultat neznanja, a koliko straha ili nekih, možda, spoljnih uticaja – te da se, zavisno od rezultata ovog postupka, preduzmu odgovarajuće mere, kako se ovakav pravni skandal, nikad više, ne bi ponovio.

A na kraju ovog teksta, koleginici mogu samo da savetujem da ponovo uzme udžbenike iz ustavnog, obligacionog i građanskog procesnog prava; kad ih već nije dovoljno pažljivo čitala onda kada joj je bilo vreme za to.

***

VRV

Ovaj tekst posvećen je mojoj profesorki na Pravnom fakultetu u Beogradu, dr Vesni Rakić Vodinelić, kod koje sam 1985. godine položio ispit iz Građanskog procesnog prava. Iako se nikada, za narednih trideset godina, nisam bavio u praksi ovom granom prava, i danas časove koje nam je Vesna tada držala smatram važnim – jer smo na njima naučili kako da mislimo kao pravnici.

***

Objavljeno 22.06.2018. na portalu mojizbor.info

https://mojizbor.info/2018/06/odbacena-jeremiceva-tuzba-protiv-vucica/

Let iznad kukavičjeg gnezda

1024px-Philippe_Pinel_à_la_Salpêtrière“Činjenica je, sve se to desilo zbog jednog čudnog čoveka – jednog ludaka – koji je nekako sebi utuvio u glavu da je pronašao bolji sistem vladavine od bilo kog o kojem se ikada ranije čulo – ludačke vladavine.”

(Edgar Alan Po, “Sistem profesora Kathrana i doktora Perhana”, 1845.)

 

Svaki put kada sretnemo nekog ko se, isuviše razmetljivo i agresivno, predstavlja kao doktor koji zna sve terapije, moramo da se zapitamo: da li je on možda bolesnik koji je pobegao iz svoje sobe?

“Sistem doktora Kathrana i profesora Perhana” je kratka, crnohumorna priča koju je Edgar Alan Po objavio 1845. godine u časopisu “Grahams Magazin” u Filadelfiji:

https://poestories.com/read/systemoftarr

Iako se radnja dešava u izmišljenoj duševnoj bolnici, Maison de Sante, na neodređenom mestu u južnoj Francuskoj, ova Poova priča čekala je punih sedam meseci pre nego što ju je tadašnja američka cenzura prihvatila za objavljivanje.

Neimenovani pripovedač, u prvom licu, opisuje čudno veče koje je proveo u jednoj privatnoj ludnici, u zabačenom zamku.

Iako je u Parizu slušao o tzv. “umirujućoj metodi”, kojom se mentalna oboljenja tamo leče tako što se podstiče da se razviju do apsurda, pripovedaču na samom dolasku domaćin – doktor Melar – saopštava da je ona napuštena, jer nije dala rezultate. Bolesnici su, kaže on, ponovo zaključani u svojim ćelijama, pod strogom stražom.

Na večeri koju doktor Melar priređuje za svog gosta – i koja je centralni deo ove kratke priče – preko dvadeset gostiju, doktorovih prijatelja, opisuje slučajeve raznih bivših bolesnika koji su umislili da su nešto drugo – petao, čajnik, magarac, flaša šampanjca, čigra – a potom verno ponavlja njihova ponašanja.

Suviše verno, postaje od jednog momenta sumnjivo posetiocu, kojeg ne napušta čudan utisak bizarnosti cele te situacije u kojoj se zatekao.

Veliki majstor priče, Edgar Alan Po, na samom kraju otkriva ono na šta je čitalac naveden da posumnja od samog početka: bolesnici su preuzeli vlast u ludnici a osoblje zaključali u svoje bivše ćelije, kao bolesnike. Spoljni svet je tu obmanu prihvatio.

Doktor Melar, takođe zatvoren sa svojim osobljem, oslobođen je od pacijenata koji su preuzeli vlast tek kad je i sam poludeo, i tim činom ludila se kvalifikovao da (ponovo) bude upravnik ove psihijatrijske bolnice.

Paradoks ove priče je višeslojan: najpre, on pokazuje koliko je tanka, i zamagljena, granica između normalnosti i ludila; ali takođe, kako se vlast (pozicija upravnika) može izgubiti u normalnosti, a povratiti u ludilu; i konačno, koliko je spoljni svet lako u stanju da prihvati bilo koju laž, ako ta predstava odgovara njegovim predrasudama ili interesima.

Metaforičnu priču Edgara Alana Poa treba zato pročitati sa pažnjom jer su njena upozorenja univerzalna: van prostora i van vremena.

Zato, svaki put kada oko sebe sretnemo nekoga ko se, isuviše razmetljivo i agresivno, predstavlja kao doktor, koji je postavio sve naše dijagnoze i predvideo sve terapije, moramo da se zapitamo: da li je on stvarno doktor ili je, možda, bolesnik koji je nekim čudom pobegao iz svoje bolničke sobe?

***

Objavljeno 27.06.2017. na portalu mojizbor.info:

https://mojizbor.info/2017/06/the-system-of-dr-tarr-and-prof-fether/

Fajnenšel Tajms o Srbiji: demontaža mita (15. maj 2018)

FT

 

“Istorija … se presipa od avanturista, kojima harizma nije nedostajala, koji su imali ograničeno shvatanje Države ali ekstremno široko shvatanje svoje sopstvene koristi, koji su želeli da uspostave svoju privatnu moć bauljajući preko parlamenata, pravosuđa i ustava, deleći usluge svojim ličnim dvorjanima i (ponekad) kurtizanama, identifikujući svoja sopstvena zadovoljstva sa interesima šire zajednice.”

(Umberto Eko)

 

Na ove reči Umberta Eka, izgovorene u jednom od njegovih poslednjih intervjua (za francuski L’Espresso, 2009. godine) pomislio sam kada je prekjuče londonski Fajnenšel Tajms, posle dužeg vremena, objavio jedan dug i ambiciozan tekst o Srbiji. Nedavno, tekst slične dužine i ambicija, objavljen je u ovom listu i o Makedoniji.  Autori dva teksta – da počnemo ovaj komentar jednom malom pikanterijom – su rođena braća, Toni i Lajonel Barber, nadasve zanimljive osobe.

Sa tekstovima koji bi narednih meseci trebalo da uslede o nekim drugim balkanskim državama, i ovaj jučerašnji je još jedan u nizu pokušaja buduće bivše članice EU da zadrži “meku moć” na području između Evrope i Orijenta, i onda kad više ne bude bila deo briselske porodice. 

Beogradska štampa je, sa nepodnošljivom lakoćom površnosti baš kao i u drugim sličnim situacijama, prenela samo one delove teksta koji su joj se učinili dovoljno pikantnim. Baš kao i u drugim sličnim situacijama, to ni ovaj put nisu bili oni najvažniji delovi.

Najpre, tekst nije “intervju sa Aleksandrom Vučićem” kako su obmanuti čitaoci režimskih tabloida – doslovno, u masi od čak dve i po hiljade reči, citirano je šest njegovih rečenica. 

Pored Vučića, novinarski tim FT razgovarao je i sa patrijarhom Irinejem, gradonačelnikom Beograda Sinišom Malim, profesorkom Danicom Popović, bivšim ministrom Sašom Radulovićem, šeficom pregovaračkog tima sa EU, Tanjom Miščević i direktorom festivala EXIT, Dušanom Kovačevićem. 

Citiran je čak i jedan “ekspert” koji je – iz razloga bezbednosti, kako piše – želeo da ostane anoniman. Dobro, međunarodni novinarski standard je da, u jednom tekstu, mogu da budu najviše dva anonimna izvora. 

Međutim, već i na prvi pogled, ne mogu da se otmem utisku da su svi navedeni sagovornici, po ko zna koji put, samo ponovili ono što i inače stalno govore. Ništa, zaista, čitalac neće bitno saznati ni od jednog sagovornika FT u ovom tekstu, uključujući tu, naravno, i Vučića. 

Sagovornici su, hajde da nastavim da sa vama delim ovaj moj utisak, poslužili samo kao dresing za salatu – sa dresingom je salata svakako ukusnija, ona deluje onako “šik”, ali se dresing sam, bez salate, ne može pojesti. 

Salata su, u ovom slučaju, poruke koje su čitaocu upućene u komentarima autora teksta. Poruke koje će on, zavisno od svog poznavanja materije i razumevanja načina na koji FT funkcioniše, moći da dešifruje u većoj ili manjoj meri. 

Tim dešifrovanjem ćemo se baviti u našem današnjem komentaru. I zato je važno da se čitalac najpre upozna sa integralnim tekstom u originalu:

https://www.ft.com/content/286fadc4-5444-11e8-b3ee-41e0209208ec?accessToken=zwAAAWNrt-0wkc8ob63EVEQR6NOz7kHgIJII7A.MEUCIHmW9o_JcmT72Yco0hDnhZ3qOj_cM6ZHIg2Nr88MzRHNAiEA-c3l_0muPBwmqHIpELMAN3uN_MFXUilu0BYWYbBUxYk&sharetype=gift

Četiri su centralne poruke koje Fajnenšel Tajms šalje svojim čitaocima (a oni, kao što znamo, pretežno nisu u Srbiji) jučerašnjim tekstom.

***

Prva je prognoza: režim Aleksandra Vučića suočen je sa ozbiljnim bezbednosnim rizicima. Ovom porukom, pomalo proročanski, i počinje sam tekst: citira se jedna Vučićeva rečenica, navodno “izrečena šapatom” na balkonu zgrade Predsedništva Srbije, da su odatle 1903. bačena iskasapljena tela kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, a potom i njegova – kako list navodi “melodramatična” – konstatacija da “nijedan Aleksandar koji je bio na vlasti u Srbiji nije preživeo tu svoju vlast.” 

Na stranu sada nekrofilna trivijalnost samog primera, koji se kao nekakav srednjovekovni danse macabre provlači kroz niz Vučićevih javnih istupanja prethodnih godina i verovatno zavisi od njegovog psihičkog stanja u trenutku u kojem vodi neki razgovor. Očigledno, to stanje je promenljivo.

Na stranu čak i dve kardinalne istorijske greške koje je tom prilikom učinio. Prvo, zgrada u kojoj se dogodio regicid 1903. godine nije zgrada u kojoj su bili novinari FT (ona prava je srušena još pre Drugog svetskog rata) a to što se Aleksandar Vučić verovatno seća TV serije “Kraj dinastije Obrenović” iz devedesetih godina (u kojoj je scena snimljena na tom balkonu) ne znači da se ta scena stvarno na njemu i dogodila. 

Drugo, knez Aleksandar Karađorđević, koji je Srbijom vladao šesnaest teških godina (1842-1858) posle proterivanja kneza Miloša Obrenovića umro je u Temišvaru 1885, pune tri decenije posle silaska sa vlasti, u dubokoj starosti. Dakle, od ukupno trojice Aleksandara koji su vladali Srbijom/Jugoslavijom u prethodnih dve stotine godina, dvojica jesu ubijena a jedan je umro prirodnom smrću. 

Ali, da ostavimo po strani ove faktografske greške. Koliko Vučić samo površno zna istoriju, a koliko ima jedan neodoljivi unutrašnji poriv da u javnosti, čak i po cenu ovako očiglednih činjeničnih grešaka, mazohistički koketira svojom auto-nekrofilijom? Sve to novinari FT nisu dužni da znaju. 

Zanimljivo je, međutim, da u podtekstu svoje analize oni sasvim prihvataju njegovu pomalo perverznu logiku i sami je dalje dopunjavajući pričom o Zoranu Đinđiću koji je takođe bio – pazite sad – “samoproklamovani modernizator”.

Sa tom logikom na koju smo mi ovde, izloženi gotovo svake nedelje nekom sličnom patetičnom prenemaganju, već oguglali, čitaoci FT se susreću prvi put. 

***

Iz ove, prve poruke, prognoze, sledi i druga, upozorenje: “put Srbije je daleko od toga da bude siguran”. Ovde autori ulaze u šire geostrateške analize, ocenjujući uticaje Kine, Rusije, Turske, arapskih zemalja, u Srbiji i poredeći ih sa uticajem Evrope. 

Njihova ocena je kristalno jasna: Srbija je “swing state” – država koja se istorijski povijala između velikih sila – iz čega nužno proizilazi i sledeća ocena, da ovde ničije reči, a posebno Vučićeve, pošto je on u samom tekstu prilično brutalno opisan kao “prevrtljivac”, ne treba uzimati zdravo za gotovo. 

***

Treća poruka je pomalo zlurada, i mogli bismo da je nazovemo “seirenjem”. To seirenje je, naravno, upućeno Briselu, a poimenice Žan Klodu Junkeru i Angeli Merkel, kojima se prebacuje da su sa Vučićem napravili “faustovsku nagodbu”. 

Naslanjajući se na već poznati narativ o “stabilokratiji” koju podržava EU, list podseća na Vučićeve izjave kako “ćemo ubiti sto muslimana za jednog ubijenog Srbina” kao i na njegov neslavni mandat ministra informisanja u vladi koja je izgubila Kosovo. 

Sam Vučić se, u tekstu, oko Kosova citira u tri rečenice, čak polovini ovog kvazi-intervjua, u kojima kaže:

“Opsednut sam Kosovom. Bez rešavanja tog problema sve što sam dosad postigao biće neodrživo. Prva kriza će nas ubiti.” 

Tri rečenice koje, svakako, ne odaju preterano samopouzdanje – više su introspektivni refleks dubokog unutrašnjeg očaja; sasvim nepotrebne u razgovoru sa bilo kim, posebno sa novinarima, a najviše su nepotrebne u razgovoru za list namenjen eliti, i to eliti one zemlje koja prednjači u želji da se to pitanje, prečicom, skine sa dnevnog reda. 

Ali zato, na primer, novinari FT u sasvim pohvalnom kontekstu citiraju Sinišu Malog, koji o Kosovu – onako olako, en passant, kao da govori o nekom mučnom teretu kojeg se treba što pre osloboditi – kaže jednu jedinu rečenicu: “Samo treba to da završimo i idemo dalje.” 

***

I četvrta poruka je pretnja. Zapravo, dve pretnje, i to obe u formi poređenja: jedna upućena Briselu a druga Beogradu. 

Briselu je upućeno poređenje između Vučića i Orbana, “mađarskog liberala koji je postao nacionalista, i koji se saglasio sa evropskim pravilima kako bi dobio članstvo u EU, samo da bi je napao iznutra”. Vučić tvrdi da je ova paralela “99% glupost”, ostavljajući, dovoljno enigmatično, čitaocu da pogađa šta sve može biti onaj preostali, stoti procenat.

Baš zbog tog poslednjeg, stotog procenta, FT šalje i onu drugu pretnju – upućenu Beogradu – po prvi put u zapadnoj štampi otvarajući još jednu paralelu: onu između Aleksandra Vučića i bivšeg ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča. 

I Janukovič je, piše FT, pokušavao da iskoristi EU u igri protiv Rusije i obrnuto, da bi na kraju bio suočen sa narodnim ustankom. Iz kojeg je – nije to bilo tako davno da se ne sećamo – izvukao živu glavu za svega par sati i sada tavori u Moskvi kao izbeglica.

***

U celini, jučerašnji tekst FT o Srbiji, iako sa na brzinu izabranim sagovornicima, nekim površnostima i predrasudama ne tako retkim u zapadnoj štampi, a u pojedinim delovima i sa viktorijanskim stereotipima o Balkanu kao prostoru koji je suviše daleko da bismo ga prihvatili kao deo nas, a opet isuviše blizu da se u njegove poslove ne bismo mešali – u suštini nije loš tekst.

On Aleksandra Vučića, najpreciznije dosad na Zapadu, stavlja u njegov autentični diskurs: od ratova 90-tih i njihovih zločina – od kojih nema snage a možda ni želje da zaista pobegne – preko korupcije, sumnjivih poslova vezanih za Beograd na vodi, i modela vladavine u kojem se sprovodi planska i preventivna medijska kampanja čak i protiv Srpske pravoslavne crkve – da bi se tako neutralisalo njeno očekivano protivljenje predloženom aranžmanu oko Kosova – pa sve do dubokih unutrašnjih strahova, nesigurnosti i psihičke nestabilnosti. 

Isto tako, britanskoj eliti – dakle, svojim čitaocima – FT u ovom tekstu dosta jasno demontira preovlađujuće matrice dve politike – one Evropske unije prema Srbiji, i one Srbije prema Evropskoj uniji – kao obostrano neiskrene i na dugi rok neodržive. 

Na svakome je, naravno, da izvede sopstveni zaključak, ali za prosečno obrazovanog engleskog čitaoca FT ostavljena je, realno, samo jedna opcija: efikasna, pa samim tim i održiva, politika prema Srbiji (i Balkanu u celini) može biti samo američka politika. 

Ma koliko ona i sama danas bila puna kontroverzi, ipak je jedina koja je dosad dala rezultate, i u Crnoj Gori i u Makedoniji. Obe su danas “naše” više nego ikada u svojoj istoriji. Za isto vreme, nesposobna evropska politika prema Srbiji učinila ju je danas “našom” manje nego ikada u svojoj istoriji. 

Voleo bih da vidim, naravno, i beležnicu novinara sa onim detaljima koji ovde nisu napisani. Ili bar da porazgovaram sa onim ko će tu beležnicu pročitati. Sasvim mi je jasno da bi neobjavljeni delovi bili mnogo zanimljiviji od objavljenih. 

Ali, i bez te beležnice, imam utisak – kojim ću i završiti ovaj komentar – da smo čitajući jučerašnji Fajnenšel Tajms prisustvovali jednoj zanimljivoj fazi u procesu demontaže Vučićevog mita u zapadnoj štampi. 

***

Objavljeno 11.04.2018. na portalu mojizbor.info:

https://mojizbor.info/2018/05/interview-serbias-vucic-insists-im-obsessed-with-kosovo-2/

 

Odlazak kondotjera reformi: sedam crvenih lampica Dušana Vujovića

images (20)

Čist obraz je u čoveka i žene,

Moj gospodaru, prava duševna

Dragocenost.

Ko kesu mi ukrade,

Taj nevrednu je stvar mi ukrao

Što nešto je i ništa – beše moje,

A sad je njegovo i hiljadama

Poslužilo je – ali ko mi čisti

Ukrade obraz, otima mi nešto

Što njemu neće donet bogatstva,

A mene čini prosjakom.

(Vilijem Šekspir, Otelo, III čin)

I

Čuvar faustovske nagodbe

L0031469 The Devil and Dr. Faustus meet.

Stare istine, one izvan prostora i vremena, sadržane u ovih nekoliko rečenica Šekspirovog junaka Jaga upućenih svom gospodaru Otelu u istoimenom komadu, ponovo su dobile potvrdu u nedavnoj ostavci Vučićevog ministra finansija Dušana Vujovića. Hronika jednog dugo najavljivanog odlaska tako je ušla u svoju završnu fazu. Današnje Vujovićeve dileme Šekspir je umetnički naslikao još pre četiri veka – njegovi savremenici su pričali da je u stvari pisao o odnosu između Tomasa Mora i Henrija VIII.

Bilo kako bilo, vetropirasta istorija je te dileme posle uporno ponavljala, u raznim oblicima i sa raznim protagonistima: Neker i Luj XVI, Žozef Fuše i Napoleon, Albert Šper i Hitler, pa i Koča Popović i Tito – u svim ovim slučajevima susrećemo istu, šekspirovsku, matricu: odnos racionalnog profesionalca i njegovog iracionalnog gospodara.

Ideje svakoga od dva učesnika u ovim plesnim parovima ponekad su mogle da budu iste, često su se i njihovi interesi međusobno poklapali, ali, svemu tome uprkos, one dublje mentalne strukture, unutrašnje logike i motivi koji su ih pokretali ostajali su bitno različiti. Dokle taj tango može da se pleše? Gde su granice lojalnosti?

Dušan Vujović se, svakako, može nazvati kondotjerom reformi. I mada bi površni posmatrač, možda, bio u iskušenju da ovu metaforu doživi kao cinizam, već malo pažljiviji pogled potvrđuje njenu istinitost. Kao i plaćene vojskovođe u renesansnoj Italiji, koje su išle od jedne do druge državice i ratovale za onu koja bi ih trenutno angažovala, ali ne vezujući svoju sudbinu za njenu ni dan nakon isteka ugovora, tako je i Dušan Vujović najveći deo svoje karijere proveo radeći na finansijskom oblikovanju tzv. zemalja u tranziciji.

Da li se tu radilo o Ukrajini, Vijetnamu, centralnoj Aziji ili Srbiji, nije bilo presudno: doktrinarna pravila Svetske banke su za sve te zemlje ista, a njihovo prilagođavanje ekonomskim i društvenim realnostima svake zemlje pojedinačno od sekundarnog značaja.  Da li je ova matrica bila uspešna ili nije zavisi, naravno, od ugla gledanja. U svakom slučaju, nijedna od zemalja kojima se Dušan Vujović, u poslednjih četvrt veka, bavio nije pala u bankrot. Za Svetsku banku, kao globalnog poverioca, to je dovoljno da Vujovićev angažman oceni uspešno. Socijalne posledice tog angažmana, ionako, nisu bile njihov, pa samim tim ni njegov, problem.

U celini, i bilans prethodne četiri godine, koliko je Dušan Vujović bio angažovan u Srbiji, može se oceniti po istoj formuli: eksterna finansijska pozicija Srbije, u trenutku njegovog odlaska, svakako je bolja nego što je bila u trenutku dolaska. Opet, socijalne posledice povučenih poteza idu na dušu političarima a ne njemu.

U toj faustovskoj nagodbi između Aleksandra Vučića i centra međunarodnog finansijskog kapitala pravila igre su bila jednostavna: Vučić je finansijsku suverenost Srbije predao u ruke Svetskoj banci a za uzvrat dobio njenu bezrezervnu podršku u gomilanju neograničene i vaninstitucionalne političke moći.

Dušan Vujović je, kao savesni imperijalni prokonzul, svesno prihvatio da se ova nagodba od javnosti sakriva na razne, ne retko i groteskne, načine – pa i po cenu toga da je, sigurno češće nego što bi to voleo, morao da bude nevoljni saučesnik u mnogim sumnjivim stvarima, a ponekad i izigravao dvorsku budalu. Svemu tome uprkos jedan od čuvara te faustovske nagodbe sve ovo vreme je bio i Dušan Vujović. Ne jedini, ali verovatno najznačajniji.

Zašto je, onda, ova idilična slika odjednom prekinuta? Gde je taj film pukao? Da li su razlozi bili lični, porodični i profesionalni, kako je sam napisao u obrazloženju ostavke, ili je tu ipak bilo i neke politike? Šta nam ova njegova odluka govori o onim unutrašnjim, tajnim, modelima funkcionisanja srpskog režima? Postoje li neki rizici u eksternom finansijskom položaju Srbije o kojima javnost nije dovoljno znala? Da li je Vujovićeva odluka o odlasku bila samo njegova? Da li će, umesto njega, doći drugi imperijalni prokonzul ili je Vučić sada suočen sa raskidom faustovske nagodbe koju je zaključio 2013. godine? Ako je tako, koja od dve strane raskida ovu nagodbu? Ili to čine obe odjednom? Na sva ova pitanja pokušaćemo da odgovorimo u narednim odeljcima.

 Ozbiljna analitika bi morala da pođe od sledećih premisa:

  1. Dušan Vujović, kao personifikacija međunarodnog finansijskog kapitala, želi da bude uspešan.
  2. Aleksandar Vučić, kao personifikacija srpske populističke anti-elite, želi da bude uspešan.

Dakle, saradnja je bila moguća samo dok su obe strane, svaka naravno u svom sopstvenom koordinatnom sistemu vrednosti, mogle da ostvare ove ciljeve – ili bar da smatraju kako su to učinile. Prvi zaključak, prema tome, je da to više nije bilo moguće.

U ispitivanju zbog čega je ova kohabitacija postala nemoguća razmotrićemo tri odvojena, a ipak međusobno povezana, kompleksa: prvi se tiče modela po kojem funkcioniše sam režim; drugi se tiče stvarne eksterne finansijske pozicije Srbije; treći se tiče nekih složenijih međunarodnih geopolitičkih procesa.

 

II

Doktor Džekil i mister Hajd

Jekyll

Nije nikakva tajna da u Srbiji funkcionišu dva nivoa vlasti: zvanični i faktički.

Prvi postoji u javnosti: to su ljudi koji se biraju u parlamentu, slikaju na televiziji, potpisuju ugovore, primaju strane ambasadore, govore poneki strani jezik i redovno se kupaju.

Drugi nivo je onaj sprovodi stvarnu politiku. U većini ministarstava – uključujući tu i ono na čijem je čelu do pre neki dan bio Dušan Vujović – postoje određeni ljudi koji primaju one stvarne naloge, rade osetljive poslove, nameštaju tendere, upravljaju sredstvima, odlučuju o ljudima. Ti ljudi deluju van očiju javnosti, oni po zadimljenim kafanama održavaju poverljive kontakte sa firmama bliskim političkoj eliti i živopisnim likovima iz tzv. “sive zone”, zapošljavaju i otpuštaju, i zajedno sa sličnim ljudima iz drugih državnih organa planiraju i sprovode složene operacije zastrašivanja, ucenjivanja i podmićivanja.

Ta dva nivoa su doktor Džekil i mister Hajd srpskog tranzicionog režima, jedno lice za naivne poreske obveznike Zapada čije pare treba uzeti javno, drugo za arapske tajkune, turske obaveštajce i ruske deputate, sa kojima se prave kombinacije, tajno.

I nije to, naravno, nikakva srpska specifičnost. Mi tu nismo ništa ni bolji ni gori od, na primer, Ukrajine u kojoj je Dušan Vujović takođe radio: model je tamo isti kao i ovde. I naravno da je on, kao inteligentan čovek, ta pravila igre shvatio na samom početku. Kao i od svih drugih ministara i od njega se očekivalo da se pravi da onaj paralelni sistem ne vidi, i on se, zaista, preko tri godine i pravio da ga ne vidi.

Međutim, sistem je, sa vremenom, hipertrofirao i – kao neki kancer – polako jeo ono zdravo tkivo. Sve više sredstava budžetske rezerve bilo je raspoređivano mimo budžetskih pravila i pozicija: milion ovamo, dva onamo, subvencija ovde, donacija tamo, malo Klinton malo Srebrenica, sve nezavisno od budžeta i njegovih procedura. Srbija se, u toku Vujovićevog mandata, vratila u prvu polovinu XIX veka u kojoj nije bilo razlike između državne kase i one privatne kneza Miloša. I, pošto kvantitet prerasta u kvalitet, već sama činjenica da je takvih vaninstitucionalnih “raspolaganja” u 2017. bilo znatno više nego 2016, a ove opet više nego 2015. polako je oblikovala jedan trend koji je bio ireverzibilan.

Bila je to prva  crvena lampica za Dušana Vujovića. 

***

U leto 2017. godine nezakonita i brutalna manipulacija Poreskom upravom u cilju obračuna sa tada neposlušnim dnevnim listom Kurir bila je novi dokaz hipertrofije paralelnog sistema vlasti. Vrlo brzo posle tih par meseci, iz same Poreske uprave su počeli da cure vrlo tačni, i vrlo neprijatni, podaci nekolicini ljudi bliskih opozicionim strankama i nezavisnim novinarima: pre svega oko zloupotreba u pogledu dinamike povrata poreza na dodatu vrednost, ali i oko instrumentalizacije Poreske uprave u cilju zastrašivanja, proganjanja i uništavanja političkih protivnka režima.

Pošto mu je Poreska uprava, od samog početka, bila nedostupna za kontrolu – njom već godinama ne upravljaju finansijski stručnjaci nego kadrovi dovedeni iz Bezbednosno-informativne agencije, kojoj polažu i račune – ministar finansija je mogao samo da posmatra kako se njen autoritet u javnosti – pa samim tim i autoritet ministarstva u celini, i njegov lični – nepovratno urušavaju.

To je bila druga crvena lampica.

***

Slučaj jedne pomoćnice ministra finansija koja je u novembru 2015. imenovana na sednici vlade na predlog ministra Vujovića, a posle joj nije bilo dozvoljeno ni da uđe u zgradu ministarstva (jer se tadašnji premijer u međuvremenu predomislio), a septembra 2016. i slučaj jednog pomoćnika ministra koji je ekspresno smenjen samo zato što je na izvesnoj stranici društvene mreže Linkedin neoprezno lajkovao nešto što se premijeru nije dopalo – bez obzira koliko oba, u svojim pojavnim oblicima, bila bizarna – pokazali su Dušanu Vujoviću da ni on nije zaštićen od hirovitosti Aleksandra Vučića.

Ali, ta dva slučaja su pokazala i jedan novi kvalitet: ne samo da ministar, zapravo, ne može da utiče na izbor svog tima (on je to teško mogao još od samog početka svog mandata) nego i da polako postaje predmet podsmeha u beogradskoj čaršiji. Sa pomoćnicom se skoro šest meseci viđao po kafićima oko zgrade ministarstva (jer žena u samu zgradu nije mogla da uđe) a smenjeni pomoćnik je o svom tužnom slučaju ispričao njihovom zajedničkom frizeru…

To je bila treća crvena lampica. 

***

Početkom marta ove godine Vujović se suočio i sa javnom konstatacijom Fiskalnog saveta, jedne od poslednjih nezavisnih institucija u Srbiji, da zvanični podaci o rastu zaposlenosti ne mogu nikako da se objasne u kontekstu niskog rasta bruto društvenog proizvoda i niskog rasta agregatne mase uplaćenih doprinosa za zaposlene:

http://rs.n1info.com/a368687/Biznis/Fiskalni-savet-Podaci-o-rastu-zaposlenosti-nepouzdani.html

Ministar je, naravno, mogao da slegne ramenima i kaže kako Anketa radne snage nije u njegovoj nadležnosti. I nije. Ali, on je video i dalje i šire: ako se već počelo sa praksom da se lažni statistički podaci koriste kao pravi, onda je samo pitanje dana kada će se ta praksa nastaviti, proširiti i na pitanja iz njegove nadležnosti i kada će i on biti doveden u situaciju da pred Fiskalnim savetom brani ono za šta i sam zna da nije tačno.

Suočavanje sa stvarnim dimenzijama ove, paralelne vučićevske realnosti, bila je četvrta crvena lampica.

Kako se sve to dinamički razvijalo u poslednje četiri godine, koliko je paralelni sistem 2018. širi i jači nego što je bio 2014. godine, saznaćemo verovatno jednog dana kada se steknu politički uslovi da tužilaštva počnu da rade svoj posao. Dušan Vujović je, svakako, o svemu tome znao više od običnog građanina i njegove razloge za zabrinutost – a i za želju da ne bude u Srbiji kada taj dan osvane – mogu u potpunosti da razumem.

 

III

Scile i Haribde srpskih evroobveznica: gde naći četiri milijarde dolara?

Homolje100

Uporedo sa svim ovim događajima, u toku većeg dela 2017. godine, Dušan Vujović je radio na refinansiranju prve emisije evroobveznica koja je dospevala za plaćanje u novembru. Radilo se o 750 miliona dolara obveznica prodatih u jesen 2012. godine i preciznost u isplati njihovih vlasnika predstavljala je značajan kamenčić u mozaiku ukupnog utiska o Srbiji koji bi se ostavio u međunarodnoj finansijskoj zajednici.

Dušan Vujović je, još u januaru 2017. godine, na jednoj velikoj regionalnoj finansijskoj konferenciji u Beču, za Rojters najavio novu emisiju evroobveznica, kojom bi se refinansirala ova iz 2012. godine. Rekao je tada da će tehničke pripreme krenuti odmah, a da će se na tržište ići neposredno posle predsedničkih izbora, početkom aprila:

https://www.reuters.com/article/markets-bonds-serbia-idUSV9N188029

Na rizike takve strategije ministra Vujovića javno smo upozorili u jednom tekstu već krajem juna 2017. godine, kada smo dobili prva ozbiljna upozorenja od dve velike investicione banke iz inostranstva da se ovaj njegov plan ne odvija onako kao što je bilo zamišljeno:

https://mojizbor.info/2017/06/serbia-says-aiming-to-issue-roughly-1-bln-eur-in-eurobonds-this-year/

Na kraju, na tržište se nikada nije otišlo, Dušan Vujović evroobveznice više nikada nije pomenuo, a kada je došao dan za isplatu, vlasnici obveznica plaćeni su sredstvima deviznih rezervi Narodne banke Srbije.

Ovo rešenje je, međutim, bilo duboko protivzakonito: evroobveznice nije emitovala Narodna banka nego Republika Srbija, a dve kase su odvojene. Sredstva deviznih rezervi služe za očuvanje deviznog kursa dinara, a ukupna masa rezervi je usklađena sa primarnim novcem u opticaju: smanjenje deviznih rezervi trebalo bi da bude praćeno kontrakcijom primarne dinarske mase.

Čak je i kreditiranje Republike od strane Narodne banke zabranjeno, po članu 62. Zakona o Narodnoj banci Srbije:

http://www.nbs.rs/internet/latinica/20/zakoni/nbs_o_nbs_np.pdf

U skladu sa članom 61. Zakona o Narodnoj banci Srbije, Narodna banka Srbije može, na osnovu zakona, odnosno ugovora, a u ime i za račun Republike Srbije, obavljati poslove fiskalnog agenta u vezi sa zaduživanjem Republike Srbije u inostranstvu, odnosno poslove u vezi s povlačenjem sredstava i otplatom obaveza prema inostranstvu…”.

Međutim, problem je što u slučaju ove emisije evroobveznica o kojoj govorimo, Narodna banka Srbije nije bila fiskalni agent Republike – tu ulogu je, već prilikom emisije obveznica u novembru 2012. godine, imalo Ministarstvo finansija. U prospektu za tu emisiju, koji su zajednički pripremila tri menadžera, nemačka Dojče Bank (londonska filijala), britanska Hongkong i Šangaj Bank i ruska VTB bank, na strani 163. jasno piše da Republika Srbija, kao emitent, postupa preko Ministarstva finansija (tada još uvek i ekonomije) kao svog agenta. Narodna banka se u prospektu nigde ne pojavljuje:

http://www.javnidug.gov.rs/upload/Prospekti/Srbija%202017.pdf

Na kraju, pronađen je džentlmenski sporazum: Dušan Vujović je o ovom skandalu mudro ćutao, čak ni tradicionalno hvalisavi Aleksandar Vučić nije mnogo pričao, a Narodna banka je 11. decembra objavila saopštenje u kojem je, zakukuljeno koliko je god mogla, priznala šta je uradila:

http://www.nbs.rs/internet/cirilica/scripts/showContent.html?id=12232&konverzija=no

MMF je ljubazno zamoljen da ne postavlja nezgodna pitanja, neki ugledni novinari da ćute, dok su neki nezavisni eksperti na brzinu angažovani da u čaršiji spinuju kako je, u stvari, Narodna banka te devize navodno samo prodala Vladi Srbije za dinare.

Problem sa tim spinom je, kao i sa svakim drugim na brzinu sklepanim objašnjenjem bio jednostavan: već ranije (1. decembra) je bilo objavljena zvanična informacija NBS da je u novembru 2017. ukupna vrednost međubankarskog prometa i međunarodnog kliringa u devizama iznosila samo 35,6 miliona evra (a ne 655, koliko je pisalo u drugom saopštenju NBS od 11. decembra):

http://www.nbs.rs/internet/cirilica/scripts/showContent.html?id=12197&konverzija=no

Pred Novu godinu su mi predstavnici one iste dve zapadne investicione banke skrenuli pažnju da su iznenađeni ovakvim rešenjem, i postavili logično pitanje: kako će se finansirati servisiranje narednih emisija evroobveznica?

***

Ovde dolazimo do suštine ovog drugog kompleksa: eksterna finansijska pozicija Srbije je u toku 2012. i 2013. održavana izdavanjem četiri emisije evroobveznica, u ukupnom iznosu od 5,25 milijardi američkih dolara. Videli smo na koji način je jedna od njih isplaćena, ali preostale su još tri:

  • 3. decembra 2018. godine dospeva na naplatu emisija od jedne milijarde dolara (efektivni iznos obaveze 811,623,000);
  • 25. februara 2020. dospeva na naplatu emisija od milijarde i po dolara (1,217,434,000);
  • 28. septembra 2021. dospeva na naplatu emisija od dve milijarde dolara (1,623,245,000).

Detaljni podaci o sve tri emisije nalaze se ovde (str. 13-15):

http://www.javnidug.gov.rs/upload/Bilteni/2018%20Mesecni/Mart/Mesecni%20izvestaj%20Uprave%20za%20javni%20dug%20-%20CIR%20%20Mart%202018.pdf

Dakle, u nešto više od tri naredne godine, Srbija mora da isplati još 3,652,302,000 dolara vlasnicima evroobveznica izdatih 2012-2013. Pod normalnim okolnostima, ovo ne bi trebalo da bude neki preterano veliki problem. Većina zemalja refinansira evroobveznice izdavanjem novih emisija – to je uostalom i sam Dušan Vujović najavio u Beču, januara 2017.

Da li se, negde u leto i ranu jesen prošle godine, Vujović suočio sa diskretnim upozorenjem da novu emisiju Srbija ne bi uspela da proda na međunarodnim finansijskim tržištima? I da li je, možda, procenio da to tek ovog leta ne bi mogla da to učini?

Iz kojih sredstava onda finansirati još jednu milijardu dolara. već u decembru? Koncesiona naknada koja se u septembru očekuje za Aerodrom Nikola Tesla neće biti dovoljna: kad se od ukupnog iznosa od 501 miliona evra odbiju akcije koje pripadaju malim akcionarima (oko 17%) prihod republičkog budžeta od ove operacije biće nepunih 417 miliona evra – ni polovina obaveze koja dospeva početkom decembra.

Gde su granice do kojih je moguće zahvatati sredstva iz deviznih rezervi Narodne banke a da to ozbiljno ne ugrozi monetarnu stabilnost države?

Bila je to peta crvena lampica.

 

IV

Sa pogrešne strane gvozdene zavese

iron_curtain

Početkom 2018. godine, međunarodni kontekst u kojem se dešavala ova priča se dodatno komplikovao, na više načina i na užasavanje njenog glavnog junaka.

Suočena sa ozbiljnim nezadovoljstvom barona nemačkog krupnog kapitala zbog – po njihovom mišljenju nelojalne – kineske konkurencije, Angela Merkel je pojačala pritisak na lidere zemalja Zapadnog Balkana da, do kraja ove godine, otkažu neke već zaključene ugovore o finansiranju raznih infrastrukturnih projekata sa Kinom.

U januaru i februaru, ovakve poruke su u Berlinu – na prilično grub, merkelijanski, način – prenete čak trojici balkanskih premijera. Sujetan da to prizna, Vučić je ovu činjenicu sakrio od Dušana Vujovića, ali je to bilo irelevantno. O kampanji Angele Merkel protiv kineskog finansijskog prisustva na Balkanu Vujović je saznao od one druge dvojice koji su tamo bili i svojih kolega u tim zemljama. O Vučićevoj tvrdoglavosti već je, u prethodne četiri godine znao dovoljno i sam. O tome koliko će Frankfurt, kao evropski finansijski centar, biti zatvoren za Srbiju kada postavljeni rokovi isteknu krajem ove godine mogao je da pretpostavi…

Bila je to šesta crvena lampica za nesrećnog srpskog ministra finansija. 

***

Februar je doneo i stavljanje Srbije na tzv. sivu listu međunarodne zajednice, gde smo se, zajedno sa Jemenom i Sirijom, našli među osam zemalja koje ne primenjuju dogovorene međunarodne standarde u borbi protiv pranja novca i finansiranja terorizma:

http://www.fatf-gafi.org/publications/high-riskandnon-cooperativejurisdictions/documents/fatf-compliance-february-2018.html

Da podsetimo, taj scenario smo najavili  u našem tekstu krajem novembra prošle godine:

https://zorancicak.wordpress.com/2017/11/25/zima-evropskog-nezadovoljstva-poreski-rajevi-i-crne-liste/

Ako je bio poznat nama, verovatno je bio poznat i ministru. Da li je mogao nešto da učini da ga spreči? Očigledno nije.

Ana Brnabić je pokušala da minimizira ovu za vladu nezgodnu činjenicu, tvrdeći uporno (i očekujući da joj se veruje na reč) da je to posledica tzv. tehničkih propusta a ne suštine. Za to vreme su proruski tabloidi, omiljen instrument režima za širenje antizapadne propagande, tvrdili upravo suprotno od premijerke: da se radi o pritisku iza kojeg stoje, i kojim upravljaju, SAD.

O čemu god se tačno radilo, za Dušana Vujovića to nije bilo prijatno. Ako se radi o tehničkim propustima (kao što je pričala Ana), za njih je bila odgovorna Uprava za sprečavanje pranja novca, sastavni deo ministarstva finansija kojem je on, sve više samo formalno, bio na čelu. Sa svakim novim nestručnim SNS kadrom u beloj zgradi u ulici Kneza Miloša 20, kapacitet tog ministarstva da uradi bilo šta valjano sve više je opadao.

A opet, ako se zaista radilo o strateškim odlukama centara moći na Zapadu da protiv Vučićevog režima počne primena kaznenih mera (kao što su pisali tabloidi), čemu uopšte njegov dalji boravak na toj funkciji? A i u Srbiji uopšte.

Bila je to sedma, i poslednja, crvena lampica. 

Negde u proleće ove godine Dušan Vujović je shvatio da se definitivno nalazi sa pogrešne strane gvozdene zavese.

V

Odlazak čoveka za sva vremena

Lender

Kada je, negde početkom devedesetih godina prošlog veka, započinjao svoju karijeru u Svetskoj banci, Dušana Vujovića je jedan od njegovih tadašnjih šefova u Vašingtonu opisao kao “čoveka za sva vremena”. Bila je to, naravno, pohvala: Robert Vitington, engleski književnik iz XVI veka, prvi je upotrebio ovu frazu opisujući svog mnogo slavnijeg savremenika Tomasa Mora.

Skoro tri decenije kasnije, ova ocena se potvrdila. Jedna za drugom, crvene lampice su se palile. Mnoge Vujovićeve kolege, mnogi opozicioni političari, mnogi ugledni eksperti, ambasadori, bankari i novinari, nisu mogli, ili nisu hteli, da vide nijednu. Ušuškani u sopstvene, uske horizonte, u linije manjeg otpora i sitne privilegije, uporno su ponavljali vladajuću ideološku mantru.

Za postdoktoranta sa Berklija, međutim, te crvene lampice su bile jasne, velike i svetle, kao reflektori. Njihova crvena svetla su bila tako šljašteća da mu je, u nedeljama uoči konačnog odlaska, cela ta vesela družina u kojoj se nalazio pomalo ličila na onaj bordel iz Bokačovog “Dekamerona”.

Jer, baš ništa od svega opisanog u ovom tekstu, nije se desilo preko noći. Kao i većinu drugih važnih odluka koje donosimo u našim životima, i svoju odluku je Dušan Vujović formirao postepeno, u toku dužeg vremenskog perioda.

I, nije tačno da je, za sve to vreme, ministar samo ćutao. Podsetimo se, na primer, njegovih komentara na regionalnom skupu ministara finansija, guvernera centralnih banaka i direktora poreskih uprava u Bečićima, juna 2017. godine:

https://insajder.net/sr/sajt/vazno/5324/

Tada je rekao da u Srbiji postoji problem upravljanja na svim nivoima (državnom, javnom i privatnom), da ne postoji koordinacija u upravljanju, da potpredsednička mesta u vladi ne treba deliti politički, nego funkcionalno, da sve fabrike koje su otvorene poslednjih godina neće imati smisla ako ne budu profitabilne kao što su slične u svetu, da Srbija ima tri i po milijarde evra povučenih a neiskorišćenih zajmova, da su reforme u Elektroprivredi Srbije zaustavljene pola godine…

Ako je sve to rekao javno, šta mislite šta je tek pričao van očiju javnosti?

***

Po našim saznanjima, Dušan Vujović je svoju ostavku, usmeno i u vrlo poverljvom razgovoru, prvi put najavio negde oko Nove godine. Tada je postignut džentlmenski sporazum da njeno zvanično podnošenje odloži do završetka beogradskih izbora, početkom marta. U martu je, opet, zamoljen da sačeka rekonstrukciju vlade, kako bi taj odlazak protekao manje zapaženo, zabašuren kao deo nekog većeg paketa.

Onda su krenula nenajavljena putovanja, najavljeni incidenti, režirani medijski ratovi – sve, već toliko puta viđene, epizode jednog patetičnog scenarija i ta rekonstrukcija je odložena. Zaista, ovaj igrokaz je mogao da se nastavi  u nedogled.

Hajde da sada malo pojednostavimo stvari: očigledno je da Aleksandar Vučić ne zna šta će da radi već sledeće nedelje, a kamoli sledećeg meseca ili godine. Dinamiku njegovih poteza odavno ne određuju realna situacija i analize nego sasvim iracionalne okolnosti: neki telefonski poziv, neki tvit, neki spontani protest, neka sitna spletka…

Kao šahista koji je svestan da gubi partiju pa bi najviše voleo da ne povlači nikakve poteze – jer će ga svaki naredni potez dovesti u još težu situaciju – i Vučić bi voleo da „zamrzne vreme“, da zaustavi taj šahovski časovnik koji neumoljivo otkucava.

Mnogi od njegovih saradnika to, svesno ili podsvesno, i sami shvataju pa ga slede u beskrajnom ponavljanju istih besmislenih fraza. Ali, ne svi: oni od njih koji imaju i druge izvore informisanja (a Dušan Vujović je, ako išta drugo, vrlo dobro informisan čovek) u stanju su da shvate realan obim problema. Poneki od njih, čak, i da taj problem anticipiraju na nešto višem nivou uopštavanja.

Kohabitacija neoliberalnog modela Svetske banke i orijentalnog despotizma tipa Putina i Erdogana, ta u svojoj osnovi perverzna koalicija, uspevala je da opstane u Srbiji nekoliko godina. Zasnovana na pogrešnoj proceni iz 2014. da će ruski konflikt sa Zapadom brzo biti okončan, ona je od početka bila jedan provizorijum. Očigledno, sa daljim zaoštravanjem Britanije prema Rusiji, SAD prema Turskoj i Nemačke prema Kini, ni prostor za takvu kohabitaciju više nije moguć.

Što se tiče Dušana Vujovića on je izabrao (sam ili posle konsultacija sa nekim – sasvim nebitno za ovu našu malu raspravu) da iz vesele glumačke družine izađe u najboljem mogućem, gotovo idealnom, trenutku po sebe: dovoljno kasno da svi pozitivni efekti fiskalne konsolidacije u javnosti budu zauvek vezani za njega; dovoljno rano da nijedan negativan efekat koji će neizbežno uslediti, ne bude vezan za njega.

Kada je Luj XVI 1789. godine odlučio da otpusti svog ministra finansija, švajcarskog bankara Žaka Nekera, pokrenuo je lanac događaja koji su doveli do Francuske revolucije.  

Za sada, odlazak Dušana Vujovića izazvao je samo brojne komentare – čak i onih koji ga nisu preterano voleli – u kojima se, zbog neospornog poznavanja materije kojom se bavio, hvali njegova stručnost a, zbog indirektne podrške koju je dao diktaturi, osporava njegov moralni integritet. Ali, u zemlji slepih, i ćorav čovek je kralj.

 

VI

Od čuvara do zarobljenika: utisci i bilansi

marinus_van_reymerswale_007

Na samom kraju, ovaj tekst ne bi bio potpun bez kratkog osvrta na ukupan diskurs u kojem je srpska javnost posmatrala Dušana Vujovića i na dominantni narativ koji je o njemu, u toj javnosti, formiran. U poslednje četiri godine, ali i u poslednja četiri dana.

Beznadežno razapet između sopstvenih ekstrema, istovremenog paranoičnog precenjivanja i olakog potcenjivanja čoveka koji je samo radio svoj posao, ovaj narativ će ostati zapamćen. Ostaće zapamćen kao školski primer one srpske, tvrdoglave i iracionalne, logike, tog najboljeg izdanka teorije zavere i štokholmskog sindroma, odjednom.

Da li je Dušan Vujović, u prethodne četiri godine, bio svemoćni namesnik Trilaterale i Bilderberga, mističnih centara finansijske moći, Rotšilda i Rokfelera – ili je bio krpa kojom je Aleksandar Vučić brisao cipele?  Nije bio ni jedno ni drugo. On je, kao i svi mi drugi, samo čovek.

Čovek koji je možda smatrao da ima razloga da trpi detinjaste hirove Aleksandra Vučića, ali da nema baš nikakvih razloga da trpi iste hirove Ane Brnabić. Da li se u proleće prošle godine potajno nadao da će on postati premijer umesto američke kursistkinje? Možda. Da li bi on, u ovakvoj Srbiji i sa ovako nezrelim političkim elitama, bio dobar premijer? Ne. Ali, da li bio makar malo manje loš od nje? Verovatno.

Čovek koji nije hteo da deli odgovornost za politiku za koju je – mnogo pre nekih drugih – uvideo da u svojoj završnici vodi u sasvim različitom pravcu od onoga koji mu je, na njenom početku, bio pompezno predstavljen.  U devetnaesti, a ne u dvadeset prvi vek. U latifundijski, a ne u moderni kapitalizam. U Aziju, a ne u Evropu.

Čovek koji je svestan da se nalazi pred završnom fazom svoje profesionalne karijere, u kojoj treba da zaokruži ono što je u njoj postigao. A ne da sve to, baš sada kada više realno nema više vremena za popravni ispit, kompromituje. Već, uostalom, u svom prtljagu iz Beograda nosi jednu neprijatnu kompromitaciju – predlog zakona o neustavnom smanjivanju penzija, zbog kojeg će Srbija u narednim godinama platiti visoku cenu, onda kada neke presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu budu donete.

Čovek koji je u toku svog života ostao bez nekih kuća i bez nekih žena, i nije želeo da sada, zarad nekoliko meseci funkcije koju je intimno mrzeo, ostane i bez ovih koje danas ima.

Čovek koji je odlučio da ostane zapamćen kao uspešan, a ne kao neuspešan.

Čovek koji je došao kao čuvar faustovske nagodbe a postepeno shvatio da je u međuvremenu postao njen zarobljenik.

Олако обећане утопије: о заблудама и стереотипима тзв. националне и грађанске Србије

Tempest

 

 

 

 

 

У држави бих све другачије 

Уредио, те сву бих трговину 

Забранио и не би било власти 

И наука би била непозната 

И богатство и убоштво и службе 

И уговори, наследство и међе 

И окрузи и обрађена поља 

И виногради, ковине и жито 

И вино, уљене би било рада 

Већ сви би људи били докони. Да, сви – и жене, ал безазлени 

И чисти сви – и не би било владе.“ 

(Вилијем Шекспир, „Бура“) 

I

Олако обећане утопије

Utopia

Од овог монолога Гонзала, јунака последњег Шекспировог комада, „Буре“, као да нас не дели пуних четири стотине година, од када је написан, него само четири дана. Будите искрени: зар вам већ прва два-три стиха нису звучала као обећање неког српског политичара уочи првомајских празника?

Заводљива моћ Гонзалових речи, као и сваке друге утопије, је у томе да оне, на први поглед, делују сасвим могуће, готово олако обећане, док је, већ на други поглед, свакоме потпуно јасно да се ради о утопији. Као и код овог Бројгеловог платна, и код обећања српских политичара поставља се исто питање: шта је све између првог и другог погледа? 

Сви смо ми, ето, демократски оријентисани (ма шта под тим појмом свако од нас подразумевао) док режим то наравно није.  

Сви се ми, дакле, можемо већ сутра ујединити против тог злог режима, само да нема некаквих лидера, којима ионако нико није задовољан и који то спречавају због својих ситних и себичних интереса, сујете, ограничености својих видика, неодговорности или напросто зато што немају шта паметније да раде. 

То је једна слика, упрошћена и површна, која се упорно, годинама већ, слика у нашој јавности – у њеним главним медијима, на друштвеним мрежама, по кафанама… Да та слика не би избледела, у њу се са времена на време уносе и детаљи, по правилу сасвим ирелевантни за суштину проблема, а често и заводљиво бизарни: трач о томе шта је неко некоме рекао, шта је ко радио пре десет а ко пре двадесет година, ко са ким може а ко не може, ко би хтео коју функцију а ко коју заслужује… 

Али, када се макар мало загребе испод ове јефтине, таблоидизиране и тривијалне површине, видимо да свако од нас, ипак, дубоко у себи, још увек остаје заробљеник. Не заробљеник сопствених идеја, јер ту идеја одавно више никаквих и нема, него сопствених предрасуда, стереотипа, шачице научених фраза. 

Такозвана национална Србија и даље машта о томе да је за све нас довољно да будемо Срби, да нам баш ништа осим тога није потребно, и да би само такво, потпуно национално јединство решило све наше проблеме. Активирали бисмо неслућене потенцијале нашег јединог природног савезника – Русије – коју смо досад својом глупошћу сами одбијали од себе. Ослободили бисмо се – издајничке, наравно – власти, престали да робујемо сопственој западњачкој заблуди, сачували бисмо све наше територије, и тако све бивше поразе, неподношљивом лакоћом мита, претворили у будуће победе. 

Такозвана грађанска Србија и даље машта о томе да је за све нас довољно да будемо грађани, да нам ништа осим тога није потребно, и да би само такво, потпуно грађанско јединство решило све наше проблеме. Активирали бисмо неслућене потенцијале нашег јединог природног савезника – Запада – којег смо досад својом глупошћу сами одбијали од себе. Ослободили бисмо се – диктаторске, наравно – власти, престали да робујемо сопственој источњачкој заблуди, постали део европске породице народа, и тако све бивше поразе, неподношљивом лакоћом мита, претворили у будуће победе. 

Не, чињеница да су два претходна пасуса слична као јаје јајету, није случајна, а још мање је намерна стилска фигура. Она је последица а истовремено и израз, стварног, постојећег, стања: ниједан од ова два концепта, не само у својим екстремним формама, него и у својој суштини, није остварив. Ниједан од њих није заснован на реалном сагледавању историјских, економских, социјалних, демографских и психолошких чињеница. Обе Србије, овако дефинисане, осуђене су да остану „такозване“: оне су заправо фикције, и једна и друга. 

Истовремено, на предрасудама и стереотипима наших националних и грађанских елита метастазирао је један режим код којег, већ после шест година, од четрнаест маркера фашизма наведених у есеју Умберта Ека Вечни фашизам (1995) у потпуности можемо препознати чак десет, а у извесној мери и преостала четири. Уверите се, уосталом, и сами: 

https://zorancicak.wordpress.com/2017/07/31/o-eseju-umberta-eka-vecni-fasizam-1995/ 

Тај режим не опстаје, као што се погрешно мисли, превасходно на злоупотреби традиционалних инструмената моћи које је Џон Кенет Галбрајт својевремено описао на кондигне, компензационе и кондициониране: 

https://zorancicak.wordpress.com/2015/07/01/elite-moc-i-promene-ili-kako-danas-citati-galbrajta-u-srbiji/ 

Он опстаје, управо супротно, на манипулацији страховима две такозване Србије: грађанске и националне, на подстицању узајамног неповерења између људи који (у оба случаја, сасвим ирационално) прихватају стереотипе наметнуте од њихових елита, и којима су сопствени митови још увек вреднији од данашњег, а на жалост и од сутрашњег, стварног живота. 

Јер, све док се национална Србија буде више ирационално плашила грађанске и обрнуто, него што се и једна и друга рационално плаше последица онога што нам се свима пред очима догађа, режим ће бити у лагодној позицији да, као интерфејс у некаквом великом компјутеру, посредује између њих две. Цена коју плаћамо за то посредовање је, видели смо већ толико пута, страховито висока: 

  • Плаћамо је кроз пристајање на уништавање наше земље и разарање њених институција. 
  • Плаћамо је кроз лажне дипломе, партијско запошљавање, украдене изборе, фантоме са безбол палицама, корупцију, Потемкинова села и организовани криминал. 
  • Плаћамо је кроз отров којим нас сваког дана засипају са насловних страна и екрана папирнатог и електронског смећа које само себе назива новинама и телевизијама. 
  • Плаћамо је кроз вештачки изазване и цинично режиране конфликте са нашим суседима, народима са којима смо, највећи део претходног века, живели заједно и у слози.  
  • Плаћамо је кроз десетине хиљада младих и образованих људи који ову земљу сваке године напуштају, највећи број њих на жалост заувек.
  • Плаћамо је и кроз, сада готово већ свакодневна, међународна понижења којима нас тај режим излаже.
  • Плаћамо је, коначно, и у сваком скоку са Бранковог моста, сваком попијеном отрову и сваком метку испаљеном у себе самог или неког другог.  

И све је то зато што једни другима не верујемо, једни других се плашимо, зато што одбијамо да прихватимо једноставну чињеницу: да живимо у веку у којем више нема идеолошких монопола, али и зато што одбијамо да прихватимо ризик да се за своје идеје боримо у тржишном, конкурентном, окружењу, користећи аргументе уместо тог, одавно већ ишчезлог, монопола. 

Због тога се грађанин још увек окреће режиму као последњој линији одбране од злог Србина и његове још горе Русије, док се Србин још увек окреће том истом режиму као последњој линији одбране од злог грађанина и његове још горе Америке. Режим им, и једном и другом, цинично нуди заштиту од те, у суштини, непостојеће и замишљене, опасности. 

Да се на челу тог режима налази личност која, у једном дубљем историјском смислу, није ни Србин ни грађанин, која заправо и у идеолошком и у моралном погледу није ништа, то нам је већ свима јасно.  

Али да смо сви ми – ма колико то можда не волели – истовремено и Срби и грађани, изгледа да нам, још увек, није јасно. 

Да бисмо и ту чињеницу схватили, морамо се најпре суочити са заблудама које су, већ два века, укорењене у обе доминантне идеолошке матрице, и које се, у разним облицима, у различитим историјским контекстима, и са увек новим протагонистима, циклично понављају. 

 

 II

Национална Србија: страх од будућности 

the-melting-watch

Историја је у Србима коначно стала, преморена. Старци се мутно присећају некдашње српске величине, храбрих бораца с великим циљевима, а млади их равнодушно слушају. Српска историја се претворила у одлазак са села и запошљавање у граду, у усељавање у стан с троседом и телевизором; возикање аутомобилом, градњу викендица, поседовање жиро рачуна, картице Америкен експресаСрби су у XX веку једина европска нација која се у миру, под дејством политике и новцаденационализује…“ 

(Добрица Ћосић, Промене, 1992) 

Ретко којих пар реченица тачније осликава феномен којим ћемо се данас бавити, од ових Добрице Ћосића, корифеја тзв. националне Србије у другој половини двадесетог века. 

Заиста, зашто би било који национални идеал нужно морао да буде у супротности са материјалним и технолошким напретком и бољим животом? Зар идеал сваког националисте не би требало да буде да његов народ живи боље?  

Ако је за Французе Јованка Орлеанка данас само симбол, а не оличење данашње Француске, зашто би Срби морали да живе на начин на који су живели у време Светог Саве?  

Да ли се држава боље чува из станова са троседом и телевизором, из аутомобила и са жиро рачунима и картицама Америкен експреса или из сеоских чатрља са земљаним подом, воловских запрега, и са аустријским Наполеонима у чарапи? 

Сва ова питања могу се формулисати и кроз бројне друге метафоре и параболе, али сва се она, у суштини, своде на једно: може ли се Србија модернизовати а да при томе не изгуби свој идентитет?  

Међутим, ова заблуда је само спољни, површински, израз једне друге, много дубље, фикције националне Србије. Оне да се историјско време може вратити уназад, као на овом истопљеном часовнику Салвадора Далија, и да се, чак, неки комади тог историјског времена могу једноставно избрисати из колективног памћења, као одједном нежељени ликови са колективне фотографије. 

У корену тог страха од будућности националне Србије налази се отклон према граду и грађанству, техничком напретку и мобилности, социјалној и политичкој плуралности – према свему што је изван првобитног, идеализованог, архетипа аграрног и егалитарног друштва. 

Тако је национална Србија, и подсвесно, сачинила своју листу негативних симбола, без обзира што је о њима, у суштини, највећи број њених протагониста одувек знао врло мало. Капитализам и либерализам, социјализам и комунизам, Југославија и Европа, масони и интелектуалци – сваки од ових појмова је кроз историју имао различита значења, зависно од контекста у којем се појављивао. Али, упркос томе, сви они су ушли у каталог првобитног зла, и расправе о њима нужно су остајале обојене идеологијом и заробљене у предрасудама. 

Тај страх од будућности, од промена, од другог и другачијег, од новог, определио је и другу кључну фикцију у којој јенационална Србија остала заробљена: фикцију јединства.  

Фикција јединства своје дубље корене у религијским учењима, пре свега у концепту саборности, о којем је писао и познати руски теолог Георгије Флоровски: 

У њој се свет открива као истински козмос, једини и обједињени, сабрани и саборни.“ 

Религијско учење нашло је плодно тле у друштву са јаким, и дуготрајним, егалитарним традицијама, чија је социјална основа вековима била породична задруга у којој је више генерација живело заједно, и којом се управљало на традиционалан, патријархалан начин, где је старо животно искуство цењено много више од новостеченог знања. 

Социјално раслојавање, до којег је нужно морало да дође са технолошким и материјалним напретком, и које је, опет, нужно морало да породи и политички и идеолошки и културни плурализам, сматрано је зато од самих почетака модерног српског друштва препреком остваривању националних интереса. 

У двадесетом веку, све партикуларне идеологије, леве и десне подједнако, биле су од стране националне Србије сматране само метастазама те основне болести – разједињости. 

Из таквог монистичког концепта друштва, као једне велике породичне задруге у којој нема места ни за какав плурализам, национална Србија је створила и монистички концепт државе.  

Држава, по том схватању, има задатак да поништи све различитости а не да их одражава; да арбитрира над свим појединцима, њиховим схватањима и интересима, а не да их изражава; да буде изнад својих делова а не испред њих. 

Таква држава је, нужно, везана за концепт јаког националног вође, доминантног лидера који намеће своју вољу, без обзира да ли је у неком конкретном случају она исправна или погрешна. Такав вођа, данас бисмо рекли лидер, је „отац нације“, баш као што је некада породични патријарх био на челу задруге.  

Отуда и готово детињаста фасцинација личностима које су, у последња два века, више или мање мудро али најчешће прилично грубо, ефикасно наметале своју вољу другима: кнезом Милошем, краљем Александром, маршалом Титом, Слободаном Милошевићем. Чак и фасцинација Александром Вучићем, која је у националној Србији данас далеко присутнија него у оној грађанској, потиче из исте матрице: из самоидентификације са било ким ко тренутно оставља утисак најјачег. 

Својим вођама национална Србија може да опрости све – суровост, необразованост, вероломство, лично богаћење, себичност – али не може да им опрости једну ствар: утисак слабости. Тај тренутак слабости, изражен кроз недоумице, дилеме, преиспитивања, дисквалификује вођу, чинећи га неспособним за оно што се од њега очекује, и недостојним вршења оног што национална Србија сматра неком врстом историјске, готово мистичне, мисије. 

Само на први поглед је парадоксална чињеница да су највећи резултати у модернизацији Србије у последња два века остварени у четири деценије тзв. комунистичке власти, од 1945. до 1985. године. Монистички концепт државе, изграђен на победничким традицијама тзв. партизанског југословенства, у којем није било места за другачије идеје и идеологије, анестезирао је националну Србију. 

Чак и раскид са Стаљином, 1948. године, драматичан какав је већ био, имао је маргинални ефекат: једна држава, једна партија и један вођа већ су били ту, надохват руке и нису се морали увозити. Представљали су исувише примамљив изазов.  

У тој оптици, нимало не чуди што су послератни идоли националне Србије, која је саму себе перципирала као антикомунистичку, до данас ипак остала двојица комуниста: Слободан Пенезић-Крцун и Александар Ранковић. Од њих су, међутим, створени идоли – упркос томе што су били комунисти – не зато што су били Срби, него зато што су били полицајци. Прототип идеала националне Србије“, од њених почетака до данас, није био ни писац, ни сликар ни научник – него жандар. 

Напуштање идеала тзв. партизанског југословенства, након смењивања Александра Ранковића 1966. године, конфедерализација Југославије у наредној деценији, потом и њен слом крајем осамдесетих, и коначно поражавајући исход Ратова за југословенско наслеђе, деведесетих, за „националну Србију“ су значили серију фрустрација, које је она у себи постепено акумулирала, једну по једну, пошто ни за једну није имала одговор.  

У те три деценије она је, као својеврсне одбрамбене механизме, створила низ нових стереотипа: о победничким, пораженим и вештачким народима, о победама у рату и поразима у миру, о свемоћи тајних служби, о светским антисрпским заверама. Све те психолошке рационализације служиле су истом циљу: објашњавању историјског тока који је интимно доживљен као пораз, и накнадном самооправдавању за тај пораз. 

На почетку тог периода идеализује се тип друштва у којем смо живели на почетку двадесетог века: оно се описује као Периклово доба у које се, неким времепловом, можемо вратити. Његови осредњи песници подигнути су у ранг Хомера, његови контроверзни бизнисмени постају филантропи, а контроверзним теолозима придају се месијанске способности.