Тренутак у времену: Веласкезова “Предаја Бреде”

Velazquez-The Surrender of Breda.jpg

“Јустине, примам ове кључеве знајући колико сте храбри, као и то да храброст побеђеног чини славу победника. Данас сам ја био миљеник Фортуне, али наше улоге су могле да буду и обрнуте.”

(Педро Каледерон де ла Барка,”Опсада Бреде”, 1625)

I

Сусрет

Коњаник у сјајном, богато украшеном, црном оклопу са пурпурном ешарпом покушавао је да умири нервозну животињу: није била навикла да, са јахачем у седлу, дуже стоји у месту. Али, бар тог поподнева, за њих двојицу, јахача и коња, путовање је било завршено На себи, готово да је могао да осети љуте погледе својих војника – плату нису примили већ други месец. У позадини, сасвим јасно је могао да чује звекет мачева, звецкање копаља, потмулу грмљавину топова, јауке рањеника и њиштање коња. Али ништа од свега тога није, у том тренутку, заокупило његову пажњу: поглед је усмерио на облак прашине на друму који се, из града у долини, пењао према брду на којем се налазио. Тај облак се полако повећавао, како се удаљеност од њега смањивала.

Како ће његови војници реаговати када се, после девет месеци огорчене борбе и десет хиљада погинулих, по први пут буду срели, лицем у лице, са пораженим непријатељем? Хоће ли његова строга наређења бити довољна да спрече инциденте? Копља су морала да буду подигнута у потпуну вертикалну позицију – ниједно није смело да остане у борбеном положају; мачеви, бодежи и пиштољи да остану за појасевима. Непристојни гестови, церекање, звиждање, исмевање – све је то било строго забрањено, под претњом тешких казни.

Сва та питања пролазила су му кроз главу. Тренутак који ће ускоро да наступи означиће крај једне дуге и тешке битке. Имао је већ шездесет пет година и битка која се управо завршавала представљала је врхунац његове, дуге и тешке, војничке и животне каријере. Тај тренутак – решио је – мора да буде достојанствен, сасвим у складу са његовим сопственим племенитим пореклом и професионалним угледом – а и на једно и на друго био је тако поносан.

***

Други коњаник се приближавао, на челу помало чудне колоне: командири сваке од седамнаест чета, које су пуних девет месеци браниле опседнути град, на коњима; његова породица – жена Ана и троје већ одрасле деце, Вилхелм, Лујза и Филип – у кочији; најбољи студенти војне академије, пешице, на зачељу.

Са мачем и пиштољима за појасем своје тамносмеђе свечане униформе, у левој руци је држао узде свог коња, а у десној луксузну кутију од седефа, у којој су се налазили кључеви града.

Када су се приближили на неких десетак метара удаљености, придошлица је сјахао са свог коња. Готово истовремено, сјахао је и његов домаћин и пошао му у сусрет, као према себи равном, неколико корака. Тик иза једног и другог, њихови војници, помало збуњени овом неочекиваном сценом.

Придошлица је, по тадашњим обичајима, кренуо да клекне, како би тим чином симболички потврдио већ договорену предају. Али, у том тренутку домаћин га је готово загрлио својом десном руком (у левој је још држао генералску палицу, симбол свог чина и положаја) и спречио га у тој намери.

Према сведочењима савременика, речи које је том приликом, прихватајући кључевe, изговорио – и које ће ући у историју ратовања раног модерног доба – биле су следеће:

“Јустине, примам ове кључеве знајући колико сте храбри, као и то да храброст побеђеног чини славу победника. Данас сам ја био миљеник Фортуне, али наше улоге су могле да буду и обрнуте.”

***

Био је четвртак, 5. јун 1625. године. Бреда, највећа у ланцу тврђава на јужним границама побуњених холандских провинција, управо је предата шпанској краљевској војсци. Била је то једна од стотина успешно завршених опсада утврђених градова у Европи раног модерног доба. Једна од десетина опсада кроз које је, у својој дугој и бурној историји, прошла сама Бреда.

По чему је, онда, баш овај тренутак у времену тако значајан да га разликује од свих сличних, претходних и будућих? По томе што ће га, тачно десет година касније, на целих дванаест квадратних метара свог платна, овековечити Дијего Веласкез, највећи сликар Шпанског златног доба и један од највећих уметника европског барока.

Ликови двојице ратника – победника, шпанског генерала и италијанског кондотјера, Амброзија Спиноле Дорије и пораженог, холандског принца Јустина од Насауа – ући ће, кроз Веласкезово ремек дело, у вечност. За разлику од свих других победничких и поражених команданата стотина европских тврђава, чија имена понекад можемо да пронађемо у старим хроникама али су нам њихова лица одавно изгубљена у маглама прошлих времена, ликови Амброзија и Јустина остали су нам познати, готово као симболи једне епохе.

Веласкезово платно је њихове ликове и тај тренутак у времену учинило бесмртним.

II

Сликар

Diego Velázquez Autorretrato 45 x 38 cm - Colección Real Academia de Bellas Artes de San Carlos - Museo de Bellas Artes de Valencia.jpg

Мушко дете, “старо од неколико дана до пар недеља”, крштено је 6. јуна 1599. године у цркви Светог Петра у шпанском граду Севиљи. Отац, црквени нотар Хуан Родригез да Силва изабрао је име Дијего – по Светом Дијегу/Јагу (Јакову), једном од дванаест Христових апостола. Али, по обичајима који су важили у Андалузији тог времена, мали Дијего је презиме добио по мајци Џероними: Веласкез.

Одрастао у пристојним, али скромним условима, од малена је показао таленат за уметност: са учењем сликања почиње већ уочи Божића 1610. године, када је имао једанаест година, код Франциска де Херере, оснивача Севиљске школе. А уговором, закљученим 17. септембра 1611. године, са још једним уметником и учитељем из Севиље, Франсиском Пашеком, формализован је однос између мајстора и шегрта, за наредних шест година.

Пашека су савременици сматрали досадним сликаром, који се ни по чему није истицао: изражавао је једноставни, директан реализам и скоро сва његова сачувана платна су у духу италијанске касне Ренесансе, суштински, маниристичка. Ипак, иако далеко од генија, Пашеко није био лош занатлија и био је још бољи учитељ: охрабривао је интелектуални развој својих ђака, објашњавао им класична знања, тренирао их у пропорцији и перспективи, преносио трендове у књижевним и уметничким круговима Севиље. Године пролазе, дечак постаје младић и слика све боље.

Portrait presumed to be Juana Pacheco as a Sibyl by #8262243

Веласкезов учитељ био је, међутим, и званични цензор Инквизиције за Севиљу: посебну пажњу посвећује политички коректним приказима разних библијских ликова. У слободно време, између свог уметничког атељеа и инквизицијских сала, посвећује се ћерци Хуани, свега три године млађој од Веласкеза. На Ускрс 1618. године, Дијего Веласкез је оженио Хуану Пашеко, буцмасту бринету веселог лица: обоје су, још, увек, тинејџери.

Vieja friendo huevos, by Diego Velázquez.jpg

Шегрт је прво постао мајстор, а тек онда зет свог учитеља, инсистирао је после поносни Франциско. Заиста, није то било ни тако далеко од истине: у истој деветнаестој години, оној у којој се оженио, Дијего слика своју чувену старицу која пржи јаја – платно које фрапантно подсећа на Каравађа и које бисмо и данас сматрали савршенством хиперреализма. А већ у наредне три године Веласкез је толико суверен у сликарским круговима Севиље да све чешће гледа на север, у наредну границу, у Мадрид.

Када му је Хуана родила прву унуку, Францсиску да Силву (друга, Игнација, умрла је као девојчица), таст је младом Дијегу написао писма препоруке за свог пријатеља Дон Хуана од Фонсеке, краљевског капелана. Са препорукама, својим цртежима и скицама, два-три умотана платна од двадесетак колико их је насликао у Севиљи, нешто на брзину скупљених кичица и боја, на коњу, Веласкез у пролеће 1622. пролази пет стотина километара до двора шпанских Бурбона.

Luis de Góngora (1622), in a portrait by Diego Velázquez.

Као и сваки амбициозни млади уметник, и он очекује да ће одмах освојити свет: његова потајна жеља је да наслика портрет новог краља, Филипа IV, готово свог вршњака, који је тек годину дана на трону. Ипак, у инструкцијама које носи свом домаћину Фонсеки јасно пише да је потребно још “испробати Дијегову кичицу”: тако је Веласкезов први модел један од дворских песника, Луис од Гонгоре. Прича о овом портрету са собом носи и једну занимљиву анегдоту: наводно је, у првој верзији, око Луисове главе Дијего насликао и ловоров венац – уобичајени детаљ за слике уметника у Ренесанси, још од Петрарке – али га је касније префарбао: Луис, изгледа, није био довољно угледан песник да би му један Веласкез насликао ловоров венац.

После осам месеци у Мадриду, јануара 1623. године, Веласкез се враћа у родну Севиљу; његово “време испробавања” је прошло. Да ли је на повратку разочаран, јер је очекивао више? То данас не знамо, баш као што ни сам Веласкез тада није знао да се онај кључан догађај, који ће брзо повести његову судбину стазама славе, у ствари већ догодио: званични дворски сликар, Родриго де Виљандрандо, изненада је умро око Божића, у тридесет четвртој години. Ова неочекивана и – чак и за тадашње прилике – прерана смрт за шпански двор је значила потребу за новим сликарем; за Веласкеза, та смрт коначно отвара пут у престоницу.

Позив – за који се питао да ли ће икада стићи – на крају је стигао сасвим неочекивано, августа 1623. године, а са писмом и кеса од педесет шпанских златних дуката (данас, око две и по хиљаде евра) “за трошкове”. Овог пута, са Веласкезом у Мадрид иде и његов таст Пашеко, путују кочијом и смештају се у Фонсековој кући. Ту се Дијего суочава са новим тестом: да портрет свог домаћина наслика за један једини дан – јер, платно је већ сутрадан требало однети краљу, на коме је била коначна одлука.

Retrato de Felipe IV, by Diego Velázquez.jpg

Из старих хроника сазнајемо и тачан датум када је Филип IV коначно сео испред Дијега Веласкеза: 30. август 1623. Краљ је тада тек напунио осамнаест година, сликар двадесет четири. Овај први Филипов портрет, величине 62×48 сантиметара, данас се налази у Медоуз музеју у Даласу, САД; већ на њему је видљива изразита доња вилица: та наследна особина Хабзбурговаца, аустријских и шпанских подједнако, до које је дошло услед генерација више или мање инцестуозних бракова.

Модел је задовољан: ускоро, краљев министар Оливарес преноси Дијегу позив да се пресели у Мадрид (следеће године, придружиће му се и породица) и за те трошкове од Круне добија 300 шпанских дуката – око петнаест хиљада евра данас). Сликар ће имати сталну месечну плату од двадесет дуката, плаћен смештај и могућност да слободно продаје све слике које би начинио у слободно време.

Али аранжман није само финансијски него и уметнички повољан: по Филиповој изричитој жељи, од тада само Веласкез може да га слика (од овог обећања Филип ће одступити само једном: када његов портрет буде сликао Рубенс). Мадрид тако постаје сликаров дом у којем ће – сем када буде на путовањима – провести наредних тридесет седам година. Престижно звање дворског сликара задржаће све до смрти, 1660. године и за то време ће насликати још седам Филипових портрета (1627, 1628, 1631, 1632, 1634, 1644. и 1653), остављајући нам тако јединствени документ о одрастању, сазревању и старењу једног европског владара кроз пуних тридесет година.

***

Веласкез на двору има прилику да упозна разне славне људе свог времена: већ исте 1623. године када је и стигао у Мадрид, он слика високог госта из Лондона, принца од Велса – будућег енглеског краља Чарлса I – који је дошао да испроси руку Филипове млађе сестре, Марије Ане од Шпаније. Хроничари су забележили да су се ови преговори одужили пуних осам месеци, да би се на крају завршили неуспешно: Чарлс се у Енглеску, уместо са невестом, вратио са Тицијановим портретом њеног прадеде Карла V (ову слику је Кромвелова револуционарна власт продала, као “непотребан луксуз”, после Чарлсовог погубљења 1649).

Зли језици су после причали како је амбициозног младожењу – пошто је сасвим добро разумео полуизречену жељу брата несуђене невесте – Веласкез намерно приказао као много ружнијег него што је стварно био и тако намерно покварио први сусрет њих двоје. Колико је ова причица апокрифна, данас бисмо могли да проценимо да је тај Веласкезов портрет Чарлса I остао сачуван; онда бисмо га упоредили, на пример, са његовим ликом са платна Холанђанина Антони ван Дајка из 1636. године. Али, та Веласкезова слика је изгорела – заједно са разним другим – у великом пожару који је захватио краљевску палату у мадридском Алказару, 1734. године и ми данас више не знамо како је Чарлс на њој био приказан.

А само неколико година касније, септембра 1628. године, Веласкез је по краљевом налогу домаћин још једном госту са чудно помешаним, дипломатско-уметничко-шпијунским циљевима. Као специјални изасланик Инфанте Изабеле Кларе Еугеније, шпанске намеснице у Холандији, у Мадриду борави Петер Паул Рубенс, некрунисани краљ фламанског барока и неоспорни уметнички идеолог католичке контрареформације.

За осам месеци колико су се ова два јединствена уметника дружила, јужњак и северњак су имали прилике да размене своје визије, технике и искуства. Веласкез је од Рубенса, из прве руке, могао да чује о рату који је буктео на равним пољима Фландрије: њихов сусрет дешава се само три године после предаје Бреде и само годину дана након што је Рубенс насликао свој портрет Амброзија Спиноле.

Шпанац има и јединствену прилику да види и госта у његовом атељеу, док завршава чувену слику “Помирење Исава и Јакова”. Да ли су баш у тим тренуцима разговарали о Спиноли, и да ли је баш ту композицију са Рубенсове слике (јер, сличност је готово фрапантна) Веласкез поновио седам година касније, са другим ликовима? Рубенс је, опет, био у прилици да Веласкеза упореди са једним других младим сликарем, који је баш тих година полазио путем славе – Рембрантом; једног, јужњака, католика и ројалисту, са другим, северњаком, протестантом и буржујом.

Тих месеци, двојица сликара, без обзира на генерацијске разлике (Веласкез је био довољно млад да би Рубенсу могао да буде син) постају и пријатељи. Чврсто се договарају да, већ наредне године, оду заједно у Италију, ту Меку свих сликара епохе. Међутим, нове дипломатске мисије одводе Рубенса из Шпаније сасвим другим путевима: најпре у Антверпен, а потом и у Лондон. Жеља да још једном види Италију неће му се остварити.

Уместо Рубенса, из шпанске Малаге је следеће године за италијанску Ђенову запловио Дијего Веласкез. Игром случаја, на истом броду затекао се и – Амброзио Спинола. Тим сусретом, све боје неопходне за слику века коначно се затичу на истој палети: идеја, сликар и модел.

III

Опсада

Шпанска круна била је од самог почетка против те опсаде: држати толике трупе месецима, испред једног утврђеног града, значило је да ће се трошкови већ прескупог рата попети у небеса. Али, тврђава је била на стратешком положају и Холанђани су из ње могли да угрожавају виталне шпанске комуникације, па чак и саму престоницу њихових поседа на северу, Антверпен. Зато је непуних десет хиљада становника Бреде бранио гарнизон од седам хиљада војника, а сам град је, широм католичких земаља, сматран неком врстом легла јеретичких протестаната из целе Европе: сви су се они овде окупљали да усаврше своја војна знања.

Као и у многим другим ратовима у којима свака зараћена страна верује да представља цео један свет, и Бреда је тако све више постајала симбол питање престижа: тријумф у бици – веровало се у Мадриду – био би знак добре воље Бога. За краљевство чија је моћ већ деценијама у опадању, ништа није могло више да поврати пољуљану веру од те победе. Зато млади шпански краљ Филип, после месеци премишљања, свом кондотјеру Спиноли у Фландрију шаље коњаника са шокантно кратком поруком:

“Marqués: ¡Rendid a Breda! Yo el rey. “

(“Маркизе: заузмите Бреду! Ја, краљ!”)

Уосталом, већ од самог почетка читавог тог рата, већ преко четрдесет година, Бреда – на самој граници између шпанског Брабанта на југу и побуњених холандских провинција на северу – прелазила је наизменично из руке у руку.

Најпре су, на самом почетку побуне, у лето 1581. године Шпанци успели да заузму Бреду на препад: легенда каже да су једног од својих суграђана – Шарла од Гавра, присталицу Шпанаца – Бређани заточили у тврђави; он је, ипак, успео да подмити свог чувара, који је потом, пред зору, откључао једну од споредних капија изнутра и пустио шпанску војску да уђе у град. Дошло је до спорадичних борби – посада је покушала да пружи отпор – али, без заштите градских зидина, нису представљали озбиљнији проблем за нападаче. Шпанци су, ускоро, заузели све кључне градске капије и напали градску кућу, торањ и цркву. Око десет сати ујутро, видевши да је ситуација безнадежна, холандски командант се предао, под условом да се град поштеди пљачкања. Ово обећање, међутим, Шпанци нису одржали: у наредних дан и по, у пљачкањима и насиљу убијено је око пет стотина грађана Бреде (укупно су, у ратним дејствима и у борби, забележене 584 људске жртве код бранилаца), од неких шест до седам хиљада становника колико је град тада имао.

1590: Capture of Breda (The Peat boat at Breda by Charles Rochussen) through a 'Trojan Horse' style ruse

Скоро деценију касније, у пролеће 1590. године, ратна срећа се окренула. И овог пута, међутим, Бреда је заузета лукавством: холандски нападачи су у брод који је превозио тресетни угаљ у град, испод бусена, сакрили око седамдесет својих војника. Они су изненадили уснулу шпанску посаду, и у после кратке борбе у којој је погинуло или рањено четрдесет бранилаца (а један нападач се удавио у каналу) шпански командант Паоло Ланцавекија се предао. Како су приметили савременици, “његово искрено изненађење показивало је да није читао Хомеров еп о освајању Троје”. Уметнички приказ тог догађаја оставио нам је холандски сликар Шарл Рохусен на свом платну “Теретни брод за Бреду” (1829).

У време када се догађа наша прича, крајем лета 1624. године, Холанђани су били убеђени да ће успети да Бреду задрже довољно дуго да изморе нападаче, чекајући помоћ која би, коначно, разбила опсаду. То је, уосталом, била уобичајена тактика бранилаца свих утврђених градова у Средњем веку и у раном модерном добу. Бреду је бранио гарнизон од око седам хиљада војника, којим је командовао гувернер града, принц Јустин од Насауа, а ратним планом било је предвиђено да му у помоћ стигну две формације: једна холандска, којом је командовао његов полубрат Морис, и друга енглеска – протестантска Енглеска била је холандски савезник у борби против католичких Шпанаца – којом су командовали Хорацио Вер, барон од Тилберија и немачки најамник, Ернст фон Мансфелд. Ове две формације имале су свака по седам хиљада војника, тако да су Уједињене провинције за одбрану Бреде издвојиле око двадесет хиљада војника.

Нападаче је, видели смо, предводио Ђеновљанин Амброзио Спинола Дорија, италијански кондотјер у чину шпанског генерала. Спинола је био један од најискуснијих команданата у северној Европи тог доба: у време ове приче, он иза себе има пуних двадесет пет година ратовања за шпанску круну на малом подручју данашње Белгије и Холандије; неколико успешних битака и опсада (Остенде, Линген, Гренло, Берген); одлично познавање опсадних техника и ратних варки; до савршенства развијену вештину формирања и употребе терција, лако покретних тактичких јединица.

Спиноли, само у првој борбеној линији, за напад на Бреду стоји на располагању око двадесет пет хиљада војника и тридесет тешких топова. Своје линије снабдевања брани са још двадесет пет хиљада, а у стратешкој резерви држи још тридесет хиљада. Од свих осамдесет хиљада, преко половине били су француски, немачки, енглески и италијански најамници, мало више од трећине локално становништво (Фламанци католици) а остатак (мање од једне петине) Шпанци.

Сама Бреда је била добро утврђена: дебели зидови од земље, са петнаест бастиона и опкопом, дубоким два метра, у који је била пуштена вода. У град се улазило кроз четири капије од цигле, а палисаде су биле изграђене да отежају напредовање пешадије и коњице. На почетку седамнаестог века, фортификације којима је располагала Бреда сматране су за најбоље у западној Европи: грађене су претходних стотинак година, још откад је цар Карло Пети 1531. послао тадашњег гувернера Хенриха Трећег од Насауа, да пропутује Европом и упозна се најновијим војним техникама.

Девет месеци Спинолине опсаде представљали су догађај од прворазредног војног и политичког значаја за већи део тадашње Европе. Холанђани су исмевали неуспешне шпанске покушаје да се пробију у тврђаву, тврдећи самоуверено да Бреда никада неће пасти. Најпопуларнији позоришни комад у Хагу био је тих месеци “Шпанско страшило” (La Boha Espagnol), сатирична комедија у којој су главни ликови збуњени шпански краљ Филип, који у мраку слепо лута тражећи Бреду, док га води кловновски лик ментално поремећеног Спиноле.

На крају, Бреда је пала јер су исувише самоуверени браниоци потценили значај обичне логистике: уместо да залихе хране припреме за годину дана опсаде (на колико је Спинола рачунао) веровали су да је осам месеци сасвим довољно. Предали су се на средини десетог месеца.

IV

Слика

This image has an empty alt attribute; its file name is 800px-La_infanta_Isabel_Clara_Eugenia_en_el_sitio_de_Breda_%28Museo_del_Prado%29.jpg

Велшки историчар Јан Морис назвао ју је једном приликом “најшпанскијом од свих шпанских слика”. Неки историчари уметности тврдили су да се у композицији запажа – као последица оног судбоносног сусрета у Мадриду – утицај Рубенсовог Помирења Исава и Јакова. Хозе Ортега и Гасет, опет, описује подигнута копља као “кичму целе слике, у великој мери заслужну за утисак мирноће који прожима, иначе, живу сцену”.

У глави уметника идеја за слику сазрева постепено: од Рубенса чује причу о Спиноли, војсковођи – џентлмену; потом на броду за Италију упознаје и њега самог. Млади сликар, на свом првом путу у иностранство и стари војсковођа, полазећи у своју последњу битку, причају о победи која је, после деценија пораза, осветлала образ шпанског оружја. У тим разговорима, Спинола преноси (још увек свежа) сећања на догађај а Веласкез његове речи преноси на цртеже и скице, дајући им пропорцију и перспективу, покушавајући да, што верније, ухвати тај тренутак у времену.

Velázquez - La Fragua de Vulcano (Museo del Prado, 1630).jpg

По доласку у Ђенову, путници се разилазе: Спинола иде у своју битку, а Веласкез обилази галерије и музеје у Венецији, Ферари, Болоњи… У Риму проводи скоро годину дана, дружи се са Галилеом Галилејем – једно време обојица чак станују у Вили Медичи – Пусеном, Бернинијем, студира Микеланђелове радове и усавршава своје знање људске анатомије, потом још пола године у Напуљу, где среће Ђузепа де Риберу, загонетног сликара из штампара из Валенсије. Из тог периода датира и једна од најенигматичнијих Веласкезових слика, “Аполон у Вулкановој ковачници”.

На први поглед, опчињен богатством боја, облика и стилова сензуалног и топлог југа, млади сликар је заборавио на Рубенса, Спинолу, Бреду и мотиве далеког и хладног севера. Али, идеја и даље сазрева у његовој глави и, када га по повратку кући, премијер Оливарес укључује у групу уметника који треба да снабдеју сликама Буен Ретиро, нову краљевску палату у источним предрграђима Мадрида, Веласкез у глави већ има не само тему, него и димензије, главне и споредне ликове и композицију. Средином 1634. он почиње да ради на слици, коју довршава наредне године.

***

Иако слика представља тренутак војне победе, она је више од класичног приказа тек завршене битке: Веласкез је са платна уклонио све крваве и насилне аспекте војног сукоба. Уместо тога, он је ухватио тренутак после самих борби: холандску капитулацију пред шпанским трупама. Занимљива је техника којом он повлачи линију раздвајања две групе: Холанђани, на левој страни, изгледају дезорганизовани, углавном млади ликом, и у мањини су; они су у потпуном контрасту са Шпанцима на десној страни: великом, добро организованом групом, очврслом у борбама.

Веласкезов приказ шпанских копаља, вертикално подигнутих према хоризонту, одмах привлачи поглед. Заиста, ова слика је по њима добила и свој назив у уметничком жаргону: “Копља” (Las Lanzas): бројна копља, готово решетка која прекрива небо, стварају утисак како се на сцени налази много више шпанских војника него што их заиста можемо видети и, због њиховог уредног распореда, служе као визуелни симбол шпанске војне моћи.

Центром слике доминира сцена размене кључева, у којој Спинола – који је сјахао са свог коња да би побеђеног противника дочекао као себи равног – ставља десну руку на његово раме, највероватније да би га спречио да, у складу са ритуалима уобичајеним у то време, клекне приликом предаје. Њих двојица се, светлошћу и бојама, разликују од остатка слике: обликовани у свој сопствени, издвојени хексагон, они се посматрачу чине као неки пролаз у другу димензију, свет сасвим различит од оног који их окружује.

Сликар, као што знамо, није био сведок овог историјског догађаја. О њему је, извесно, чуо опис који је у сећању задржао један од два учесника, Спинола; са Јустином, другим учесником, који је тада био у холандском Лајдену, није могао да разговара. Шта је, међутим, Веласкезу још било на располагању?

У тренутку када је почео да слика Предају Бреде, средином 1634. године, од самог догађаја је протекло тек девет година; има, дакле, још увек доста живих очевидаца који су присуствовали самој сцени. Детаље опсаде, битака и предаје описао је хорничар Херманус Хуго, а саму предају је на својој гравури представио француски сликар Жан Кало, већ три године касније (1628); на том првом визуелном приказу догађаја, већ је уочљив пријатељски сусрет два команданта.

Веласкез, дакле, не мора да измишља сцену: она већ постоји у свести савременика и његов задатак је да на ту слику унесе само неколико суптилних детаља којима ће јој дати додир савршенства.

Поред тога, сликар се ослања и на друге историјске изворе: он има увид у комедију “Опсада Бреде” Педра Каледерона де ла Барке, која је премијерно приказана само неколико месеци након битке, и у којој лик Спиноле у моменту предаје каже лику Јустина:

“Јустине, примам их (кључеве) и знам колико сте храбри, као и да храброст побеђеног чини славу победника.

Веласкезово тумачење ових речи је маестрално сјајно. У ренесансном сликарству, био је обичај да се сцене предаје сликају по устаљеним правилима по којима је победник седео на коњу или на трону, док му се побеђени приближавао погнут отворено показујући своју потчињеност. На Веласкезовој слици, међутим, Спинола је сјахао с коња из поштовања према побеђенима и креће се у сусрет холандском војсковођи као себи равном. Веласкез је такође вешто ухватио моменат у коме Де Насау креће да клекне како би предао кључеве, али га Спинола зауставља положивши му руку на раме.

Сцена овог хуманог геста одваја Предају Бреде од стотина сличних слика. Сама битка, која се већ завршава, остаје у даљини, једва видљива кроз облаке дима који се могу уочити у позадини. Веласкез наглашава људски сусрет: то је исто толико, ако не и више, слика војничког витештва и великодушности, колико и победе на бојном пољу.

Композиција је, дакле, пажљиво конструисана тако да нагласи баш ове људске карактеристике Спиноле, а не да буде веродостојан, потпуно документарни, приказ самог догађаја. Уосталом, на прилазима самој Бреди уопште не постоји брдо које се види на слици: цео терен је раван (и прилично мочваран). Брдо је додато – чин уметничке слободе аутора – да би послужило као подијум, не којем ће моћи да ефектније распореди своје ликове.

Истовремено, Веласкезова сликарска вештина види се из лакоће са којом он гледаоца претвара у сведока самог сусрета. Пригушени тонови земље и меко светло дају платну натуралистички карактер. Без крештавих симбола, алегоријских или чак идеализованих фигура на слици, гледалац као да је позван да сам крочи на платно, придружи се актерима и прати сцену у реалном времену. Фини жути капут војника на левој страни и браон задњица Спинолиног коња на десној, као да представљају капију, кроз коју гледалац улази у слику. И чинећи то, он потврђује речи које је – вековима касније – о овој сцени написао Роберт Ворен:

“… историја је један велики мит који ми живимо, и кроз наше живљење увек поново правимо.”

***

Предаја Бреде, у једном дубљем смислу, јесте слика људског сусрета, усред хаоса и суровости рата. Али било би погрешно мислити да Веласкез није имао и друге, скривене мотиве, да прикаже овај тренутак врлине. Спинола, шпански војници и – преко њих – и сам Филип IV приказани су истовремено и као моћни и као часни. У том смислу, слика оперише на више нивоа одједном: она је реторичка егзалтација, величање шпанског националног идентитета, симбол Филипа IV и његове армије, али исто тако и омаж Спиноли, Веласкезовом личном пријатељу који је – видећемо то у наредном одељку – умро неколико година пре него што је ова слика уопште била наручена уметнику.

Али, ми данас – из бројних историјских хроника, касније написаних – знамо низ детаља о овој бици које сам сликар вероватно није могао да зна. Хајде зато да размотримо још неколико могућих тумачења.

Пре свега, чињеница је да предаја града није изнуђена часно, одсудном битком на отвореном пољу, него постепеним изгладњивањем. Сви цивили, рањеници и болесници који су пуштени да изађу и предају се, били су принудно враћани назад, иза зидина. Спинолина калкулација била је, слично резону свих других војних команданата тог доба, подједнако рационална и бездушна: што више уста буде делило оскудне залихе хране, отпор ће пре престати. Холандски хроничари, на пример, помињу да су само врло богати грађани – и то они који су познавали градске шинтере – могли да се докопају меса неког пса луталице, које су чували као специјалитет. У Бреди је, за девет месеци Спинолине опсаде, умрло око пет хиљада цивила; углавном од болести, неко ће можда рећи? Али смртоносни исход тих болести био је, у великој мери, убрзан гладовањем.

Наравно да Спинола, описујући ове догађаје Веласкезу, није био претерано вољан да помене оне мање часне епизоде своје ратничке епизоде. Наравно да ни Веласкез – чак и да их је знао – не би био претерано вољан да их дочара гледаоцу на платну нарученом у славу шпанског оружја. Али, са свим предностима накнадног знања, као и увек у историји, посматрач у двадесет првом веку не може а да се не запита: није ли у Спинолином великодушном гесту, ипак, присутан и понеки трачак срамоте? Јер, ипак је он најбоље од свих знао на који је начин победио.

Друга чињеница – коју је пажљиви историчар сазнао из бројних шпанских извора тог доба – је да је, после девет месеци, и сама Спинолина војска била на ивици снага. Нередовно плаћена, два пута је била на ивици побуне; линије снабдевања, чешће угрожене нападима холандских герилаца него не, већ су је довеле у опасну оскудицу; усред непријатељског окружења, Шпанци су све ставили на коцку и Спинола није био у прилици да поставља сувише тешке услове предаје.

Али постоји и треће тумачење: “Предаја Бреде” представљала је, у тренутку када је насликана, и моћно пропагандно средство шпанског војничког јунаштва, на више нивоа. Пре свега, признајући част свог непријатеља, Спинола и сопствену победу чини већом и сјајнијом. Слика племенитости и витештва, на дванаест квадратних метара Веласкезовог платна, задаће тежак ударац разним хроникама и памфлетима протестантских кругова у Европи, о суровости католичке Шпаније и њене инквизиције.

***

Pictura of Alciato, Andrea: Emblemata (1551): Echthro^n ado^ra do^ra, In dona hostium.

На крају, могуће је и једно пренесено, симболичко тумачење ове слике. Оно полази од хипотезе италијанског правника Андрее Алчатија изнете у његовом трактату “Против поклона од непријатеља”. Овај текст, из средине шеснаестог века (који је Веласкез, као образован човек свог времена, вероватно прочитао) разрађује једну класичну тему из античке митологије: размену поклона међу непријатељима. У току Тројанског рата (детаљ је још Хомер опевао у Илијади), тројански јунак Хектор, син Пријамов, и грчки јунак Ајакс, син Теламона, изашли су на двобој испод зидина Троје, пред очима обе војске. Пошто је исход двобоја био нерешен, они га завршавају разменом својих највреднијих делова опреме: Хектор од Ајакса узима вредан опасач, Ајакс од Хектора његов мач. Богови су се – сазнајемо од Хомера – после поиграли, тако да је свакко од њих двојице после погинуо баш од поклона који је олако примио од свог смртног непријатеља: Ајакс се сам убио скочивши на Хекторов мач, док је побеђеног Хектора Ахил докрајчио тако што га је вукао иза двоколица, везаног за Ајаксов опасач.

Алчети користи ову метафору како би читаоца упозорио да се чува од поклона добијених од непријатеља. И заиста, знамо да је шпански премијер Оливарес одувек био сумњичав према ономе што је сматрао “сувише попустљивом” Спинолином политиком у Холандији.

Зато су се неки историчари уметности питали да ли је Оливарес можда учествовао у Веласкезовом избору носеће теме за слику, желећи да тако Спинолиним наследницима у Фландрији пошаље суптилну поруку. Ако су та страховања постојала, историја их је потврдила: само две године након што је Веласкезова слика свечано изложена у “Сали краљевства” нове палате, шпанска војска је, коначно, изгубила Бреду а са њом и последње упориште у Холандији. “Предаја Бреде” би, у том случају, била desengaño, упозорење на илузију коју са собом увек носе исувише лаке победе.

V

Судбине (1): победник и поражени

Амброзио Спинола Дорија, маркиз од Балбаса, племић Републике Ђенове, генерал Краљевине Шпаније и један од најпознатијих кондотјера седамнаестог века, доживео је врхунац своје војничке и животне каријере у тренутку који је остао овековечен на Веласкезовој слици.

О Спинолиној победи код Бреде се увелико прича по дворовима западне Европе, он је радо виђен гост по салонима најлепших дама данашње Холандије, а његове портрете – платна у уљу у скоро природној величини – почетком 1627. године сликају највећи мајстори фламанског барока, Антони ван Дајк и (на овој слици) Петер Паул Рубенс.

Али, како се то често догађа када се дивља кобила судбине поигра са јахачима који су помислили да су је коначно зауздали, и у Спинолином случају је врхунац каријере заправо означио почетак краја. У Мадриду је нови премијер, војвода Оливарес, болесно љубоморан због славе коју је његов генерал стекао овом победом. А у краљевству које, галопирајући као Спинолина коњица по пољима Фландрије, јури пуном брзином у банкрот, није било претерано тешко да се нека плаћеничка војска, у некој удаљеној провинцији, волшебно изостави из буџета…

Тако и Спинола, врло брзо после Бреде, остаје без новца, поштено зарађеног на мачевима и копљима својих најамника и неопходног за њихово одржавање. Све ређе и све слабије плаћени, Спинолини терцији, састављени углавном од италијанских, немачких, француских и енглеских авантуриста и криминалаца, почињу све мање да се боре на бојном пољу а све више да пљачкају крчмаре и трговце.

А само две године после Бреде, ратна срећа се потпуно окренула: затворен у опседнутом граду Грол, утврђеном трговачком центру на главном ханзеатском путу ка немачким земљама, шпански генерал се сада брани, а холандски устаници га нападају. Крај је овог пута много бржи (шпанска посада предаје Грол после само месец дана опсаде) али је све остало већ виђено: у августу 1627. Амброзио Спинола предаје кључеве тврђаве холандском генералу Фридриху од Насауа, на готово исти начин на који је, две године раније, сличне кључеве примио у Бреди, од његовог полубрата Јустина.

У Мадриду је премијер луд од среће: славни победник код Бреде је сада бедни губитник код Грола! А Спинола, разочаран, понижен и у дуговима, почетком 1628. распушта своју плаћеничку војску и враћа се у Шпанију. Одлучан да се не врати у Фландрију као главнокомандујући све док се његовој војсци не обезбеди финансијска сигурност, у Мадриду доживљава нова понижења политичара. Као странац (Италијан) и плаћени најамник (а не витез шпанске круне), за многе је добродошло жртвено јагње. Његов последњи пораз бацио је у засенак све раније победе и послужио као изговор за деценије стратешких грешака Круне у побуњеним холандским провинцијама.

Крај је, опет, сасвим у стилу века у којем је живео: барока. Нови рат, овог пута око наследства над војводством од Мантове у северној Италији, опет тражи професионалног војника и шпански краљ Филип IV опет се окреће провереном избору: септембра 1629. године Спинола се, поново на челу шпанског експедиционог корпуса, искрцава у родној Ђенови, у фанатичној потрази за још једном, вероватно последњом, победом.

Али стара непријатељства, зависти и сплетке, прогоне га и на новом бојном пољу. Агенти премијера Оливареса шаљу у Мадрид лажне извештаје и Спинола је већ после неколико месеци, уместо да добије очајнички тражена појачања, на ивици смењивања. Већ нарушеног здравља, упорно бранећи тврђаву Казале Монферато од Француза који су је опседали, у граду увелико захваћеном епидемијом куге, Амброзио Спинола Дорија умире 25. септембра 1630. у седамдесетој години.

Племићка титула маркиза од Балбаса – коју његови потомци у Шпанији још увек носе – била је једино што је, после тридесет година ратовања за шпанску круну, оставио својој деци, од огромне имовине наслеђене од очеве и мајчине породице, са којом је ушао у ову авантуру.

***

Justinus van Nassau 1559-1631.jpg

А поражени командант са Веласкезовог платна, Јустин од Насауа, ванбрачни син првог статхолдера холандских Уједињених провинција, Виљема Ћутљивог и Еве, једне од његових бројних љубавница, пуних двадесет пет година гувернер Бреде, повукао се после предаје тврђаве у далеки трговачки Лајден на северу.

У том тренутку он има већ 66 година, уморан је од сталних битака и разочаран одсуством подршке која му је обећавана, и које га је, коначно, приморало на предају. Иако је свим његовим војницима омогућено да се из града повуку часно, у борбеном поретку, под оружјем и са свим ратним заставама – Јустин никада није преболео предају Бреде.

Умро је само пет година после тог догађаја, у Лајдену, у 71. години.

Ни Спинола ни Јустин тако нису доживели да виде себе на Веласкезовом платну, које је завршено тек пар година после њихове смрти.

Ипак, ликове њих обојице данас гледају милиони посетилаца Музеја Прадо у Мадриду.

VI

Судбине (2): један град

Image

Победа је, свакако, Шпанцима у психолошком смислу значила много: само неколико недеља касније, хабзбуршка намесница Холандије, инфанта Изабела Клара Еугенија, присуствовала је у Бреди првој католичкој миси одржаној после тридесет пет година, коју је служио кардинал Алфонсо де ла Куева. Међутим, у војном смислу, ова битка је означила последњу у низу прекретница у осамдесетогодишњем рату Холанђана за независност: Мадрид није успео да задржи стратегијску иницијативу. Огромни трошкови Спинолине опсаде приморали су Оливареса да се коначно окрене дефанзивној тактици на копну и преостале ресурсе усмери на поморски и трговачки рат.

А само десет година касније, 1635. године, Француска и Уједињене провинције формирале су војни савез, са циљем да коначно ликвидирају – и међусобно поделе – хабзбуршке поседе између њихових држава. Отвориле су рат против Шпанаца на два фронта, и у лето 1637. године холандски статхолдер Фридрих Хенри, принц од Оранжа, стигао је испред Бреде са осамнаест хиљада војника. Ова опсада трајала је три месеца и њој су присуствовале високе званице из Лондона – међу њима и један дворски патуљак, извесни Џефри Хадсон – којима је Хенри хтео да се похвали својим успехом. У октобру је град, по четврти пут у шездесет година, променио господара. И та опсада овековечена је једним уметничким делом, овог пута холандског сликара Јоханеса Хиндерикуса Егенбергера.

Бреда је, коначно, међународно призната као холандски град Вестфалским миром 1648. године. Од тада, она је делила судбину Холандије. У Бреди је, за време револуције у Енглеској, једно време боравио избеглички двор Чарлса II, будућег енглеског краља, сина оног Чарлса који је позирао Веласкезу у Мадриду и потом погубљен секиром Кромвеловог џелата; Декларацијом у Бреди 1660. године, отприлике у време када је Веласкез умро, он је и прихватио услове које му је енглеско племство поставило да добије круну свог оца; а Миром у Бреди (1667) завршен је и Други англо-холандски рат, у којем су се Холанђани сукобили – са својим бившим избеглицом.

По последњи пут, Бреду су ослободили – Пољаци! У Операцији Фазан, 28. октобра 1944. године, град је од Немаца – једним храбрим маневром, баш попут својих бројних славних претходника на истом месту – заузела Прва пољска оклопна дивизија, генерала Станислава Мачека, која се борила као део Монтгомеријеве Друге британске армије. Још наредних тридесет пет година, становнике Бреде је на тај последњи рат подсећао и најмањи затвор за нацистичке ратне злочинце на свету, у којем је била смештена тзв. “четворка из Бреде”. Последња двојица ослобођена су 1989. године – и умрла исте године.

Bobby's Boat blaast 'Spinola' nieuw leven in | Breda | bndestem.nl

А данас, запитаћете? Па, данас на бурне догађаје који су били предмет Веласкезове слике и ове наше приче, житеље Бреде подсећа још једино кафе-бар Спинола, врло укусно уређен у трупу једног старог брода, поринутог у каналу унутар градских зидина. Ако се неким случајем затекнете у граду, овде можете пробати врло добро, нефилтрирано, пиво, а кригле држати на картонским подметачима са ликом храброг, џентлменског и помало непромишљеног италијанског кондотјера, Амброзија Спиноле Дорије. Мислим, тренутно још увек не можете – због короне.

VII

Судбине (3): један сликар

Дијего Родригез де Силва и Веласкез, дворски сликар шпанског краља Филипа IV, након што је завршио Предају Бреде, живео је, и стварао, још пуних двадесет пет година. Стигао је да још једном оде до Италије (1649-1651) где је насликао портрет папе Иноћентија X, од њега на поклон добио на поклон медаљу и златни ланац, обилазио галерије у Милану и Венецији и за двор у Мадриду куповао платна Тицијана, Тинторета и Веронезеа.

У последњих десет година живота, Веласкез све више постаје краљев декоратер, уметнички саветник, трговац сликама и саговорник. Сам слика све ређе, и бира све бизарније теме: патуљке, дворске будале, митолошке мотиве, чак и композиције у којима наилазимо на претече каснијег надреализма. Једна од његових последњих слика, Las Meninas (1656), садржи све ове теме на једном месту: петогодишњу краљеву ћерку, инфанту Маргариту, њене дворске даме, патуљке, телохранитеље, самог сликара иза свог штафелаја, његове моделе – краља и краљицу – као одразе у огледалу и непознатог човека, у последњем плану, који напушта ово весело друштво одлазећи на место невидљиво посматрачу…

Дијего Родригез де Силва и Веласкез задесио се као главни церемонијал-мајстор свадбене свечаности када се Филипова ћерка Марија Тереза – још један од његових модела – 1660. године удала за младог Луја XIV, будућег Краља Сунца и тако од шпанске принцезе постала француска краљица. Свака од две краљевине, опседнута жељом да у очима Европе не испадне мање значајном и уваженом, инсистирала је да се свадба одржи на њеној територији, и на крају је пронађено мало, напуштено и мочварно Острво фазана, на средини реке Бидасоа која је тада представљала шпанско-француску границу. По јунским врућинама, на острву пуном комараца, за сликара се то показало фаталним. Вратио се у Мадрид 31. јула, већ захваћен грозницом, и саставио тестамент. Умро је 6. августа, у шездесет првој години.

***

Las Meninas, by Diego Velázquez, from Prado in Google Earth.jpg

Тешко да је било другог сликара у историји који је био у бољем положају од Веласкеза да наслика живот империје у опадању и варљиву природу политичке моћи. Никада му није мањкало ни наруџбина ни веза, изгледало је да има приступ свакоме и свачему што је желео, био је пријатељ краља и краљице и једини сликар њихове бројне деце. Био је инсајдеров инсајдер. Па ипак, Веласкез је – слично Бројгелу пре њега – користио овај привилеговани положај да ствара слике које су не само задовољавале природну потребу сваког царства за обожавањем него и, на суптилан начин, преносиле његову личну, емоционално субверзивну, уметничку визију.

Захваљујући архивима отвореним много векова касније, ми данас можемо са приличном прецизношћу да израчунамо колико је Веласкез био плаћен, на пример – у реалима, дукатима, ескудосима и бројним другим валутама које су биле у оптицају у краљевству које се протезало на три океана – изгледа да је, за разлику од многих других, па и несрећног Спиноле пред крај живота, сликар ретко био у оскудици. Детаљи о његовој личности и приватном животу нису, међутим, баш тако бројни: посматрач је принуђен да закључке извлачи из посредних извора.

Тако, на пример, Веласкезова приватна библиотека указује на човека широке ерудиције, са песмама Петрарке и Овидија, књигама Вазарија и Витрувија, цртежима Леонарда, Еуклида и Дирера. Неки савременици сматрали су га флегматичним, али је он у себи имао једну античку црту; у једном позоришном комаду на Филиповом двору – на пригодне теме лова, борби бикова и витешких такмичења – Веласкез је, рецимо, увек играо женску улогу.

И на шта данас, после скоро четири стотине година откако је насликана, наиђемо кад се у мадридском Музеју Прадо зауставимо испред “Предаје Бреде”?

Синтетичка сцена нам дочарава свеже, плаво јутро које обећава. Немогуће окупљене dramatis personae дишу исти, штипајући, ваздух. То је Веласкез, који на јединствени начин комбинује способност да пренесе осећаје и мисли, са талентом за наношење боје. Он је освојио време. На непостојећем брду изван Бреде, Амброзио Спинола и даље убеђује Јустина од Насауа да његов ред за победу још увек може да дође. Својом сликом, Веласкез је тренутак тадашњег времена претворио у будућност која као да увек непосредно предстоји.

Više od igre: odlazak narandžastog Julija

How the Most Iconic Illustrations of the Trump Era Were Created | The Work  Behind The Work

“Zar da Rim…” Na ovo moram reći: Zar da Rim strahuje od jednog čoveka? Ko, Rim? Moji preci s ulica su Rima Tarkvinija prognali kad se on nazvao kraljem.”

(Vilijem Šekspir, “Julije Cezar”)

I

Prolog: više od igre

To je, valjda, bio onaj čuveni prst sudbine? 2020. godinu smo na ovom blogu počeli jednim tekstom čiju su temu odredili događaji a ne naše želje: bilo je to ubistvo iranskog generala Kasema Solejmanija u Bagdadu, u prvim satima 3. januara; sasvim hladnokrvno ubistvo jednog čoveka, protiv kojeg se u tom trenutku nije vodio nijedan krivični postupak u SAD, a koje je izvršila američka vojska, u vreme mira, po naređenju predsednika Donalda Trampa:

https://zorancicak.wordpress.com/2020/02/17/vise-od-igre-odlazak-komandanta-senke/

Podsetimo se, posle skoro godinu dana, poslednjeg pasusa u tom tekstu:

Nasuprot njemu, Donald Tramp, koji je karijeru počeo kao opskurni biznismen, a nastavio kao kontroverzni predsednik, sada je završava ne samo na način na koji je Solejmani počeo svoju – kao ubica. U većoj ili manjoj meri, i zavisno od istorijskog vremena i okolnosti, svaki američki predsednik je bio ubica – baš kao što je to bio i svaki rimski imperator. Tramp se, međutim, ubistvom Solejmanija upisao u istoriju kao nešto mnogo gore od ubice: naivni, narcisoidni, egzibicionista i jeftini instrument manipulacije izraelskih tajnih službi, saudijskog dvora, sumnjivih posrednika i sopstvene duboke države.

A pošto su – da citiram uzrečicu koju moji prijatelji vernici često koriste – “čudni putevi Gospodnji”, desilo se da tu istu, 2020. godinu skoro da završavamo, tekstom koji je sada pred čitaocem, i u kojem ćemo se baviti nedavnim američkim predsedničkim izborima.

Ako je početak godine korone označio odlazak komandanta Senke (nom de guerre generala Kasema Solejmanija), onda njegov kraj označava odlazak narandžastog Julija (nadimak Donalda Trampa, prema liku iz moderne adaptacije Šekspirovog “Julija Cezara” u jednom njujorškom pozorištu, 2017. godine). U oba slučaja, bilo je to više od igre.

Godina čuda, annus mirabilis, se završava, krug se zatvara, Mefisto je došao kod doktora Fausta da naplati svoj deo pogodbe i uzme njegovu dušu. Između početka i kraja, u 2020. godini pojavio se i onaj neočekivani lik koji je istovremeno i zakomplikovao dramsku radnju, učinio je dodatno uzbudljivom za posmatrača i konačno je razrešio, lik kojeg su u antičkoj tragediji nazivali deus ex machina – korona.

II

Drugi Američki građanski rat

This image has an empty alt attribute; its file name is EmO_KmIWMAAD8Nk

Ne postoji zemlja na svetu u kojoj zakoni mogu da obezbede sve, ni u kojoj političke institucije mogu da budu zamena za zdrav razum ili javni moral.”

(Aleksis de Tokvil, “O demokratiji u Americi”)

A uostalom, nije nikakva tajna da je liberalna Amerika mrzela Donalda Trampa, iskreno i strasno, baš kao što i liberalna Srbija mrzi Aleksandra Vučića, liberalna Turska Redžepa Taipa Erdogana, a liberalna Mađarska Viktora Orbana. I baš kao što i svi pomenuti, takođe iskreno i strasno, mrze liberalne delove svojih sopstvenih naroda i društava.

U Americi, baš kao i u pomenutim evropskim (i mnogim drugim) zemljama, ta uzajamna mržnja je stvorila fenomen koji naše generacije – sve one rođene posle 1945. godine – ne pamte. Fenomen društava koja su toliko strukturno, vrednosno i simbolički podeljena da već možemo da ih zovemo “paralelnim društvima”. O tome smo (kada je o Srbiji reč) pisali 2019. godine u ovom tekstu za Novu ekonomiju:

https://zorancicak.wordpress.com/2019/03/12/dva-paralelna-drustva-nova-ekonomija-1-mart-2019/

Amerika je prošla kroz niz traumatičnih iskustava slične vrste u dvadesetom veku: od prohibicije, preko rasnih nemira, do protesta protiv Vijetnamskog rata. Ipak, nijedno od njih nije izazvalo toliko duboke, i toliko bolne, podele kao trampijanska jeres, kako je poslednje četiri godine nazvao jedan duhoviti sveštenik. Zapravo, traumu ovakvog intenziteta Amerikanci su poslednji put prošli još pre vek i po, u vreme Američkog građanskog rata između Severa i Juga. Zato su poslednje četiri godine, okončane izbornom kampanjom 2020. godine, na više psiholoških nivoa, bile Drugi američki građanski rat.

A u ratu, baš kao i u ljubavi – sve je dozvoljeno. Koristeći dosad neviđene mogućnosti koje su otvorile savremena tehnologija i društvene mreže, obe strane su u javni prostor plasirale hiljade spinova o svom protivniku, od kojih su neki bili tačni, neki iskrivljeni, a većina potpuno izmišljena.

Bilo kakav pokušaj da se američka predizborna kampanja ograniči na sučeljavanje racionalnih argumenata o stvarnim problemima američkog društva bio je, zato, od samog počeka osuđen na propast: u ratu, naš cilj nije da protivnika argumentima ubedimo da nije u pravu. U ratu, protivnik nije protivnik nego je neprijatelj koji puca na nas i mi zato pucamo na njega. Njegov cilj je da nas uništi, naš cilj je da uništimo njega.

To što je – u ovom slučaju – ulogu metka preuzeo tvit, post na Fejsbuku, video klip na Tik-toku ili neki drugi nosač informacije, ne menja onu osnovnu psihološku percepciju: cilj trampijanskih populista bio je da potpuno unište liberalno nasleđe Amerike, cilj bajdenovskih liberala da potpuno unište populističku jeres. Ova dva sveta ne mogu da koegzistiraju, baš kao što u vreme Bitke kod Getizburga, 1865. godine, nisu mogli američki Sever i Jug. Samo onaj svet koji bude pobedio u ovom Armagedonu opstaće i u njemu će se pisati novi društveni ugovor; onaj drugi će otići u istoriju poražen, kao još jedan u mnoštvu propalih projekata.

Fundamentalne premise ovog diskursa možemo da nađemo u većem broju politikoloških, pa čak i u nekim filozofskim analizama američke politike koje su se ove godine pojavile na Zapadu. Ovde ćemo, exempli causa, citirati jednog od tih autora, irskog kolumnistu i književnog kritičara Fintana O’Tula, koji je u eseju za “Njujoršku reviju” (broj za decembar 2020) napisao:

“Iz perspektive ovog sistema, aberacija je Bajden, a njegovi su zločinački glasači oni koji su devijantni. To je ironija: Tramp, najčistiji primer političkog oportunista, vođen isključivo vlastitim interesima i instinktima, utvrdio je antidemokratsku kulturu koja će, ukoliko je se ne iskoreni, dugoročno nadvladati.”

***

Naravno da su, u ovakvom diskursu i ovakvoj podeli karata, oba kandidata bili više simboli, zastave pod kojima su se okupljale vojske, nego stvarni učesnici. Kao i prilikom svake druge fundamentalne istorijske promene, neophodna mobilizacija sopstvenih snaga postiže se personalizacijom. Personalizacija je instrument koji nam omogućava da dehumanizujemo protivnika i samima sebi ga predstavimo kao nešto što nije čak ni čovek, nego arhetip večnog zla, koji je samo poprimio varljive humanoidne forme. To je narativ sa kojim se, do sada, Amerika susretala samo u brojnim filmovima strave i užasa – od Vagnerovog Vukodlaka, preko Rozmarine bebe Polanskog, do Zone sumraka i Tvin piks Dejvida Linča. Sada se, međutim, taj narativ sa filmskog platna preselio u epicentar američke politike.

Tako je, recimo, poznata Trampova metafora o “isušivanju močvare” (ponavljana u hiljadama njegovih tvitova – kad god se neko ne bi složio sa njim) imala vrlo jasan cilj: njegovi protivnici uopšte nisu ljudi, nego neka čudovišta, monstrumi iz močvare, a isušivanje močvare znači njihovo političko, finansijsko, medijsko, moralno i (videli smo u slučaju Solejmanija) fizičko uništenje – glogovim kocem, srebrnim metkom, vencem belog luka, i sličnim artefaktima koji su nam poznati iz knjiga i filmova o vampirima.

Sa druge strane, i Bajdenova kampanja uspela je da pridobije one presudne milione glasova baš na upornom ponavljanju jednostavne mantre: svako, samo ne Tramp! Po prvim analizama, na svakih sto Bajdenovih birača, samo 38 je glasalo za njega, a 58 protiv Trampa (preostala četiri procenta iz oba razloga).

Za razliku od srpskih društvenih mreža, gde se stotine istih nihilističkih luzera svakodnevno prepamećuje patetičnom besmislicom kako “nećemo manje zlo”, opozicione društvene mreže u SAD su bile racionalne. Milioni demokrata tvitovali su uporno, mesecima jedan isti tvit (ovde u mom prevodu sa engleskog):

“Volim da gledam kako Tramp gubi, to je moj dnevni lek, moja nedeljna energija, moja mesečna inspiracija i moja godišnja motivacija. Njegov poraz je jedini razlog što sam još živ, ja sam rođen da volim i uživam u neuspehu koji je on doživeo.”

Patetično? Izvesno. Dubokoumno? Teško. Hejterski? Pa sa tim ciljem je i napisano. Ali, ako ostavimo po strani estetske rasprave o stilskoj lepoti ove dve rečenice, one i dalje ostaju paradigmatične, iz vrlo jednostavnog razloga: u politici, pobeda pripada onome ko uspe da, u kritičnom trenutku, homogenizuje veću količinu mržnje prema svom protivniku.

Ironija sudbine je, međutim, da je baš Donald Tramp legitimisao ovo ekstremno shvatanje politike 2016. godine, održavao ga pune četiri godine, da bi na kraju pao kao žrtva tog istog shvatanja politike koje je sam toliko obožavao – politike kao gladijatorske arene. Ili, kao što bi naš narod rekao: “Ko se mača laća, od mača će i poginuti.”

***

Posebna poslastica bile su, u ovom kontekstu, tri uobičajene predsedničke debate: Trampova kampanja je celo leto širila glasine kako se Bajden boji debata (jer bi se, učešćem na njima, pred TV gledaocima u celoj zemlji navodno prikazao kao dementan starac), kako se neće usuditi da “izađe na megdan”, kako će se baš na tim debatama “sve rešiti” i tome slično. Umesto tri, održane su dve debate, prva i treća (u terminu predviđenom za drugu Tramp se i dalje oporavljao od korona virusa), i na njima se nije dogodilo ništa spektakularno. Kandidati su ponovili svoje inače poznate stavove, mediji su se bavili više uobičajenim sporednim i bizarnim detaljima – njihovim govorom tela, na primer – nego suštinom (koja je svima već bila dosadna).

I naravno, da ove debate nisu rešile baš ništa, jer je svaki birač već mesecima unapred imao svog favorita, i ma kakvu glupost taj favorit rekao u debati, birač ne bi promenio mišljenje o njemu. Suštinski, još mnogo ranije ovi izbori su prestali da budu izbori: postali su samo obično prebrojavanje listića. Birači se nisu izjašnjavali između dve politike, nego između dva sveta i ono što obično nazivamo izborima bilo je, u stvari, samo drugo ime za popis stanovništva u svakom od tih svetova.

I tu dolazimo do reči mudrog Aleksisa de Tokvila, kojima smo i počeli ovaj odeljak: zakoni i institucije, ma koliko bili nužni za modernu, funkcionalnu, državu, sami po sebi, nisu dovoljni. Oni ne mogu da zamene zdrav razum i javni moral. Trampijanska Amerika je, u stvari, postala briljantan primer Lajbnicove teorije o nužnom i dovoljnom uslovu: bez zdravog razuma i javnog morala, svaki zakon i svaka institucija postaje kancerogena ćelija koja dalje truje zdravo tkivo.

III

Reči i simboli

Image

“Reči imaju magičnu moć. One mogu da donesu ili najveću sreću ili najdublje očajanje. One mogu da prenesu znanje sa učitelja na učenika; da omoguće govorniku da preobrati svoje slušaoce i diktira njihove odluke. Reči mogu da pobude najjače emocije i utiču na postupke svih ljudi.”

(Sigmund Frojd)

Trampova inauguracija (20. januara 2017. godine) bila je prilika da, između ostalog, čujemo i ovu rečenicu:

“Ovaj američki pokolj (u originalu: carnage) završava ovde, i završava sada.”

Džo Bajden je, u govoru održanom posle proglašenja za izabranog predsednika, 7. novembra 2020. rekao:

“Ovo je vreme za lečenje Amerike.”

Površni posmatrač bi, verovatno, rekao da obe poruke imaju slično značenje i da su usmerene ka istom cilju: da se obezbedi, odavno narušeno, jedinstvo nacije. Ali, to bi bio površni posmatrač: kao što je dobro poznato, đavo je uvek u detaljima, i one stvarne, skrivene, namere govornika često odaju možda i slučajno izabrane, reči.

U prethodnom odeljku videli smo da su reči, u ovoj kampanji, imale različita, ponekad i vrlo kompleksna, značenja. Uzmimo samo frazu “američki san”, svojevrstan nacionalni etos Sjedinjenih Američkih Država: set ideala (demokratija, prava, sloboda, šanse i jednakost), gde sloboda uključuje mogućnosti za prosperitet i uspeh, kao i za vertikalnu socijalnu mobilnost za porodicu i decu, ostvarene kroz rad u zajednici sa malo barijera. Pojam američkog sna ima korene u Deklaraciji o nezavisnosti iz 1776. (“…svi ljudi su rođeni jednaki”) ali ga je prvi definisao pisac i istoričar Džon Adams (1931):

“…život bi trebalo da bude bolji, bogatiji i potpuniji za svakoga, sa mogućnostima prema sposobnostima i rezultatima, nezavisno od društvene klase ili okolnosti rođenja.”

Kako su kandidati 2020. godine razumeli ovaj pojam i kako su ga koristili u kampanji? Džo Bajden je, na stranačkoj konvenciji u avgustu na kojoj je prihvatio predsedničku karikaturu, na primer, insistirao da:

“… šanse svakog Amerikanca da ide koliko god daleko ga njegovi snovi i od boga dane sposobnosti mogu odneti … nikada ne smeju prestati.”

Upravo suprotan diskurs uočljiv je u Trampovom govoru (2015) u kojem je prihvatio nominaciju za mandat koji sada završava. U tom govoru on je istovremeno obavio pogrebni obred nad američkim snom i izvukao mrtvo telo iz groba:

“Na žalost, američki san je mrtav, ali ako budem izabran za predsednika, ja ću ga vratiti. Većeg, boljeg i jačeg neko ikada pre.”

Dakle, dok Bajden insistira da je san besmrtan, Trampova metafora da će njegovom lešu udahnuti nov život, za mnoge Amerikance pogođene posledicama svetske ekonomske krize, zabrinute zbog imigracije i rasnih nemira, zastrašene pandemijom – trebalo je da, bar na prvi pogled, bude mnogo uverljivija i predstavlja mnogo primamljivije obećanje.

Tako su se, još dosta rano u ovoj kampanji, formirala i dva odvojena rečnika, kao svojevrsne zbirke šifara za dva paralelna sveta. Dok je Bajdenov rečnik nudio povratak Kamelota – kao da taj san nije ubijen zajedno sa Kenedijem 1963. godine – Trampova mešavina nekrofilije i nekromantije cinično je manipulisala strahovima razočaranog vernika u bolje.

Kao što je još 1946. primetio Džordž Orvel, u svom izvanrednom eseju “Politika i engleski jezik”:

“Sva pitanja su politička pitanja, a sama politika je jedna masa laži, izbegavanja, gluposti, mržnje i šizofrenije. Kad je opšta atmosfera loša, jezik mora da trpi. … Ali, ako misao kvari jezik, jezik takođe može da pokvari misao. Loša upotreba može da se proširi, tradicijom i imitacijom, čak i među ljudima koji bi trebalo da znaju, i koji znaju, bolje.”

Reči korišćene u američkoj kampanji 2020. bile su savršeni dokaz tačnosti ove Orvelove opaske. Već kontrasti u rečnicima kandidata odražavali su šizofreniju u stvarnosti: to su bili rečnici dva različita sveta. I teško da je ikada, u književnosti, napisan bolji primer od onog koji je sada stvoren u stvarnosti – još od onog čuvenog sveta budućnosti naseljenom dobrim Elojima i zlim Morlocima, u distopijskom “Vremeplovu” Herberta Džordža Velsa.

IV

Deus ex machina: korona

On Trump, masks and masculinity: What the president's bare face really  reveals – Raw Story

Kako će naraštaji posle nas poverovati da je postojalo vreme kada je, bez grmljavina sa neba ili vatri na zemlji, bez ratova ili drugih vidljivih klanica, ne ovaj ili onaj deo zemlje, već čitav globus ostao bez stanovnika? Kada je bilo koja takva stvar bila ikada viđena ili se o njoj makar čulo; u kojim analima se ikada pročitalo da su kuće ostajale prazne, gradovi napušteni, sela zapuštena, polja suviše mala za mrtve a zastrašujuća i univerzalna samoća na čitavoj Zemlji? … O, srećni ljudi budućnosti, koji neće znati za ove bede, možda će naša svedočanstva smatrati bajkama.”

(Frančesko Petrarka, “Rerum familiarum libri”, 1348)

Jedan nezvani gost je onda stigao, tu negde, nadomak proleća: korona virus. Bez njega, Donald Tramp je još možda imao neke šanse da dobije ove izbore; ali sa njim, ta bitka je bila unapred izgubljena. Uticaj pandemije na američku politiku bio je višestruk i – u svakom od aspekata tog međusobnog odnosa – imao je gotovo presudan značaj.

Najpre, to je onaj činjenični, materijalni, aspekt: za samo devet meseci, od prve ljudske žrtve korone u SAD (1. mart 2020. godine) do izbornog dana (3. novembar) ova zarazna bolest odnela je živote 238.628 građana SAD. To je više od ukupnog broja američkih žrtava u čak četiri rata: Američkom ratu za nezavisnost (25.000), Prvom svetskom ratu (116.516), Korejskom ratu (36.516) i Vijetnamskom ratu (58.209) – 236.241.

Četvrt miliona Amerikanaca nije moglo da glasa 3. novembra jer su – za razliku od mnogih drugih zemalja – epidemiološke mere Trampove administracije bile polovične, često kontradiktorne, nedosledno primenjene, konfuzne; ne zato što su Americi nedostajali znanje, resursi ili eksperti, nego zato što je optika kroz koju su ove mere donošene i implementirane bila prevashodno politička, a ne stručna.

Drugo, pandemija je – baš kao i svaka druga velika kriza – bila ono iskušenje na kojem je svako od nas pokazao svoje najbolje i najgore ljudske kvalitete. U slučaju Donalda Trampa, taj rezultat je bio poražavajući. U javnosti je virus, mesecima, odbacivao i umanjivao opasnost od njega, ismevajući svakoga ko se plašio zaraze, najavljujući prvo kako će on “sam od sebe” da iščezne a kasnije dolazak “čudotvorne vakcine” za “nekoliko dana”. Međutim, ta slika je bila potpuno različita od one koju je Tramp ostavljao u privatnoj komunikaciji: još u februaru je svom šefu kabineta, Miku Malveniju, rekao da “ostane do đavola kod kuće” (radilo se o putu u Indiju) jer se plašio njegovog stalnog kašlja; panično je bežao u drugi kraj kancelarije kada bi neko od prisutnih kinuo; opsesivno brisao ruke vlažnim maramicama. Jedina stvarna mera zaštite – koju je tvrdoglavo odbijao da primeni mesecima – bila je zaštitna maska: “Skinite tu jebenu stvar sa lica” – govorio je svojim saradnicima koji bi se negde pojavili sa maskom – “To ne izgleda dobro.”

Zahvaljujući dragocenom svedočenju jednog insajdera koji je sve ove detalje ispričao novinaru Blumberga, američka javnost je saznala niz bizarnih detalja o Trampovom ponašanju u toku pandemije, u nedelju, 1. novembra 2020. godine – dakle dva dana uoči izbora – u ovom tekstu:

Međutim, korona je imala još jedan nivo na kojem je ostavila duboke posledice po američku politiku: ona je, kao nekim majstorskim potezima kičice, naslikala sliku prezira koji je Tramp imao prema nauci, naučnim otkrićima, principima i metodologiji naučnog rada i istraživanja – uvek kada bi se nešto od toga kosilo sa njegovom percepcijom trenutnog političkog interesa. Otuda i njegova neobjašnjiva mržnja prema glavnom epidemiologu SAD, doktoru Faučiju, na primer, koji je, dok je pandemija bila na vrhuncu, počeo da dobija pretnje smrću od Trampovih pristalica, zbog čega je morala da mu bude dodeljena (što je događaj bez presedana u istoriji SAD) policijska zaštita.

Donald Tramp je – dok se Amerika doslovno borila za svaki ljudski život – pokušavao da zloupotrebi pandemiju i za sopstvenu kampanju. On je bio autor spina po kojem je virus bio kreiran u kineskim laboratorijama, sa ciljem da uništi njegove šanse za reizbor. Iako za ovu tvrdnju nije ponudio baš nikakve argumente, iz nje se – u toku leta 2020. godine – razvila čitava strategija konfrontacije sa najmnogoljudnijom zemljom sveta, u nadi da će Amerikanci većinski poverovati u raison d’etre ovog virtuelnog rata i ponovo izabrati svog vrhovnog komandanta. Nisu poverovali.

Konačno, na onom etičkom nivou, korona je raskrinkala apsolutni nedostatak empatije Donalda Trampa za ostale ljude: kao i svaki drugi egomanijak, i on je vodio računa samo o sebi, dok je prema patnjama drugih ljudi, umirućih bolesnika i njihovih porodica, bio savršeno ravnodušan. Uprkos očajničkim naporima njegovog izbornog štaba, ta cinična sebičnost nije mogla da se sakrije i o njoj su se Amerikanci, takođe, izjasnili u izbornom danu.

Kada je njegova bliska saradnica, Houp Hiks, zaražena korona virusom (30. septembar) Trampova sebičnost je išla toliko daleko da je – u strahu za rejting – zabranio da se o ovome obaveste čak i njegova sopstvena deca – sinovi Donald i Erik i ćerka Tifani – a svo troje je sedelo vrlo blizu nje u avionu u kojem su putovali na prvu predsedničku debatu u Klivlend. Time je prekršio striktne zdravstvene protokole Bele kuće, koji su nalagali da se sva lica, koja su sa zaraženom osobom provela najmanje petnaest minuta u poslednjih 48 časova pre otkrivanja zaraze, na udaljenosti manjoj od dva metra, obavezno informišu i podrvrnu testiranju na korona virus.

Tako je Trampova nesposobnost da, na verovatno najbolje obezbeđenom mestu na svetu, zaštiti svoje osoblje, članove porodice i sebe samog, postala mikrokosmos u kojem se ogledala njegova nesposobnosti da zaštiti čitavu zemlju: i jedna i druga bitka izgubljene su zbog sebičnosti, površnosti i stalnih politikantskih računica vrhovnog komandanta.

V

Mediji

“Umesto da razmišljamo o uredniku medija kao o apstrakciji, bez ikakvih pokretačkih motiva osim očuvanja principa i objavljivanja činjenica, neophodno je prisetiti se da je on čovek, sa svim interesima i strastima onoga koji je izabrao ovo sredstvo za uvećanje svog blagostanja, i naravno, sa svim pratećim iskušenjima da zloupotrebi mogućnosti koje mu se pružaju, a i to obično uz dodatne otežavajuće okolnosti uključenosti u stranačku politiku, religijske pripadnosti i književne sklonosti.”

(Džems Fenimor Kuper, “Američki demokrata”)

Američki mediji su ovu izbornu kampanju shvatili, u punom smislu te reči, kao bojno polje; oni su se – kao srednjovekovni vitezovi pod oklopom – svrstali pod zastave jednog i drugog kandidata, već prema opredeljenjima, simpatijama i očekivanjima svojih čitalaca, urednika i vlasnika. Mnogi od njih su, i zvanično, podržali svog favorita. Da li je, u takvoj atmosferi, od američkih medija uopšte mogla da se očekuje nepristrasnost, objektivnost i višak analitičnosti? Naravno da nije. Inter arma silent leges.

Tako je Tajm, na primer, rasne proteste u proleće 2020. godine, na naslovnoj strani nazvao “novom američkom revolucijom”. Njujork Tajms je prvi objavio ekskluzivne informacije o poreskim prijavama Donalda Trampa iz kojih he proizlazilo da je američki predsednik, inače milijarder, platio porez u oznosu o samo 750$. CNN je, u subotu 7. novembra, prvi proglasio Džo Bajdena “izabranim predsednikom”.

A po održanim izborima, Trampov običaj da konferencije za štampu u Beloj kući zloupotrebljava za lične obračune sa svojim političkim protivnicima, američke TV mreže su – po prvi put – sankcionisale prekidom direktnog prenosa. U Americi, a i u ostatku sveta, došlo je do zanimljive rasprave: da li ovakav potez znači cenzuru i ugrožavanje prava na slobodu govora? Izvesno je da će se ova rasprava – s obzirom da se radi o presedanu – nastaviti i dugo nakon što čitava ova priča bude završena (i već se čuju mišljenja kako sloboda govora ne podrazumeva, automatski, i obavezu svih medija da prenose sve što se kaže), ali je – makar i na jedan suptilan način – gledaocima/biračima bila poslata poruka: ako vi niste verovali ovom čoveku (pa ga niste izabrali) onda i mi imamo pravo da mu ne verujemo (i da ne prenosimo baš sve što kaže).

Ništa od svega ovoga nije bilo posebno novo: Trampova kampanja se gorko žalila – počevši već od kasnog proleća – da se glavni nacionalni mediji prema njoj odnose nepravedno. Taj zaključak je, verovatno, tehnički tačan, ali on previđa jednu dublju suštinu: mediji su se prema Trampu, u celini, odnosili baš kao i on prema njima. Dočekali su svojih pet minuta, i naplatili mu sa kamatom sva poniženja kojima su bili izloženi u prethodne četiri godine. Ko od nas ne bi učinio isto?

Zašto su glavni američki mediji, na primer, prećutali (skoro po dogovoru) poslednje afere koje je Trampov izborni štab otvorio oko navodne korupcije Bajdenovog sina u Ukrajini? Neko će sigurno tačno primetiti: zato što je svim tim navodima neostajalo dovoljno dokaza da bi bili smatrani dovoljno kredibilnim. Ali, nama se čini da je, u ovom konkretnom slučaju, veliku ulogu imala i geografija. Scenografija (navodne) afere je baš Ukrajina, nešto što nije država u pravom smislu reči, jedan opskurni toponim koji se, u arhetipu američke vizije sveta, prirodno vezuje za avanturu: lepe devojke koje možete naručiti kao buduće neveste preko pošte, lake droge koje vam kupuje lokalni diler u policijskoj uniformi; misteriozna ubistva konkurenata u biznisu (u Kijevu sam, 2001. godine, razgovarao sa konsultantom čiji je poslovni moto bio: “Uspešno likvidiramo pravna i fizička lica”), poslovično korumpirane sudije, sumnjive of šor kompanije, tajne službe, gradonačelnike boksere, falsifikovane testamente i obdukcijske nalaze.

Dakle, Ukrajina je u američkom javnom mnenju u poslednje tri decenije pojam vrlo sličan poimanju Indije u britanskoj književnosti viktorijanskog doba. U Indiju su tada (kao i u Ukrajinu sada) odlazili ljudi koji su baš bežali od zakona, pravila i uređenog života društava u kojima su živeli: kockari, osuđenici, osiromašeni plemići, prodavci čudotvornih lekovitih napitaka, varalice na kartama, putujući proricatelji sudbine, razvlašćeni naslednici – svi avanturisti željni lake zarade, brze karijere, erotskih uživanja, adrenalinskog šoka koji će jednog dana biti uzbudljivo poglavlje u nekim budućim memoarima.

Da se afera Hantera Bajdena slučajno dogodila u Švajcarskoj, ili u Holandiji, i američki mediji bi se njom bavili na mnogo ozbiljniji način: u tim državama bi izjava nekog tužioca bila shvaćena ozbiljno, na primer. Ali ukrajinski tužilac? Pa to je, za većinu Amerikanaca, ipak samo duhoviti oksimoron.

VI

Percepcije

American Civil War | Causes, Definition, History, & Facts | Britannica

“Ono što vidite i ono što čujete zavisi, u velikoj meri, od toga gde se nalazite. Isto tako, zavisi i od toga kakva ste vrsta osobe.”

(C.S. Luis, “Čarobnjakov nećak”)

Nestabilna postizborna atmosfera u Americi posmatrača uvek dovodi do istog pitanja: da li je pad Donalda Trampa bio posledica demokratskih izbora i izraz suverene volje američkog naroda ili posledica mračne zavere duboke države i nekih opskurnih centara moći? Aleksis de Tokvil, da sada sedi sa nama, ponosno bi dao prvi odgovor; Jan Fleming, autor još jednog književnog lika – Džemsa Bonda – onaj drugi. Šta god postojalo u objektivnoj stvarnosti u našu svest ulazi samo kao utisak, percepcija, i mi – kada donosimo naše zaključke i na osnovu njih formiramo svoje buduće odluke – to činimo polazeći od sopstvenih (više ili manje tačnih) predstava o činjenicama, a ne od činjenica samih.

Svako je, naravno, slobodan da izabere sopstveni utisak ali nijedan od naših utisaka u konačnici ne može da promeni objektivnu stvarnost: Donald Tramp je pao. Nije dobio toliko željeni reizbor, a u ostatku svog života suočiće se verovatno sa godinama i godinama jako neprijatnih suđenja.

Populisti će, izvesno, nastaviti da šire mit o velikoj zaveri: nevidljivih centara moći, masovnih medija, tajnih službi, krupnog kapitala, raznih elita i svega drugog što obično podrazumevaju pod svojom fikcijom tzv. duboke države. Takav pristup je logičan: poraz njihovog Mesije psihološki će lakše prihvatiti ako ga budu objasnili na patetičan, vagnerovski, način. Međutim, populisti će, ponovo, otići na marginu američke (a verovatno, na srednji rok, i svetske) politike. Gostovaće na opskurnim radio stanicama, održavati portale koji će pisati o opasnostima od vakcina i muslimana, ponekad iskoristiti poneku priliku da naprave štetu, ali nijedna njihova šteta nikada neće moći da se uporedi sa štetom koju je, samoj ideji modernog sveta, već napravio Donald Tramp.

Liberalni demokrati će se, međutim, i u Americi i u čitavom svetu, suočiti sa ozbiljnijim problemom: kako ponovo ujediniti podeljeno društvo; kako pomiriti potrebu za suštinskim, strukturnim, reformama sa povremenim kompromisima, neophodnim u svakom pomirenju; kako prevladati demokratski deficit i vratiti poverenje u javne vlasti, medije i naučno saznanje do mere koja omogućava funkcionisanje moderne ljudske zajednice.

U samoj Americi, pred njima će se naći isti oni izazovi sa kojima su se suočile i njihove čukundede pre vek i po, po završetku onog prvog Američkog građanskog rata između Severa i Juga: uloga Bajdenove administracije biće i tom smislu slična ulozi administracije njegovog davnog prethodnika Endrju Džonsona. I ovog puta, naredna epoha u istoriji Amerike zavisiće od pomirenja Severa i Juga. Da li će Donald Tramp, u poslednjim godinama svog života, odigrati ulogu koju je pre vek i po odigrao poraženi lider secesionističkog Juga, Džeferson Dejvis?

***

Posebno zanimljiv je, u ovom kontekstu, onaj nexus, tačka ukrštanja, američke ekonomije i politike. Trampijanski udar 2016. godine je, između ostalog bio paradoksalan i zato što je predstavljao tipičan primer inverzije: najsiromašniji delovi američkog društva izveli su svojevrsnu kontrarevoluciju u korist onih najbogatijih. Naravno da se to nije dogodilo prvi put u istoriji: primeri Benita Musolinija u Italiji i Huana Perona u Argentini podsećaju nas na tu činjenicu. Lumpenproletarijat Ohaja i Ajove glasao je u interesu barona Volstrita, baš kao što su to pedeset ili sto godina ranije činili lumpenproletarijati Buenos Airesa i Napulja.

U širem smislu, lumpenproletarijat je uvek zahvalan socijalni sloj za manipulaciju: slabo obrazovan, sklon brzim, nepromišljenim i preterano emocionalnim zaključcima, jedan ogroman rezervoar kompleksa niže vrednosti, zavisti i mržnje prema obrazovanim, bogatim i uspešnim ljudima. U vreme društvenih mreža, lumpenproletarijat je bogom dan primalac raznih fotomontaža, lažnih vesti, spinova i drugih trikova – sve to smo već videli u brojnim primerima, od Bregzita do Trampa.

U ovom poslednjem slučaju, pažljivi posmatrač ne može a da ne primeti još jedno fascinantno ponavljanje istorije: kao što je, početkom devetnaestog veka, ludistički pokret u Engleskoj svoj bes na moderna vremena usmerio na mašine (izvesni Ned Lud, tkač iz Lestera, je prvi polomio svoj razboj, 1811. godine i po njemu je pokret dobio i ime), tako je i trampijanski pokret svoj bes na moderna vremena usmerio na medije i tehnološke gigante.

I za ludiste i za trampijance čitav svet postoji samo u svojim epifenomenalnim, površinskim manifestacijama: mehanizacija ljudskog rada (tada najvidljivija kao mašina za tkanje – razboj) i mehanizacija prenošenja informacije (televizija i društvene mreže) ugrožava stari poredak na koji smo navikli. Zato, ako fizički slomimo pojave, uklonićemo i suštinu, koju ne razumemo, i koja nas plaši. To je, uostalom, uobičajena antimoderna parabola, već čitava dva milenijuma.

Pokazalo se da su ludisti bili od početka osuđeni na propast: na svaki razboj koji bi razbili bilo bi napravljeno sto novih. Posle razboja došle su parna mašina, železnica, telegraf, telefon, elektrika, motor sa unutrašnjim sagorevanjem, avion, radio, televizija, internet, društvene mreže i – na kraju duge kolone koja maršira kroz istoriju – veštačka inteligencija. Uprkos svom pravednom gnevu koji su osećali, ili bar mislili da osećaju, ludisti su ostali jedan anahroni pokret, bizarna fusnota u nekoj istorijskoj knjizi, više svedočanstvo o jednom vremenu, nego o samima sebi.

Istorijski, to je i sudbina trampijanaca: oni mogu da se plaše veštačke inteligencije, čipova, vakcina, mogu da nostalgično uživaju u knjizi ili filmu “Prohujalo sa vihorom”, zamišljajući dame američkog Juga u širokim belim krinolinama, dok im crni robovi prinose limunadu – i tu se njihova priča, otprilike, i završava.

Ni ludisti onda, ni trampijanci danas, ni bilo koji drugi društveni, verski, klasni ili politički pokret koji se suprotstavljao materijalnom progresu i napretku naučnog znanja, nije dugoročno mogao da uspe. Nije naša svest oblikovala materijalnu stvarnost, nego je materijalna stvarnost oblikovala našu svest.

Ovaj zaključak najbolje potvrđuju rezultati izbora u Americi 3. novembra: u onim izbornim okruzima (a u svih pedeset saveznih država ima nekoliko hiljada okruga) u kojima je većinu glasova dobio Džo Bajden proizvodi se 71% američkog bruto društvenog proizvoda; u onima u kojima je pobedio Donald Tramp – samo 29%. Detalnu analizu tog podatka sadrži najnovije (10. novembar) istraživanje američkog instituta Brukings:

Sve romantične percepcije Severa i Juga, dinamičnog gvozdenog konja (železnice) koji hrabro osvaja Divlji Zapad, naspram statične melanholije plantaža pamuka na kojima još uvek rade robovi – sve te slike prošlosti koje su negde mogle da se naslute još pre četiri godine – sada su bljesnule kristalno jasno.

A šta je bila posledica?

U najboljem stilu još jedne percepcijeDžona Le Karea, Frederika Forsajta ili Roberta Ladlama – u petak pre dve nedelje (6. novembra) održana je jedna, nadasve zanimljiva i (u tom trenutku vrlo tajna) video konferencija. Dvadesetak predsednika najvećih američkih korporacija razmatralo je, negde oko sat i po, “aktuelnu društveno-političku situaciju u zemlji”, kako smo mi to nekada nazivali. Prema dobrim poznavaocima prilika u SAD, ovo je prvi put da je ova generacija operativnih lidera američkog krupnog kapitala, u tolikom broju i odjednom, razmatrala neko, par excellance političko, pitanje. Problem je, naravno, bio sasvim praktičan: procena šta da se radi u slučaju (već tada sasvim očiglednog) iracionalnog ponašanja Donalda Trampa.

I dogovor je postignut, relativno brzo, i potpuno jednoglasno. Taj dogovor je imao samo dve tačke: (1) ako Tramp želi da tuži, da ospori izborne rezultate pred sudovima, on ima na to pravo, iako je besmisleno; (2) ako nakon izgubljenih sudskih sporova nastavi da ometa ustavni prenos vlasti na novu administraciju, preći ćemo na direktnu akciju i svako od nas dvadeset će obaviti razgovor sa kongresmenima i senatorima čiji je izbor finansirao i pobrinuti se da sve bude onako kako treba da bude.

Vrlo zanimljiv prikaz ovog razgovora preneo je, 13. novembra, časopis “Forčun” (Sreća):

A da ne bi ostalo baš nikakve nedoumice na kakvu vrstu “direktne akcije” je mislilo tih dvadesetak neimenovanih predsednika najvećih američkih korporacija, već sutradan (14. novembra) objašnjenje je pružio Endrju Mek Kejb, bivši direktor FBI (još jedan od visokih američkih zvaničnika koje je Donald Tramp smenio i koji – u najboljoj tradiciji “Ubistva u Orijent ekspresu” Agate Kristi – sada dolazi u onaj vagon da i on zabode svoj nož u ono što je, već, leš):

“Postoji vrlo, vrlo ozbiljan, vrlo specifičan, neporecivi obaveštajni materijal koji još nije dostupan javnosti… i koji povlači rizik da predsednik bude predstavljen u vrlo negativnom svetlu.”

https://www.independent.co.uk/news/world/americas/us-politics/trump-fbi-secret-intelligence-russia-b1722964.html#Echobox=1605365191

Kao i u svakom drugom dobrom mafijaškom filmu, ni u ovom slučaju scenarista nije odustao od arhetipa: Donald Tramp se, jednog novembarskog jutra, probudio sa konjskom glavom umotanom u svilenu posteljinu svog luksuznog kreveta.

Tu poruku je preneo niko drugi nego jedan od njegovih najbližih saradnika, savetnik za nacionalnu bezbednost Robert O’Brajen, izjavom snimljenom još prethodne nedelje, a objavljenom u ponedeljak 16. novembra 2020. godine, kojom je priznao da je izbore dobio Džo Bajden i obećao “brzu i efikasnu tranziciju vlasti”:

https://www.ft.com/content/8f0a418f-6bf0-4342-8888-a49269573e99

VII

Sekta

„Svi moderni fašistički pokreti, uključujući prakse savremenih američkih demagoga, ciljaju na neuke; oni su svesno manipulisali činjenicama na način koji bi mogao da dovede do uspeha samo kod onih koji nisu bili upoznati sa činjenicama.”

(Teodor Adorno)

Adornov citat nas ovde – baš posle odeljka u kojem smo se bavili percepcijama – dovodi i do sledeće zanimljive teme: na mnogo načina, simpatizeri Donalda Trampa, ne samo u Americi nego u čitavom svetu, predstavljaju svojevrsnu sektu.

Trampov maligni narcizam je dosad već postao legendaran: o njemu se pišu tvitovi, novinske kolumne, naučni tekstovi (od politikoloških do – videćemo i to – psihijatrijskih), crtaju se karikature, komponuju šaljive pesmice. Međutim, za četiri godine i mnogi od njegovih pristalica poprimili su sve karakteristike svog idola, postajući tako i sami neka vrsta refleksije Trampa i njegove patologije. I oni su svi odjednom grandiozni, superiorni, ksenofobni, agresivni, isključivi; Tramp ih je naučio kako da, od večitih gubitnika, jednom u životu postanu pobednici. Bar u njihovoj sopstvenoj mašti, kompleks niže vrednosti odjednom je postao kompleks više vrednosti.

Kolektivni narcizam, koji se kod ovi ljudi razvio kao svojevrsna samoobmana, i kao eksplikacija Trampovog individualnog narcizma, označava osećanje veličine i supremacije grupe ljudi koja se samoidentifikuje po verskoj, rasnoj, etničkoj ili nekoj drugoj zajedničkoj osobini. Pripadnici grupe su međusobno povezani zajedničkim osećanjem prirodnog prava (na povlašćeni društveni status) i odjednom stečene moći. Kolektivni narcizam vodi u formiranje negativnih stereotipa i emocija osvetničke netrpeljivosti prema drugim grupama, koje se doživljavaju kao pretnja.

Kod tvrdog jezgra Trampovih pristalica jako je izražen ovaj osećaj kolektivnog narcizma, koje je njihov lider stvorio i galvanizovao. Oni vide sve druge – posebno ljude drugačije boje kože, drugih veroispovesti i imigrante – kao preteće grupe. Oni veruju da imaju pravo na svoje neprijateljske, potcenjivačke i obezvređujuće stavove prema “pretećim grupama” jer ih baš takvi stavovi definišu kao “prave Amerikance” koji su jedina brana “pretnji”. U praksi, kolektivni narcizam kao psihička devijacija i nacionalizam, kao socijalna devijacija, tesno su povezani.

Pristalice obožavaju Donalda Trampa zbog spoljnih efekata koje oni – s obzirom na stepen svog obrazovanja i socijalne (ne)prilagođenosti – jedino mogu da shvate: grandioznih kič predstava i glasne, agresivne, retorike. Oni ga posmatraju kao harizmatičnog, sveznajućeg, vođu kulta, koji ih vodi u obećanu zemlju. Posvećenost pristalica ispunjena je svečanim osećanjima i uvek je visokog intenziteta. Sa druge strane, sam Donald Tramp se naslađuje ovim obožavanjem, jer je ono neiscrpan izvor pohvala, laskanja i bezuslovnog strahopoštovanja – svega onog čega je, čitavog svog života, ostao željan. On ih koristi kako bi održao svoj sopstveni osećaj samopoštovanja, čak i onda kada ih, intimno, prezire.

Ova uzajamni narcistički odnos između Donalda Trampa i njegovog tvrdog jezgra sa vremenom je stvorio vezu koja je iracionalna i – baš zbog te iracionalnosti – otporna na racionalne argumente i činjenice, pa samim tim i neopisivo čvrsta. Ta veza je ukorenjena u iluziju o zajedničkoj veličini i superiornosti. Ona obećava raj zadovoljstva i udobnosti, u kojem je na sva pitanja o životu ponuđen trenutan, potpun, jednostavan i lako razumljiv odgovor, odgovor koji ne ostavlja nikakve dileme: Trampov svet, to je jedna bizarna anti-dekartovska parabola, koja čoveka oslobađa potrebe čak i da misli, a kamoli da sumnja.

I upravo ta činjenica objašnjava zašto je – uprkos četvrt miliona mrtvih i desetina miliona nezaposlenih Amerikanaca, morbidne posledice Trampove nesposobnosti u borbi protiv korona virusa – bilo tako teško razoriti ovu vezu: i sam Tramp i njegovi obožavaoci su u nju uzajamno investirali mnogo više nego što to uobičajeno čine političari i njihove pristalice i kolektivni osećaj narcizma braniće po svaku cenu.

Međutim, ovo pitanje – pored psihijatrijskog – sadrži i drugi, antropološki, apsekt. Naime, način razmišljanja, obrasci ponašanja i simboli trampijanske sekte u osnovi su pseudo-religijski, a ne politički – bar u smislu u kojem pojam politike shvatamo u poslednjih nekoliko vekova.

Najpre, kod većine pripadnika Sekte jako je izražen mesijanski kompleks: Donald Tramp je sišao sa neba, kao postmoderni božji poslanik, sa misijom da uništi stari svet moderne. Za njih, “isušivanje močvare” može da znači razne stvari (videćemo to kasnije u ovom odeljku, kada budemo analizirali ključne grupe u okviru trampijanske sekte), ali sve te stvari imaju jednu zajedničku karakteristiku: konačan raskid sa zemaljskim kraljevstvom (dolinom suza) i ulazak u nebesko kraljevstvo sopstvenih fikcija.

Baš zbog te, dominantno religijske, komponente trampijanska sekta ne polaže nikakve nade u činjenice, nego u veru: samo vera će održati Proroka i što su činjenice gore, to i vera mora da bude čvršća. Vera opravdava, takođe, i razne postupke koji su, pod normalnim okolnostima, nespojivi čak i sa onim svakodnevnim građanskim moralom. Trampijanac se neće stideti laži, čak i kada zna da laže: moć Proroka je tolika, da svaku laž može – obično svojim tvitom – da proglasi za istinu. Trampijanac se, na primer, neće stideti da napravi jeftinu fotomontažu, pa da pisma koja je neki ljuti poštar bacio uz put kad je mobilnim telefonom dao otkaz u jesen 2018. godine, odjednom proglasi bačenim glasačkim listićima za Trampa iz jeseni 2020. godine. Trampijanac se neće stideti da na društvenim mrežama širi tvrdnje za koje sam zna da su lažne, ako misli da to može da bude i od najmanje koristi Proroku.

U celini, odlika trampijanske sekte je stvaranje potpuno zaokružene, paralelne, realnosti, koja naprosto ignoriše svaki iskaz koji nije u skladu sa njenom sopstvenom teologijom. A ta teologija je zasnovana (umesto biblijskih deset) na samo jednoj božjoj zapovesti: Donald Tramp je uvek u pravu. On, dakle, ne može da izgubi izbore: ne samo ove, nego bilo koje; svaki glas koji se da nekom drugom kandidatu (a ne njemu) nije zakoniti glas. Zakoniti glasovi su samo naši glasovi, glasovi koji nisu naši su lažni glasovi.

Dalje, religijska supstanca se kod trampijanaca pokazuje i u njihovoj čvrstoj, nepokolebljivoj, veri u čuda: Prorok se nije oporavio od zaraze virusom korone zato što je imao sreće (ili dobru lekarsku negu, na primer) nego zato što virus Proroku ne može ništa: Donald Tramp je natčovek. On se razboleo (razapet je na krstu) u petak, proveo je subotu u vojnoj bolnici (grobnica Josifa od Arimateje), a u nedelju je čudesno ozdravio (vaskrsao). Svojom bolešću (grehom) prihvatio je na sebe sve naše grehove i mi – samo ako budemo čvrsto verovali u njegovu misiju božjeg poslanika na zemlji – više ne možemo da se zarazimo koronom.

Na sličan način, trampijanci su nepokolebljivo verovali i u čudo tzv. “crvenog talasa” koje je njihov vođa uporno najavljivao u danima uoči izbora: sva istraživanja javnog mnenja su irelevantna, jer će, na dan izbora, da se pojave milioni trampijanaca i njihovi glasovi će kao božanski vetar da oduvaju sve koji su se usudili da dovedu u pitanje dogmu.

***

U vizuelnom smislu, liberalna javnost je za sve četiri Trampove godine, bila sklona simboličkom pojednostavljivanju: simbol koji se najčešće vezivao za 45. američkog predsednika – osim one čuvene ludačke košulje – bio je kukasti krst, baš kao što to pokazuje karikatura kojom smo započeli ovaj odeljak. Međutim, anatomija Sekte ipak predstavlja jedan mnogo kompleksniji fenomen. Za potrebe ovog teksta, sve trampijance smo podelili u tri kategorije.

U prvu kategoriju ulaze oni koji, u normalnoj tržišnoj utakmici – privrednoj ili političkoj, svejedno – nikada nisu imali šanse. Slabo obrazovani, nestrpljivi, socijalno neprilagođeni, za svoju tužnu sudbinu uvek su krivili bezlični establišment, jer nisu imali dovoljno snage, ili poštenja, da okrive same sebe. Trampovu frazu o “isušivanju močvare” oni su zato rado prigrlili kao sopstveni borni poklič, i u svakom smenjivanju ili ostavci videli su novo potencijalno radno mesto za sebe. Baš kao što se to događalo i drugim zemljama u kojima su prevagu privremeno odnele populističke elite, i u Americi su se pripadnici ove kategorije radovali lovu na veštice i “otkrivanju” raznih afera “prethodnog režima”, deleći zajedničko geslo: “Ako su oni bili lopovi, mi imamo pravo da budemo nepismeni.”

Ovaj lumpenproletarijat, termin koji je svojevremeno prvi upotrebio Karl Marks (Nemački seljački ratovi, 1850) i o kome nam je – opisujući društvenu stvarnost u nacističkoj Nemačkoj – nezaboravne redove ostavio Tomas Man, predstavljao je i najveću socijalnu osnovu tzv. neameričkih trampijanaca, različitih društvenih grupa gubitnika tranzicije u evropskim i latinoameričkim zemljama, koje su odavno intimno priželjkivale nekakav pad svetskih elita i redistribuciju bogatstva i moći.

Nepotrebno je posebno naglasiti da su se, iz istih krugova, regrutovale i pristalice drugih populista u svetu: Erdogana u Turskoj, Orbana u Mađarskoj, Dude u Poljskoj, Le Penove u Francuskoj, Salvinija u Italiji, Vučića u Srbiji, Janše u Sloveniji, Netanijahua u Izraelu, Bolsonara u Brazilu, Duartea na Filipinima.

Svi ovi lideri su, manje ili više otvoreno, podsticali trampijansku histeriju u svojim društvima, ispravno računajući da razaranje globalnog svetskog poretka – čiji je Tramp bio arhineprijatelj – jača njihovu autonomiju. U svetu bez pravila, u svetu koji klizi u haos, niko neće obratiti previše pažnje ako račune sa nekim političkim protivnikom rešite bombom podmetnutom u automobil, kao na Malti, ili otrovom u flašici mineralne vode, kao u Sibiru, ili sa pet metaka u leđa, kao u Kosovskoj Mitrovici. Suverenizam (a Donald Tramp je širom sveta prihvaćen kao suverenistička ikona) znači da će sve te čudne smrti rešavati samo vaši sudovi, a vaše sudije (videli smo) takođe može lako da zadesi neka čudna smrt, ako ne sude onako kako vam se dopada.

Bar na ovoj tački, crna internacionala suverenista je bila potpuno saglasna i solidarna, obnavljajući klasičnu srednjovekovnu definiciju suvereniteta: suverenitet, to je pravo svake vlasti da neograničeno i nekažnjeno ubija i pljačka unutar svojih granica.

Međutim, tu dolazimo vrlo blizu druge kategorije trampijanaca: to su svi oni koji, iz raznih razloga (od ideoloških do medicinskih) imaju probleme sa shvatanjem objektivnog sveta: zastupnici teorija ravne Zemlje, protivnici vakcina, revizionisti istorije, histerični mrzitelji nauke i naučnog mišljenja, neonacisti, rasisti, šovinisti i hrišćanski fundamentalisti, sanjari i samozvani proroci.

Za sve njih je Donald Tramp od boga poslani prorok novog sveta: i on prezire nauku, ne skriva ambicije da promeni i istoriju i geografiju, podstiče iracionalnu mržnju prema drugim i drugačijim religijama i kulturama, nudi brze i jednostavne odgovore na komplikovana pitanja, obećava gubitnicima da konačno postanu dobitnici – baš kao što je to činio i njegov slavni prethodnik, neuspešni slikar bečkih akvarela sa početka dvadesetog veka.

Konačno, treću kategoriju trampijanaca činili su razočarane demokrate, liberali i levičari, svi koji su u prethodne tri decenije bili iskreno (a često i opravdano) zbunjeni neuspehom Zapada da nađe odgovore na nove izazove, koje je doneo dvadeset prvi vek; razočarani arogancijom sa kojom su ignorisani predlozi da se otvori ozbiljna i kritička rasprava o tom neuspehu; ogorčeni brojnim primerima u kojima je imperijalna politika stvorila više problema nego što je uspela da reši – od Balkana, preko Bliskog istoka, do Ukrajine. Za sve njih, Tramp je više bio romantični Robin Hud dvadeset prvog veka, bogom dana batina za kažnjavanje politike (ili, preciznije: odsustva politike) koja ih je razočarala, nego protagonista ma kakve nove politike.

Razočarane demokrate, liberali i levičari, ogorčeni i pomalo uplašeni porazima Zapada na nizu tačaka, od Svetske ekonomske krize 2008, preko migrantske krize 2015, do pandemije korone 2020, a svesni demokratskog deficita koji se u vodećim zemljama EU i SAD uporno povećavao, prihvatili su Donalda Trampa taktički, kao nekakvu deus ex machina koja će automobil (kojim oni sami više nisu mogli da upravljaju) konačno razbiti – pre nego što, po njihovom mišljenju, napravi novu i veću štetu.

Savez ove tri grupe od početka je bio i labav i neiskren. I mada su se neki ekstremni levičari ponekad odlično razumevali sa nekim ekstremnim desničarima, u celini je prva grupa trampijanaca pohlepno želela samo socijalnu i materijalnu promociju, druga je sanjarila o uništenju starog, prosvetiteljskog sveta i njegovih kultunih obrazaca, dok je treća priželjkivala autentičnu demokratsku restauraciju. Ti ciljevi su bili fundamentalno različiti, a ne retko i suprotstavljeni jedni drugima: zato se prva grupa podsmevala drugoj i trećoj, smatrajući ih za “korisne budale”; druga je, kao Servantesov vitez iz La Manče, uporno jurišala na vetrenjače, dok je treća iskreno prezirala prvu i drugu, ali je bila isuviše očajna i sujetna da bi to čak i sama sebi priznala.

***

Ono što je, međutim, zajedničko za trampijance iz sve tri grupe – kako iz same Amerike tako i iz ostatka sveta – to je jedna uporna iluzija koju su svi delili. Ta iluzija je počela da se širi u okviru Sekte još pre njegovog dolaska na vlast, održala se sve četiri godine i izvesno će se širiti i po njegovom odlasku sa vlasti i, verovatno, i posle njegove smrti. Reč je o iluziji da je Donald Tramp predstavljao emanaciju takozvane “dobre Amerike”: nešto suprotno svom antipodu, tzv. “dubokoj državi”, “kartelu elita”, bankarima (za koje populisti koriste novi izraz: “banksteri”), farmakomafiji, CIA, NATO CNN i Pentagonu.

Ova fikcija o “dobroj Americi”, naravno, ne postoji u stvarnosti: unutrašnju i spoljnu politiku svake zemlje, a naročito one koja je istovremeno i velika sila, oblikuje sveukupnost njihovih demografskih, ekonomskih, tehnoloških i strategijskih okolnosti koje, sve zajedno, oblikuju ono što podrazumevamo pod pojmom nacionalnog interesa, koji se ne može analizirati u etičkom kontekstu dobra i zla, nego samo u interesnom. Čak i kada bi postojala, političar koji bi najmanje mogao da bude njeno otelotvorenje je Donald Tramp.

Trampijanci su tako ponosni na floskulu kako “Donald Tramp nije započeo nijedan rat”, iako već sramna epizoda sa Generalom Solejmanijem govori sama za sebe o osnovanosti te tvrdnje. Ali, ne radi se samo o Solejmaniju: sumnjive okolnosti pod kojima je saudijski novinar Džamal Kašogi u samoj SAD namamljen da ode u konzulat svoje zemlje u Istanbulu (gde je, istog dana, živ isečen na delove motornom testerom), Trampova podrška saudijskom dvoru za agresivni rat u Jemenu, pokušaj nasilnog državnog udara u Boliviji, podrška agresivnom režimu Benjamina Netanijahua u Izraelu – sve to govori sasvim dovoljno o dometima tzv. miroljubive spoljne politike Donalda Trampa.

VIII

Psihologija ili psihijatrija?

“Ko želi samo pare steći, lažan je sluga tvoj: na prvoj kiši će uteći, a ti sred bure stoj.

Al’ ludi samo vernost leži, a mudar nek se krije: hulja je luda koja beži, dok luda hulja nije.”


(Viljem Šekspir, “Kralj Lir”)

Čini vam se da se sve ovo ne događa prvi put? U pravu ste. Ipak, fenomen je u istoriji relativno redak, i baš zato svako novi primer zaokuplja maštu: kako savremenika, tako i onih koji o njemu čitaju stotinama godina kasnije. Rimski imperator Kaligula je svog konja Incitatusa postavio za senatora; engleski kralj Džordž III je jednom hteo da se rukuje sa drvetom, ubeđen da je to kralj Pruske; bavarski kralj Ludvig II je svoje ministre dovodio do ludila trošeći basnoslovne sume novca na zamkove koji su ga podsećali na bajke. Šekspir je taj arhetip odlično opisao u Kralju Liru: priča o ludom kralju je stalni, i uvek zahvalan, motiv u svetskoj književnosti – sve do “Igre prestola”.

Oni malo stariji Amerikanci sećaju se i traumatičnog iskustva koje su, kao nacija, imali sa Ričardom Niksonom, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, u onim njegovim poslednjim danima, posle Votergejta: Nikson je naređivao vojne operacije koje nije imao nameru da sprovede; smenjivao ljude koji bi mu ukazivali da postupa nezakonito; flertovao sa idejom o primeni sile da bi ostao na vlasti.

Donald Tramp, još uvek, nije postavio konja za senatora (ali jeste za kontrolora obaveštajnih službi postavio Ričarda Grenela); nije se rukovao sa drvetom (ali jeste primao savete od izvesnog međunarodnog hohštaplera, po imenu Stiv Banon); nije gradio zamkove iz bajki (ali jeste preporučivao TV gledaocima da piju sredstvo za čišćenje kao lek od korona virusa).

Ali, to je samo vrh ledenog brega: odlazeći američki predsednik je (videli smo to već u odeljku o koroni) potpuno nesposoban za empatiju; uživa u laskanju, neumorno ga podstiče i svoje saradnike bira među najvećim od svih laskavaca koji se zateknu u njegovoj blizini; pokazuje tendencije ka autodestruktivnom ponašanju; obožava teorije zavere; njegove finansije, uključujući i poreske obaveze, obavijene su velom tajnosti; psihološki je nesiguran i promenljivog raspoloženja; svoje najdublje predrasude i lične strahove iznosi preko Tvitera na videlo čitavom svetu; prezire institucije, zakone i procedure, kao nepotrebne posrednike između njega i rulje, kojoj se uvek direktno obraća.

Sve na njemu: kosa, ten, preduga kravata, šašavi kaubojski šešir – je neobično i bizarno. A bizaran je i čitav kontekst: vrhovni komandant najmoćnije vojne sile na svetu; sa moćnim političkim neprijateljima (prethodnik: prvi crni predsednik; bivši protivkandidat: prva žena koja se kandidovala za predsednika; sadašnji protivkandidat: najstariji predsednik); svoj kraj je dočekao, velikim delom, usled neočekivane epidemije moderne kuge koja je razorila njegovo kraljevstvo.

Svaki čitalac koji je malo više upućen u starozavetne biblijske tekstove lako će na osnovu svih ovih elemenata pronaći istorijski primer: Nabukodonozor II (Danilo 4; Ponovljeni zakon, 28:27-29; Jeremija, 25:16).

***

Supporters of US President Donald J. Trump clash with a supporter of President-elect Joe Biden in Black Lives Matter (BLM) plaza outside the White House ahead of an upcoming rally to support Trump's baseless claims of voter fraud in the 2020 presidential election in Washington, DC, USA, 13 November 2020. On 14 November, Pro-Trump and White Nationalist groups plan to converge on DC to protest the election. On 12 November, the Cybersecurity and Infrastructure Security Agency, a division of the Department of Homeland Security, stated 'the November 3rd election was the most secure in American history.'  EPA/JIM LO SCALZO

Ali, šta kada psihologija i antropologija skliznu u psihijatriju? Mnogi američki naučnici bavili su se problemom trampijanske sekte; neki od njih su , međutim, pokušali da daju i praktične savete – kako najracionalnije postupati sa njom. Ovde čitalac može da pogleda zanimljiv autorski tekst koji je za londonski Independent napisao doktor Alan Blocki, klinički psiholog sa Univerziteta u Alabami, koji se bavio – da upotrebimo teološku metaforu – egzorcizmom trampijanske jeresi:

https://www.independent.co.uk/voices/trump-election-results-supporters-twitter-fox-news-b1723791.html

Zanimljivo, u celom svom tekstu Blocki, u stvari, sledi strukturu dramskog zapleta iz jednog stvarnog istorijskog primera. Krajem XV veka u Firenci je veliki uticaj na mase imao Đirolamo Savonarola, dominikanski propovednik koji se prema zvaničnoj doktrini i establišmentu Katoličke crkve odnosio, otprilike, kao Tramp prema vašingtonskom establišmentu: i on je propovedao “isušivanje močvare” i obećavao čuda. Kada je Vatikan zaključio da su egzibicije ovog bizarnog egomanijaka prešle one uobičajene granice, u Firencu je poslao franjevačkog propovednika, Frančeska di Pulju, koji je izazvao Savonarolu na tradicionalno “suđenje vatrom”. Njih dvojica je trebalo da prođu bosi preko užarenog ugljevlja na glavnom gradskom trgu, i već sama činjenica da bi jedan od njih to preživeo nepovređen, a drugi ne bi, značila bi i dokaz ko propoveda Božju reč, a ko je prevarant i hohštapler.

Savonarola je, najpre, pokušao da umesto sebe odredi nekog od svojih sledbenika da bi se, zatim, na Pjaca dela Sinjorija, upustio u sitničave rasprave o nebitnim detaljima procedure koje su trajale satima. Na kraju je iznenadni plahi letnji pljusak onemogućio “suđenje vatrom“, ali ono više nije ni bilo važno: okupljena masa konačno je dobila nepobitan dokaz da njen omiljeni i popularni propovednik nije nikakav Božji poslanik na zemlji a još manje čudotvorac. Posle nekoliko dana, čim je ostao bez podrške rulje, Savonarola je uhapšen, podvrgnut torturi pod kojom je priznao svoju jeres, obešen i spaljen na lomači, a njegov pepeo prosut u reku Arno, kako bi se izbeglo da grob bude mesto hodočašća.

Za Donalda Trampa, Savonarolino suđenje vatrom predstavljali su izbori 3. novembra; izbegavanje užarenog ugljevlja – pozivanjem na nebitne detalje – je njegovo odbijanje da prizna rezultate tih izbora; a sve ono što je posle Frančesko di Pulja uradio Savonaroli, ponavlja se u ovih osam tačaka koje čitaocu Indenpendenta predlaže klinički psiholog, doktor Blocki:

Najpre, Trampov izborni poraz je predstavljao neizbežan prvi korak. Ustavni mehanizmi (o čemu će biti više reči u sledećem odeljku) sadrže efikasne instrumente da on (fizički) bude uklonjen iz Bele kuće u 12 časova, 20. januara sledeće godine. Mesiji kolektivnog narcizma biće uskraćena njegova propovedaonica nasilja. Njegov glas će biti utišan. Neprijatnosti i poniženja koja će neizbežno doživeti u tom procesu poslužiće kao sredstvo kojim će, u očima mnogih svojih pristalica, biti lišen ranijih božanskih svojstava.

Drugo, trampijanskoj propagandi, već u ovom prelaznom periodu, biće uskraćen dalji kiseonik – njegovi tvitovi, komentari, konferencije za štampu i ostali oblici bizarnog ponašanja biće (zavisno od intenziteta asocijalnog ponašanja) ili ignorisani ili će im biti posvećeno drastično manje vreme nego ranije. Na taj način, i Trampova harizma će – jednom kada njegova propaganda ostane bez medijskog kiseonika – postepeno splašnjavati, a sa njom i toksičan uticaj na druge ljude. Tviter je već objavio da će, već od prvog dana po prestanku njegovog mandata, trajno suspendovati nalog Donalda Trampa, jer u tom trenutku više neće uživati tzv. predsedničke privilegije, bez kojih bi, već odavno, bio suspendovan.

Posebnu pažnju, prema doktoru Blockom, treba posvetiti strateškom odvajanju TV mreže FOX njuz, ključne mreže koja je omogućila Trampov uspon 2016. godine, od njegovih post-predsedničkih, subverzivnih, politika. Određeni kontakti su u tom smislu već uspostavljeni i FOX je dao garancije sopstvenog “razumnog ponašanja” u budućnosti.

U celini, svaki Trampov napor da uspostavi trajno prisustvo u medijima treba da bude osujećen, a bilo koji pokušaj da utiče na javno mnenje u većem obimu da bude tretiran kao ugrožavanje nacionalne bezbednosti SAD.

Konačno, sastavni deo tačke 2 doktora Blockog je i pokretanje većeg broja krivičnih i parničnih postupaka protiv Trampa “brzo i efikasno kao i u slučaju svakog drugog građanina”.

Prema Blockom, kao rezultat ovih mera, Trampove pristalice će, relativno brzo, biti “deprogramirane” i odvojene od njegovog “malignog narcizma”, i privedene istini, činjenicama i kritičkom mišljenju. “Iskrena i otvorena objašnjenja” Trampove štetočinske politike – ponavljana uporno, mesecima i mesecima – biće ključ za “ponovno uspostavljanje međusobnog poverenja”.

Treće, mnogo više pažnje nego u slučajevima dosadašnjih američkih predsednika po doktoru Blockom treba posvetiti izgradnji željene percepcije Džoa Bajdena u javnosti:

“On mora da bude očinska figura, koja nam je potrebna da bismo se suprotstavili pandemiji, privrednom krahu i podrivanju demokratskih institucija. Bajdenov fokus mora da bude na nauci i istini. Više neće biti laži, teorija zavera i magičnog mišljenja.”

Četvrto, ključna nacionalna tema treba da budu jedinstvo, inkluzivnost i poštenje: zemlja je velika onda kada se podele i haos drže na minimumu. Zemlja je najveća onda kada je kohezivna celina sa zajedničkim setom vrednosti i ciljeva.

Peto, sve Trampove pristalice treba pozvati da se pridruže u misiji ponovnog uspostavljanja jedinstva. Pružanje ruke pomirenja je važno, i simbolički i praktično: sa jedne strane, ono šalje moćnu poruku, sa druge, olakšava diferencijaciju unutar šarolike sekte trampijanaca i narušava njeno unutrašnje jedinstvo. U tom smislu, važno je izbeći primere preterane sitničavosti i osvete – ma koliko motivi za nju bili psihološki i etički razumljivi i opravdani.

Šesto, mora biti sasvim jasno da sve grupe trampijanaca, čija ideologija uključuje elemente rasizma, ksenofobije, terorizma ili fašizma nisu dobrodošle: one su visoko toksične i korozivne, predstavljaju visok društveni rizik i moraju biti marginalizovane i izolovane. Bez izuzetka, one moraju biti moralno dezavuisane, raskrinkane i odbačene.

Sedmo, nijedna partikularna društvena grupa u Americi (bez obzira da li se ona formira na klasnoj, verskoj, rasnoj ili ideološkoj osnovi) ne sme biti ohrabrena da se oseća superiornom ili posebnom u odnosu na bilo koju drugu grupu. Bez obzira na uzroke njihove zabrinutosti, belim Amerikancima ne sme biti dozvoljeno da demonizuju i uništavaju druge grupe: neo-robovlasnički sistem, uništen sa Trampom, ne sme da se povampiri. Podsticanje strahova belih Amerikanaca, potpirivanje njihovog kolektivnog narcizma i paranoje – nešto čemu je Donald Tramp posvetio sve četiri godine svog manata – mora biti iskorenjeno, energično i metodično.

Osmo, mora se prihvatiti realnost da će mnogi od Trampovih pristalica imati svoje sopstvene žalbe i brige. Ma koliko one, ponekad, mogle da izgledaju i iracionalno i paranoično, nova administracija mora učiniti napor da shvati njihove dublje društveno-ekonomske i kulturne uzroke: one ne mogu biti ignorisane ili zataškavane. Ove Amerikance treba videti, čuti, saslušati, razumeti i ceniti. Oni žele da se na njih računa i njihovi strahovi moraju da imaju svoju težinu.

IX

Mehanizam

Trump campaign attempts to remove satirical cartoon from online retailer |  Books | The Guardian

Ironično, ali još pre vek i po, veliki francuski književnik, Aleksandar Dima, napisao je rečenicu: “Ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh.” Ovu poslovicu je, u prethodne četiri godine, Donald Tramp obilno koristio: stvarajući paralelnu realnost u svojim tvitovima, ponavljajući tvrdnje kako je najuspešniji američki predsednik u istoriji, neprestano pomerajući fokus svake javne debate sa činjenica na spekulacije.

U čemu je problem sa ovom Diminom izrekom? Jednostavno, ona ima i svoje naličje koje je Tramp – a, da budemo iskreni, i većina drugih istorijskih ličnosti u njegovom položaju – prevideo. A to je: da ništa ne uspeva tako loše kao neuspeh.

Drugim rečima, političar koji poveruje u svoju sopstvenu propagandu, baš kao i narko-diler koji počne da koristi svoju robu, čim se suoči sa neuspehom, na kraju balad ostaje sam u svom paralelnom svetu. Istina, mnogi od Trampovih saradnika će se jedno vreme praviti da su mu i dalje lojalni: neki zato što se nadaju – jer, nada poslednja umire – kako bi on još uvek mogao da nekim čudom (zapamtite: sklonost verovanju u čuda je ionako bio jedan od kriterijuma po kojima su birani) preokrene situaciju u svoju korist; drugi iz straha od ranjene zveri koja, u samrtničkom ropcu, može da pusti na tviter neku njihovu staru prljavštinu; treći, jer smatraju da, sve ovo što se oko njih dešava, nije i njihov problem (“mi samo radimo svoj posao”); četvrti zato što im linija najmanjeg otpora izgleda kao najbezbednija u mutnim vremenima.

Jedan od bliskih Trampovih saradnika opisao je, pre par dana, tu atmosferu ovako:

“To je kao kada ste sa ludakom u podzemnoj železnici. Svako samo sedi i zuri ispred sebe, pretvarajući se da ga ne čuje, i jedva čeka da on konačno ode.”

Vrlo autentičan opis događaja u nedelji posle američkih izbora ostavila su nam četiri autora, koji su zajedno radili na tekstu, u kojem su napravili kompilaciju nekoliko insajderskih izvora:

https://www.thedailybeast.com/trumps-national-security-adviser-tells-staff-dont-even-mention-bidens-name?via=twitter_page

Ali, šta posle? Ceo mehanizam američkih izbora ne zavisi od jednog čoveka nego od desetina hiljada ljudi koji kontrolišu hardvere i softvere sistema korišćenih u izborima, prebrojavaju desetine miliona glasova, sastavljaju i potpisuju zapisnike, objavljuju rezultate, odlučuju o prigovorima, rešavaju sudske sporove. Ovaj mehanizam sastavljen je od običnih, malih ljudi, koji taj posao rade veći deo svog života, baš kao što automehaničar popravlja automobile, zubar zube, a vodoinstalater vodokotliće. I baš kao što biste teško našli automehaničara, zubara ili vodoinstalatera koji će na kocku staviti svoj profesionalni ugled, karijeru i – u krajnjoj liniji – slobodu, tako što će namerno uništiti automobil, zube ili vodokotlić, zarad nekog političara, tako ćete teško naći i opštinskog službenika u Filadelfiji, Feniksu ili Las Vegasu koji će namerno falsifikovati rezultate izbora na svom izbornom mestu, zato što bi to odgovaralo Donaldu Trampu (Bajdenu, ili bilo kom drugom).

Otuda je i Trampov očajnički krik – već u prvoj noći prebrojavanja glasova, kada je video nepogrešive trendove u svim ključnim državama – “Prekinite sa brojanjem!”, u tri reči otkrio svu golotinju njegovog poraza. Nijedan činovnik zadužen za brojanje nije ni mrdnuo ušima. Brojanje se nastavilo, istiim tempom kao što bi se nastavilo i bez tog njegovog tvita. Baš kao što će se sve nastaviti, tačno onako kako je i planirano, do kraja ove male američke skaske. Svi kandidati su, manje ili više uspešni, glumci; scenario je nedodirljiv.

Država, to je mehanizam.

U jednom trenutku, od kojeg smo sada udaljeni još dan ili dva, svi listići će biti konačno prebrojani; tamo gde su razlike u prvom brojanju bile dovoljno male (obično ispod pola procenta) listići će biti prebrojani ponovo; najkasnije u narednih nedelju ili dve, sve tužbe će biti razmotrene na nadležnim sudovima i o njima će biti rešeno (do petka, 20. novembra, kada je ovaj tekst završen, već je dvadeset jedna tužba Trampovih advokata, u raznim državama, razmotrena i odbijena po hitnom postupku – jednostavno, nijedna od njih nije sadržala nijedan dokaz koji bi bio relevantan za sud).

Njujork Tajms je obavio pojedinačne razgovore sa funkcionerima nadležnim za izbore u svih pedeset država, kako u onima kojima upravlja demokratska administracija, tako i onima u kojima su na vlasti republikanci. Na isto pitanje – da li je u vašoj državi zabeležen neki ozbiljan slučaj izbornih nepravilnosti? – svih pedeset je u glas odgovorilo: ne.

Sa prvom nedeljom decembra, sve američke savezne države će završiti proces verifikovanja rezultata glasanja (Delavar je to učinio već juče) i na osnovu tih rezultata njihove skupštine će izabrati elektore koji će glasati u tzv. elektorskom koledžu, 14. decembra.

U sredu, 20. januara 2021. godine u podne, Džo Bajden će položiti zakletvu kao 46. predsednik SAD. Predstava će biti završena. Detalje tog scenarija je – sa onom pedantnošću koja obično odlikuje pravnike američkog Srednjeg zapada – opisao Edvard Foli, sa Univerziteta Kolumbus u Ohaju:

https://www.washingtonpost.com/opinions/2020/11/11/relax-biden-will-be-inaugurated-january-20/

***

I baš kao što nijedan Trampov tvit nije uspeo da oživi nijedan leš bolesnika umrlog od korone, nijedan Trampov tvit neće moći da zaustavi ovaj mehanizam. Čemu onda celo ovo histerično inaćenje? Zar ne bi bilo mudrije da je svoj poraz primio časno i dostojanstveno, umesto što zabavlja čitav svet kao ciganska mečka u cirkusu?

Cinični komentatori u SAD skloni su da primete kako iza cele ove šarade stoji običan, jednostavan, lukrativni, razlog: podstičući emocije kod svojih pristalica, Donald Tramp se ne bori za već izgubljene milione glasova, nego za milione dolara koje – kao dobrotvorne priloge – očekuje od njih u narednim nedeljama. Da biste mogli da nastavite sa uzimanjem novca od drugih ljudi – kažu oni – morate nastaviti da im prodajete iluziju.

Tu pretpostavku je, recimo, detaljno izneo Vašington Post u ovom tekstu:

https://www.washingtonpost.com/opinions/2020/11/11/trumps-election-challenge-looks-like-scam-line-his-pockets/#click=https://t.co/woXkOhBZb1

(Uzgred: jedan moj dobar poznanik koji živi u SAD i odlično poznaje njihovu politiku – a simpatizer je Donalda Trampa – na ovaj tekst mi je poslao komentar: “Vašington Post odavno nisu novine.” Na šta sam mu ja odgovorio: “Vi više u Americi i nemate nikakve novine; imate samo tenkove, avione, i ratne brodove – koji su u ovom slučaju od papira.”)

Vaš autor je, ipak, skloniji da odgovor potraži u jednoj drugoj naučnoj disciplini: ne u finansijama, nego u psihologiji. Sve ono što Donald Tramp trenutno radi, psiholozi zovu racionalizacijom; taj pojam označava jedan od najčešće korišćenih mehanizama odbrane pomoću kojeg osoba za svoje nedostojne ili neprihvatljive postupke, ili pretrpljeni neuspeh, naknadno traži racionalne, prihvatljive razloge. Time se štiti ego od osećanja stida ili manje vrednosti i prividno održava ugroženo samopouzdanje ličnosti.

A onda će se, u jednom trenutku decembra, čitava ta kula od karata srušiti: sudije Vrhovnog suda (imenovane doživotno), senatori i kongresmeni koji su prošle nedelje, teškom mukom, izborili nove četiri godine u Vašingtonu, guverneri država, generali američke vojske, baroni medija, milijarderi na Volstritu – od svih njih će Donald Tramp očekivati da postanu pobunjenici i svoje prilično udobne živote rizikuju zbog njegove opsesije. I naravno, svi će oni – možda čak istog dana? – odjednom isključiti svoje mobilne telefone. Oni među njima koje je sam Tramp imenovao, učiniće to prvi.

Neko će na ovo, verovatno, cinično primetiti da pacovi prvi napuštaju brod koji tone, ali – iskreno – zar mi u Srbiji nismo videli sve to, pre dvadeset godina? I ako ste nekada možda pomislili da je taj obrazac ponašanja, u danima neposredno pre i posle petog oktobra, bio imanentno srpski, događaji u Americi narednih nedelja uveriće vas u suprotno: on je univerzalni, imanentno ljudski.

X

Perspektive sveta (1): Evropa i Rusija

Opinion | Cartoon: The World According to Donald Trump - The New York Times

Čarolija američkog kopernikanskog obrta potpuno je vidljiva tek kad pogledamo širu sliku: baš kao što je dolazak Donalda Trampa na vlast 2016. godine označio simboličku pobedu populista, nacionalista, hrišćanskih fundamentalista, belih suprematista i neonacista u celom svetu, njihov dragulj u kruni, tako će i njegov odlazak ove godine, simbolički, označiti početak kraja tog sveta prošlosti.

Vampiri će se vratiti u svoje grobove, da nas plaše subotom uveče u nekom filmu strave i užasa, a neće više sedeti po predsedničkim kabinetima u Ankari, Beogradu, Budimpešti, Varšavi ili Braziliji. Svanuće novo jutro, u kojem ćemo ponovo videti naša lepa, ljudska lica a ne izobličene maske zla.

Nasuprot ovoj lepoj, utopijskoj, perspektivi stoji i njena ružna, distopijska, sestra: Amerika će, ponovo u rukama vojnoindustrijskog kompleksa i duboke države, započeti nove ili nastaviti stare ratove i svi koji su ostali u nekoj nesrećnoj Siriji, Jemenu ili Ukrajini trebalo bi da potraže put u delove sveta koji će biti manje ugroženi od liberalnih bombi.

Istina je, kao što to često biva, i u ovom slučaju tu negde, na sredini između ova dva ekstrema. Bajdenova administracija svakako neće ići po svetu, kao princ na belom konju, i ljubiti svaku krastavu populističku žabu da od nje ponovo napravi liberalnu princezu. Ponešto će morati da urade i sami Turci, Brazilci, Filipinci, Izraelci, Srbi, Mađari, Poljaci i mnogi drugi… Baš kao što su to, pre dve nedelje, uradili sami Amerikanci.

Međutim, Bajdenova administracija će, izvesno, imati mnogo manje simpatija za samozvane nacionalne lidere koji iz raznih razloga – opsesije rejtingom, straha od demokratskih pravila igre, želje da zadrže kontrole kriminalnih kartela kojima su, ovako ili onako, svi oni na čelu – narušavaju globalnu agendu i otežavaju uspostavljanje pravila igre. I, u tom smislu, ona će biti vrlo surova prema njima.

Postizborni događaji u Americi opet su nam dokazali staru istinu: političari su samo, manje ili više uspešni, glumci na pozorišnim daskama istorije. Država je, ipak, proizvod scenarija, i nju zajedno održava mehanizam dramske radnje. U jednom širem smislu, taj zaključak važi ne samo za svaku državu pojedinačno, nego i za ceo svet: jedno vreme, populisti su bili popularni glumci, odigrali su svoju ulogu, scenario ide dalje. Oni pametniji među njima sami će shvatiti neumitnu promenu duha vremena; oni drugi će to morati da shvate na bolan način.

Isto tako, dvadeset prvi vek je definitivno era u kojoj već ima manje ratova nego u dvadesetom, i taj proces je ireverzibilan. Mutatis mutandis, nova era Amerike neće značiti i povratak na ratove i vojne intervencije iz prethodne ere, bez obzira na kontinuitet te dve ere u liku novog prvog čoveka Amerike. Znači li to da ovaj Džo Bajden nije isti Džo Bajden od pre dvadeset pet, ili deset, godina? To pitanje je već izvan ekspertize autora ovog teksta (iako se slažemo da je sasvim zanimljiv profesionalni izazov za nekog psihologa). Ali, u krajnjoj liniji, odgovor na to pitanje je irelevantan.

Baš kao što i Aleksandar Vučić sada neće ubiti sto muslimana za jednog Srbina (o čemu je nekada maštao), ne zato što je postao bolji čovek, nego zato što više ne može, tako ni Džo Bajden neće bombardovati svaku zemlju u kojoj počne neki rat, ne zato što je postao bolji čovek, nego zato što više ne može.

Za njih obojicu, kao i za sve nas uostalom, promenile su se fundamentalne perspektive sveta, i te promenjene perspektive određuju i limite njihovog ponašanja, kao objektivne a ne subjektivne kategorije. Granice naše slobodne volje uvek su određene objektivnim realnostima u kojima živimo.

Bajdenova Amerika će, izvesno, imati ozbiljne probleme da povrati svoju nekadašnju ulogu “lidera slobodnog sveta”. Mnogi ozbiljni Evropljani su zabrinuti da će trampijanski izolacionizam, ovako ili onako, ostati prisutan, uprkos novoj političkoj volji. Povratak SAD u Pariski sporazum o klimatskim promenama – koji je Bajden već najavio kao prvi praktični potez svoje administracije, već na sam dan kada preuzme predsedničku funkciju – zamišljen je, između ostalog, i kao simbolički čin povratka poverenja evropskih saveznika.

***

Međutim, iza i ispod cele ove simbolike nalaze se čitavi arheološki slojevi nagomilanih problema, mnogo ozbiljnijih od samog Pariskog sporazuma: detant sa Kinom, dijalog sa Iranom, nova strategija prema Rusiji, rešavanje odavno problematičnog Erdogana u Turskoj (nežno ili grubo, svejedno), problem sa narko-kartelima u vladama zemalja Zapadnog Balkana, jačanje NATO pakta, Svetske zdravstvene organizacije, Ujedinjenih nacija, jednom rečju obnova cele svetske arhitekture ozbiljno naherene u poslednje četiri godine i dodatno ugrožene godinom korone.

Image

Izvesno, u samoj Evropi, Bajdenov izbor značiće olakšanje za Angelu Merkel, jer će joj omogućiti da ostvari svoju staru želju i dostojanstveno se, kao pobednica, povuče u septembru 2021. godine: slobodni svet je sačuvan. Da je samo par desetina hiljada birača u Pensilvaniji, Arizoni i Džordžiji glasalo drugačije, i Merkelova bi morala da uzme svoj peti mandat uzastopno (kako se, još ovog leta, vajkala jednom svom bliskom saradniku, bivšem diplomati).

XI

Perspektive sveta (2): populistički Vaterlo?

This image has an empty alt attribute; its file name is Emi0tzbVoAAPiz8

“Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.”

(Lav Tolstoj, “Ana Karenjina”)

Ana Karenjina počinje jednom od najpoznatijih rečenica u književnosti. To nije narativni početak koji priča priču o određenim likovima i njihovim postupcima; umesto toga, to je jedna generalizacija, slična filozofskim ili naučnim raspravama. Tolstojeva rečenica je, prema tome, i metafora koja odlično opisuje duh našeg vremena: svako demokratsko društvo liči jedno na drugo, svako populističko društvo nesrećno je na svoj način.

Tako, na primer, jedan zanimljivi izuzetak od obrasca klasične ideološke, liberalno-populističke, dihotomije (koja je bazično određivala stav prema Donaldu Trampu kod Evropljana) predstavlja Rusija. Njen stav je od početka određivala geopolitika koja je bila samo zamaskirana kao ideologija. I dok su evropski populisti – Orban, Janša, Duda, Vučić ili Borisov – podržavali Trampa tražeći u njemu protivtežu politički korektnom Berlinu i Briselu (pa su se zato radovali jakoj Americi), Putinova Rusija je podržavala Trampa zato što je – velemajstorski – procenila da on, kratkoročno, razara unutrašnju koheziju NATO saveza i slabi Evropsku uniju, a dugoročno uništava i samu Ameriku, njenog globalnog arhineprijatelja, vodeći je u sunovrat novog građanskog rata.

Zato se ruska državna propaganda, na primer, nikada nije trudila da preterano ubedljivo demantuje optužbe američkih demokrata kako je Donald Tramp Putinova pudlica, plaćeni ruski agent, ucenjeni slabić, i ko zna šta još sve ne, koje su se periodično ponavljale u poslednje četiri godine i na koje su potrošene šume papira i okeani mastila.

Rusi su odlično znali: ma koliko ove optužbe možda bile izmišljene, ili barem preterane, one američki osećaj samopoštovanja pogađaju u svojoj srži, šireći istovremeno po celom Zapadu mitske priče o ruskoj svemoći – “Ako su Americi mogli da urade ovako nešto, šta će tek moći da urade nama?” – i preko njih paniku, od Varšave, preko Beča do Londona.

***

Sa druge strane, ma koliko bila tesna, traumatična i osporavana, Bajdenova pobeda će imati lekovito dejstvo ne samo na transatlantske odnose nego i na unutrašnju politiku mnogih evropskih zemalja. Za razliku od Donalda Trampa koji je proveo četiri godine koristeći svoje evropske epigone kao gvozdenu šipku kojom je nemilosrdno udarao po oslabljenoj i podeljenoj Evropskoj uniji, sledeći stanar Bele kuće neće na crvenom tepihu dočekivati populiste sa druge strane okeana, a još manje će nagrađivati one koji se suprotstavljaju Briselu na pitanjima vladavine prava ili slobode izražavanja, ili aktivno ohrabruju raspad Evropske unije.

Trampov poraz – ne sumnjamo da su se mnogi Evropljani nadali da će on biti ubedljiviji nego što je bio – lišiće evropske demagoge vatrenog navijača i lojalnog saveznika. Ovo je posebno loša vest za mađarskog premijera Viktora Orbana i de facto lidere Poljske i Srbije, Jaroslava Kačinjskog i Aleksandra Vučića. Njima je sada oduzeta tzv. “Trampova karta” koju su obilato koristili kako za održavanje svoje unutrašnje pozicije (i proganjanje političkih i ideoloških protivnika) tako i za odbijanje pritisaka evropskih institucija po pitanjima nezavisnosti pravosuđa, medijskog pluralizma i građanskih prava.

Umesto toga, demokratska administracija će ih žigosati kao političke parije, nezavisno od odbrambene saradnje koju će sa državama istočnog krila NATO pakta nastaviti. Jako je indikativan, u tom smislu, kontekst u kojem je Bajden nedavno pomenuo poljsku i mađarsku vladu, zajedno sa režimom beloruskog diktatora Lukašenka, rekavši:

“Vidite šta se događa, svuda od Belorusije do Poljske i Mađarske, uspon totalitarnih rećima u svetu… (Tramp) je prigrlio sve bitange i siledžije sveta.”

Istovremeno – i to je druga loša vest za pomenutu trojicu – ova promena u odnosu zvanične Amerike prema njima posledično će nužno radikalizovati i evropsku poziciju. Evropska unija – a Nemačka posebno – više neće morati da neprincipijelnim ustupcima kupuje svoju poziciju na istoku i jugoistoku kontinenta, kako populisti ne bi otišli u zagrljaj Americi. Pošto im se Amerika već izmakla, i Evropa će biti slobodna da upotrebljava štap, mnogo više nego šargarepu.

Ako svoje nacionalističke mentalne sklopove i konzervativno, provincijalno shvatanje sveta, ne budu hteli (ili mogli) da promene, Orban, Vučić i Kačinjski će verovatno shvatiti, hteli ne hteli, da će – sada kad su ostali bez Trampove moralne i političke podrške – morati da se ponašaju mnogo pragmatičnije, manje se konfrontiraju sa Briselom i Berlinom, i pruže krupne političke ustupke da bi produžili opstanak za vlasti makar za još godinu ili dve.

U toj crnoj internacionali, oni koji su se javno stavili na Trampovu stranu – kao što je slovenački premijer Janez Janša, koji je požurio da pozdravi “trijumf” republikanskog kandidata i osudi “kašnjenje i osporavanja činjenica” dok su se glasovi uveliko još brojali, očigledno su najizloženiji besu novog duha vremena.

Ali, ishod američkih izbora nije pogodio samo diktatore na istočnim i jugoistočnim granicama Evrope: i razni zapadnoevropski mini-Trampovi takođe su izgubili svog moćnog zaštitnika. Bivši Trampov strateg, Stiv Banon, igrao je značajnu ulogu u pokušajima da se stvori panevropska alijansa šovinističkih, neonacističkih i drugih ekstremno desničarskih stranaka uoči izbora za Evropski parlament 2019. godine. Mnogo Evropljana je, u tom trenutku, bilo mobilisano popularnošću Trampovog brenda politike u širokim delovima američkog društva.

O podelama među Evropljanima uoči tih izbora, i o formiranju šest “evropskih plemena” koja su stare nacionalne i verske razlike zamenila novim, transnacionalnim i ideološkim, bavili smo se uoči izbora za EP u ovom tekstu:

https://zorancicak.wordpress.com/2019/05/26/erazmo-po-drugi-put-medu-evropljanima-jedan-kontinent-i-sest-plemena/

Zapadnoevropski mini-Trampovi, sada kada njihovog totema u Vašingtonu više nema i kada će njegov glavni strateg Benon verovatno osetiti memlu zatvorske ćelije zbog brojnih finansijskih malverzacija oko izgradnje onog čuvenog zida na meksičkoj granici, moraće da se ponovo okrenu svom prvom zaštitniku i meceni: Vladimiru Putinu. Nije nikakva tajna da je baš Putinova Rusija godinama pre Trampa obezbeđivala diskretno finansiranje, socijalnu i medijsku promociju, pa čak i javnu podršku svim vrstama evropskih desničara i levičara, fundamentalista i šovinista, skeptika i paranoika – svima koji su, iznutra, rušili temelje Evropske unije.

Zaista, prisetimo se samo selfija italijanskog proto-fašiste Matea Salvinija sa Putinom, ili audijencije u Kremlju koju je 2017. godine, u vreme francuske predsedničke kampanje, dobila Marin Le Pen, duhovna naslednica francuskog kvislinga Petena i vođa opskurnog Nacionalnog fronta.

Međutim, kada se radi o američkoj podršci, tom Eldoradu u koji su gledali poslednje četiri godine, svi evropski trampići ostaće kao ribe koje se praćakaju na suvom: još živi, izvodiće razne smešne pokrete, boreći se za vazduh. Lider britanske Bregzit stranke, Najdžel Faradž, više neće dobijati ekstra medijski prostor uoči Bajdenovih mitinga, kao što ih je redovno dobijao uoči Trampovih; njegova karijera seoskog amaterskog benda, predgrupe pred koncerte svetski poznate zvezde, završena je. Niti će Boris Džonson moći da pohvalu poraženog predsednika – onu da je “britanski Tramp” – koristi da bi se umilio Vašingtonu.

Umesto svog tog političkog kiča, nova Bajdenova administracija će, u racionalnom pokušaju da sopstvene resurse koncentriše na (za sebe) najvažnijim tačkama globusa, Britaniju gurnuti nazad u naručje Brisela, baš kao što će to učiniti i sa nesrećnim Zapadnim Balkanom, tim zlim kraljevstvom večitih endemskih kriminalaca na vlasti, o čemu smo pisali u avgustu ove godine u tekstu: “Zamišljeni Balkan: na raskršću post-pandemijskog i post-trampijanskog sveta”:

https://zorancicak.wordpress.com/2020/09/06/%d0%b7%d0%b0%d0%bc%d0%b8%d1%88%d1%99%d0%b5%d0%bd%d0%b8-%d0%b1%d0%b0%d0%bb%d0%ba%d0%b0%d0%bd-%d0%bd%d0%b0-%d1%80%d0%b0%d1%81%d0%ba%d1%80%d1%81%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d1%81%d1%82-%d0%bf/

Faza u kojoj je “svaka bitanga” (da citiramo Džoa Bajdena) bila podsticana iz Vašingtona da ruši Evropu, sada je završena.

Američki ambasadori više neće siledžijski pretiti evropskim kompanijama koje rade svoj legalni biznis u Iranu, kao što je to živahni Ričard Grenel činio po tviteru, već u prvim satima otkako je preuzeo dužnost Trampovog ambasadora u Berlinu. Niti će Bajdenove diplomate, u svojim ambasadama, biti domaćini opskurnih privatnih proslava na kojima će sakupljati dobrotvorne priloge za razne evropske neonaciste, kao što je Trampov ambasador u Holandiji, Pit Hekstra, činio za izvesnog Tjerija Bodea i njegov “Forum za demokratiju”.

Američka diplomatska mreža, zatrovana u poslednje četiri godine raznim bizarnim grenelijanskim likovima, biće temeljno očišćena i nova ambasadorska postavka biće svakako manje živopisna od sadašnje. Ona će stići, početkom naredne godine, sa preciznim instrukcijama: da promoviše demokratiju, pluralizam, ljudska prava i odvajanje izvršne od sudske vlasti. Sa celim katalogom preciznih ideoloških prioriteta, zbog kojeg se podivljalim evropskim populistima, od Borisa Džonsona, preko Janše i Vučića do Orbana, Kačinjskog i Lukašenka, već diže kosa na glavi.

Naravno, sve ovo ne znači da će anahrone identitetske politike, promocije mržnje i šovinizma, potpuno iščeznuti u Evropi: po definiciji, nijednom nacionalizmu nije neophodna spoljna podrška. Zlo evropskih suverenista, širom kontinenta, bilo je hranjeno – negde godinama, a negde decenijama – strukturnim socijalnim promenama koje je sa sobom donela era globalizacije: rastućom društvenom nejednakošću, divergentnim životnim stilovima i intenzivnom migracijom, prvo iz siromašnih novih članica EU na istoku Evrope, a potom i miliona ljudi koji su, bežeći od siromaštva i ratova u Africi i na Bliskom istoku, u novoj Seobi naoda, krenuli na sever i zapad.

U godini korone, ovaj proces je dobio dodatnu dinamiku: pandemija je dočekala populiste na pogrešnoj nozi – za nju nisu mogli da okrive ni imigraciju ni islam – i u toj titanskoj borbi raznih vlasti sa bolešću, populisti su bili marginalizovani, gurnuti na vetrenjače borbe protiv racionalnih mera zaštite od zaraznih bolesti. Međutim, baš na toj tački, zanimljivo, došlo je do raspada crne internacionale: neki od njih su se – podražavajući samog Trampa i američku desnicu – suprotstavljali policijskom času i zaštitnim maskama; drugi su, kao Le Penova, zahtevali još radikalnije mere zaštite od zaraze, zalažući se, na primer, za produžene školske raspuste; treći su, opet, ratovali protiv vakcina čak i pre nego što su one bile završene i testirane – za svaki slučaj.

Najverovatnije će ekonomska kriza i haos izazvan pandemijom – pri čemu će se, zbog raznih mera državne podrške, njihova puna magnituda osetiti tek sledeće godine – u mnogim zemljama populistima dati dodatan vetar u jedra. Nova globalna strategija, tranzicija na zelenu i digitalnu ekonomiju, isto tako će biti zahvalno pogonsko gorivo za različite pokrete protiv establišmenta – poput francuskih Žutih prsluka pre pandemije. A sličnu ulogu će imati i obnovljen talas terorističkih napada islamskih fundamentalista, koji je počeo u Austriji i Francuskoj.

Na žalost, Trampov poraz nije uspeo da potpuno demontira evropske populiste i suvereniste; metastaze tog kancera će Evropa morati da leči još godinama. Ali je Trampov poraz uspeo da svima njima oduzme onaj osećaj bahatog samopouzdanja, moćan izvor inspiracije, sidro oko kojeg se stalno okupljali na uzburkanom svetskom moru. Bela kuća više neće biti Kremlj crne internacionale: ako Trampov odlazak i neće ugušiti sve njegove evropske epigone, bar će im oduzeti puno dosadašnjeg kiseonika.

XII

Epilog: borba za nasleđe

“Karikatura je iskrivljena predstava osobe, pojave ili radnje. Obično, nečija najvažnija karakteristika se predstavi preuveličana. Svrha karikature je zabavljanje ljudi kojima je original u stvarnom životu već poznat…”

(Enciklopedija Britanika)

Koliko će ova karikatura (rad Skotija sa Floride iz avgusta 2020. godine) biti verodostojna vizuelna predstava nasleđa Donalda Trampa u godinama i decenijama koje su pred nama? Koliko će on biti zapamćen kao zločinac koji, hladnokrvno, puca u glavu vezane slobodne štampe, nezavisnog pravosuđa, vladavine prava i demokratije – koje je sve prethodno uzeo kao taoce?

Odgovor na to pitanje, u ovom trenutku, još nemamo. On će, izvesno, zavisiti i od (manje ili više razumnog) ponašanja samog Trampa u naredna dva meseca, ali takođe i od širih procesa u celom američkom društvu i – u krajnjoj liniji – od obrisa novog društvenog ugovora koji je, za celu Ameriku, sada praktično neizbežan.

Ako Bajdenova administracija uspe u svom projektu nacionalnog pomirenja – a taj projekat će, podjednako iskreno i strasno, rušiti i ekstremni levičari koji su je podržavali i ekstremni desničari koji su se protiv nje borili . postoje sasvim realni izgledi da Tramp ostane upamćen kao sebičan, arogantan, pomalo lud egomanijak – ali u jednom dubljem istorijskom smislu – ipak samo kao incident, izuzetak od pravila da politika predstavlja racionalnu ljudsku delatnost u cilju opšteg dobra.

U suprotnom slučaju, ako projekt nacionalnog pomirenja propadne, ako se brod na čijem se kormilu nalaze jedan stari čovek i jedna preterano ambiciozna žena, nasuče na Scile i Haribde radikalnih slika Amerike, onda će i Tramp izaći iz svoje opskurnosti i postati legenda, centralna tačka novog mita o jednoj viziji sveta. On može, u nekom međuvremenu, čak i da umre, ali to neće nimalo uticati na tačnost ovog zaključka: naprotiv, tek mrtav će biti mit, neka vrsta populističkog Če Gevare, postmoderna verzija južnjačkog generala Lija iz onog prvog Američkog građanskog rata, romantičnog lika tako priraslog srcu njegovih današnjih pristalica.

Zaista, deo Trampovog nasleđa neizostavno će se – u kolektivnom sećanju Amerike – formirati tek posle njegove smrti. Pogledajmo šta o tome sadrži već citirani tekst Fintana O’Tula:

“Tramp, pobedio ili izgubio, neće imati tek post-izborni posmrtni život. Kao politička sila nikad nije ni imao ništa drugo nego posmrtni život. Jedan od razloga zašto ne može biti autopsije trampizma, jeste da je trampizam sam autopsija.

Privlačnost trampizma je u suštini nekromantska. Trampizam je obećao pokopani svet ponovno uzdići: rudnici Zapadne Virdžinije ponovo će se otvoriti, Detroit će ponovo imati fabrike automobila. Vratiće se dobri, sigurni, sindikalizovani manuelni poslovi. Biti beo, muškarac i rođeni Amerikanac opet će biti neupitna povlastica, njena snaga obnovljena. Tramp, naravno, ništa od ovoga nije uspeo da ostvari. Ali, na neki način, upravo je zbog tog neuspeha njegovo obećanje i dalje čisto, neukaljano kompleksnostima stvarnosti.” 

Kao i u brojnim drugim slučajevima u daljoj ili bližoj prošlosti – od Julija Cezara i Napoleona III, preko Musolinija i Hitlera, do Huana Perona i ajatolaha Homeinija – i ovde ostaje izazov za neke buduće istoričare: koliko je Donald Tramp bio uzrok duboke podeljenosti društva u kojem se zatekao, a koliko samo njegova posledica?

Autokratski i populistički trampijanski udar 2016. godine ne bi nikada bio moguć u društvu bez ozbiljnih strukturnih problema i dubokih unutrašnjih podela, kakve je imala pred-trampijanska Amerika. Zaista, pitanja kakva su duboka socijalna nejednakost, sve veća razlika u životnim šansama, nejednak pristup fundamentalnim društvenim servisima, kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita ili pravosuđe, neadekvatni odgovori na ciklične finansijske krize modernog kapitalizma, rasne tenzije – sve je to postojalo i pre Donalda Trampa. Sa druge strane, on ne samo da nijedan od tih problema nije razrešio, nego ih je – cinično manipulišući njima kao jeftinim političkim adutima – učinio mnogo kompleksnijim, težim i opasnijim nego što su to bili pre samo četiri godine.

Декамерон у Алпима: последњи лет за Цирих

Image

“Уосталом, приповедач (кога ћемо на време упознати) не би имао неких посебних права да се даде на тај подухват, да му случај није омогућио да прикупи одређени број исказа и да силом прилика није био уплетен у све о чему хоће известити. То га овлашћује да поступа као повесничар. Разуме се, да повесничар, иако није стручњак, располаже увек документима. И приповедач ове приповести има, дакле, своје. То је најпре његово властито сведочанство, то су затим сведочанства других, јер је био позван да прими поверљиве исказе свих особа које се јављају у овој хроници, то су коначно текстови који су му на крају допали у руке. Наканио је да црпи из њих кад то буде сматрао сходним и да их употреби како му се буде свидело. Наканио је још… Но, можда је време да пусти коментаре, да престане говорити увијено, да би прешао на саму ствар. Извештај о првим данима мора бити нешто подробнији.”

(Албер Ками, “Куга”)

I

Пролог: Армагедон на Ноћ вештица

An Ice Core Reveals How Profoundly The Black Death Changed Medieval Society

Занимљиво: неко је рекао да оне заиста велике невоље по правилу најављују мали и готово неприметни знаци: за Стефана Видрига, генералног директора Аеродрома Цирих, тај знак је био мали и готово неприметан црвени број један, на екрану његовог Ајфона 9 – знак да је на заштићеној Телеграм апликацији примио нову поруку. Заправо, заокупљен израдом маски од бундева, које ће његово двоје деце носити те вечери, за традиционалну Ноћ вештица, поруку није одмах ни приметио. Тек када ју је, овог пута реским звуком, телефон поново најавио, пружио је руку ка уређају:

“Субота у пет поподне! Коме може пасти напамет таква дрскост?”

Као и сви Швајцарци, и Стефан је викенд сматрао светињом: пристојни људи тада не шаљу ни поруке; једноставно, нема ничег под капом небеског тако хитног, а да не може да сачека понедељак ујутро. Или је бар Стефан тако мислио, све док није видео име пошиљаоца: Виола Амхерд, швајцарска федерална министарка надлежна за тајне службе:

“Имамо кредибилну дојаву да се на једном од вечерњих летова за Цирих налази пошиљка са новим типом вируса Ковид19 смртоносног дејства. Не знамо дестинацију лета, име путника ни опис пртљага. Издајем вам наредбу да, до даљњег, почнете са применом мера предвиђених протоколима Армагедон. Рок: један сат.”

Протоколи Армагедон подразумевали су потпуно затварање аеродрома, или његове угрожене зоне, све док надлежне службе не потврде да је опасност прошла. Сви одлазни летови морали су да буду отказани, долазни преусмерени на друге аеродроме, путници и запослени који су се затекли у згради евакуисани без одлагања, а објекат физички затворен, запечаћен и обезбеђен припадницима федералних антитерористичких јединица. За пет година колико је Стефан генерални директор Аеродрома Цирих, за петнаест колико је у тој компанији запослен, Армагедон није наређен ниједном. Заправо, откада су ови протоколи и уведени – после терористичких напада у Њујорку, 11. септембра 2001. године – ово је био први пут да се примењују – ван неке вежбе.

Швајцарска је претходног дана, у петак 30. октобра, имала скоро десет хиљада нових случајева короне. Број умрлих је, од почетка епидемије, прешао две хиљаде. Мала алпска република, окружена Немачком, Француском, Италијом и Аустријом – где су се ови бројеви одавно само шапутали, као предвиђање неизбежне Апокалипсе – осећала се као да је под опсадом. И унутрашњом и спољном. Уобичајене епидемиолошке мере, са првим хладним данима, показале су се недовољним.

Већ и сама помисао да ће, од свих аеродрома на свету, баш на његов можда стићи некакав тајанствени цилиндар са концентрисаним вирусом високо смртоносног дејства била је довољна да низ Стефанову кичму, натапајући светлоплаву Армани кошуљу, потече танак млаз хладног зноја.

Возећи своју Тојоту Лексус, од виле у предграђу Сент Галена према аеродрому, Стефан је знао да једва може да стигне у року од једног сата који му је министарка оставила: осамдесет пет километара, чак и по швајцарским аутопутевима, потпуно празним суботом поподне, тражи неко време. Ипак, протоколи су детаљно предвиђали све процедуре, тако да је његов заменик Андреас у том тренутку већ био на лицу места и успостављао кризни штаб у једној од помоћних зграда, шеф смене Ханс је са контролом лета и жандармеријом договарао последње детаље како да мере спроведу без изазивања непотребне панике, а љупка портпаролка Кристина поправљала шминку уочи снимања видео клипа који ће бити послат у медије.

Била је субота, 31. октобар 2020. године, шест сати после подне. Док се свет спремао да прослави још једну Ноћ вештица, један од највећих европских аеродрома се управо херметички затварао, а за једанаест јунака наше приче – десет људи и једног пса – почињала је авантура њиховог живота.

i t

II

Људи који не постоје (и један пас)

Empty Baggage Carousel In Airport Hall Stock Photo - Image of  transportation, metal: 16179668

А у великој хали за пријем пртљага на Терминалу Е, двоје људи је упорно чекало своје кофере који никако нису стизали. И када су службеници обезбеђења, панично, почели да истерују све путнике напоље, њих двоје су се, невољни да се “за неко време” – како је саопштено преко разгласа – растану од својих кофера, мували у општој гужви. Помало су се крили иза стубова, помало по тоалетима, али су на крају тврдоглаво остали тамо где није требало. Човек у црној свештеничкој одежди чекао је поред покретне траке изнад које је и даље писало LO 419 Варшава, средовечна жена у тамно-плавом пословном комплету, поред суседне траке: EZY 2045 Лондон-Лутон.

Још неко време, те траке су се окретале у празно: на њима више није било нових кофера; они стари, чији су власници у паници напустили халу, долазили су, одлазили иза гумене преграде, и поново се враћали. Још пар пута је метални глас спикерке, на немачком и енглеском, упозоравао, захтевао – готово преклињао – све заостале путнике да што пре изађу напоље. А онда су се, тачно у осамнаест часова, и две покретне траке зауставиле, истовремено. Човек и жена су се збуњено погледали, потом погледали ка вратима, али већ је било касно да било шта ураде: рески звук недвосмислено им је поручио да су излазна врата закључана. Споља.

Баш тада се појавио незнанац:

“Извините, знате ли да ли је пртљаг са лета из Београда почео да се истоварује?” – и потом додао, као да се извињава – “Једва сам успео да стигнем довде. Горе је општи хаос. Терају све путнике да одмах изађу.”

Придошлица је деловао више збуњено него љуто: зашто би неко излазио са међународног аеродрома пре него што прође царинску контролу, на излазу из хале у којој би требало да подигне свој пртљаг?

“Плашим се да овде више ниједан пртљаг неће доћи. Све траке су се зауставиле. Нас двоје чекамо већ преко пола сата.” – свештеник је слегао раменима, па погледао тамо где би – да се нису налазили у аеродромској хали за пријем пртљага – требало да буде небо. Изгледало је као да се помирио са судбином.

Жена је опет, далеко од хистеричних реакција какве би неки површан читалац могао да очекује од њеног рода, деловала најсмиреније од сво троје:

“Господо, мислим да овде више нема никога. И кабине у којима би требало да седе цариници сада су празне.”

“Празне су и оне горе, за граничне полицајце. Прошао сам а да није било никога коме бих показао пасош.” – додао је, више за себе, путник са лета из Београда – “Рекао бих, да смо ми овде сада потпуно сами.”

Онда је ваљда ред да се упознамо.” – рече свештеник пружајући им обома руку – “Абрамович. Пастор Адам Абрамович, старешина бернардинске цркве наше госпе краљице мира у Бидгошћу, Пољска.”

“Соња. Соња Витни-Мог, истраживачки новинар, таблоид Бирмингем Обзервер, Велика Британија.”

“Синиша Митровић, занатлија, Београд. Србија.”

***

Негде у исто време, на горњем нивоу аеродрома – отприлике баш изнад глава троје путника који нису дочекали своје кофере – муштерија у продавници луксузног доњег веша, Victoria’s Secret пробала је у кабини за пресвлачење најновији боди, повремено забринуто загледајући у већ приметне наслаге целулита на стомаку. У њен родни Букурешт тај модел још није стигао, у Бриселу у који је путовала неће имати времена да га купи, а свом новом пријатељу и (тако се бар надала) будућем љубавнику, већ помало импотентном члану Европске комисије, сигурно ће се допасти.

Силвија Николеску, нова чланица Европског парламента из Румуније, игнорисала је позиве и упозорења аеродромског обезбеђења да се хитно напусти зграда: ако нешто и забрља, рачунала је, њен дипломатски пасош биће јој довољна заштита. Али, када се бринета коначно обукла и изашла из кабине, у радњи више није било никога: сви купци, све продавачице, обезбеђење, сви су били отишли.

Ако сте у дилеми, оставите готовину на каси и понесите то што сте желели да купите. Није баш по прописима, али свакако нико неће моћи да Вас оптужи за крађу.”

Средовечни, црномањасти мушкарац у јакни од меке црне коже, носио је црне панталоне и мокасине:

“Драго ми је. Серђо. Серђо Тираторе, архитекта.”

“Ви сте стрелац? У хороскопу?”

“Не, то ми је презиме. У хороскопу сам шкорпија. А ви сте, сигурно, нека риба?”

И ко зна како би се завршио овај лаки флерт, да двоје људи, одједном, није схватило нешто много важније: цела централна аула Терминала Е, свуда докле се поглед пружао, била је празна! Ниједног путника, ниједног службеног лица, ниједног радника у бројним баровима и кафићима, ниједног продавца по радњама. Апарати за еспресо нису били искључени, ништа није било закључано, новине, кутије за наочаре, оловке, па и понеки телефон, остављени по столовима и на пултовима. Изгледало је као да су, одједном, сви негде отишли и да ће се следећег секунда, сви вратити. Постајало је све јасније да су људи овај простор напустили у великој журби.

Зато их је обоје, и Румунку и Италијана, готово уплашио глас, негде иза њихових леђа:

“Извините, има ли кога живог овде? Задржао сам се у књижари. Имају ново издање Камијеве “Куге” на немачком, али више нема никога на каси да ми га прода, шта се уопште догађа? Одакле сада полази лет за Истанбул?”

Сабахудин Дулавратоту, контроверзни турски блогер и писац, ускоро је схватио да лет за Истанбул, бар те вечери и са тог места, неће полетети. Да ће за наредних десет дана добити материјал за свој нови роман, тада још није могао ни да помисли.

***

А на сасвим другом крају Терминала Е, на гејту 26, стјуардесе и особље ужурбано су извлачили људе из Ербаса 320 који се тек који минут раније, уз драматичну шкрипу гума, зауставио на стајанци. Последњи лет за Цирих је, те вечери, слетео из далеког Марса Алама у Египту. Било је прекасно да му контрола лета промени долазни аеродром, технички неизводљиво да сто тридесет шест путника и чланова посаде прође кроз читаву зграду која се управо затварала и дежурни на стајанци добио је преко радија нове инструкције: да све њих, низ степенице, спроведе директно на писту. Одатле ће их аутобусима одвести до зграде преуређене за импровизовани пријем путника.

Али, као што се то обично дешава у свим импровизацијама, две веселе путнице из последњег реда нису чуле инструкције и, у општем хаосу непримећене од особља, наставиле по навици баш тамо где није требало да иду – оном уобичајеном трасом, кроз покретни ходник, право у главну, у том тренутку споља већ херметички затворену зграду. Уместо уобичајеног особља, на улазу у гејт сачекао их је још један збуњени сапатник. Његово лице одједном се озарило:

“Коначно, нека жива душа! Ово је аеродром духова, нема никога. Чекам преко пола сата.”

Селена Патрикиос, наследница пирејског бродовласника, и Сабина Хансен, инспекторка за крвне и сексуалне деликте полиције немачког града Бремена, обе преплануле после касног јесењег летовања на Црвеном мору, погледале су збуњено у празну халу, а онда још збуњеније у свог неочекиваног познаника:

“А шта ви овде уопште радите, господине?”

“Ја сам консултант, Себастијан де Карстенис, из Белгије. И требало би да вечерас будем у Бриселу. Али мог авиона нема, нема ни било кога да питам, а не ради ми ни мобилни телефон. Мој свет се управо руши.”

Две жене су се згледале за делић секунде, а онда махинално пошле рукама у ташне: укључиле су своје телефоне и на њима се појавио исти знак: NO SERVICE.

***

Било је већ око седам увече, када су Британка, Пољак и Србин, после неуспешних покушаја да отворе излазна врата, кренули степеницама на горњи ниво терминала, пролазећи опет поред напуштених кабина швајцарске граничне полиције. Румунка, Италијан и Турчин лутали су бесциљно међу напуштеним кафићима и баровима. А Немица, Гркиња и Белгијанац кренули су са гејта 26 према центру Терминала Е. Свака од ове три групе потајно се надала да ће можда успут срести неко службено лице које ће јој објаснити шта се догађа и извести је из уклете аеродромске зграде. И ниједна од те три није у томе успела: једино што су ови људи, на крају свог лутања, успели да пронађу били су – они сами.

На екрану телевизора, изнад шанка у Кафеу Ритаца, песму метал бенда Селтик Фрост прекинула је слика спикерке у студију: читала је ванредно саопштење швајцарске владе, у деветнаест часова и двадесет један минут:

“Због најаве терористичке претње, на основу наредбе државних органа Швајцарске Конфедерације, данас у осамнаест часова предузете су ванредне мере на аеродрому Цирих. Сви путници, запослени и особље хитно су евакуисани из међународне зоне Терминала Е. Операција је извршена успешно. У критичној зони више нема угрожених лица и она остаје запечаћена до даљњег. Надлежне службе предузимају све мере да прецизно лоцирају и отклоне терористичку претњу. Јавност ће бити благовремено обавештавана о развоју ове ситуације.”

А онда се одједном, док деветоро људи још није стигло да изусти ниједну реч, на екран вратила група Селтик Фрост.

“Ако су сви успешно евакуисани, ко смо онда ми?” – изустио је пољски свештеник.

“Очигледно, ми смо људи који не постоје.” – одговорио је, више за себе, Италијан у кожној јакни.

“Да ли и вама не раде мобилни телефони?” – упитао је београдски занатлија.

“Па овде више нема ни сигнала за Интернет! Како да пошаљем твит о томе шта нам се дешава?” – очајнички је завапио турски блогер.

У том тренутку, негде са степеница, из правца подземне железнице која је Терминал Е спајала са осталим деловима аеродромског комплекса, чуло се најпре потмуло режање пса, а потом и женски глас, на шпанском, који је умиривао животињу:

“¡Tranquilo! ¡Tranquilo! Buen chico, buen chico. Ven aquí conmigo.

Негована плавуша, у касним четрдесетим годинама, приближавала се групи заборављених путника, а око ногу јој се мотао полицијски вучјак:

“Пала сам на самом крају степеница, а животиња је дресирана да помаже људима у невољи. Али воз нас није сачекао. Нити се нови појавио. И сада ме овај пас прати где год да кренем. Његове газде су, уосталом, већ отишле. Доле нема више никога. Нас двоје, рекла бих, рачунају као колатералну штету.” – а потом, гледајући у запрепашћена лица деветоро људи, додала, на енглеском:

“Софија Бареиро, драго ми је да вас све овде видим. Судија окружног суда у Барселони. Пса можете звати Зевс. Тако му бар пише на плочици око врата.”

***

“Са тог последњег лета, из Марса Алама, немамо податке за две путнице, Гркињу и Немицу. Нису регистроване у прихватном центру, нису у авиону, вероватно су грешком ушле у зграду пре него што се гејт аутоматски затворио. Са летова који су слетели у претходних пола сата, и чији су путници пролазили кроз терминал, недостају још две жене, из Букурешта и Лондона, и два мушкарца, из Варшаве и Београда. То је шесторо путника са долазних летова, за које не знамо где су. Имамо и четири лица која су већ била чекирана за одлазне летове, предала пртљаг и прошла безбедносну и пасошку контролу пре него што је стигла наредба за евакуацију, а за које исто не знамо где су: по једног мушкарца на летовима за Истанбул, Рим и Брисел и жену на лету за Барселону. То је укупно десет људи.”

У помоћној згради, претвореној у импровизовани кризни штаб, шеф безбедности аеродрома, Питер Фреј, диктирао је Стефану последњи пресек стања:

“Недостаје и један полицијски вучјак, изгледа да је изгубљен у хаосу приликом поласка последње композиције подземног воза који је евакуисао путнике са најнижег нивоа.”

“Ти људи који су унутра, ако су уопште сви унутра, они не могу никако да ступе у контакт са нама?” – упитао је Стефан.

“Изгледа да не могу. Багер којим је затворен улаз у тунел подземне железнице пресекао је у журби електрични кабл којим се струјом напајају базна станица мобилне телефоније и рутер за WiFi.”

“Можда би могли да са јавне телефонске говорнице позову полицију или хитну помоћ?”

“На жалост, не могу ни то. Оптички кабл којим се земаљски телефонски сигнал спроводи до свих апарата у терминалу био је…”

“Немој ми само рећи да је био заједно са електричним каблом?”

“Јесте. Ми сада немамо никакав начин да комуницирамо са унутрашњошћу Терминала Е, осим радио-везом. Али унутра није остала ниједна преносна станица, тако да… Остају само две могућности: да пошаљемо унутра спасилачки тим, кроз главни улаз, или да…”

“Или да их препустимо њиховој судбини.” – Стефан се нагло ознојио. Помисао на десет тела путника које није успео да евакуише и бројне новинаре који ће их за неколико дана снимити, када већ буду у стању распадања, испунила га је очајем – “Са професионалне тачке гледишта, Фреј, шта би био твој савет?”

Шеф безбедности је бесциљно цртао кружиће на листу папира:

“Господине директоре, гледајте на ситуацију овако: ако је токсични цилиндар са новим типом вируса КОВИД19 високе смртности заиста у згради терминала, а унутра пошаљемо спасилачки тим, онда ризикујемо да од тих десет лешева направимо двадесет. Ако није, и испостави се да је све била лажна узбуна, ни овима унутра се ништа неће десити.”

У том тренутку се на екрану Стефановог мобилног телефона поново појавило лице министарке Виоле Амхерд; директор аеродрома је знао да влада очекује прелиминарни извештај уочи ванредне седнице:

“Укупно педесет два одлазна и долазна лета заједно, успешно је евакуисано. Шест хиљада сто педесет седам људи. Такође и хиљаду три стотине седам запослених у згради, службених лица, продаваца у радњама и кафићима, полицајаца, цариника и ватрогасаца у смени. Операција Армагедон спроведена је у потпуности према протоколима. Свих једанаест путничких, службених, теретних и техничких улаза у Терминал Е херметички је затворено. Периметар је обезбеђен специјалним јединицама. Чекамо даље инструкције.” – а онда је, некако изненада, додао – “Један полицијски вучјак је остао затворен унутра.”

Питер Фреј је саучеснички климнуо главом: био је то знак да информација о десет заборављених путника, бар до даљњег, остаје мала тајна између њих двојице. Тајна за коју спољни свет не сме да сазна. Стефан је саслушао министаркине похвале, прекинуо везу и нагнуо се према Фреју:

“Ако неко од њихових породица буде звао и распитивао се, званична верзија је да су они изашли, али да су вероватно у стресу негде сами отишли. Где, то ми не знамо. Ако нам се касније јаве, обавестићемо те који се буду распитивали, наравно. Оне новинарске смрдибубе не смеју да сазнају ништа.”

“Подразумева се. У терминалу ће остати укључена струја, тако да ће аутоматски имати светло, грејање и вентилацију. Вода је у исправном стању, а уосталом тамо су и сасвим довољне количине флаширане воде. А имају и сендвиче и разну другу храну довољну за стотине људи…”

“И Бог нека им буде у помоћи.”

“У листи путника из Варшаве стоји да је овај Пољак иначе свештеник. Имаће и директну везу са Богом, ако им буде затребало.”

***

Група невољника спојила је три стола у Кафеу Ритаца и распоредила се око њих. Румунка је напунила апарат за еспресо са десет доза и распоредила шоље:

“Пре него што сам почела да се бавим овим послом, радила сам у кафићу у Букурешту.” – Силвија је објаснила задивљеним путницима своју вештину у руковању апаратом.

“Овим послом?” – са шеретским осмехом, Италијан се загледао у црни боди из радње Victoria’s Secret који је у том тренутку испао из њене кесе.

“Ма, сваки посао је добар ако је поштен.” – филозофски је слегнуо раменима Синиша Митровић – “Ето, чак и мој. Иако људи обично не воле када ме виде.”

Свештеник Адам је покушавао да објасни успаниченом Белгијанцу да те вечери неће стићи у Брисел јер је то очигледно воља Створитеља.

“А можда ниједне вечери, ако се Створитељ у међувремену не одљути.” – у помало циничном тону додао је Сабахудин.

Гркиња се, опет, код пољског свештеника распитивала да ли би он био надлежан да, макар онако на брзину, обави последње верске церемоније и за оне присутне који нису католици:

“Од нас десеторо, овде нас је троје православних, двоје протестаната и један муслиман. Нећете оче ваљда пустити да већина овог малог друштва оде у пакао?”

“Да се поделимо у групе и потражимо неки излаз који су пропустили да затворе?” – Британка је покушавала да буде практична.

“Бесмислено. То су Швајцарци. Они раде ствари прецизно у секунд. Ако су имали наредбу да простор херметички затворе, он је одавно херметички затворен. Видите да нема ни сигнала мобилне телефоније ни интернета.” – констатовала је Шпањолка, мазећи Зевса по глави – “Најбоље да останемо овде и да се не раздвајамо.”

“Ви сте госпођо, у стварном свету некаква власт, а у овом нашем малом свету сте једини наоружани – имате тог опасног пса. Можда је најбоље да вас изаберемо за вођу наше мале групе?” – помало цинично је упитао Италијан.

***

Било је већ око једанаест увече када су Стефан, Андреас, Питер и други чланови кризног штаба закључили да, бар те ноћи, више ништа не могу да учине. Терминал Е је био испражњен, закључан, запечаћен и изолован. О детаљима потраге за смртоносним вирусом они ионако нису могли ништа да одлуче сами; чекали су се специјалистички тимови, са посебном опремом, из престонице; да би се ти тимови формирали на адекватан начин, тајне службе су чекале допунске информације о природи тајанственог цилиндра, од својих међународних партнера; контрола лета је у међувремену све међународне ваздушне линије усмерила на друге аеродроме: у Берн, Женеву и Базел.

Компанија ће сигурно имати неку штету – она ће зависити од броја дана колико ће протоколи Армагедон остати на снази – али у целој години у којој их је походила корона, биће то само мали део укупног губитка; федерална влада је ионако обећала да ће надокнадити њихов већи део, а град и кантон Цирих остатак. Оно најважније за то вече – утисак да су јавне власти способне и професионалне, и да је ситуација под контролом – било је постигнуто.

И док су путници, којима ће летови из Цириха морати да буду организовани са других аеродрома, смештани у оближње хотеле где ће провести ноћ, заједно са оним путницима који су били тек дошли и изгубили своје планиране везе за даље путовање, у кризном штабу су остали само дежурни.

А са друге стране баријере постављене пре неколико сати, иза границе која је – како је у камеру рекла једна поетски надахнута лепушкаста репортерка државне телевизије – “раздвајала живот од смрти” остало је наших једанаест јунака.

Простор је први угледао отац Адам: велика табла са натписом “SWISS SENATOR LOUNGE” и препознатљивим црвено-белим бојама швајцарске националне авиокомпаније, сама се понудила као природно уточиште за остатак ноћи.

“Можемо ли овде уопште да уђемо ако нисмо путници бизнис класе?” – Себастијан де Карстенис, белгијски консултант поставио је сасвим логично питање. Али, скоро пред поноћ, после напорног дана и неколико трауматичних сати у пустој згради терминала, без ичега при руци осим оног основног ручног пртљага, његови сапутници су, готово инстинктивно, одговорили смехом:

“Чим неко службено лице дође овамо да провери наше карте, даће нам и одговор на твоје питање Себастијане.” – рекла је Соња чим се смех утишао.

На скоро три стотине квадратних метара, пред уморним путницима пукао је поглед на пространи дневни боравак са белим и црним кожним фотељама, трпезарију са столовима од махагонија, шанк са аутоматима за еспресо и фрижидерима пуним разних пића, радне просторије са писаћим столовима и компјутерима, одаје за дневни одмор са двадесетак отомана. На пулту, иза којег су још до пре пар сати напорно радили вредни кувари, остала су два нетакнута послужавника пуна тек завршених сендвича. Преко пута, иза велике застакљене зимске баште, пружало се црно небо швајцарских Алпа, из којег је, као џиновски бели рефлектор, светлео други пуни месец октобра.

У неком уобичајеном дану, од раног јутра до касне вечери, овде би пролазиле стотине људи да се одморе, окрепе или напросто убију време између два лета. Било је сасвим довољно простора да најмање њих педесетак одједном борави сасвим комотно и по читав дан. А за десеторо јунака наше приче, у наредних десет дана, ово ће бити једини дом који ће имати.

Једанаест јунака, заправо: као и сваки дресирани полицијски пас, Зевс се укопао на самом улазу. Испод пулта за којим обично седе шармантне хостесе, и поред којег се мора проћи да би се ушло у остатак овог ексклузивног простора, он је легао, поносно и значајно. Дресиран целог живота да помаже људима, Зевс је у свом псећем мозгу некако разумео да је ту доведен са посебно важним задатком – да води рачуна о ових десет путника који су баш њему поверени. И као што овчарски пас никада не заспи док пажљиво не преброји своје овце, ни Зевс се није смирио док свих десет његових оваца није било на сигурном, иза његовог контролног пункта, у штали – како ју је он видео. А онда се задовољно испружио, ставио главу на предње шапе, наћулио уши и – тако би јамачно изгледало неком случајном пролазнику да га је било – заспао.

А кад је откуцала поноћ, тренутак у којем се завршио десети месец 2020. године, испружени по отоманима и на брзину спојеним фотељама, како се ко уосталом снашао, спавало је и преосталих десет посетилаца Свисеровог сенатор салона.

Ноћ вештица је одавно почела. Али, док ће се за остатак света она завршити већ за неколико сати, са првим зрацима сунца у новембру, за невољнике тек заспале у свом скровишту, њено трајање више нико није могао да предвиди.

i t

III

Дан први: Будалина прича (Себастијан)

Мало друштво јунака ове приче је у недељи, првом новембарском дану 2020. године, освануло са првим снегом који се забелео на висовима изнад Клотена, села надомак аеродрома. Разбацани по кожним троседима, покривени јакнама, мантилима и понеким прекривачем који су некако успели да нађу у кошмару претходне вечери, заборављени путници су се полако будили.

Соња и Сабина су пронашле сасвим пристојно купатило; Адам је, са свештеничком педантношћу, почео да пише распоред његовог коришћења; Софија је будила Себастијана, који је гласно хркао; Силвија је опет спремала еспресо у апарату, док је Сабахудин, са ужасавањем, констатовао да његова омиљена играчка, твитер, и даље не функционише – јер сигнала за интернет нема – а Серђо и Синиша су из фрижидера узели по једно Бадвајзер пиво, пошто им је сналажљива Соња пронашла отварач за боце.

Људи који не постоје претходне вечери су најпре постали случајни познаници, а овог јутра, полако, и друштво које је спојила заједничка невоља. Сви они су говорили енглески прилично течно и мада се, по акценту, код већине могло разазнати порекло, сасвим добро су се међусобно разумели.

“Претпостављам да ми смемо да користимо сву ову храну и пиће?” – Себастијан је деловао помало збуњено, након што је у руку узео шољицу са еспресом који – баш као ни онај претходне вечери – неће имати коме да плати.

“Наравно, ово је типичан случај онога што се у праву назива вишом силом: виша сила је била оправдање аеродромским властима што су нас затвориле, кршећи правила о радном времену аеродрома, како би спречиле терористички напад. Исто тако, виша сила је оправдање за нас, да привремено користимо имовину других власника, како бисмо сачували животе.” – Софија је одржала присутнима мало предавање из права, баш у тренутку када се са великог плазма телевизора опет зачуо глас спикерке:

“Како незванично сазнајемо, у Терминалу Е аеродрома у Цириху налази се контејнер са смртоносном дозом вируса Ковид19. То је био и разлог изненадног затварања овог објекта јуче увече.” – по први пут, присутни су са телевизора сазнали праву природу “терористичке претње” која је претходне вечери само овлаш најављена – “Надлежни органи и даље проверавају ову информацију…”

Вучјак Зевс је и даље мирно лежао на улазу у сенатор салон Свисера. Лизнуо би чанак са водом, њушком разгрнуо храну за псе “Вискис” коју му је Софија донела из оближње продавнице и, само понекад, наћулио уши као да ослушкује има ли у даљини звукова неког живог бића. Није их било.

А онда, сасвим изненада, као лопов, тихо и готово на прстима, у Свисеров сенатор салон ушетала се једна незвана гошћа – досада. Било је већ око подне када се Сабина гласно запитала:

“Не можемо да утичемо на то колико ћемо дуго овде остати. Ко зна када ће власти закључити да претње више нема. Не можемо да утичемо ни на то хоћемо ли умрети или нећемо. Ко зна да ли је тај смртоносни вирус заиста овде и хоће ли се проширити по згради. Али можемо бар да бирамо оно шта ћемо радити.”

“Од онога, наравно, шта можемо да радимо.” – занатлија Митровић је био практичан – “Једемо, пијемо, спавамо, гледамо телевизију, играмо друштвене игре, шетамо по терминалу…”

“Могли бисмо на пример да причамо приче?” – одједном рече свештеник Абрамович – “Свако од нас би могао да исприча по једну своју причу, сваког дана. Тиме бисмо испунили време бар за првих десет дана.”

“Као у Декамерону!” – усхићено је додао Серђо Тираторе – “Тачно нас толико и има: пет жена и пет мушкараца! Велики Бокачо је, наравно, био Италијан!”

“Велики Бокачо јесте био Италијан али Ви га нисте пажљиво читали: тамо је било седам жена и три мушкарца. И били су у манастиру а не на аеродрому…” – као писац, Сабахудин је пожурио да га исправи.

“Мислим да су те разлике овде мање важне.  Аеродром је нека врста манастира модерног доба: свако иде својим послом, на месту које је свуда толико истог облика да се, у ствари, налази у неком не-простору, месту изван стварне реалности, изван остатка света. Терминали, гејтови, пасошке контроле, ВИП салони, сале за пртљаг, фри шопови. Стјуардесе као калуђерице… Ево, можемо да замислимо Клотен као наше Фијезоле, ако је Цирих наша Фиренца.” – Синиши Митровићу се идеја очигледно допала.

“Стјуардесе као калуђерице… Ма којим се то занатом Ви тачно бавите господине Митровићу?” – Гркиња је била знатижељна; у њеном изненадном интересу, у погледу који га је пратио, већ су могли да се запазе они први, неодређени, знаци пожуде. Као сваки београдски шмекер, Синиша је решио да их, бар за сада, кулира; уосталом, поред Селене, са њима су биле још четири жене. Ко зна шта будућност носи – ако сви, наравно, преживе…

“То ћете сазнати ако доживимо, сви заједно, довољно дуго да чујете моју причу.”

“Стварно, којим редоследом ћемо причати?” – Себастијан је, по обичају, био збуњен – “Најтеже ће бити оном ко буде први. Можда Ви Сабахудине, ионако сте нам синоћ рекли да се бавите писањем, па да пробијете лед?”

Претурајући за то време бесциљно, по гомили новина са пулта поред улаза, Силвија је одједном пронашла неочекивани предмет: 

“Шпил карата! Исшао је неком путнику у оном хаосу синоћ. Али, то нису обичне карте, погледајте како су само шарене!”

“Ово су тарот карте, специјално издање из 1909. године, тзв. Рајдер-Вајтов шпил. Врло редак, додуше, и већ од Другог светског рата права драгоценост. Сада сигурно има велику вредност код трговаца антиквитетима.” – британска новинарка је са пажњом разгледала шарене карте – “Ево, изгледа да су све на броју, комплет за малу аркану, за велику аркану… Ја се иначе у слободно време бавим таротом.”

Невољници су се, узбуђени као мала деца кад добију нову играчку, сјатили око шанка. Пао је и договор: најпре ће извлачити карте, онда ће ручати, а после ручка, уз вино, иде прва прича! А да би приче држале пажњу и растерале досаду, морале су да буду бизарне!

“Хајде Себастијане, придружите се. Не седите тако кисело.” – Софија је охрабривала депресивног Белгијанца који је и даље седео помало по страни – “Ко зна коју карту ћете извући? Биће узбудљиво! Никада у суду у Барселони не бих доживела овакву авантуру!”

У наредних минут или два, десет карата је било извучено, насумице, из шпила који је Адам, претходно, добро промешао. “Хм, сасвим добро барата картама за једног попа”, шапнуо је Италијан свом новом београдском познанику. А онда је Соња, једини познавалац тарота међу присутнима, почела да гледа, чита и тумачи свачију карту: бројеви које би прочитала означавали су редослед будућих прича.

“Хајде људи, да видимо шта смо извукли. Силвија, полазимо од тебе: Мађионичар, ти си број два. Има ли неко тројку, гледајте лик Првосвештенице? Не, Серђо, ти ниси Првосвештеница него Царица, ти си број четири. Оче Абрамович, ово није коцка, неће црква да замери, коју карту имате? Кочију? Ви ћете причати осмог дана. Аха, Софија, ти имаш Првосвештеницу, ти си број три… Ја сам извукла Хиерофана, то је шестица.”

Након половине извучених карата, и даље је остало нејасно ко ће отворити серију прича:

“Идемо даље. Митровићу, извукли сте Снагу, то је број девет. Селена, ти имаш Љубавнике, они су број седам. Сабина, шта су карте показале за славну немачку полицију? Цар, број пет. Остали су нам бројеви један и десет. Тајанствени писац Сабахудин је… Пустињак! Дакле, говориће последњи. А то значи да је број један извукао… Себастијан! Покажите нам вашу карту…”

Соња је читала карте и делила бројеве, као да је читав живот била крупије у казину, а не новинар. Када је Себастијан, помало стидљиво, окренуо своју карту, сви су се рефлексно насмејали: на њој је, наиме, био нацртан лик Будале.

“Даме и господо, ваша реакција је површна и погрешна. На овој карти је насликана Будала, али она је симбол. Себастијанова карта носи број нула, нама овде служи уместо јединице, али та карта је у већини тарот игара, заправо, џокер. Она омогућава најразличитије комбинације и играч који извуче Будалу има могућност да партију усмери у непредвидивим правцима. Баш као што ће и Себастијанова прича моћи да усмери ток свих наших прича у наредним данима.”

И док је Соња објашњавала шта све Будала може да значи у тароту – од екстраваганције и делиријума, преко приповедача у езотеријским тумачењима, па све до симбола некога који пролази цео пут велике аркане – Селена је унела два пладња препуна сендвича од сушија:

“Ово је било већ готово у фрижидеру. Фино миришу, значи да су свежи, па је најбоље да почнемо са њима. Ко зна колико ћемо дана овде бити. Ако неко жели додатне сосове, сви су овде, поред апарата за кафу.”

Завршивши своју малу подуку тарота, Соња је себи сипала дупли Чивас са ледом, а Серђо и Синиша отворили су још по једно пиво. Ускоро се, у Свисеровом сенатор салону, могло чути само звецкање виљушака. Себастијан, први приповедач, замишљено је гледао, у неодређеном правцу, према ходнику, напуштеним гејтовима терминала и даље, у јесење поподне које се брзо претварало у вече, свуда око њиховог принудног уточишта.

***

“Све је то кренуло средином деведесетих, када сам почео да радим за Европску комисију у Бриселу. Био сам тада власник консултантске фирме, сасвим мале, и њима је стално био потребан неко да одрађује све оне досадне послове које је њихове чиновнике мрзело да раде. Нису то биле неке нарочите зараде, али су биле честе, лаке и сигурне. А онда је, одједном, завршен тај рат на Балкану, у тој земљи…”

Себастијан је застао, Синиша је помислио да има проблем да се сети имена земље па је, више махинално него из намере, рекао “Босни?”.

“Да, Босни. Нисам заборавио име. И плашим се да никада нећу ни моћи. У одељење за имплементацију пројеката стигли су ти папири: радило се о обнови неке школе, у граду на реци, за који ваљда на мировној конференцији нису могли да се договоре коме ће припасти, па су решили да направе неки дистрикт, као оно у Вашингтону…”

Распоређени полукружно, у удобним кожним фотељама, слушаоци су можда само у тим првим минутима помислили да ће ово бити једна досадна прича: Серђо је колутао очима, као да хоће да каже “опет нешто из тих њихових ратова”, Сабахудин је посматрао усне приповедача, у којима више није било ни капи крви, Сабина је, опет, са полицијским искуством, запазила како је почео прекомерно да се зноји. Соња помисли да предложи паузу кад, одједном, Себастијан настави са причом:

“Град се звао Брчко. Није то био баш неки тендер на којем сам добио посао, који ионако нико други у Бриселу није хтео да ради. А у то време правила су ионако била другачија него данас. Договорио сам се шефом Одељења о свему, за само пола сата, уз пиво у једном кафеу на Гран Пласу. Тада још није постојао евро, сећам се да сам за тај посао први пут добио пет милиона франака…”

“Белгијских?” – упита Софија – “Па то је онда било, ако се добро сећам, преко сто хиљада евра у данашњем новцу?”

“Сто двадесет. А контрола је била, како да вам кажем, па није ни било неке контроле. Ја сам био задужен да направим пројекат, нађем извођаче радова, контролоре, извршим технички пријем, Одељење је само инсистирало да папири буду у реду. А папири ће бити у реду, тако ми је речено, када их потпише представник ОЕБС-а у дистрикту, Аустријанац…”

Себастијан је опет застао, отворио флашицу са минералном водом и испио је готово до пола. “Усне му се суше. Овај човек је можда болестан.” – помислише у исти мах и Синиша и Серђо и спонтано се погледаше.

“Звао се Рохан. Виктор Рохан. Отишли смо заједно до те школе, она је била тек мало страдала у рату, свакако се могла нешто поправити, али је увелико радила и у њој се одржавала настава. Увече, Рохан ме одвео у неки бар на улазу у град, у којем су локални бизнисмени – да, ту реч су волели да користе сви они – долазили да гледају стриптиз, заједно са официрима УНПРОФОР-а. Када смо попили мало више, предложио ми је да се на школи не ради ништа, а да он потпише како су радови обављени по пројекту…”

“Претпостављам, за двадесет посто?” – сумњичаво је питала Сабина.

“За тридесет. Односно, за једну трећину. У Бриселу нису ништа проверавали, његов потпис је био довољан, ту су се налазиле и разне фактуре, потписи неких грађевинских инжењера који су вршили контроле, оверене привремене ситуације. Као да је заиста све одистински урађено…”

У тишини која је одједном завладала, пажљивији посматрач је већ могао да запази како Себастијановим лицем, као да га убадају неке ситне, невидљиве стрелице, пролазе повремени ситни грчеви:

“Већ сам заборавио на тај не претерано частан детаљ, радио сам друге послове, прошло је пар месеци, када је из Брчког одједном стигло писмо. Рохан је, готово панично, тражио од Европске комисије хитну финансијску интервенцију, јер подземне воде, које долазе од реке, прете да подрију темеље школе. Били су неопходни грађевински радови огромних размера. Одељење за имплементацију пројеката саставило је груби прорачун од педесет милиона белгијских франака…”

“Па то је преко милион евра данас?” – оте се Софији; Митровић је отегнуто звизнуо: “За те паре, у Брчком, могле су тада да се сазидају две нове школе.”

“Некако, у исто време, никада после нисам сазнао како се то тачно десило, лист Брисел соар је у посету Европској комисији довео двоје ученика школе. Дечак и девојчица, хришћанин и муслиманка, су се сликали са званичницима, давали интервјуе, причали о ужасима рата и како им Европа помаже да се школују. Новинари су били гладни таквих епизода. Прича о миру не би била комплетна без приче о успеху. То је био драгуљ у круни. Шлаг на торти”

“И онда, када је јавност Европе сазнала за ту дирљиву причу, видела у својим домовима лица двоје деце која уче у тој школи, било је једноставно немогуће одбити захтев да се зграда заштити од подземних вода. То је била та прича, зар не?” – изненада га је прекинуо Сабахудин.

“Тако је. Комисија је одобрила средства, имао сам на рачуну фирме, у данашњем новцу, милион и двесто хиљада евра. Отишао сам поново тамо, Виктор ме је чекао са већ готовом документацијом о извршеним радовима, потписаним записником о примопредаји, решењима грађевинске инспекције… И бројем свог рачуна у Гибралтару, на који је требало да му уплатим половину износа.”

“Али успели сте бар да зауставите те подземне воде? Школа није срушена?” – заинтересовала се Сабина.

“Ама никаквих подземних вода никада није ни било. То је све била измишљотина. У то време, на Балкану, за пар стотина немачких марака могли сте да добијете било које мишљење од било ког инжењера.” – Себастијану као да није било јасно како његови слушаоци не разумеју генијалност Роханове преваре.

“А онда, када је и то поново прошло, само небо је постало граница наших превара: гроб неког римског императора пронађен у дворишту школе, рестаурација фресака нађених у остацима ранохришћанских катакомби у њеним подрумима, чак и скелет праисторијског мамута…”

“Све је то било у школи?” – овог пута Силвија није могла да поверује.

“И не само то. Деминирање прилазног пута од мина које на њему никада нису ни постављене, санација непостојећег бунара, реконструкција канализационе мреже која је одлично радила, набавка расходованих старих компјутера као нових, школска амбуланта која је остала само у проспектима. За три године је наручено, фиктивно документовано и стварно наплаћено, преко двадесет непостојећих пројеката.

Све чешће, школа је била у вестима разних новина: најпре белгијских, онда и холандских, немачких и француских. Рохан би сваког европског званичника довео да се слика и похвали претходне пројекте. Тиме би овај, и не знајући, отварао простор за наредне пројекте, којих опет није било, осим у папирима. У Одељењу за имплементацију почели су да причају о “нашој школи”, више нико није морао да објашњава о чему се ради…”

“Ни новинари нису њушкали?” – изненађено упита Соња – “Мислим, ја сам новинарка, знам шта око таквих ствари све може да се уради.”

“Долазио је неки Чех, дописник француског листа из Сарајева. Био је добио анонимну дојаву да је ту нешто сумњиво. Виктор га је позвао у онај стриптиз бар, напио га, а после га је газда снимио у соби изнад са неком Молдавком. Сутра ујутро му је на рецепцији хотела остављен примерак касете. Вратио се без речи и написао панегирик о “нашој школи”. После више нико није долазио.”

“И колико је то све трајало? Схватам да је у неком тренутку ипак морало да пукне.” – умешао се отац Адам.

“Дошла је 1999. прво оно бомбардовање Србије, па онда и нова Европска комисија, Италијана Продија. Неколико корупционашких афера по европским новинама, онда разне радне групе за борбу против корупције, мултинационалне. Али Рохан више није обраћао пажњу ни на шта: био је потпуно изгубио сваки додир са реалношћу! Негде на почетку 2000. године он је већ толико развио бизнис да је једном месечно одлазио у Будимпешту и на рачун једне банке под контролом руског Гаспрома стављао кеш који би узимао од својих клијената у граду, док бих му ја његов део из наших послова трансферисао на онај рачун у Гибралтару. И онда се то десило…”

“Шта, открили су вас? Ишли сте у затвор?” – овог пута Серђо више није могао да издржи неизвесност –“Па добро, и затвор је за људе.”

Али, Себастијан де Карстенис је само тужно одмахнуо главом:

“Камо лепе среће да се то десило… У централи Комисије је за интерну контролу одређена група шведских финансијских полицајаца и ревизора. Пошли су без најаве, и ја сам сазнао за њихову мисију у последњи час, кад су већ стигли у Загреб, где су ноћили. Ујутро ће бити у Брчком… Наравно, да сам одмах обавестио Рохана. Иако, видећете, да сам знао шта ће се догодити, ја то сасвим сигурно не бих учинио. И она би сада била жива.”

Себастијанов глас је почео да подрхтава. Било је јасно да је на ивици плача. Софија је загрлила приповедача:

“Шта год било да било, од тог догађаја је сада прошло двадесет година. Смирите се, де Карстенис. Шта је то урадио Виктор? Ко би био жив?”

“Ах, њему је било јасно да ће свака озбиљнија контрола – а посебно ти грозни Швеђани – одмах пронаћи да није било ни подземних вода, ни гробова римских императора, ни минских поља на прилазним путевима, ни компјутера по учионицама… Да смо, за четири године, преварили Европску комисију за преко двадесет милиона евра. Постојало је само једно решење: зграда је морала да нестане те исте ноћи, пре него што стигну контролори. Обратио се Дракули.”

“Ију. Ко је сада па Дракула?” – Селени се готово отео узвик.

“То нико у граду није тачно знао. Појавио се у долини реке када је почео рат. Говорио је локални језик са чудним нагласком, имао више пасоша, трговао оружјем, ослобађао из заробљеништва за новац, пљачкао напуштене куће, премештао лешеве из масовних гробница, радио све оно што нико други није хтео или смео да ради. Он је прихватио да за пет хиљада немачких марака запали зграду школе тако да од ње остане само згариште. Бензин су узели у гаражи ОЕБС. Рохан ми се после клео да је мислио како је зграда празна…”

“Чекајте Себастијане, па није ваљда да је…” – отац Адам се прекрстио уместо да заврши реченицу.

“Девојчица је била избеглица, из других крајева, остала без породице у рату, нико није знао како се тачно зове, без докумената. Сналазила се како је знала и умела, радила послове које би успела да нађе. Домар би је пуштао да повремено преспава у просторији поред котларнице у којој се чувало лож-уље…”

Више нико није прекидао приповедача питањима: Сабина је, у неверици, вртела главом, Адам се поново прекрстио, Серђо опсовао нешто неразговерно на италијанском:

“Дракула је знао да је то место на којем је најлакше запалити зграду тако да она у потпуности изгори, како је Виктор од њега тражио, и за шта га је платио. Претходно су у резервоаре два једина ватрогасна возила у граду његови људи сипали шећер, да их онеспособе. Девојчица није имала никакве шансе: пронађен је потпуно угљенисани леш, обукција је потврдила да је смрт наступила од опекотина. Тело је касније сахрањено као НН на месном гробљу. Када су Швеђани ујутро стигли, зграде више није било, па је и истрага због које су дошли постала беспредметна: сва документација о пројектима, сасвим згодно, изгорела је са зградом.

Да није било тог убиства, све би можда завршило другачије. Овако, по граду је почело да се прича, људи су се одједном сетили свих оних странаца и телевизија које су посећивали школу, новинских текстова. Дракула је одједном постао опасан сведок и две недеље касније убијен је у једној инсценираној кафанској тучи. Испоставило се да је починилац био на листи осумњичених за ратне злочине, којем је Рохан, за узврат, гурнуо у фиоку налог за хапшење из Хашког трибунала и склонио га у локални затвор због убиства на мах…”

“Какав човек, тај Виктор Рохан. Шта се са њим десило?” – судија из Барселоне није могла да сакрије своје изненађење причом.

“То је највећа мистерија! После пожара у школи, смрти девојчице и Дракулиног убиства, једно време је изгледало да се све смирило. Градске власти су тражиле од Рохана да помогне око изградње нове школске зграде, он је то обећао… А онда је, после месец или два, одједном нестао. Никоме се није јавио, ништа није рекао, из ОЕБС-а су послали новог представника, Француза, који ни о чему није имао појма. Роханов мобилни телефон је најпре давао знак да је недоступан, касније је и број искључен. Нико у граду није имао појма где је, мени се више никада није јавио. И у Брчком, и у Бечу и у Бриселу, постигнут је неизречени консензус да је најбоље ако се његово име више нигде не помене.”

“Damnatio memoriae. Али, можда је пресудио сам себи?” – упитао је, више за себе, пољски свештеник.

Кроз дебело стакло које је стерилну унутрашњост салона одвајало од планинских врхова изнад аеродрома, све брже се спуштао мрак. Соња је кренула да укључи осветљење, али су сензори, непогрешиво, регистровали пад светла и аутоматски то урадили уместо ње.

“У Бриселу није ни било неке истраге: све моје фактуре су биле покривене Рохановим потписима, њега нигде није било, локална полиција је дала извештај да је узрок пожара квар на инсталацијама. Продијевој комисији се нису отварале нове афере, а новинари су добили дискретан савет да причу о “нашој школи” више не помињу.

Ја сам престао да радим са Европском комисијом те 2000. године, али још увек, после двадесет година, понекад ме прогањају кошмари. Замислите, да му нисам јавио за изненадну контролу тих Швеђана, девојчица би данас била жива!”

“А можда би био жив и њен убица, тај Дракула?” – упитала се Сабина – “А можда и сам Рохан?”

“А можда је Рохан и даље жив?” – гласно је размишљао Митровић.

Седећи мало по страни, Силвија се одједном умешала у неповезани разговор који се очигледно распламсавао како се Себастијан одједном био ућутао и, уз дозу тајанствености, додала:

“А можда да за одговор на Синишино питање сачекамо наредну причу?”

i t

IV

Дан други: Мађионичарева прича (Силвија)

И тако је дошао понедељак: дан је освануо под правом снежном мећавом. Тмурно време са оне стране стакла као да је појачавало депресивно расположење принудних становника сенатор салона са друге стране. Мучан утисак који је оставила Себастијанова прича и даље је био онај невидљиви али свеприсутан гост у просторији.

“Једино што може да промени јучерашњи утисак је нови, који ће створити нека нова прича.” – готово сам за себе промрмљао је Сабахудин – “Тако је бар у мојим причама, тако је у свим причама.”

“А у животу?” – упитала га је Соња.

“То ће нам показати Силвијина прича.” Синиша Митровић је одмахнуо руком – “А где је уопште Силвија?”

“Гледа по фри шоповима шта би могла да спреми за ручак. Знате ли ви, господине Митровићу, који је нови договор од јутрос?”

“Немам појма, морам да признам.”

“Наравно, јер сте читаво јутро пили Бадвајзер са Серђом. Али, укратко: на предлог нашег свештеника, од данас ручак кува онај који прича причу. Пакет-аранжман: исти човек најпре кува, па онда прича. Тако да данас једемо Силвијиног…”

У том тренутку са улаза се зачуо звонак глас румунске европосланице. Носила је две велике кесе, пролазећи поред Зевса који их је са занимањем оњушио, као да је неки четвороножни цариник:

“Лососа, драга моја, данас једемо лососа! А вас двојица мушкараца, имате у супермаркету преко пута одличан избор италијанских и француских вина. Предлажем неки шардоне. И донесите целу гајбу кад већ идете.”

Сабахудин пажљиво отвори своју свешчицу – испод речи суши – будала, записао је: лосос – мађионичар.

Мађионичар – бар онај у тароту – је десну руку, у којој је држао свитак, високо подигао ка небу, док је леву спустио према земљи. Овај иконографски гест имао је, очигледно, вишеструка симболичка значења. “Он може да нам сугерише способност Мађионичара да буде мост између неба и земље…” – помисли Сабахудин разгледајући Силвијину карту док је бринета вешто спремала лососа – “… али може да означава и бол, губитак, хаос и непријатељске земке. Нешто у њеној причи имаће везе са земљом.”

Блогерове мисли прекинуо је гласни Сабинин предлог:

“Можемо да испланирамо и да сваки приповедач припрема храну од националних јела из своје земље. То би свакако био бољи увод у причу која следи. Ја бих, рецимо, имала једноставан задатак: пивске кобасице.”

“Можемо да испланирамо разне ствари, али избор хране и пића нам је овде ограничен: аеродроми су, углавном, у том смислу сви прилично исти. Храна је интернационална: и овде и у Дубаију, цезар салата је иста цезар салата.” – резигнирано је приметио Серђо.

“Све док се интересујемо за избор хране и пића, и све док нас занима каква је наредна прича, нећемо мислити о смрти. Схватите дубљу, терапеутску, поруку наших малих духовних вежби.” – закључио је филозофски Адам – “Спремите се да уживамо у лососу, и у Силвијиној причи.”

***

“Средином деведесетих дипломирала сам енглески језик и књижевност у Букурешту. Посла за учитељице енглеског није било превише – ми Румуни смо франкофонски народ – тако да сам једно време радила као конобарица у Хаген Дацу и продавала њихове сладоледе. И пошто сам пре двадесет пет година изгледала, хм, сасвим привлачно, често су ме водили као хостесу на разне промоције…”

“Силвија, porca miseria! Па Ви и сада изгледате фантастично!” – Серђо је упола устао из своје фотеље, направио театрални полукорак као да ће да клекне, док је Митровић значајно климао главом – остављајући утисак професионалца који стручно процењује објекат анализе – а Селена је шапнула Сабини: “Овај Србин мора да је неки макро! Јој, једва чекам да чујем његову причу!”

Мало друштво се полако ослобађало од јутарње анксиозности: сасвим добар лосос и квалитетан шардоне томе су свакако допринели, али и сам почетак Силвијине приче је обећавао – смрт, којом је њихов Декамерон јуче почео, данас је прелазила у другу опсесију модерног човека: секс.

“Тако сам на једној од промоција тог сладоледа упознала и Фила. Филип, али цео Букурешт га је звао Фил, Фил Блум, био је Американац. Јеврејин пореклом, из Тексаса. Брзо сам завршила у кревету његове виле у резиденцијалном кварту Примавери. После месец дана, понудио ми је посао у својој компанији.”

“Опет неки консултант!” – завапио је, из једне фотеље у ћошку, тужни де Карстенис. Биле су ово прве његове речи од синоћне приче.

“Чиме се тачно Фил Блум бавио, то нико у Букурешту поуздано није могао да каже. Виђан је по разним пријемима, био је спонзор добротворних приредаба, налазио се при руци великим страним компанијама када би долазиле у град, дружио се са политичарима, новинарима и глумицама, био почасни председник женског одбојкашког клуба и доброчинитељ синагоге.”

“Једном речју, хохштаплер.” – резигнирао је додао Сабахудин, записујући у своју свешчицу питање: “Ко је преварио Силвију?

“О, то је утисак који је он дефинитивно желео да остави. Мало боље обавештени причали су како је то намерно радио: ако би град поверовао да је он само хохштаплер, сваки детаљ који би се евентуално открио било би после лакше објаснити. Ја сам почела да радим као менаџер за односе са клијентима, за две хиљаде долара месечно, плус бонус. Бонус је, наравно, зависио од броја клијената, њиховог квалитета – како је Фил имао обичај да говори – информација које бих успела да сазнам од њих, профита који би он после имао од њих. Другим речима…”

“Тај зликовац је од тебе јадно дете, направио проститутку!” – огорчено је рекао свештеник Адам.

“Баш тако! И знате шта, не могу да кажем да ми се то баш није допадало. Колико мушкараца, разних раса и типова, од углађених Италијана, до дивљих Руса, Шпанаца који су највише волели да причају, помало досадних Немаца… За три године спавала сам са половином Америчке привредне коморе у Букурешту!”

“Мушком половином, претпостављам?” – Селена је пратила причу широм отворених очију.

“Углавном мушком.” – насмејала се Силвија – “Мада, било је то време када нисам превише бирала. Али, то је сада мање важно: хиљаде Румунки су крајем деведесетих тако зарађивале за живот, или допуњавале кућни буџет, или се једноставно забављале. И сви ти мушкарци, и понека жена, њихови клијенти, сасвим су добро знали са ким завршавају у кревету, колико за то треба да плате, све је то уосталом најстарији занат на свету.”

“Док су у Вашем случају, госпођице Николеску, сви они били убеђени да се налазе баш у искреној и страственој љубавној вези?” – Сабахудинова реченица више је звучала као констатација, резиме странице коју је почео да пише у својој свешчици, него питање.

“Тако је. Мени су куповали поклоне, водили ме на вечере и понеки викенд, али никада нисам смела ни од кога од њих да узмем ниједан долар. То је био услов свих услова које ми је поставио Фил Блум.”

“Шта се после догађало са њима?” – Сабина је постајала сумњичава.

“Ах, како са ким. Неки би, на пример, напрасно ангажовали Блумову компанију као партнера у разним пословима, други су са њом потписивали саветничке уговоре, трећи би запошљавали његове људе на местима где су могли да сазнају битне информације. Фил је био компјутер у људском обличју: похрањивао је у неку фиоку у свом мозгу наизглед неважне податке о сваком човеку, после их као лего коцкице у глави састављао и растављао, дограђивао. Његова узречица је била: нико није толико безначајан да, у погодном тренутку, не може да буде употребљен за нешто.”

“А ту сте главни били Ви, зар не? Претпостављам, нека комбинација шпијунаже, уцене и преваре?” – опет је изгледало као да Сабахудин прича са својом свешчицом.

“У стану који ми је Блум изнајмио за сусрете са клијентима биле су постављене камере. Сећам се јадног француског банкара од којег је исцедио толико пара под претњом да ће снимке послати његовој жени, да је овај, очајан, морао да побегне из Румуније главом без обзира. Али то је био најједноставнији облик: захтевао је само моје телесно ангажовање. Више од порнографских снимака, Блум је волео информације које бих сазнавала од брбљивих клијената: који ће судија преузети који предмет, који је министар хомосексуалац, који амбасадор има тајне везе; зато се највише радовао клијентима који су све то знали, обично онима из тајних служби. Коначно, врхунац мог умећа било је суптилно утицање на клијента – после пар месеци наше “везе” – да је управо Фил Блум човек који може да реши његове проблеме; или, да је Фил Блум јако опасан човек који може да му нанесе више проблема него што мисли, јер је спрецијални агент ЦИА за Балкан. Сећам се једног помоћника окружног тужиоца у Букурешту, који је после моје обраде био толико уплашен, да је одбио већ готов полицијски предмет против Блума!”

“Мушкарци увек више причају женама за које гаје илузију да су са њима у вези.” – записао је Сабахудин у свешчицу – “Зато није смела да остави утисак проститутке.”

“Уз дужно поштовање, госпођице, како сте на крају постали посланица Европског парламента?” – био је знатижељан Синиша Митровић – “Питам за једну другарицу у Београду.

“Доћи ћемо и дотле. Али најпре, оно што вас све сигурно више занима: у целу ову причу, ту негде крајем 2000. или почетком 2001. године, улази један јако занимљив лик. Аустријанац, из дипломатске породице, са искуством у међународним организацијама, управљању пројектима у земљама у транзицији, очврснуо – како је то поетски стајало у његовој биографији – “у ратним зонама”, способан да од “долара направи два”, како су о њему причали румунски бизнисмени, са одличним везама у Бриселу и Вашингтону.”

Себастијаново лице добило је белу боју. “Бела као крила анђела”, помислио је Адам; “Мртвачки бела”, прошло је кроз Синишину главу; “Овај човек као да је видео духа”, зачудила се Соња; “Није ваљда то био…” коначно је смогао снаге да превали преко усана.

“Да Себастијане, Ваш господин Виктор Рохан из ОЕБС-а у Брчком, сада је био угледни банкар Рохан, специјални представник Рајфајзена у Букурешту. Једно време се мувао по граду, да бих од једног од мојих клијената касније сазнала детаље његових планова. Припрема терена за спајање две Рајфајзенове банке у Румунији у једну, лизинг аранжман за нове Боингове авионе, кредитирање изградње огромног пословног центра на Тргу Шарла де Гола, свашта нешто. Сећам се да је Блум почео да рачуна у глави, зенице су му се сузиле, као увек када би му кроз мозак пролазили бројеви, и после пола минута рекао је: ово су послови од преко сто милиона долара, само на провизијама.”

“Онда сте се спонтано упознали са Роханом, који није схватио чиме се заправо, Ви тачно бавите? И донели сте драгуљ у круни Филу Блуму?” – Сабахудин је наставио са свешчицом, али, по први пут, није био сасвим у праву:

“Хм, у ствари не баш. Блум нас је упознао на коктелу који је приредио за страну пословну заједницу, новинаре и дипломатски кор. Мислила сам да сам успела да заведем Рохана после уобичајена два или три изласка. Али, већ прве вечери у мом изнајмљеном стану, схватила сам да је он потпуно асексуална особа. Није му падало на памет да спава са мном, није могао дакле да буде уцењен. И имао је, очигледно, јаче контакте од Блума, јер ми је још тада испричао пар јако непријатних детаља из његове прошлости, још док је био представник Кока-коле у Београду, шездесетих година прошлог века.”

“Па је тако цео ангажман пропао?” – тужно је упитао Серђо – “А баш сам се понадао да ћемо чути…”

“Неке експлицитне еротске детаље?” – насмејала се Силвија – “Ох, па било је и тога, али не на начин на који сте замислили. Виктор је инсистирао да симулирамо секс – био је то додуше само орални секс – како би Блум могао да види снимак и тако падне у замку да је Рохан под његовом контролом. У ствари, Роханова идеја је била да на крају он преузме све Блумове послове рекетирања политичара, полицајаца, судија и крупног бизниса у Букурешту.”

“Букурешт је, ипак неколико десетина пута већи од Брчког.” – са разумевањем је додао Сабахудин а онда упитао: “Зар се нисте плашили да будете тако у центру сукоба два јака, амбициозна и опасна човека? Могли сте лако да завршите као колатерална штета?”

“На самом почетку, њих двојица су одлично сарађивали. Блум је имао додатно самопоуздање, ослањајући се на тај снимак којим би могао да уцењује Рохана. Овај је, опет, у централу Рајфајзена у Бечу послао предлог да изградњу новог пословног центра повери компанији коју ће Рохан да нађе. Када је крајем 2001. почела изградња, извођач БогАрт је за сваку ситуацију увећавао фактуре за по двадесет процената, износ који су њих двојица после делили. План је био да тако поделе десет милиона долара за две или три године.”

“Али нешто се десило? Није ваљда и та зграда изгорела, као у Брчком?” – упитао је Адам. “Сигурно неки леш, видите како је тајанствена.” – рече Серђо.

“Не, зграда није изгорела, ево је и данас стоји на Тргу Шарла де Гола број петнаест у Букурешту, једна од најлепших у граду. Али, када су темељи већ били скоро готови, и када је требало да почне подела већих износа новца, и Блум и Рохан су одједном помислили да им је по десет процената мало. Ако би онај други нестао, износ њихове провизије би се удвостручио. Тако је договорен ноћни састанак на градилишту: Виктор је требало да Филу исплати педесет хиљада долара, његову половину из претходне привремене ситуације. Али, у последњи час, торбу је одлучио да преда мени…”

“У торби је заиста био новац?” – упитала је Сабина – “Проверила си?”

“Јесам. Али је мени много ствари тог поподнева било сумњиво. Најпре, то што је инсистирао да новац буде предат баш у тој торби, плавој, са знаком Пан Америкена, затим на томе да је никако не отварам док Блум не буде присутан. Онда та, за њега потпуно неуобичајена, нервоза, инсистирање код секретарице да му обезбеди карте за неку премијеру те вечери, па потом телефонски позив Блуму и најава да ћу ја предати пакет јер он има неодложне обавезе…”

“Силвија, али ако је већ све било тако, зашто бисте се обоје повлачили по неким слабо осветљеним градилиштима, ноћу. Зар није било згодније да торбу предате Блуму у његовој вили, или у неком ресторану?” – одједном се у читав разговор умешао Серђо, са сасвим логичним питањем.

“То сам ја питала Блума, чим сам изашла из Викторове канцеларије. Али, он није тражио промену места. То ме је још више зачудило. Тражио је само да се вратим код Рохана, вратим му торбу и измислим неки изненадан разлог због којег не могу да одем увече на градилиште.”

“Овај је вероватно полудео од беса?”

“Претио ми је да ће одати Блуму да сам радила за њега, уцењивао ме. На крају, морао је ипак да оде сам. Блум, међутим, није отишао сам. Поред мене, повео је и Васила Негрилу. Тек изашао из затвора због преваре пет хиљада људи са лажним чековима, деведесетих…”

“Сећам се тог случаја, немачка полиција је помогла да се пронађе у Мађарској где је побегао. Али његово право име је, мислим, било друго?” – Сабина је упала усред реченице.

“Сергиу Бахајан, суд у Букурешту га је осудио под тим именом 2010. године, и сада се налази у затвору Јилава. Требало би да изађе 2036. године. Ако буде и даље жив. Дуговао је Филу услугу за то превремено пуштање 2002. и дошао је са скривеним електрошокером. Онеспособили су Рохана, потом га везали и сачекали да се освести.”

“Зар није било једноставније да су га одмах убили и узели му торбу са новцем?” – опет је логично питао Серђо – “Али, поставља се друго питање: што би уопште убијали златну коку?”

“Блум је изгледа однекуд сазнао – а моје сумње су га само учврстиле у томе – да је, негде у торби са новцем, Виктор сакрио смртоносни отров. Био је намењен Филу, а вероватно и мени, да је случајно у мом присуству отворио торбу. Зато су му торбу оставили, а Негриле, односно Бахајан, извршио је први у низу каснијих злочина због којих је сада у затвору: закопао је Рохана у темеље пословног центра. Живог. Са торбом.”

Узвик неверице прошао је кроз друштво слушалаца: “Вау, ово је прича!”, отело се Селени; “Правда је спора али достижна”, филозофски је констатовао Сабахудин; “Како ингениозна идеја да се ослободиш леша” – одали су признање Серђо и Синиша.

“Нестанак угледног банкара Рајфајзена пријављен је букурештанској полицији после три дана, аустријска и наша држава размениле су бројне телексе око тог случаја, али он више нигде није виђен нити је његово тело негде пронађено. Једноставно је нестао. Бахајан је вратио свој дуг Блуму кроз ову услугу, мени је Блум дао десет хиљада долара као награду за ћутање, заборав да је Виктор Рохан икада постојао и уништење свих наших заједничких снимака и фотографија. Са тим парама, и са контактима које сам направила у претходних пет година, почела сам да се бавим политиком и ту негде око 2004. или 2005. године, удала се за једног од бивших клијената – угледног букурештанског хирурга – и ево ме, од прошле године, у Европском парламенту.

А онда је, напрасно, и Блум отишао, отприлике у то време, било је то негде пред Божић 2003. године. Никада га више нисам видела. 2005. године је свечано отворена Шарл де Гол Плаза, са шеснаест спратова изнад и пет испод земље. Седамдесет метара челика и стакла налази се већ петнаест година изнад Рохановог тела.”

***

“Век трајања тих модерних зграда данас зависи од технолошких, а не од грађевинских стандарда. Оне се руше онда када постане јефтиније да се на том месту изгради нова, него да се унутрашњост старе све више преправља. Некада би овај центар остао две до три стотине година. Овај ће бити замењен новим већ за стотинак година. То сам бар научила од стручњака код нас у Британији. Иако нисам спавала са свима, само са неким.” – насмејала се Соња.

“То значи да ће плаву Пан Америкенову торбу са новцем и Роханов костур пронаћи негде око 2110 – 2120. године?” – упита Серђо.

“Отприлике. Можда и коју деценију касније, зависи каква ће тада бити тражња на тржишту некретнина. У сваком случају, сасвим довољно да овај случај нека будућа букурештанска полиција заведе као једно од многих неразјашњених убистава са почетка двадесет првог века.” – рече замишљено Сабина.

“И знате шта? Могу да замислим збуњено лице тог инспектора којем ће доделити овај предмет! Жртва пронађена са педесет хиљада долара! Мотив, дакле, није пљачка! Ех, неће више бити никога од нас живог да им помогнемо. Одлична прича је она којој је решење пред очима, али га нико од читалаца не види.” – блогер и писац Сабахудин је задовољно заклопио своју свешчицу.

Претходно је у њу записао неколико реченица које није прочитао својим сапутницима у непознато:

“И тако је последњи живи изданак породице бретонских принчева, која је водила порекло још од Меријадока и чији је чукун-чукундеда Луј Гаспар избегао гиљотину Револуције бекством у Аустрију, завршио жив сахрањен, као жртва сплетке преваранта из Тексаса и букурештанске проститутке. Кућа Рохан је тако, дословно, узидана у темеље европског Балкана.”

V

Дан трећи: прича Првосвештенице (Софија)

Лагодан осећај као да је све обузео у уторак: сазнање да је аустријски зликовац Виктор Рохан, директан кривац за смрт непознате девојчице у подметнутом пожару у Брчком, ипак кажњен – па макар и на тако бизаран начин да буде жив узидан у темеље букурештанског пословног центра – деловала је на све слушаоце као нека врста анестетика.

Истовремено, то сазнање је, само по себи, отворило многе филозофске теме о правди, освети и добру и злу. Тако су се шпанска правница и немачка полицајка трудиле да убеде пољског свештеника и турског писца да правда подразумева и институције и процедуре и да је у њиховом одсуству само одмазда, А за то време су Италијан Серђо и Србин Синиша, уз свој уобичајени јутарњи Бадвајзер, расправљали о најбољим начинима да се убица ослободи леша:

“Сада, са свим тим новим технологијама, са форензиком која се ослања све више на ДНК анализе, то уопште није тако једноставно. Ето, чак ни растварање у киселини није довољно, у Јапану су на пример…”

А Британка Соња и Гркиња Селена отишле су у обилазак радњи у околини. Пролазио је већ трећи дан откако су били затворени на аеродрому, само са ручним пртљагом. Кофери им нису били доступни, нису знали колико дуго ће још бити заточеници антитерористичких мера, и поставило се питање хигијене. Доњи веш, чарапе, кошуље – па чак и неколико сасвим лепих пари папуча и кућних огртача марке Барбери’с, влажне марамице за чишћење Сабахудинових наочара, резерве шампона, сапуна, еспресо кафе и две флаше Армањак коњака – све су то нашле после сат времена мувања по фри шоповима на терминалу. Вратиле су се са великим колицима из самоуслуге:

“Ето наше две срећице. Сада смо опет снабдевени.” – приповедач, а и кувар, за тај дан била је Софија, која је добила и специјални поклон из аеродромске књижаре – кувар са сто најпознатијих јела, по рецептима чувених светских путника! На менију за тај дан нашло се типично шпанско јело – паеља! Пиринач, пилетина – па чак и две порције зечетине – и неизбежни шафран као зачин, нађени су у продавницама луксузне хране: Глобус Деликатеса и Ладераха.

Софија се показала као боља куварица него што је и сама очекивала и, уживајући у укусној паељи, путници у неизвесно помислили су, бар за тренутак, да у свом уточишту могу остати неограничено:

“Ко зна када ће те њихове службе одлучити шта да раде. Вероватно тек кад цела ова хистерија око короне прође. За нас уопште не знају да смо овде, јадног Лукса су отписали као колатералну штету, можда ћемо овде остати месецима?” – вајкала се Соња – “Ја бар знам како одлучују наши политичари у Британији: радна група, па комисија, па нека стручна расправа, нико неће да преузме одговорност.”

“Теоријски гледано, у једном моменту ћемо појести сву храну из продавница и ресторана, и после тога ћемо, полако, умрети од глади.” – Адам је са филозофским миром слегнуо раменима – “Као ранохришћански пустињаци.”

“Али то се неће тако брзо догодити: нас је овде само десеторо, Лукс ионако једе своју псећу храну која је у радњама у огромним количинама. Већа је вероватноћа да ће се пре појавити решење терористичке претње него што поједемо баш све. Можда ћемо, додуше, последњих пар недеља живети на чипсу?” – Синиша је покушавао да израчуна њихове шансе.

Разговор на теме које су, одједном, постајале мрачне, коначно је прекинуо почетак Софијине приче.

***

“Неколико месеци после америчке окупације Ирака у наш суд у Барселони стигло је обавештење министарства правде Шпаније: привремене коалиционе власти, задужене да у тој земљи успоставе цивилну администрацију после пада Садама Хусеина, тражиле су педесет судија из земаља учесница у војним операцијама – тако да су и шпанске судије позване да се пријаве на конкурс. Био је то већ почетак 2004. године, понуђена плата од десет хиљада долара месечно, трипут већа од оне коју сам зарађивала у Шпанији, а неопорезива, затим бесплатан смештај и повратне авионске карте до куће једном месечно, и коначно, неизречен али довољно јасан, наговештај из Мадрида о могућностима убрзаног напредовања… Све ми је то деловало као довољно привлачна понуда…”

“А осим тога, сигурно те је привлачио и дух авантуре, све чари Оријента из књига и филмова…” – замишљено је додао Сабахудин – “Баш као и Себастијана када се пријавио за консултантски пројекат у Брчком?” Белгијанац је, без речи, климнуо главом.

“Било је и тога: до тада је Грчка била најисточнија земља у којој сам икада била. Багдад ми је звучао као чаробно место, пуно летећих ћилима, прича из хиљаду и једне ноћи, авантура Синдбада Морепловца, ароматичних чајева, хашиша и необузданих еротских уживања. Написала сам биографију и пријаву и после месец дана добила обавештење да пакујем кофере…”

“А у ствари, уместо свега што си очекивала, нашла си се усред гомиле лешева у распадању, суочена са старом државом која се претворила у нову герилу и новом државом која није могла да изађе из замки старих мржњи?” – упита Серђо; и ово питање је више звучало као констатација.

“У ствари, сам Багдад једва да сам и видела. Осим опијања по хотелима за странце у Зеленој зони чије су границе штитили амерички маринци, град је био забрањен за нас. И врло брзо, из Багдада сам пребачена у град Ал-Хила, око сто километара на југу. Тамо сам преузела дужност једног од троје страних судија у граду од четири стотине хиљада људи, у земљи у којој стари закони више нису важили, нови још нису били донети. Судили смо на основу свачега: уредби са законском снагом окупационе администрације, општих правних начела, искуства стеченог у нашим земљама, осећаја за правичност, здравог разума… То је био правни кошмар.”

“Ипак, легенда каже да је негде око тог места почело зидање никад завршене Вавилонске куле. И сама провинција се, баш по тој легенди, зове Вавилонија. Близу града је наводно и гроб библијског пророка Езекијеља” – додао је Сабахудин — “То је извесно морало да буде јединствено искуство. Ретко коме се пружи прилика да дође у пупак света.”

“Град у хаосу, мусава деца по прљавим уличицама, касапнице коју кољу животиње пред муштеријама, врућина и муве, преплашени амерички војници који свуда виде герилце, локална полиција која признања ухапшених изнуђује електрошоковима. У почетку су просторије суда биле две канцеларије у полицијској станици из чијег су се подрума стално разлегали крици.”

“Као да сте се вратили пет векова уназад: тако је некада функционисала Инквизиција у Барселони, зар не оче Абрамович?” – Синиша Митровић је покушавао да замисли сцене које је описивала Софија.

“И, поврх свега, тај Американац, бизнисмен, лобиста, како ли се већ све представљао, незванични господар града, са својом војском приватних телохранитеља, који су сви редом били Румуни, и приватних проститутки, које су све редом биле Украјинке. И сви редом уносни послови били су његови: обнова библиотеке у Кербали, полицијске академије у Хили, месне амбуланте.”

“Па ово звучи као да се Рохан извукао из свог бетонског гроба у Букурешту и неким чудом преселио у Багдад!” – са неверицом додаде Себастијан.

“Ниси у ствари много погрешио. Није био наравно Рохан, али је био Фил Блум, са свим Рохановим триковима! Америчким официрима би говорио да је тајни агент ЦИА, имао је једну заједничку фотографију са Клинтоном коју је свуда показивао, нико се није усуђивао да га ишта пита. На крају је сам узео на коришћење једну луксузну вилу на обали Тигриса, у резиденцијалном кварту Адамија. Власници куће морали да побегну из Ирака за време Садама Хусеина. Тамо је Блум сместио штаб за све своје компаније и операције у Ираку.”

“Није ваљда Глобал Бизнис Груп? Она иста из Букурешта?” – сада Силвија није могла да поверује.

“Да, Глобал Бизнис Груп, али и низ других фирми из Израела, САД, Лихтенштајна, за фиктивне понуде на тендерима, банкарске трансфере у пореске рајеве, прикривање токова новца. Развио је целу мрежу! До краја 2004. затворио је круг америчких цивилних и војних функционера које је корумпирао. Луксузна возила, авионске карте у бизнис класи по целом свету, скупоцена оружја, ролекс сатови и, наравно, готовина. О томе се све више шушкало међу странцима у Хили, али нико није смео ништа да каже јавно.”

“И онда је све то кренуло по Марфијевом закону? Наопако.” – пољски свештеник је предосећао наставак ове приче.

“Све је почело са том чудном провалом у вилу, у лето 2005. Било ми је најпре чудно да би озбиљан криминалац – јер на такву мету се не би одважио нико неозбиљан – кренуо на комплекс обезбеђен сигурносним камерама, алармним системима, чуварима са аутоматским оружјем у чијим су цевима бојеви меци и који су тренирани да прво пуцају па онда питају. Чак и кад нису у ратној зони, што је Ирак, све више, био.”

И како је Силвијина прича одмицала, све више је губила своје првобитне, рефлексивне и дескриптивне пасаже, а попримала елементе трилера:

“А онда, када су ми довели тог момка, тек што више није био дечак, све ми је постало још сумњивије. Плен који је нашао у вили: пар стотина долара, неколико мало бољих женских парфема, видео рикордер, један не много скупоцени мушки ручни сат. Много за сиротињу Ал-Хиле, мало да се изгуби глава.”

“И он је, сигурно, одмах све признао? Видели сте трагове мучења?” – упита Сабахудин, оним уморним гласом са траговима досаде, којим чиновници широм света проверавају са странкама да ли су по први пут добро попуниле формулар који они сами гледају стотинама пута дневно.

“Замислите, изгледало ми је као да чак није био ни тучен нешто посебно. Можда само пар шамара. Издиктирао ми је признање, као да га је научио напамет. И знате шта сам нашла у његовом полицијском досијеу: ово му је била прва провална крађа у објекту такве врсте. Раније је углавном џепарио по пијаци. Невероватно!”

“Зашто би признао нечију туђу провалу? Осим ако је хтео, или морао, да заштити неког стварног кривца, можда шефа банде?” – упита Сабина.

“То ми је прво пало на памет, све док нисам видела љубичасту фасциклу, део тог његовог наводног плена. У њој се налазила документација о власништву над вилом. Као да су све ове трице и кучине намерно однете, да заварају ирачку полицију, а да су прави циљ провале биле те тапије! Да ли са циљем да се униште, или фалсификују, то ми није било јасно. А из онога што је дечко, очигледно, био научен да каже, пажљиво су били избрисани сви мотиви и могући саучесници.”

“Осудили сте га, претпостављам, а да све то нисте ни утврдили?” – Сабахудин је, опет, отворио свешчицу.

“Дан уочи суђења, а био је то већ почетак септембра 2005, у моју канцеларију су ушла два Американца у цивилним оделима. Показали су ми неке службене легитимације на којима је писало…”

“Џон Смит, код обојице?” – нашалила се Селена.

“Заправо, нешто врло слично. Помислила сам на све оне филмове о ЦИА, и нисам много погрешила: унутрашња контрола америчке Пореске управе и ФБИ, обојица на специјалној мисији у Ираку. Донели су љубичасту фасциклу – сасвим идентичну оној која је нађена код осумњиченог – и објаснили ми како национални интерес САД налаже да се две фасцикле, са својим садржинама, замене. Нисам знала шта да радим са правом фасциклом, оном са тапијама? И на то питање добила лаконски одговор: могла сам да урадим шта сам хтела, да је продам, уништим, да поједем тапије ако ми се једе папир. За њих је било једино важно да се, у записнику са суђења, уместо тих тапија, наведе садржина оне њихове фасцикле.”

“Пристали сте да подметнете доказе?” – опет се знак питања на крају Сабахудинове реченице није чуо – “И са њима сте направили неки дил?”

“Тако је. Било ми је жао оног дечка, и рачунала сам, ако су ти агенти већ забрљали свој део посла, па морају да траже моју помоћ, онда бар овај несрећник не мора да лежи у затвору свих пет година колико би иначе добио за провалну крађу. Рекла сам им да нећу да га осудим на више од две године. Слегли су раменима, и објаснили како их ни он не занима. Баш као и тапије малопре, и њега сам могла да осудим, ослободим, убијем, била им је битна само та бизарна фасцикла. Али замислите, молим вас, па који нормалан човек још користи љубичасте фасцикле…”

“Љубичасто је боја кардинала наше свете мајке цркве.” – умешао се свештеник Адам. “А љубичасто је и боја коју користи наша масонска ложа Атхол у Бирмингему.” – додала је Соња.

“Боја је овде мање важна.” – замишљено је бележио Сабахудин, а онда додао: “Претпостављам да окривљени није имао ништа против? Рекли сте му за договор?”

“Заправо, нисам ни морала. У својој краткој усменој изјави на суђењу препознао је фасциклу – рекао да је то баш она коју је украо из виле – и потом додао како није ни имао времена да је отвори и не зна њену садржину. Шта год да је полиција у њој пронашла, то је у њој било и када ју је украо из виле.”

“Ова двојица џонова смитова су присуствовали суђењу, претпостављам?” – упита Серђо. “И мора да су били одушевљени исказом окривљеног?” – надовезао се Синиша.

“Чим је дечко препознао фасциклу и прихватио да је њена садржина баш она која је украдена из виле, одмах су се дохватили мобилних телефона и изашли из суднице. Њихова мисија је очигледно била завршена. Изгубили су се из града и више их никада нисам видела. А ја сам остала у Ал-Хили и поред мене је остала тајна, са којом нисам знала шта да радим.”

“Ни тај прави или лажни, провалник, ни Ви, прави или лажни судија, ни они, прави или лажни агенти, нису важни у овој причи.” – замишљено је рекао Сабахудин – “Важна је само једна ствар. Садржина замењене фасцикле. Шта је било тамо, толико важно, да оправда читаву ову гимнастику са пуно ризика? Погледали сте, свакако? Иако су Вам сигурно рекли да то не чините?”

“Да, рекли су ми. И да, нисам могла да одолим. Било је тамо, можда, педесетак разних папира: одштампане поруке електронске поште, СМС порука, налози за плаћање у разним банкама, неке фотографије, очигледно снимљене из тајног праћења, признанице о примљеним парама – и једна видео касета. Укратко: савршено пажљиво прикупљена документација о свим Блумовим корупционашким аферама у Ираку, са именима америчких официра и функционера који су заједно са њим чинили организовану групу.”

“И пошто је очигледно тајно праћење и прикупљање доказа рађено без икаквог службеног налога, дакле незаконито, било је неопходно да се на неки начин сва та компромитујућа документација стави на лице места, како би се могла користити у званичној истрази и касније пред неким другим судом. Томе је послужила она провала.” – замишљено је рекла Сабина Хансен.

Софија је климнула главом и наставила:

“А онда, средином новембра 2005, када је изашао из бизнис класе на лету из Амстердама, на аеродрому Њуарк у Њу Џерсију два агента ФБИ су Филу Блуму ставила лисице на руке. Истог дана су ухапшени и његови главни саучесници, неки у Ираку, неки у САД.

После неколико месеци притвора прихватио је нагодбу, признао све за шта је оптужен и сведочио против свих других саучесника. Зато је од максималних четрдесет година затвора на крају добио само четири. То је било највише колико је ЦИА могла да помогне свом старом агенту који је забрљао. Док је издржавао те четири године затвора, чак је и лажно сведочио против људи које никада у животу није видео, али којима је ФБИ требало да оправда разне неосноване притворе. Морао је и да плати америчкој држави одштету од четири милиона долара, а заплењена му је и имовина у вредности од још четири.”

“Онда нам остаје само једно питање: шта сте на крају урадили са тапијама? Ако је, званично, из виле украдена документација о корупцији, онда су тапије морале да нестану, зар не? Или је то била неизречена понуда агената Вама, као неки мали хонорар?” – запитао се Сабахудин на глас.

“Фасцикла са тапијама је, наравно, остала код мене. Као што сте тачно приметили, нисам имала никакав начин да је вратим тамо где је била. Вилу је запечатила америчка војна полиција, никоме нисам смела да кажем да сам заменила доказе у предмету, прави власници су били ко зна где, негде у Европи, већ деценијама. Тако сам је понела са собом, назад у Шпанију, када је мој уговор истекао, 2009. године. Једно време је била у мом стану у Барселони, већ готово заборављена.

А онда сам, 2011. године, привремено послата на испомоћ у суд у Севиљу, на шест месеци. Тамо се догодило да сам узела, на записник, усмени тестамент једног старог Ирачанина, богатог трговца Кадима ал-Хилија. Он је живео је у изгнанству још од 1981, углавном у Енглеској, а нешто пре нашег сусрета купио је летњиковац у Севиљи. Пошто је одједном почео да осећа срчане тегобе решио је да направи тестамент, како нам је рекао, за сваки случај.

И када је мојој записничарки диктирао шта све има од имовине и где – а било је тога пуно на разним местима – поменуо је одједном и ту вилу: у кварту Адамија, на обали Тигриса, помало ушушкана између палми и високих зидова, тачно поред мале књижаре ал-Сабах. Поносно нам је показао и њене фотографије из седамдесетих година: није било никакве сумње. И онда тужно додао како зна да је више никада неће видети, али да се нада да ће бар његова два сина можда то некад моћи. Јер, како је рекао, када су бежали наврат-нанос пред војницима Садама Хусеина, тапије су остале у кући и породица више нема никакав начин да докаже своје власништво…”

“Фантастично! Невероватна прича.” – Сабина је готово запљескала, на Себастијановом лицу се по први пут запазио осмех – да ли је бар једном правда могла да победи? – отац Адам се, по обичају, прекрстио, а Сабахудин је у свешчицу уписао, ипак: “Ништа није као што на први поглед изгледа.”

Међутим, Софија им је свима руком дала знак да се смире: њена прича – свим очекивањима присутних упркос – још увек није била завршена. Тек понеко од присутних, можда је то била Сабина, са својом непогрешивом полицијском психологијом, а можда и Адам, навикао на исповести својих верника, уочили су, више у њеном погледу него у покрету – трачак нелагоде. Да ли је то била љутња, кајање, срамота или нервоза, нису могли тачно да процене.

“У тој Севиљи сам се затекла сасвим случајно: не бих се ни пријавила за испомоћ тамошњем суду да ме нешто није натерало да опет напустим Барселону. Баш као и са оним Ираком, неколико година раније. И тај Кадим је могао летњиковац да купи у Малаги, Алмерији, Марбељи, или било где другде на Коста дел Сол, на неком мору, не у претоплој Севиљи? И могао је да има срчане тегобе и пре или после мог доласка, тако да се никада у животу не сретнемо. То што су се све ове случајности, баш тако прецизно, поклопиле, ја сам схватила као знак божанског Провиђења!

Наравно да није било никакве теорије да му ја вратим тапије. Како да објасним да су се оне уопште нашле у мом поседу? Како би било ко у Шпанији, у Европи, ма где, могао да поверује у моју причу о намештању доказа Филу Блуму? Ко би могао да потврди било шта од онога што бих рекла? Старац је био мушичав, већ се помало губио, могао је да се наљути на мене, позове неки таблоид и наравно да би ме на крају разапели, као неку крадљивицу.

Зато сам, прве суботе после тог догађаја, целу фасциклу са тапијама ставила у велики коверат, без адресе пошиљаоца, записала Кадимову адресу на цедуљи и одвезла се колима преко границе, у Португал. Ушла у прву пошту и замолила случајног посетиоца да ми помогне и препише адресу са цедуље на коверту, јер ништа не видим без наочара које сам заборавила… Купила сам три поштанске марке, залепила их на коверат и дала поштанском службенику. Моја веза са тим тапијама је заувек била завршена: старац ће добити оно што му припада и никада неће сазнати ни како, ни зашто, ни од кога. Свет је иначе пун необјашњивих ствари, ово ће бити само још једна од њих.”

Сада је већ свим слушаоцима била сасвим разазнатљива нервоза у Софијином гласу: она ју је, као неки огроман предајник, емитовала по целом салону, скоро да се могла ножем сећи. Чак је и уобичајено лењи Зевс осетио да нешто није у реду, подигао се са свог места поред улаза, пажљиво наћулио своје псеће уши и почео потмуло да режи: ко се то – или шта – усуђује да угрожава његову газдарицу?

“Али то се све ипак није завршило баш тако као што сте планирали, зар не?” – Сабахудин је, на сам крај странице у својој свешчици, почео да уписује једно мало post scriptum“Нисте испали вила доброчинитељка? Нешто је пошло лоше?”

“То сам могла и да претпоставим: вила је изграђена негде крајем деветнаестог века, тапије су биле издате још у време турске владавине над Ираком. За сваку је био закачен и накнадни превод на енглески, урађен касније, у време британског мандата. И када је стари Кадим све то видео, први пут после тридесет година откад је напустио кућу, сва сећања су се одједном вратила. Узбуђење је, очигледно, било превелико за његово већ нарушено здравље. Тако се десило да сам његов тестамент, који сам сама узела на записник, ја и активирала, већ после неколико дана, том глупом, бесмисленом, анонимном пошиљком из Португала…”

“То је само бизаран стицај околности!” – на исход приче прва се побунила Селена; “Старац је већ био срчани болесник. Можда би ионако умро?” – Серђо је слегао раменима; “А како знаш да не би умро од истог узбуђења и да си му лично однела тапије?” – питала је Сабина; “И шта си уопште могла да учиниш са фасциклом? Да је однесеш у биро за изгубљене и нађене ствари?” – цинично је додала Соња; “Не видим да би било часније да си тапије уништила или продала неким ирачким криминалцима” – закључио је Себастијан; “Чудни су путеви Господњи…” – промрмљао је отац Адам реченицу коју није довршио, а Сабахудин је у своју свешчицу, баш испод оног post scriptum, тој започетој реченици додао сопствени завршетак: “… а чудним путевима се не иде без компаса.”

***

“Остаје још једно питање: шта је било на оној тајанственој видео-касети? Некако имам утисак као да је она довела до целе незваничне истраге и пада Фила Блума?” – одједном се заинтересовао Синиша Митровић, више да би разбио суморну атмосферу у којој је Софија саму себе оптуживала за смрт старца – а сви је убеђивали у супротно – него што га је садржај касете нешто посебно занимао.

“Ах, ништа посебно, заиста. Једна, сасвим обична, стандардна ВХС касета, мислим да је била Сонијева. Погледала сам је на заплењеном видео-рикордеру: била је експлицитне порнографске садржине. Странац, вероватно Американац, од неких шездесетак година, са малолетним украјинским проституткама. Било је и неких врло гадних сцена. Смучило ми се после десетак минута. Не знам откуда та касета са осталим папирима. Можда се затекла и неком грешком?”

“Сцене тих перверзија су снимане у тој истој вили?” – одједном је пало на памет Сабини – “У време када ју је Фил Блум користио као штаб за своје пословне операције? Може ли се препознати лице тог Американца?”

“Могуће да је снимано и тамо, нисам баш обраћала пажњу на детаље ентеријера. Али да, отприлике је то било негде у исто време, мислим да је датум на снимку био из марта или априла 2004. Али ко је тачно био на снимку…”

“Био је Пол Бремер, шеф америчке привремене окупационе администрације. Блум је хтео да има нешто чиме би га уцењивао у случају потребе – онај исти modus operandi за који је у Букурешту користио Силвију – како би му то била додатна заштита за његове корупционашке послове. И то је једно време, видели смо, функционисало савршено. Све док о касети средином 2005. није нешто начуо и МОСАД и помислио за шта би све могао да још да је искористи, ако би је се докопао. А Блум, као стари двоструки агент, вероватно је могао да подлегне искушењу и преда копију Израелцима.” – Сабахудин је одједном почео да црта прецизну шему догађаја пред запрепашћеним слушаоцима.

Тако је за Бремерову заштиту било неопходно да се Блум брутално склони, без икакве најаве, одједном. Без обзира на доказе, процедуре, документе. Само да се склони негде, било где, али ван домашаја МОСАД-а.” – на Сабахудинове речи надовезао се Серђо.

“А где ћеш човека безбедније да склониш од израелске тајне службе, него у амерички затвор?” – задовољно је рекао Митровић, отварајући два нова Бадвајзера и додајући једно Серђу – “Salute! Решили смо и овај случај!”

За то време, Сабахудин је ћутећи записао још неколико речи у свешчицу; неупућеном посматрачу оне би више личиле на неку шифру него на смислену реченицу:

“Брисел – Брчко – Букурешт – Багдад – Барселона. Блум и Бремер. Проклетство слова Б.”

i t

VI

Дан четврти: Царичина прича (Серђо)

А сазнање да је и Филип Блум – сада већ други зликовац после Виктора Рохана – исто кажњен за своја недела, и то већ у првој наредној причи после оне у којој је то недело испричано, оставило је дубок утисак на све слушаоце. Истовремено, сазнање да та казна, опет већ по други пут, није била баш у свему она предвиђена законима и правним процедурама оставило је још дубљи.

У сваком случају, то је била главна тема разговора наредног јутра, у среду. Свештеник Адам је објашњавао како Свемогући понекад има своје чудне начине да изравна рачуне, Соња се на то надовезала причом о тарот карти Првосвештенице – фигуре која у рукама носи свитак са натписом ТОРА, или божански закон – а Синиша Митровић је на листу хартије опет цртао своју омиљену шему из теорије вероватноће: неко може да се извуче из нечега неко време, али нико не може да се извуче из свачега, све време.

Једино је Сабахудин ћутао, опседнут и даље истом темом – проклетством слова Б – са којом је утонуо у сан претходне вечери. Тог дана, ред да буде кувар и приповедач био је на Италијану Серђу.

“Серђо, ти ниси из Рима?” – упитао га је одједном – “Да ниси случајно из Болоње?”

“Не, ја сам из Бергама. Али ћу вам данас спремити шпагете, као да сам из Болоње.”

***

“Ја сам архитекта који се не бави својим послом. Истина, некада сам и сам маштао о томе да пројектујем велелепне грађевине, али судбина ме је одвела у сасвим другом правцу: направио сам каријеру за коју се нисам школовао, за коју, заправо, школа и не постоји. Ја сам чистач, пуцач, стрелац, окидач, изнајмљена рука, извршилац. Зову ме различитим именима, али суштина мог посла је увек иста: ја убијам људе за новац. Већ пуних петнаест година, то је мој једини посао.

По много чему, и овај посао је нека врста уметности: посматрати мету, фиксирати обрасце њеног кретања, у простору и времену, уочити све њене навике и ситне детаље у понашању, сазнати све о њеним евентуалним болестима и сумњивим дружењима. На основу свих тих сазнања, одредити тачно време, место и начин извршења уговора: конопац, јастук, отров, метак, нож.

Затим извршити уговор – јединствени осећај, непоновљив до наредне прилике, тај гејзир адреналина када ваш мозак шаље ону извршну наредбу вашем кажипрсту да повуче обарач – па се онда безбедно уклонити са лица места, чекати наредну наруџбину, водити неприметан живот доброг и помало досадног комшије.

У међувремену, имати неко лепо грађанско занимање као легенду које одвраћа полицију чак и од најдаљих сумњи: ја сам се определио за изучавање скулптура италијанског Чинквечента – Сансовина, Бандинелија, Челинија. Ђамболоње.

Наравно, као професионалац и ја имам своја правила: не убијам децу, не убијам случајне пролазнике, не убијам мету мучењем. Наравно, смрт је врло ретко безболна и када је природна, а камоли насилна, али моје правило је да мета претрпи тзв. минимални неопходан интензитет бола. Као животиња у хуманој кланици.

Такође, увек радим сам, без помагача или саучесника који би знали за моју мисију и могли да је компромитују: прави стрелац је као усамљени витез. Ради сам. При томе, мотив клијента да се мета трајно уклони са овога света уопште ме не занима: да ли је он љубоморни муж, нестрпљиви син који би хтео да мало убрза своје наследство, очајник који нема други начин да се ослободи гнусног уцењивача, коцкар који жели да се реши свог дуга тако што ће повериоца послати на онај свет, политичар којем је мој метак ефикаснији од гласачког листића, неки страствени националиста или анархиста, или можда верски фанатик. Сасвим људски мотиви увек руководе моје клијенте, али ниједан од њих мене не занима.

Другим речима: мој клијент може да буде зао човек, а мета такође зла; у стварном животу, та комбинација се најчешће и догађа; онда, клијент може да буде зао, а мета добра; али, догађа се и сасвим обрнуто: да је мета нека преиспољна битанга и пропалица, а клијент несрећник којем сам, у једном неправедном свету, ја остао једини излаз из кошмара; коначно, мада не често, сретао сам и случајеве у којима су и клијент и мета сасвим добри људи, али су их чудни и непредвидиви животни путеви укрстили на начин из којег, без мог снајпера, никако не могу да се испетљају.

Видите, живот је чаробан и улажење у комплексне мотиве мојих клијената никако не би било професионално. Ко сам ја да о њима судим? Зато, ја свој посао радим етички неутрално: са оне стране добра и зла. Ја убијам неке људе, јер је то мој посао за који ме неки други људи плаћају.

Даље, у мом основном пакету услуга клијент, по правилу, нема право да се меша у избор времена, места и начина извршења уговора – његово је најпре да обезбеди фотографију и све доступне податке о клијенту, онда – када потврдим свој ангажман и договоримо цену – да уплати половину договореног износа. Моје да затим, у наредних деведесет дана, извршим уговор, а онда опет његово да, на дан сахране мете, исплати другу половину износа.

Клијент не зна ко сам ја, ја не знам ко је клијент. И за једног и за другог гарантује Посредник. Сама цена зависи од више околности: пре свега, тежине мете, евентуалне заштите коју има, званичне или незваничне, затим земље у којој се задатак обавља, способности њене полиције, густине надзорних камера; коначно, цена зависи и од понуде и тражње: у периодима када имам више наруџбина, сваки нови клијент мора да плати више, и обрнуто.

Највише волим да радим снајперском пушком, са даљине од осам стотина до хиљаду метара: под условом да је осигурана оптичка видљивост, то је сасвим довољно далеко за безбедно повлачење унапред одређеном рутом. Понекад, морам да припремим и једну или две диверзије, обично експлозије у паркираним аутомобилима, којима полицији скренем пажњу на другу страну. Али, да вас не замарам сада техничким детаљима…

Серђова прича оставила је све слушаоце без даха: до тада, из свог малог друштва чули су исповести ситног преваранта, проститутке која је постала политичар и судије која је за рачун тајне службе наместила доказе у једној провалној крађи. Сада су добили и убицу. И то не неког случајног, који је убио на мах, у породичној драми или свађи међу пријатељима, из страсти, крвне или неке друге освете, у некој пљачки која је пошла наопако, или пак у баналној кафанској тучи. Не, не, Серђо Тираторе је био прави, професионални, убица: уметник свог заната, виртуоз, Паганини снајпера!

“Понекад, не могу да убијем снајпером: не постоји погодна локација за пуцање, довољна даљина, или безбедна траса за евакуацију. Тада сам принуђен да уговор извршим из близине. О, то је једно особито искуство: када радите пиштољем са пригушивачем, оно је мање трауматично, али када сте принуђни да користите нож, конопац, или рецимо јастук, верујте ми да није тако једноставно. Мета се трза, бацака, као несрећна животиња у кланици. Најважније је да се она што пре онемогући да прича: све док мета нешто говори, још имате утисак да убијате човека. Када почне неразговетно да кркља, у самртном хропцу, то је већ животиња. Знате ли шта ми се десило пре неколико година у Напуљу?

Мета је био баснословно богат и јако стар човек. Медијски тајкун, колекционар слика, филантроп, имао је стотине милиона. Без телохранитеља, у вили без чувара, био је једноставна мета. Тражио сам, и унапред наплатио половину, од сто хиљада евра. Додатни услов – јер у том случају је клијент купио тзв. премијум пакет – био је да смрт не сме да изгледа као очигледно убиство: зато сам одлучио да старца га угушим јастуком, да би породични лекар сутра издао потврду о срчаном удару.

Ох, када бисте само знали шта ми је све несрећник нудио у тих минут или два, откад је схватио да му је дошао крај док га нисам поставио у положај за гушење и зачепио му брбљива уста свиленим јастуком: злато, готовину из сефа, златне банкарске картице без имена, јахту на Каприју, пентхаус у Њујорку, акције у Поршеу, па чак и једног оригиналног Рембранта!

Какав бедник: био је спреман да мени, свом убици, да све што је стицао читавог живота, да тако осиромаши своје јадне наследнике, а због чега? Због можда још пар месеци живота јадног старца без цвоњка!

Ех, чудни су људи када се суоче са смрћу… И док сам га гушио, тај несрећник никако није могао да схвати како то да је мени мојих поштено зарађених сто хиљада евра драже од његових стотина милиона које бих добио на превару?”

***

Селена је прва хтела да испадне духовита:

“Претпоставимо да сви живи изађемо из овог несуђеног карантина. Да после тога, на пример, ја почнем да се забављам са Синишом. Мислим, са господином Митровићем. И да ме он одједном остави због Силвије. Ако би ме то баш јако повредило, колико бисте ми наплатили његово убиство?”

“Ваљда присутни, после свега, целог овог искуства које смо заједно прошли, не би могли да буду легитимне мете?” – згрозио се Себастијан. “Ваљда не би могли да буду ни легитимни клијенти?” – приметила је Силвија.

Серђо је пажљиво осмотрио Синишу који је седео полунаслоњен на отоману, са својим неизбежним Бадвајзером у руци и смешкао се Гркињи. Ексцентричан смисао за хумор или чудна љубавна понуда без могућности раскида?

“Хм, београдски занатлија, пристојно ситуиран, путује понекад. Нема обезбеђење, није политички осетљива мета. Србија, то је иначе земља са професионалном полицијом, која, додуше, последњих година пречесто чита таблоиде, па ту и тамо шлајфује. Они раде по стандардним полицијским обрасцима за убиства, који се могу унапред прорачунати за сваку жртву.

Мада бих ја Синишу радио негде у иностранству, ту би међународна полицијска бирократија још додатно отежала истрагу. Тја, шта да ти кажем Селена, није наш Синиша нека посебна мета, али ко зна шта би показала детаљнија истрага о њему? Овако на први поглед – двадесет хиљада евра. Баш ако не бих имао друге, вредније мете, у то време, па да попуним празан ход.”

Синиша се заценио од смеха: “Двадесет хиљада евра? Ти бре Серђо ниси нормалан, наша слатка Селена би могла да дође на моју сахрану и за хиљаду евра. У Београду има најмање три стотине наркомана који би ме убили чак и за пола тих пара. Шта она тачно купује код тебе за оних осталих деветнаест хиљада? То ти је чисти екстра профит…”

“Шта купује? Купује безбедност. Локални извршилац је увек непоуздан: оставља ДНК трагове, увек са временом понешто исцури, нека прича, изненадна веза између неких људи, рупа у неком алибију, хвалисање да се импресионира нека девојка, хапшење због нечег сасвим десетог па онда певање о свему што се зна… Друго, купује и Посредника: он прекида сваку везу између ње као клијента и мене као извршиоца. Чак и када бих, неким случајем, пао први извршењу уговора, не бих могао да је одам јер не бих ни знао ко је она. То се све додатно плаћа.”

Свештеник Абрамович је, опет, за то време био сав у другим размишљањима:

“Ваш посао, господине Тираторе, подразумева стално кршење шесте Божје заповести. То Вас, видим, не узнемирава превише?”

“Не посебно: као добар католик, поштујем прву и другу; док су ми родитељи били живи, поштовао сам и пету; као Италијан, углавном кршим трећу, али зато, као ленштина, поштујем четврту. Због посла, водим рачуна о седмој и осмој, да не бих себи стварао непотребне ризике. Задовољан сам оним што стекнем кроз оптички нишан мог снајпера, па поштујем и десету. Досад никада нисам сведочио нигде, па нисам ни био у прилици да прекршим девету. Углавном, својим укупним билансом пред Божјим судом моћи ћу да будем задовољан. Ах, оче, па нема живе људске душе која је поштовала баш свих десет?”

А блогер и писац Сабахудин бавио се опет, трећим стварима:

“У ствари, извршавајући уговоре, ти се Серђо играш Бога. Уместо њега, ти одређујеш време које ће твоје мете провести на земаљском шару. То је, уз сво дужно поштовање оче Адам, нешто за мене много озбиљније од обичног кршења шесте божје заповести. Замислите, на пример, нашег Митровића: шта ако би му Серђо прекинуо овоземаљско трајање у његовој садашњој, четрдесет првој, или другој, години – а Створитељ га је, опет, био планирао да он потраје осамдесет две или осамдесет четири?”

“Не доживљавам себе као Бога. Бог би, у овом случају, била Селена: она би одредила да Митровићева смрт наступи у 2021. а не у 2062. на пример. Ја бих само извршио њену слободну вољу. Замислите да, у наступу беса и љубоморе, ова љупка Гркиња убије свог неверног Србина ножем: моја кривица била би у рангу кривице продавца у самопослузи који би јој продао нож, возача камиона који би нож превезао од фабрике до продавнице, ковача који га је исковао, рудара који је ископао руду гвожђа и радника у челичани који је од тог гвожђа направио челични профил… Сви би они, ако би се Селена одлучила да свог неверног љубавника убије сама, били криви исто као и ја, ако би уместо тога мене ангажовала. Узрочно-последични ланац би у мом случају био краћи, али Бог би, у оба случаја, била она.”

По први пут, у разговор се укључила и Сабина; као инспектор за крвне и сексуалне деликте, била је други професионалац у просторији:

“Серђо, кажеш да овај посао радиш већ петнаест година. Да ти је стандардни рок у уговору три месеца од потврђивања наруџбине. Претпоставимо да понекад опсервираш и две мете одједном, или да је за неку мету довољно само месец дана, али исто тако и да прођу месеци без икакве наруџбине. Нека груба рачуница говори да би досад требало да имаш око шездесетак извршених уговора. Да ли се некада догодило да неки уговор ниси извршио? Да си се предомислио, или да се догодило нешто што те онемогућило?”

“Прецизније: имам педесет четири извршена уговора, од чега трећину у Италији, а остатак у другим земљама Европе: од Естоније до Португала. Мој бизнис је, заиста, интернационалан. Ја сам Европљанин у пуном смислу те речи, волим евро и Шенген, јер олакшавају убиства. Ако месар из Сегедина види Европску унију као заједницу месара, ја је видим као заједницу нас професионалних убица. И да, имам један неизвршен уговор, и он је предмет моје данашње приче.

У лето 2012. године, Посредник ми је послао фотографије и адресу мете: британски инжењер ирачког порекла, запослен у компанији која је радила на сателитским пројектима, живео је у идиличном граду на југу Енглеске, са женом и две ћерке од седам и три године. На рачун у Лугану уплаћен ми је аванс уговора, од двадесет пет хиљада евра. Мету сам опсервирао у Енглеској: можда седам дана, када сам схватио да се спрема за пут; дошла му је и ташта, паковали су своју приколицу, и било је јасно да, сви заједно, иду на камповање. Сећате се шта сам вам рекао за хипотетично убиство нашег друга Синише? Пошто често путује, не бих га радио у Београду, чекао бих да негде оде. Тако сам и ову мету одлучио да радим док је на одмору, у Француској.

Тај modus operandi свакако, има и своје мане: пошто никада не користим помагаче на терену, Мету бих морао да пратим сам; полиција би, извесно, после прегледала видео записе са наплатних рампи на ауто-путевима, бензинских пумпи, кафетерија, како би утврдила да ли неког праћења било. То значи да не бих могао да користим свој аутомобил него да неки изнајмим на лажно име или украдем; постојао би такође и ризик да ми се Мета изгуби у неочекиваној саобраћајној гужви.

Међутим, свих тих проблема ненадано ме је ослободила нова порука Посредника: са тачном адресом одмаралишта у француским Алпима у коју се Мета запутила. Схватио сам, наравно, да је Посредник тај податак добио од Клијента, што је значило да је Клијент морао да буде неко јако близак Мети. Сео сам у авион и одлетео за Лион, користећи овог пута лажни хрватски пасош, на име истарског Италијана, Ђанкарла Анђелинија. Тако сам добио додатних неколико дана да осмотрим околину, одредим згодна места за пуцање у околини, и донесем пушку из њеног скровишта, гардеробe железничке станице у Женеви.

Терен и околности биле су далеко од идеалних, али решиве: Мета је била са своје двоје деце, женом и таштом; камповали су на месту које је било пуно људи; кретали се заједно. Решење је било да Мету некако извучем на усамљени простор, са добром оптичком видљивошћу, на довољној удаљености за безбедну евакуацију и са довољно простора за чист хитац. Пријавио сам се на рецепцији кампа као гост, узео кућицу у њиховом суседству и тамо поставио своју стандардну опрему за прислушкивање: параболични микрофон дугог домета, Ендоакустике; на педесет метара региструје звук трљања прстију, који је еквивалент шапутања; разговор уобичајене јачине, на сто метара. Остало ми је само да чекам и надам се да ће пре повратка изаћи негде из кампа.

Прилика се указала трећег дана, у среду: Мета је ујутро телефоном заказала састанак са непознатим мушкарцем, у четири после подне на одмаралишту Матине, паркингу на планинском путу, изван насеља. Услови су били изврсни: локација на благој узвишици, пут без растиња са обе стране, видљивост око хиљаду метара према селу; сама позиција за пуцање, удаљена око четири стотине метара, добро сакривена у шуми; пут који је водио на другу страну, у планине, идеалан за евакуацију.

Једно време је све ишло савршено: позицију за пуцање обично заузимам не више од сат времена пре планираног дејства; дуже задржавање повећава шансу непланираних сусрета и нежељених сведока. Никада не волим да уклањам сведоке: свако ново и непотребно убиство значи нове и непотребне ризике. Из кампа сам се одјавио око два поподне, мотоцикл изнајмљен у Херцу у Женеви, опрема за прислушкивање и склопљена канадска пушка МакМилан ТАК-50 у пртљажнику, тамноплава кацига за камуфлажу.

А онда, одједном, пех: мало пре три сата поподне, на путу од села до паркинга, мој мотоцикл је обишао љубичасти BMW Мете! Шта ће он тамо, тако рано? Помислих, ако се виђа са неким кога не познаје или му не верује довољно, можда је дошао да и сам осмотри терен? Када сам дошао до паркинга, видим да је са собом повео и жену и ташту и обе ћерке: сви су изашли из аутомобила и нешто загледали. Било је сумњиво да се задржавам на лицу места са кацигом, опасно да је скинем, продужио сам око пола километра до места за пуцање, али док сам стигао до тамо, сви су већ поново сели у аутомобил и спремали се да крену назад. Имао сам два избора: да останем где сам и чекам Мету да се врати, или да кренем неприметно за њима. Таква одлука је, увек, ствар коцке: можда ће доћи поново у четири, а можда је у међувремену и отказао тај састанак?

Одлучио сам се да их следим: обишли су још једно село у долини, мували се около, фотографисали се. Све то заједно потрајало је мање од пола сата. Било је јасно да не намеравају да се врате у камп; дакле, састанак у четири ће се ипак одржати на паркингу Матине! Када су кренули назад, било је ризично да опет идем за њима, па сам уместо тога кренуо обилазним путем да на локацију стигнем из супротног правца; тако бих пре стигао до места за пуцање и заузео положај на време. Идеја ми је била да пуцам пре него што стигне непознати човек.

А онда, било је то можда двадесет до четири поподне, кад сам са друге стране поново стигао на лице места, имао сам шта и да видим! На паркингу, тело непознатог бициклисте, са можда четири или пет видљивих рана од метака; аутомобил, са мотором који још ради, мењачем у рикверцу и задњим точковима који се беспомоћно окрећу у месту, тамо где паркинг већ прелази у брдо; Мета, са три метка у грудима и глави, мртва на месту возача; две жене на задњим седиштима, са ранама од метка у слепоочницама; на њих је пуцано кроз бочне прозоре; старија девојчица, изван аутомобила, погођена у раме из пиштоља, са великим преломом лобање, вероватно од дршке пиштоља; млађу, у том магновењу, нисам ни видео.”

“Неко други је убио Вашу мету? Па како је то било могуће? Ко је то био?” – аеродромским салоном забрујао је жамор чуђења, узбуђења и питања.

“Нисам имао превише времена: већ први случајни пролазник – а из правца села приближавао се још један бицикл – обавестиће жандармерију и ускоро ће цео крај бити блокиран. Ја сам у пртљажнику мотоцикла имао опрему за прислушкивање, снајперску пушку, и мада из ње није пуцано нити је на жртве уопште пуцано из пушке, моје присуство на месту злочина било би и више него сумњиво. Знао сам да имам можда двадесет минута, пола сата највише. Знао сам и да ће потрага бити усмерена ка планинским путевима, јер би било логично претпоставити да ће убица по извршеном злочину избегавати насељена места. Зато сам – баш као што је то учинио и прави убица – продужио према селу, у пролазу осмотрио бициклисту који ми је долазио у сусрет, мирно наставио кроз село и за пола сата био у граду Анеси, крајњој тачки до које је блокада технички могла да се постави. Пре него што је пало вече, био сам у Швајцарској, оставио пушку и лажни пасош у гардероби, узео свој аутомобил и прави пасош и, пре сутрашњег јутра, налазио се у свом кревету у Бергаму.”

“Занимљиво, како је на све то гледао Клијент? Претпостављам да би Вам Посредник пренео његове рекламације? Да ли сте уопште наплатили преостали део уговора?” – заинтересовала се Сабина.

“По Правилима, ако клијент накнадно одустане од уговора, након уплате аванса, или ако се извршење уговора онемогући вишом силом, наступањем неке околности која би била ван мог утицаја, или уговор не буде могуће извршити јер је мета већ мртва – ја задржавам аванс од уговорених педесет процената. То ми се једном догодило у Шведској, где ми је мета умрла од срчаног удара баш на дан када је требало да је убијем. У овом случају, клијент се жалио Посреднику да уговор није укључивао и убиство жене и таште, и рањавање девојчице. Он је, упркос свему, био убеђен да сам ја у ствари, извршио уговор!”

“Занимљиво” – умешао се Синиша – “полиција никада није успела да пронађе правог извршиоца?”

“Не, откад се тај догађај збио, у јесен 2012. године, овај злочин се води као нерешен. Било је пар хапшења, пар сумњивих самоубистава, претпоставки, насловних страна таблоида, и то је углавном то. Истрага чак није ни утврдила ко је био тачна мета убице: мој ирачки инжењер, или непознати човек, француски бициклиста! Наравно да, као професионалац, нисам наплатио преосталу половину уговора; неко је био пар минута бржи, убио га је пре мене, молићу лепо, чист рачун, дуга љубав! Није фер исто убиство наплатити два пута!”

“Дакле, то је био редак случај Вашег неуспешно, односно да се прецизније изразим, полууспешно, извршеног уговора? Али, реците ми једну ствар Серђо: из оног обавештења о тачном месту где ће Мета отићи на камповање у Француској, и из оних накнадних рекламација након што се све збило како се збило, Ви сте претпостављам закључили да је Клијент у ствари неко врло близак Мети? Члан породице, можда?” – Сабина се уживела у улогу својих француских колега који су годинама водили узалудну истрагу.

“Тако је. Посредник, наравно, никада неће Извршиоцу одати име Клијента, као што неће ни Клијенту одати име Извршиоца. Међутим, овде се Клијент одао нехотично, сам. Ону исту примедбу коју је изнео Посреднику, поновио је после британским новинарима, објашњавајући како он – без обзира што је био у сукобу са братом око наследства – никада не би наудио својим братаницама и њиховој мајци и баки. Јер, како је рекао, “не вреди једна кућа дечјих живота”. Да, мислим да је његов рођени брат нешто баш тако рекао…”

“Каква сад кућа?” – сада је Софија била збуњена.

Она иста, у кварту Адамија у граду ал-Хила код Багдада, у којој је свој штаб сместио Филип Блум и у којој је снимао тајне порнографске снимке са шефом америчке окупационе администрације у Ираку. Она иста у коју је инсценирана провала да би се преко тебе докази против Филипа Блума некако увели у званичну истрагу. Она иста за коју си, између осталог, ти саставила тестамент у Севиљи Кадиму ал-Хилију. Она иста због чијих је поново пронађених тапија он умро од инфаркта. То је та кућа.” – у разговор се, после дужег времена, опет укључио Сабахудин и, после краће паузе, наставио:

“Кућа због које је његов старији син био на ивици да убије свог млађег брата. И извесно би то учинио, јер су око и рука нашег пријатеља Серђа непогрешиви извршилац, само да то исто, неком чудном игром судбине и само пар минута раније, није учинио неко сасвим други, из неког сасвим другог разлога и са другом метом.”

А у своју свешчицу је Сабахудин, пажљиво, записао:

“И путници који сад путују тим долом виде кроз пламене прозоре сабласне сподобе које се фантастично крећу по нескладној мелодији; док као брза сабласна река одвратна руља губи се заувек кроз тмурне вратнице и церека се – да се никад више не насмеши. Едгар Алан По. Пад куће Ашер.”

i t

VII

Дан пети: Царева прича (Сабина)

Неизвесност се наставила и петог дана: сви приповедачи, и они претходни и они будући, гледали су, помало испод ока, у Сабину – чији је ред за ручак, и причу, био тог дана. Да ли ће њен Цар наставити да следи чудну нит коју су поставиле карте чије су приче биле испричане у претходна четири дана? И хоће ли коначно почети ту нит да расплиће или ће је, као што су то чинили сви његови претходници, само даље заплитати? Јер, сви становници овог чудног карантина у среду су, више подсвесно него свесно, знали-осећали да се налазе у преломном дану, тачно на половини своје авантуре.

Истовремено, сви као да су се у себи питали шта ће, једни о другима, тек сазнати: помало стидљив консултант из Брисела показао се као бескрупулозни преварант који је опљачкао европске пореске обвезнике за десетине милиона евра; угледна политичарка из Букурешта као распусна проститутка са повременим бисексуалним склоностима; строга судија из Барселоне као авантуристкиња склона намештању доказа и слању анонимних писама; жовијални и опуштени архитекта и историчар скулптуре Чинквечента из Бергама, као хладнокрвни убица, који људе посматра само као клијенте и мете. Који ће се стварни лик показати тог поподнева, иза љуштуре на први поглед хладне и неподмитљиве инспекторке за крвне и сексуалне деликте из Бремена?

Четвртак, пети новембар 2020. године, био је међутим, за све наше јунаке вишеструко трауматичан дан; за већину њих, он је почео са драматичним саопштењем спикерке швајцарске државне телевизије: сви напори кризног штаба да се идентификује место на коме се налази смртоносни цилиндар са вирусом Ковид19 нису уродили плодом, и надлежни органи не могу да искључе ни крајњу опцију – превентивну акцију неутралисања вируса извлачењем свог ваздуха из запечаћене зоне, инсталирањем моћних пумпи на отворе свих вентилационих цеви….

“Дакле они дефинитивно хоће да нас убију!” – завапила је Соња, губећи по први пут присутност духа – “Серђо би то бар урадио безболно: снајперски метак, прецизно испаљен, готово да се не осети.” – шалио се Синиша, уз свој већ неизбежни Бадвајзер; “Бар да имамо времена за последњи секс у животу.” – вајкала се Селена гледајући испод ока у Синишу, док је отац Адам узео Библију и искусном руком почео да обележава пасусе које би, у таквој ситуацији, ваљало поново прочитати.

Са прозора салона, Софија и Себастијан су јасно видели препреке од бодљикаве жице, оклопна возила и дуге цеви припадника Извиђачког одреда 10, специјалне антитерористичке јединице швајцарске војске. Обруч око изолованог Терминала Е није могла да пробије ни птица. Узалуд су шпанска судија и белгијски консултант панично махали са унутрашње стране прозора: јапански архитекта Рикен Јамамото, који је 2010. пројектовао последњу реконструкцију аеродрома, водио је рачуна да приватност ексклузивних гостију Свисеровог сенатор салона не узнемиравају разни радозналци и папараци који би у њих буљили споља – и употребио је посебно стакло које одбија светло на посматрача. Док су их заробљени путници очајнички посматрали изнутра, швајцарски специјалци су се, споља, огледали у огледалу.

Сабина је одсутно спремала ручак, своје омиљене минхенске беле пивске кобасице – или је бар тако писало на пакету који је пронашла у радњи са сувомеснатим специјалитетима – са рестованим кромпиром, опет срећно пронађеним у једном од ресторана, и размишљала о причи која је следила. Серђо и Синиша су на аеродромским колицима довозили веће количине пива – овог пута, уз свој омиљени Бадвајзер су донели и Хајнекен, Ностро Азуро и Стела Артоу – а турски блогер и писац Сабахудин играо се својим пенкалом, размишљајући о разним изворима, поточићима, потоцима, брзацима и речицама који се сви, неумитно, сливају у један ток, не знајући један за други…

Прича четвртог дана наставила се, неочекивано, на причу трећег дана, баш као што се и прича трећег дана наставила на ону другог дана, и тако даље, све до Себастијанове приче којим је Декамерон наших јунака и започео. Серђова Царица надовезала се на Софијину Првосвештеницу, баш као што се и ова дан раније надовезала на Силвијиног Мађионичара, а он на Себастијанову Будалу

***

“Вилхелм Бартковски је био једна јако занимљива особа: у младости је студирао право и политичке науке у Фрајбургу и Лондону, онда боравио неколико година у Ираку, Ирану, Авганистану, Египту, Јордану, затим провео четири године у Конрад Аденауер фондацији, једно време се бавио и новинарством, био је чак и помоћник уредника у чувеном Frankfurter Allgemeine Zeitung

Као млада сам волела да читам његове текстове, па смо се тако и упознали – на промоцији једне збирке његових есеја – негде крајем деведесетих, у Хамбургу. Тек сам завршила Полицијску академију, још увек чекала први посао, импоновало ми је друштво старијег мушкарца, полу-писца, полу-уметника, читав тај разбарушени свет са слатким укусом анархије, слободног секса и лаких дрога, свет у којем се он држао тако самоуверено, са префињеном дозом цинизма. Провели смо заједно неко време, онда је он, готово без икакве најаве, поново отпутовао негде на Исток, и то је био крај моје младалачке бајке…

Када се вратио у Немачку, ја сам већ била млађи полицијски инспектор у Бремену, он је био дао отказ у ФАЗ-у и полако се, како су године наших живота неумитно пролазиле, све више предавао теоријама завера: тврдио је да, као и други водећи немачки новинари, све најважније информације добија од ЦИА, БНД и западних обавештајних служби; да Барак Обама ритуално спаљује Библије; да ће афрички спортисти, ако буду пуштени у Немачку, убити и појести своје беле саиграче… И друге ствари, отприлике, све у истом стилу. Сећам се да је крајем 2014. формирао је и неку своју организацију, Pax Europa, која се брзо повезивала са другим исламофобним групама, било је то време почетка мигрантске кризе, тај талог је у Немачкој цветао.

Зато ме је изненадио када се, у јесен 2015. године, одједном и наизглед без икаквог повода, појавио у Бремену и позвао да се видимо. Нисам могла да одолим искушењу и не видим како изгледа, после петнаест година. И како је онај шармантан, разбарушени, анархиста, којег као да је неко узео право из 1968. и довео на почетак следећег века, могао да се претвори у мрачњака и параноика. Негде дубоко у себи, плашила сам се разочарења – мисли, ствари, људи, укуси, мириси и навике из наше младости треба тамо заувек и да остану – али радозналост је, као и увек, била јача од опреза.

Бартковски ми је тих дана причао како је у Ираку истраживао случај убиства породице ал-Хили у француским Алпима из 2012. – први у којем је нашег пријатеља Серђа предухитрио мистерозни конкурент – затим да је видео ону вилу у кварту Адамија чије је тапије Софија после три деценије дала правом власнику, виле у којој је започела пропаст Силвијиног послодавца, Фила Блума. Све детаље из претходна два дана, извесно, он није знао, али ми је зато рекао неке друге: да је цела породица ал-Хили отишла из Ирака по специјалном задатку Садама Хусеина, да су сви они били одређени за спаваче, који ће чувати и управљати новцем на тајним рачунима Садамове породице, странке, служби… по целој Европи: од Британије, преко Швајцарске, Белгије и Немачке, до Шведске.

Убиство ал-Хилијевих су тада заједнички истраживале полиције Француске и Британије, Бартковски је о томе писао на свом блогу и на разним форумима, и цела та прича ме није претерано занимала. Његово опште стање се ионако погоршавало, западао је у све веће дигресије, говорио неповезано, понекад неразговетно; имао је своје епизоде маничних депресија, на граници психозе, са параноидним идејама, опсесијама о прогањању, суицидним идејама…

“Што све већина мушкараца има на средини педесетих година.” – додао је Сабахудин цинично у своју свешчицу, прекидајући Сабину:

“То је дакле могло да буде тачно, а могло је и да не буде, он је безнадежно губио границу између чињеница, претпоставки и фикције. То је била, укратко, та прича?”

“Тако је. Као старији инспектор за крвне и сексуалне деликте, држала сам се правила заједничког за све истражитеље на свету: кад си суочен са убиством, најважније ти је лице места. По Локардовом принципу размене, увек ће нека честица са извршиоца прећи на жртву, нека влас косе, кап крви или отисак прста, и увек ће нека честица са жртве прећи на убицу. Истраживачки новинари и њихови тајанствени извори и смеле претпоставке добри су за причу уз криглу пива, али форензика је царица свих истрага.

Али онда се све то наставило. Вилхелм је на блогу почео да објављује разне нове теорије о случају ал-Хилијевих: како је у Француској тог дана био специјални тим МОСАД-а за ликвидације, како су евакуисани хеликоптером који је долетео из израелске амбасаде у Паризу, покупио их отишао за Швајцарску, како је британска обавештајна служба заменила пасоше жртава, како би се прикрили докази о њиховом боравку у Ирану 2010. године. Низ нових детаља, за просечног читаоца сасвим непроверљивих, за његове читаоце сасвим убедљивих. И онда је то све почело да се одвија на јако чудан начин…”

“Од почетка о човеку прича само прошлом времену. Он сада више није жив.” – записао је Сабахудин у свешчицу – “Бивша љубавница, полицијска инспекторка, исповедница? Шта је од те три ствари убило Вилхелма Бартковског? Одакле уопште знам то проклето име и презиме?”

“Пред крај године, почеле су претње. Анонимне. Најпре на Фејсбуку, онда порукама са припејд мобилних картица. Па анонимни ноћни телефонски позиви. Вилхелм је био убеђен да су оне везане за његов политички рад, понекад би, узбуђеним гласом, објашњавао како је то завера тајних служби са циљем да он полуди. Искрено, није ми изгледао далеко од тога ни пре њих… А онда, у тренуцима еуфорије, одбацивао би све то као замајавање доконих згубидана. Једва сам га наговорила да их пријави, покренута је уобичајена процедура…”

“Његова писања о убиству ал-Хилијевих нисте могли да повежете са претњама?” – упита Соња – “Да ли је он сам сумњао?”

“Не, или бар не директно. Али, свакако је постојала временска коинциденција. Поруке и ноћни позиви су садржали готово истоветна упозорења: остави се тог човека или нећеш проћи кроз зелена врата. Никако није могао да ми објасни која су то зелена врата, где се налазе, зашто је важно да прође кроз њих и ко може да га у томе спречи. Једино што сам успела да схватим је да се она налазе у неком зиду, и да никада не остају на истом месту.

“И који је то човек којег треба да се остави?” – умешала се Софија – “Ако је ал-Хили, он је већ био мртав. Ако је МОСАД, о њему преносилац претеће поруке не би причао у трећем лицу једнине? Можда је то заиста било нешто сасвим друго?”

“Зелена врата у зиду. Чекајте, зар то није била она кратка прича, из енглеске књижвности? Не могу сад да се сетим, Честертонова, или Оскара Вајлда? Негде с краја деветнаестог века, из опуса оне фантастичне викторијанске књижевности.” – одједном се сетио отац Адам.

“Ни једног ни другог, него Херберта Џорџа Велса. И баш тако се зове: Врата у зиду. И у тој причи су баш зелена, а зид је био бели.” – Сабахудин је исправио свештеника – “Али у тој причи, ако се још добро сећам, на крају је писац намерно оставио нејасним да ли је његов јунак извршио самоубиство, или је убијен, или се радило о несрећном случају?”

“На Бадњи дан 2015. године, послао ми је две или три поруке, готово паничне. Тражио је да се видимо, како се изразио, пре него што оде. То је била тешка година, била сам уморна и спремала се да празник проведем са породицом. И опет нисам могла да одолим проклетој радозналости.

Отишла сам у Горњи град, тамо где је рекао да ће бити. Мислим да сам га у једном тренутку чак и видела: у измаглици нисам била сасвим сигурна, али је фигура у кишном мантилу подсећала на њега. Онда је, пред мојим очима, фигура одједном ишчезла у сенкама старе напуштене зграде. Нико се више није појавио, на мобилни телефон се није јављао. Вратила сам се кући после сат времена. Да ли је то био он или ми се само учинило, више нисам знала. Легла сам са спавам, убеђена да ће се ујутро јавити са неким од својих уобичајених, несувислих, објашњења.

Ујутро сам добила поруку да је дежурни позорник, у рутинском обиласку недовршеног железничког тунела на северној станици, пронашао његово тело. Аутопсија је показала повреде настале од пада са висине од најмање тридесет метара, а истрага на месту несреће трагове проласка човека тешког најмање деведесет килограма, кроз небезбеђени пролаз из уличице у Горњем граду, право у амбис.”

“Па то је идентично судбини јунака из Велсове приче!” – Сабахудин је готово ускликнуо – “Шта је показала Ваша истрага, Сабина? И шта сте Ви у тој истрази тачно све били? Инспектор? Сведок? Осумњичени? Све заједно?”

У Божићној ноћи, других сведока осим мене, није било. А ни ја нисам била сасвим сигурна шта сам тачно видела. Није било ни трагова борбе са неким трећим лицем, у крви јесте пронађено око два промила алкохола. На лешу смо пронашли и новчаник, и телефон, одмах поред тела је била торба са лаптопом. Ништа није недостајало, па смо пљачку искључили као мотив евентуалног убиства. Жртва је била ионако психички помало лабилна, са епизодама манија гоњења, кретала се у чудним круговима себи сличних. Као два једина реална објашњења, подједнако смо испитивали самоубиство и несрећан случај.”

“А можда је заиста помислио да је пронашао своја врата у зиду?” – рече Адам – “И да му је коначно дозвољено да кроз њих прође. Јер се оставио тог човека? Шта Ви мислите Сабахудине?”

“Прича очигледно нема крај. Као незавршена, не може бити ни претерано логична. Баш као и све наше досадашње приче. И ништа чудно нисте приметили у целој тој сцени?” – Сабахудин се опет окренуо према Сабини.

“Две ствари, заправо. А можда је само једна од њих чудна. А можда и ниједна.” – инспекторка из Бремена по први пут је, у својој причи, била у недоумици – “Прво, то је био један једини пут откад сам поново срела Вилхелма Бартковског, после петнаест или сад већ више не знам колико година, да се на његовом лицу огледао савршен мир. Не срећа, не задовољство, него мир. Као да је, у последњој секунди свог живота, или у првој секунди своје смрти – отац Адам то зна боље од нас да одреди – решио тајну која га је дуго мучила.”

Сабина је опет заћутала; нестрпљив, Серђо је пожурио да је подсети:

“А друга ствар?”

“Ах, друга ствар. Друга ствар је била потпуно необјашњива, готово колико и прва. То је била мала цедуља, од жутог папира, коју је стискао у левој шаци, стегнутој у самртном грчу. На њој је, крупним штампаним словима, било исписано само једно име и презиме: Џемс ле Мезурије.”

Ово ново име и презиме није никога претерано изненадило: као што је свака наредна прича, са непогрешивом прецизношћу, водила њихов карусел у неки други град и у неку каснију годину у односу на све претходне, тако је и са сваком наредном причом у галерију већ испричаних ликова улазило и понеко ново име. А турски блогер и писац је, на први поглед свим присутним а заправо сам себи, поставио питање на које, бар тог дана, неће добити одговор:

“Да ли су уопште постојала икаква врата у зиду?”

Потом је, по сећању, у своју свешчицу записао последњи пасус из Велсове приче:

“Понекад верујем да је био жртва коинциденције између ретке врсте халуцинације и једне ненамерне замке, али то није моје најдубље уверење. Можете мислити да сам сујеверан, ако хоћете, и неразуман; али ја сам више него упола уверен да је он заиста имао неки необичан дар и смисао, нешто – не знам шта – што му је у виду зида и врата пружало излаз – тајан и необичан пролаз у један други и лепши свет. Рећи ћете да га је то нешто ипак на крају изневерило. Али, да ли га је заиста изневерило? Ту додирујемо најскривенију тајну тих сањалица, људи визије и маште. Они гледају на свет друкчије од нас. По нашем прозаичном схватању, он је отишао из безбедности у мрак, опасност и смрт. Али да ли је и он тако гледао на то?”

i t

VIII

Дан шести: Хиерофанова прича (Соња)

А шести новембарски дан почео је ведрим јутром: снежна олуја која је целог претходног дана стварала дебео снежни огртач између Терминала Е и суседних зграда аеродромског комплекса – о удаљеним кућама села Клотен и још даљим планинским врховима да и не говоримо – у току ноћи је стала. Свануло је јарко сунчано јутро. Заробљеници – јер више ни сами себе нису могли да убеђују како су само случајни, непозвани, гости – Свисеровог сенатор салона окупили су се око стакленог зида: војнике Извиђачког одреда десет, швајцарске антитерористичке јединице који су поставили стражу око терминала, могли су да виде, готово као на длану: изразе њихових лица: досаду, умор, расејаност; повремене разговоре мобилним телефонима; упаљене цигарете; међусобна ћаскања.

Некако, сада кад су могли да их виде, при лепом сунчаном дану, као да су мање страховали од могућности да та утренирана машина за убијање може заиста да инсталира моћне пумпе којима ће из зграде терминала испумпати сав ваздух, како би цилиндар са смртоносним вирусом – а тако и све њих – осудили на ужасну смрт од гушења.

Шести дан је донео и прву медијску звезду малог друштва из принудног карантина: на једној од бројних приватних телевизија – коју је Себастијан случајно пронашао бесциљно мењајући канале на даљинском управљачу – појавило се познато, и већ готово пријатељско лице: Зевс. Активиста локалног друштва за заштиту животиња из Клотена објашњавао како јучерашњи план да се вирус угуши испумпавањем ваздуха, подразумева и да се овај храбри и лојални полицијски вучјак осуди на страшну смрт.

“О нама још нема никаквих информација?” – тмурно је констатовао занатлија Митровић – “Ми смо ваљда сви отписани?”

“Да ли је могуће да они уопште не знају да десет људи недостаје већ шести дан?” – вајкала се Селена.

“Знали или не знали, у сваком случају, лакше је објаснити колатералну штету од једног полицијског пса него од десет људи. Шта год решили да ураде са нама на крају, никако им неће одговарати да јавност сазна како се ми налазимо овде, остављени на милост и немилост околностима које они не могу да контролишу.” – објаснила је Соња.

“Али, Зевс је управо био на телевизији. Он више није само “један полицијски пас”, добио је своје име, и лице. Ушао је у домове гледалаца, који су – а мудре власти о томе увек воде рачуна – понекад и бирачи. У свету у којем слике обликују емоције, сада је много теже донети одлуку која је најављена јуче. Даме и господо, Зевс нам је можда управо продужио животе!” – задовољно је констатовао Сабахудин.

Осећај задовољства је код турског блогера подстицала смеса две мисли и два чула. Прва мисао – да ће фантастичне приче које је слушао претходних пет дана, и за које се потајно надао да ће се наставити, искористити у свом новом роману – управо се помешала са другом – рационалном проценом како су њихове шансе да преживе сада веће него пола сата раније. А једно чуло – мириса, замамног мириса печене говедине, ангус стека који је Соња спремала за ручак – помешало се са другим чулом, вида: погледом на сасвим пристојне груди британске новинарке, испод врата на којем се још нису виделе прве боре и овалног, готово аристократски бледог лица, уоквиреног коврџавом црном косом.

И док је Шпањолка, са дозом мајчинског инстинкта, све више водила рачуна о смушеном Белгијанцу, Гркиња се упорно мувала око Србина а Италијан загледао Румунку – у Свисеровом сенатор салону управо се формирала још једна хемија, неопходна за четврти пар у нашој причи.

А ту хемију је онда, коначно и неопозиво, запечатила Соњина прича:

***

“Вилхелм Бартковски – хајде да га и даље тако зовемо, јер је под тим именом провео више од пола свог живота, под тим именом је радио, путовао, писао своје текстове, пијанчио, оснивао политичке странке, водио љубав и, коначно, био сахрањен – био је нека врста сарадника наше спољне обавештајне службе од почетка деведесетих, па све до мистериозне смрти у Бремену на Божић 2015. године, коју нам је Сабина јуче тако упечатљиво описала.

Кажем намерно, “нека врста сарадника”, јер он је био човек жељан авантура, двоструких идентитета, са неодређеним осећањем мисије које је знало да га постепено обузме, па одједном потпуно напусти. Зато је коришћен само понекад, за специфичне операције, а у међувремену смо га пуштали да живи у свом свету у којем се фикција често мешала са стварношћу. У последњих неколико година, више ни сам није могао да разликује то двоје.”

Неписано правило – усвојено на самом почетку, консензусом свих приповедача – било је да се ничија прича не доводи у питање; и као што је Серђова метаморфоза из историчара уметности италијанског Чинквечента у плаћеног убицу схваћена тек као мало бизарнија игра судбине, тако је и данашња Соњина метаморфоза, из истраживачке новинарке опскурног таблоида из Бирмингема у једног од врхунских оперативаца британске спољне обавештајне службе МИ6 прошла као нешто готово уобичајено.

“Кодно име, Вилхелм Бартковски, дали смо му по стварном човеку, једном немачком затворенику који је средином педесетих година прошлог века упорно тврдио да је баш он био наручени убица у чувеној Афери Доминици у Француској. Прави Бартковски је ту причу измислио да би постао познат и тако стекао повлашћен статус у затвору који му је ионако био досуђен до краја живота. Али, након неког времена, он је и сам поверовао у своју измишљотину: за њега, фантазија је постала реалност. Када је умирао, десетак година касније, толико је већ у њу веровао да је затворском свештенику у последњој исповести не само признао злочин који није починио, него и рекао да једино жали што још на овом свету није кажњен и за тај злочин.”

“Сад знам одакле ми је то име и презиме од почетка познато!” – Сабахудин се малтене лупио руком по челу али је ћутао – “Афера Доминици, синоним за нерешене криминалистичке случајеве у Европи већ пуне три четвртине века!”

“Као и прави Бартковски, и ова његова копија коју смо за двадесет пет година изградили, бавила се конфабулацијама и то тако успешно да је често и прави професионалац тешко могао да разлучи стварност од фантазије. Неке од његових кампања смо ми наручивали, друге су биле плод његове маште, треће су му вешто пласиране преко више извора у које би он поверовао, али без ичијег видљивог учешћа.”

“Као на пример цела она прича о агентима МОСАД-а који су наводно ликвидирали ал-Хилијеве у француским Алпима? Она је од почетка била измишљена да покрије нешто сасвим друго, зар не?” – Сабахудинова интервенција је овог пута била гласна, и на њу се надовезао Серђо:

“Стварно Соња, да неко мени, који сам успешно ликвидирао педесет четири мете, испред носа убије човека, а да то не буде чак ни фамозни МОСАД, и да већ осам година ниједна полиција не зна ко је то могао да буде? Ипак се овде ради о професионалној части нас убица?”

“Не знам ни ја ко је могао да буде, ангажовање Бартковског као спин-мајстора у овом случају тражено је на молбу француских колега, па можда одговор треба потражити баш тамо: у круговима блиским Николи Саркозију пре десетак година. Али, ни убиство ал-Хилијевих ни Бартковски нису тема моје данашње приче: њима су се, уосталом, већ бавили и Серђо и Сабина.”

“Зашто ми се чини да тебе овде од почетка занима само оно последње име: Џемс ле Мезурије?” – Сабахудин је, само на први поглед одједном, почео да се Соњи обраћа интимније него раније. Као и увек досад, и са Соњом је он био на путу да прво постане завереник, па тек онда љубавник; зато је, на своје реторско питање, у наставку сам понудио и одговор:

“Зато што сам све то прочитао из карте коју си извукла: Хијерофана. Та фигура је мост између божанског и људског, Неба и Земље, закона и слободе, послушности и непослушности. Све је то био и ваш проблем, онај који сте, од самог почетка, имали са ле Мезуријеом, зар не?”

***

“Џемс Ле Мезурије никада није био званични агент МИ6, упркос томе што је јако желео да то постане, и што је – и не трудећи се превише да то од нас сакрије – упорно и намерно на неупућене остављао утисак да јесте. Рођен у војној бази у Сингапуру, официрско дете, замајавао се по Северној Ирској, студирао међународне односе у Велсу и после уписао војну академију у Сандхерсту. Дошао је до чина капетана, средином деведесетих. Онда почињу та његова путешествија, најпре на Балкану: у Босни је 1998. био официр за везу у британском контингенту СФОР-а, а онда 1999. обавештајни координатор за град Приштину. Тада се први пут пријавио за рад код нас: обављен је стандардни интервју и комисија га је одбила као ментално лабилног.”

“Занимљиво да му та оцена није сметала за даљу војну службу?” – приметила је Сабина.

“У лето 2000. године напушта и војну службу, на лични захтев, али остаје у Приштини. Само пар месеци касније добија нови посао, као шеф саветодавне јединице за правосуђе и безбедност, у кабинету специјалног представника УН за Косово, оног Данца, Хакерупа. Ту надгледа процес трансформације бивших албанских герилаца у легалне заштитне снаге.”

“Па ви сте се онда одрекли перспективног кадра?” – додао је Серђо, са помало циничним осмехом – “Ти његови клијенти су извесно били много ефикаснији од мене у неутралисању мета?

“Али и ту остаје тек око годину и по дана. Почетком 2002. именован је за саветника за борбу против финансијског криминала при мисији ЕУ у Приштини. Бави се прањем новца, корупцијом, шверцом, тероризмом. Отприлике у то време упознаје имама Султан Фатих џамије у Приштини, Шефћета Краснићија, човека са јако разгранатим везама међу опасним људима на Блиском истоку.”

“Па тај Џемс је био дечко који обећава! Шта је све служба Њеног Величанства могла да уради са њим? Могу да се опкладим да је нетрагом нестао и из Приштине?” – Синиша Митровић је био на ивици да почне да се смеје.

“Тако је, средином 2003. одједном даје отказ и у ЕУ, напушта Приштину и добија посао у Форин Офису у Јерихону, на Западној обали, као шеф посматрачке мисије задужене за надгледање једног палестинског затвора са политичким затвореницима. Онда одлази и одатле, 2004. године је у Багдаду – баш када се Софија тамо патила са Филом Блумом и оном провалом у вилу у ал-Хили, у време када су снимане све оне перверзне касете са америчким дипломатом и украјинским проституткама.”

“Ију! Па шта је тај твој Џемс и тамо радио?” – Софија је звучала искрено скандализовано.

“Тамо је био саветник у америчкој амбасади.”

“Чекај, како је то уопште било могуће? Зар он није био британски држављанин?” – побунио се отац Адам.

“То ни ми нисмо успели да до краја распетљамо. Американци су нам давали неодређене одговоре и на крају смо дигли руке. Али, добро, и код њих је остао релативно кратко, мање од годину дана. Већ 2005. коначно напушта државну службу, чију год, и прелази у по први пут у животу у приватни сектор. Постаје извршни потпредседник за специјалне пројекте у Групи Маслина…”

“Могу само да замислим шта се тамо све догађало?” – приметио је Себастијан – “Са тако богатим искуством, мора да је надмашио и Рохана и Блума? Шта је то уопште Група Маслина?

“Приватна компанија за обезбеђење, углавном састављена од бивших професионалних војника и полицајаца. Ле Мезурије ради за њих у Абу Дабију, тамо упознаје оног опскурног Палестинца, Мухамеда Дахлана, који негде у то време постаје саветник за безбедност свог вршњака и имењака, њиховог крунског принца шеика бин Заједа. Тако и Ле Мезурије, близак обојици Мухамеда, 2009. и 2010. проводи као менаџер за безбедност градског већа Абу Дабија.”

“Помешаће нам се сва та имена, земље, градови, послови… Да ли је све то баш тако важно за даљу причу?” – побунила се Силвија, која је дотле ћутала. Али, уместо приповедачице, на последње питање је изненада одговорио Сабахудин:

“Наравно да јесте. Соња нам сада резимира податке из својих фајлова. Једном, пре или касније, неки од тих трагова требало би да јој пружи одговор на питање како је Џемс ле Мезурије пао кроз тај прозор у Истанбулу у новембру прошле године. Ето видиш Сабина, ако си мислила да ћеш нам једина причати о чудним смртоносним падовима, вараш се. То је сада очигледно постало, хм, модерно широм Европе.”

“Изашао је кроз тај прозор, а пао је са крова, али то је крај моје приче, још увек недовршен. Али, пре тога долазимо до оног претходног пада, на железничкој станици у Бремену, о којем нам је Соња причала јуче. Дакле. крајем 2013. Ле Мезурије напушта све те приватне компаније за обезбеђење, што наше што америчке, и оснива нешто што је у јавности било представљено као хуманитарна организација: Беле шлемове, мрежу сарадника у Сирији, на територијама које су контролисале снаге повезане са Исламском државом.”

“До тих контаката је дошао преко оног Краснићија, из приштинске џамије, претпостављам?” – умешала се Силвија.

Под притиском медија и разних лобистичких група, да се умешају у сиријски рат, а невољне да то стварно учине, десетине западних влада налазе компромисно решење у донацијама Белим шлемовима. Јавно, они помажу цивилима; тајно достављају првокласне снимке са терена; још тајније, када год затреба, монтирају понеки снимак тако да тврдње западних дипломата о Асадовим злочинима буду поткрепљене сликом. За само четири године, Ле Мезуријеова организација добија преко две стотине милиона долара. Цела Европа тако откупљује своју савест.”

“И то све функционише одлично, све до руске интервенције у Сирији, 2015. зар не?” – Сабахудин се опет дохватио своје свешчице.

“Тако је. Како је Исламска држава губила своја упоришта, тако се смањивао простор на којем је пет стотина Ле Мезуријеових шлемова могло да оперише. Американци и Европљани финансирају операцију “Летећи ћилим”, којом би се сви ови људи – а многи су у том послу били са целим својим породицама – евакуисали. У том тренутку, припадници Белих шлемова ризикују живот за сто педесет долара месечно, а Ле Мезурије, сам себи, додељује плату од двадесет пет хиљада. Тада почињу и прве сумње у европским престоницама. Бартковском је дискретно сугерисано да истражи оно о чему се шушкало; са педигреом који је стекао пишући против миграната и западних влада подједнако, веровали смо да то може дискретно да обави. Негде смо се очигледно били прерачунали…”

“И тако Бартковски пролази кроз врата у зиду. То нам је Сабина све већ испричала. Али, зар се убрзо после те мистериозне погибије у Бремену Ле Мезурије није развео по други пут? Иако је са другом женом, оном Саром, имао две ћерке? Занимљива коинциденција.” – Сабахудин је опет, више читао белешку коју је записивао у своју свешчицу, него што је постављао питање; одговор је, наиме, већ знао.

“Није било баш тако брзо. Требало нам је око годину дана да нађемо погодну кандидаткињу. Џемс је био женскарош, и то нам је олакшало посао.”

“И тако сте нашли ту Швеђанку, Еву ваљда?”

“Ему. Ему Кристину Винберг. Али и она је доста рано постала наша држављанка, радила је у Форин Офису, у амбасадама у Кабулу, Дамаску, источном Јерусалиму, конзулату у Истанбулу, седам или осам година, пре него што смо је повукли и дали јој да отвори своју невладину организацију, Скол Фондацију. Идеја је била да се тако лакше приближи Џемсу. А упознала га је, то бар ти Сабахудине знаш добро…”

“Сећам се. На промоцији моје књиге у Истанбулу. Дакле, ваша идеја је била да, као рођена Швеђанка, плавуша, подсети Џемса на његову мајку. Он је био прикривени едиповац?”

“Тако је бар рекао Џемсов профајлер. Да, и његова мајка је била Швеђанка, истина. Еминој организацији је дато да управља добрим делом донаторских средстава за Сирију, већ од 2016. године, и тако остане близу Џемса, кад смо већ изгубили Бартковског. Новац је усмеравала према Белим шлемовима и преко ње смо стицали све бољи увид у оно што је Ле Мезурије радио на терену у Сирији.”

“И онда сте, у једном тренутку, решили да спојите две кључне мотивационе полуге: новац и секс. Од тада сте могли да контролишете Џемса, претпостављам. Потпуно?”

“Не, баш потпуно. Неки од његових снимака, они из Идлиба рецимо, били су од почетка сумњиви нашим дигиталним форензичарима, на пример. А коинциденција да су се његови оперативци појављивали на терену само пола сата или сат после наводног напада Асадових снага хемијским оружјем, деловала је сувише добро да би баш сваки пут била истинита. Али шефовима је то тада одговарало и нико није постављао превише питања. Када је постало јасно да је театар операција у Сирији исцрпљен, да ће позиције Исламске државе на терену преузети, што Руси, што Турци, негде почетком 2017. године, Џемс и Ема су формирали нову организацију, преко које су усмеравали међународне фондове за Сирију…”

“Мејдеј? То је, мислим, била холандска непрофитна организација.”

“Тако је. Мислили су да ће тако лакше да избегну контроле британских ревизорских кућа, а већ су почели озбиљан новац да склањају са стране. Иронија судбине је да је то убрзало трагичан расплет – прву истрагу је наложио досадни бирократа у холандском министарству спољних послова. Негде је приметио да недостаје признаница на педесет хиљада долара.”

“Само педесет хиљада? Па сама си рекла да је кроз Беле шлемове и Мејдеј прошло најмање двесто милиона. Могли су и да врате тих педесет хиљада, ако је то био проблем?”

“Ема је постала Џемсова љубавница средином 2018. године. Удала се за њега почетком прошле године. Свадба је била у луксузној вили на Принчевским острвима у Мраморном мору коју су купили, као и стан у Амстердаму. У том моменту имали су и своје комерцијалне организације, једну у Истанбулу, другу у Дубаију. Али у лето прошле године Холанђани проширују своју финансијску истрагу, све више података цури и у друге земље, а онда турска служба, почетком јесени, своја сазнања о Ле Мезуријеу коначно дели са руским колегама. Ствар се додатно компликује када су се две службенице њихове канцеларије у Истанбулу спетљале и признале нашем ревизору да су антидатирале признанице о готовинским исплатама.”

“То је већ почетак новембра прошле године, отприлике у време када Марија Захарова по први пут јавно каже да је Џемс ваш агент. Побогу, зашто га Ема није склонила из Истанбула? Град је већ био јако опасан по њега.”

“То је прва ствар коју не знамо. Друга ствар коју не знамо је читав низ детаља који се никако не уклапају међусобно. Како је могао да попије пилуле за спавање, како је Ема упорно тврдила турској полицији, а онда падне кроз прозор, потпуно обучен? Да аутопсија уопште не покаже трагове тих пилула у крви? Да га сигурносне камере у оближњој продавници сниме како весело ћаска са продавачицом, три сата уочи наводног самоубиства? Да тело буде нађено неколико метара удаљено од места на коме би требало да буде да је пало кроз прозор? Да ли је неко померао тело или је, у ствари пао са крова, а не кроз прозор? Као да је бежао од некога? Да се психијатар, којем се наводно жалио на суицидне идеје неколико дана пред смрт, мистериозно изгуби? А трећа ствар коју не знамо је где су те обвезнице швајцарске банке које су биле у сефу њиховог апартмана а после су нестале.”

“Све то сте наравно, могли да сазнате од Еме. Односно, бар да је питате.”

“Сав утицај који смо имали на турску службу и Хакана Фидана искористили смо да Џемсово тело вратимо у Британију два дана после, хм, инцидента. Еми није било дозвољено да напусти Турску док је истрага тајала. Она је једина била са њим у последњих неколико сати живота, дала је у полицији згодну изјаву да је имао суицидне мисли већ неко време, истражитељу су јој нашли спаковане торбе са готовином када су направили претрес стана. Наравно да су јој сви телефони били под присмотром, ви Турци имате озбиљну службу. Морали смо да чекамо да све заврши, а отегло се месецима.”

“Али се, ипак на крају завршило. Ема је пуштена да изађе из Турске, зар не? Шта сте закључили из дебрифинга?

“Да, пуштена је у марту ове године, док је цео свет био заокупљен епидемијом короне. Џентлменски споразум био је да се о томе ништа нигде не објављује: Џемс је сахрањен, турска полиција прихватила верзију о самоубиству, о свим документима који су нестали приликом претреса ми нисмо постављали питања, Марија Захарова се сада бави другим стварима, Бели шлемови су расформирани. А дебрифинга Еме није ни било.”

“Како?”

“Једноставно: од тренутка када је напустила Турску, Ема је нестала. Знамо поуздано да је ушла у један авион – дакле, са аеродрома у Истанбулу је отишла, и на онај у Бечу дошла – али у други авион за који је имала купљену карту, за Стокхолм, никада није ушла. Нити је ушла у Аустрију.”

“Сад је Џемс мртав, Ема је нестала, а ви не знате колико су и шта тачно Руси и Турци успели да сазнају о операцијама Белих шлемова у Сирији и вашој умешаности у исте?”

“Све то заједно. А не знамо ни шта се десило са тим обвезницама швајцарске УБС банке. Ни њих нема нигде. А то је ипак пет, скоро шест…”

“Милиона?” – упита Сабина.

“Милијарди.”

i t

IX

Дан седми: прича љубавника (Селена)

Чудан живот – и још чуднија смрт – авантуристе који је са толико успеха остављао лажни утисак да је агент тајних служби, да на крају његовог кратког живота ни оне саме нису знале шта је од свега истина а шта плод његове маште, распалили су и маште јунака наше приче. После подметнутог пожара у Брчком, обрачуна у темељима грађевине у Букурешту, чудног инфаркта у Андалузији, неразјашњеног убиства у француским Алпима и бизарног пада у амбис у ханзеатском Бремену, Смрт је поново на свом путешествију кренула на исток: за сада, зауставила се у Истанбулу, граду мистерија и шпијунаже.

И док су сви потајно очекивали да ће можда баш Сабахудин бити кључ за решење ове приче, он сам је решење тражио у обвезницама швајцарске банке које су нетрагом нестале у кишној новембарској ноћи 2019. године. А истину о томе није знао ни он, баш као што је није знала ни Соња. Британска новинарка рачунала је да преко турског блогера дође до решења ове енигме, он је опет рачунао да ће преко решења енигме доћи до ње. Када је осванула субота – а то је био већ седми дан њиховог принудног карантина – у међусобним погледима Соње и Сабахудина већ се могла наслутити непристојна понуда.

И остали парови понашали су се уобичајено: Софија је тешила Себастијана који је падао у своје повремене депресије, Серђо се опет удварао Силвији убеђујући је како њихове стварне професије више одговарају једна другој него оне службене, Селена је повела Синишу да јој помогне у ношењу намирница од којих ће (јер, данас је био њен ред) скувати ручак, а Сабини је пало на памет да се исповеди оцу Адаму.

Док је Зевс и даље осматрао празне и пусте ходнике терминала – као да ће се, сваки час, однекуд појавити нежељени гост – нове вести донео је њихов једини прозор у свет: екран великог плазма телевизора:

“На молбу швајцарских власти, међународни тим експерата укључио се у процену терористичке претње на изолованом терминалу Е аеродрома у Цириху. На основу њиховог извештаја, очекује се да федерална влада наредних дана донесе одлуку о даљим мерама.”

По први пут, ове две кратке реченице биле су једино што је у току дана саопштено о кризној ситуацији. Оно што је прошле суботе личило на безбедносни земљотрес, сада је већ постајала уобичајена вест: сваког чуда за три дана доста. И док су заборављени путници били у неизреченој дилеми да ли је то добро за њих или не, Софија и Себастијан су, одједном, устали са троседа поред прозора на којем су, већ данима, стално заједно седели: нешто се, очигледно, догађало напољу!

“Погледајте: специјалци се повлаче са својих контролних пунктова и улазе у возила! Уместо њих, изгледа да остају само два возила саобраћајне полиције!” – узвикнуо је Себастијан.

“Више нема ТВ камера.” – објаснила је Соња – “Специјалци су ту док има ко да их снима и у јавност пошаље слику како је држава једна озбиљна установа. Без камера, саобраћајци су ту свасвим довољни. Па неће ваљда вирус сам да ишета из терминала? Кроз закључана врата, затворене улазе, тунеле и пролазе.”

Селена и Синиша вратили су се са намирницама и, уз ћаскање шта је од свега тога грчка храна а шта српска, почели заједно да спремају оброк за све.

“Ко је мени остао да ми помогне сутра?” – упитао је весело отац Адам – “Ви сте се сви већ лепо поделили?”

“Остала сам ја.” – Сабина је прихватила шалу, и са њом неизречену понуду – “Ти си мене сад исповедио, дакле све си о мени сазнао, ја могу теби да помогнем да скуваш ручак и сазнам бар нешто.”

А чим је ручак завршио и мало друштво се из трпезарије вратило у дневни боравак – како су га назвали – Селена је почела са својом причом:

***

“Мој покојни отац, Димитриос Патрикиос, био је пирејски бродовласник и, у слободно време, колекционар уметничких слика. Када је 2007. умро, међу многим оригиналима, пронашла сам и платно за које сам била убеђена да је фалсификат: оног Каравађа којег је мафија украла 1969. у Палерму. Више нисам могла да га питам да ли ју је купио као копију, или као крадену слику – у оба случаја цена би била можда једну десетину од тржишне вредности тог Каравађа која је била око двадесет милиона долара – не више од два милиона”

“Зар тај Каравађо није био сакривен у некој штали на Сицилији, где су га касније, осамдесетих, наводно појеле свиње и пацови?” – умешао се Серђо – “Слика никада није пронађена.”

“Идеја да у мојој вили у Пиреју нека полиција, некада, пронађе било крадену слику, било фалсификат, није ми се уопште допадала. Зато сам, преко очевих старих веза, дошла у контакт са једним Грузијцем који је тврдио да познаје неког америчког приватног колекционара, Јеврејина, који не пита за порекло слике и не тражи никакве папире. Послао је свог проценитеља, који ју је испитивао три дана и на крају потписао да је то аутентични Каравађо. Проценитељ је касније пронађен мртав.”

“Да ли је могуће?” – отело се Адаму – “Ако је тај налаз био тачан, то би променило све књиге из историје уметности!”

“Уместо новца – моја почетна цена је била десет милиона долара, половина тржишне вредности, јер ипак се, чак и да је то био оригинал, радило о краденој роби – договорили смо се да ми да обвезнице швајцарске банке УБС, издате 1996. на основу депозита златних полуга у Банци за међународна поравнања у Базелу. Имао је код себе оригинални уговор, потписан од стране тадашњих директора обе банке, и двојице клијената, којима су уместо имена биле унете шифре, као и оригиналних осам обвезница.”

“Није ваљда!” – крешчендо у Соњином гласу одјекнуо је у тишини у којој су сви слушали Селенину причу.

“Јесте. Осам обвезница, пет милијарди и осам стотина милиона швајцарских франака, које важе на доносиоца и доспевају последњег дана децембра 2020. године. Оне исте које си и ти касније тражила по Истанбулу.”

“Чекајте мало, толико пара је много за приватна лица и фирме. Тиме је неко могао да располаже само као државним новцем! Да ли си проверила уопште са тим банкарима, постоје ли копије тих обвезница у њиховим регистрима?” – Себастијан је поставио пар логичних питања, али је већ из начина на који је то учинио било јасно да не очекује позитиван одговор.

“Обојица банкара која су наводно потписала тај уговор, и Дуизенберг и Дориг су, сасвим згодно, већ били мртви. Идентитет двојице клијената под шифром ни мој Грузин није знао. Довео је неког старог човека, за кога је тврдио да је његов отац, и тај стари човек је најпре код нотара дао изјаву како је обвезнице добио од неког Американца којем је спасао живот, затим код адвоката саставио тестамент којим је оставио обвезнице мени, а потом их депоновао у сеф банке у Атини. Онда су узели платно, и отишли истог дана авионом. Мислим у Бејрут.”

“Дала си лажног Каравађа за лажне обвезнице! Царице! Ти си жена мог живота!” – Синиша Митровић је, по први пут, био искрено импресиониран.

“После недељу дана, добила сам из Тбилисија потврду, опет оверену код нотара, да је стари човек умро, отишла код адвоката, дала тестамент и потврду, и у банци подигла обвезнице. Тако сам постала законити власник хартија од вредности у висини од скоро шест милијарди швајцарских франака.”

“Које доспевају последњег дана ове године. А ти си ипак у једном тренутку решила да их продаш? Јер, како би се иначе нашле код Ле Мезуријеа?

“Пре три године је до мене дошао глас да британски хуманитарац, Џемс Ле Мезурије, користи своје Беле шлемове и, из оних делова Сирије који су тада још били под контролом Исламске државе, у бесцење продаје сирову нафту украдену са нафтних поља, за свега десетак посто од тржишне цене. Ердоганов син Билал и брат Мустафа су чак и купили један танкер са којим су учествовали у тој трговини, али су им тада Американци помрсили планове, хапшењем оних директора Халкбанке у Њујорку. То је био већ почетак Трамповог мандата, нека 2017. на пример.”

“Купили су Бегим Асланову, полован танкер, и регистровали га на Малти. Око седам хиљада метричких тона носивости, педесетак хиљада барела.” – додао је Сабахудин – “Тада је то био тoвар вредан око три милиона долара.”

“Када је танкер већ био напуњен у луци Искендерун, Ердоган је схватио да је под америчком присмотром и породица jе морала да се повуче из посла са сиријском нафтом. Ле Мезурије је опет схватио да има непродати танкер и онда је панично по Медитерану тражио купца. Који неће много да прича. Понудила сам пола милиона долара у готовом. Или…”

“Или лажне обвезнице које си добила за лажног Каравађа! И на крају си за њих добила праву нафту коју је опљачкала Исламска држава! Па ти си жена мог живота!” – Синиша је опет био одушевљен.

“На крају, кад сам постала законити власник товара, продала сам га за два милиона долара, док је танкер још био на отвореном мору. Попуст од тридесет посто се подразумевао, јер је опет у питању била крадена роба. Два милиона је и мој отац платио лажног Каравађа. Моја породица је била квит: наше рачуноводство је на оној небеској ваги показивало нулу, ова земаљска вага ионако никада не зависи од чињеница него од тога ко брже потегне пиштољ, пошаље твит или украде више гласова.”

“А Џемс је са остао са лажним обвезницама које си му дала ти, лажном женом коју му је послала Соња, дугом према Ердогану за прави танкер и дугом према Исламској држави за праву нафту. Како се излази из те ситуације?” – Сабахудиново питање је звучило као више него реторско.

“То смо већ видели.” – Соња је слегла раменима – “Из те ситуације се излази кроз прозор, са мозгом који ти се меша са кишом и прави слузаву барицу на тротоару. Али, где су обвезнице? Да ли је Ле Мезурије олада сазнао да су лажне? И да ли су уопште биле лажне, Селена? Како сам схватила, то нико, нигде, никада, није утврдио?”

“Тачно, баш као што нико није утврдио ни за Каравађову слику. И неће никада ни утврдити, исто као што неће ни за њу.”

“Како то мислиш? Зар, када се заврши 2020. година, онај код којег се тада затекну обвезнице неће отићи у УБС банку да наплати шест милијарди?” – овог пута Сабина није могла да поверује.

“Наравно да неће. Наводна Каравађова слика ће наставити да кружи Европом, баш као и наводне обвезнице УБС банке. Једни ће их препродавати другима, покушавајући да направе неку разлику у цени, или их употребљавати као колатерал за сумњиве банкарске кредите који никада неће бити враћени. Уплашене да клијенти, акционари и новинари не сазнају да су преварене лажним сликама и лажним обвезницама, банке ништа од тога неће пријављивати полицији, препродаваће сумњива и спорна потраживања разним приватним фирмама за трговину дуговима, или на основу њих опет издавати нове хартије од вредности, стварајући тако нове милијарде долара контаминиране активе.”

“Хоћеш да кажеш да банкари, новинари, полицајци, тужиоци и судије по Европи знају то?” – Софија је звучала скандализовано – “И да сви пуштају да се ова превара неометано наставља годинама!”

“Рекао бих, пре вековима него годинама, драга Софија.” – умешао се Сабахудин – “Од Светог Грала, пехара из којег је Исус пио на Последњој вечери, преко Лонгиновог копља којим је прободен на крсту, историја Европе је историја лажних артефаката. Лажних Шекспирових рукописа, Каравађових слика, скупоцених поштанских марака, моштију светаца, алхемичарског филозофског камена и еликсира вечне младости, обвезница швајцарских банака, античких грчких скулптура и древних руских икона.

Потреба човека да поседује нешто што замишља вредним и јединственим, није крађа. Она је његов покушај да се, бар за један трен, осећа вечним, његова илузија да је тако победио смрт. Да ли је то фикција или фалсификат, у крајњој линији је сасвим свеједно: свака човекова фикција је врста фалсификата стварности.”

Селена се сложула са Сабахудином:

“Све те лажне обвезнице биле су непостојећи новац, а нешто што не постоји не може се ни украсти. Баш као што и Каравађова слика коју је купио мој отац није била она украдена у катедрали у Палерму 1969. године него њена копија, и као што ни Исламска држава није легално вадила сирову нафту коју су Ердоганови танкери после превозили по Средоземљу.”

“Заборавили сте беле топазе и друге цирконе: лажне дијаманте.” – ватру разговора, који је управо замирао на згаришту тек довршене приче, за тренутак је изгледало да ће поново подстаћи пољски свештеник.

Али било је касно: Себастијан је већ дремао на Софијином рамену а Силвија се коначно склупчала као мачка, поред Серђа. Сабина је отишла до прекидача да угаси велика светла: као и сваке ноћи, спавали су са укљученим пожарним светлима, код шанка. Зато је Адам, уместо да заврши две започете полуреченице, додао трећу:

Али они ће бити предмет наше сутрашње приче.”

i t

X

Дан осми: прича кочије (Адам)

И као што је Соњина прича понудила само део објашњења за чим је то трагао немачки истраживачки новинар Вилхелм Бартковски када је кроз необезбеђени пролаз из уличице у Старом граду закорачио у амбис, на зид тунела железничке станице у Бремену где је нашао смрт, тако је и Селенина прича понудила само део објашњења шта је то било у сефу британског авантуристе Џемса ле Мезуријеа, када је кроз прозор свог луксузног истанбулског апартмана закорачио у смрт, на плочнику кварта Бејоглу.

Само део објашњења, јер већ смо видели: како би наши приповедачи у својим причама решавали мистерије својих претходника, тако су одједном постављали нове, које су остављали својим следбеницима.

Турски блогер Сабахудин Дулавратуту, који је из тарот шпила извукао карту Пустињака – а она је одредила редослед по којем је своју причу требало да исприча последњи – очекивао је да претходно добије два, још увек недостајућа, каменчића у мозаику: како су и где нестале лажне обвезнице швајцарске банке УБС, и како је и где нестала фатална нордијска плавуша, Ема.

Да ли су решења ове две мистерије међусобно повезана? Да ли ће их сазнати из две наредне приче: енигматичног пољског свештеника и опуштеног београдског занатлије? Да ли ће са тим решењима стићи и крај ове саге, или ће и њих двојица, уместо две тачке, на крају оставити два нова знака питања?

Од одговора на сва ова, постојећа и будућа, питања зависила је и она последња, Сабахудинова прича. А негде дубоко у себи, турски блогер је био убеђен да ће баш исход његове, последње, приче бити тај који ће одредити њихову заједничку судбину на овом чаробном брегу – како би га, да је којим случајем жив и да седи са њима, Томас Ман вероватно назвао.

Адам је, уз педантну помоћ Сабине, припремао ручак: определио се за бигош, врсту ловачког паприкаша са разним врстама меса и кобасица, спремљених уз комбиновани кисели и слатки купус. За набавку састојака било им је потребно да обиђу чак три продавнице хране, али труд се коначно исплатио. Из великог лонца убрзо су се ширили мириси који би привукли и веће гурмане него што су били наши путници и којих се не би постидели ни бољи кувари од једног свештеника и једне полицајке.

“Оче, ово јело има укус пољских шума: густих, непрегледних, испуњених чаробним причама. Каква прича иде после њега?” – био је знатижељан Серђо.

“Утисак о причи зависиће од тога шта и колико попијете.” – Адам је био помало тајанствен – “Овај пино ноар је, од свега што смо могли да пронађемо, најближи црним винима Лублинског војводства, које је опет познато по бигошу. Знате ли са ким је вино дошло у Пољску? Са првим хришћанима, јер је оно саставни део верских обреда, као крв Исусова. Стари Словени, док су још били пагани, пили су медовину.”

“Надам се, оче, да нам ово није последња вечера?” – нашалила се Селена.

“Нема нас тринаесторо. А морамо још да чујемо и Синишу и Сабахудина у наредна два дана. И да нешто једемо и тада.” – разуверио ју је свештеник.

***

“Крајем фебруара ове године телефоном ми се јавио Марек Једрашевски, надбискуп Кракова, мој стари пријатељ и формални шеф – поглавар Римокатоличке цркве у Пољској. Једрашевски је доктор филозофије, својевремено пријатељ са Жан-Пол Сартром и Емануелом Левином, дискретан посредник између генерала Јарузелског и Леха Валенсе, у оним преломним данима 1989. године. Ако је данас у Пољској уопште могуће о некоме говорити као о дубокој држави, онда је то Једрашевски.

Одмах је нагласио да је у журби а између редова сам схватио и како није згодно да ми објашњава много детаља, бар не у том тренутку. Али, и оно што је рекао већ је само по себи одвраћало мудрог човека од постављања сувишних питања. У сваком случају, разумео сам да би једна – како се изразио – наша сестра требало да стигне у Варшаву, да је прогоњена а можда јој је и живот у опасности, те се од мене очекује да је једно време, до даљњих инструкција, склоним на неко сигурно место.

У уторак, 3. марта ујутро, добио сам поруку са мени непознатог броја телефона: писали су само број лета, сат слетања и реч dzisiaj – данас. Тек преко Интернета успео сам да сазнам да се ради о лету из Беча, на варшавски аеродром Фредерик Шопен. Претпостављао сам да се ради о мистериозној гошћи али – јер порука није садржала никакве инструкције о томе како да је препознам, нити знаке распознавања – очекивао сам да она, или ма ко то био, препозна мене. То се и догодило.

Пут од аеродрома до женског манастира Свете Марте и Марије у Грабарки трајао је око два сата. Возили смо се ка истоку, висока плавуша са мало пртљага је углавном ћутала. Није користила телефон. Игуманији сам предао фотокопију њеног пасоша: Екатерина Виноградова, рођена 26. октобра 1980. године у Виници, Украјина.”

“Украјинка, у православном пољском манастиру? То се савршено уклапало, оче Адам. Нисте покушали да сазнате од кога се скривала и зашто?” – упита Сабина.

“Нисам; био је то задатак који сам добио од Једрашевског: ту се не постављају сувишна питања. Оставио је сам је код Игуманије Хермионе и вратио се у свој Бидгошћ. Ускоро је избила и пандемија короне, кретање по целој земљи се драстично смањило, а онда и потпуно престало. Сматрао сам да је мој посао завршен: што се тиче Хермионе, нова гошћа је могла да остане тамо колико је хтела. Опет, ако негде буде требало да оде, Једрашевски ће ми поново дати одговарајуће инструкције. Тако је прошло скоро месец дана.”

“Да ли се он уопште више јавио?” – заинтересовао се Сабахудин.

“Заправо није. Али јавила се она сама, крајем марта. Са мобилног телефона који је, очигледно, коначно укључила. Тражила је да дођем по њу у Грабарку, јер је желела да ми се исповеди. И то баш у мојој цркви, наше госпе краљице мира, у Бидгошћу. Био сам збуњен: не само да је то пет стотина километара далеко од места где се она тада налазила; него сам ја и римокатолички свештеник, у једној римокатоличкој цркви. Она је православна Украјинка, у православном манастиру. И тек тада сам погледао број са којег ме позвала: позивни број је био шведски.”

“И тада сте схватили да то можда ипак није Екатерина Виноградова, него нека друга жена?”

“Не потпуно: тада ми је све то било само мало чудно. Схватио сам тек сутрадан, кад сам ишао у Грабарку по њу. У току вожње опет сам добио неочекивани телефонски позив: човек са јаким руским акцентом у иначе добром енглеском питао је када ће моћи да се види са Емом Винберг.”

“Да ли је могуће!” – Соња је од почетка подозревала да Адамова прича може да има неке везе са Селенином, баш као што се и ова настављала на њену. Тако је, уосталом, било и са сваком досадашњом причом. Али да ће, готово на самом почетку, сазнати где је, како и под којим именом, нестала тајанствена Ема Винберг, изненадило је и ову искусну шпијунку. – “Сад ми је јасно зашто се није појавила у Штокхолму где смо је чекали!”

“Ема или Екатерина, како ју је већ наш свештеник Адам упознао, очигледно је имала да заврши неки посао за који ви није требало да знате. Имала је и своју паралелну мрежу подршке, о којој такође нисте ништа знали. Баш занимљиво како, тако искусна, није успела да сачува свог мужа са оне безбедне стране прозора.” – Сабахудин је звучао помало цинично; плашио се да ће се мистерија швајцарских обвезница разрешити пре његове, последње приче, и да ће му то смањити изгледе да дође до Енглескиње са великим сисама.

“Брзо се успоставило да је моја гошћа појам исповести схватила врло, хм, еластично. У колима ми је испричала да, она заправо, није Украјинка и да не изучава историју чуда раног средњег века, када је – тај мит, занимљиво, још увек деле и римокатолици и православни у источној Пољској – чудотворна икона Христа избавиоца, изнета из цркве у Мељнику и сакривена негде у шумама Грабарке, зауставила татарску инвазију у време Златне хорде.

А мала исповедаоница моје цркве у Бидгошћу, заправо, такође је била планирана да послужи у друге сврхе: не да би грешна хришћанска душа, уз моје саслужење, олакшала свој терет пред Богом, него да се обави једна мала размена. Са мог телефона позвала је непознати број са којег ми се тог јутра јавио човек са руским нагласком: примопредаја, како се изразила, биће сутра у подне, баш на месту којег сам се и прибојавао.”

“Ништа од тога те није навело да се поново јавиш Једрашевском? Ипак, тада је било прошло, ако добро пратим причу, већ месец дана. Ти си био са женом која се лажно представља, користи лажне пасоше, намерава да твоју цркву користи за сумњиве примопредаје нечега о чему ти не знаш ништа, са људима о којима не знаш ништа. Колико је све то могло да буде део инструкције коју си добио, а колико је, претпоставимо, тајанствена гошћа могла да обмане њега, баш као што је то урадила и са тобом.” – Сабина је постављала питања као професионални полицијски истражитељ, што је већег дела свог живота заиста и била, али у њеном гласу се могла осетити и стварна брига и наклоност за смушеног пољског свештеника.

“Размишљао сам о томе, истина. Али тих брига ме спасао сам Једрашевски: предвече, кад смо стигли у Бидгошћ, већ нас је чекао у парохијском дому. Њих двоје су кратко разменили поруке које су мени деловале прилично енигматично; онда ми је, онако узгред, рекао да наша сестра не може да се пријави у хотелу, јер није сигурно да било где остане забележено да је боравила у граду; коначно, поновио ми је мој задатак: да, по сваку цену, обезбедим да све оно, што ће се сутра десити у мој цркви, остане у највећој тајности. Укључујући, то је посебно нагласио, и за мене самога. Онда је отишао, без објашњења, као што је и дошао.”

“Чекај, она је на крају ту ноћ стварно спавала код тебе?” – упитао је шеретски Серђо – “Уцвељена удовица, тек ослобођена од турске присмотре после сумњивог самоубиства свог мужа, и из женског самостана где је боравила под лажним именом? Па то ти је била јединствена прилика! Ваљда ниси пропустио прилику да је утешиш? Једна божја заповест, више или мање, а било је и време короне, када Бог такве грехове ваљда опрашта лакше него у нормалним временима?”

“Чудни су путеви Господњи. Све оно што сам радио тих месец дана, сва та логистичка подршка у прерушавању, скривању и обмањивању, давање Божјег храма као места за неку нечасну трговину – све је то могло да буде саучесништво у греху много већем од пола сата баналне телесне пожуде. А ипак, тих пола сата су ми касније, на теразијама душе, изгледала много теже. Најтеже, рекао бих, кад бих знао крај приче. Овако, плашим се да још нисам открио све дубине свог греха, и предосећам да ме је Створитељ послао на ово место баш да бих их открио.”

“Адам и Ева, занимљиво. Nomen est omen. За тебе је очигледно Једрашевски био отелотворење Створитеља на Земљи. И његова наредба је била јасна: примопредаја мора да остане тајна чак и за тебе самога. Али, зашто ми се чини, Адаме, да си и ти морао да једеш са дрвета знања, баш као и твој славни имењак на почетку света? И шта је ту била јабука, и ко је била змија?” – инстинктом расног приповедача, Сабахудин је више осећао, него што је знао, да се приближавају разрешењу читаве мистерије.

“Змија је, очигледно, био Евин партнер у примопредаји: Максим Раздолкин, шеф одсека за корпоративну безбедност московске компаније Алроса, највећег руског конзорцијума за трговину дијамантима. А јабука је била садржина њене платнене торбе: јединог предмета од којег се никада није раздвајала, чак ни кад смо водили љубав претходне ноћи.

Максим није прихватио да њих двоје примопредају обаве у мраку исповедаонице, како је Ема то првобитно испланирала. Уместо тога, инсистирао је да одемо иза олтара, у сакристију. Црква је, ионако, већ била празна од верника и закључана. А онда, кад сам хтео да их оставим тамо да коначно сами ураде шта већ треба да ураде, и помолим се Богу за своје и њихове грехе, Максим је инсистирао да уђем и снимам их док обављају посао.”

“Ово постаје узбудљиво.” – коначно је признала и Сабина, гласом у којем се љубомора већ мешала са знатижељом. “Делује ми као увод у неки порно филм са групњаком.” – задовољно је констатовала Селена. “Шта је било у тој платненој торби?” – Соња је била практична.

“Осам шарених потврда, штампаних на луксузном тврдом папиру, на немачком језику, и прикачених неком месинганом дугмади у сва четири угла, за комаде тврде плуте дебљине око пет сантиметара. И десетак папира стандардног формата, на којима је било написано нешто на енглеском, некакав уговор. Максим је инсистирао да их снимим све, његовим телефоном, један по један, а да потом то учиним и са педесетак сјајних каменчића, које је извадио из мале кожне кесе, један по један.”

“Рекао бих да је Ева успела да лажне Селенине обвезнице швајцарске УБС банке замени за праве руске каменчиће. Али, ако су то стандардни Алроса дијаманти од грам и по, то је око седам и по карата, или милион и по долара по једном. Оно што је наша Селена продала Ле Мезуријеу за два милиона, да извади штету коју је њен покојни отац имао на лажном Каравађу, његова удовица је продала Русу за седамдесет пет милиона. Па, даме и господо, за тај износ се исплати мужа гурнути кроз прозор.” – задовољно је констатовао Сабахудин. Игра је опет у мојим рукама – помислио је – Ни овај пољски поп нема коначно решење. Ако ме Србин не зајебе сутрадан, имаћу крај приче у својим рукама. – исцерио се у себи.

Из тренутка слатког сањарења тргнула га је Соња:

“Мужа се увек исплати убити, чак и без икаквих пара.” – Сабахудину се учинило да је Соња баш тада, и баш само њему, кришом намигнула.

“Снимак је био потребан као доказ да се трансакција заиста одиграла, и да је оно што ће њих обоје понети из сакристије када се ускоро буду разишли, заиста оно што су једно другоме дали. Зато нису детаљно снимљене само робе него и трговци који су их размењивали: на снимку се јасно виде и лица њих обоје: Максим, висок плав Рус од четрдесетак година, Ема, Екатерина или Ева, зовите је већ како хоћете, дугачке, валовите плаве косе, мало истакнутих костију лица.

Све је то било готово за мање од пола сата: провера робе, снимање, примопредаја. Потписано, наравно, није ништа. Снимак је служио уместо записника, претпостављам. Онда је први отишао Максим, без речи. Соња ми је на олтару оставила један од педесет каменчића. Да ли је као неку награду, договорену, са мојим шефом, добротворни прилог за бернардинску цркву наше госпе краљице мира, или захвалност мени за претходну ноћ, оставила је да ја одлучим.”

“И онда је и она отишла тако као и Рус? Без поздрава?” – упита Себастијан.

“Заправо није. Оставила ми је адресу: Phantasie Vinogradova; Mariahilfer Strasse 45, Беч – и позвала да дођем понекад.”

“Чекајте, знам где је то!” – упаде одједном Силвија – “Мало испод Уметничко-историјског музеја и Мек Доналдса. Али, зар се не зове Phantasie Schmuck? Мислим, то је јувелирница. Пазарила сам тамо пар пута.” – додаде на крају са призвуком поноса.

“Очигледно је да је Ема планирала да исплати старог господина Шмука и отвори своју јувелирницу. Имајући у виду трансакцију у сакристији Адамове цркве, сасвим логичан избор. А, ако не желите да се петљате са аукцијском кућом или казином, трећи најбољи избор за прање новца је…”

Сабахудина је прекинуло свих пет дама у глас: “Јувелирница!” а Адам је наставио своју причу:

“Био сам у дилеми шта да радим, и да ли Једрашевском треба да поднесем неки извештај, како је цела операција прошла, да ли да му пријавим онај дијамант. У том размишљању прошао је један дан, па два, и три. Четвртог дана закључио сам да је најбоље да се не мешам у оно што ми није дато да разумем: ако сам вољом Створитеља дошао у то искушење, он зна зашто је то учинио; ако се Једрашевски није јављао, и он зна зашто није.”

“Тако си Адаме остао сам, са дијамантом од седам и по карата. Лепо искушење. Узгред, да ли га можда имаш при руци, волела бих да га мало видим.” – мазно упита Сабина.

“А шестог дана, била је то већ прва недеља априла, отишао сам до драгуљара Томаша у Дворцову улицу, да ми процени дијамант.”

“Ето…” – додаде цинично Сабахудин – “… увек има и нечега што можемо да урадимо сами, без помоћи Створитеља. Зашто имам утисак да нешто није функционисало како си очекивао?”

“Да, каменчић је био сјајан, бљештав, као и многе друге ствари које нас у животу најпре засене, а онда преваре. Није био дијамант. Био је готово савршени фалсификат, фалсификат који извесно нешто вреди и сам по себи, који обичан човек, без опреме за мерење тврдоће, голим оком никада не би могао да разликује. Али је био фалсификат: лажни дијамант, тзв. кубични циркон, састављен од цирконијум диоксида, а не од чистог угљеника.”

“Ема није морала да ти да ништа: ако је и имала неке обавезе, имала их је према Једрашевском, а не теби. Да је хтела да те направи будалом, не би ти ваљда оставила и адресу где ће се налазити? Рекла бих да је, по свему судећи, и сама била преварена.” – Сабина је покушавала да утеши Адама.

“Осим ако и сама није имала идеју да по Бечу продаје лажне руске дијаманте, као што је управо у твојој сакристији продале лажне обвезнице швајцарске банке? Жена је била, хм, већ извежбана у тим пословима.” – приметио је Сабахудин.

“И вероватно би било најбоље да сам заборавио на све то: било је пролеће короне, људи су масовно умирали у целој Европи, у Пољској, у моју цркву су долази верници којима је била потребна утеха. Рећи ћете: какав је то човек који се, усред толике људске несреће, бави овоземаљским вредностима, и трицама и кучинама као што су лажни дијаманти? Какав је то свештеник који згреши са својом верницом? Да, можда бих стварно на све то и заборавио, да није било две сасвим неочекиване ствари: оне ноћи коју смо заједно провели и оног снимка из сакристије сутрадан. Оне су све промениле: прва ме је повредила, друга ми је пружила могућност за освету.”

“Чекај, зар ниси снимао са Максимовог телефона? Како ти је онда остао снимак? Вратио си човеку телефон?”

“Вратио сам му, наравно. Али, док су Ема и Максим пребројавали каменчиће и обвезнице, имао сам неких тридесетак секунди у којима ме ниједно од њих није гледало. Сасвим довољно да цео снимак аплоадујем на клауд и да ми после буде доступан, а да то нико од њих двоје не зна.”

Последња реченица одјекнула је као петарда у иначе акустичним просторијама Свисеровог сенатор салона. Свештеника који јој се свиђао Сабина је погледала забринуто: као да је ових шест месеци колико је прошло од његове приче, проживео на позајмљеном времену; Серђо га је, подсвесно, већ гледао као могућу мету; Селена је промрмљала реченицу којој се увек враћала на неизвесним и опасним путевима: “Паметна уста не говоре превише, мртва уста не говоре уопште”; а Сабахудин је, у своју свешчицу записао кратак коментар којим ће мало друштво завршити своје приповедање за тај дан:

“Овде ће бити још лешева.”

i t

XI

Дан девети: снажна прича (Синиша)

Чар неизвесности око нејасне судбине Еминог тела – јер, Адамова прича се претходне вечери завршила као филм из којег је, руком неког невидљивог цензора, исечен онај последњи, најузбудљивији део – међу нашим путницима се наредног јутра помешала са бригом за судбину Адамове душе. Не само да нису сазнали судбину споредне јунакиње Соњине приче (која је у међувремену постала главна јунакиња Адамове приче), већ су и даље били у недоумици шта се десило са лажним обвезницама швајцарске УБС банке, које је у њихов Декамерон укључила Селенина прича.

На реду за приповедање је тог дана био београдски занатлија Синиша Митровић: предосећајући да његова прича може да разреши бар неке од ових дилема, уочи оне последње епизоде у којој ће сви путеви судбине, како се надао, коначно бити под његовом контролом, Сабахудин га је пажљиво посматрао у току преподнева. Уобичајених неколико Бадвајзера са Серђом ујутро, потом обилазак продавница са неизбежном Селеном у потрази за храном за ручак, па онда успутно ћаскање са Силвијом око тога да ли су они први вампири били пореклом Румуни или Срби.

Вештином сасвим доброг кувара, Синиша је најпре у велику лопту од пет килограма млевеног меса умесио ситно исецкани бели и црни лук и око сто грама соли. Потом је свему томе додао бели бибер и туцану љуту паприку, које је поносно донео из продавнице зачина, и тврди качкаваљ, исечен на ситне коцкице. Онда је, најпре полако па онда све брже, из те масе почео да формира штапиће, дужине десет и ширине око два сантиметра. За то време је Селена секла парадајз за салату. Ускоро су замамни мириси, из отворене кухиње, почели да се шире Свисеровим сенатор салоном:

“Сабахудин ће сигурно рећи да је ово јело турско, Селена да је грчко, али ми га сматрамо српским. Даме и господо, данас за ручак имамо – ћевапчиће. И то од јунећег меса.”

Синиша је своје састојке – ингредијенте, како их је значајно, са ауром неког средњовековног алхемичара коју је ширио око себе, називао – планирао за сто комада ћевапчића. На крају, испало их је сто пет. На великом пладњу, у средини округлог стола за којем су седели, гомила меса деловала је импозантно – као некакав Свети грал:

“Мрзим људе који нису озбиљни око својих оброка. Има нечег тако плитког у њима.”

Сабахудин је цитирао Оскара Вајлда, мислећи све време, међутим, на Синишину причу, која је требало да почне чим се, из трпезарије, мало друштво пресели назад у салон. Зато је остао помало затечен када му је, овог пута са реченицом Сервантеса, одговорила Софија:

“Све су туге мање са хлебом.”

***

“Ја сам погребник.” – Синиша је отпочео своју причу и, сасвим мирним гласом, као да је запањеним слушаоцима управо саопштио да је обућар, наставио – “Ја сам нека врста обрнуте бабице, могли бисте да кажете. Посао бабице је да помогне људима да дођу на овај свет, мој посао им је да им помогнем да оду са њега. Ни једно, ни друго није лако: човеку је потребна помоћ, и да дође, и да оде.

Од тренутка када неко испусти душу – од старости, болести, у саобраћајној несрећи или уз малу помоћ снајпера нашег пријатеља Серђа – па све док не оде у своје вечно превибалиште, шест стопа испод земљиног шара, он је мој клијент.

Најпре, ту је документ којим ми се тело поверава: потврда о смрти лекара-мртвозорника. Потом, избор мртвачког сандука. Сандук је нераздвојни пратилац клијента: откад дође код мене, па све до краја вечности. Добро, рећи ћете, наравно, да краја вечности нема, и да ће после извесног времена све постати прах, али прах покојника ће се неминовно помешати са прахом сандука, и тај помешани прах ће наставити своје путовање у вечност. Дакле, даме и господо, избору вашег мртвачког сандука морате посветити већу пажњу него избору, рецимо, одела. Одело можете променити, а сандук не.

На крају, када сте већ у сандуку, мој посао је да вас испратим до места где ћете почивати: да вам нађем згодно парче земље, организујем гробаре, проверим да ли је ископана рупа довољно дубока и широка, и да ли је прописно затрпана. Или, да вас испратим до пећнице у којој ће ваше тело бити спаљено, његови остаци прописно измрвљени у великом металном авану, и претворени у прах.

Наша љупка Софија води рачуна о вашем тестаменту, Сабина о евентуалним злочинима које сте за живота починили, Соња о том животу понешто истражује за свој таблоид или своју агенцију, Сабахудин у некој причи може да цитира оно што сте некада рекли или написали, Серђо да вас убије ако вам се деси пех да будете предмет његовог уговора. Ја се бавим брзим, ефикасним и достојанственим уклањањем свега материјалног што остане од вас, након што оним духовним почне да се бави отац Адам.

Смрт је тако секси.” – чежњиво је приметила Селена, а Сабахудин је, у себи, констатовао како би прича једног погребника, сасвим логично, требало да буде последња у низу. Пре оне његове.

“Нема ничег еротичног у смрти.” – наставио је Синиша – “Прање тек умрлог тела од разних излучевина, његово облачење, као да иде на неки дугачак пут, онда затварање вилица марамом да не остану непристојно разјапљене. Препознавање покојника пред коначно затварање ковчега, па стављање малих амајлија у последњи час, обичај који корене вуче још из паганских времена. Мала деца која плачу на сахрани, фриволна удовица која одмерава новог љубавника, похлепна породица што мисли о тестаменту, новинари – ловци на неку сузу за насловну страну, разни градски згубидани и радозналци, неукусни трачеви о животу преминулог, припити свештеници и мортус пијани гробари. Последњи чин је, верујте ми, увек баналан.

Моја прича почиње средином априла ове године, у време када је готово цела Европа била затворена због короне. Добио сам изненадни ноћни позив из Беча: протојереј-ставрофор Лука Шегрт, старешина Саборног храма Светог Саве у трећем бечком бецирку, после неколико дана проведених на респиратору у болници цара Франца Јосифа, упокојио се у Господу, како је зо формулисао глас са друге стране непостојеће телефонске жице. Његова деца која живе у Београду, рекао је даље глас, инсистирају на сахрани у породичној гробници на београдском Новом гробљу. Далеко од хладног, неприступачног, туђег града на северу.

Ујутро сам прво проверио стање на свом рачуну у банци: уплаћен је аванс од пет хиљада евра, а факсом сам добио неколико уобичајених потврда од бечког мртвозорника. Затим сам код поспане службенице у аустријској амбасади завршио редовне процедуре око најаве транспорта посмртних остатака а од свог сталног добављача узео велики луксузни саркофаг, већ према угледу покојника. Због епидемијских процедура, набавио сам и мањи, метални сандук. Већ у рано поподне, кренуо сам пустим панонским ауто путевима према северу. Око десет сати увече био сам у малом хотелу у трећем бецирку. У међувремену, тело је из болнице пребачено у цркву, тамо је обучено и спремљено за преузимање. Све уобичајено, готово немачки прецизно: рокови, папири, процедуре. Све сасвим предвиђено и предвидиво.

Сишао сам до хотелског бара да попијем пар пива и ту прича почиње да се одвија оним другим, непредвиђеним и непредвидивим, током. Сели су поред мене за шанком: један са леве, други са десне стране. Имам утисак да су ме посматрали чим сам ушао у бар. Тек касније сам сазнао да су у књизи гостију потражили моје име још кад су на хотелском паркингу видели мој мерцедес за превоз покојника. Били су потпуно исти: високи и плави, очигледно једнојајчани близанци, и говорили су енглески, са неким јаким балтичким нагласком.

Ви превозите покојнике? Нисам стигао ни да одговорим на питање првог, а други се на то надовезао констатацијом: Ми имамо једно мртво тело. На то је први наставио: Али немамо потврду лекара-мртвозорника о смрти. Други се опет надовезао: Немамо потврду, али имамо двадесет хиљада евра, у готовом. Онда су обојица заћутала и једно време ме пажљиво посматрала, као неко заморче у експерименту.

Сахранити неко људско тело, без потврде мртвозорника, није наравно по закону. Шта ако човек није мртав, и одједном се пробуди у ковчегу? Шта ако је покојник био жртва убиства, па би требало обавестити полицију? Али, закон је закон, а двадесет хиљада евра је двадесет хиљада евра. Где је то тело? – упитао сам после још два пива. У нашој хотелској соби, број 208, на другом спрату, одговорио је први. А други тада није ништа рекао, него је извукао коверат – два уредно спакована пакета зелених новчаница од сто евра.

Он је заиста мртав? Моје друго питање – а већ прво је било знак да размишљам о њиховој понуди – додатно је одобровољило близанце. Она је заиста мртва, рекао је први. Мртва, мртвијацата, додао је други. И не бојте се, нема везе са короном, није заразна, охрабрио ме је први. Однекуд је дошла, не знамо тачно одакле – наставио је други – па би било лепо да некуда оде, а да не знамо тачно где?

Тело је лежало на кревету, потпуно обучено. Плавуша, ситне грађе, касних тридесетих година. Плава, готово љубичаста, боја лица јасно је указивала да се неће одједном пробудити. Јастук, са траговима очајничких угриза, јасно је опет указивао на узрок смрти: гушење.

Ето, ваљда је поподне заспала лежећи на стомаку – опет је тишину разбио први. И тако тврдо спавала да се није окренула, наставио је други. А није била ни пријављена као хотелски гост – први је наставио да описује чудне догађаје тог дана. Људи умиру ових дана масовно, други је слегао раменима.

Нисам имао потврду о смрти, ни копију пасоша. Имао сам мртво тело непознате жене, коверат са двадесет хиљада евра, велики саркофаг у који су лако могла да стану два тела, једно преко другог, и два брата близанца, неког неодређеног балтичког порекла, који нису крили своју жељу да што пре завршимо трансакцију, како би и они могли да напусте Беч.

Да, могао сам да узмем и тело и новац, и ујутро одем до полиције и пријавим цео случај. Близанци су, свакако, били свесни тог ризика. Али, шта бих тиме постигао? Извесно, само бих себи навукао беду на врат. Као сведок истраге, не бих могао да одем назад за Београд на време, што би угрозило сахрану свештеника Шегрта. Док бих ја и дошао до полиције, близанци би сигурно ишчезли из хотела; ко зна под којим су лажним именима били и пријављени. Новац би био заплењен, као доказ у кривичној истрази. Можда би ме полиција сматрала и саучесником, а не савесним грађанином? Жена је била мртва, па мртва, и њој више нисам могао да помогнем. Осим да је прописно и хришћански сахраним, што је уосталом и мој посао. Ја сам погребник, нисам детектив.

Када сам сутра заварио метални сандук у којем су била оба тела, једно преко другог, и потом га ставио у саркофаг, имао сам двадесет пет хиљада евра. Двадесет од тајанствених близанаца, за плаву жену без идентитета и потврде о смрти, и пет од породице свештеника Луке Шегрта. Наравно да ниједном полицајцу и царинику није пало на памет да отвара заварени ковчег са телом жртве короне. Нити је то пало на памет Шегртовој породици у српској престоници, а још мање било коме од службених лица на београдском Новом гробљу.

У понедељак, на други дан православног Ускрса, са свега неколицином присутних и уз опело у скраћеној верзији, под маскама које су свима сакривале лица, сахранио сам двоје људи под именом једног. Тело часног протојереја-ставрофора било је положено преко тела мистериозне плавуше, жртве нечега што је, вероватно, било убиство, али више није било начина да се то докаже.

Ипак, пре него што сам заварио ковчег, направио сам снимак мобилним телефоном. Погледајте.

И када је Синиша на екрану свог телефона показао слику мртвог лица, Соња и Адам су, готово одједном, узвикнули:

“Ема! Ема Винберг! Сад коначно знамо где је!”

А турски блогер, Сабахудин Дилавратуту, у своју је свешчицу записао: “снажна карта, два тела, Свети Георгије убива аждаху”.

i t

XII

Дан десети: Пустињакова прича (Сабахудин)

Када је београдски погребник Синиша Митровић, претходне вечери, завршио са својом причом, једно исто питање се, у овом или оном облику, мувало по глави сваког од наших десет јунака. Ипак, први га је гласно изговорио Себастијан, смушени бриселски консултант, негде у току преподнева; оно је, само на први поглед, изгледало помало бесмислено: шта ће се десити кад данас и Сабахудин заврши своју причу, и тиме цео циклус буде коначно завршен?

Изгледало је како су сви путници већ испричали оне најзанимљивије – или бар најбизарније – епизоде из својих живота. Да им ништа није остало за други, трећи, или било који следећи циклус. Они су сви поделили своје тајне и, колико су могли, једни другима помогли да разреше мистерије са којима су до тада живели. У некој мери, сигурно су у томе и успели. Ипак, иако је досадашњих девет прича имало неке заједничке ликове и догађаје, па чак и узајамне узроке и последице, сви су некако осећали да им и даље недостаје нешто дубље: смисао.

Шта ће случајним познаницима, принудним пријатељима и невољним приповедачима донети ова изненадна колективна искреност? Спасење? Или проклетство? Постоји ли неки излаз из Свисеровог сенатор салона? Или ће у њему остати вечно заточени? У њиховом малом свету, није било поштених и добрих – да ли је онда уопште имало смисла неком небеском апотекарском вагом одмеравати непоштење и зло?

Сва ова питања су, већ данима, прогањала и нашег последњег приповедача, контроверзног турског блогера и писца, Сабахудина Дилавратутуа. Од његове приче сви су потајно очекивали не само да заврши овај бизарни циклус, већ и да га заврши на начин на који ће, свако од њих, и своју сопствену причу коначно моћи да остави иза себе и да настави са својим животом.

Живот после короне биће могућ једино ако иза себе оставимо духове живота пре короне. Тако ће велика епидемија бити и велика катарза, велико чистилиште.

Са овим мислима Сабахудин је, уз Соњину помоћ, већ припремао турске сарме за већ уобичајени заједнички ручак. Последња вечера и све оно што долази после ње, зависиће од његове приче.

“Ти си извукао Пустињака. Знаш ли шта та карта у тароту значи?” – упитала га је одједном Соња док су завијали сарме.

“Видим да приказује старог човека под пелерином, на врху планине, са штапом и осветљеном светиљком. Не знам шта та симболика значи у тароту, додуше.” – одговори Сабахудин.

“Стојиш, дакле, на врху планине. Са тог врха, гледајући иза себе, можеш да видиш све наше приче у последњих девет дана. Осветљена лампа је Лампа истине, са којом водиш оне који не знају и не виде а иду иза тебе. Штап ти помаже да се снађеш на уским и несигурним стазама у трагању за истином која је испред тебе. Пелерина је, опет, знак дискреције. На теби је да, у причи коју ћеш испричати овог поподнева, одлучиш који ћеш од ова три симбола да употребиш.”

А могу само један од та три?”

“Можеш колико год хоћеш, али мораш да знаш где ће те, и где ће све нас заједно, који од њих одвести. Нико од нас не завршава овај циклус прича у оној улози у којој је био кад смо га почели. Свако је одао неку своју тајну и испоставило се да смо сви судбински повезани на многобројне начине, о којима нисмо могли ни да сањамо пре овог случајног сусрета. Ако се извучемо одавде, прошлост богату авантурама морамо да заменимо за неизвесну будућност.

Али, ниједна од ових прича није открила све тајне њеног приповедача. Остале су неизречене многе скривене везе. Можда смо се ипак, чак и у овим шокантним причама, представили бољим него што стварно јесмо? На теби је да пронађеш одговоре на сва ова питања и одмериш које ћеш нам од свих тих одговора саопштити, а које ћеш прећутати: то је светиљка коју држиш у руци.”

“А штап?”

“Штап је живот који свакога од нас очекује кад одавде изађемо. Ако изађемо. Ако лампа осветљава оно што је било, штап показује оно што ће бити.”

Пелерина?”

“Пелерина је симбол наших малих тајни. До сада, оне су биле појединачне; после овог сусрета, оне су заједничке. На неки начин, причајући и слушајући једни друге, хтели – не хтели, постали смо саучесници. Наше тајне ће остати испод твоје пелерине.”

“Ти сада очекујеш да ја решим све ваше проблеме које сте нагомилали у у последњих четврт века, да вам кажем све што сте једни о другима прећутали, да вам покажем пут даље и још да сачувам ваше, сада заједничке, тајне? Да није то мало много од једног старог Пустињака, у само једној причи?”

“Судбина ти је наменила ту улогу: посао којим се бавиш и карта коју си извукао. Знам да ти је првобитна идеја била да од свих ових прича направиш роман, али погледај реално: какав би то роман био без краја? Недовршен. А видиш, за разлику од свих других писаца, који своје јунаке морају да измишљају и замишљају, ови твоји јунаци су живи људи, од крви и меса, ту испред тебе. Они дишу, једу, пију, смеју се, плачу; они зевају, чачкају нос, серу и пишају; они су наивни, лукави, похлепни, добродушни, циције, расипници; они спасавају животе и убијају, искрени су и лажу, они су сви – ти. Гледајући у сваког од нас, ти гледаш и у један део себе.”

“Они се и јебу?” – упита изненада Сабахудин, гледајући безобразно у Соњине груди.

“Да, они се и јебу. Ако им такву судбину предвидиш у својој причи. Крај романа – јер твоја прича биће крај твог романа – је и крај једног времена, подједнако и за твоје јунаке и за тебе. Само што си ти, за разлику од свих нас, у прилици да га сада сам напишеш. Још увек. Не заувек.”

У току ручка, Сабахудин је пажљиво посматрао сваког од својих девет сапатника. Да ли су они заиста заслужили крај приче? Знао је: ако данас не буде спојио свих девет делова слагалице, ако не буде успео да открије оне тајне које су остале скривене испод њихових девет приповести, да преостале празнине попуни разумним објашњењима, повеже узроке и последице; ако не буде могао да поново састави људе, изгубљене и размрвљене у вихору догађаја за последњих четврт века, ако им не понуди неки излаз из овог не-простора и не-времена – они ће сви бити осуђени да заувек остану ту, у Свисеровом сенатор салону, као у неком луксузном чистилишту, у ничијој земљи између прошлости и будућности, распети на крсту проклетства одласка и спасења доласка, заувек заборављени у неутралној зони између два лета.

И на ту судбину ће, заједно са њима, бити осуђен и он, као њихов Писац. А ако би се тако нешто десило, он онда никада не би могао да дође ни до Соње – јер у не-простору и не-времену не постоје ни жене. Постоје само утваре.

**

“Последњег дана октобра, у години велике заразе, десет људи се случајно затекло на месту са којег више нигде нису могли да оду. Док не испричају своје приче. Али, пре него што је нека невидљива рука поставила сценографију за овај неочекивани обрт, за драматично финале, сви они су ипак, однекуд и са неким разлозима, дошли у страни град. Кренули су из својих далеких станишта, у време када се нигде није путовало без јаких разлога. Зато, хајде да прво видимо шта је свако од њих овде стварно радио? Почнимо од почетка, редоследом који су одредиле карте:

Себастијан, прогоњен већ пуне две деценије кошмаром трагедије којој је и сам посредно допринео, потајно се надао да у Цириху нађе свог Мефистофелеса, Виктора Рохана; мислећи да је он још жив хтео је да поравна рачуне. Као што је, уосталом, чинио сваки пут у свом новом послу – јер је Себастијан већ двадесет година, хм, консултант у једном врло специфичном послу. Али на то ћемо се мало касније вратити.

Баш као што је и Силвија очекивала да у граду затекне Фила Блума, чувши да је изашао из америчког затвора и замољена да му пренесе му неке поруке. Да ли је до приче о састанку Рохана и Блума, очигледно негде и из неког разлога измишљене, дошло случајно? Није, јер је разлог наводног сусрета њих двојице, мртвог и живог човека, требало да буде подела новца заосталог са рачуна старог Кадима ал-Хилија на рачуну у Рајфајзен банци, на Лимат кеју број 68.

Ти си, Софија, знала за тај рачун, јер га је ирачки трговац поменуо када ти је диктирао тестамент у Севиљи, 2011. Имала си и први део шифре, коју си нашла заједно са тапијама, и који ниси вратила у оној анонимној поштанској пошиљци из Португалије. Други део је био код Филипа Блума: постоји записник ФБИ о предметима одузетим приликом хаопшења. Стари Кадим ал-Хили је рачун обезбедио двоструком шифром, јер је веровао да ће, ако сваком од своје двојице синова остави један њен део, тако зацементирати слогу породице после своје смрти.

Знала си такође и износ на рачуну: милион британских фунти. Знала си, наравно, и да су на паркингу Матине већ следеће године убијени Кадимови наследници и чекала си да Блум изађе из америчког затвора, да би му преко Силвије послала предлог како да тај – сада ничији – новац поделите.

Али никада ниси мислила да тај договор заиста поштујеш, зар не? Зато си ангажовала Серђа да оно што није успео да уради на паркингу Матине у француским Алпима, сада уради на Лимат кеју у Цириху: прецизно испаљен метак у главу Филипа Блума, донео би ти цео милион фунти, не само половину.

Пошто Серђа ниси познавала, морала си да ангажујеш Посредника. О, па и Посредник је овде са нама: то је наш смушени бриселски консултант Себастијан, који своје кошмаре због једне смрти већ две деценије покушава да одагна производећи нове смрти, као Серђов пословођа, организатор десетина плаћених убистава у Европи. Шифра за његово ангажовање – коју су знали само посвећени у том кругу наручилаца – увек је била иста: Виктор Рохан.

Твој проблем Софија је, међутим, био тај што су се Себастијан и Серђо такође нешто договорили: наш виртуоз на снајперу не би био испалио један метак, него два. Уместо једног леша, на кеју би остала два, уместо да новац поделите Блум и ти, поделили би га њих двојица јер би вас двоје било мртво. Непрофесионално са њихове стране? Извесно, да. Али један милион је један милион. То што си се у смушеног консултанта који је хтео да те убије заљубила већ прве вечери? Прст судбине? Вероватно.

Међутим, Блум се није појавио на аеродрому: узалуд си га тражила, зар не? Уместо њега си видела Силвију, коју ниси очекивала. Зато си и закаснила са изласком када је наређена евакуација. Неко је ипак спречио Фила Блума да допутује из Тексаса? Остала си без другог дела шифре, са италијанским плаћеним убицом и његовим Посредником на врату.

Ту долазимо до наше љупке Соње: у потрази за несталим обвезницама УБС банке и својим несталим агентом, Емом Винберг, она је била убеђена да је баш Сабина узела нешто што је она одавно тражила и што је – како је мислила – било код Вилхелма Бартковског. Пре него што га је, јел’да, гурнула у смрт кроз ону рупу у зиду у Бремену. Али, шта је то могло да буде? Њих две су то решиле да расправе овде.

Али, то исто је, за свој рачун, покушао да открије и отац Адам Абрамович, организујући Емин сусрет са руским трговцем дијамантима, Максимом. Али, овде имамо једну јако занимљиву ситуацију, на којој вреди да се мало задржимо. Да ли је неко од вас, за све ове дане, уочио један мали детаљ? Видите, сва наша имена почињу на слово С: Себастијан, Силвија, Софија, Серђо, Сабина, Соња, Селена, Синиша, Сабахудин. Једини изузетак је био Адам. Коинциденција, рећи ћете: слово С је често почетно слово имена у већини европских језика. Али, шта ако је ипак постојао неки други, виши, разлог да нас господин случај овде окупи – а токови свих досадашњих прича и њихова повезаност указују ми да ту могућност не можемо да искључимо – зашто је онда баш Адам био изузетак од овог правила о именима? Па, напросто зато што он и није био никакав изузетак.

Дакле, господин у црној свештеничкој одори није Адам Абрамович. Узгред, он није ни свештеник, зар не? – Сабахудин се у том тренутку окренуо према збланутом човеку у црној свештеничкој одежди – Сећате се како је вешто мешао тарот карте оног првог дана? Јер онај прави Адам Абрамович, оснивач Језуитског друштва у Вилни, мртав је већ двесто педесет година и сада се извесно забавља посматрајући нас све са неког облака.

Виши разлог, који нам често није видљив и када се налази пред нашим очима, не предвиђа никакве изузетке: даме и господо, упознајте Станислава Ковалчика: надрилекара, хироманта, прорицатеља судбине, аматерског глумца, варалицу на картама, препродавца крадених и фалсификованих икона из Бидгошћа, понекад сарадника руских специјалних служби, понекад британских, а понекад – као у овом случају – и једних и других… Овог пролећа, Станислав је имао задатак да украде кључ бернардинске цркве у свом граду, затворене у току пандемије, како би тамо, за двоје учесника, приредио илузију тајне размене.

Зашто је Станислав одједном морао да постане извесни Адам од пре два и по века? Па из истих разлога их којих је и Сабинин некадашњи љубавник, а каснија жртва, морао да постане Вилхелм Бартковски, осуђеник мртав већ пола века. Соња је, једноставно, волела да својим агентима даје имена мртвих људи. Као што су и све наше карте у тароту носиле фиктивна имена, тако су их носили и сви њени агенти.

Станислав је у својој причи пропустио само један мали детаљ, на који већина вас није обратила пажњу: коме је послао снимак Емине и Максимове размене из сакристије? Онај који је аплоадовао на клауд? Па, наравно, Соњи, у очајничком покушају да некако наплати онај лажни дијамант. Али, Соња ни тамо није нашла оно што је очекивала. И зато су њих двоје морали да се нађу овде: ти, Станиславе, у нади да јој некако увалиш тај лажни дијамант, она у нади да преко тебе пронађе онај свој недостајући мали детаљ, већ у страху да га са собом није понела Ема, незнано где.

Сада долазимо до врло занимљиве ситуације: Соња, ти си знала тачно шта тражиш, али ниси знала где је Ема; Адаме, ти си знао где је Ема, али ниси знао тачно шта тражиш? Зар не? Зато је Соња морала да позове Селену, а Адам Синишу, па су нам се и њих двоје придружили.

Соња није знала да ли је, приликом трансакције у Атини, Селена Ле Мезуријеу уопште предала комплетну документацију, па самим тим ни да ли је она коју је Ема понела из Истанбула била комплетна; Адам, опет, није знао да ли је, на женском лешу који је својим рукама ставио у лимени ковчег у Бечу и касније покрио лешом српског свештеника Луке Шегрта, Синиша Митровић нашао нешто неуобичајено, и – ако јесте – да ли је то нешто отишло под земљу београдског Новог гробља, или га је Синиша можда узео? Јер, два брата Литванца – која је послао у Беч да је за сваки случај убију – то што су тражили нису нашли.”

“Да вам помогнем свима: H-1896-A и Е-1532-А – одједном се у Сабахудинов монолог умешала Селена – “То је оно што су сви тражили, али то није никада постојало. Није бар у физичком облику, па није могло да буде ни на Емином телу, ни живом, ни мртвом. Руски трговац лажним дијамантима очигледно није ни знао да постоји, па је зато трансакција у сакристији прошла без проблема. Соња је све коцкице склопила тек касније, када је британски обавештајац из Женеве јавио да су неки Руси покушали да провере статус обвезница, почетком септембра, па су одбијени. Адам, Станислав, или како се већ наш пријатељ све зове, је веровао да су га преварили браћа Литванци, близанци су сумњичили мог слатког Синишу.”

“А у ствари, радило се о шифрама, зар не?” – упита Сабахудин Селену – “Да би обвезнице могле да се наплате, доносилац мора да саопшти обе комбинације слова и бројева.”

“Тако је. Ле Мезурије није знао да постоје две комбинације, па сам му дала само прву. Да би могао да наплати било шта, била му је потребна и друга. Међутим, Ема није знала да постоји ни прва, и гурнула га је кроз прозор њиховог стана у Истанбулу, нестрпљива да га се што пре ослободи. Пошто Ле Мезурије ту једну комбинацију коју је добио нигде није записао, него ју је запамтио, Ема је била убеђена да она не постоји. Ви сте овде, у ствари, први који сте уопште сазнали обе шифре.”

“Али, сада нам шифре баш ништа не вреде, јер су обвезнице физички код Руса, који. опет. немају потребне шифре. Када истекне 2020. година, неће моћи да их наплате. Бартковски, Ле Мезурије и Ема су изгубили животе због сасвим погрешне претпоставке да се ради о неком материјалном предмету а не о комбинацијама наученим напамет. Баш као што су и Ал-Хилијеви изгубили животе због рачуна у Рајфајзен банци за који је увек недостајало пола шифре. Каква колосална гомила аматерских грешака.” – закључи тужно Сабахудин.

У причу се опет укључила Соња:

“Можемо да видимо са швајцарским властима да ухапсе руске курире ако се појаве са обвезницама, првог радног дана у 2021. години. Али сумњам да ће они уопште доћи. Наша служба цени да ће вероватно папире послати за Америку и тамо их користити за дестабилизацију финансијских тржишта после избора: уносиће их у капитал разних фиктивних предузећа која ће онда подизати банкарске кредите и бавити се шпекулацијама. За све то им никакве шифре неће бити потребне.

Од свих силних милијарди остаје нам, дакле, само онај један милион фунти у Рајфајзен банци на Лимат кеју. То је једини стварни новац који је у нашим причама икада постојао: Каравађово платно, швајцарске обвезнице и руски дијаманти – све су то били фалсификати.

У том тренутку, у разговор се умешала Силвија:

Узгред, Сабахудин је био у праву: Фил Блум је заиста требало да дође у Цирих, али нисам га ја спречила у томе, него корона. Умро је на респиратору у болници Светог Давида у Остину, Тексас, средином октобра. Претходно ми је послао поруку са оним делом шифре који је био код њега и пожелео ми пуно среће. Знао је да му, тамо где иде, више неће бити потребан. Зато сам и дошла у Цирих.”

“То значи да, пошто сада имамо оба дела шифре, ако изађемо из овог уклетог аеродрома живи, можемо да се једноставно прошетамо до Лимат кеја и подигнемо сав тај новац?” – узбуђено рече Софија.

“Под условом да нас Серђо не ликвидира, као што је требало да уради са Блумом и са тобом. Јер, његов уговор још траје. А то значи да ћемо морати да и њега укључимо у поделу.”

“Онда ћете морати да укључите и мене. Ја имам пола шифре, а ми смо сада заједно.” – додаде поносна румунска европосланица Силвија, држећи руку на колену италијанског плаћеног убице.

“У ствари, ми смо сви овде на неки начин сада постали саучесници, зар не? Захваљујући нашем Сабахудину, коначно смо склопили све коцкице у мозаику. Сазнали смо довољно једни о другима да је једини начин на који сада можемо да наставимо са својим животима, заједничко ћутање. А ништа тако чврсто не повезује људе, као што то чини учешће у заједничком злочину.” – замишљено рече Синиша Митровић – “Како да решимо ову Рубикову коцку?”

“Једноставно: пет парова, по две стотине хиљада фунти сваком. Мали џепарац за нови живот после короне!” – изговарајући ове речи, турски блогер је дискретно погледао Британку која му се насмешила – било је у том осмеху и професионалног уважавања и признања пораза, и слатког осећаја капитулације; а онда је кокетно слегла раменима – па, одувек је волела старије мушкарце – и весело рекла:

“Онда је то један изузетан разлог да вечерас сви заједно прославимо: преко пута, у рафовима продавнице Ладерах, видела сам три боце Veuve Clicquot шампањца, Острих лимитид серија, свака боца има по три литра. Хајде, док ми жене овде спремимо чаше, да их неки мушкарац добровољац донесе!”

i t

XIII

Епилог: опклада Луцифера и Михајла

The Testament of Abraham and the weighing angel. The dead are weighed on  the balances by the archangel Dokiel.

А онда је свих пет парова у Свисеровом сенатор салону, по завршетку Сабахудинове приче и генијалног решења које је на њеном завршетку предложио и после еуфорично испијеног шампањца, коначно заспало. Загрљени, одједном су заборавили све своје гриже савести, почињена недела, страхове, кошмаре и ноћне море и спавали мирним сном поново пронађених праведника.

У том тренутку се и директан пренос слике и тона – који је претходних десет дана заокупљао пажњу двојице пажљивих посматрача – коначно завршио. Тада се и овај наш Декамерон у Алпима скоро приближио свом крају; скоро, кажемо – јер пре краја требало је одредити и коначне судбине његових десет јунака.

Посматрачи – који су се до тада пажљиво уздржавали од било каквог коментара – отпочели су један надасве занимљив дијалог:

“Ето, изгубио си ову опкладу: од свих десеторо, на крају, не можеш да нађеш ниједног човека. Све је то ипак један шљам. Монструми, наказе у људском облику. Они су метастазе канцера Европе. То су све безвредне вреће гована!”

“Ја бих рекао да сам добио опкладу: доказао сам ти да је свако од њих човек а не машина. Ниједан човек није савршен. И доказао сам ти да сви они, нама двојици упркос, имају своју слободну вољу. Некада већу, некада мању, али њихови поступци никада нису унапред одређени. Понекад, чак, они су и тешко предвидиви.”

“Ха, ма погледај само све те ништарије: белгијски преварант због чије је похлепе изгорела она девојчица; румунска европосланица која је каријеру направила као проститутка; шпанска судија која замењује фасцикле у доказима предмета и покушава да украде новац од старца на самрти, којем је саставила тестамент; италијански архитекта и историчар уметности који је заправо плаћени убица; немачка детективка која уклања незгодне сведоке; британска новинарка, маскирани агент тајне службе; грчка продавачица фалсификованих швајцарских обвезница; лажни пољски свештеник који посредује у продаји лажних дијаманата; српски погребник који за новац сахрањује по два леша у истом сандуку. И на послетку, онај опскурни турски блогер који ужива у свему томе, као у неком свом експерименту in vivo и на крају им нуди решење како да поделе туђ новац и изађу из свега као часни људи! Па у ових десет дана видели смо целу пијацу људских душа! Не знам само у који круг пакла бих кога од њих пре сместио?”

“Они су сви били жртве времена у којима су живели, много више него што су сами били творци тих времена или кривци за њих. Тачно, недостајало им је помало среће, помало храбрости, непто поштења, фалило им је тачно оних пар коцкица да се поклопе у одсудном тренутку. Оних, које си им ти увек узимао…”

“А ти си им те коцкице стално додавао! Незаслужено. Послао си оног Рохана баш у Букурешт, да тамо буде узидан у темеље банке…”

“И тако сам искупио Себастијанову душу.”

“Па си послао Фила Блума у Ирак, да шпијунира високе америчке официре по борделима, како би био спакован у затвор у Вирџинији. Тако си искупио Софију, корумпирану судију.”

“Ти си одредио баш Серђа да изврши оно плаћено убиство у француским Алпима, али сам те спречио у последњи час јер је жртве ипак убио француски стрелац. Тако сам спасао и Серђа.”

“Али немачку полицајку која је гурнула новинара кроз рупу у зиду не можеш да спасеш. Душа кучке из Бремена је сада моја!”

“Могу, форензика је доказала да је новинар у амбис закорачио сам, јер си га ти убедио да су то баш она чудесна врата у зиду из Велсове приче, која је јадан тражио цео живот. Она се тамо затекла са идејом да га убије, али није стигла ни да га дотакне. Пожурио си поново.”

“Соња је подметнула Швеђанку Ле Мезуријеу у Истанбулу. Која га је после гурнула кроз прозор. Да би та лажна новинарка све после заташкала као самоубиство.”

“Да се Ле Мезурије није спетљао са Швеђанком и да није пао кроз тај прозор у Истанбулу, биле би откривене многе незгодне тајне о финансирању операција у Сирији. Соња је ту била само чистачица за своју фирму.”

“И после је створила лик лажног пољског свештеника који ће оскрнавити божји храм, да би кроз лажну исповест дошао до швајцарских обвезница. А он их је, уместо тога, дао својим мутним руским везама!”

“Те обвезнице никада нису постојале, њих је све фалсификовала Гркиња, и оне су после само кружиле по Европи као фантомски новац. Оно што не постоји не може се ни украсти.”

“Али постоји оних милон фунти Кадима ал-Хилија у Цириху. То је једини стварни новац. И свих ових десеторо бедника се на крају сложило само око једне ствари: како да га украду и поделе!”

“Више нема живих наследника старог Ирачанина. Могу да га узму или они, или да остане банци. Њима ће, бар, помоћи да почну своје нове животе после короне. Мени се Сабахудинов предлог баш допао?”

“На крају си морао да убијеш и Швеђанку. Не рачунајући наше заморчиће, она је била последњи живи сведок неког детаља наше опкладе.”

“Швеђанку су убила она два брата Литванца, јер су погрешно веровали да су њени дијаманти прави, а не лажни. Ах Луцифере, и ту си ти умешао своја копита. Узгред, ти Литванци нису никада били део наше опкладе. Води њих у пакао, а ово десеторо да пустимо?”

“Узећу ти и Србина, погребника.”

“Зашто њега? Он је једини од свих радио свој посао, сахрањивао је људе и ничију смрт није скривио, ни непосредно ни посредно? Добро, сахрањивао их је мало и прековремено…”

“Знаш, помало ми се свиђа његов дух: замисли генијалну идеју – сахранити двоје људи у истом сандуку, у време епидемије короне… Коме ће још пасти на памет да леш шведске трговкиње дијамантима, нестале у Бечу са лажним украјинским пасошем, од свих места на свету потражи баш на београдском Новом гробљу?”

“Мислиш да би Митровић, једног дана, могао да те замени? Да би могао да буде Ђаво?”

“Тебе свакако не може да замени. Он Анђео не може да буде. А у нашем свету, треће не постоји.”

***

Са помешаним осећајима носталгије, олакшања, знатижеље и задовољства – ако се код ђавола и анђела о осећањима уопште може говорити – Луцифер и Михаило су заједно откуцали поруку Виоли Амхерд: да је строго поверљива информација о смртоносном агенсу Ковид19 на аеродрому у Цириху била лажна, последица чудног сплета околности и невероватних неспоразума и пропуста у комуникацији неколико тајних служби. Протоколи Армагедон могли су да буду одмах укинути!

“Знаш, много волим ове тајне службе. Откако смо измислили проститутке и пророчице, па пре две хиљаде година цркве и јеретике, па онда инквизиције и алхемичаре, па политичаре и новинаре, службе су нам ипак најбоља играчка. Прави чаробни штапић: нико ништа не пита!” – Луцифер је био одушевљен овом малом преваром.

Њихова заједничка игра, која је трајала тачно двадесет пет година – откако су из досаде послали чудан допис у Брисел, да је једној школи у Брчком потребно реновирање – једна од четири игре колико су укупно играли у сваком од векова, управо се завршавала. На деветој планети која је кружила око звезде, у Европи, у Свисеровом сенатор салону затвореног Терминала Е на аеродрому у Цириху, била је среда, 11. новембар 2020. године, негде пред зору; тамо где су се њих двојица налазили, ни време ни простор ионако никада нису постојали.

“Сада почињемо са новим циклусом. Изабери својих нових пет играча. И пази, у новом циклусу ћу ти показати чуда која тек долазе: шта све може да се постигне префињеним техникама обликовања свести: сликама, филмовима, фотомонтажама, хајповима, троловима, ботовима, виралним постовима, спиновима…” – Михаило се већ радовао новој опклади.

“Јао, то ме баш занима. Изабери и ти твојих нових пет играча, па да почнемо.”

“Може, али само под једним условом: ово десеторо у сенатор салону, када се ујутро пробуде, неће се више ничега сећати. Ни своје приче, ни било којег детаља из других девет прича које су чули, ниједне своје суицидне мисли, ниједног малог флерта, ни оног милиона који су се ноћас договорили како да поделе. Сви они ће ујутро бити поново потпуни странци, као што су били на Ноћ вештица када су се први пут видели и упознали. Никада више, до краја њихових живота, неће се поново видети. То је био наш договор: ако их већ пуштамо да преживе, онда их враћамо у њихове животе, неоштећене.” – Михаило је, за сваки случај, свог саиграча поновио на договорена правила игре. Са ђаволима се, уосталом, никад не зна?

А онда, као да се одједном сетио још нечег важног, анђео рече:

“Е да, има ту још један детаљ Луцифере! Знаш, онај опскурни турски блогер и писац, са презименом те бодљикаве биљке, што је пажљиво бележио сваки детаљ из њихових прича за свој будући роман. Кад се ујутро сви пробуде, ни он више не сме имати ништа у својој џрној свешчици. Ма замисли само да му падне на памет да све те наше мале игре стварно негде објави?”

“Хм, да, црна свешчица тог чичка би могла да буде баш незгодан доказ о нашим анђеоским и ђаволским опкладама. Добро си ме подсетио, морамо и све то некако да избришемо. Ко ће се позабавити њим? Ти или ја?

“Бацамо новчић, као и обично. Писмо или глава?”

i t

Čudan slučaj kandidata Đure Kerečkog

“Pa ipak … ima slučajeva kad ćutanje nije dovoljno, kad se ono može smatrati priznanjem. Tada se ne treba kolebati. Ne samo da se tada javno treba odreći svojih pogleda, već se preporučuje pribegavanje svim lukavstvima samo da bi se protivnik prevario. Tada će se ispovedati sve vere koje mogu da se dopadaju, vršiti svi obredi koji se smatraju najbesmislenijim, krivotvoriti sopstvene knjige, koristiti sva sredstva za uvođenje u zabludu.”

(Česlav Miloš, “Zarobljeni um”)

MINISTARSTVO ISTINE

Agencija za oblikovanje mišljenja

Direkcija za društveni dijalog

17. novembar 2020.

KONKURS

Stručni saradnik za suzbijanje opasnih ideja: 1 (jedan) izvršilac

Uslovi: osnovna škola ili fakultet “Megatrend”; radno iskustvo u suzbijanju opasnih ideja od najmanje tri (3) godine; iskustvo na društvenim mrežama; elastičnost u shvatanju, tumačenju i primeni zakonskih propisa; sposobnost za rad u stresnim uslovima; sklonost ka timskom radu; dinamičnost i kreativnost.

Rok za podnošenje prijava: 30. novembar 2020. godine

***

21. novembar 2020.

Draga Agencijo,

Javljam se na vaš konkurs za stručnog saradnika za suzbijanje opasnih ideja u direkciji za društveni dijalog! Ovo je prilika koju čekam celog svog života! Sav treperim od uzbuđenja!

Dijalogom se bavim još od rane mladosti, ono kada sam prebijao smrdljive pederčine po centru Beograda sa ekipom iz kraja! Uvek sam se nadasve zalagao za ekspertski dijalog, tako da imam već bogatu zbirku moje privatne naučne opreme: bezbol palice, lance, gvozdene šipke (i jedan mali perorez, kome tepam mislorez – odseče nepoćudnu misao, kao hirurški skalpel). Na mene nećete morati da trošite dodatna budžetska sredstva!

Iskustvo u dijalogu sam dalje obogatio 2011. godine: tada sam ukrao kuče nekoj odvratnoj babi, koja je na kiosku stalno kupovala one komunjarske novine “Danas” i išla mi na kurac! Komšija Sima i ja smo vezali kuče za zadnji branik njegovog juga i onda ga vukli po putu, sve do Grocke! Džukela je sve vreme tako bolno cvilela, da je prosto bilo milina slušati! Babuskera je posle crkla od tuge za džukelom i đilasovci sada imaju jednog birača manje! Dobro, baba bi možda dosad ionako crkla – ali bolje je da su đilasovci glasača izgubili pre nego kasnije!

Kad đilasovca strefi šlog – procveta naš dijalog!

Još od 2015. sam crtao grafite na zgradi onog zaštitnika građana, jedne preplaćene bitange koja se tu nešto prepamećivala sa strancima i špijunčinama. A znalo se da je to bio posao našeg premijera! Šta on ima tu da se petlja? Jednom, kad sam pisao grafite, komšije tog zaštitnika su me uhvatile i propustile kroz šake – ali ja sam to stoički podneo! Imao je taj izdajnik i neku džukelu, koju sam se baš nameračio da otrujem, al’ jebi ga, džukela bila velika i opasna, pa sam se uplašio. Uf, da me dohvatilo to kerište, ne biste danas čitali ovu moju prijavu na konkursu!

Nije lako Srbin biti kad se stalno moraš kriti!

Bio sam u Areni 2017. kada je naš voljeni predsednik doveo velikog srpskog prijatelja Šredera i aplaudirao sam mu! Šreder nas je spasao 1999. da gazde Đilasa i Jeremića ne unište našu zemlju potpuno, što im je bio pakleni plan, koji su skovali još onomad, sa kardinalima u Kominterni! Hteo sam ja da aplaudiram i Bleru, ali njega predsednik nigde nije doveo (što mi je žao, jer je taj Bler jedan fin čovek, gospodin, baš se vidi). A kada sam video voljenog predsednika sa trećim našim prijateljem, onim Klintonom, srce mi je bilo puno! Zamislite, Klinton njega grli, kao brata rođenog, ma šta kao brata, kao sin da mu je! Evo, suze mi i sada teku na oči kad se toga setim…

Brate Klintone – daj deci bombone!

Prihvatio sam i novu premijerku, disciplinovano! Ma, bar ja znam da nije život uvek lak – eh, koliko sam drugih govana morao da pojedem dosad! Ja bih lično više voleo da je premijerka bila ona druga, ona plava sa velikim sisama i dobrim batacima! Znam da je naš predsednik sumnjao da je ona neka opasna masonka, ali da sam je ja odvalio od kurca, izbio bih joj te masone, vampire, vukodlake i sve druge komunjarske bubice iz glave.

Kada sedne na mog stojka – svaka baba je lepojka! Nemoj da te mnogo nutka – jer ti sutra dođe Jutka!

Na društvenim mrežama sam pretio onom gadnom istraživačkom novinaru, Bugarinu, i jednoj opasnoj đilasovki, Rumunki! Jebao sam im majku izdajničku! Uhodio sam ih tajno, snimao gde žive, i to posle objavljivao – i sve, naravno, potpuno samoinicijativno! Ako me se sete na Svetu Petku, sete se, ako me pozovu na stranačku slavu, pozovu, ako ne – ja ću nastaviti da se borim za svog voljenog predsednika!

Ali jebi ga, posle me je tužilaštvo za visokotehnološki kriminal pronašlo, privela su me dvojica u ranu zoru, ali sam na kraju dobio samo uslovnu kaznu zbog to dvoje. Rekli su mi:

Đuro, pamet u glavu, pred tobom su velika dela, društveni dijalog čeka Srbadija cela!

Na žalost, draga Agencijo, niko mi nije javio kada su spaljivali kuću onog špijunskog piskarala u Grockoj! Eh, da smo moj komšija Sima i ja bili tamo, ne bi se taj više glave nanosio! Ali nema veze, doakaćemo mi njemu zajedno, u dijalogu!

Za dijalog siguran krov – to je koktel molotov!

Pratim redovno sve tekuće događaje: informišem se samo iz Informera. Sve naslovne strane sam uramio i čuvam ih kao svetinju. Nalaze se na zidu, pored porodične ikone, Svetog Luke! Svako jutro se molim voljenom predsedniku, Informeru i Svetom Luki (tim redosledom, da ne bude zabune).

O meni možete da se raspitate i kod vašeg funkcionera Gliše. Za njega sam više puta prevozio neki beli prah, Lastinim autobusima iz Mitrovice! Jednom me uhvatio pandur, ali ništa nisam odao! Znam da je Gliša važan predsednikov čovek, patrijota, ma šta patrijota, Gliša je car! Šta je tu otrpeti pet-šest šamara, za takvog gorostasa!

Vaš, uvek odani

Đura Kerečki, patrijota

***

3. decembar 2020.

Draga Agencijo,

Vidim da mi niste još odgovorili, ali ništa zato! Sada se formiraju novi timovi, i znam da ste u gužvi. Evo par kratkih dopuna moje biografije, možda će vam biti od pomoći u odlučivanju o mojoj prijavi na konkurs?

Jednom je neki ulickani NVO aktivista (ma sigurno je bio i neka pederčina) gostovao u Utisku! Uspeo sam da dobijem vezu i nahranio sam ga govnima! Onda sam ga sačekao i na ulici, da vidim jel bitanga ukapirala zašto je antisrpska svinja! Jebi ga, posle me naša narodna milicija pronašla preko snimaka sigurnosnih kamera, a žuto pravosuđe me osudilo na 50.000 dinara kazne, ali to je najmanje što mogu da platim mojoj državi, da kupi nova oružja!

Sada više nemam para da kupujem Informer, ali ga zato svaki dan čitam kod guzate trafikantkinje Mare na kiosku i tako se informišem šta radi naš voljeni predsednik!

Maru sam vrbovao i da mi dojavljuje ko sve od komšija kupuje Vreme, Danas i NIN. Njima posle mažem ulazna vrata od stanova psećim govnima! Nego, ne znam šta sada da radim: izdajnika ima više nego džukela! Ima li u Agenciji neki centralni magacin tih psećih govana, trebovao bih nove količine.

U vreme vanrednog stanja zbog ove boleštine, koju su u zemlju doneli zli opozicionari (ma znam ja da i voljeni predsednik to isto misli, ali ne sme da kaže, zbog one odvratne babuskere, Merkelove!) bio sam pripadnik herojske Đukine brigade, ekipe koja je palila baklje na krovovima.

Mene je na Dorćolu neki đilasovac tada propustio kroz šake, ali zapamtio sam ga! Našao sam gde mu ćerka ide u školu i sada ćemo malo žuto kopile da ošišamo, komšija Sima i ja. Ako imate katrana i perja, šaljite bratu!

Inače, draga Agencijo, da se pohvalim: napravio sam i svoju malu narodnu patrolu: okupljamo se uveče i idemo u park kod stanice. Kada nas se okupi desetak, onda pratimo smrdljive balije i uvek prebijemo po jednog, najmanjeg, kada ostane sam. To su sve agenti onog Jeremića, katarskog špijuna (predsednik je to rekao, imam snimljeno) koji rade za… E jebi ga, zaboravih sad za koga rade, ali mora da je neki mnogo gadan tip koji mrzi Srbe!

Vaša Direkcija za društveni dijalog prosto vapi za operativcem mojih sposobnosti!

Čuo sam da će svi zaposleni da dobiju službene legitimacije i značke? Znam da od mene ima mnogo zaslužnijih, ali bio bih neizmerno zahvalan ako biste me negde bar upisali, na listu čekanja?

Vaš, uvek za dijalog

Đura Kerečki, komandir narodne patrole

PS: Pendrek mi ne treba, imam svoj.

***

7. januar 2021.

Draga Agencijo,

Hristos se rodi!

Vaistinu sam čuo na nekom jutjub kanalu da je Isus bio najstariji Srbin! Komšija Sima čak kaže da čak postoji neprekinuti niz, od Isusa, preko Nemanjića, do našeg voljenog predsednika!

Ja imam samo srednju drvnoprerađivačku školu (dva razreda, doduše), i ne znam mnogo te naučne stvari, ali zato verujem Simi: on je čovek video sveta! Dobro, posle su ga deportovali iz Holandije kad je pao u pljački zlatare, ali mi je Gliša obećao da će mu to biti izbrisano iz dosijea ako društveni dijalog bude uspešan! Pa stvarno. dokle će ta pederasta unija nas Srbe da ponižava?

Vidim, i dalje mi niste odgovorili na prijavu za radno mesto? Nema veze, treba da udomite prvo ove što su izašli na izbore. Razumem ja sve! Ali, izašao sam na izbore i ja, samo da vam kažem!

Nosio sam na mojoj grbači sve one džakove sa brašnom, deterdžentom i špagetama, i delio po ciganskom naselju na Dorćolu. Sedam stotina glasova sam tako doneo za našu decu! Sima se grozio tih ciganštura, ali kažem mu ja: brate Simo, nije lako Srbin biti, ako može voljeni predsednik sa onim Šiptarima i balijama da se ljubaka, možeš i ti Merimi da daš kesicu kafe?

Posle je Merima popušila Simi, a ovaj joj dao jednu crvenu koju je ionako trebalo da joj da – za glas za našu decu! A ova ciganštura progutala našu decu!

Kad je dijalog – ne grizi mog!

Javite se, čekam kao zapeta puška!

Uvek za voljenog predsednika,

Brat Đura

***

11. mart 2021.

Draga Agencijo,

Nema veze što mi još niste ništa odgovorili: ja nastavljam samoinicijativno da suzbijam opasne ideje!

Evo, u osnovnoj školi tu kod mene u kraju, ima neki gadni profesor, neki Baltazar (mora da je smrdljivi čifut!), koji je potpisao peticiju “ujedinjeni protiv kovida”!

Kao, mi smo svi veverice i ne znamo da je taj kovid pustila duboka država (koja je rušila i Trampa), a da je slepi miš tajni znak za raspoznavanje kod đilasovaca, kada se okupljaju na pedofilskim orgijama i jedu pečene bebe!

Okupio sam moju narodnu patrolu i ispred škole smo napravili demonstracije podrške voljenom predsedniku! Nosili smo parole:

Mladi te mole – Baltazara dole!

Strani špijun – smrdljivi rakun!

Hoćemo novu vladu, čekamo novu nadu – nećemo pedofila u našem gradu!

Jebi ga, Sima je obećao da će javiti Gliši da obezbedi ekipu TV Pink da nas slika, al’ nas zajebao jer se zapio sa Merimom prethodne večeri. Umesto naših došli su žuti skotovi iz N1 i provocirali nas! Zamislite, pitali su da li nas je predsednik poslao! Đubrad jedna špijunska! A lepo smo im još onomad u rektoratu odgovorili na to pitanje?

Ja sam onda išao za nekom plavom kalašturom, unosio joj se u lice (a bio sam se najeo belog luka – zbog korone), i vikao: Luksemburg, Luksemburg! Njen kamerman me posle prebio stalkom za kameru, ali nije mi žao!

Uzgred, draga Agencijo, ne mogu nikako da dobijem informaciju: šta je uopšte taj Luksemburg? Simina žena tvrdi da je to tajni naziv za novu antisrpsku vakcinu i da ovi izdajnici sa N1 planiraju da nas čipuju preko svog TV programa? Samo da napomenem da ja i Sima nismo u opasnosti: mi stalno gledamo samo Pink: Zadrugu i obraćanja voljenog predsednika. Sima poneka nije siguran kada je na ekranu Zadruga, a kada je obraćanje, ali ja mu kažem: nije to tvoj problem Simo, ima ko o tome da misli, tvoje je da gledaš, glasaš, budeš srećan i propustiš izdajnike kroz šake kada zatreba!

A treba, treba i danju i noću, znam ja draga Agencijo, da se tog đavoljeg nakota namnožilo ko govana! Zato, čekam da što pre počne dijalog u kojem će biti konačno istrebljeni!

Samo je jedan veliki Bog – to je naš dijalog!

Sve vas mnogo voli,

Đura (uvek Srbija, nikad Luksemburg!)

***

10. maj 2021.

Draga Agencijo,

Od vas nema ni pisma ni razglednice? Ali nije to važno, znam da se svi vredno spremate za naredne izbore, na kojima će naš voljeni predsednik, po prvi put, osvojiti više od 100% glasova!

Lepa slika predsednika – viša je matematika!

Uzgred: potpuno podržavam našeg voljenog predsednika: nema šta ta pederasta Evropa da se meša oko našeg pravosuđa! Eto im onaj dokoni sudija, onaj jebivetar što jede kanapee po ambasadama i piše knjige, neka ga vode u tu svoju Evropu pa da njih malo usrećuje! Zamislite, molim vas: sudija, pa piše knjige! Pa koji pošteni Srbin još čita knjige? Umesto da sudija sudi i ne razmišlja! Zato je mafija i procvetala! Čitali su knjige!

I šta ti Evropljani uopšte hoće od nas, kada su mučili crnce? Zašto oni nisu otvorili društveni dijalog sa smrdljivim crnčugama nego ih još prodaju kao robove? Nego naš predsednik sad mora da popravlja njihove greške?

Ja sam, očekujući da postanem vaš stručni saradnik za suzbijanje opasnih ideja, već pripremio i moj prvi teorijski doprinos dijalogu, i to baš u kulturi, tamo gde nas žuta banda proziva da smo krezubi i nepismeni. Napisao sam jednu kratku lirsku pesmu o Evropi i Srbiji:

"Naš predsednik je sada u prilici
 da udari snažno po gubici 
 naše stare srpske krvopije, 
svima redom da zavrne šije! 

Evropa je gora od Murata, 
kad pomislim groznica me hvata:
na uniju Švaba i Hrvata; 
na britanske pederaste guze, 
na Vatikan i mrske Francuze; 

Amerika i sve NATO trupe 
mogu samo da nas poljube u dupe."

Sima je rekao da bolju pesmu nikad nije čuo u životu i da ja pišem poeziju skoro kao Đura Jakšić! Dobro, Sima u holandskom zatvoru nije ni imao prilike da čita baš previše pesama, a i ne znam ko je taj Jakšić? Sudeći po Simi, sigurno je visokopozicionirani član stranke i voleo bih da ga jednom prilikom i upoznam!

Svejedno, ja sam skroman čovek i nije mi stalo do novca: ako rešite da ove moje stihove o Evropskoj uniji objavite u nekom književnom časopisu, unapred se odričem honorara u korist budžeta Republike Srbije!

Toliko bar ja uvek mogu – da pomognem našem dijalogu.

Ministarki, svim državnim sekretaricama i kafe kuvaricama poljubac!

Iskreno vaš,

Pesnik Đura

***

31. oktobar 2021.

Draga Agencijo,

Počastvovan sam predlogom Stranke i ukazom našeg voljenog predsednika da budem ambasador u Norveškoj! Skakao sam do neba od radosti kad sam saznao da je to bio lični predsednikov predlog, kada je pročitao mojih pet prethodnih pisama a naročito moju lirsku pesmu o mrskoj Evropi. Eh, da sam samo znao da voljeni predsednik ima vremena da, pored tako važnih državničkih obaveza, čita i moja pisma – pa pisao bih ja svakog dana!

Osim srpskog, govorim i hrvatski, bosanski, crnogorski i vojvođanski jezik (Sima mi je rekao da će, zahvaljujući mudroj politici predsednika, uskoro postojati i vojvođanski jezik). Ti neobrazovani Norvežani govore samo svoj norveški a ja – pet jezika! Kako se ono kaže?

Poliguta, to je kad ti više riba guta!

Čuo sam da ti pederasti Norvežani imaju kralja (ali džaba njemu kruna, kad je Srbinu duša puna!) i da ću ja morati da mu odnesem neka pisma? Zar je Norveška toliko propala da im ni pošta više ne radi? Da li uopšte radi grejanje u tom Oslu ili da rastavim mog starog Smederevca i ponesem sa sobom?

Ma nema to veze, bio sam ja za voljenog predsednika i u CeZeu, u Zabeli, Mitrovici… Izdržaću nekako i to mučenje u ambasadi, izdržali su ljudi i koncentracione logore za ideju!

Ambasada je izdajniku vic, za patriotu to je Aušvic!

Uzgred: Sima je ostavio onu matoru profuknjaču od svoje žene i sada živi sa Merimom! Da li bih mogao nju da dovedem za direktorku kulturnog centra u Norveškoj? A Sima se javio da radi kao oficir za vezu BIJA!

Moj brat Sima i ja – procvetaće naša BIJA!

Vaš,

Njegova Esencija, Ambasador Đura Kerečki

***

BEZBEDNOSNO-INFORMATIVNA AGENCIJA

SLUŽBENA BELEŠKA

Strogo poverljivo

15. decembar 2021.

Predmet: Informacija o slučaju Đorđa Popovića, a.k.a. Đure Kerečkog

Nakon sprovedenih operativno-potražnih radnji u tajnoj akciji “Oslo”, obavljenih informativnih razgovora sa zaposlenima u Ministarstvu istine i u Direkciji za društveni dijalog, poligrafskog testiranja dva člana vlade i uvida u dokumentaciju i listinge telefonskih razgovora, specijalna istražna komisija Agencije je utvrdila sledeće činjenice:

Đorđe Popović, nezaposleni doktor arheologije iz Beograda, njegov prijatelj Simeon Šegrt, mašinski inženjer iz Kraljeva i Šegrtova verenica Sabaheta Džigal, studentkinja medicine iz Novog Pazara, u toku dužeg vremenskog perioda krajem 2020. i u većem delu 2021. godine ostvarili su simulovanu komunikaciju sa Ministarstvom istine i Direkcijom za društveni dijalog, lažno se predstavljajući kao simpatizeri Srpske narodne stranke: izvesni Đura Kerečki, bez stalnog zanimanja, bivši robijaš Sima i Romkinja Merima (poslednje dvoje bez naznačenih prezimena).

Propusti nadležnih službenih lica u proveri njihovih stvarnih identiteta i činjeničnih navoda, kao i uspešno formiranje i tako dugo održavanje njihovih legendi bili su u ovom slučaju olakšani ne samo upornošću, nego i vanserijskom inteligencijom svo troje osumnjičenih.

Osumnjičeni su precizno uočili, identifikovali i izgradili, i do savršenstva razvili, sve vrednosne, jezičke, komunikološke i kulturološke obrasce, dominantne u Srpskoj naprednoj stranci, a potom utvrdili i čitav niz stvarnih događaja, lica i situacija koji su predstavljali realne prioritete stranke i vlade, u realnom vremenu u kojem se ova komunikacija odvijala.

Činjenica da je prvoosumnjičeni Popović, na kraju ove simulovane komunikacije, postavljen za ambasadora Republike Srbije u Norveškoj, te da su njegovi saučesnici, Šegrt i Džigalova, imenovani na druga odgovorna mesta u ambasadi Srbije u Oslu nesumnjivo predstavlja širi sistemski propust odgovornih lica u Ministarstvu inostranih poslova, ovoj agenciji i kabinetu predsednika Republike.

Prema operativnim saznanjima koja potiču iz međunarodne razmene, uskoro se može očekivati da vlada Kraljevine Norveške odobri zahteve za politički azil za svo troje osumnjičenih. S obzirom da u njihovim radnjama nema elemenata nijednog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti po zakonima Norveške, savetujemo nadležnom tužiocu da odustane od pokretanja krivičnog postupka i traženja ekstradicije, a u cilju uspostavljanja kontrole nastale štete.

Isto tako, s obzirom da dotična lica nisu imala pristup poverljivim dokumentima i podacima, sugerišemo da se ovaj neprijatan slučaj i u domaćoj javnosti što pre zataška, primenom uobičajenih operativnih tehnika i metoda.

Za ovu poslednju operaciju sugerišemo vanredni angažman svih naših operativnih pozicija: u glavnim nezavisnim medijima, nevladinim organizacijama, opozicionim strankama i stranim ambasadama, kao i dodatnu eksternu finansijsku stimulaciju svih pomenutih, u skladu sa praksom uobičajenom u takvim slučajevima.

Na kraju, sugerišemo primaocu ove beleške da se još jednom izvrši detaljna personalna provera svih državnih organa, upravnih organizacija, agencija, direkcija i drugih institucija, u cilju identifikovanja drugih skrivenih intelektualaca, infiltriranih u ove strukture, koji svoju neprijateljsku delatnost uspešno maskiraju tako što u javnim istupanjima koriste rečnik, običaje i ponašanja imanentne Srpskoj naprednoj stranci.

ZAMENIK DIREKTORA

Đura

Dnevnik godine korone (20): kratka priča o dodiru

“Gle kako obraz naslanja na ruku!

Da sam rukavica da dirnem obraz taj!”

(Vilijem Šekspir, “Romeo i Julija”)

Silazeći stepenicama, dodirnuo sam golom rukom ogradu – i odmah sam sebe zbog toga prekoreo. Zašto sam to učinio? Da li mi je to bilo potrebno? Ruke k sebi! Proveravajući poštansko sanduče, počeo sam da se nerviram: ko li je sve otvarao ulazna vrata do sada? Samo komšije. Ali, ko kaže da su komšije bezbedne? Namerno sam dozvolio da vrata bučno lupe iza mene, što je sigurno uznemirilo druge, umesto da sam uzeo kvaku u ruku i pažljivo ih zatvorio. Sve, osim dodira.

U mojoj torbi su rukavice. Načinjene su od tanke, providne plastike od koje mi se ruke znoje. Zbog toga ih još uvek ne nosim, pokušavajući da ih sačuvam, jer ih nemam mnogo; iako, čuvajući ih, možda ih prosto pretvaram u spremište virusa? Još uvek ih ne nosim dok, u obližnjoj samousluzik dodirujem kesu sa kroasanima i potom je vraćam na policu – i onda pakovanje rolni, i odlučujem da ga ne kupim. Stojeći u prolazu, uzdišem od frustracije: kroz masku, jer nje sam se setio da je stavim.

Deo problema su svakako naša često bizarna, i ponekad opterećujuća, iskustva sa rukavicama. Zimske rukavice mogu biti jako korisne, ali se stalno gube (i to, po pravilu, ona leva), baš kao što se gube i kišobrani. Rukavice nestaju po autobuskim stanicama, baš kada autobus dođe, ili nečujno skliznu iz krila kada se ustaje u vozu. Gumene rukavice su još gore: one se nagrizaju, zgrušavaju, guma korodira, ruke se u njima znoje.

Ali lake, letnje rukavice, koje se, bar u svečanim i izuzetnim prilikama, ponegde još nose, su verovatno najgore. Ima nečeg tako ekscentričnog u njima: neka senka prošlih vremena, promenada na kojima su ih dame nosile sve do lakta; poseta dosadnim starim tetkama na kojima se sedelo na ivicama tvrdih stolica, baš po sunčanim danima u kojima su bašte delovale tako zamamno; dosadnih školskih uniformi; crkvenih obreda u kojima su se molitvenici i drugi sakralni predmeti mogli dodirivati samo pokrivenom rukom. Senka jednog sveta, u kojem naše generacije nisu živele, i čiju sliku pamtimo samo sa starih porodičnih slika ili se nje podsećamo u filmovima iz belle epoque.

***

Rukavice su predmet koji je čovekov pratilac još od drevne prošlosti. Na jednoj fresci u Knososu, na Kritu, predstavljena su dva minejska mladića kako boksuju – sa rukavicama na rukama. To je i najranija vizuelna predstava rukavica u istoriji čovečanstva. U nekim prevodima Homerove Odiseje, Laert, Odisejev otac, opisan je kako šeta svojim vrtom u rukavicama, koje su ga štitile od ružinog trnja. Herodot, u Istorijama, navodi kako je vladar Sparte, Leotikid, raskrinkan pomoću rukavice pune srebra, koji je primio kao mito. A zabeleženo je i da je rimski pisac, Plinije Mlađi, zimi nosio rukavice.

U Srednjem veku, rukavice – načinjene od kože ili metala – bile su sastavni deo viteškog oklopa; tek kada je, sa pojavom baruta, borba prsa u prsa iščezla iz savremenog ratovanja, rukavice menjaju mesto: umesto oklopa, postaju deo svečane uniforme. Od trinaestog veka, rukavice postaju i nezaobilazni modni detalj za dame: sašivene od platna ili svile, različite dužine, koja je ponekad dosezala sve do laktova. Ancrene Wisse, anonimno pravilo za monahinje iz tog vremena, upozorava da rukavice nisu odevni predmet “za svete žene”. A mnogi gradovi, u to vreme, donose propise protiv luksuza i, u tom sklopu, ograničavaju i upotrebu rukavica: Bolonja, 1294. godine, zabranjuje ženske svilene rukavice; Rim, 1560. godine, parfimisane rukavice.

Muške rukavice, posle vitezova, nose vladari: opisujući sahranu Henrija II, osnivača dinastije Plantageneta u Engleskoj, kojoj je prisustvovao, benediktinski monah i hroničar, Metju iz Pariza, 1189. godine piše kako je Henri sahranjen “sa zlatnom krunom na glavi i rukavicama na rukama”. Rukavice su posle pronađene i na rukama kraljeva Džona (čuveni Jovan bez zemlje, umro 1216) i Edvarda I (umro 1307) kada su njihovi grobovi otvarani krajem osamnaestog veka.

Tzv. “pontifikalne rukavice”, kao sastavni deo liturgijske odeće, nose pape, kardinali i biskupi, prilikom vršenja obreda. Liturgijska upotreba rukavica datira negde od desetog veka, najpre kao deo pompe kojom su bili okruženi franački biskupi u vreme Karolinške dinastije; odatle se običaj širi na jug, u Rim.

Bele masonske rukavice – koje se po prvi put pominju u hronikama iz sredine sedamnaestog veka – bile su simbol: čistih ruku, čistih radnji i čistog srca. Kada su predavane novom kandidatu za ložu, bele rukavice su bile simboličko upozorenje da njegove radnje budu besprekorno čiste, baš kao i rukavice koje bi dobio.

Proizvođači rukavica od ranih vremena se organizuju u cehove i gilde: prva je osnovana u Parizu, još u trinaestom veku; u Londonu, oni su najpre u cehu knjigovezaca, da bi u vreme Elizabete I – koja je rukavicama posvećivala veliku pažnju, i za vreme audijencija ih često skidala i ponovo stavljala – dobili svoj poseban ceh.

Rukavice su se pravile od raznih materijala – kože, krzna, platna, svile – one namenjene višem plemstvu bile su izvezene zlatom i ukrašene draguljima, ali je verovatno najbizarniji od svih tih materijala bila meka kokošja koža, koja se koristi od sedamnaestog veka. Po gradu Limeriku u Irskoj, gde su po prvi put napravljene, i ova vrsta rukavica nazvana je “limerik”.

Negde od sredine devetnaestog veka, rukavice počinje da koristi i posluga – kelneri, batleri, sobarice – one se prave od tankog belog pamuka i mogu se redovno prati. Kako bi se razlikovale od onih luksuznih rukavica, dobijaju i svoje posebno ime: “berlinske rukavice”.

A tek od tridesetih godina prošlog veka, kada su istražitelji krivičnih dela u SAD po prvi put otkrili otiske prstiju, rukavice – pored maske ili čarape na glavi – postaju sastavni deo opreme svakog obijača sefova. O tome smo, uostalom, toliko gledali u raznim kriminalističkim filmovima, počevši od epohe film noir pa do današnjih dana.

***

Amazon.com: Masonic Regalia 100% Cotton White Masonic Gloves with Square  Compass and G BT039: Clothing

Ovo je suština problema: rukavice sprečavaju dodir, a dodir je način na koji mi zaista spoznajemo svet oko nas, bez obzira što taj svet i vidimo i čujemo. Dodirujem voće da vidim koliko je zrelo; kucnem po vekni hleba da osetim njenu koricu; propustim tkaninu kroz prste, da bih osetio da li je sintetika ili svila. Uživam u poliranoj površini starog stola, volim da pod rukom osetim papir stare knjige, tanki sedef latica ruže. Dodirujem zub koji me boli, prođem preko brade da vidim da li je vreme da je obrijem, čačkam nos. Uglavnom su sve to mahinalne radnje, nešto o čemu ne razmišljam, ali ih stalno ponavljam, skoro kao da njima proveravam da li sam još uvek tu.

Dodir je, ipak, sada moj neprijatelj. Otvaram kapiju, u nekoj nedođiji, i uvijam se u čvor kako bih iskoristio lakat umesto ruke. Naručujući kafu, užasnut sam kad vidim prodavca koji mi šoljicu dodaje golom rukom; ako je između te gole ruke i šoljice papirna salveta, osećam se još gore: salveta me podseća na pandemiju. Nema učtivog izlaska iz situacije: uzimam šoljicu. Nadam se da će, možda, vrelina kafe ubiti virus? Kolačić se nalazi u plastičnoj kesici, na kojoj je označeno mesto za otvaranje. Ali, kesica je prolazila kroz tolike ruke! I sada je ja uzimam u moje! U autobusu, nakon što sam uspeo da izbegnem sve rukohvate i oduprem se želji da otvorim prozor, razmišljam kako da pritisnem dugme za izlazak, a da se pri tome moj prst ne susretne sa hiljadama prstiju koji su, još tog istog dana, bili na dugmetu.

Sedim uspravno, stalno na oprezu, kao da želim da sva moja iskustva dodira u spoljnom svetu odjednom prestanu – u svetu u kojem je dodir drugog čoveka, do nedavno, bio sastavni deo života.

Rukavice su, izgleda, jedini odgovor na svo ovo nerviranje. Iako su do sada vlade, definitivno, u svim zemljama posvetile više pažnje maskama nego rukavicama. Uzimam mek plastični predmet, već vlažan, iz torbe i navlačim ga na ruku. Možda bi trebalo da ga nosim na obema rukama? Postoji mogućnost da, u trenutku odsutnosti, nešto dodirnem golom rukom?

Ali dve ruke u rukavicama mi podsvesno bude asocijacije na razne orvelijanske prizore: neprijatne preglede po bolnicama i zatvorima; zubarske ordinacije; crne kožne rukavice na rukama nacističkih oficira; dželate koji navlače omču osuđenicima na smrt; ubice koje se pripremaju da ispale smrtonosni metak; maskirane obijače sefova. Sve te ruke nose rukavice.

Ruka koja nosi rukavicu oseća se čudno, apstraktno, ona sama sebi izgleda kao neka vrsta proteze. Ruka ispod rukavice ne može potpuno slobodno da se kreće, nekako je otupljena, čak i ako je sloj gume tanak.

Sa druge strane, rukavice definitivno donose i neke prednosti: sada, na pijačnoj tezgi, mogu neometano da preturam po karfiolu da bih tako utvrdio koji je najsvežiji; mogu da uzmem kajsiju, pritisnem je da vidim koliko je sveža, i vratim nazad, bez griže savesti. Možda više ne mogu da tačno osetim hrapavost njene površine, ili ocenim koliko je čvrsta, ali taj mali hendikep nadoknađen mi je drugim osećajem: iznenadnog naleta građanske vrline. Ono što sam izgubio u suptilnosti i dubini osećaja dodira, dobio sam u svesti da sam, disciplinovanim ponašanjem, sprečio širenje virusa.

I tako, zatekao sam se da koračam kući – dok su mi na rukama još uvek znojave gumene rukavice: značka časti u vreme korone.

Thousand Days After: Why the Murder of Oliver Ivanovic Should Be Brought to an International Tribunal?

UŽAS U KOSOVSKOJ MITROVICI: Ubijen Oliver Ivanović, preminuo nakon što su  ga upucali! Ubica pucao iz

First Murderer: Where is thy conscience now?

Second Murderer: In the Duke of Gloucester’s purse.

First Murderer: So when he opens his purse to give us our reward, thy conscience flies out.

Second Murderer: Let it go; there’s few or none will entertain it.

(William Shakespeare, “The Life and Death of Richard the Third”)

On Tuesday 16 January 2018 Oliver Ivanovic, leader of small Serbian political party in northern Kosovo*, left his home as he did every morning: shortly after 8 am. Kosovska Mitrovica is not a big town, streets were still pretty empty so local policeman, Dragisa Markovic, noticed him approaching. More or less at the same time, he also saw green Opel Astra, with dark glasses but without license plates, slowly driving down the street. Under normal circumstances, Markovic should stop the car and check the driver; he should also exchange few words with his neighbour. But, on that particular morning, he did neither but entered into a nearby shop instead.

A minute later or so, when Ivanovic was about to enter his offices, Opel Astra stopped just behind him. The window opened and co-driver fired six bullets in his back. Policeman Markovic left the shop and slowly walked to the crime scene: just on time to see the green vehicle disappearing and Ivanovic dying.

Exactly thousand days after that grim morning, this case is still in the middle of nowhere: the Special Prosecution Office of Kosovo* in early December 2019 filed an indictment against six persons (including policeman Markovic) as accomplices in this crime. It also named two controversial Serbian businessmen, Zvonko Veselinovic and Milan Radoicic – both with long and deep criminal links – as „organizers“ of the murder. None of them is, however, available to Kosovo* authorities, so technically they couldn’t be indicted – at this stage at least.

Furthermore, neither names of hitman and his driver, nor those of the masterminds are present in this document. The indictment also lacks a clear motive: it does vaguely say that the murder was political, but it fails to identify clear benefactors and establish their links with the local criminal network.

***

Ivanovic’s murder additionally complicated political situation in Serbia proper: the opposition relied on the fact that media under control of Serbian president Aleksandar Vucic were running savage defamation campaign against victim for months before the murder – including brutal allegation that he was „an enemy of the Serbian people“. This logic clearly implied that the regime was somehow connected with this crime – independent media in the meantime published a picture of president’s brother, Andrej Vucic, sitting with Veselinovic at some private party, while Radoicic was seen as guest attending one of president’s addresses in parliament – but the hypothesis still lacks hard evidence to substantiate the claim.

On the other side, the Serbian regime repeateadly accused certain Albanian politicians (most often Kadri Veseli, former UCK commander and former speaker of Kosovo* parliament) for masterminding the Ivanovic’s murder and even named one Albanian former criminal, Florim Ejupi, as likely perpetrator.

Within two years that passed, this unresolved crime apparently became just one more in long chain of events which eventually created two parallel realities, as long as anything in Kosovo* is concerned: Albanian and Serbian. This context, of course, is the last one which helps in resolving any criminal case – especially now, when some suspects are being held by Kosovo* authorities and some other were given shelter in Serbia.

***

An additional important problem was shy approach of the international community: a lot of people in both the US and the EU somehow believed that – as long as Belgrade and Pristina might reach some political agreement – a low profile should be kept on this sensitive case. Almost as if the resolving of this crime would hamper chances for political solution?

It was only in October 2019 when the US Embassy in Pristina issued an unusual and short statement: that it is “important to see prosecutors and police partnering to advance the investigation of the murder of Oliver Ivanovic and taking action to provide justice for all citizens”.

However, that statement changed nothing: no EU envoy ever mentioned the need to resolve this crime; no single paragraph in recent White House – sponsored agreement between Belgrade and Pristina was devoted to it. Was Oliver Ivanovic a sort of Shakespearean victim, sacrificed to the holy “political agreement”? Was the implied amnesty for his murderers a small additional reward for negotiators? Why this case was so conveniently forgotten afterwards?

The Western Balkans, in general, is not the part of Europe too happy with its judiciaries. The EU put this statement of fact in very straight manner, by referring to the region as zone of “captured states”. The European preference for stability at the expense of justice – often quoted as the core of this problem – does not provide prosecutors and judges with sufficient independence for handling politically sensitive cases, sometimes even not simple civil litigations, and certainly not complex criminal investigations.

At the other side, as long as the Ivanovic’s murder remains unresolved, the extremists on both sides will have a convenient scapegoat to avoid any real political engagement and, at the same time, a powerful instrument to intimidate ordinary people:

If we managed to murder public figure like Ivanovic and walk away unpunished, imagine what we can do to any of you?

***

Is there any viable model to resolve this impasse? If history is life’s teacher – as Cicero argued twenty centuries ago – than here one doesn’t need to go more than 15 years in the past. When Lebanese prime minister Rafik Hariri was murdered in Beirut in 2005, the complexity of that crime, the involvement of persons close to Syrian secret services and exposure of Lebanese courts to different formal and informal intimidations, forced international community to establish an international, the UN-sponsored, tribunal with head office in Netherlands.

If international community really wants to show its commitment to the rule of law, by resolving the crime which remains dark shadow over the whole region, than Lebanese experience needs to repeat itself once again, this time in Western Balkans.

An international tribunal, established under the UN auspices, should be given the exclusive jurisdiction in case of the Oliver Ivanovic’s murder. All ongoing investigations, both Kosovo*- and Serbia-based ones, should be merged under control of an international team of investigators and prosecutors who would submit their findings to an international chamber. Both sides should hand over to the Tribunal all relevant evidence, material and intelligence one alike, together with all suspects – no matter whether Serbs or Albanians and whether in any political capacity, formal or informal. The side which doesn’t comply should be exposed to the UN sanctions.

An impartial, professional and efficient tribunal should be able to resolve this crime in twelve to twenty-four months. A lot of evidence already exists and all suspects are (so far at least) still alive; the witnesses as well. The failure of such an enterprise would be nothing more than just one in long history of both the Balkans’ failures and the World’s failures in Balkans; its success, however, might be a breakthrough and game changer – in more ways than one.

Sveci prljavih nogu (Miodrag Majić, “Ostrvo pelikana”, 2020)

Knjiga Ostrvo pelikana - Miodrag Majić | Knjizara Sigma | Prodaja knjiga  online

“Bilo je to pravo finale mog u punoj meri besmislenog života. Finale promašaja koji je tako groteskno počeo idejom velikog dela, zanosom distribuiranja pravde pripadnicima sopstvene vrste, samoljubivog delirijuma koji se i nije mogao završiti drukčije. Sve moje presude namenjene popravci sveta, čišćenju kaljuge u kojoj su nastajale, svi moji intervjui namenjeni buđenju savesti, reči koje sam upućivao silnima u nameri da ih bar na trenutak pokolebam, topili su se u magli zla i osrednjosti, koja je bila u toj meri nezaustavljiva da je svakom normalnom … moralo biti jasno da ne znam šta radim. I zato sam sada, pre konačnog kraja, spreman da prvi put učinim nešto korisno.”

(Miodrag Majić, “Ostrvo pelikana”, str. 32)

Caravaggio MatthewAndTheAngel byMikeyAngels.jpg

Kada je Karavađo 1602. završio svoje ulje na platnu “Sveti Matej i anđeo”, naručeno za potrebe rimske kapele Kontarini, kardinal del Monte je – kažu, sa gnušanjem – odbio da primi sliku. Naime, umetnik je čuvenog sveca, kojem je kapela i bila posvećena, naslikao kao prostog, grubog, ćelavog seljaka – sa bosim, prljavim nogama.

U romanu “Ostrvo pelikana” (Beograd, Vulkan, 2020, str. 335), beogradski pisac i sudija Miodrag Majić svoje junake opisuje na način na koji je, pre četiri veka, Karavađo naslikao svog sveca: daleko ne samo od idealnih predstava (koje svi tako ljubomorno negujemo o sebi), nego čak i od onih običnih, prosečnih, svakodnevnih, ljudskih iskustava koje najveći broj nas ima.

Majićevi junaci su anti-heroji u jednom antropološki nesrećnom vremenu, kroz koje koračaju prljavih i ruku i nogu: oni sa sobom nose sve svoje traume, poroke, dileme, krivice, skrivljene i neskrivljene, ljudske slabosti, i sitne i krupne. Kako se radnja romana razvija, tako se i ona početna predstava koju o njima ima čitalac, koju oni imaju jedni o drugima i o sebi samima, raspada i ustupa mesto ništavilu. Iz tog ništavila, pisac onda stvara novu realnost kojom se priča završava.

I to je prvi kontrapunkt romana: čitalac ne mora da se zamara svim onim, za naše vreme tako omiljenim, teorijama zavere: “a šta još tu može da bude?” – jer i ono najgore što još može da bude, pisac je o svojim junacima već napisao. Jednom, lišeni koprena malograđanske izveštačenosti i pretvaranja, oni čitaocu, paradoksalno, postaju čak i simpatični.

***

Ostrvo pelikana je drugi roman autora, koji publika sada ima priliku da oceni relativno brzo (oko osamnaest meseci) nakon prvog, “Dece zla”. Inspiracija, prokletstvo koje često usporava umetnika, u ovom slučaju ga je ubrzala. Miodrag Majić je prihvatio ono što pisci obično nazivaju “rizikom drugog romana” – opasnost da sve što izađe kao konačan rezultat njihovog pera, publika ocenjuje poredeći ga sa prethodnim delom.

Međutim, utisak nam je da su dve knjige vrlo teško, ako i uopšte, međusobno poredive: dok su “Deca zla” u žanrovskom smislu predstavljala značajan doprinos (inače nevelikoj) tradiciji trilera u novijoj srpskoj književnosti, sa elementima jedne krležijanske freske vremena, “Ostrvo pelikana” je pre svega jedna duboka, kompleksna i višeslojna psihološka drama. Sve je tu, kada se radi o primarnom zapletu, jasno već od samog početka i čitalac nema šta novo da sazna; ono što mu pisac, rasterećenom tih očekivanja, nudi zato i nije rešenje nekog misterioznog slučaja, nego postepena psihološka izgradnja likova dvoje glavnih protagonista, i, kroz nju, izgradnja njihovog nijansiranog međusobnog odnosa koji od početka predstavlja okvir u kojem se dešava, i dramatično razrešava, sekundarni zaplet.

Ono što, međutim, možemo da poredimo, to su konstrukcije i – slobodni smo da podelimo sa vama kao jedan subjektivan utisak – psihološke autoprojekcije pisca u ova dva junaka. Koliko je razmaženi beogradski bonvivan, advokat Nikola Bobić iz “Dece zla” sličan mračnom sudiji Pavlu Dedijeru iz “Ostrva pelikana”? Koliko su oni, obojica, alter ego autora? Dva fiktivna junaka razdvaja petnaest godina života: ako je pisac kroz lik Bobića flertovao sa onim što bi možda potajno voleo da sam bude danas, on nam je onda, kroz lik Dedijera, jasno pokazao i sve ono čega se plaši da i sam ne postane sutra.

Ovde dolazimo i do tačke na kojoj se fikcija spaja sa realnošću: pisac Miodrag Majić poklanja čitaocu umetničku priču zasnovanu na činjenicama iz jednog stvarnog slučaja o kojem je nedavno sudio sudija Miodrag Majić. Roman, u tom smislu, predstavlja i svojevrstan filigranski unutrašnji dijalog njih dvojice, pisca i sudije. On je zato pun preispitivanja, i to na više nivoa odjednom: preispitivanja društvene stvarnosti, zakona, politike, javnog mnenja, kulturnih predrasuda, ali i preispitivanja svojih sopstvenih sudijskih, moralnih i filozofskih uverenja.

Ono dvoje mladih Roma iz Majićeve presude imali su u svom stvarnom životu mnogo srećniju sudbinu od književne sudbine ovo dvoje mladih Roma iz Majićevog romana. I ovde umetnost, kao i kod Karavađa, služi kao alternativna, dijabolična slika stvarnosti. Uprkos tome, čitalac sve vreme ne može da se otme jednom zastrašujućem utisku: da, kojim slučajem, stvarnim junacima ove ljubavne priče nije sudio sudija Majić, njihove sudbine imale su baš sve izglede da krenu istim onim bespućima, vrtlozima i virovima koje nam u knjizi dočarava pisac Majić.

U stvarnosti, i zakon i slučaj su ovog puta sprečili da političari, novinari, analitičari, nevladine organizacije i društvene mreže dele pravdu sekirom, šireći otrov ljudske nesreće zarad održavanja varljive iluzije o sopstvenoj bezgrešnosti. Naravno da se takav srećan ishod neće dogoditi – i ne događa se – baš svaki put. Zato je ova knjiga i zastrašujuće podsećanje na univerzalnost one stare izreke, koju su voleli da citiraju mnogi, od Šarlote Bronte i Lorda Bajrona, pa do Serena Kirkegora i Marksa (a pažljivi čitalac će je pronaći i u “Ostrvu pelikana”):

“Put u pakao popločan je dobrim namerama.”

***

Međutim, ispod površine koju odražavaju likovi glavnih junaka, tragični zaplet koji ih sve spaja i realistični opisi mnogih, već arhetipskih, problema postmodernog društva, kao što su pravosuđe ili mediji, odjednom nailazimo na jedan gotovo zlatni rudnik večitih, vanvremenskih i vanprostornih, tema. Bez tog zlatnog rudnika do kojeg se dolazi tek dubinskim čitanjem, “Ostrvo pelikana” bi moglo da ostane na nivou melodrame; sa njim, melodrama je tek zanimljiva scenografija za mnogo dublje i ozbiljnije dileme.

Da li je čovekova sudbina unapred zapisana ili njome upravlja gospodin slučaj, ili je ona ipak u našim rukama? Kako najbolje prevazići onu večnu dihotomiju između prava i pravde? Ima li ljubavi bez žrtve i žrtve bez ljubavi? Na kojim granicama puca čovek, a posle kojih neko ljudsko biće, mada još uvek živo, prestaje da bude čovek? Gde povući filozofske i etičke crvene linije, između dužnosti odbrane poretka i prirodnog prava na pobunu? Kako da, u naizgled normalnim i mirnim vremenima, prepoznamo simptome one “banalnosti zla” o kojoj je pisala Hana Arent? I, konačno, šta nam je, u vremenu nepodnošljive lakoće reči, izgovorenih ili napisanih, drugo preostalo osim onog konačnog, simboličkog čina?

Ni na jedno ovih pitanja, naravno, knjiga ne sadrži konačne odgovore. Ona to nije ni mogla, jer konačnih odgovora nikada i nema: svaki put, nemilosrdni peščani sat boga Hronosa, ponovo, vaja privremene odgovore, iz praha od kojeg nastajemo i u koji se vraćamo. Ova knjiga je, međutim, postavila i umetnički problematizovala sva navedena pitanja – iako je svakim od njih slobodno mogla da se bavi i posebna knjiga. Upravo u tom zlatnom preseku, između ontološke zgusnutosti i hermeneutičke raskošnosti, krije se i skrivena vrednost romana.

***

Među junacima “Ostrva pelikana” nema nevinih, nema dobrih, nema srećnih i naravno da za njih ne može da bude ni hepienda. Do samog kraja – bukvalno, do poslednje stranice – taj hepiend, međutim, ostaje gotovo nadohvat ruke. Ne sumnjam da će se, čitajući ovaj roman, mnoga sredovečna bibliotekarka potajno nadati da će do takvog ishoda na kraju ipak i doći. Međutim, ako se knjiga čita u jednom ozbiljnijem umetničkom ključu, jasno je da bi svaki pokušaj da se, na samom kraju, veštački konstruiše hepiend ovde bi neminovno skliznuo u jeftin kič.

Suočen sa izborom između srećnog čitaoca i dobre knjige, Miodrag Majić se opredelio da do kraja sledi put kojim je već prošao Franc Kafka u “Procesu”. Ona sredovečna bibliotekarka se, isto tako, sve do poslednje stranice, nadala da će i nesrećni Jozef K. preživeti svoje nezasluženo suđenje; kao i u “Procesu”, i u “Ostrvu pelikana” ona će na kraju morati da potroši par papirnih maramica – ali te njene suze biće mala cena za ono što je književnost dobila.

Međutim, umesto banalne površnosti hepienda, pisac nam svima nudi suočavanje sa jednim mnogo ozbiljnijim intelektualnim izazovom: iskupljenjem. Bez obzira na koji način svako od nas individualno shvatao taj pojam, da li u religioznom ili u moralnom diskursu, stvarno iskupljenje je moguće samo kao logičan ishod jednog dugog niza prethodnih psiholoških senzacija i transformacija: od sumnje i preispitivanja, preko razumevanja i empatije, do pokajanja i opraštanja. To je i put koji je autor namenio svojim junacima.

***

220px-Berner_Iustitia

Zanimljiv je jedan istorijski detalj: rimska boginja pravde, Justicija, se sa onim čuvenim povezom oko očiju, prvi put pojavljuje tek negde sredinom šesnaestog veka: prva poznata skulptura, ona poznatog renesansnog vajara Hansa Gienga, datira iz 1543. godine i nalazi se na tzv. “Fontani pravde” u starom delu švajcarske prestonice, Berna. Naime, stvaranje moderne evropske države bilo je nemoguće bez pravde koja bi bila “slepa” za sva lična svojstva, kako onoga koji bi je tražio, tako i onoga nad kojim bi se sprovodila.

U to vreme, radilo se o velikom, epohalnom, napretku čovečanstva. Danas, u vreme Postmoderne, slepa pravda – ona koja mehanički izjednačava narode, ljude, kulture i sudbine nejednakih šansi – preti da se izrodi u svoju suprotnost. Kao čovek kojem je sudbina (da upotrebimo ovde izraz koji sam toliko puta pominje u knjizi) namenila da ceo svoj život sudi drugima, autor na stranicama romana otvara i svoj mali, privatni, krstaški rat sa takvom, postmodernom Justicijom.

Da li je sam Miodrag Majić antropološki pesimista ili ne? Kao sudija – videli smo to baš iz kontroverzne sudske presude, koja je bila predmet političke i medijske hajke i za koju je i sam platio visoku cenu kroz izgubljeni duševni mir – on veruje u čoveka. Zarad te vere, videli smo, bio je spreman da žrtvuje i sopstveni komfor. Kao pisac – poklanjajući nam jedinstvenu priliku da sa njim podelimo sve lične nedoumice i sumnje dok je tu presudu porađao u sebi – on na kraju, kroz spremnost da sopstvenim progoniteljima oprosti i ponudi im spasenje, tu veru ponovo potvrđuje.

***

Roman “Ostrvo pelikana” pisan je pod vidljivim uticajem nekoliko modernih književnih stilova: od markesovske “fantastične realnosti” (koju nam pisac dočarava kroz mistični i gotovo paranormalni svet koji za nas stvara na obalama Skadarskog jezera, ili kroz direktnu komunikaciju čitaoca sa mrtvim pripovedačem), preko faustovskih nagodbi na koje su njegovi junaci često prinuđeni (zaista, više nego jednom njihove unutrašnje dileme podsećaju na one nesrećnog Geteovog junaka) i borhesovskog fatalizma, pa sve do iskonskog, arhetipskog, suočavanja dobra i zla, nalik onome koje nam u “Čarobnom bregu” Tomas Man daruje u dijalozima pesnika Setembrinija i jezuita Nafte.

Vraćajući se, na kraju, na ono neizbežno poređenje sa početka ovog prikaza, ne možemo se oteti utisku da je u svom drugom romanu autor publiku primorao da razmišlja, više nego u prvom. Dok čitalac “Dece zla” može da samo prati jednu zanimljivu priču, sa bezbedne emocionalne distance kao kada gleda film sa Džemsom Bondom, čitalac “Ostrva pelikana” nema drugi izbor osim da – ako uopšte želi da završi sa čitanjem – postane saučesnik: sa autorom, sa njegovim pripovedačima, sa svetom u kojem i sam živi. Ovaj roman jednostavno se ne može čitati sa distance.

Svakako, ta razlika svedoči o većoj hrabrosti, pa samim tim i o svojevrsnom umetničkom sazrevanju autora: on sada više ne razmišlja o tome šta će se prosečnom čitaocu dopasti, nije opterećen ulepšavanjem stvarnosti tako da se njena slika prilagodi klišeima koje voli publika; naprotiv, proces je ovde inverzan i roman, na više nivoa, na čitaoca deluje kao prosvetiteljski.

Nekim čitaocima će se takav pristup dopasti, nekima verovatno neće, i koliko je eksperiment, u izdavačkom smislu, uspeo moći ćemo da sudimo za nekih godinu dana, kada budemo uporedili brojeve prodatih primeraka. Međutim, samo ovakav pristup bio bi isuviše površan: uspeh nekog umetničkog dela, baš kao i svake druge ljudske ideje, ne određuju samo brojevi; mnogo češće, dubina neke podrške značajnija je od njene širine.

Stvarna vrednost književne, umetničke, društvene, verske, političke ili filozofske poruke meri se na druge načine, a pre svega njenim kapacitetom da zaista sama, autohtono, promeni mišljenje neistomišljenika – uprkos svim opasnostima koje u datom času ta promena podrazumeva i zaglušujućem huku većine koja joj se suprotstavlja. Taj kapacitet, kao što smo videli na primerima Isusa, Lutera, Voltera i Marksa, određuje trajanje poruke u vremenu, kao pravu meru vrednosti.

Sa tim iskušenjem su bili suočeni fiktivni književni junaci u “Ostrvu pelikana”. Sada je red na nama, živim čitaocima.

***

Karavađov tenebrizam, nasilni kontrasti svetla i tame, intenzivni realistički detalji čovekovih muka i smrti, emocionalni naboj kompozicije – sve je to početkom sedamnaestog veka bilo isuviše novo i opasno da bi se izložilo gledaocu od kojeg se očekivalo da bude samo vernik i da ne sumnja u najbolji od svih svetova. Paradoks je, međutim, da su baš ona njegova dela – koja su prethodno zabranili za javno izlaganje – isti ti kardinali iz patricijskih dinastija Medičija, Sforca i Bordžija posle sami ljubomorno čuvali, dobro skrivene, u svojim privatnim kolekcijama.

Isto tako, ni “Ostrvo pelikana” nije roman zbog kojeg će naše dominantne političke, pravosudne, medijske i kulturne elite biti preterano srećne: razobličavajući njihovo intelektualno siromaštvo, licemerje, sebičnost, površnost i predrasude, ova knjiga će za njih biti ogledalo u kojem neće biti prijatno javno se ogledati. Međutim, ne sumnjam da će je – i to baš oni na koje se najviše i odnosi – tajno čitati, dobro skrivenu pored svojih noćnih stočića.

Sveci, naime, mogu imati i prljave noge, pa uprkos tome – ili možda, baš zbog toga? – ostati sveci. Jedino đavoli su uvek devičanski čisti.

Fantom mržnje u operi (Alex Ross, “Wagnerism: Art and Politics in the Shadow of Music”, 2020)

Wagnerism: Art and Politics in the Shadow of Music.

(Alex Ross, Fourth Estate, septembar 2020, 784 strane)

“Hitler je bacio dugu senku nad Vagnerom, baš kao što je i Vagner bacio nad umetnošću.”

Ova rečenica Aleksa Rosa, muzičkog kritičara “Njujorkera”, sublimira njegovu poslednju knjigu “Vagnerizam” – opsežno istraživanje širih političkih, društvenih i kulturnih eksplikacija umetničkog opusa Riharda Vagnera. Pedeset godina posle Vagnerove smrti (1883) njegove opere su bile “glavni kulturni ornament najdestruktivnijeg političkog režima u istoriji”. Ipak, kako tvrdi Ros, nacisti su mogli da koriste Vagnera “samo kada bi ga nasilno odvojili od svih njegovih dvosmislenosti, pa čak i tada je njegovo prisustvo u glavnim tokovima nacističke kulture bilo manje izraženo nego što su mnogi smatrali”.

Autor nije apologeta Vagnera: on se, na primer, otvoreno bavi primerima Vagnerovog antisemitizma, kakav je njegov esej “Judaizam u muzici” (1850) ili karikaturalne figure patuljaka, arhetipa “zlog Jevrejina” u ciklusu Prsten Nibelunga. Još za vreme Vagnerovog života, njegovog Parsifala pisac Paul Lindau doživljava kao “hrišćanstvo u muzici” – hrišćanstvo, kako to opisuje Ros “španskog inkvizitora koji spaljuje jeretike dok čisti dečji glasovi pevaju u slavu Božju”. Do kraja devetnaestog veka, podseća nas Ros, umetnički kritičari počeli su da tvrde kako, pored klasičnih antisemitskih stereotipa, Vagnerove opere otelotvoruju i nešto više: estetiku antisemitizma.

Kroz detalje o Maestrovoj porodici i raznim neukusnim pristalicama koje se oko nje kreću, Ros nam trasira dubinu i širinu veza između Trećeg Rajha i Bajrojta, mesta Vagnerovog večnog prebivališta i kasnijeg simboličkog toponima i duhovnog otelotvorenja celog njegovog muzičkog dela. Međutim, Rosova knjiga je znatno više od običnog pledoajea optužbe ili odbrane. Umesto nepobitnih i konačnih istina, autor nam nudi “strasnu ambivalenciju” kojom iscrtava Vagnerovo kontroverzno nasleđe, koje se pomalja nad modernizmom i fin de siecle Evrope.

Upotreba herojskih karaktera, na masovnoj skali, nordijskih mitova i lajtmotiva uticala je na savremenike, kakvi su bili filozof Niče, pesnik Bodler ili romanopisac Tolkin, kao i generacije budućih režisera filmova. Naravno, nisu svi bili impresionirani: Tolstoj je jednom opisao Zigfrida kao “glupu lutkarsku predstavu, nedovoljno dobru čak i za decu”. Ali, voleli ga ili ne, Vagner je bio neizbežna figura svog vremena. Ros široko – ponekad i previše široko – analizira i njegov kasniji uticaj; odeljak u kojem, recimo, pokušava da objasni “Fineganovo bdenje” Džemsa Džojsa u vagnerijanskom ključu deluje pomalo uspavljujuće.

***

Image

Koliko je, u duhovnom smislu, sam Adolf Hitler bio i Vagnerova kreacija? Koliko su Vagnerove recepcije pseudohrišćanskih simbola, nordijske mistike, arturijanskih legendi srednjovekovne Engleske i antisemitskih arhetipa doprinele duhovnom sazrevanju budućeg vođe Trećeg Rajha?

Slavni kompozitor je već osamnaest godina bio mrtav kada je Hitler, u pozorištu u austrijskom gradu Lincu, prvi put čuo jednu njegovu operu, “Loengrin”. Bilo je to 1901. godine, kada je imao dvanaest godina. Već u šesnaestoj, od svog malog džeparca stalno izdvaja pare kojima kupuje karte za Vagnerove opere: postao je njegov strastveni ljubitelj.

Po jednom sopstvenom kasnijem priznanju, kada je prvi put čuo Vagnerovog “Riencija”, sa libretom napisanim po romanu Edvarda Bulver-Litona, o “poslednjem rimskom tribunu”Kolo di Rienciju, Hitleru je po prvi put palo na pamet da bi i sam mogao da bude “narodni tribun”, odnosno političar.

Vagnerovi antisemitski i nacionalistički stavovi, na austrijskog adolescenta u formativnim godinama, imaju kvazi-religiozni efekat; Hitlerove teorije o rasnoj čistoći su, delimično, izgrađene na recepciji i interpretaciji Vagnerovih stavova, a njegov esej “Judaizam u muzici” dao je Hitleru ideju koliko daleko može da se ide u antisemitizmu. Kompozitor u tom tekstu poziva na “pad Jevreja”; i zaista likovi kakvi su Mime, u Zigfridu, ili Kundri u Parsifalu, kao da su namerno izgrađeni po arhetipu karikaturalnog zla, inferiornog Jevrejina.

Početkom 1920-tih u svom stanu u Minhenu pažljivo čuva komplet gramofonskih ploča sa Vagnerovom muzikom, a njegovoj sreći nema kraja 1923. godine kada Vagnerova snaha, Vinifred, poziva mladog političara da prisustvuje, kao njen gost, muzičkom festivalu u Bajrojtu – mestu na kojem se svakog leta tradicionalno okupljala nemačka kulturna, poslovna i politička elita. Austrijski skorojević je oduševljen; to je prvi put da on dobija pristup takvom društvu.

U toku boravka u Bajrojtu Hitler posećuje i Vagnerov grob; tom prilikom se zavetuje da će – ako ikada bude u mogućnosti – obezbediti da se Parsifal izvodi samo u Bajrojtu, kao što je njegov autor u poslednjoj volji i tražio.

Samo godinu dana kasnije, 1924. dok izdržava zatvorsku kaznu za neuspeli pokušaj puča u Minhenu, Adolf Hitler piše Mein Kampf, na papiru, olovkama i gumicama, mastilom i penkalama koje mu, sakrivene između paketa sa hranom i knjiga Geteove poezije sa posvetom, u zatvor Landsberg šalje – Vinifred Vagner.

Prijateljstvo i podršku na trnovitom i neizvesnom početku karijere Adolf nije zaboravio Vinifred: 13. januara 1933. godine, na pedesetu godišnjicu kompozitorove smrti i manje od tri nedelje pred preuzimanje vlasti u Nemačkoj, nacistička partija organizuje grandioznu memorijalnu ceremoniju u Lajpcigu, Vagnerovom rodnom mestu. Počasni gosti bili su Vinifred Vagner i njen sin Viland.

I posle dolaska na vlast Hitler redovno odlazi u Bajrojt; tamo je, za njegove privatne potrebe, sagrađena i posebna vila; ali, uprkos tome, on najčešće boravi u dvorcu Vagnerovih. Bilo je to nešto najbliže domu, što je – posle smrti majke Klare i konačnog odlaska iz Linca 1907. godine – ikada imao. Kada je 1930. godine umro Zigfrid  Vagner i Vinifred ostala udovica, dobar deo nemačke malograđanske javnosti priželjkivao je i očekivao njen brak sa Hitlerom. Iako poreklom Engleskinja, ona je već tada smatrana nemačkom nacionalnom ikonom…

A u analizi koju je 1943. izradila američka tajna služba OSS (Office of Strategic Services, preteča  CIA), A Psychological Analysis of Adolph Hitler: His Life and Legend (Psihološka analiza Adolfa Hitlera: njegov život i legenda) jedan od izvora američkih obaveštajaca citirao je sledeću Hitlerovu opasku o Vagneru:

“Za mene, Vagner je nešto božansko i njegova muzika je moja religija. Idem na njegove koncerte kao što drugi idu u crkvu.”

Taj uticaj će kasnije potvrditi i šef nacističke propagande, Jozef Gebels“Rihard Vagner nas je naučio šta je Jevrejin”.

Ipak, od svih Vagnerovih dela na Adolfa Hitlera je najveći uticaj ostavio baš Parsifal, u kojem se elementi pseudohrišćanske mistike (Longinovo koplje i Sveti Gral) spajaju sa nordijskim mitovima i – kroz Šopenhauerovu filozofiju – sa budizmom. Kako je sam Hitler shvatio ovo eklektičko spajanje civilizacija i stilova:

“Ono što mi slavimo nije hrišćanska šopenhauerijanska religija sažaljenja, nego čista i plemenita krv, krv čiju čistoću čuva bratstvo posvećenih. … Vagnerova linija razmišljanja je meni intimno bliska. U svakoj fazi svog života ja sam mu se vraćao.”

Prema Rosu, Hitler je Vagnera poštovao prvenstveno kao kompozitora, a tek potom kao mislioca. Taj entuzijazam je, međutim, uvek bio više izraz površne fascinacije i opijenosti nego duboke pronicljivosti i promišljanja. Hitler je, recimo, uvek previđao ljubav – tako prisutnu u Vagnerovoj muzici; “Prsten Nibelunga”, između ostalog, kritikuje i vlast; uprkos svim svojim arijevskim prizvucima, “Parsifal” uzdiže samilost, kao univerzalnu ljudsku vrednost; Vagnerovi heroji često se bore sa osećanjima kajanja i griže savesti – sve to je nacistima bilo potpuno nepoznato. I umesto svega toga, Hitler je – kako saznajemo od Rosa – brbljao samo o “ritmovima praiskonskog sveta” i Vagnerovu kontroverznu, ali i istovremeno i kompleksnu, umetničku poruku svodio na površni kič.

Da li je u satima pred samoubistvo, 30. aprila 1945. godine, u svom berlinskom bunkeru, Adolf Hitler možda pomislio na poslednju od četiri Vagnerove opere iz nibelunškog ciklusa, “Sumrak bogova”? Berlin je, svakako, u tim trenucima predstavljao savršenu scenografiju za to delo.

***

This image has an empty alt attribute; its file name is 20200919_BKP007.jpg

Međutim, iza svog tog, tvrdoglavog i nepopustljivog, antisemitizma, sam Vagner je bio politički nekoherentan. On je flertovao sa anarhizmom, socijalizmom, komunimom, pacifizmom i utopizmom, skrećući sve više ka levici kako je stario (na primer, Zigfridov posmrtni marš po pravilu je bio intoniran na koncertima kojima je obeležavana Lenjinova smrt). Nacističke vođe morale su da budu viđene u pozorištu u Bajrojtu, ali relativno uski domašaj opere na njihove pristalice, kao i kompleksni vrednosni pogledi samog Vagnera koji su bili iznad njihovih intelektualnih sposobnosti poimanja, ograničavali su praktičnu upotrebnu vrednost Vagnerove muzike u nacističkoj propagandi.

Ipak, Vagner je obezbedio značajnu zvučnu ikonografiju za nacističku ratnu mašinu i, u širem smislu, za sam rat kao društveni fenomen. I zaista, kada su marta 1945. godine, u Bad Tolcu u Bavarskoj formirali poslednju od trideset osam SS divizija koliko ih je postojalo u toku Drugog svetskog rata, nacisti su joj dali simbolički naziv “Nibelungen” – po Vagnerovom poznatom ciklusu opera “Prsten Nibelunga”.

A u fascinantnom odeljku o filmu “Apokalipsa sada”, Frensisa Forda Kopole (1979), Ros u knjizi opisuje poznatu scenu helikopterskog napada na vijetnamsko selo, ilustrovanu Vagnerovom muzikom “Marš Valkira” sa početka trećeg čina:

“Cilj je bila velika optužnica protiv američke oholosti, a ipak, duboki uticaj filma iscrpljuje njegov potencijal za kritiku.”

Kopolina metafora sa Vagnerovom muzikom u Vijetnamu nije ostala usamljen primer, ni u umetnosti a ni u životu: skoro tri decenije kasnije (2005) u filmu “Marinac” ona ilustruje scenu pijančenja mladih vojnika; u stvarnom životu, u Grenadi i Iraku, zabeleženi su primeri u kojima je Vagner puštan sa zvučnika američkih borbenih vozila.

Koliko daleko umetničko delo može da bude nezavisno od svog tvorca, i koliko, jednom stvoreno, ono živi svojim sopstvenim životom, odvojenim od života autora, je vekovima staro filozofsko i etičko pitanje, na koje sasvim izvesno nikada neće biti potpuno i konačno odgovoreno.

U Vagnerovom slučaju, čak i sama umetnost je mogla da bude rasistička, pa i bombastična; umetnikove osvedočene predrasude su je izvesno i dodatno kontekstualizovale u tom smislu. Za jedne, to je bilo neoprostivo; za druge, moć i vrednost njegovih opera je tolika da prevazilazi značaj ovih primedaba.

Predstavljajući čitaocu jedan detaljan a u osnovi intelektualno pošten, prikaz ovog problema Rosov “Vagnerizam” daje nam, ako već ne potpune odgovore, a onda u najmanju ruku majstorski problematizovana pitanja.

i t

Dnevnik godine korone (19): smrt trača

Norman Rockwell Museum Welcomes Back Norman Rockwell's "The Gossips" -  Norman Rockwell Museum - The Home for American Illustration

“Praznoglavi, oni koji stalno pričaju samo o sebi u želji za nečim boljim, uvek podrazumevaju da ljudi koji o svojim poslovima ne pričaju javno, imaju nešto da sakriju.”

(Onore de Balzak, “Čiča Gorio”)

Trač – sama reč je inače nemačkog porekla – označava ogovaranje, olajavanje, klevetanje, pa i besciljno brbljanje. U kolokvijalnoj upotrebi su još izrazi “tračarenje”, “trač partija” i druge slične izvedenice.

Trač je, već vekovima, sastavni deo našeg života: od onog malog, svakodnevnog, nekad golicavog a nekad dosadnog, ali uglavnom bezazlenog ogovaranja – pa sve do tračeva koji su pokretali prelomne istorijske događaje. Tako je trač kako su uvoznici čaja “izdajnici svoje domovine” pokrenuo čuvenu Bostonsku čajanku 1773. (kojom je počeo Američki rat za nezavisnost); trač kojim je čuvena rečenica “Ako nemaju za hleb neka jedu kolače” (pogrešno) pripisana Mariji Antoaneti homogenizovala je mase Pariza za Francusku revoluciju, a trač o tome šta je tačno francuski ambasador Benedeti odgovorio pruskom kralju Vilhelmu u banji Ems 1870. bio je povod poznate Emske depeše, koja je dovela do Francusko-pruskog rata, okončanog ujedinjenjem Nemačke.

U svemu tome, razvoj tehnologije i promena načina na koji ljudi komuniciraju promenila je samo brzinu kojom se trač širi. Tako su naučnici sa rimskog informatičkog univerziteta “La Sapienza”, uz pomoć američkih kolega, pokušali da dođu do jednačine koja bi izračunala stvarnu moć interneta (Fejsbuka, Tvitera, blogova) da prošire glasinu. Po ovoj jednačini, vreme potrebno da se neki trač proširi po netu proporcionalno je tački preseka svih komunikacija korisnika i ukupnog broja ljudi koji komuniciraju, podeljenog sa vrednošću protoka informacija.

U praksi, a prema rezultatima ovog istraživanja saopštenim na jednom simpozijumu u Kembridžu, vreme potrebno da neki trač obiđe planetu sada, teorijski, može da bude i manje od jednog minuta. Italijanski list “Korijere dela Sera” je vreme potrebno da se proširi trač o ljubavnim aferama profesionalnog američkog golf igrača, Tajgera Vudsa (2009-2010) uporedio sa vremenom potrebnim da se (preko Plutarha) u istoriji zabeleže Ciceronovi tračevi o seksualnosti Julija Cezara: oko pet meseci (150 dana) u slučaju Vudsa prema 150 godina, u slučaju Cezara.

***

Internet je, dakle, smanjio obim sveta i povećao brzinu kretanja svih informacija – pa i tračeva. A onda je, u nejasnu fatamorganu koja se ionako sve vreme kretala u maglovitom prostoru između laži i istine – trača – umešao i neočekivani gost, novopridošli fenomen – korona.

Trač je (kao i mnoge druge aktivnosti modernog čoveka) bio ugušen karantinima i merama izolacije izazvanim pandemijom. Kao što vatra ne može da opstane bez kiseonika, tako ni trač ne može da opstane bez sveta koji se stalno kreće okolo, radi neka posla – i priča o njima. Društveni sudari, nevolje i prekršaji su sokovi koji hrane nežnu biljku trača. Onda kada isuviše malo nas radimo bilo šta, ili viđamo ma koga izvan svog najužeg kruga, ima i manje prostora za ono – uvek tako uzbudljivo – loše ponašanje, i samim tim manje stvari o kojima možemo da pričamo. Sa zatvaranjem kancelarija, barova i restorana, prošlog proleća, gotovo preko noći smo izgubili i prilike gde bismo sreli preljubničke parove ili načuli tajne dogovore nekih prevaranata.

Naravno, čitati na internet portalima tekstove o indiskrecijama raznih ljudi predstavlja prilično bednu zamenu u odnosu na vremena kada smo bili u prilici da ih čujemo u nekom kafiću, u poverenju, iz prve ruke. To i objašnjava zašto je, recimo, britanska javnost na trač o vodećem epidemiologu, koji je prekršio pravila karantina da bi se sreo sa svojom ljubavnicom, reagovala kao gladan pas na šniclu. Jer, on je bio visoko rangiran vladin savetnik, i sama ta činjenica je učinila trač dovoljno dragocenom prilikom da se od nje učini vest. Pa ipak, o čemu se ovde zaista radilo: jednog sredovečnog naučnika posetila je jedna žena? Nekada, pre korone, naš svet je ipak imao sočnije priče nad kojima bi balio: jedna od posledica pandemije je i to što smo počeli da se bavimo trivijama, ubeđujući sebe kako su one bog zna kako značajne teme.

Tako je: za vreme korone nam je nedostajalo sve ono što je bilo uobičajena koreografija trača u normalnim vremenima: podignute obrve, govor u pola glasa, zaverenički pogledi predostrožnosti kojima smo odmeravali prisutne u prostoriji. Ljudska vrsta, jednostavno, voli tračeve. Da li je to pogrešno? Pitanje je na mestu, jer za jednu aktivnost koja toliko mnogo doprinosi da javno mnenje stekne reputaciju o nekome ili o nečemu, sam trač nosi ime koje smo, krajnje licemerno, skloni da preziremo.

Od malih nogu, uče nas da nije lepo pričati nekome iza leđa. Međutim, to nas ne zaustavlja: prema istraživanju koje je 2019. objavio časopis  Social Psychological and Personality Science, ispitanici u proseku provode skoro ceo sat (52 minuta) svakog dana, ćaskajući o ljudima koji su odsutni. Cinik bi rekao, to su izvesno i njihovi najzanimljiviji trenuci u toku dana.

***

Gossip by artist Sachin Sagare | ArtZolo.com

Trač je, isto tako, univerzalna osobina naše vrste: naučnici su ga izučavali među direktorima velikih kompanija, goničima stoke, seljacima na pijacama i sportistima u raznim timovima. Holandski studenti, kineski prodavci, Indijanci u Americi, sakupljači školjki u Polineziji, srpski vozači kamiona i portugalski pevači fadoa – svi tračare, bez razlike.

Poznata je teza Robina Danbara, evolucionog psihologa, po kojoj su naši preci – negde u onim maglovitim predelima pre početka istorije, kada se još uvek nije znalo da li smo još majmuni ili smo već postali ljudi – razvili govor samo zato da bi mogli da tračare; bio je to – u odnosu na sve sisare koji su postojali pre nas – novi, jedinstveni i verovatno jedini način da razvijemo i ojačamo svest o pripadništvu grupi. Moguće je da je ova teza malo pretenciozna (neka to ipak stručnjaci procene) ali je vrlo verovatno baš trač bio – a vidimo, i o(p)stao kroz milione godina – ono sredstvo kojim smo se orijentisali u okviru svojih grupa. Trač je pomogao da se u okviru grupe odredi ko je gore a ko dole, ko je unutra a ko je napolju.

Trač nas, na izvestan način, spaja. U mnogim jezicima, i njegov etimološki koren je u rečima kojima se označava prijateljstvo: engleska reč “gossip” vodi poreklo iz staroengleske reči godsibb, koja je značila kumstvo, porodično prijateljstvo. Kada god tračarimo, mi se angažujemo u nekoj vrsti sladostrasnog, zajedničkog, prestupa. Deleći sa mnom neku tajnu (ili bar, nejavnu) informaciju ti mi šalješ poruku kako znaš da ja nisam osoba koja će te zbog toga osuditi (ili nekome prijaviti) – i obrnuto.

Trenutak u kojem osetimo da je naš novi poznanik spreman da pređe tu granicu je često onaj trenutak u kojem postajemo prijatelji. Naravno, vrlo često trač sadrži i samo delimično tačnu, ili čak i sasvim pogrešnu, informaciju: on, dakle, nije uvek pouzdan, ponekad nije uopšte ni vredan priče; međutim, nekako nam je teško da poverujemo onima koji se čak ne usuđuju ni da pokušaju?

Postoje, naravno, i ljudi koji po ovom pitanju izgrađuju svoj poseban stil: viteškog uzdržavanja od ma kakvog tračarenja; neki će reći da takav pristup zapravo prikriva suštinski nedostatak osećaja za bliskost i drugarstvo sa drugim ljudima. Poznata je anegdota o bivšoj britanskoj premijerki, Terezi Mej, koja je više puta (sa tonom tihog ponosa) rekla kako nije vrsta osobe koja “tračari za ručkom”. I zaista, jedan britanski lord koji je imao prilike da ruča sa Terezom Mej, ovo mi je pre par godina i potvrdio; takođe mi je potvrdio da su svi ručkovi sa gospođom Mej bili neizrecivo dosadni.

Trač je, dakle, i zabava: i to subverzivna zabava. Vrlo slično netrpeljivosti koju je gajila prema traču, Tereza Mej je – kažu bar oni koji je bolje poznaju – bila netrpeljiva i prema svakom mišljenju koje bi bilo različito od njenog. Filozof Glorija Oriđi je jednom primetila da “prezir prema traču zapravo sakriva poriv za autoritarnom kontrolom” i preterani obzir za formalna pravila. Trač, to je način na koji širimo onu nezvaničnu, alternativnu, verziju realnosti, on je bliži svojevremenim samizdat izdanjima knjiga i časopisa u socijalističkim zemljama, nego modernoj propagandi. Trač je, takođe, i sloboda govora na delu; često gruba, sirova, uvredljiva, sloboda izražena kroz trač je, ipak, na drugoj strani od cenzure.

***

Gossip Artwork | Art, Indian art, Online painting

Sloboda je vrednost koju je, čak i u ovim krajnje neuobičajenim okolnostima, vredno sačuvati. U raznim situacijama i u raznim kontekstima, čak i kada nam to ne pada na pamet na prvi pogled. Na primer, na radnom mestu, ona može da igra presudnu ulogu. Sa kim treba da se sprijateljite, a koga da izbegavate; ko može da ubrza stvari, a ko će ih beznadežno zapetljati; sve to nisu lekcije koje ćete naći negde zapisane, u kompanijskim pravilima ili na promotivnim filmovima. Jedini način na koji možete da ih saznate je ako svoje novo društvo sa posla pozovete u kafanu. Već posle druge ture pića tračarenje počinje i ona zvanična firma je demaskirana, a slika one stvarna puca pred vašim očima.

Ono što je presudno za takva mala ćaskanja je da niko od šefova ne bude prisutan: autoritet je uvek hladan tuš za dobar trač. Kao i u svakoj drugoj hijerarhiji, ljudi na vrhu kompanije žele da kontrolišu tokove informacija odozgo nadole i u eri elektronske pošte i različitih aplikacija za prenošenje poruka, šefovi su još bolje opremljeni da prate i regulišu šta njihovi zaposleni pričaju međusobno. Trač je sredstvo kojim radnici, bar u nekoj meri, vraćaju tu kontrolu nazad: uz njegovu pomoć, oni – iza leđa vlasti – pričaju istinu.

Zapamtite: svaki menadžment ima tajne za koje ne želi da ih vi saznate. Na primer, ko je koliko plaćen i ko će biti otpušten prilikom sledećeg restruktuiranja. Ako žele ovakve informacije, zaposleni ne mogu podneti zahtev kadrovskom odeljenju, ili ih pročitati u nedeljnom biltenu generalnog direktora. Oni se moraju osloniti jedan na drugog. Drugim rečima jedino što im je ostalo na raspolaganju je – trač.

Drugim rečima, trač može da pruži glas onima koji glas inače nemaju: običnim ljudima koji, čak i kada im se kaže da rade u meritokratiji, nemaju stvarni način da provere koliko dobro ona funkcioniše. Mislite li da je slučajno što su dve društvene grupe koje su, tokom istorije, uvek nerazdvojno povezane sa tračem upravo – žene i sluge? Tačno, trač može da da bude neodgovoran, ali trač može da prisili na odgovornost one koji su inače uvek neodgovorni. Trač tesno povezuje privatne observacije i subverzivna mišljenja u kolektivne presude – presude koje nekad mogu da izbace na površinu ne samo člana tima koji hvata krivine, nego i šefa koji maltretira svoje osoblje ili korumpiranog vođu grupe.

Glorija Oriđi opisuje trač kao oružje bespomoćnih protiv moćnih:

“Vi možda ne možete da promenite institucionalni status neke osobe, ali tračarenjem možete da bitno narušite njenu reputaciju.”

***

GOSSIP by artist Pintu Paul – Expressionism, Painting | Mojarto | 217221

Bez želje da suštinski bezbožnički duh trača ovde predstavimo kao svetački, važno je primetiti da trač, ponekad, može da spase i ljudske živote. Mnoge humanitarne organizacije, na primer, koje rade u siromašnim zajednicama suočavaju se sa istom pojavom: ljudi ne žele da prime vakcine jer ne veruju autsajderima; humanitarci ne mogu da se oslone na medije ili na vladine agencije da im pomognu, jer se, generalno, više ne veruje ni njima; jedino što im je preostalo je da nekako dođu do ljudi iz samih tih zajednica, da to urade oni sami.

U studiji objavljenoj 2014. godine, tim ekonomista koji su predvodili dobitnici Nobelove nagrade Ester Duflo i Abhidžit Banerdži identifikovao je nov odgovor na ovaj problem: pitajte ljude, u svakom selu, ko su najveće tračare; a onda ispričajte tim tračarama o lokalnom programu imunizacije. Kada su Duflo i Banerdži proveravali ovaj metod u indijskim seoskim oblastima Karnataka i Harajana, ustanovili su direktnu korelaciju između intenziteta kojim su šireni tračevi o vakcinama i povećanih poseta klinikama.

Trač je vrsta informacije koja se širi – kao virus – kroz zajednice. Za razliku od drugih virusa – a oni su bili tema ove godine koja se polako bliži svom kraju – trač je virus čija je smrtnost na nuli. Međutim, i on isto tako ima svoje prenosioce, i svoje super-prenosioce. Tendencija je da se trač širi u diskretnim grupama, od strane indiskretnih ljudi. Da, ponekad on može da prodre i u širu populaciju i tada može da mutira u glasinu ili u teoriju zavere. Simptomi obično uključuju tzv. Schadenfreude, kako ga Nemci zovu, osećaj zadovoljstva u nesreći drugih ljudi. Međutim, čak i ovo – moralno dubiozno – zadovoljstvo ima i svoj dublji cilj.

Prema psihologu Roju Baumajsteru, trač je oblik “kulturnog učenja”. On nam pomaže da osiguramo kako svako igra po istim društvenim pravilima, ili bar poseduje primerak tih pravila. Dok smo još deca i tek učimo kako da se ponašamo, tračarimo jedni sa drugima i jedni o drugima, da bismo stekli naš poseban, dečji pogled na svet; njime upotpunjujemo zvaničnu verziju koju nam pričaju roditelji i učitelji.

Što postajemo stariji – i moramo da učimo više pravila za kraće vreme – sve više se oslanjamo na trač. Tinejdžeri, recimo, uživaju u tračevima, jer kroz njih stiču prva zaokružena znanja o stvarnoj prirodi odnosa među ljudima; ono što nauče tada – i što obično nazivamo socijalnom inteligencijom – oblikovaće njihovu sposobnost da opstanu kao jedinke u društvu koje će deliti.

***

Gossip Painting by Nagui Achamallah | Saatchi Art

Ako je trač mnogo češće zasnovan na negativnoj nego na pozitivnoj priči, to nije nužno zato što su ljudi po prirodi zli: jednostavno, najbrži način da naučimo neku društvenu normu je da slušamo priče o iskustvima onih koji su je prekršili. Na taj način, mi u stvari učimo šta ne treba da radimo – i to na tuđim greškama a ne na svojim sopstvenim.

Baumajster koristi ovu hipotezu objašnjavajući zašto roditelji koriste apokrifne pričice o ljudima – u suštini, jedan vid trača – kako bi decu naučili o opasnostima velikog sveta. Roditelj ne može da praktično pokaže detetu zašto ono ne sme da neoprezno istrči na ulicu, na primer; istovremeno, prosta konstatacija da to nije dobra ideja nije ni izbliza toliko ubedljiva i živopisna kao recimo priča o maloj devojčici koja je to jednom učinila, a posle je više niko nikada nije video – trač.

Na žalost, nova vremena koja su pred nama mogu da znače i izumiranje trača. Pandemija je samo ubrzala dugoročne trendove, donoseći nam ono što smo već mogli da vidimo i ranije – kao na primer rad od kuće – ili ubijajući mnogo brže ono za šta smo već znali da je osuđeno na smrt – kao što su štampana izdanja novina ili papirni novac.

Pišući, još u onim ranim danima Interneta, Robert Danbar je ispravno primetio kako nove elektronske komunikacije mogu da budu samo jadna zamena za onaj klasičan oblik trača na koji je naša vrsta navikla: licem u lice. Zaista, glasine mogu da cvetaju na društvenim mrežama, ali trač ne. On podrazumeva drugačije, duboko lično, iskustvo.

Kao i stvarni virus protiv kojeg smo se borili u ovoj pandemiji, i trač zavisi od one tanke, nevidljive, membrane koja ga štiti: privatnost je debeo, neprovidan, koverat u koji je trač spakovan i u kojem putuje između nas. Drugim rečima, trač se dešava samo između nas – ili se ne dešava uopšte. I, kao što smo svi odavno naučili, privatnost nikada nije bila nešto čime je Internet mogao da se ponosi.

***

Gossip Painting by Susan Kuznitsky

I pre ove pandemije bilo je vidljivo da su ljudi postali mnogo manje spremni da tračare preko elektronske pošte, ili u privatnim porukama na raznim aplikacijama ili na društvenim mrežama. Već i sama naznaka neke indiskrecije bila bi razlog za apsolutno ignorisanje: ljudi su naučili, posmatranjem drugih ili iz ličnog iskustva, da ne postoje tajne na Internetu. Sve što se napiše, objavljuje se odmah; sutra će to već objaviti neko drugi i pridati mu ko zna kakvo značenje.

Izgovorene reči, dakle, iščezavaju zauvek, onog trenutka kada napuste vaša usta (osim ako vas snimaju, a da to ne znate); ali, one reči koje napišemo, umesto da ih izgovorimo, počinju da žive svoj sopstveni, novi život – na koji mi, kao njihovi tvorci, više ne možemo da utičemo. Ako želimo da razmenimo par poverljivih reči sa kolegom, prijateljicom, ili komšijom i dalje moramo da se vidimo sa njima (najbolje negde na otvorenom prostoru – kao likovi iz špijunskih filmova iz starih, dobrih, vremena).

Shvatali mi to još uvek ili ne, čini mi se da će ovaj naš svet postati mnogo gori onda kada trač konačno odumre. Jednom, kada bude lišeno trača, naše društvo će ostati bez jedne od svojih najstarijih zabava; živeće u hroničnom deficitu veselosti, intimnosti i drugarstva; biće mnogo manje ravnopravno a mnogo više dosadno; opsednuto besmislenim pravilima političke i kulturne korektnosti i naučenim ketmanskim obrascima ponašanja.

Zamislite kakav će to vrli novi svet da bude, u kojem više nećemo imati kome, gde, kako i kada da ispričamo najnoviji trač o onoj novoj sisatoj plavuši iz treće kancelarije levo, u hodniku?

I ništa od svega ovoga niste čuli od mene, jesmo li se razumeli?

Posle penkala: Vašingtonski sporazumi – pravna analiza

“Dobar pregovarač nikada ne bi trebalo da uspeh u pregovorima zasniva na lažnim obećanjima i na zloj veri. Lažljivost je uvek ilustracija uskog duha i naznaka da osoba nema dovoljno intelektualne širine da svoje ciljeve postigne poštenim i razumnim sredstvima.” (Fransoa de Kalijer, “O manirima pregovora među suverenima”, 1716)

Naslov ovog teksta, naravno, čitalac mora da uzme cum grano salis, kako su to stari Latini imali običaj da kažu za sve ono što ne treba prihvatati zdravo za gotovo. Ili, kako sam ja pre neki dan to formulisao u razgovoru sa jednim kolegom o “pismenima” koja su predmet ovog teksta:

“Jedino nam preostaje da zamislimo da se radi o ozbiljnim međunarodnopravnim aktima, koje su zaključili ozbiljni ljudi u dobroj veri, koji zaista predstavljaju deo međunarodnog pravnog poretka i koji će opstati u tom poretku. Naše sumnje u svih tih pet pretpostavki mogu biti manje ili više osnovane, jer znamo da papir trpi sve, ali hajde da zamislimo da je sve to tako da bismo mogli da napravimo jednu ozbiljnu pravnu analizu.”

Drugim rečima, kao što dobar književni kritičar može da ocenjuje lošu knjigu, a dobar filmski kritičar loš film, tako i dobar pravnik može da se bavi analizom loših međunarodnih sporazuma.

U ovom tekstu razmotrićemo šest osnovnih grupa pitanja:

  • Koja je pravna priroda tih akata?
  • Ko su strane u sporazumima?
  • U kojoj meri tekst sporazuma formalno ispunjava standarde koje postavlja pozitivno međunarodno pravo?
  • Koje su, u sadržinskom smislu, najvažnije tačke sporazuma i šta one predviđaju
  • U kom pravnom režimu bi se rešavali sporovi proistekli iz sporazuma?
  • Na koji način ovi sporazumi mogu prestati da važe?

U ovom tekstu nećemo se baviti drugim pravnim aspektima jednostrane secesije autonomne pokrajine Kosovo i Metohija iz februara 2008. godine. Čitaoca koji je za njih zainteresovan upućujemo na naš tekst iz avgusta 2018. godine u kojem se svi ti aspekti detaljno analiziraju:

https://zorancicak.wordpress.com/2018/08/13/pre-penkala-tzv-pravno-obavezujuci-sporazum-sa-kosovom-otvorena-pitanja/

I

Pravna priroda

Zanimljivo je da većina medijskih izveštaja, bar onih na srpsko-hrvatskom jezičkom području, pominje “Vašingtonske sporazume” a ne ugovore: kao da ta terminološka razlika nekako implicira i niži pravni značaj samog dokumenta. Naravno, to je stvar utiska čitaoca, a ne činjenica: u engleskom, izraz “agreement” (koji mi prevodimo kao: sporazum) označava ugovore međunarodnog javnog prava a izraz “contract” građanskopravne ugovore.

Međutim, sam izraz agreement se u potpisanim dokumentima nigde ne pominje: njihov naslov je “Economic normalization” (ekonomska normalizacija). Ostavljajući sada po strani u kojoj meri sadržina samog teksta korespondira sa ovim naslovom (time ćemo se baviti u odeljku IV) konstatovaćemo da naslov, jezički, ne mora da nužno sadrži i nedvosmisleno određenje prirode akta.

Taj zaključak proizilazi iz člana 2, tačka 1a) Bečke konvencije o pravu međunarodnih ugovora (u daljem tekstu: Konvencija) iz 1969. godine odgovor bi bio negativan. Konvencija, naime, međunarodni ugovor definiše kao:

“… međunarodni sporazum zaključen pismeno između država i koji je regulisan međunarodnim pravom, bilo da je sadržan u jednom instrumentu ili u dva ili više instrumenata međusobno povezanih, bez obzira na njegov poseban naziv…”

***

Dakle, četiri bitna uslova koja neko pismeno mora kumulativno da ispuni da bi se uopšte smatralo međunarodnim ugovorom po Konvenciji su:

Prvo: da predstavlja saglasnost volja (sporazum). Dokument u kojem bi se, exempli causa, konstatovalo da su strane potvrdile nesaglasnost oko nekog pitanja, naravno, nije ugovor; on može da bude nešto drugo (zapisnik sa sastanka, ed-memoar, non-pejper, šta god – ali nije ugovor).

Drugo, da je ta saglasnost zaključena u pismenoj formi. Prema Konvenciji, svi drugi oblici neformalnih dogovora između država, usmenih obećanja, prećutnih saglasnosti, itd. – takođe nisu ugovori.

Treće, da se radi o saglasnosti volja između država. Ovde se taj pojam (“država”) koristi u značenju države kao subjekta međunarodnog prava, u smislu u kojem svaka ugovorna strana sebe smatra takvim subjektom, i u kojem je takvim subjektom, izričito ili prećutno, smatra i druga ugovorna strana. Okolnost da li su ta dva subjekta uzajamno priznata ili nisu, sama po sebi, ne utiče na to da li će se neko pismeno zaključeno između njih smatrati međunarodnim ugovorom ili neće; za tu ocenu, relevantna je sadržina pismena.

Četvrto, da tu saglasnost reguliše međunarodno pravo. Dakle, saglasnosti volja između država koje ne reguliše međunarodno javno pravo, nego neke druge grane prava (međunarodno privatno pravo, unutrašnje pravo neke ugovorne strane ili neke treće države) nisu međunarodni ugovori. Exempli causa, da su Aleksandar Vučić i Abdulah Hoti otišli u vašingtonski restoran Kafe Milano u Džordžtaunu i tamo se dogovorili da zajedno popiju flašu italijanskog kjantija, tu saglasnost volja i njene posledice ne bi regulisalo međunarodno pravo nego unutrašnje pravo SAD, odnosno Distrikta Kolumbija u kojem se američka prestonica nalazi.

***

U nekim stručnim i političkim mišljenjima, pa čak i u nekim tzv. interpretativnim mišljenjima (radi se o mišljenjima samih potpisnika ili lica koja su pomagala potpisnicima u tzv. pripremnim radnjama) čuli smo i mišljenja da se, u slučaju Vašingtonskih sporazuma, uopšte ne radi o međunarodnom ugovoru nego o tzv. pismu o namerama (Letter of Intent).

Motiv da se, naknadno, smanji značaj dokumenata potpisanih uz veliku pompu, lako je razumeti: kontroverznu sadržinu sporazuma i brojne negativne komentare koje su pojedine njegove odredbe izazvale u čitavom svetu, lakše je podneti ako se ne radi o pravno obavezujućem dokumentu nego o nekom tamo pismu o namerama, koje bi narodna mudrost opisala kao “mož’ da bidne al’ ne mora da znači”.

Isto tako, ako se radi samo o pismu o namerama, a ne o međunarodnom ugovoru, strane bi bile oslobođene složene (i potencijalno neprijatne) obaveze naknadnog interiorizovanja tog akta u domaći pravni poredak (odobrenje od strane vlade ili ratifikacija u parlamentu) pa samim tim i dodatnih rasprava u javnosti.

Ali, da li su takva mišljenja, u pravnom smislu, ispravna? Odgovor na to pitanje, opet, može nam najpreciznije pružiti jezička analiza teksta samog sporazuma. Od šesnaest tačaka ovog dokumenta (petnaest zajedničkih u oba primerka teksta i šesnaestoj koja se razlikuje), u dvanaest se izričito koristi buduće vreme (futur je u engleskoj verziji teksta označen rečcom “will”) a u četiri sadašnje vreme (prezent je označen engleskim rečima “pledge” (obavezuje se) i “agrees” (saglasna je).

Bolji poznavaoci engleskog jezika znaju distinkciju između glagolskih oblika “will” i “shall”, bez obzira što se oni na većinu drugih jezika prevode istovetno. Naime, činjenica da se za sve obaveze ugovornih strana koristi glagolski oblik “will” (umesto, za pravnu terminologiju uobičajenog, “shall”) implicira nešto što će se jednostavno desiti, ali ne predstavlja ničiju posebnu obavezu da to sprovede; oblik “shall” se koristi da označi nešto što je određeni subjekt u ugovoru dužan da sprovede.

Mišljenja smo da u dvanaest tačaka u kojima je upotrebljen futur (sa glagolskim oblikom “will”) dokument zaista više ima pravnu prirodu neobavezujućeg akta (hajde da ga uslovno nazovemo pismom o namerama, mada on sam ne sadrži nijedan uobičajeni element takvog akta) a u četiri, u kojima je upotrebljen prezent (sa upotrebljenim izrazima “pledge” i “agrees”) on jeste međunarodni ugovor, mada (čime ćemo se baviti šire u odeljku III) jedan vrlo specifičan i nesavršeni međunarodni ugovor (neko sa poetskim sklonostima u pisanju pravnih tekstova mogao bi ga opisati i kao neuspeli abortus međunarodnog ugovora).

Dakle, Vašingtonski sporazumi sadrže dve grupe obaveza za ugovorne strane: sadašnje četiri i budućih dvanaest. Prva grupa je stupila na snagu samim potpisivanjem dokumenta (s tim da je za neke od njih predviđena implementacija u nekom budućem trenutku; druga grupa još uvek nije stupila na snagu, ali su se ugovorne strane obavezale da – nakon što se ispune određeni uslovi ili nastupe određene okolnosti – ona stupi na snagu naknadno.

II

Ugovorne strane

Druga grupa pitanja koja zaslužuje ozbiljnu pravnu analizu jesu ugovorne strane u Vašingtonskim sporazumima. Podsetimo se na Briselske sporazume (2013): u ovom dokumentu svaka strana je, u postupku njegove interiorizacije, odnosno uvođenja u unutrašnji pravni poredak, iskoristila (namernu) nedorečenost i označila samu sebe, odnosno drugu ugovornu stranu, onako kako je želela: za Republiku Srbiju, taj dokument je “Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa između Vlade Republike Srbije i Privremenih institucija samouprave u Prištini”, za Kosovo* je on “Prvi međunarodni sporazum principa koji uređuju normalizaciju odnosa između Republike Kosovo i Republike Srbije“.

Istovremeno, tadašnji međunarodni posrednik u ovim pregovorima, baronesa Ketrin Eštin, u svom izveštaju Evropskom parlamentu od 22. aprila 2013. godine dokument je lakonski kvalifikovala kao “sporazum Beograda i Prištine” – neupućeni čitalac bi mogao da pomisli da su gradovi Beograd i Priština zaključili neki sporazum o komunalnoj saradnji.

Međutim, u Briselskim sporazumima je Evropska unija imala i formalnu ulogu koja navodi na zaključak da je ona bila više od posrednika u pregovorima, odnosno da se ovi dokumenti mogu kvalifikovati i kao dva uporedna jednostrana obavezivanja strana u sporazumu prema samoj EU. Naime, u većini tačaka, EU se pojavljuje u ulozi nosioca prava prema stranama, a prema tački 15 ima i jednu obavezu: da pomogne stranama u sporu u osnivanju Odbora za implementaciju.

Takav zaključak, između ostalog, posredno proizilazi i iz rukom dopisanog teksta na “srpskoj” verziji Sporazuma:

“Ovim potvrđujem da je ovo tekst predloga na koji će obe strane dostaviti svoje odluke o prihvatanju ili odbijanju: I.D.”

***

Ako sada pogledamo Vašingtonske sporazume, odmah pada u oči da je uloga SAD (kao posrednika) vrlo oprezno, i u ograničenom obimu, formulisana: od šesnaest tačaka, SAD se pojavljuju samo u tri: o saradnji dve strane sa američkom Međunarodnom korporacijom za razvoj i EXIM bankom o finansiranju određenih infrastrukturnih projekata (tačka 3), o saradnji dve strane sa američkim Ministarstvom energetike o finansiranju studije izvodivosti zajedničkog korišćenja jezera Gazivode (tačka 7) i o jednostranoj obavezi obe strane da sarađuju u pogledu razmene podataka dobijenih u kontroli podataka u vazdušnom putničkom saobraćaju, “u okviru šire američke saradnje na Balkanu” (tačka 10).

I to su jedina tri mesta u ovom dokumentu u kojima se pominju SAD: one se ni na šta nisu obavezale, nisu ni potpisale ni parafirale tekst, i ne mogu se smatrati stranom u sporazumu.

Od ta tri mesta, tačke 3 i 7 su saglasnost strana u sporazumu da – u budućnosti – sarađuju sa SAD po određenim pitanjima, ali ta pitanja svakako moraju da budu regulisana pojedinačnim, konkretnim i vrlo detaljnim komercijalnim sporazumima; sasvim je jasno da bi se ta saradnja mogla desiti (kao što su se mnoge slične u prošlosti i dešavale) i da ovaj sporazum uopšte nije ni zaključen.

Nešto je komplikovaniji slučaj tačke 10. Ona se, u stvari, odnosi na slučaj koji predviđa Konvencija; to je slučaj tzv. “ugovora koji predviđaju prava za treće države” (član 36 Konvencije):

“Pravo za treću državu nastaje na osnovu odredbe ugovora, ako članice ovog ugovora nameravaju da na osnovu ove odredbe daju pravo bilo trećoj državi ili grupi država kojoj ona pripada, bilo ovim državama i ako treća država na to pristane. Smatra se da je dat pristanak sve dok ne postoje suprotna obaveštenja, osim ako ugovorom nije drukčije određeno.

Država koja ostvaruje pravo na osnovu tačke 1 dužna je da se za ostvarivanje ovog prava pridržava uslova predviđenih ugovorom ili ustanovljenih prema njegovim odredbama.”

***

U javnosti je određene zabune i protivrečna tumačenja izazvalo pismo koje je predsednik SAD, Donald Tramp, u čijem je prisustvu sporazum potpisan, uručio predstavnicima obe strane. Tekst tog pisma je identičan u slučaju oba predstavnika i ovde ćemo dati samo fotografiju primerka koji je uručio predstavniku Kosova* Abdulahu Hotiju:

Tekst pisma sadrži svega šest jednostavnih iskaza: (1) zadovoljstvo što je potpisnik bio u prilici da primaoca ugosti u Beloj kući; (2) priznanje na hrabrosti pokazanoj u normalizaciji odnosa sa Srbijom; (3) konstataciju da su SAD bile partner Kosova* “od početka”; (4) veru da je ekonomska normalizacija ključ za dugoročni mir i stabilnost na Balkanu; (5) priznanje na “hrabroj odluci” da se normalizuju diplomatski odnosi sa Izraelom i (6) očekivanje da će se “partnerstvo” nastaviti.

Ne slučajno, ništa u ovom kratkom tekstu – jedinom papiru koji je neki predstavnik SAD potpisao u sklopu pregovora Srbije i Kosova* – ne sadrži referencu na sam sporazum. To što se on i ne pominje u tekstu nedvosmisleno znači da SAD ne samo da nisu strana u tom sporazumu (kako su neki požurili da neoprezno i pomalo euforično tvrde), nego nisu preuzele ni garancije stranama za njegovo izvršenje, nisu ponudile ni “dobre usluge” (inače uobičajene za posrednike u sličnim pregovorima), pa čak nisu bile spremne ni da se formalno pojave kao svedok pri potpisivanju.

Nema nikakve sumnje da je institucionalna uloga SAD, u samom dokumentu, postavljena toliko neutralno, da je ne samo manja od slične uloge EU u Briselskim sporazumima, nego da odudara i od uobičajene diplomatske prakse. Pogledajmo neke primere iz prošlosti.

Prilikom potpisivanja Pariskog mirovnog sporazuma (14. decembar 1995) kojim su formalno okončani pregovori u vojnoj bazi Rajt-Paterson u Dejtonu, Ohajo i time zaključen mir u Bosni i Hercegovini, predsednik SAD Bil Klinton pojavio se kao formalni svedok ugovora i u tom smislu ga je potpisao. Evo tog dokumenta:

I to nije bio presedan: na sličan način, američki predsednik Klinton je bio i svedok potpisivanja sporazuma između Izraela i Palestinske oslobodilačke organizacije, u Oslu u Norveškoj (17. septembra 1993. godine), a predsednik Karter je, kao svedok, potpisao i sporazum između Izraela i Egipta u Kemp Dejvidu, aprila 1978. godine. Imajući u vidu takvu praksu američke diplomatije, odsustvo Donalda Trampa iz Vašingtonskih sporazuma ne može da bude slučajno: ono nedvosmisleno potvrđuje njegove duboke sumnje u uspeh celo projekta, a možda i u kredibilitet samih pregovarača. Naravno, ako se sve na kraju završi neuspehom, zašto bi na dokumentu ostalo njegovo ime?

Da SAD nisu članica Vašingtonskih sporazuma može se, uostalom, vrlo precizno utvrditi i uvidom u registar međunarodnih ugovora Sjedinjenih Američkih Država koji vrlo precizno vodi Stejt Department i koji je javno dostupan:

***

Međutim, pažljivijim pregledom video snimka sa ceremonije u Ovalnoj sobi Bele kuće može se videti da su predstavnici obeju strana po jedan primerak potpisanog sporazuma predali Donaldu Trampu (razmenjujući ga, praktično, za ono “pismo zahvalnosti” koje smo u prethodnom tekstu naveli). Time je stvorena iluzija za konzumente masovnih medija i društvenih mreža da su oni “sa Trampom nešto potpisali”.

U kom svojstvu je, zaista, američki predsednik primio dva primerka jednog međudržavnog sporazuma u kojem država koju on predstavlja nije ugovorna strana, i koji se nije udostojio da potpiše, čak ni kao svedok?

Da li su SAD depozitar ovog sporazuma, u smislu u kojem Konvencija predviđa ulogu depozitara u članovima 76 i 77? Prema Konvenciji (Depozitari ugovora):

Određivanje depozitara ugovora mogu da vrše države koje su učestvovale u pregovorima, ili samom ugovoru, ili na neki drugi način. Depozitar može biti jedna ili više država, međunarodna organizacija ili glavni administrativni funkcioner takve organizacije.

Dužnosti depozitara ugovora su međunarodnog karaktera i depozitar je dužan da nepristrasno radi u obavljanju svojih dužnosti. Naročito, činjenica da ugovor nije stupio na snagu između nekih članica ili da je došlo do neslaganja između jedne države i depozitara o pitanju obavljanja dužnosti ovog poslednjeg ne treba da utiče na ovu obavezu.

Međutim, i u tom smislu su odredbe Konvencije vrlo jasne, depozitar ugovora se određuje u samom tekstu sporazuma. Ako u tekstu depozitar nije određen, to znači da ga strane nisu ni predvidele, i da za taj ugovor ne postoji.

Predstavnici ugovornih strana, naravno, svoje primerke mogu da daju kome god hoće: pretpostavimo da su Aleksandar Vučić i Abdulah Hoti, umesto u Ovalnoj sobi, sporazum potpisali u onom restoranu u Džordžtaunu “Kafe Milano” koji smo pomenuli u prethodnom tekstu, i da su po jedan primerak, umesto Donaldu Trampu, dali konobarici, da im pričuva do narednog dolaska. Da li bi ta faktička radnja restoran učinila depozitarom ugovora? Ne bi, baš kao što ni faktička radnja predavanja tog primerka Donaldu Trampu nije učinila SAD depozitarom ugovora.

Na početku smo konstatovali da ovaj međunarodni sporazum ima brojne manjkavosti, nedorečenosti i protivrečnosti; njihovim formalnim aspektima bavićemo se šire u odeljku III, a sadržinskim u odeljku IV. Međutim, sasvim je jasno da taj sporazum ne sadrži odredbu o depozitaru.

III

Međunarodni standardi (1): formalni elementi

Nezavisno od svoje sadržine, svaki međunarodni ugovor sadrži i neke formalne elemente, zajedničke sa svim drugim pravnim aktima takve vrste. U tom smislu, svako ispitivanje nekog dokumenta, potpisanog od strane predstavnika više država, pored sadržinske provere mora da prođe prethodnu formalnu proveru, baš u pogledu postojanja tih elemenata, njihovog smisla i usaglašenosti sa međunarodnim standardom.

Minimalni formalni elementi jednog međunarodnog ugovora su sledećih šest odredaba: (1) označenje ugovornih strana; (2) jezik ugovora; (3) broj primeraka; (4) stupanje na snagu; (5) mehanizam za rešavanje sporova; (6) registracija.

***

Ono što u Vašingtonskim sporazumima odmah pada u oči, to su vrlo čudni nazivi kojima su u njemu označene strane koje su ga potpisale: to su, u engleskom originalu, Serbia (Belgrade) i Kosovo (Pristina). Obe strane se, naravno, tako ne zovu u svojim unutrašnjim pravnim porecima: u članu 1 Ustava Srbije, kao zvanični naziv države, navodi se Republika Srbija; isto tako, u članu 1, tačka 1 Ustava Kosova, kao zvanični naziv države, navodi se Republika Kosovo.

Međutim, obe strane se tako ne zovu ni u međunarodnom pravnom poretku, i u tom smislu su Vašingtonski sporazumi presedan.

U slučaju Republike Srbije, zvaničan naziv države je nedvosmisleno prihvatilo i međunarodno pravo: Rezolucijom  A/RES/55/12 od 1. novembra 2000. godine, Generalna skupština UN je u članstvo primila tadašnju, Saveznu Republiku Jugoslaviju, 4. februara 2003. ova država je obavestila UN o promeni imena u Srbija i Crna Gora, a 3. juna 2006. pismom predsednika Republike Srbije UN su notifikovane da članska prava po osnovu rezolucije Generalne skupštine od 1. novembra 2000. godine nastavlja da vrši Republika Srbija. U svim ovim slučajevima radi se o istoj državi po međunarodnom pravu, koja je iskoristila pravo da promeni svoje ime (inače, fenomen koji nije tako neuobičajen u praksi UN).

U slučaju Kosova, s obzirom da ono nije član Ujedinjenih nacija, situacija je nešto komplikovanija: države koje su priznale Kosovo to su učinile pod ustavnim imenom ove tvorevine (Republika Kosovo); one koje to nisu učinile, nisu se posebno ni bavile imenom. U multilateralnoj međunarodnoj diplomatiji praksa je bila različita: negde se koristila oznaka Kosovo-UNMIK, a 24. februara 2012. godine pod pokroviteljstvom EU u Briselu su postignut tzv. Aranžmani o regionalnom predstavljanju i saradnji (Arrangements Regarding Regional Representation and Cooperation) kojima je definisan režim korišćenja one čuvene “zvezdice”:

“2. … Kosovo* je jedina oznaka koja će biti korišćena u okviru regionalne saradnje.

3. Fusnota koja će se primenjivati uz zvezdicu u tački 2, biće u tekstu:

“Ova oznaka ne prejudicira stav o statusu i u skladu je sa Rezolucijom UN 1244 i mišljenjem Međunarodnog suda pravde o deklaraciji o nezavisnosti Kosova.”

Evo i originalnog teksta, koji je potpisan na engleskom jeziku:

“2. To this effect ‘Kosovo*’ is the only denomination to be used within the framework of regional cooperation.

3. The footnote to be applied to the asterisk in para 2 above will read:

“This designation is without prejudice to positions on status, and is in line with UNSC 1244 and the ICJ Opinion on the Kosovo declaration of independence.”

Integralni tekst Aranžmana… u engleskom originalu dostupan je na sledećem linku:

Tačno je da postoje određena supstancijalna ograničenja ovih aranžmana, i vremenska i prostorna. Najpre, u tački 11 Aranžmana izričito se navodi da su oni prihvaćeni “na privremenoj osnovi”; tačno vremensko važenje nije određeno, niti su utvrđeni kriterijumi po kojima bi to važenje bilo odredivo; očigledno je da Aranžmani važe neograničeno, ali je smisao tačke 11 bio da se na samom početku precizira da se ne radi o trajnom rešenju.

Drugo, Aranžmani se odnose samo na tzv. “regionalno predstavljanje”, šta je tačno “region” implicite se može zaključiti iz tačke 10: “Regionalne organizacije na koje se odnose ovi zaključci su postojeće i buduće međuvladine organizacije ili aranžmani čiji je cilj promovisanje saradnje ili integracije u Balkanskom regionu” (“The regional organizations referred to in these conclusions are existing and future intergovernmental organizations or arrangements whose aim is to promote cooperation or integration in the Balkan region.”)

A šta je uopšte “Balkan”? Taj pojam, takođe, nema svoje sopstveno, autonomno pravno značenje, jer se ne nalazi ni u jednom izvoru međunarodnog prava koji bi ga prostorno definisao. Geografska, politička i istorijska značenja pojma Balkan se naravno razlikuju, kako u okviru svake od tih disciplina pojedinačno, tako i između svih njih međusobno, i u raznim memoarima, putopisima i književnim delima kao krajnje severozapadne tačke Balkana susrećemo gradove od Minhena, preko Beča, do Budimpešte, slovenačko-hrvatske granice, pa do Zemuna u Srbiji.

Dakle, kada se radi o čuvenoj zvezdici koja ide uz reč Kosovo, mi objektivno ne znamo ni koliko dugo će se ovo rešenje primenjivati (to proističe iz nepreciznosti tačke 11 Aranžmana) ni na kojem će se prostoru tačno primenjivati (nepreciznost tačke 10).

Znamo, međutim, nešto drugo: Aranžmani (i tako nesavršeni kakvi jesu) su u ovom trenutku jedini pozitivni izvor prava u pogledu naziva pod kojim Kosovo* učestvuje u međunarodnom pravnom saobraćaju: taj naziv je usaglašen i prihvaćen između predstavnika samog Kosova*, Republike Srbije, kao države koja sebe i dalje smatra suverenom na toj teritoriji i EU kao zajednički prihvaćenog posrednika u pregovorima.

Ovde se, naravno, otvara nekoliko važnih pravnih pitanja.

Prvo: zašto je u Vašingtonskim sporazumima napušten jedini međunarodno važeći naziv Kosova – tim pre što je predmet tih sporazuma baš “regionalna saradnja” na koju se odnosilo rešenje iz Aranžmana?

Drugo: zašto je Republika Srbija prihvatila da sopstveni zvanični naziv države, koji je međunarodno nesporan (jer je prihvaćen od strane UN i svih država sveta), izjednači sa spornom improvizacijom koju je Kosovo* prihvatilo 2012. godine? Šta je bio cilj te nasilne simetrije?

Treće: u kojoj meri rešenje iz Vašingtonskih sporazuma znači presedan kojim se via facti napušta rešenje iz Aranžmana? Šta se, u tom smislu, može očekivati od budućih dokumenata zaključenih između Srbije i Kosova*, uključujući i one koji bi proistekli iz pregovora koji se trenutno vode u Briselu?

Po pravilu, država nije obavezana međunarodnim sporazumima u kojima nije označena svojim zvaničnim imenom, pod kojim učestvuje u međunarodnom pravnom poretku. Takvi akti smatrali bi se imperfektnim (nesavršenim) i ne bi proizvodili pravno dejstvo. Isto kao što međunarodni ugovor koji bi neki državni zvaničnik Republike Srbije potpisao na papiru na kojem je država označena kao Srbolek, Srbotekstil ili Srbijašume ne bi značio ništa, tako ni akt u kojem je označena kao Srbija (Beograd) ne znači ništa.

***

Drugi formalni element je jezik ugovora: kada se radi o bilateralnim međunarodnim ugovorima (a videli smo da to Vašingtonski sporazumi jesu) standard je da svaka strana potpiše primerak na svom zvaničnom jeziku a (najčešće) se tim primercima dodaje i prevod sa oba jezika potpisnica na neki svetski jezik, kako bi se olakšalo tumačenje, eventualni sudski ili arbitražni spor, registracija ili bilo koja druga radnja koja bi zahtevala učešće predstavnika trećih država u radnjama koje bi naknadno bile preduzete povodom ugovora.

Taj treći (prevedeni) primerak se, međutim, ne potpisuje od strane potpisnika osnovnog ugovora, nego njegovu sadržinu, po pravilu, samo parafiraju (usaglašavaju) niži diplomatski zvaničnici obe strane (obično politički direktori ministarstava spoljnih poslova, ili ambasadori u zemlji u kojoj se obavlja potpisivanje osnovnog ugovora). On, međutim, sam po sebi, ne predstavlja međunarodni ugovor i nema pravno dejsvo.

Da je procedura zaključenja Vašingtonskih sporazuma obavljena u skladu sa međunarodnim pravom, onda bi predstavnik Republike Srbije potpisao primerak na srpskom jeziku, predstavnik Kosova* primerak na albanskom jeziku (uz eventualne sopstvene prevode na srpski i turski) a niži diplomatski zvaničnici obe strane usaglasili bi (parafirali) zajednički prevod oba teksta na engleski jezik. Time bi se izbegli svi eventualni problemi u naknadnom prevodu na jezike strana potpisnica i moguće razlike u značenju i tumačenju pojedinih upotrebljenih izraza.

Ovu proceduru, kao dispozitivno pravilo, predviđa i Konvencija u svom članu 33 (Tumačenje ugovora overenih na dva ili više jezika):

“Ako je jedan ugovor overen na dva ili više jezika, njegov tekst je verodostojan na tim jezicima, osim ako ugovorom nije određeno ili se članice ne dogovore da u slučaju neslaganja važi jedan određeni tekst.

Prevod ugovora na nekom drugom jeziku osim jezika na kojima je tekst overen, smatra se verodostojnim tekstom samo ako to ugovor predviđa ili ako su se članice o tome dogovorile.

Izrazi u ugovoru smatra se da imaju smisao u raznim verodostojnim tekstovima.

Osim u slučaju kada određeni tekst ima prednost na osnovu tačke 1, ako upoređivanje verodostojnih tekstova pokaže razliku koju primenom članova 31 i 32 nije moguće odstraniti, usvaja se smisao koji, vodeći računa o predmetu i cilju ugovora, najbolje usklađuje ove tekstove.”

Videli smo, međutim, da ta procedura u slučaju Vašingtonskih sporazuma nije poštovana: obe strane su potpisale samo verziju sporazuma na engleskom jeziku, bez obzira što je on i za jednu i za drugu strani jezik. Pošto se radi o jedinom verodostojnom primerku ugovora (pa samim tim nema mesta primeni člana 33 Konvencije) i svi izrazi u tekstu tumačiće se po uobičajenom značenju koji oni imaju u standardnom engleskom jeziku, odnosno onoj verziji engleskog koja je u upotrebi u mestu potpisivanja ugovora (u ovom slučaju: američki engleski).

***

Standardna odredba u međunarodnim ugovorima je i ona o broju tzv. verodostojnih primeraka. Radi se o primercima koje su predstavnici ugovornih strana svojeručno potpisali i koji se (svi) smatraju ravnopravnim originalima. Svi drugi primerci dokumenta su kopije: one mogu biti tzv. overeni prepisi (gde verodostojnost prepisa svojim potpisom i državnim pečatom garantuje starešina organa koji je izvršio prepis), notarizovane kopije (sa apostilom ili bez njega) ili obične fotokopije. Zajedničko za sve njih je da se one ne smatraju originalima, odnosno verodostojnim primercima.

Vašingtonski sporazumi ne sadrže ovu odredbu: čitajući njihov tekst mi ne saznajemo ništa o broju verodostojnih primeraka. Situaciju, dalje, komplikuje činjenica da oni nisu zaključeni potpisivanjem jednog (fizičkog) dokumenta od strne predstavnika obe ugovorne strane, već je svaka potpisala svoj primerak (o delimičnim razlikama u tekstu tih primeraka šire ćemo govoriti u odeljku IV).

Takođe, ali samo iz ograničenih video snimaka koji su učinjeni dostupnim javnosti sa ceremonije potpisivanja, videli smo da su predstavnici obe strane predali Donaldu Trampu (videli smo, u odeljku I, da SAD nisu depozitar sporazuma, mogli bismo ga nazvati, bez preteranog cinizma, ceremonijal-majstorom) po jedan primerak koje su potpisale.

Pošto (mada ni to ne znamo sa sigurnošću) svakoj strani treba da ostane po jedan primerak onoga što je potpisala (bilo bi vrlo, vrlo, neuobičajeno po međunarodnom pravu da predstavnik neke države nešto potpiše a da mu ne ostane nijedan primerak tog pismena), i pošto je svakoj strani neophodan i drugi brat-blizanac tog pismena (ono što je potpisala druga ugovorna strana), to znači da su Vašingtonski sporazumi morali da budu zaključeni u najmanje dva verodostojna primerka.

Međutim, pošto je sasvim realno pretpostaviti da je po jedan komplet pismena tražio i ceremonijal-majstor (ako ni za šta drugo, a ono kao suvenir), onda se taj broj verodostojnih primeraka već povećava na najmanje tri. U slučaju da će biti potrebno vršiti registraciju ovog ugovora prema odredbama Konvencije (čime ćemo se detaljnije baviti u daljem toku ovog odeljka), onda je to već četiri…

Na žalost, ove činjenice, bar za sada, ostaju u domenu spekulacije jer Vašingtonskim sporazumima nedostaje bitna formalna kompnenta jednog međunarodnog ugovora, a to je odredba o broju primeraka.

***

Sledeći važan formalni element međunarodnog ugovora je odredba o njegovom stupanju na snagu. Konvencija predviđa (čl. 24) kao dispozitivno pravilo u pogledu stupanja ugovora na snagu:

Stupanje na snagu

Ugovor stupa na snagu na način i na dan koji su utvrđeni njegovim odredbama ili sporazumno između država koje su učestvovale u pregovorima.

Ukoliko ne postoje takve odredbe ili takav sporazum, ugovor stupa na snagu čim sve države koje su učestvovale u pregovorima budu dale pristanak da budu vezane ugovorom.

Ako se pristanak države da bude vezana ugovorom da posle stupanja na snagu ovog ugovora, ovaj ugovor, osim ako drukčije nije određeno, stupa na snagu za tu državu tog datuma.

Čim se usvoji tekst primenjuju se odredbe ugovora koje regulišu overavanje teksta, davanje pristanka država da budu vezane ugovorom, način ili datum stupanja na snagu, rezerve, funkcije depozitara, kao i ostala pitanja koja se nužno postavljaju pre stupanja na snagu ugovora.

Vašingtonski sporazumi ne sadrže načelnu odredbu o stupanju ugovora na snagu; međutim, postoje izuzeci, u tačkama 15 i 16. U tački 15, predviđa se da će oba sporazuma (Republike Srbije i Kosova*) o “jednogodišnjem moratorijumu” na jednostrane akte usmerene na promene statusa međunarodnih priznanja Kosova* (videti šire u odeljku IV) stupiti na snagu “odmah” (“immediately”, u engleskom originalu). U tački 16 (u verziji Sporazuma koju je potpisala Republika Srbija) predviđeni su krajnji rokovi do kojih će Srbija otvoriti trgovinsko predstavništvo u Jerusalimu (20. septembar 2020. godine) i premestiti ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim (1. jul 2021. godine).

U svim ostalim tačkama Vašingtonskih sporazuma (ukupno četrnaest) nisu predviđeni nikakvi datumi: ni kada pojedina obaveza stupa na snagu za ugovorne strane, ni u kojem roku je ona dužna da je sprovede.

U nedostatku izričitih odredbi, ostaje da se zaključak o stupanju na snagu izvede tumačenjem: na primer, obaveze o saradnji sa američkim institucijama (Međunarodna razvojna finansijska korporacija, u tački 3 i Ministarstvo energetike, u tački 7) stupaju na snagu zavisno od stvaranja uslova za to od strane tih institucija. U suprotnom, ako ti uslovi ne bi bili stvoreni (na primer, ako bi eventualna nova američka administracija odbila da to učini) mišljenja smo da bi se analogijom mogla primeniti rešenja iz članova 61 stav 1 (“Nastanak situacije koja čini izvršenje nemogućim”) i člana 62 (“Suštinska promena okolnosti”) Konvencije, čime bi obe ugovorne strane bile ipso facto oslobođene i svojih obaveza. Sličan zaključak može se izvesti i u pogledu treće odredbe koja predviđa neposredno učešće SAD – obavezivanja ugovornih strana na razmenu podataka dobijenih u kontroli podataka u vazdušnom putničkom saobraćaju (tačka 10).

U pogledu preostalih jedanaest odredaba (1, 2, 4, 5, 6, 8, 9, 11, 12, 13 i 14), u kojima se predviđaju obaveze obe ugovorne strane (nezavisno od toga da li jedne prema drugoj međusobno, ili obe pojedinačno prema trećim zemljama) u budućnosti, a njihovo izvršenje nije uslovljeno ispunjenjem prethodnih uslova ili nastupanjem određenih okolnosti, niti su u samim odredbama predviđeni neki posebni rokovi, mišljenja smo da u tom delu Sporazumi, pošto su supstancijalno nedovoljno odredivi, još uvek nisu stupili na snagu.

***

Konačno (pošto ćemo se problemom rešavanja sporova baviti šire u odeljku V), tu je još jedan bitan formalni element međunarodnog ugovora, a to je registracija. Institut registracije je predviđen članom 80 Konvencije: (Registrovanje i objavljivanje ugovora):

“Posle njihovog stupanja na snagu, ugovori se dostavljaju Sekretarijatu Organizacije ujedinjenih nacija u cilju registrovanja ili klasiranja i unošenja u registar, već prema slučaju kao i njihovog objavljivanja.

Imenovanje depozitara predstavlja i njegovo ovlašćivanje da vrši akta navedena u prethodnoj tački.

Registrovanje međunarodnih ugovora – u međunarodnom pravnom poretku – predstavlja isto ono što i objavljivanje zakona i drugih propisa predstavlja u nacionalnim pravnim porecima: čin kojim jedna nova norma (a svaki novi međunarodni ugovor predstavlja određeni skup novih normi) postaje deo pravnog poretka u kojem postoji; način na koji ona postaje poznata svim subjektima zajednice u kojoj taj poredak funkcioniše; sredstvo kojim se otklanjaju sve moguće nedoumice oko tačne sadržine te norme. Videli smo da, po pravilu, registrovanje međunarodnog ugovora (u generalnom sekretarijatu UN) vrši depozitar ugovora.

Kao što smo konstatovali u odeljku II, Vašingtonski sporazumi ne sadrže odredbu o depozitaru, tako da će njihovo registrovanje predstavljati obavezu samih ugovornih strana. Zavisno od toga da li će, kada, na koji način i preko koga, ovi sporazumi biti registrovani, moći ćemo da zaključimo i kakav im pravni (i faktički) značaj pridaju same ugovorne strane, ali i drugi subjekti međunarodnog pravnog poretka.

IV

Međunarodni standardi (2): sadržinski elementi

U sadržinskom smislu, svih šesnaest odredaba Vašingtonskih sporazuma mogu se podeliti u tri osnovne grupe:

  • Odredbe u kojima se strane uzajamno obavezuju na određena činjenja odnosno nečinjenja (tačke 1, 2, 4, 5, 6, 11 i 15).
  • Odredbe u kojima se strane jednostrano obavezuju na određena činjenja odnosno nečinjenja (tačke 8, 9, 11, 13 i 14);
  • Odredbe u kojima se obaveze stranaka zasnivaju u korist neke treće zemlje i čije izvršenje zavisi od te zemlje (tačke 3, 7, 10 i 16).

***

Prva grupa od sedam odredaba sadrži dve kojima se ponovo potvrđuje obaveza implementacije ranije zaključenih sporazuma (1 i 2), zatim četiri koje se odnose na novopreuzete obaveze činjenja (4, 5, 6 i 12) i jednu (15) koja se odnosi na novopreuzezu obavezu nečinjenja, odnosno uzdržavanja.

Ako ostavimo po strani tačke 1 i 2 (jer opšte načelo međunarodnog javnog prava, da se ugovori izvršavaju u dobroj veri – “Pacta sunt servanda” – iz člana 26 Konvencije, podrazumeva da ovim tačkama nije stvorena nikakva dodatna pravna obaveza za Strane, u odnosu na obavezu koju su već preuzele prihvatanjem dva ranija sporazuma u februaru 2020), nove obaveze činjenja za Strane odnose se na:

  • saradnju u “otvaranju i operacionalizaciji zajedničkog prelaza Merdare” (tačka 4);
  • priključenje “zoni mini-Šengena” najavljenoj u oktobru 2019. i potpuno korišćenje njenih “pogodnosti” (tačka 5);
  • uzajamno priznavanje diploma i “profesionalnih sertifikata” (tačka 6); i
  • ubrzavanje napora u pogledu “lociranja ostataka nestalih lica”, “identifikovanja i implementacije dugoročnih, održivih, rešenja za izbeglice i interno raseljena lica” i utvrđivanje “tačke kontakta”, u okviru njihovih “odgovarajućih vladinih ministarstava” iz koje bi se “rukovodilo ovim aktivnostima” i obezbedila “koordinacija između Beograda i Prištine (tačka 12).

***

Posebnu pažnju u javnosti, uključujući i pojedine stručne komentare izazvala je tačka 15, koja definiše jedinu obavezu nečinjenja (uzdržavanja). Ova tačka je formulisana prilično konfuzno, sa mogućim dvosmislenim tumačenjima, i zato ćemo je najpre navesti u celini:

“Kosovo (Priština) će se složiti da implementira jednogodišnji moratorijum na traženje novog članstva u međunarodnim organizacijama. Srbija (Kosovo) će se složiti sa jednogodišnjim moratorijumom na svoju kampanju ot-priznavanja, i uzdržaće se od formalnog ili neformalnog traženja od bilo koje države ili međunarodne organizacije da ne prizna Kosovo (Prištinu) kao nezavisnu državu. Oba sporazuma o uzdržavanju će stupiti na snagu odmah.”

Pogledajmo sada i originalni tekst na engleskom jeziku:

“Kosovo (Pristina) will agree to implement one-year moratorium seeking new membership into International Organizations. Serbia (Belgrade) will agree to a one-year moratorium on its de-recognition campaign, and will refrain from formally or informally requesting any nation or International Organization not to recognize Kosovo (Pristina) as an independent state. Both agreements to desist will take effect immediately.”

Ovaj tekst otvara nekoliko složenih pravnih pitanja:

Prvo, pitanje asimetričnosti obaveza: obaveza koju je preuzela kosovska strana odnosi se samo na obustavljanje aplikacija za članstvo u međunarodnim organizacijama u roku od jedne godine; obaveza srpske strane, u istom periodu, obuhvata celu “kampanju otpriznavanja” (sve primedbe na eventualnu jezičku rogobatnost ovde idu na račun autora tekta u engleskom originalu), dakle i povlačenja međunarodnih priznanja od strane drugih država i prestanka članstva u međunarodnim organizacijama. Kosovo* nije preuzelo obavezu da, u periodu od te jedne godine, obustavi diplomatske aktivnosti usmerene na bilateralno priznavanje od strane trećih država, a Srbija se obavezala da potpuno obustavi svoju “kampanju”.

Drugo, pitanje preciznog jezičkog, logičkog i ciljnog značenja fraze “… i uzdržaće se od formalnog ili neformalnog traženja od bilo koje države ili međunarodne organizacije da ne prizna Kosovo (Prištinu) kao nezavisnu državu” (odnosno, u engleskom originalu, “and will refrain from formally or informally requesting any nation or International Organization not to recognize Kosovo (Pristina) as an independent state“). Naime, da li se citirani deo rečenice tumači kontekstualno, tako da važi u periodu od jedne godine (koliko bi trebalo da traje dogovoreni moratorijum) ili on predstavlja samostalnu normu, koja – pošto nije ograničena moratorijumom – važi neograničeno?

U javnosti su se već pojavila oba tumačenja; tekst je, kao što smo već naveli, konfuzan i jezički neprecizan; koliko nam, u traženju odgovora na ovo pitanje, može pomoći pozitivno međunarodno pravo? U članu 31 (“Opšte pravilo o tumačenju”) Konvencije navodi se:

Ugovor se mora dobronamerno tumačiti prema uobičajenom smislu koji se mora dati izrazima u ugovoru u njihovom kontekstu i u svetlosti njegovog predmeta i njegovog cilja.

Po našem mišljenju, odredba tačke 15 Sporazuma predstavlja izuzetak od opšteg pravila međunarodnog javnog prava po kojem su sve države suverene, i u tom kontekstu imaju slobodu da samostalno vode svoju spoljnu politiku (ta sloboda je, inter alia, i jedna od bitnih komponenti suvereniteta u međunarodnom pravu: član 2, stav 1, tačka 1 Povelje UN glasi: “Organizacija počiva na načelu suverene jednakosti svih svojih članova”).

Tačka 15 predstavlja izuzetak od tog pravila: Strane su prihvatile, dobrovoljno i obostrano, privremeno ograničavanje svog suvereniteta u oblasti spoljne politike, tako što su se obavezale na uzdržavanje od određenih radnji koje, inače, nisu zabranjene pozitivnim međunarodnim pravom (ius cogens): svaka država ima pravo da vodi svoju spoljnu politiku kako želi, aplicira za članstvo u svakoj međunarodnoj organizaciji, koristi svoj glas u njoj prema sopstvenom nahođenju i utiče na treće države u skladu sa sopstvenim interesima.

U tom smislu, opšte pravilo tumačenja pravnih normi, da se izuzeci usko tumače (exceptiones non sunt extendendae) vodilo bi u zaključak da se i drugi deo druge rečenice u tački 15 (“… i uzdržaće se od formalnog ili neformalnog traženja od bilo koje države ili međunarodne organizacije da ne prizna Kosovo (Prištinu) kao nezavisnu državu“) tumači u kontekstu prvog dela, odnosno da je i ova obaveza ograničena samo na jednogodišnji period trajanja moratorijuma.

Takođe, ako pođemo od suprotnog mišljenja (po kojem je samo prvi deo rečenice, onaj o obavezi obustavljanja “kampanje otpriznavanja”, ograničen na jednogodišnji period trajanja moratorijuma, a drugi, onaj o uzdržavanju od “formalnog ili neformalnog traženja od bilo koje države ili međunarodne organizacije da ne prizna Kosovo kao nezavisnu državu”, nije, došli bismo do logičke besmislice.

Republika Srbija bi, po tom shvatanju, po isteku jednogodišnjeg moratorijuma, mogla slobodno da nastavi sa “kampanjom otpriznavanja”, odnosno sa diplomatskim aktivnostima usmerenim na to da treće države povuku međunarodno priznanje Kosova* kao nezavisne države (koje su već dale) ali istovremeno ne bi mogla da (formalno ili neformalno) traži od država (ili međunarodnih organizacija) koje to priznanje nisu dale, da ga ne daju u budućnosti.

Pošto je očigledno da svaka aktivnost usmerena na promenu nekog postojećeg stanja zahteva veći stepen angažovanja u odnosu na aktivnost usmerenu na održavanje tog stanja, jasno je da bi, po ovom tumačenju, Srbija po isteku moratorijuma mogla da nastavi sa aktivnostima jačeg intenziteta, a ne bi mogla da nastavi sa onima slabijeg intenziteta. Takvo tumačenje ne samo da bi bilo logički besmisleno, nego bi bilo i suprotno opštem pravnom načelu “Ko može više, može i manje” (lat. Cui licet quod est plus licet utique quod est minus).

Postoji i treća ozbiljna dilema u pogledu značenja tačke 15: ona se odnosi na početak (a samim tim i na kraj) perioda jednogodišnjeg moratorijuma. Da li je tačka 15 već konstituisala taj pravni režim (pa su samim tim i rokovi već počeli da teku) ili on tek treba da bude konstituisan, u nekom budućem trenutku?

Naime, engleski original teksta, i u ovoj tački (kao i u nizu drugih) sadrži glagolski oblik (“will”) u budućem vremenu, futuru: i Kosovo* i Republika Srbija “će se složiti” (“will agree”) sa obavezama iz tačke 15. Da je namera pisca Sporazuma bila da moratorijum uspostavi ipso facto, samim činom potpisivanja ovog dokumenta, pisac bi upotrebio sadašnje vreme (prezent); i za jednu i za drugu stranu bilo bi napisano “slaže se” (“agrees”).

Da se ovde ne radi o slučajnoj jezičkoj omašci potvrđuje i poslednja rečenica tačke 15, koja je takođe formulisana u budućem vremenu: “Oba sporazuma o uzdržavanju će stupiti na snagu odmah.” (u eng. originalu: “Both agreements to desist will take effect immediately.”).

Mišljenja smo da, iz svih navedenih formulacija, jasno proizilazi zaključak da Vašingtonski sporazumi ne predstavljaju i “sporazume o uzdržavanju” iz poslednje rečenice tačke 15 i da se radi o dva odvojena dokumenta: jednom, koji je već potpisan, i drugom, koji još uvek ne postoji, ali čije je zaključenje (nejasno u kojoj formi, da li bilateralnog sporazuma ili dva unilateralna pravna akta) predviđeno tačkom 15.

U tom smislu, smatramo da period jednogodišnjeg moratorijuma još uvek nije počeo da teče, sve do zaključenja “sporazuma o uzdržavanju”.

***

Druga grupa od pet odredaba Sporazuma (8, 9, 11, 13 i 14) odnosi se na određene jednostrane obaveze činjenja (ili uzdržavanja) koje su Strane prihvatile, u istovetnom tekstu, ali koje nemaju nikakve veze sa njihovim međusobnim odnosima. To su sledeće obaveze:

  • o diverzifikaciji snabdevanja energijom (tačka 8);
  • o zabrani upotrebe opreme za 5G mrežu koja potiče od “nepouzdanih prodavaca” (tačka 9);
  • o zaštiti i širenju slobode veroispovesti, uključujući i obnovljenu međureligijsku komunikaciju, zaštitu verskih mesta i primenu sudskih odluka koje se odnose na Srpsku pravoslavnu crkvu kao i nastavak restitucije jevrejske imovine bez naslednika iz epohe Holokausta (tačka 11);
  • o radu sa “69 zemalja koje kriminalizuju homoseksualnost” u cilju pritiska u pravcu dekriminalizacije (tačka 13);
  • o proglašenju Hezbolaha “u celini terorističkom organizacijom i potpunoj implementaciji mera za ograničavanje operacija i finansijskih aktivnosti Hezbolaha na njihovim jurisdikcijama” (tačka 14).

Kao što smo videli: ove odredbe nemaju nikakve veze ni sa osnovnim predmetom Sporazuma (“Ekonomska normalizacija”) ni sa bilo kakvim odnosima između samih Strana.

Neke od tih odredaba predstavljaju flagrantno mešanje u unutrašnja pitanja samih Strana, koje na taj način dobrovoljno prihvataju ograničenja sopstvenog energetskog (tačka 8), telekomunikacionog (tačka 9) i spoljnopolitičkog (tačka 14) suvereniteta. U prva dva slučaja, te odredbe mogu da imaju ozbiljne ekonomske, a u trećoj i bezbednosne posledice.

Neke druge odredbe iz ove grupe (tačka 11) su nepotrebne, jer su Strane već članice raznih multilateralnih sporazuma kojima se garantuje sloboda veroispovesti i sva pojedinačna prava koja iz te slobode proizilate (npr. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1966); Deklaracija Generalne skupštine UN 36/55 o uklanjanju svih oblika netolerancije i diskriminacije zasnovanih na veroispovesti (1981); Rezolucija Komisije za ljudska prava UN o uklanjanju svih oblika netolerancije i diskriminacije zasnovanih na veri i veroispovesti (2005), itd). U tom smislu, tačka 11 predstavlja samo ponavljanje normi prinudnog međunarodnog prava (ius cogens) kojeg su svi subjekti međunarodnog prava (pa i ugovorne strane) ionako dužni da poštuju.

Konačno, neke odredbe iz ove grupe (tačka 13) podrazumevaju jednostrano prihvatanje aktivne obaveze obe Strana u odnosu na treće zemlje (“69 zemalja koje kriminalizuju homoseksualnost”) sa ciljem mešanja u njihove unutrašnje poslove i pravne poretke, mimo procedura i institucija koje su previđene u okviru organizacije Ujedinjenih nacija i njenih specijalizovanih agencija (Komisija UN za ljudska prava).

Sama formulacija tačke 13 je nedovoljno precizna i sadrži, za međunarodnopravnu terminologiju, krajnje neuobičajene, kolokvijalne izraze (“work with” i “push”). Ona je isto tako neodrediva i u pogledu intenziteta obaveze Strana u pogledu pritiska na 69 zemalja: da li će se smatrati da su Strane ispunile svoju obavezu iz tačke 13 ako su ambasadore ovih zemalja pozvale u svoja ministarstva spoljnih poslova i skrenula im pažnju da bi bilo lepo da dekriinalizuju homoseksualnost; ili je neophodno da se praksa tih država osudi rezolucijama vlade i li parlamenata strana; ili da se sa tim zemljama uvedu ekonomske sankcije; ili da se prekinu diplomatski odnosi; ili da se one bombarduju, sve dok ne promene sporne zakone?

Koliko duboko – da se tako figurativno izrazimo – će Strane morati da “guraju” da bi se smatralo da su ovu obavezu ispunile, ko će to da procenjuje i po kojim kriterijumima?

***

Konačno, treću grupu odredbi predstavljaju one kojima se za Strane zasnivaju obaveze u korist neke treće, konkretno određene, države koja nije članica Vašingtonskih sporazuma. Radi se o četiri takve odredbe: u tri su ta “treća država” SAD, a u jednoj Izrael:

  • saradnja sa američkom Međunarodnom razvojnom finansijskom korporacijom i EXIM bankom o finansiranju infrastrukturnih projekata, kredita malim i srednjim preduzećima i određenih “bilateralnih projekata” (tačka 3);
  • saradnja sa američkim Ministarstvom energetike, oko studije izvodivosti vodnih resursa jezera Gazivode (tačka 7);
  • podela informacija dobijenih u kontroli putničkog saobraćaja, u okviru “šire američke saradnje na Balkanu” (tačka 10);
  • uzajamno priznanje Kosova* i Izraela, odnosno otvaranje trgovinskog predstavništva Republike Srbije u Jerusalimu do 20. septembra 2020. godine i premeštanje ambasade Republike Srbije iz Tel Aviva u Jerusalim, do 1. jula 2021. godine (tačka 16).

U ovoj grupi odredaba otvaraju se dva odvojena pravna pitanja: prvo se odnosi na položaj trećih država u odnosu na međunarodni ugovor u kojem one nisu ugovorne strane; drugo se tiče hijerarhije normi u međunarodnom pravnom poretku: odnosa između norme sadržane u međunarodnom ugovora i norme koja predstavlja deo tzv. prinudnog međunarodnog prava (ius cogens).

Kada govorimo o položaju trećih država u odnosu na međunarodni ugovor u kojem one nisu ugovorne strane, to pitanje je rešeno Konvencijom, u članovima 34, 35 i 36. Opšte pravilo u pogledu trećih država (član 34) je da:

Ugovor ne stvara ni obaveze ni prava za treću državu bez njenog pristanka.

Pored toga, kada se radi o ugovorima “koji predviđaju obaveze za treće države” (član 35):

Za treću državu nastaje obaveza na osnovu odredbe ugovora ako se članice sporazumeju da stvore obavezu na osnovu te odredbe i ako treća država tu obavezu izričito prihvati pismenim putem.

Nešto drugačije rešenje Konvencija predviđa za obrnut slučaj (“Ugovori koji predviđaju prava za treće države”, član 36):

Pravo za treću državu nastaje na osnovu odredbe ugovora, ako članice ovog ugovora nameravaju da na osnovu ove odredbe daju pravo bilo trećoj državi ili grupi država kojoj ona pripada, bilo ovim državama i ako treća država na to pristane. Smatra se da je dat pristanak sve dok ne postoje suprotna obaveštenja, osim ako ugovorom nije drukčije određeno.

Država koja ostvaruje pravo na osnovu tačke 1 dužna je da se za ostvarivanje ovog prava pridržava uslova predviđenih ugovorom ili ustanovljenih prema njegovim odredbama.

Odredbe tačaka 6 i 7 Vašingtonskih sporazuma jasno predviđaju i prava i obaveze za SAD, i prema članu 35 Konvencije, one će biti dužne da obaveze “izričito prihvate pismenim putem”, dok će se za prava smatrati da je “dat pristanak sve dok ne postoje suprotna obaveštenja”, pošto Konvencija u članu 36 konstituiše oborivu prezumpciju (pretpostavku) da svaka država prihvata odredbe kojima se u njenu korist konstituiše određeno pravo, bez obzira da to izričito pismeno potvrdi.

U sličnom smislu, odredba tačke 10 konstituiše samo prava u korist SAD (na korišćenje određenih informacija dobijenih proverom putničkog vazdušnog saobraćaja, i na unapređivanje informacionih tehnologija za borbu protiv nezakonitih aktivnosti “implementacijom i operacionalizacijom” određenih američkih informacionih tehnologija.

Kada se radi o odredbi tačke 16. Sporazuma, ona sadrži prava i obaveze za državu Izrael (kada se radi o kosovskoj verziji teksta), odnosno samo prava (kada se radi o srpskoj verziji teksta).

***

Međutim, odredba tačke 16 (u srpskoj verziji teksta) otvara jedno mnogo složenije pravno pitanje.

Naime, Rezolucijom Saveta bezbednosti 478 od 22. avgusta 1980. godine, sve države članice UN obavezane su da ne prihvate pravne posledice izraelskog “osnovnog zakona” o gradu Jerusalimu, kojim je ova urbana aglomeracija u svojoj celini (dakle, uključujući i delove koji su po važećim rezolucijama UN bili deo palestinske države) proglašena izraelskom prestonicom.

Kao posledica Rezolucije SB 478 (1980), države članice UN su se u poslednjih četrdeset godina uzdržavale od premeštanja svojih ambasada u Jerusalim (a neke države koje su, u vreme njenog usvajanja, već imale ambasade u tom gradu, preselile su ih u druge izraelske gradove – Tel Aviv, Ramat Gan i Hercliju).

Jedno vreme je postojala dilema da li je Rezolucija SB 478 (1980) pravno obavezujuća za članice (odnosno, da li predstavlja izvor prinudnog međunarodnog prava – ius cogens), s obzirom da nije doneta primenom glave VII, nego člana 24 Povelje UN. Ovu dilemu rešio je Međunarodni sud pravde u svom Savetodavnom mišljenju o pravnim posledicama izgradnje zida na okupiranim palestinskim teritorijama od 9. jula 2004. godine, nedvosmislenom izrekom da su “sve države u obavezi da ne prihvate ilegalnu situaciju stvorenu u i oko istočnog Jerusalima”.

Posle ovog mišljenja Međunarodnog suda pravde i dve poslednje države koje su imale svoje ambasade u Jerusalimu (Kosta Rika i Salvador) preselile su ih u Tel Aviv u 2006. godini, čime je ovaj grad ostao bez ijedne strane ambasade, sve do 2018. godine kada su SAD otvorile zgradu svoje ambasade u Jerusalimu.

U tom smislu odredba tačke 16 Vašingtonskih sporazuma (srpska verzija) kojom se Republika Srbija obavezala da svoju ambasadu preseli u Jerusalim do 1. jula 2021. godine predstavlja kršenje prinudnog međunarodnog prava (ius cogens), zbog kojeg Srbija, kao članica UN (pa samim tim i članica Statuta Međunarodnog suda pravde) može biti suočena sa tužbom za međunarodni delikt.

Istovremeno, činjenica da postoji nesaglasnost odredbe nekog međunaronog ugovora sa nekom od normi iz korpusa ius cogens čini tu ugovornu odredbu ništavom, prema odredbi člana 53 Konvencije (Ugovori koji su u sukobu sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava (jus cogens):

Ništavan je svaki ugovor koji je u trenutku svoga zaključenja u sukobu sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava. Za svrhe ove konvencije imperativna norma opšteg međunarodnog prava je norma koju je prihvatila i priznala celokupna međunarodna zajednica država kao normu od koje nikakvo odstupanje nije dopušteno i koja se može izmeniti novom normom opšteg međunarodnog prava istog karaktera.

***

Konačno, u kojoj meri Vašingtonski sporazumi u međunarodnu praksu implicitno uvode novi koncept tzv. ograničenog suvereniteta? Ovo je složeno pitanje, koje daleko prevazilazi temu, ambicije i prostor raspoloživ u ovom tekstu. Svakako, bilo koji međunarodni ugovor, kojim se neka država obavezuje na određena činjenja (ili uzdržavanja od nečega na šta bi inače imala pravo), supstancijalno podrazumeva ograničavanje njenog suvereniteta: ta pitanja ona više ne može drugačije da reguliše svojim unutrašnjim pravom, jer međunarodni ugovor uvek ima primat u odnosu na unutrašnje pravo. Istovremeno, činjenica da je neka država dobrovoljno prihvatila obaveze koje je preuzela međunarodnim ugovorom istovremeno je i oblik na koji ona vrši svoj suverenitet.

Međutim, dilema koja se ovde postavlja pred pisca i čitaoce je drugačije prirode: poznato je da je, istorijski, koncept tzv. ograničenog suvereniteta proizvod Hladnog rata. Sam termin je nastao u vreme invazije zemalja Varšavskog ugovora na Čehoslovačku u avgustu 1968. godine, a teorijski je ovaj koncept definisao tadašnji sovjetski ministar spoljnih poslova, Andrej Gromiko, u govoru na Vrhovnom sovjetu SSSR (27. juna 1968) kada je (prema Pravdi) rekao:

“Samoopredeljenje Čehoslovačke narušava suštinske interese socijalističkog sveta i zahteva od Sovjetskog Saveza i drugih socijalističkih zemalja … da preduzmu mere … u ispunjavanju njihovih međunarodnih obaveza prema čehoslovačkom narodu i u odbrani njihovih socijalističkih dostignuća.”

U kojoj meri trampijanska vizija sveta podrazumeva slično shvatanje suvereniteta trećih država, zasnovano na “ispunjavanju američkih međunarodnih obaveza” prema raznim narodima? Pregovarači Republike Srbije i Kosova* susreli su se sa ovom dilemom kada je od njih, očigledno, zahtevano da se u Vašingtonskim sporazumima obavežu i na niz dodatnih jednostranih radnji koje nemaju nikakve, ni neposredne ni posredne, veze sa predmetom ovog međunarodnog ugovora (“Ekonomska normalizacija”).

Diverzifikacija izvora snabdevanja energentima, ograničenja u pogledu proizvođača opreme 5G mobilne mreže sa kojima mogu zaključivati ugovore, premeštanje njihovih ambasada u nekoj zemlji iz jednog grada u drugi, “označavanje” organizacija u nekoj trećoj zemlji “terorističkim”, izvan okvira, institucija i procedura Ujedinjenih nacija, mešanje u unutrašnji pravni poredak 69 zemalja sveta u cilju dekriminalizacije jednih (a sutra možda kriminalizacije nekih drugih) ljudskih ponašanja – sve su to, čak i po najužim shvatanjima suvereniteta, pitanja koja su, par excellence, unutrašnje stvari svake države pojedinačno. Pravo da o ovim pitanjima donosi samostalne odluke, dakle, predstavlja fundamentalnu odliku njenog suvereniteta, odnosno činilac energetske, telekomunikacione, spoljnopolitičke, bezbednosne i pravosudne komponente tog suvereniteta.

Države se, naravno, mogu međusobno dogovoriti da neka od ovih ili sličnih pitanja regulišu međunarodnim pravom, ali se to uvek čini multilateralnim međunarodnim sporazumima, koji predstavljaju krunu višegodišnjih, ponekad i višedecenijskih, diplomatskih napora, zasnovanih na brojnim naučnim, bezbednosnim i drugim stručnim analizama.

Nikada dosad – od Leonida Brežnjeva pre pola veka do Donalda Trampa danas – nije se dogodilo da predstavnici dve strane države dobiju unapred pripremljen tekst, nedovoljno jasan i precizan pri tome, kojim jednostrano prihvataju svoje buduće neodređene obaveze o pitanjima koja ih, možda, uopšte i ne zanimaju, i koje oni moraju (ili bar osećaju da moraju) da prihvate bez pogovora.

Takozvani “socijalistički svet” (na koji se Gromiko pozivao 1968. godine) bio je ideološki konstrukt svog vremena, koji se pozivao na neku vrstu nadsuverenosti ili super-suverenosti u odnosu na svaku svoju članicu (sa izuzetkom, naravno, samog Sovjetskog Saveza): sve njihove pojedinačne suverenosti bile su ograničene tom socijalističkom nadsuverenošću.

Takozvani “trampijanski svet”, na sličan način, predstavlja ideološki konstrukt današnjeg vremena i podrazumeva gotovo identičan odnos u odnosu na sve države koje su izabrale da budu deo tog sveta (sa izuzetkom, naravno, samih SAD): sve njihove pojedinačne suverenosti ograničene su tom trampijanskom nadsuverenošću.

V

Rešavanje sporova

Sami Vašingtonski sporazumi ne sadrže nikakve odredbe o nadležnosti za rešavanje sporova između ugovornih strana u pogledu značenja ili tumačenja pojedinih odredaba, kao ni u pogledu tačne sadržine konkretnih obaveza svake strane i kvaliteta njihovog izvršavanja.

U odsustvu takvih odredaba, primenjuju se dispozitivna pravila međunarodnog prava koja sadrži Konvencija u članu 65 (Postupak oko ništavosti ugovora, njegovog gašenja, povlačenja jedne članice ili obustavljanja primene ugovora):

Članica koja se na osnovu odredaba ove konvencije, pozove bilo na slučaj manljivosti da bude vezana ugovorom, bilo na razlog za osporavanje važnosti ugovora, njegov prestanak, povlačenje iz njega, obustavljanje njegove primene, treba da saopšti ostalim članicama svoj zahtev. Saopštenjem treba navesti meru koja se predviđa u pogledu ugovora i razloge za ovu meru.

Ako po isteku roka koji, osim u slučaju posebne hitnosti, ne bi mogao da bude kraći od perioda od tri meseca računajući od prijema saopštenja, nijedna članica nema primedaba, članica koja je obavestila može, u formi koju predviđa član 67, preduzeti nameravanu meru.

Međutim, ako je primedbu stavila neka druga članica, članice treba da traže rešenje na način naznačen u članu 33 Povelje Ujedinjenih nacija.

Nijedna odredba prethodnih tačaka ne narušava prava ili obaveze članica koji proizilaze iz svake odredbe na snazi među njima u pogledu rešavanja sporova.

Bez uštrba po član 45, činjenica da država nije uputila saopštenje propisano u tački 1 ne sprečava je da učini ovo saopštenje kao odgovor nekoj drugoj članici koja traži izvršenje ugovora ili se poziva na njeno kršenje.

Dakle, Konvencija predviđa dvostepeni postupak rešavanja sporova: najpre politički (obaveštenje), odnosno pokušaj da se spor reši diplomatskim putem, a onda – ako one ne uspe – pravni (u skladu sa odredbom člana 33 Povelje UN), odnosno intervenciju Međunarodnog suda pravde.

Tok tog postupka bliže određuje član 66 Konvencije (Postupak oko sudskog rešavanja, arbitraže i izmirenja):

Ukoliko u roku od dvanaest meseci od dana stavljanja primedbe nije bilo moguće postići rešenje prema tački 3 člana 65, primenjuje se sledeći postupak:
a) svaka strana u sporu oko primene ili tumačenja članova 53 ili 64 može putem molbe podneti spor na rešavanje Međunarodnom sudu pravde, osim ako članice ne odluče sporazumno da iznesu spor pred arbitražu;
b) svaka strana u sporu oko primene ili tumačenja bilo kojeg drugog člana V dela konvencije može primeniti postupak pomenut u prilogu Konvencije, upućujući u tom smislu zahtev generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija.

U slučaju Vašingtonskih sporazuma, dodatan problem pri rešavanju eventualnih sporova predstavljala bi činjenica da Kosovo* (s obzirom da nije bilo članica UN u trenutku njihovog potpisivanja) nije članica Statuta Međunarodnog suda pravde. Iz toga proizilazi i činjenica da se ono pred ovim sudskim organom ne može pojaviti ni kao tužilac, ni kao tuženi.

Isto tako, u sporovima u kojima su jedna (ili obe) strane države, isključena je i nadležnost nacionalnih sudova, kako njihovih sopstvenih, tako i trećih država, polazeći od preovlađujućeg koncepta tzv. suverenog imuniteta država u međunarodnom pravu: jednak jednakome ne može da sudi.

Bez obzira na to koja bi se od dve ugovorne strane opredelila da, u nekom trenutku, eventualne nesporazume oko tumačenja i izvršenja preuzetih obaveza rešava primenom međunarodnog prava (a ne političkim pregovorima ili diplomatskim posredovanjem trećih država ili međunarodnih organizacija) ona to ne bi mogla da učini pred Međunarodnim sudom pravde.

Šta to u praksi znači? S obzirom da u samim Sporazumima nije predviđen drugi mehanizam, dve ugovorne strane bi jedino mogle da zaključe naknadni arbitražni sporazum, kojim bi rešavanje svog eventualnog spora prepustile međunarodnoj arbitraži.

Po opštim pravilima koja se primenjuju u takvim slučajevima, svaka strana bi imenovala po jednog arbitra (obično se za arbitre uzimaju ugledni međunarodni pravnici, sa posebnim iskustvvom u onoj oblasti na koju se sporni ugovor pretežno odnosi) a onda bi ta dva arbitra sporazumno izabrala trećeg, koji bi bio i predsedavajući arbitraže. Odluka međunarodne arbitraže smatrala bi se, po međunarodnom pravu, konačnom i obavezujućom za strane su sporu, kao i odluka Međunarodnog suda pravde i bila bi neposredno izvršna u svim trećim zemljama.

VI

Razlozi za prestanak

Postoje dve grupe razloga za prestanak važenja međunarodnih ugovora: oni koji dovode do ništavosti i oni koji omogućavaju rušljivost. Ništavost ugovora (i u unutrašnjem i u međunarodnom pravu), kada se konstatuje u odgovarajućem sudskom postupku, ima pravno dejstvo ex tunc, odnosno od trenutka zaključenja; rušljivost ima pravno dejstvo ex nunc, odnosno od trenutka proglašenja.

Pozitivno međunarodno pravo razloge za ništavost međunarodnih ugovora definisalo je u odeljku 2 dela V (članovi 46 – 53) Konvencije. U osnovi, radi se o istim razlozima koje tradicionalno prepoznaje i svaki nacionalno pravo, kao razloge za ništavost ugovora u unutrašnjem pravnom poretku: to su klasične mane volje (zabluda, prevara i prinuda) i sukob sa javnim poretkom:

  • propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora (čl. 46);
  • posebno ograničenje ovlašćenja da se izrazi pristanak države (čl. 47);
  • zabluda (čl. 48);
  • prevara (čl. 49);
  • korupcija predstavnika države (čl. 50);
  • prinuda izvršena nad predstavnikom države (čl. 51);
  • prinuda nad državom izvršena putem pretnje ili upotrebe sile (čl. 52);
  • sukob sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava (ius cogens), (čl. 53).

Sada ćemo pojedinačno razmotriti svaki od osam navedenih razloga za ništavost međunarodnog ugovora.

***

(a) Propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora – član 46 Konvencije

Opšte pravilo Konvencije je da se:

“… jedna država ne može pozivati na činjenicu što je njen pristanak da bude vezana ugovorom izražen na taj način što se narušava odredba njenog unutrašnjeg prava u vezi sa nadležnošću za zaključenje ugovora, kao na slučaj manljivosti”.

Međutim, od ovog opšteg pravila propisana su dva značajna izuzetka, i to alternativno: (1) ako se radi o tzv. očiglednoj povredi i (2) ako se povreda ne odnosi na neko pravilo unutrašnjeg prava koje je od suštinskog značaja.

Konvencija sadrži i definiciju tzv. “očigledne povrede”

“Povreda je očigledna ako je objektivno jasna za svaku državu koja u tom pogledu postupa prema uobičajenoj praksi ili dobronamerno”.

***

(b) Posebno ograničenje ovlašćenja da se izrazi pristanak države – član 47 Konvencije

Po opštem pravilu Konvencije:

“Ako je ovlašćenje jednog predstavnika da izrazi pristanak države da bude vezana određenim ugovorom bilo predmet posebnog ograničenja, činjenica da ovaj predstavnik nije vodio računa o tom ograničenju ne može se navoditi kao slučaj manljivosti…”

Ovaj član takođe predviđa i izuzetak od pravila:

“… osim ako ograničenje nije saopšteno, pre izražavanja ovog pristanka, ostalim državama koje su učestvovale u pregovorima.”

U raspravama koje su se o ovom pitanju ranije vodile, nije postojala saglasnost o tome da li bi za zaključenje Sporazuma bilo neophodno da se prethodno promeni Ustav Srbije, ili bi on mogao da bude punovažan ako bi bio zaključen pod tzv. odložnim uslovom (da, u određenom roku, te promene budu sprovedene u predviđenoj proceduri).

Pravnici u ministarstvima spoljnih poslova pojedinih zapadnih zemalja smatrali su da bi u ovom slučaju, kao presedan, mogao da se uzme Sporazum o imenu između Makedonije i Grčke, zaključen 17. juna 2018. godine, u kojem se predviđa naknadna ratifikacija u parlamentima obe zemlje i potvrda na referendumu koji će biti održan u Makedoniji (imajući u vidu da ovaj međunarodni ugovor nije zahtevao promenu grčkog ustava, referendum u Grčkoj nije bio neophodan).

Po našem mišljenju, odredbe Ustava Republike Srbije su u ovom slučaju vrlo jasne, pošto se ne radi samo o promeni ustava nego i o promeni granica. Pregovarači koji ispred Republike Srbije učestvuju u formulisanju i zaključenju Sporazuma bili su dužni da ostalim stranama (kosovskim vlastima i američkim posrednicima) saopšte ovo ograničenje, odnosno da oni nemaju kapacitet da zaključuju sporazum koji bi via facti podrazumevao promenu granica Republike Srbije, bez prethodno završene procedure promene Ustava Srbije.

Naravno – kao što smo već utvrdili analizom sadržaja Vašingtonskih sporazuma – ovi dokumenti ne sadrže nijednu odredbu kojom se Republika Srbija explicite obavezuje, ni na međunarodno priznanje Kosova* ni na promenu sopstvenih granica. Sporazumi, u tom smislu, nisu direktno protivni odredbama Ustava Srbije.

Međutim, činjenica da je – po prvi put – neki predstavnik Republike Srbije potpisao međunarodni ugovor sa predstavnicima Kosova*, koje je pri tome označeno na način suprotan još uvek važećem rešenju iz Aranžmana o regionalnom predstavljanju i saradnji (2012), svakako navodi na zaključak da Vašingtonski sporazumi, kao posledicu, sadrže i posredne elemente tzv. implicite priznanja, odnosno da predstavljaju korak dalje u pravcu tog konačnog ishoda.

***

(c) Zabluda – član 48 Konvencije

Po opštem pravilu Konvencije, država se:

“… može pozvati na zabludu u ugovoru koja čini ništavim njen pristanak da bude vezana ugovorom, ako se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju za koju je ta država pretpostavljala da postoji u trenutku kada je ugovor zaključen i koja je sačinjavala bitnu osnovu pristanka te države da bude vezana ugovorom“.

Kao izuzetak od ovog pravila, predviđeni su slučajevi da je: (1) “država doprinela ovoj zabludi svojim postupkom” ili da su (2) “okolnosti bile takve da je trebalo da bude obaveštena o mogućnosti zablude”, pri čemu (3) “zabluda koja se odnosi samo na redakciju teksta ugovora ne ide na uštrb njegove važnosti; u ovom slučaju, primenjuje se član 79”.

Hipotetički gledano, možemo da pretpostavimo više slučajeva u kojima bi se, po zaključenju Sporazuma Republika Srbija mogla pozivati na zabludu (error).

Jedan od njih je svakako status srpske manjine u Republici Kosovo: struktura i nadležnosti teritorijalne autonomije Srba na Kosovu, zaštita kulturno-istorijskog nasleđaimovinskih prava i drugih legitimnih interesa. Volja da se zaključi Sporazum bi, na strani Republike Srbije, bila bitno uslovljena očekivanjima od budućeg obima i sadržine ovih prava: mogli bismo da kažemo da bi ti elementi bili verovatno presudni za formiranje tzv. animus contrahendi, volje da se zaključi ugovor, i ako bi pregovarači bili u zabludi oko ovih činjenica takva zabluda bi, automatski, otvorila situaciju eventualne ništavosti Sporazuma.

Međutim, ovde je moguće pretpostaviti i jednu širu, kontekstualnu, zabludu: uzimajući u obzir presedan koji je već uspostavljen Briselskim sporazumom, i Vašingtonske sporazume pregovarači su verovatno bili skloni da (pogrešno, kao što smo dokazali, ali svejedno) tumače kao neku vrstu (malar prećutnog) trostranog, a ne dvostranog međunarodnog ugovora; činjenicu da su pregovore o njihovom zaključenju aktivno vodili visoki diplomatski zvaničnici SAD, a da je u ceremoniji potpisivanja učesstvovao i predsednik SAD, oni su vrlo verovatno tumačili kao okolnosti iz kojih proizilazi da su i same SAD preuzele određene obaveze, kao neka vrsta garanta ovih sporazuma.

Ako bi, dakle, SAD u slučaju Vašingtonskih sporazuma (baš kao i Evropska unija, u slučaju Briselskog sporazuma) implicitno preuzele obavezu da se prijem Republike Srbije u članstvo EU, po zaključenju Sporazuma, obavi po nekoj skraćenoj ili ubrzanoj proceduri, a potom pozivajući se na rebus sic stantibus (promenjene okolnosti) od takve procedure odustale, da li bi zabluda oko te činjenice bila dovoljan razlog za ništavost Sporazuma?

***

(d) Prevara – član 49 Konvencije

Po opštem pravilu Konvencije:

“Ako je država navedena da zaključi ugovor obmanljivim postupkom neke druge države koja je učestvovala u pregovorima, ona se može pozvati na prevaru koja čini ništavim pristanak da bude vezana ugovorom.”

Dakle, prevara (dolus), ovde definisana kao “obmanljivi postupak neke druge države koja je učestvovala u pregovorima”, ukoliko je takav postupak naveo državu da zaključi ugovor, bio bi dovoljan razlog da se pitanje eventualne ništavosti POS postavi pred Međunarodnim sudom pravde.

Suštinski, ovde se ponovo srećemo sa hipotetičkim situacijama koje smo već opisali u tački c) ovog odeljka, onoj o zabludi. Kao mane volje, i zabluda i prevara su u pravu (i unutrašnjem, baš kao i u međunarodnom) međusobno tesno povezane, i uzročno-posledično i suštinski. Zabluda se kod ugovarača najčešće formira kao posledica prethodne prevare, kao što je i cilj prevare izazivanje zablude (ili održavanje druge ugovorne strane u toj zabludi).

***

(e) Korupcija predstavnika države – član 50 Konvencije

Prema opštem pravilu: 

“Ako je izražavanje pristanka neke države da bude vezana ugovorom dobijeno putem korupcije njenog predstavnika neposrednim ili posrednim delovanjem neke druge države koja je učestvovala u pregovorima, država se može pozvati na ovu korupciju koja čini ništavim njen pristanak da bude vezana ugovorom.”

Ova odredba znači da bi Republika Srbija mogla, u slučaju da se dokaže korupcija bilo kog od tri tzv. glavnih pregovarača (pod glavnim pregovaračima, međunarodno pravo tradicionalno smatra šefa države, u monarhijama kralja ili cara, u republikama predednika; šefa izvršne vlasti, odnosno predsednika vlade; ministra inostranih poslova) ovu okolnost istakne kao razlog za apsolutnu ništavost svakog međunarodnog sporazuma koji bi bio zaključen kao posledica takve okolnosti.

Zašto ovde posebno ističemo tri tzv. glavna pregovarača? Od odluke Stalnog suda međunarodne pravde o pravnom statusu istočnog Grenlanda (1933) u sporu između Norveške i Danske, u međunarodnom pravu je prihvaćen standard da jedino šef državešef vlade i ministar inostranih poslova imaju kapacitet da zastupaju državu bez potrebe da imaju bilo kakva punomoćja kolektivnih (vlada, parlament) organa vlasti. Svaka njihova izjava, neposredno i u celini, smatra se izjavom države koja ih je izabrala na ove funkcije.

Član 50 Konvencije ne ograničava, naravno, eventualnu ništavost međunarodnog ugovora samo na korupciju nekog od navedena tri funkcionera. Bilo koji predstavnik države koji je učestvovao u pregovorima, a kod kojeg se pravnosnažnom sudskom odlukom dokaže korupcija, mogao bi da predstavlja dovoljan osnov da se zahteva utvrđivanje ništavosti međunarodnog ugovora koji je taj predstavnik zaključio. Svakako, što je viši nivo pregovarača kojem bi eventualna korupcija bila dokazana pravnosnažnom sudskom odlukom, to bi bili veći i izgledi da tužba za poništenje po ovom osnovu bude usvojena na Međunarodnom sudu pravde.

Naravno, prethodno bi bilo neophodno da se korupcija dokaže pravnosnažnom sudskom odlukom u odgovarajućem krivičnom postupku, kao i da se – u tužbi pred Međunarodnim sudom pravde – dokaže, ili bar učini verovatnom, uzročno-posledična veza između konkretnog čina korupcije određenog lica i njegovog (faktičkog i formalnog) uticaja da ugovor bude zaključen.

Ovde se, i u teoriji i u praksi, postavlja jedno zanimljivo pitanje: da li su potpisnici Konvencije pod pojmom “korupcija” podrazumevali samo tzv. korupciju u užem smislu (predaju novčanih iznosa, činjenje drugih materijalnih pogodnosti i sa njima izjednačene radnje) ili pojam treba tumačiti i šire?

Na primer, ako bi se u sudskom postupku dokazalo da su države koje su učestvovale u pregovorima pojedinim pregovaračima iz Republike Srbije pružale ličnu političku podršku (sa ovim se može izjednačiti i podrška data njihovim političkim strankama) da ostanu na vlasti, ili da se na toj vlasti dodatno učvrste, da li bi se to moglo smatrati korupcijom u smislu u kojem se taj pojam koristi u članu 50. Bečke konvencije?

***

(f) Prinuda izvršena nad predstavnikom države – član 51 Konvencije

Konvencija propisuje:

“Izražavanje pristanka neke države da bude vezana ugovorom koje je dobijeno prinudom izvršenom nad njenim predstavnikom putem postupaka ili pretnji upućenih lično njemu lišeno je svakog pravnog dejstva.”

Prinuda (vis metus) u pravu predstavlja klasičnu manu volje – svi pravni poslovi zaključeni pod prinudom su apsolutno ništavi. Tradicionalno međunarodno pravo je, međutim, prinudu, kao razlog ništavosti ugovora, ograničavalo na ličnosti samih pregovarača. Kada se radilo o državi, sve do izričite zabrane rata (sredinom XX veka) ni prinuda prema državi nije mogla da bude zabranjena. Drugim rečima, ako je međunarodno pravo dozvoljavalo rat, onda je, a forteriori, dozvoljavalo i status quo post bellum koji bi bio stvoren (ne)uspešnim vođenjem rata i formalizovan odgovarajućim mirovnim ugovorom.

Verovatno najzanimljiviji primer u novijoj istoriji predstavlja sporazum između SAD i Irana, zaključen 19. januara 1981. godine posredovanjem Alžira (obe države su potpisale jednu deklaraciju alžirske vlade u istom tekstu) o rešavanju problema talaca u američkoj ambasadi u Teheranu, koji su se u zatočeništvu nalazili 444 dana. Ovim sporazumom američka strana se izričito, i u svoje ime i u ime svojih građana, odrekla prava na sudsku odštetu za pretrpljenu štetu. Ovde se kasnije postavilo zanimljivo pravno pitanje: da li međunarodno pravo može da da zaštitu ugovoru koji je očigledno zaključen pod direktnom prinudom?

Pitanje, naravno, daleko prevazilazi predmet ove analize i nemamo prostora da se njim detaljnije bavimo, ali zato zainteresovane za ovu temu upućujemo na dve odlične analize, obe iz 1984. godine: prva Tomasa Zakara, “The Prohibition of the Use of Duress in Treaty Negotiations: Study of the Iranian Hostage Crisis”, objavljena u Bostonskoj reviji za međunarodno pravo:

http://lawdigitalcommons.bc.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1481&context=iclr;

druga, H.G. de Jonga iz odeljenja za ustavna pitanja Ministarstva unutrašnjih poslova Holandije: “Coercion in the conclusion of treaties: A consideration of Articles 51 and 52 of the Convention on the the Law of Treaties”, objavljena u Holandskom godišnjaku za međunarodno pravo, 15/1984, dostupna online od 2009. godine: 

https://www.cambridge.org/core/journals/netherlands-yearbook-of-international-law/article/coercion-in-the-conclusion-of-treaties-a-consideration-of-articles-51-and-52-of-the-convention-on-the-the-law-of-treaties/1842B2A89359F033CEB269E17E4626BD

Da li je u dosadašnjem toku pregovora između Beograda i Prištine bilo elemenata prinude? Zanimljive su neke izjave u tom smislu koje je dao jedan od srpskih pregovarača u Briselu, Aleksandar Vučić, na primer ova:

„Meni su pre četiri i po godine najviši predstavnici u Briselu rekli decidirano: Vučiću, gotov si, karijera ti je završena, ti ne znaš kako se mi obračunavamo s neposlušnima“

Ne ulazeći u ovom trenutku u materijalnu tačnost ove izjave – njen autor je i inače sklon vrlo slobodnoj interpretaciji činjenica i relativizaciji istine – dužni smo da konstatujemo da ona predstavlja presedan u istoriji međunarodnih odnosa, kao prvi slučaj u kojem visoki funkcioner jedne države, dok su međunarodni pregovori o nekom pitanju još uvek u toku, otvoreno govori o tome da je bio izložen pretnjama i pritiscima.

***

(g) Prinuda nad državom izvršena putem pretnje ili upotrebe sile – član 52 Konvencije

Konvencija propisuje:

“Ništavan je svaki ugovor čije je zaključenje postignuto pretnjom ili upotrebom sile kršenjem principa međunarodnog prava koji su uneti u Povelju Ujedinjenih nacija.”

U međunarodnom pravu najpoznatiji primer ugovora zaključenog pod prinudom prema državi predstavlja tzv. Minhenski sporazum (1938) kojim je Čehoslovačka ustupila nacističkoj Nemačkoj svoje pogranične oblasti, Sudete. U predvečerje zaključenja ovog sporazuma Adolf Hitler je Čehoslovačkoj uputio i poseban ultimatum, tzv. Memorandum iz Godesberga (dokument je dobio ime po gradu u kojem je potpisan, a gde je Hitler bio na sastanku sa britanskim premijerom Čemberlenom). Minhenski sporazum je, baš po tom osnovu, i formalno poništen Ugovorom u Pragu koji su SR Nemačka i Čehoslovačka zaključile 11. decembra 1973. godine.

Ako pogledamo opšti politički kontekst u kojem se vode svi pregovori između Srbije i Kosova* – uključujući i ove poslednje u Vašingtonu – manje ili više direktno uslovljavanje prijema Republike Srbije u članstvo EU prethodnim zaključenjem POS – možemo li u tom uslovljavanju identifikovati elemente prinude nad državom?

Različiti predstavnici, i EU i SAD, uglavnom su ponavljali istu argumentaciju: da je zaključenje takvih sporazuma objektivno nužan uslov za članstvo Srbije u EU, jer Unija, navodno, ne može da prihvati članice koje imaju nerešena teritorijalna pitanja: teritorija Unije mora biti bezbednosno, fiskalno i pravno jedinstvena.

Hajde da vidimo da li je ta teza tačna – da li je teritorija Unije zaista toliko jedinstvena ili su dosadašnji srpski pregovarači sa EU, ipak, bili samo slabi učenici istorije i geografije?

Mnoge članice EU nisu u Uniju unele cele teritorije na kojima vrše suverenost. Tako, na primer, iako je Danska članica EU, Grenland i Farska ostrva, dve njene autonomne oblasti, to nisu od 1985. godine. Ostrva Džersi i Gernzi u Lamanšu, dve autonomne teritorije u okviru Velike Britanije, isto tako nisu deo teritorije EU. Portugalski arhipelazi u Atlantiku, Azori i Madera, kao i španski arhipelag Kanarska ostrva (sva tri autonomne teritorije u svojim zemljama) nisu u potpunosti integrisani u EU, iako su i Portugal i Španija članice Unije.

Sličan je i status francuskih prekomorskih teritorija Martinik, Reunion, Francuska Gvajana, Gvadalupa i Majote, kao i holandskih prekomorskih oblasti Aruba, Kirasao i Sint Marten. Grčka monaška republika, Sveta Gora, nalazi se izvan jedinstvene carinske zone EU. Konačno, iako EU prihvata teritorijalni integritet Kipra, svoje članice, činjenica da Kipar od 1974. godine ne vrši suverenu vlast nad teritorijama na severu koje je okupirala Turska nije uticala na prijem ove države u članstvo 2004. godine, a britanske suverene vojne baze na južnom delu ostrva (Akrotiri i Dekelija) ne smatraju se uopšte delom teritorije EU.

Od 28 članica EU čak sedam nisu na isti način integrisane u Uniju sa celinom svoje suverene teritorije: svaka četvrta. Čak 31 teritorija država članica EU uživa specijalan status – iz različitih istorijskih, geografskih ili političkih razloga. Sitacija u kojoj se Republika Srbija, od 1999. godine, nalazi u pogledu Kosova i Metohije, teško da bi bila presedan u odnosu na dosadašnju praksu EU.

Očigledno, Evropska unija je u odnosu na Srbiju učinila izuzetak u odnosu na pravilo koje je primenila u svim navedenim slučajevima: da država članica može da ima određene teritorije pod specijalnim pravnim režimom pri čemu bi ove teritorije imale specifičan status u okviru EU ili čak uopšte ne bi bile u njoj. Može li se takav stav smatrati oblikom indirektne prinude prema Republici Srbiji u toku pregovora o zaključenju međunarodnog sporazuma?

***

(h) Ugovori koji su u sukobu sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava (ius cogens) – član 53 Konvencije

Konačno, kao što su ništavi svi ugovori u unutrašnjem pravu čiji bi predmet bio u suprotnosti sa prinudnim pravnim normama (na primer, ugovor o kupovini ili prodaji čoveka ili dela ljudskog tela, ili ugovor o udruživanju u grupu čiji bi cilj bilo vršenje krivičnih dela), tako je i po Konvenciji:

“Ništavan … svaki ugovor koji je u trenutku svoga zaključenja u sukobu sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava. Za svrhe ove konvencije imperativna norma opšteg međunarodnog prava je norma koju je prihvatila i priznala celokupna međunarodna zajednica država kao normu od koje nikakvo odstupanje nije dopušteno i koja se ne može izmeniti novom normom opšteg međunarodnog prava istog karaktera.”

Hipotetički, takav ugovor bi u međunarodnom pravu bio ugovor koje bi države zaključile u cilju vršenja međunarodnih krivičnih dela (agresivni rat, genocid, ili neki drugi međunarodni zločin) ili ugovor čiji bi predmet bio nedopušten po nekom drugom osnovu (trgovina robljem, piratstvo na moru ili širenje zaraznih bolesti).

Kod Vašingtonskih sporazuma (o čemu smo već šire govorili u odeljku IV), u ovom kontekstu je problematična tačka 16 (u srpskoj verziji) kojom se Republika Srbija obavezuje da svoju ambasadu u Izraelu premesti iz Tel Aviva u Jerusalim do 1. jula 2021. godine. Ova obaveza je suprotna Rezoluciji SB UN 478 (1980), koja (u skladu sa Savetodavnim mišljenjem Međunarodnog suda pravde o legalnosti izgradnje zida na okupiranim palestinskim teritorijama od 9. jula 2004. godine) predstavlja ius cogens.

***

Pored oglašenja međunarodnog ugovora ništavim, postoje i drugi načini na koji on može prestati da se primenjuje (iako, u svakom od njih, on ne mora nužno da prestane i da važi).

Najpre, izvršenjem svih predviđenih obaveza, odnosno nastupanjem okolnosti tzv. apsolutne konzumacije, ugovor poprima karakter tzv. istorijskog ugovora: on formalno ostaje na snazi, ali, pošto su obe strane u celini izvršile sve preuzete obaveze, više ne može da se primenjuje.

Pored toga, moguće je da nastupe i okolnosti koje Konvencija predviđa u članu 61 (Nastanak situacije koja čini izvršenje nemogućim):

Jedna članica se može pozvati na nemogućnost izvršenja ugovora kao razlog za njegov prestanak ili povlačenje iz njega, ako ova nemogućnost proizilazi iz konačnog nestanka ili uništenja predmeta neophodnog za izvršenje ovog ugovora. Ako je nemogućnost privremena, ona se može navesti samo kao razlog za obustavljanje primene ugovora.

Članica se ne može pozvati na nemogućnost izvršenja kao razlog za prestanak ugovora, za povlačenje iz njega ili za obustavljanje njegove primene, ako ova nemogućnost proizilazi iz kršenja od strane članice koja se na ovo kršenje poziva, bilo obaveze ugovora, bilo svake druge međunarodne obaveze u odnosu na svaku drugu članicu ugovora.

Slična ovoj je i situacija koju Konvencija predviđa u članu 62 (Suštinska promena okolnosti):

Suštinska promena okolnosti koja je nastala u odnosu na one koje su postojale u trenutku zaključenja ugovora i koju članice nisu predvidele ne može se navesti kao razlog prestanka ugovora ili povlačenja iz njega, osim ako:
a) postojanje ovih okolnosti ne predstavlja suštinsku osnovu pristanka članica da budu vezane ugovorom; i ako
b) ova promena nema za cilj da korenito promeni značaj obaveza koje ostaju da se izvrše na osnovu ugovora.

Suštinska promena okolnosti ne može se navesti kao razlog prestanka ugovora ili povlačenja iz njega:
a) ako se radi o ugovoru kojim se određuje granica; ili
b) ako suštinska promena proizilazi iz kršenja od strane članice koja se na njega poziva, bilo obaveze ugovora bilo svake druge međunarodne obaveze u odnosu na svaku drugu članicu ugovora.

Ako se članica može, prema prethodnim tačkama, pozvati na suštinsku promenu okolnosti kao na razlog prestanka ugovora ili povlačenja iz njega, ona se na njega može isto tako pozvati samo radi obustave primene ugovora.

U odnosu na Vašingtonske sporazume, situacije predviđene članovima 61 i 62 Konvencije lako je zamisliti: pretpostavimo da na predstojećim američkim predsedničkim izborima Donald Tramp ne dobije još jedan mandat, i da nova američka administracija promeni svoju spoljnu politiku u toj meri da odustane od njegovih planova i ciljeva koji su bili motiv za zaključenje Vašingtonskih sporazuma. Šta bi se u tom slučaju dogodilo?

Najpre, neke njjihove odredbe (iz tačaka 3, 7 i 10) biće nemoguće izvršiti bez aktivnog učešća odgovarajućih vladinih agencija SAD. Izostanak tog učešća značio bi nastupanje stiuacije iz člana 61 Konvencije (Nastanak situacije koja čini izvršenje nemogućim) i te odredbe bi prestale da važe.

Dalje, neke druge odredbe (koje se ne odnose neposredno na međusobne odnose ugovornih strana) očigledno su zaključene upravo imajući u vidu interes sadašnje američke administracije za njihovu sadržinu: radi se o tačkama 8, 9, 13, 14 i 16. U svim ovim slučajevima animus contrahendi obe ugovorne strane bio je taj interes; nastupanje okolnosti u kojima nova američka administracija taj interes više ne bi imala (ili bi, možda, imala i suprotan interes) značilo bi suštinsku promenu okolnosti (rebus sic stantibus) u toj meri u kojoj bi dalje održavanje ovih odredaba na strani bilo ne samo besmisleno, nego i štetno, za obe ugovorne strane.

Dakle, od šesnaest tačaka Vašingtonskih sporazuma čak polovina, njih osam, je, neposredno ili posredno, uslovljena opstankom administracije Donalda Trampa. Samo onih drugih osam, koji se tiču direktno ugovornih strana i njihovih međusobnih odnosa (tačke 1, 2, 4, 5, 6, 11, 12 i 15) imale bi smisla i posle eventualnog nastupanja te nove okolnosti.

Zato ćemo ovaj tekst – koji smo započeli korisnim savetom jednog Francuza (za kojeg su savremenici pričali da je jedini imao hrabrosti da svom kralju Luju XIV kaže istinu) – završiti poznatom ciničnom opaskom jednog drugog Francuza, Šarla de Gola, o međunarodnim ugovorima:

“Ugovori su vam kao ruže, ili mlade devojke. Oni traju dokle traju.”