Etika “podeljene odgovornosti” i njene zamke (povodom autorskog teksta A. Vučića u Blicu, 24. jula 2017)

kosovka-527

“Pastir uvek pokušava da ubedi ovce kako su njihovi interesi i njegovi sopstveni jedni te isti.”

(Stendal)

 

“Želeo bih, kao predsednik Republike, da pokušamo da rešimo sve naše sukobe, jednom za svagda, ako je moguće, a ako ne, onda ništa. Bio bi to samo jedan od brojnih neuspeha, zajedničkih, i srpskih i albanskih.”

Ove dve rečenice iz autorskog teksta Aleksandra Vučića, koji je juče objavio beogradski Blic, navode čitaoca na ozbiljno razmišljanje. One otkrivaju, više nego što to na prvi pogled izgleda, dosta o njenom autoru – iz stilskih figura koje koristi, leksike i semantike teksta može se zaključiti puno o stanju duha u kojem ga je pisao – ali isto tako i o situaciji koju on ovim tekstom pokušava da problematizuje.

Počećemo od jednog opšteg utiska, potom ćemo razmotriti dva prethodna pitanja, a onda ćemo ispitati kakve su stvarne mogućnosti da ova inicijativa urodi plodom. Na kraju ćemo dati i jedan savet.

***

Opšti utisak koji se nameće nakon čitanja ovog autorskog teksta je da je njegov autor uložio vidan napor da on deluje intelektualno – ima tu citata i Embrousa Birsa i Šimona Peresa – cilj ove mimikrije je verovatno bio da se poziv učini dovoljno primamljivim da bi u “unutrašnji dijalog” koji se tekstom zagovara ušli i oni kojima se ne sviđa uobičajena agresivna i isključiva retorika njegovog autora.

Međutim, kad se pažljivije pročitaju neki delovi teksta uočava se da taj cilj nije postignut. Aleksandar Vučić i u ovom svom tekstu manihejski deli Srbiju, čak ne više na dva, nego ovog puta na tri dela. Najpre, tu su oni koji ljude “vode u sukob, u rat, da bi ih malo … naučili geografiji sopstvene zemlje”; potom, oni koji bi “zbog tapšanja po ramenu i šećerne table dobijene u nekoj od zapadnih ambasada” pristali da isporuče “sva srpska ognjišta”; konačno, tu su i oni treći “koji ćute”.

Autor teksta mehanicistički posmatra društvo o kojem piše, deleći ga na tradicionaliste, moderniste i malograđane, i ponižavajući – prilično jeftinim stilskim figurama, uzgred – svaku od ove tri grupe. Srbija jeste duboko podeljena, ona je to bila i pre nego što je Aleksandar Vučić došao na vlast i ostaće to i po njegovom odlasku sa vlasti. Pet ili šest njegovih godina tu ništa suštinski nije promenilo.

Međutim – i to je onaj opšti utisak koji se nameće posle čitanja ovog teksta – bez obzira koliko ideologije (i tradicionalne i moderne) mogle da budu pogrešne, one su deo nas, deo su naše kolektivne svesti i ne mogu se izbrisati gumicom. Mesijanska uloga koju autor teksta pripisuje samom sebi, njegova ambicija da, kao deus ex machina u antičkim dramama, odjednom reši ono što se gomilalo vekovima (ne koristi autor teksta slučajno sintagmu “Gordijev čvor”) jednostavno svodi čitav tekst na nivo banalne fraze.

Niti je Aleksandar Vučić danas u položaju svog imenjaka od pre dve i po hiljade godina (Aleksandar Veliki je presekao Gordijev čvor u Frigiji, u Maloj Aziji), niti ima njegov mač, niti bi se usudio da ga upotrebi, čak i da ga ima.

Ali, za tekst koji se obilato koristi frazom o “kosovskom mitu” i fraza o “Gordijevom čvoru” je sasvim odgovarajuća pratilja.

***

Sada ćemo razmotriti dva prethodna pitanja.

Prvo prethodno pitanje. Korišćenje fraze “jednom za svagda”, kao neke vrste Kantovog kategoričkog imperativa u rešavanju problema Kosova, odražava ili ozbiljnu naivnost njenog autora, ili ozbiljno nepoznavanje međunarodne politike i istorije. Kosovo je tipičan primer regionalnog konflikta koji se nikada u istoriji nije mogao “jednom za svagda” rešiti, niti će moći.

Palestinski problem postoji još od kraja britanskog mandata i proglašenja nezavisnog Izraela, 1948. godine. Vođeni su ratovi te godine, potom 1956, 1967. i 1973. godine, zaključeni sporazumi u Kemp Dejvidu 1979. i Oslu 1993. godine. I problem nije mogao da bude rešen “jednom za svagda”, ni ratovima, ni sporazumima. Postoji i danas.

Kipar je podeljen na grčki i turski deo od turske invazije 1974. godine, i uprkos tome je primljen u EU 2004. godine, a da problem nije “jednom za svagda” rešen. I poslednji pregovori u kojima je posredovala Federika Mogerini, propali su.

Anglo-irski problem, koji datira još nezavisnosti Irske 1922. godine takođe nije rešen “jednom za svagda”. Ostrvo je podeljeno na južni (irski) i severni (britanski) deo, hiljade života je izgubljeno u terorističkim napadima IRA, zaključen je sporazum na Veliki petak 1998. godine, ali problem ne samo da nije rešen, nego se, posle britanske odluke o izlasku iz EU na referendumu prošlog juna, ponovo pojavio u još težem obliku nego bilo kada u poslednjih dvadeset godina.

Sličnih primera na svetu ima danas desetak, ali su i ova tri dovoljna da ilustruju ozbiljan problem koji autor ovog teksta ima sa sagledavanjem međunarodne realnosti, pravilnim tumačenjem istorijskih pouka i shvatanjem vremena u politici.

Drugo prethodno pitanje. Tzv. “unutrašnji dijalog o Kosovu” za koji se autor ovim tekstom zalaže, već odavno postoji. I pre 1999. godine, ali i posle nje, različita viđenja tog – kako autor kaže “Gordijevog čvora” – prisutna su u javnosti. Manje ili više argumentovana, manje ili više ekstremna, manje ili više realna, ali postoje.

Naravno, taj dijalog u većem delu prethodne tri decenije, nije bio institucionalizovan. Ponekad su donošene skupštinske rezolucije, održavani su i referendumi, ali se uglavnom radilo o mišljenjima – mogli bismo da kažemo i o monolozima – kulturne i intelektualne javnosti, manje ili više korišćenim u političkom diskursu.

Međutim, uprkos svim tim manjkavostima kojih je bilo, Srbija o Kosovu nikada nije ćutala, još od ranih osamdesetih godina, i svakako je pretenciozna, pa i pomalo neukusna, hipoteza da, baš danas, jedna ličnost mora da otvori taj dijalog, jer ga inače neće biti.

Srbija o Kosovu razgovara i danas: uprkos ciničnom javnom mnenju i tabloidima, uprkos osećanju bespomoćnosti koje se smišljeno širi, uprkos mnogim drugim temama koje su nam isto toliko, ako ne i više, bitne mi o Kosovu pričamo, u fabrikama i na njivama, na pijacama i fakultetima, u našim porodicama i sa komšijama: mudrost naroda ne treba potcenjivati.

Problem Aleksandra Vučića, i taj problem je on, verovatno podsvesno, izneo i u ovom tekstu, je što on sam i ljudi oko njega, nisu deo tog dijaloga. Ne zato što ih je neko isključio jer ih ne voli (sam Vučić bi upotrebio previše emotivnu reč: “mrzi”) nego zato što su oni sami, misleći da su najpametniji, od samog početka sebe isključili iz tog dijaloga, redukujući ga u javnom diskursu na niz trivijalnih detalja.

Uostalom, i bivši predsednik Republike, Tomislav Nikolić, pripremio je svoju platformu o Kosovu, pre nešto više od dve godine, maja 2015. godine. O toj platformi nije bilo nikakvog dijaloga, i to voljom tadašnjeg premijera, koji se danas zalaže za dijalog. Ona čak nije nikada ušla ni u skupštinsku raspravu. Pritisak Brisela bio je dovoljno efikasan da to spreči.

Danas, međutim, Aleksandar Vučić predlaže “unutrašnji dijalog” o istom pitanju, a nije se čak ni potrudio da, kao predlagač, prethodno napravi svoju platformu, ako mu već Nikolićeva, koju je u javnosti nazvao “ozbiljnim dokumentom” za koji ćemo videti “da li može da prođe”, ne odgovara.

***

Nakon ova dva prethodna pitanja, čije nam je razjašnjenje bilo potrebno da bismo autorski tekst Aleksandra Vučića stavili u realan međunarodni i unutrašnji politički okvir, razmotrićemo i pitanje ostvarivosti predloga koje je on u tom tekstu izneo.

Tri su osnovna problema koja u ovom trenutku vidim, kao prepreke da se ova Vučićeva ideja, u obliku u kojem ju je on predložio, ostvari.

Prvi problem je transparentnost. Niko od nas, od kojih autor očekuje da se u dijalog uključimo, ne zna zapravo šta je dosad u pregovorima sa kosovskim Albancima dogovoreno, šta je od toga ispunjeno a šta ne, šta je samo obećano a šta potpisano. Vreme za dijalog bilo je, dakle, pre potpisivanja Briselskog sporazuma 2013. godine. Umesto da pre potpisivanja tog sporazuma otvori “unutrašnji dijalog”, Aleksandar Vučić je smatrao da će mu biti dovoljni saveti američkog diplomate Metju Palmera, koji se danas po raznim književnim portalima hvali da je “igrao vodeću ulogu u obezbeđivanju sporazuma od 19. aprila kojim su Srbija i Kosovo krenuli putem ka normalizaciji”. Ovako, sa naknadnom pameću, ne mogu da se otmem utisku da ovaj poziv na dijalog nije ništa drugo nego nevešto maskirana želja, motivisana samo političkim (a ne istorijskim) razlozima, da se sopstvena odgovornost podeli sa što većim brojem ljudi.

Drugi problem je manevarski prostor. Da li dijalog ima ikakvog smisla ako je glavni pregovarač već dozvolio da ga međunarodna zajednica satera u ćošak? Autor teksta ni sam u to ne veruje: “…Albanci u sprovođenju svoje nacionalne politike imaju značajnu podršku većine zapadnih zemalja” piše u njegovom tekstu. S druge strane, on kaže “Nije današnja Srbija kužna kao što je bila…”. Dakle, Albanci imaju podršku, a mi nismo kužni baš kao što smo bili, nego nešto malo manje. Ako se pozicija Srbije poboljšava, kao što autor tvrdi, zar onda nije logičnije odložiti konačno rešenje za neki trenutak u kojem bi bila još bolja?

Međutim – i ja sam zapravo baš tu locirao svu zloslutnost rečenica kojima smo počeli ovaj komentar – meni se čini da ni sam autor teksta u Blicu ne veruje potpuno u pozitivan ishod svog napora, koji bi tekstom hteo da podeli sa svima nama. “… ako je moguće, a ako ne, onda ništa. Bio bi to samo jedan od brojnih neuspeha…” piše Vučić. Svaka bitka se, naravno, može izgubiti, vojnicima je dozvoljena panika, narodu je dozvoljena malodušnost, trgovcima je dozvoljena špekulacija. Ali ništa od toga nije dozvoljeno vojskovođi: njegov posao je da u bitku ide hladne glave, vrućeg srca i čistih ruku – upravo suprotno od stilskih figura koje na jednom drugom mestu u tekstu koristi Vučić. Vojskovođa koji sumnja u ishod bitke, unapred ju je izgubio – svi porazi i sve pobede počinju u našim glavama, i tamo se i završavaju.

Treći problem je autor teksta sam. U vreme kada se o Kosovu moglo pregovarati, i kada smo to zaista povremeno činili (setimo se samo posredovanja vatikanskog biskupa Vičenca Palje, zatim ozbiljnih razgovora sa predstavnicima kosovskih Albanaca oko obrazovanja, na primer, koje je Bertelsmanova fondacija organizovala na Rodosu i u Minhenu, pa britanski Forin ofis u Vilton parku, od 1995. do 1998) autor teksta u Blicu je bio protiv svakog dijaloga, i nudio je laka i brza rešenja, po principu sto za jednog. Na sirenski zov tih lakih Šešeljevih, Nikolićevih i Vučićevih rešenja iz devedesetih na kraju nije ostao imun ni sam Slobodan Milošević, i uzeo je svu trojicu, 1998. u gubitničku koaliciju koja je naredne godine dovela do bombardovanja i faktičke predaje Kosova. U tom dubljem istorijskom smislu, nije Zoran Đinđić predao Slobodana Miloševića Hagu – njega je u Hag odveo upravo taj sirenski zov olako obećanih rešenja srpskih radikala, koji nam se, posle dve decenije, danas vraća u nečemu što bi, valjda, trebalo da bude samo luksuznije pakovanje.

Koliki je politički i moralni kredibilitet jednog od protagonista takve gubitničke politike da danas poziva na dijalog? Zar cela Srbija, među sedam miliona ljudi, nije mogla da nađe nekoga sa većim stepenom moralnog integriteta da pozove na taj dijalog?

***

Ako ste primetili, u jednoj od prethodnih rečenica, govoreći o izgledima da Vučićeva inicijativa o pokretanju “unutrašnjeg dijaloga” uspe, upotrebio sam ogradu: “u obliku u kojem ju je on predložio” – misleći pri tome na ozbiljan dijalog sa ozbiljnim ljudima u kojem bi se koristili ozbiljni argumenti a ne tabloidni naslovi.

Ovu ogradu sam upotrebio zato što mislim da je sasvim moguće da se neka vrsta “dijaloga” ipak ostvari u narednim mesecima. Znaci navoda ovde opisuju i kakav će taj dijalog da bude.

Znajući dobro da među svojim istomišljenicima nema praktično nikoga ko bi znao (ili smeo) da o bilo čemu ozbiljno razgovara, Aleksandar Vučić će. verovatno, naći sagovornike među onima koji će jedva dočekati priliku da ispolje svoj egzibicionizam, ili nešto sitno ušićare, ili još jednom javno ponove svoje fiks-ideje, bilo one da zbog Kosova sutra treba da idemo u rat, bilo one druge, da Kosovo sutra treba da priznamo kao nezavisnu državu.

Takve sagovornike će Aleksandar Vučić naći, u njima zapravo nikada nije ni oskudevao. Međutim, od njih nikada dosad nije imao ni neke koristi, pa neće imati ni sada. Za ono što će ovakvom simulacijom dijaloga da postigne nije bilo ni potrebno okupljati sve te večite parazite i rentijere kosovskog pitanja koje će on na jesen da okupi. Jedan jedini opštinski odbor SNS, recimo onaj iz Priboja na Limu, dao bi mu pametnije savete nego svi oni zajedno.

Umesto cele ove priče koja će ionako uskoro biti zaboravljena, kao i mnoge druge pre nje, Aleksandar Vučić još uvek može da učini ono što bi svaki razumni političar na njegovom mestu učinio, a to su dve stvari:

1. Da javno saopšti uslove koje mu je međunarodna zajednica postavila oko Kosova, i koje je on, po svemu sudeći, intimno već prihvatio kao objektivno date.

2. Da raspiše referendum sa pitanjem da li se mi, građani Srbije, slažemo sa tim uslovima.

I da potom postupi u skladu sa rezultatima tog referenduma: u slučaju pozitivne odluke, da potpiše međunarodnopravno obavezujući ugovor sa Kosovom; u slučaju negativne odluke, da podnese ostavku i teret pregovora ostavi nekome ko bi imao više znanja, hrabrosti i moralnog integriteta od njega, da ih počne ispočetka.

Nevolje jedne Ane: prosrpske besmislice

XpyktkqTURBXy83Y2U3NDU3YzU5YzA4MjljOTExNGFhNmYzYTJiOWI2My5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA

“Čovek je gospodar neizgovorene reči, a rob one koju je izgovorio.”

(Stara arapska poslovica, u XX veku pripisana Vinstonu Čerčilu)

Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić izjavila je za CNN da vlada na čijem je čelu nije ni proamerička ni proruska već prosrpska:

http://rs.n1info.com/a284928/Vesti/Vesti/Intervju-Ane-Brnabic-za-CNN.html

Izgleda da predsednica vlade nema mnogo sreće sa novinarima: podsetimo se, jedna od njenih prvih izjava, ona za Blumberg o izboru između EU i Rusije, dovela je do afere “stenogram”.

Međutim, ni ovaj intervju za CNN nije nešto čime bi mogla da se pohvali. Hajde da analiziramo šta je sve predsednica rekla.

Počećemo od formulacije da “vlada na čijem je čelu nije ni proamerička ni proruska već prosrpska”.

Latinska reč “pro”, u doslovnom prevodu, znači “za”. Kao prefiks, koristi se da označi pozitivan odnos prema onome ispred čega u reči stoji. Prema engleskom rečniku Merijem Vebster (Ana Brnabić je za CNN govorila na engleskom) “pro-“ znači “u korist” (nekog predloga, ideje, itd).

Značenje izraza “proruska” ili “proamerička” vlada je jasno: bila bi to autentično srpska vlada, ali opredeljena za Rusiju ili SAD, kao projektovane, željene partnere Srbije.

Ali, šta Ani znači konstatacija da je srpska vlada “prosrpska”? Da je opredeljena za Srbiju? Ona bi to trebalo da bude, već samom činjenicom da je srpska. Da je malo više za Srbiju nego za Rusiju ili SAD? Da li se za bilo koju srpsku vladu interesi sopstvene države i bilo koje strane države uopšte mogu posmatrati u istoj ravni?

Jezički, Ana je upotrebila oksimoron: suverena srpska vlada nikako ne može biti “prosrpska” (samo neka okupaciona vlada bi mogla da ima, na primer, više razumevanja za Srbiju nego neka druga okupaciona vlada).

Logički, konstrukcija da je srpska vlada “prosrpska” je besmislica: ona bi značila da je to vlada opredeljena da joj željeni partner ne budu ni Rusija ni SAD, nego baš Srbija. Dakle, vlada koja je birana u Parlamentu jedne zemlje, i koja je odgovorna (u krajnjoj instanci) građanima (biračima) te zemlje, smatra svoju sopstvenu zemlju partnerom, istim kao što bi bile, recimo, Rusija ili SAD?

Ana, dakle, ima ozbiljan problem, i on može da bude različit. Najpre, može da bude onaj semantički problem, sa shvatanjem značenja reči (rekao bih, ponekad, više kada ih koristi na srpskom nego na engleskom). Dalje, to može da bude i pravnički problem, sa razumevanjem pojma “suverenitet” (zato možda nije loše da pročita Žana Bodena, “Šest knjiga o Republici”). Konačno, može da bude i etički, sa razumevanjem pojma “lojalnost”.

I u narednoj Aninoj rečenici vidi se velika konfuzija u glavi, a logičke i etičke nevolje predsednice se nadalje uvećavaju geometrijskom progresijom:

“Ovo je prosrpska vlada, duboko posvećena unapređivanju života Srba.”

Najpre, vlada Republike Srbije bi morala da bude posvećena unapređivanju života svih građana Republike Srbije, a ne samo Srba. Isto tako, kako Ana misli da njena vlada “unapređuje život” Srba u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Beču, Čikagu ili onih u Australiji? Ti Srbi su građani drugih zemalja, u njima plaćaju porez i glasaju, i unapređivanjem njihovih života se bave neke druge vlade, a ne Anina.

Zašto Ana nije upotrebila engleski izraz “all Serbian citizens”, na primer, i time otklonila ovu primedbu? Da li je moguće da ne shvata ovu distinkciju? Da li je moguće da je baš toliko nevična javnoj komunikaciji?

Međutim, ova rečenica za nju nosi i neke još ozbiljnije probleme. Vlada je, po Ani, “prosrpska” jer je “posvećena unapređivanju života” (koga god). I ovo je logička besmislica: svaka vlada je posvećena unapređivanju života svojih građana. Pa ipak, nikada Medvedev ne bi rekao da je njegova vlada “proruska”, ni Merkelova da je “pronemačka” ni Tereza Mej da je “probritanska”.

Nekako, mogu da shvatim da bi Peten rekao da je njegova administracija “profrancuska” ili Kvisling da je “pronorveška”. I Nedić bi, da je živ, sa puno razumevanja shvatio Aninu poruku da je njena vlada “prosrpska”. I on je to isto verovatno sam mislio, dok skokom kroz prozor nije izbegao da se na suđenju suoči sa rezultatom te svoje iluzije.

Zašto je Ana Brnabić, sama, sopstvenu vladu degradirala sa “srpske” u “prosrpsku”, u neki hibrid “polu-vlade”?

Da li je preterano reći da korišćenje izraza “prosrpska” (vlada) od strane njene predsednice ukazuje na, makar i podsvesne, kvislinške obrasce razmišljanja kod Ane Brnabić?

Možda. Ali isto tako, možda ona naprosto nema dovoljno temeljno srednjoškolsko obrazovanje da bi potpuno razumela sva značenja upotrebljenih reči i njihove posledice. Nije to retka pojava, iako bi državnici trebalo da je izbegavaju, ako ikako mogu.

Hajde da vidimo da li nam sama Ana u nastavku intervjua daje odgovor na to pitanje:

“Zato kažem da je moja vlada … nastavak prethodne vlade i prethodnog premijera Aleksandra Vučića”

Dakle, vlada je “nastavak … prethodnog premijera Aleksandra Vučića”. Za reč “nastavak”, mogla je da upotrebi i sinonime: na primer “ekstenziju” (iz latinskog) ili, mnogo jasniju srpsku reč, “prirepak”.

Razumeo bih da je Ana rekla da je njena vlada srpska, ali provučićevska: lider SNS ima kontrolni paket poslanika u Narodnoj skupštini, od kojih zavisi sudbina njene vlade, još uvek, i ta konstrukcija (iako etički sporna) bar bi imala nekog logičkog smisla.

Međutim, ona je rekla nešto upravo suprotno: njena vlada je Vučićeva (ekstenzija), a eto, slučajno je i “prosrpska”. Ovo prvo je suština, drugo je forma.

I ovde, bojim se, nema mnogo prostora za tumačenja koja bi išla Ani u prilog. Sasvim je jasno da ona za nosioca suvereniteta ne smatra narod (građane), nego Aleksandra Vučića.

Zato, vrhunac koji od Ane možemo da očekujemo jeste upravo ta tvrdnja: da je njena vlada “prosrpska”. Taj izraz je nevešto okačen smokvin list koji bi trebalo da prikrije činjenicu da Ana Brnabić, suštinski, svoju poziciju shvata kao namesničku, ili oktroisanu, kao nešto što sa narodom (građanima, biračima) nema nikakve veze.

I to će trajati sve dok se Vučić ne bude konačno opredelio da li su finansijski, bezbednosni, i drugi strateški interesi njega lično i najbližih saučesnika u njegovoj diktaturi (a ne Srbije), bolje zaštićeni u Rusiji ili u SAD. Danas, ni on sam to još uvek ne zna.

Tada će konačno i taj smokvin list da otpadne, i Anina vlada će prestati da bude “prosrpska” i postaće ono što budu zahtevali interesi onoga koga ona smatra nosiocem suvereniteta: proruska ili proamerička.

Sve tajne jednog pisma: šta je američki potpredsednik saznao o Srbiji?

преузимање (4)

 

“Dugovao sam ti ovo pismo vrlo dugo, ali moji prsti su izbegavali olovku, kao da je ona bila staro i otrovno oruđe.”

Džon Stajnbek, američki književnik. Rečenica iz neposlatog pisma književnom agentu, nađenog na pisaćem stolu posle njegove smrti 1968. godine.

I

Šta imaju zajedničko Edi Bernis Džonson (82), bolničarka iz Dalasa, Teksas i Slaviša Kokeza (40), saobraćajni tehničar iz Beograda? Krstarenje dobijeno na nekoj nagradnoj igri? Ne. Jedno pismo.

U petak, 14. jula 2017. godine, samo tri dana uoči predviđenog sastanka sa Aleksandrom Vučićem, potpredsednik SAD, Majk Pens, dobio je to pismo.

Edi Bernis Džonson, članica Kongresa SAD iz Teksasa, tražila je od potpredsednika SAD da otkaže sastanak sa gostom iz Srbije i da umesto toga od srpske vlade zahteva objašnjenja na nekoliko vrlo zanimljivih pitanja.

Inače, tog petka, 14. jula, Edi Bernis Džonson je provela veći deo dana u Teksasu, u svojoj izbornoj jedinici u Dalasu, gde je prisustvovala komemoraciji povodom godišnjice ubistva pet policajaca u protestima protiv policijskog nasilja nad Afroamerikancima 2016. godine. Uveče je u Vašingtonu primila delegaciju srednjoškolki, sa kojima se slikala. Pismo je u kabinet Majka Pensa odneo neki revnosni saradnik. Da se ne lažemo: da je Edi zaista mislila da može da utiče na Majka Pensa da otkaže sastanak Vučiću, poslala bi mu pismo znatno ranije – ne bi čekala kraj radne nedelje. Naravno, njena ideja sa pismom bila je drugačija: htela je da o svojim saznanjima obavesti javnost, pre svega onu u Srbiji (za njenog birača teško da Andrej Vučić i Slaviša Kokeza baš mnogo znače).

I, da se ne lažemo oko još jedne stvari: i pre nego što su, u sredu uveče, portal BalkanInsight, a potom i list Kurir, objavili ovo pismo, u Beogradu su svi ključni opinion mejkeri znali da je ono napisano. Neki od njih su znali i njegovu okvirnu sadržinu, a nekolicina ljudi je imala i kopije pisma: savremena tehnologija je čudo. Čekalo se samo da se ono objavi, da bi moglo da se komentariše.

Na kraju ovog komentara nalazi se originalni tekst pisma Edi Džonson Pensu – dve strane, na engleskom jeziku. Savetujem da ga svakako pročitate i, pretpostavljajući da ćete taj savet prihvatiti, ja neću prepričavati celu njegovu sadržinu.

Umesto toga, postaviću svima nama šest pitanja.

II

Najpre, potpisnica ovog pisma, Edi Bernis Džonson, ima 82 godine, po struci je bolničarka, ali se već više od pola svog života (44 godine) nalazi u profesionalnoj politici: najpre je 20 godina bila predstavnik u oba doma Kongresa države Teksas, da bi potom, od 1993. godine, 24 godine bez prekida bila članica Predstavničkog doma Kongresa SAD iz svoje izborne jedinice u Dalasu, Teksas. Te davne 1972. godine bila je prva Afroamerikanka u istoriji koja je izabrana na javnu funkciju u – tada još uveliko rasističkom – Teksasu.

Šta Edi ima zajedničko sa radnikom Narodne banke Srbije, Andrejom Vučićem, i njegovim – kako ona kaže u pismu Pensu – “bliskim prijateljima” Nikolom Petrovićem, Zvonkom Veselinovićem, Slavišom Kokezom i Nenadom Kovačem?

Kako sama kaže u pismu, “zabrinutost zbog toga što ova grupa nastavlja da konsoliduje svoj uticaj u infrastrukturi i javnim radovima u Srbiji”, ali isto tako i zbog činjenice održava određene “odnose” sa specijalnim izaslanikom ruskog predsednika Putina, izvesnim Aleksandrom Babakovom (54), poslanikom ruske Dume koji se od 2014. nalazi pod sankcijama EU i Kanade.

III

Edi se u pismu bavi i nekim drugim pitanjima – vojnom saradnjom Srbije i Rusije, gasovodima i drugim energetskim projektima na Balkanu, ali i zanimljivim vezama Srbije i Irana. U kontekstu ovog poslednjeg pitanja, ona navodi i zanimljive sastanke Maje Gojković i Rasima Ljajića sa nekim iranskim funkcionerima čija imena je nama, čiji je maternji jezik srpski, teško i da izgovorimo. Maja i Rasim su, valjda, to vežbali pre sastanaka koje su imali?

Šta Edi, kao članica Demokratske stranke SAD, ima protiv saradnje Srbije (ili bilo kog drugog, uostalom) sa Iranom, ako se setimo da je ukidanje sankcija prema ovoj zemlji bilo jedno od ključnih dostignuća prethodnog, demokratskog, predsednika SAD, Baraka Obame?

Kolika je u tome uloga Ujedinjenih Arapskih Emirata i njihovih (a i saudijskih i izraelskih) lobističkih grupa u SAD? Da li Vučićevim prijateljima iz Abu Dabija odgovara iranski investicioni centar u Beogradu (pominje se u pismu)? Ima li naša zemlja ikakvu spoljnu politiku ili se naprosto radi o tumaranju levo-desno, po kriterijumu: najveći srpski prijatelj je onaj ko mi najduže maše?

IV

Hajde da sad malo krenemo u nedavnu prošlost. Prilikom posete Aleksandra Vučića SAD, u septembru 2015. godine, dotična Edi Bernis Džonson je uputila slično (samo nešto malo kraće) pismo tadašnjem potpredsedniku SAD, Džozefu Bajdenu. I tamo se pominju Andrej Vučić i Nikola Petrović, ali ne i Veselinović, Kokeza i Kovač. Oni su dodati u međuvremenu. Međutim, pre dve godine se tu pominjao i izvesni Zoran Korać (ponekad viđan sa Aleksandrom Vučićem po nekim beogradskim restoranima), osoba sa bezbednosno zanimljivim kontaktima u Regionu. Sada Koraća više nema u tekstu. Kako li je samo zaradio to izostavljanje? Ali dobro, neka o tome misli Bata Gašić, zato je valjda i plaćen…

U celini, Edi Bernis Džonson zna o detaljima personalnih odnosa u srpskom establišmentu više nego pola Vlade Srbije i preko 90% poslanika Narodne skupštine. Da li je Ana Brnabić ikada čula, na primer, za Slavišu Kokezu? Svakako se u svojim dvadesetim nije bavila valjanjem pripejd kartica Mobtela, da bi upoznala Nenada Kovača?

V

Sada dolazimo do jednog interesantnog pitanja: u ovom pismu (za razliku od onog prethodnog) za pomenutu grupu Edi koristi engleski izraz “cabal”, za koji na srpskom ne postoji adekvatan prevod. Zato ćemo prevesti njegovu opisnu definiciju iz Merijem-Vebster rečnika. Kabal je:

“grupa ljudi tajno ujedinjenih u zaveri (npr. da zbace vladu)”

O poreklu same reči “kabal” postoji više objašnjenja. Uglavnom se smatra da je ona derivat jevrejske reči “Kabala”, koja je označavala tradicionalni sistem ezoteričnog jevrejskog misticizma. Čarls Dikens je u svojoj “Dečjoj istoriji Engleske” napisao da “cabal” potiče od prvih slova prezimena petorice ministara u vladi Čarlsa II, u XVII veku, inače poznatih po raznim zaverama i drugim nepodopštinama. U svakom slučaju, u savremenom engleskom jeziku, a posebno kada je upotrebljena u političkom kontekstu, ova reč ima jasno negativno, i pomalo misteriozno, značenje.

Šta Edi Bernis Džonson zna o petorici ljudi koje je opisala kao “kabal” a javnost u Srbiji ne zna? Da li je svoja saznanja formirala na osnovu obaveštenja Ambasade SAD u Beogradu, ili iz nekih drugih izvora? Da li ti izvori uključuju i lica iz neposrednog okruženja Aleksandra Vučića? Kako je za dve godine ova grupa postala “kabal” (2015. taj izraz nije upotrebljen). Šta o svemu tome misli američki diplomata Metju Palmer, koji je svojevremeno (2011) garantovao Hilari Klinton za kooperativnost Nikolića i Vučića?

Nešto o svemu tome verovatno zna i novinar Dejan Anđus, koji je međutim zgodno uhapšen pre tri nedelje, baš nekako u vreme kada je javnost mislila da će ta saznanja podeliti sa njom. Ali avaj, Aleksandar Vučić nema izvesnog Milojicu u Dalasu, nije mogao da uhapsi članicu Kongresa SAD, i ona je poslala pismo. Ako je zdravlje posluži, šta ćemo sve još saznati iz te epistolarne afroameričke moderne književnosti?

VI

Od američkih novinara koji su pratili Vučićevu posetu SAD dobili smo zanimljivu informaciju da je, u toku vikenda, prvobitni protokol posete bio nekoliko puta menjan, i to uvek tako da se rang Vučićeve posete dodatno smanjivao. Koliko je na te promene u poslednji čas uticalo ovo pismo? Da li je Majk Pens rekao svom gostu bilo šta o pismu, ili ga je pustio da se o tome obavesti sa naslovne strane Kurira?

Ali, da li je uoči puta u SAD Aleksandar Vučić uopšte išta znao o činjenici da se ovo pismo pažljivo priprema? Da li ga je BIA o tome obavestila? Koja je cena držanja bivšeg trgovca kafom na čelu obaveštajne službe?

VII

Za samo 12 dana, potpredsednik SAD Majk Pens doći će na Balkan. U Crnoj Gori će se videti sa predsednicima i premijerima više zemalja Regiona. Zar nije bilo zgodnije da i Aleksandra Vučića vidi tamo, u opuštenoj atmosferi, sa njegovim kolegama? Zar Vučić više nije garant stabilnosti u Regionu? Šta je to bilo tako značajno da bi opravdalo put od 7500 kilometara radi sastanka koji je trajao 35 minuta? Aleksandar Vučić je prešao preko dve stotine kilometara za jedan jedini minut sastanka sa Pensom.

Sve su to pitanja na koja javnost Srbije sa pravom očekuje odgovor, ne od članova američkog Kongresa (oni tu obavezu imaju prema svojoj javnosti) nego od onih koje je Srbija birala. Umesto odgovora na sve to, čuli smo patetičnu Vučićevu izjavu za Pink kako ga je Majk Pens lično ispratio do kola i mahao kad su kola krenula.

Valjda da bi potom mogao da izvadi svoj Blekberi i otkuca poruku za Edi Bernis Džonson? Njen odgovor pročitaćemo, jel’da, gde drugde nego u narednom pismu…

***

Završiću ovaj komentar sa dva utiska koje želim da podelim sa vama:

Prvo, vrlo sam blizu zaključka da Aleksandar Vučić od samog početka nije bio oduševljen poslednjom posetom SAD. Zato se, uostalom, u javnosti o njoj i ćutalo sve do subote, dana pred put. Ali, da li je mogao da je uopšte izbegne?

Drugo, mislim da će Vučić učiniti sve da se ova njegova poseta Vašingtonu što pre zaboravi. Na njegovu žalost, toga su potpuno bili svesni i američki domaćini, koji žele upravo suprotno. Zato su se potrudili da, zajedno sa Vučićevim avionom, u Beograd slete i razna pisma. Da li je ovo poslednje?

***

Serbia Ltr to VP Pence-page-001

Serbia Ltr to VP Pence-page-002

Приче из Склавоније (7): Тајванска канаста

leyden_playing_cards

“Грађански рат носи у себи елеменат равноправне, витешке, гладијаторске борбе. То је као код покера кад се не зна тко ће коме дигнути банку. Код грађанског рата ризико је увијек на страни онога тко се, по црти своје властите иницијативе, ставља изван позитивних грађанских оквира. … Боље је ударити из мрака, то је дјело под маском, али дјелује несумњиво оздрављујући на нерве кукаваца, а при томе није потребна ни комедија са крвником, ни отрцани ритуал образложења и читања смртне осуде. … За стотину година од тога нас неће бољети глава. А страх у костима грађана најбољи је еликсир. … Људи су грабежљивци и као такви спадају у врсту најопаснијих месождера. Треба их, дакле, држати у добро закључаним кавезима, дресирајући их кубуром и миришљавом стрвином такозване грађанске каријере.”

(Мирослав Крлежа, “Банкет у Блитви”, 1935-1938)

I

Воз без возног реда

voz

Неки су злобно причали да то заправо није ни био воз, него нека врста цркве на шинама: репродукције склавонских средњовековних икона на местима уобичајених железничких објава, чиниле су ову композицију свакако чудном, па и помало бизарном. На спољној страни воза, у разним језицима, била је исписана парола: “Дарданија је Склавонија”. Шушкало се да је све ово било замишљено и направљено у Русији, мада је то вероватно било преувеличано. У сваком случају, воз који је са главне железничке станице у Белбургу требало те јануарске суботе да отпутује до мале провинцијске станице, на северу отцепљене покрајине Дарданије, није био свакидашњи догађај.

“Нема шансе да ће Дарданци прихватити ову провокацију.” – вајкао се високи европски представник, Дебенхам, те суботе док је испијао подневну кафу са Ароном – “Они ће зауставити тај воз. Опет нећу имати миран викенд који толико дуго прижељкујем…”

Арон је испитивачким погледом посматрао Дебенхама: његово већ помало измучено лице, поглед који би понекад одлутао на неодређену тачку изнад саговорникове главе, грашке зноја које су одавале унутрашњу несигурност… Арону је већ било јасно оно што се по Белбургу шушкало већ неко време. Британски дипломата је завршавао свој мандат дубоко фрустриран неуспехом, највећим у његовој досадашњој каријери.

“Екселенцијо, већина нас се играла возовима као мала. Онда су дошле друге ствари и заборавили смо наше возиће. Понекад их се подсетимо кад се играмо са нашим синовима. А видите, Волф заправо никада није изашао из пубертета, па се и даље игра. Само је овај воз, хм, помало велики.” – Арон није успео да у тону свог гласа прикрије дозу саосећања са несрећним амбасадором, и био је помало љут на себе због тога.

За то време, осликана композиција путовала је са севера на југ Склавоније, дочекивана одушевљеним масама људи, који су – са сликама премијера Волфа на успутним станицама – узвикивали патриотске пароле. Био је то кич, на више од једног нивоа, али: зар и читава Волфова политика није била типичан пример кича?

У планинском одмаралишту у Швајцарској, премијер Волф је чекао потврду састанка који је његов кабинет тражио од америчког потпредседника. Американцу је мандат истицао наредног петка и он је хтео помало да ужива у свом последњем боравку у Давосу. Време које му је било на располагању било је кратко и није хтео да квари утисак састанком са наметљивим Склавонцем…

Дарданијски премијер је подигао телефонску слушалицу и дао налог да се позове седиште НАТО пакта у Бриселу. Према устаљеним процедурама, сваки већи покрет наоружаних формација у отцепљеној покрајини захтевао је одобрење Алијансе. Онда се предомислио: била је субота, и питање је колико би му времена било потребно да дође до неког битног човека у згради која је тада била углавном празна. Fait accompli је, у датој ситуацији, било најбоље решење…

“Зашто он то ради? Зашто? Само да би мене мучио.” – Дебенхам је пао у своје уобичајено расположење – самосажаљење – покушавајући да одгонетне разлоге за ову чудну операцију.

На Ароновом телефону упалила се црвена лампица која је сигнализирала поруку. Звук који се истовремено чуо ставио му је до знања да се ради о важном саговорнику: употребљену апликацију користио је само у изузетним случајевима. Наизглед незаинтересовано, подигао је телефон:

“Сви владини званичници сем једног чиновника напустили су воз. Новинарима је подељена већа количина алкохолног пића и бесплатна храна. Остала сам сама.”

Силвија Кусоњи, жена новинара Золтана Кусоњија и портпарол једног склавонског министарства била је домаћица воза за Дарданију, иако јој то није било у опису посла. Да би имао свог човека на терену, Арон је претходна два дана провео неколико сати са Сергејом Симонисом и његову помоћ наградио информацијама које Тајна служба Склавоније, иначе, не би имала…

Тешко наоружана дарданијска специјална полиција распоређивала се на административној граници са својом бившом матицом. Воз се приближавао последњој станици пре границе. Срећни због бесплатне хране и пића, новинари у возу су једни другима дизали морал патриотским песмама. Медији у Белбургу су хорски ударали у ратне бубњеве и злокобно најављивали катастрофу.

Око четири  после подне, америчког потпредседника је пробудио ађутант, носећи телеграм из оперативног центра Беле куће: “Могућ сукоб дарданијских полицајаца и склавонског становништва на северу покрајине, око некаквог воза.” Још поспан, климнуо је главом, и промрмљао: “Потврдите састанак оној малој битанги.”

Неколико минута касније, у свом апартману у Давосу, склавонски премијер Алексиус Волф узео је свој телефон и откуцао кратку поруку у Белбург:

“Зауставите воз.”

И Дебенхам и Арон су одавно завршили своју кафу и отишли кућама. Кратак јануарски дан се завршио. Државни медији у Белбургу су извештавали о ванредним састанцима и конференцијама за штампу, док су се џипови са тешко наоружаном жандармеријом кретали ка административној линији са Дарданијом. Представу је требало одиграти до краја…

У мусаву станичну зграду, весели путници из воза ушли су да се на кратко окрепе: речено им је да ће ускоро кренути да заврше своју патриотску мисију, само да се реше неки “технички детаљи”.

Службени ауди сачекао је последњег владиног званичника који се под окриљем мрака неприметно издвојио. Погледао је упитно Силвију: “Ви идете са мном за Белбург?”

“Не, ја ћу остати са овим људима. То ми је посао.”

Сат касније, мрзовољна келнерица донела је рачун запрепашћеним новинарима:

“Затварамо. Ко је шта појео и попио, нека плати.”

 

II

Пријеми и упозорења

white-palace

Бела палата полукружног облика доминирала је главном авенијом која је водила кроз Нови Белбург. Здање које је почело да се гради још пре седам деценија, у земљи која је била много већа од данашње Склавоније, последње две деценије деловало је некако празно: за широке ходнике и импозантне сале једноставно није било довољно чиновника.

Падала је ситна, досадна киша, као што се већ у фебруару догађа у Белбургу, и када се црвена Фабија зауставила на паркингу испред Палате Склавонија, Арон Цибулски је, држећи у руци мали лаптоп, упитао: “Неће Вам сметати ако га оставим овде?”

“Надам се да неће експлодирати док смо ми унутра?” – опозициона посланица је искључила мотор аутомобила. Стицајем чудних околности, затекла се на једном ручку са Ароном и, након што су констатовали да су обоје позвани на исти пријем, понудила му да га повезе. Државни комесар за људска права Склавоније, Јанс Јансен, те вечери је обележавао десет година свог мандата. У Белбургу се већ неко време шушкало да ће сутрадан поднети оставку и тако почети своју председничку кампању. Ово је заправо био опроштајни пријем.

Невелики ред гостију чекао је испред пункта за безбедносну контролу. Иако би, под нормалним околностима, на овај пријем дошло много више људи, било је очигледно да се многи позвани нису усудили да дођу – кампања коју су Волфови таблоиди већ годинама водили против Јансена учинила је своје. Арон је махинално кренуо да из џепа извади телефон, кључеве и остале металне предмете, кад је приметио дискретан знак старијег човека у оделу да прође поред реда и дође до њега:

“Господине Цибулски, нисте годинама били код нас. Последњи пут, ако се не варам, када је била она кинеска делегација?”

Шеф обезбеђења “Палате Склавонија” није сакривао задовољство што види Арона. Ипак, њих двојица  су заједно прошли доста тога, у оној деценији у којој су вођени ратови у којима Склавонија није учествовала. Сада, пред пензију, старом обавештајцу је био додељен овај досадни посао.

“Нема баш пуно људи?” – Арон је упитао после руковања – “Вечерас ће твоји људи имати лак посао. Какав вам је протокол? Само фотодокументујете ко је све присутан, или ћете нас и тонски снимати? Чији снимци иду у таблоиде сутра?”

Полицајац је покушао да ово питање окрене на шалу. Мало исувише гласно се насмејао, и звучило је некако кисело:

“Вашу фотографију са шармантном младом дамом на улазу ћу лично урамити и дати Вам као поклон кад дођете на власт.”

Потом се нагнуо ка Арону и једва чујно му шапнуо:

“Она пуначка Американка горе, Данијела. Дошла је пре десетак минута. Само њу снимамо. Три стационарна микрофона и два агента.”

За тих неколико тренутака и шармантна бринета је завршила са безбедносном контролом и кренула ка степеницама. Шеф обезбеђења се наклонио у знак поздрава и испратио двоје гостију:

“И господин Цибулски је почео да долази на ваше пријеме? То је обично добар знак за оне који их приређују.”

На спрату, стотинак људи је ћаскало о темама које су тих дана биле уобичајене у Белбургу: како ће Јанс Јансен образложити своју оставку, ко ће га у његовој кандидатури подржати а ко неће, да ли ће се и премијер Волф кандидовати и како ће на све то реаговати Руси а како Американци…

Арон је узео чашу са вискијем и лагано шетао салом, поздрављајући се успут са гостима које је познавао. Погледом је тражио Данијелу, покушавајући да се сети где су некада била најбоља места за стационарне микрофоне, на које му је била скренута пажња. Желео је, наиме, да ћаскање које ће уследити буде професионално снимљено…

Пуначка жена, већ добро на средини четрдесетих година, обрисала је зној са чела. Био је тек почетак фебруара, али је у великој сали на првом спрату “Палате Склавонија” ипак било помало спарно. Тек је завршила ћаскање са високим, проседим човеком: у тамном оделу са црвеном краватом, бивши председник Склавоније био је њен неизбежан саговорник. Занимао се колику ће подршку америчка амбасада пружити опозиционом кандидату. Данијела, која је на пријем дошла уместо свог амбасадора, имала је, међутим, прецизне инструкције да баш на то питање даје крајње неодређене одговоре…

“Белбург је влажан и зими. Као код вас у Тексасу.” – Арон је отпио гутљај вискија док је Данијела враћала марамицу у своју ташну. – “Тако да се осећате као код куће.”

Американка је климнула главом, са саучесничким изразом лица:

“Зашто Вас Ароне увек виђам само на оваквим догађајима? Зар ће сутрашњи кандидат бити толико, хм, контроверзан?”

Арон се осмехнуо:

“Контроверзан је онолико колико ви не знате како да се према њему поставите, јер још нисте добили инструкције од Ларија шта заиста да радите. Већ знамо да ће у петак шеф из Вашингтона тражити од Волфа да се кандидује. Зато су сви други противкандидати од самог почетка контроверзни. Па их мало подржавате једне против других, а мало измишљате чак и вештачке, како би их било више?”

Данијела није очекивала овако директан одговор. Намрштила се:

“Волф има одређене задатке, које је преузео да обави. Досад је стално заказивао непотребне изборе како би купио време. Сада се тај циркус завршава. Ми смо Јансену рекли још прошле јесени да не би требало да се кандидује и потроши у овом покушају који ће бити неуспешан. За две или три године, кад дође време, сами бисмо му помогли да реши те, хм, техникалије са изборима. У међувремену бисмо водили о њему рачуна…”

“Очигледно им много смета” – помислио је у себи Арон, али ништа није рекао. Био је запањен директношћу своје саговорнице – “И наравно да би њима највише одговарало да сами одређују кандидате о којима би водили рачуна, и којима би, када време дође, решавали те техникалије. Овде им се рачуница изгледа пореметила, а на то нису рачунали.”

У том тренутку је Јанс Јансен почео свој поздравни говор и жамор је одједном престао. Арон је одахнуо – тај прекид га је спасао наставка разговора који више није имао смисла. Његове процене су биле потврђене. Остало је још неколико детаља, пре свега обим америчке подршке Волфу, али њих ионако није могао да сазна те вечери. Од конобара који је пролазио узео је још једну чашу вискија и погледао где се налази његова нова познаница. Лаптоп му је остао у њеној Фабији и полако му се ишло кући…

 

III

Мисија америчког изасланика

4-Vintage-Wise-Old-Chinese-Figurines-Hand-Carved

Амерички дипломата кинеског порекла већ годину дана се бавио Карабалтиком али о томе, све до промене администрације у Вашингтону, неких месец дана раније, нико осим професионалаца, није много знао. Али сада, у вакууму који је настао, са новим шефом дипломатије који је дошао из нафтног бизниса, Јојт Хи је одједном дошао под светло рефлектора. Некадашњи чиновник, сада је почео да се све чешће виђа са председницима и премијерима, даје изјаве и интервјуе, слика се за новине…

Ионако вековима оптерећени комплексом ниже вредности према великим силама – од Босфора до Атлантика и назад до руских степа – несрећни народи на Карабалтику били су усхићени као увек кад су добили новог газду: Јојт Хи је нови господар, и они сад бар знају кога треба да слушају…

Таква је отприлика била и логика у Вашингтону, у белој згради коцкастих, модернистичких облика, на реци Потомак:

“Ти си нам одговоран за подручје између овог планинског венца на северозападу, ове велике реке и ова два мора на југу и истоку.” – нови шеф америчке дипломатије је на мапи означио границе тог “подручја” – “Нико овде тачно не зна колико је ту држава данас, а колико ће бити сутра, али то није ни важно. Битно је да ту консолидујемо наш утицај, протерамо Русе што даље на исток, и, што је више могуће, потиснемо Немце. Ради како мислиш да треба, али мој савет ти је: говори тихо и носи велику батину.”

Са овим упутством у глави, Јојт Хи је тог фебруарског петка слетео и у Белбург. У току лета, прочитао је кратак пресек стања који је припремио Лари из Ленглија: профиле главних играча, пројектоване позиције које је држао руски конкурент, потенцијална кризна жаришта између Склавоније и њених суседа: Илирије, Травуније, Дукловије и Вардарије. Колона аутомобила још није ни прешла мост преко реке која је раздвајала нови од старог дела Белбурга, а Јојт Хи је већ склапао тих неколико коцкица у својој глави.

“Томас Николас не може добити други мандат као председник Склавоније. Ако се Ви кандидујете, помоћи ћемо Вам да добијете у првом кругу. Ако се не кандидујете, помоћи ћемо Вашу опозицију. Нама је, уосталом, свеједно. Избор је Ваш.”

Алексиус Волф је искористио прилику да преко својих лојалних медија – телевизије “Purple” и таблоида “Перформер” већ пласира вест како је са новом америчком администрацијом успоставио одличне односе и како је препознат као фактор мира и стабилности на Карабалтику. Овај део разговора је ионако био затворен за јавност. Он је, међутим, савршено добро знао да му је маневарски простор јако сужен. Ако прихвати амерички ултиматум, пошаље Томаса Николаса у пензију и почне са дерусификацијом Склавоније купиће још пола године. Руси ће бити љути, али њих ће покушати још једном да превари. Ионако му неће бити први пут…

“Да ли би нови председник прихватио да се видимо, макар на кратко?” – упитао је Волф, у покушају да се ипак мало цењка.

“Можете рачунати на састанак са потпредседником. Али, тек кад све буде готово. Кад добијете те ваше изборе, и кад нова влада буде формирана. Значи, за неколико месеци, средином лета.” – ниједна црта на источњачком лицу америчког дипломате се није померила. Говорио је тихо, батину је његов сарадник могао да замисли, није било потребе да је показује.

Тог дана је практично решено питање склавонских председничких избора. Америчка подршка коју је тог дана Алексиус Волф обезбедио, водила га је у победу у првом кругу. Сви су знали да ће то бити украдена победа, али – уз америчку подршку, и само уз њу – та крађа је могла да прође. Да ће се заправо радити о Пировој победи, тог дана је био свестан само сам кандидат Волф. Али, исувише уплашен од руских и америчких притисака, он није имао начина да ту Пирову победу избегне, ушавши тако у низ невоља. Неке од тих невоља биће описане већ у наредним одељцима овог наставка. Друге, веће, чекају га у наредним наставцима.

IV

“Зар и ти, сине Бруте?”

Brutus

Председник Републике Склавоније, Томас Николас, дуго је гајио наду да ће га владајућа Склавонска Прогресивна Странка предложити за реизбор. Полако, око њега се окупио круг најразличитијих људи који су се, свако из свог разлога, укључили у ту обману. Страначки функционери незадовољни својим статусом; бизнисмени сумњивог морала и још сумњивије прошлости, који су морали једно време да проведу у изгнанству, чекајући да им различите истраге застаре; аналитичари који су се бавили сплеткарењем; добро обавештени новинари који су преносили различите поруке; разни експерти који су се представљали, са више или мање основа, као специјални емисари послати из Кремља…

Извештаји које је амбасадор Пампурин слао у Москву нису, међутим, оправдавали ова очекивања:

“Запад врши јак притисак на премијера Волфа да се Николасу не онемогући други мандат. Напротив, инсистира се да раскид између њих двојице буде јаван, драстичан и, колико год је то могуће, спроведен на понижавајући начин. Америчка агентура планира да Николасов пораз искористи као симболичан чин, опомену за све друге који би могли и да помисле да са Русијом одржавају добре односе.”

Али, упркос Пампуриновим извештајима, група високих дипломата у Кремљу – Александар Аркадијевич, Хоцан-Барченко и Игор Андрејевич Бах – наставила је да спроводи стратегију договорену у новембру: сви инструменти руске “меке моћи” у Склавонији и даље су покушавали да од једног осредњег председника направе одличног кандидата. “Одустајање није опција” – упозорење руског председника на новембарском састанку деловало је довољно злокобно, као скривена претња, и то не само према његовом несрећном склавонском колеги који је могао да се предомисли, него и према сопственим сарадницима.

И заиста, сам Томас Николас није ни за тренутак помислио о одустајању. Када је средином фебруара, за дан склавонске државности, постало јасно да га странка неће подржати, и да ће њен званични председнички кандидат бити управо премијер Волф, Николас је најавио сопствену кандидатуру. У малограђанском Белбургу, та вест је одјекнула као експлозија првог реда.

Неки опозициони лидери отворили су тог дана отворили шампањац. Испоставило се, прерано. Премијер Волф је био љут тог дана – непослушност никада није волео – али је у рукаву имао још једну карту. И, док су широм Склавоније, по великим градовима и малим селима, одбори његове странке почињали нови danse macabre, серију ритуалних заклињања на верност вођи и вуду плес око луткице политичког мртваца Николаса, док су се Волфови министри утркивали ко ће о још увек актуелном шефу државе рећи прљавије речи у прљавијем таблоиду, далеко од очију јавности отпочела је једна изузетно занимљива операција…

Још од почетка грађанског рата у Украјини, неколико година раније, у Бечу је живео “бизнисмен, инвеститор и филантроп” Дмитриј Ф. Близак бившем украјинском режиму, Дмитриј Ф. је био човек Москве за специјалне задатке, али због бројних истрага америчког ФБИ исувише незгодан становник руске престонице. Зато је за место његовог изгнанства одабран Беч, где и данас живи у палати из времена Хабсбуршког царства, управљајући оним што је остало од његове империје. И, обављајући разне дискретне услуге, као човек од високог поверења када су у питању, између осталих, руски председник и моћна немачка канцеларка, које обоје лично познаје…

“Из ових стопа идеш у Беч код Дмитрија. Ако Руси убеде Николаса да повуче ту своју глупу кандидатуру, даћу место премијера оном њиховом Дачеку. Он ионако нема шансе да победи, боље им је врабац у руци него птица на грани…”

Премијер Волф шетао се нервозно између писаћег и конференцијског стола у свом кабинету, објашњавајући склавонском бизнисмену Малину Бикоу своје идеје. За то време, биснисмен се презнојавао – није се плашио летења, колико ризика који мора да преузме – Дмитријева вила у Бечу била је под надзором неколико страних служби, и њихов контакт ни у ком случају није могао да остане непримећен. Са својим инвестицијама у украјинском агрокомплексу, Малин Бико је био у незахвалном положају, али после неколико сумњивих трансакција банке коју је купио у Склавонији, и једног покушаја атентата који је пуким чудом преживео, ни ту му нису цветале руже. Као и већина склавонских бизнисмена, и Бико је зависио од Волфа да остане на слободи. Тек реда ради, рекао је:

“Председниче, Дмитриј ће то сигурно пренети руском председнику, али рачунајте да ће то истог дана сазнати и немачка канцеларка. Он увек игра двоструку игру.”

“Управо то и хоћу.” – Волф се злобно насмешио – “Да се обезбедимо са обе стране. Док се нова америчка администрација не снађе, ставићемо их пред свршен чин. Шта ће после бити, о томе ћемо мислити касније.”

И та рачуница се за Волфа показала, за дивно чудо, сасвим паметно одиграном. Руси су изабрали врапца у руци – већ помало офуцаног лидера склавонских социјалиста, Игора Дачека, као свог коња у премијерској трци, уместо крајње неизвесне председничке трке коју би за њих трчао Томас Николас. Амбасадор Пампурин је те фебруарске суботе са олакшањем примио шифровани телеграм из Кремља да обавести Николаса да је операција отказана и да ће Хоцан-Барченко, за сада, ипак остати у Москви…

***

Председник Склавоније је помислио на оних десет милиона – последња цифра која је била помињана у дотадашњим преговорима његових и Волфових изасланика – и како ће у старости моћи да их опуштено троши. Међутим, околности су се биле промениле:

“Десет милиона је било договорено да смо све могли да завршимо код куће, без мешања странаца. Пошто је твој шеф био тврдоглав, морали смо да ангажујемо стране посреднике. Тиме је цифра пала на четири милиона.”

Светлана Рак, поверљива председникова саветница, била је најпре запањена када је чула ову лошу вест. Онда је почела да се цењка. Увојак своје плаве косе је кокетно подигла, откривајући лепо извајано уво. Значајно, мазним гласом, упитала је свог саговорника:

“Наравно, прекидање свих истрага које се воде о случајевима у фондацији председникове жене Дарије се подразумева?”

Али, Волфов изасланик за ову прилику, Беркут Грубор, функционер у Контроли лета Склавоније, очигледно није био мушкарац којег би ови покушаји флерта могли да импресионирају. Помало нервозно, помало са већ видним замором, одбио је да о томе разговара:

“Питање прекидања истрага није досад ни разматрано. Моје инструкције су биле прецизне. Било је десет милиона, сада је четири. Последњег дана маја ће бити примопредаја дужности. Од вашег шефа се не очекује да учествује у премијеровој кампањи. Само да не прави проблеме.”

Са тим речима, Беркут Грубор је устао и упутио се ка излазу из кафића у којем су седели. Врло добро је знао да истрагама, које се воде у фондацији председникове супруге, не руководи у потпуности чак ни сам премијер Волф – да су оне покренуте док је Запад очекивао Николасову кандидатуру, да су они најпикантнији детаљи већ саопштени таблоидима под немачким утицајем, и да ће се све то сада врло тешко зауставити…

Последња недеља фебруара донела је у Белбург изненадни талас топлог ваздуха и Беркут Грубор се са муком пробијао кроз масу људи која је изашла да ужива у превременом пролећу:

“Четири милиона. Прихватила је без цењкања. А могли је да тражи и пет, Шеф би му дао. Ако бих ја сад отишао у кабинет, и рекао да сам се договорио на пет, а да поделим са Раковом тај додатни милион?”

Али, улазећи у седиште Владе, неких пет стотина метара даље, да шефа извести о исход преговора, Беркут Грубор је већ био одустао од те идеје. Он једноставно није био играч тог формата, и дубоко у себи био је тога потпуно свестан. Баш као и чињенице да су његови дани у Контроли лета такође одбројани…

 

V

Авион у Зони сумрака

08-lightning-weird-airplane-facts-518091218-Marseas

Израелски саветници предложили су тај бизаран ТВ спот: премијер Алексиус Волф, путовао је авионом у којем су се, за време лета, посвађали пилот и копилот; авион пада у ковитлац и путници су преплашени; на самом крају спота, гледалац доживљава олакшање када види да се ради о Волфовој ноћној мори; авион слеће безбедно. Страх, та кључна мотивација код просечног Волфовог бирача, требало је да буде изазван у облику једног од примарних људских страхова: страха од летења.

И док други кандидати нису имали пара ни за какве спотове, склавонски ТВ гледаоци су на свим каналима бесомучно бомбардовани авионом из Зоне сумрака. Већина гледалаца схватила је ову поруку буквално: пилот и копилот били су метафоре за будућег председника и премијера Склавоније; сама Склавонија била је тај авион. Да би авион безбедно летео, нужно је обезбедити да њих двојица буду из исте странке – кохабитација би довела до пада авиона.

Само мали број професионалаца, међутим разумео је суштину поруке коју су израелски саветници пренели у овом споту. Склавонија јесте била авион, али пилот и копилот нису били њен председник и премијер: они су били међу путницима, сасвим немоћни да утичу на  његов лет, баш као и сви остали Склавонци. Пилот и копилот били су амерички и руски амбасадор, Рот и Пампурин. Њих двојица су се свађала око командних палица над авионом, све мање покушавајући да то сакрију…

За то време, опозициони кандидати су покушавали да мотивишу своје присталице. Имали су боље програме од Волфа, у њиховим кампањама су учествовали бољи људи. Имали су и повољну атмосферу: народ у Склавонији је заиста желео промене. Оно што нису имали, међутим, било је оно претходно уверење: уверење да имају шансе. После сваког успешног наступа, медији би објавили мишљење неког стручњака: они немају шансе. После сваког великог митинга, центри моћи би пустили неку сплетку са циљем да их међусобно посвађају. Коначно се појавио и опскурни кандидат на белом коњу, са пародијом заснованом на тези: “сви су они исти”. Циљ, да се избори обесмисле и да се што већем броју људи излазак на те изборе згади, и тако Волфу омогући да победу украде већ у првом кругу, испунио је савршено.

 

VI

Игра стаклених перли

secret report

У Вардарији, од избора је прошло већ неколико месеци, али та – хајде да је тако назовемо, макар за потребе ове приче – држава још увек није имала владу. Посланици дарданских партија, који су раније били у коалицији са премијером Грувиусом, сада су одлучили да промене страну. Руси су, наравно, били против тога, одлазећи режим се плашио затворских казни које би уследиле након промене власти, и политика се из скупштинских клупа пренела на улицу. Са улице, претила је да се врати у те клупе, али овог пута са сасвим промењеним, углавном маскираним, глумцима.

У Травунији, државне институције су биле у потпуној блокади. Склавонски и мухамедански политичари, суочени са привредним крахом заједничке државе, све више су потпиривали старе сукобе, покушавајући да нађу додатну подршку за сопствене, већ пољуљане, фотеље. Склавонски лидер у Травунији, Додо, почео је да представља све тежи камен око врата склавонског премијера Волфа.

Ни у Дукловији се стање није побољшавало: за оптужбе власти о пучу на дан избора недостајали су докази, за оптужбе опозиције за криминал премијера Милиуса Дукакиса, такође. И једни и други докази били су далеко: први у канцеларијама на Тргу Ђержинског у Москви, други у Ленглију. У Дукловији, сад већ бивши премијер Дукакис је организовао прославу своје прве милијарде, на коју су дошли његови пословни партнери, са широког простора, од Персијског залива, преко сицилијанских села, до суседних државица… Андреас Волф, брат склавонског премијера, представљао је пословну заједницу ове земље. Не дуго потом, почело је и коначно одбројавање пред пријем Дукловије у Северноатлантску алијансу

***

Госпођа Ема је нервозно кроз руке преметала фасцикле црвене боје на којима је у левом горњем углу писало “TOP SECRET” а на средини су били налепљени стикери у разним бојама: Дарданија, Склавонија, Дукловија, Вардарија, Травунија, Илирија…  Ема је заиста имала разлога за нервозу: дошавши коначно на Карабалтик, затекла је мрежу својих агената у прилично хаотичном стању. Неки људи су се повукли, други су са временом постали прилично компромитовани и изгубили сваку употребну вредност, трећи су почели да раде за Немце, а четврти за Русе… Чак ни она Данијела није хтела да са њом дели своја сазнања, иако су формално биле на заједничком задатку.

Са временом, Ема је све више почела да се ослања на информације и процене свог новог љубавника, новинара Золтана Кусоњија. Тако је, сасвим неприметно, почела да пада у пажљиво исплетену Аронову мрежу.

Золтан је тог поподнева већ по трећи пут сипао јако приморско вино у Емину чашу. Већ ју је довољно дуго познавао да је могао да уочи образац: после друге чаше би се опустила, трећа би је учинила брбљивом, а после четврте би отишли у кревет. Имао је значи још двадесет минута до пола сата на располагању за неки смислени разговор:

“Не паничи. Још увек можеш све да држиш под контролом. Немири у Вардарији неће почети пре завршетка склавонских избора у априлу. Криза владе у Илирији такође. Важно је све пажљиво распоредити. Али, мој ти је савет да највише пажње обратиш на Дукловију.

Ема је на тањиру сакупљала последње колутове лигњи, покушавајући да их утопи у остатке соса од кокосовог ораха:

“Зашто Дукловија? Они би требало за месец-два да изгласају улазак у НАТО? Њих процењујемо баш као стабилне?”

Золтан Кусоњи се насмејао – било је у том смеху и помало злобе, готово злурадости – узео своју чашу, подигао је, и наздравио:

“За стабилну, еколошки чисту Дукловију. У којој више неће бити аутомобила, јер ће сви бити разнети бомбама.”

А онда се његово лице одједном уозбиљило:

“Прича се да је ваша Служба за борбу против озбиљног криминала покренула истрагу против Дукакиса због сумње да је део зараде од шверца цигарета уложио у пројекат Белбург на води? Он више није премијер Дукловије, не ужива никакав имунитет. Тебе о томе нису ништа обавестили? Опет те држе по страни од кључних информација?”

Бринета је реаговала, као и увек, потпуно предвидиво:

“Није само против њега, него против четворице људи, двојице из Дукловије и двојице из Склавоније. Од ове друге двојице, само један ужива имунитет. За сада, наравно.” – шеретски је намигнула – “А други је још пре пар месеци био на обради код Ларија у Ленглију.”

Кусоњи је наравно добро знао да четврти осумњичени – извесни Петроније, бивши директор државне електропривредне компаније Склавоније – није био на обради баш код Ларија у Ленглију, него код шефа станица ЦИА у Белбургу, Теда Ф. Знао је и да Американци, у том тренутку, нису имали никакве индиције око прања новца у пројеку Белбург на води, и да су та сазнања Британци – који су их почетком претходне јесени сасвим случајно добили од једног свог агента у Заливу – љубоморно чували за себе. Ипак, није ништа рекао. Ема је почела да прича, а кад Ема почне да прича, не треба је заустављати…

“Али ми је речено да се тиме сада не бавим и да о томе ништа не причам. Шефови желе да задрже у рукама довољно јаке карте, ако би Волфу можда пало на памет да се определи за Русе. Одговор би у том случају морао да буде брз и бруталан.”

Золтан се у себи насмејао овако глупом образложењу, запитавши се за тренутак да ли чак и Ема може да верује у њега. Било је сасвим јасно да се Волф никада неће определити за Русе. И било је такође јасно да Британци ову јаку карту чувају пре свега од својих атлантских савезника – Американци су и даље по инерцији сматрали Волфа гарантом стабилности на Карабалтику – и нису желели да угрозе своју истрагу све док је не доведу до самог краја.

Золтан Кусоњи је запалио цигарету и отпочео своју уобичајену забаву, сваки пут када би се секс са Емом завршио: пребројавао је боре на њеном левом рамену, трудећи се да сети резултата претходног бројања и види да ли се њихов број у међувремену повећао. Узео је телефон да провери поруке које су стигле у последњих пола сата, али је заправо погледао на сат који се налазио на телефону. Било је већ седам. Његова жена Силвија отишла је са Ароновом Тамаром код фризера, а после су се договориле да оду на ручак. Тај ручак би обично трајао до пола осам или осам, рачунао је Золтан. И овај сусрет са Емом се ближио крају.

Британка је устала и почела да се облачи. Са напором је навлачила црну сукњу која јој је већ одавно постала сувише уска и, као гром из ведра неба, упитала Золтана:

“А, шта ових дана ради твој пријатељ Арон? Нема га одавно? Очекивали смо да коментарише све ово што се незванично прича око нове премијерке. Сећаш се да је још пре годину дана најавио да ће нови председник склавонске владе бити жена?”

“Не сећам се” – забрундао је Золтан; питање му се није допало и помислио је како је најбезбеднији одговор онај који је кратак и погрешан.

“О да, и мени је то помињао кад смо се упознали у Бечу, након оног ноћног рушења под фантомкама. Знам да није хтео да ми тада каже њено име, али он је то већ онда знао. Зашто је ових месеци тако тих? Мора да нешто припрема, а ја то не знам.”

Новинар је почео да ставља судове у једну машину, а постељину у другу. Требало је уклонити све трагове тог прељубничког поподнева, и тај посао му је био добродошао да на поновљена Емина питања одговара неодређено:

“Немам појма, видели смо се онако узгред, схватио сам да помаже у кампањи Јансу Јансену, можда нема времена сада.”

Ема је обукла мантил и овлаш пољубила Золтана на вратима његовог стана:

“А можда, не жели да тиме поквари оно што је од почетка сматрао идеалном комбинацијом?”

Золтан Кусоњи је слегао раменима – био је то покрет који је требало да поручи “а шта ја ту знам” – али је то деловало прилично неубедљиво. Затворио је врата лифта, и помислио:

“Господе Боже, па ова Енглескиња мене шпијунира. Свашта, какви су то људи постали у данашњем свету…”

VII

Одлазак амбасадора Дебенхама

(c) Government Art Collection; Supplied by The Public Catalogue Foundation

Ручак је требало да буде кратак, и прилично формалан. Ипак, од самог почетка тај сусрет је био доста чудан: домаћин је био наметљив, у тренуцима чак и агресиван, и нетрпељивост коју је осећао према својим гостима једва је прикривао. Њих двоје – средовечни мушкарац и млађа, лепушкаста, жена – били су дипломате, обучени да задрже самоконтролу у напетим ситуацијама, али ова их је ипак изненадила. У једном тренутку, он је покушао да одговори на бесмислене оптужбе, и тада је све почело…

Напетост, све време присутна у ваздуху, и једва прикривена под танким велом вештачке учтивости, одједном је експлодирала. Домаћин овог ручка почео је да виче на свог госта, у тренуцима је тај повишени тон прелазио у урлање, а његово лице се одједном деформисало и попримило оне карактеристичне, рубенсовске, црте на портретима зла. Млада жена је ћутала и гледала у врхове својих ципела.

Тако је први петак у марту означио и крај боравка у Белбургу за високог европског представника, амбасадора Мартина Дебенхама. Устао је са стола, поклонио се и изашао из трпезарије виле у којој је склавонски премијер Алексиус Волф обично дочекивао угледне стране званичнике. Гошћа због које је овај ручак и заказан – европска шефица дипломатије, Франциска Мортарини – остала је за столом. Раније тог дана, и она је морала да попије своју чашу жучи – у склавонском парламенту била је изложена грубом вређању од стране посланика екстремне деснице, тајних Волфових савезника који су добили инстукције да је “мало науче памети”.

Исто поподне, међутим, Италијанка је схватила да је инцидент, ма колико бизаран на први поглед изгледао, заправо она сламка која је сломила леђа камили:

“Госпођо, на жалост мораћете сами на аеродром. Нећу Вас испратити овог пута.”

Хладан глас њеног амбасадора и очигледно кршење правила дипломатског протокола нису је заправо превише изненадили. Већ неко време у Брисел су стизале информације како је Дебенхам, свестан да је његова позиција у склавонској престоници неодржива, чврсто одлучио да оде.

“Па добро, могло је све ово да буде мало мање драматично, мало више у рукавицама, али шта је ту је. Британци ионако сви одлазе, Мартин је бар одлучио да оде са стилом…”

Возећи се кроз широке авеније Новог Белбурга према аеродрому који је носио име познатог склавонског научника, Франциска је знала да се, највероватније, никада више неће видети са Дебенхамом, тим помало неуротичним Енглезом који јој је, и овом приликом, на растанку пољубио руку.

И док је Францискин авион полако узимао курс ка југозападу – њена наредна станица на Карабалтику била је престоница Травуније – секретарица у високој стакленој згради у новом делу Белбурга пребацила је везу:

“Господине Амбасадоре, Лондон.”

Стални подсекретар у Форин Офису, Сер Сајмон, читао је досадне извештаје о смањивању трошкова у својим амбасадама, док му се око ногу мотао мачак Палмерстон. За неких сат времена чекале су га уобичајене две пинте пива са пријатељем из Спољне обавештајне службе у оближњем пабу – и неколико трачева који су се појавили од њиховог последњег сусрета… И онда, тај телефонски позив: Белбург!

“Нови рат или нови љубавник оне Еме?” – помислио је док је узимао слушалицу.

“Сајмоне, послао сам данас оставку и у Брисел, а и твом персоналном одељењу, али сам хтео да ти лично јавим. Отказни рок за Европљане је тридесет дана. Надам се да ће се снаћи за то време.”

Дебенхамов глас, и иначе прилично званичан, овог пута је био хладнији него обично. Сер Сајмон је куртоазно упитао за разлог овако превременог одласка – амбасадоров мандат би ионако истекао у јуну – а онда, када је чуо детаље инцидента са склавонским премијером, остао без речи.

Непријатна тишина потрајала је готово пола минута. Под нормалним околностима, овакав инцидент захтевао је оштру дипломатску ноту и Брисела и Лондона. Под нормалним околностима, Форин Офис би дао подршку свом кадру. Под нормалним околностима, непристојни Склавонац би био брзо дисциплинован…

“Под тренутним околностима, мислим да је твоја одлука сасвим разумна.” – рекао је на крају Сер Сајмон.

Дебенхам, искрено, ништа друго није ни очекивао. Спустио је слушалицу и рекао секретарици да припреми позивнице за његов опроштајни пријем, последњег петка у марту и купи авионске карте за Лондон, за прву суботу у априлу.

Бизаран инцидент за ручком је, свакако, убрзао Мартинову одлуку и додао јој неопходну дозу драматичности, тако својствену високим емоцијама којима је, већ вековима, обиловала политика на Карабалтику, том европском “бурету барута”. Али, разговарајући те вечери са својом женом Валеријом, Дебенхам је закључио да је исход био већ унапред познат.

Његова мисија у Белбургу – прво као британског, а онда као европског амбасадора – доживела је неуспех. Што је више подршке давао Волфовој влади, његова реч се мање уважавала, а од таблоида који су били под његовом контролом доживљавао је више увреда. Истовремено, од својих пријатеља, оних Склавонаца који су и даље били опредељени за европске вредности, доживљавао је најпре неразумевање, па гнев, потом презир, и на крају сажаљење…

“Мартине, морамо са тим да се помиримо. Ратни злочинци су на Карабалтику најпре створили паравојне формације, потом фирме, онда политичке партије, и на крају своје државе. И све време су међусобно одлично сарађивали, а од нас правили будале.”

Валерија је наравно мислила на Волфа – својевремено познатог по изјави да ће сваку склавонску главу у грађанском рату наплатити са сто мухамеданских – али и на друге племенске лидере на полуострву. Сви они су дању гледали на Запад, заклињући се Европи на верност, док су ноћу слали тајне емисаре у Русију и Турску, већ како је коме било згодније.

“Време је да Карабалтик оставимо иза нас. Ваљда смо заслужили неки нормалан део света?” – филозофски је закључила пре него што је утонула у сан.

Мартин није могао одмах да заспи. Сипао је француски коњак у чашу, у покушају да резимира свој шестогодишњи боравак у Склавонији. Знао је већ да је његово ново постављење у једној земљи Средњег истока. Уместо месец дана, одлазак у Залив чекаће три месеца, од чега ће најмање два провести у писању детаљних извештаја о Склавонији, њеним ресурсима, лидерима и проблемима. Уобичајени завршни дебрифинг. Али, Дебенхам је размишљао о нечем другом: о школама, водоводима, малим породичним предузећима, болницама, становима за избеглице, свему што је помогао да се обнови и опреми. Па ипак, добро је знао да ништа од тога није довољан разлог да буде задовољан, а још мање поносан:

“Након свега, ја сам ипак невољно помогао да се један европски народ преда на управљање човеку који није у стању да управља ни гласовима у својој глави…”

 

VIII

Коцка је бачена

 dice-box-set-m

Те прве априлске недеље десило се неколико обмана: најпре је склавонски премијер Волф, користећи сложени механизам изборне крађе у који су били укључени и локални криминалци, и директори државних предузећа и поједини опозициони лидери украо око три стотине хиљада гласова, колико му је, отприлике, недостајало да победи у првом кругу избора. У великим градовима, та крађа је била умерена – по сваком бирачком месту, два до три процената гласова. У мањим местима и селима – и до десетак процената. У оним деловима Склавоније који су били насељени становништвом мухамеданске вероисповести већина листића на којима је било заокружен број испред Волфовог имена нису ни видели гласачку кутију изнутра.

Уосталом, већ у четвртак, првог дана изборне ћутње, Данијела је једном од председничких кандидата, врло прецизно, рекла обим крађе који ће се те недеље догодити. Као и, врло мало увијен, став Стејт Департмента да је то “уобичајена крађа” која суштински ништа не мења у њиховој процени како је Алексиус Волф “легални и легитимни” председник Склавоније:

“Ви ћете се мало бунити, протествовати, шетати, у реду је све то. Али Вашингтон очекује да се тај циркус заврши до краја априла. У мају нас већ чека озбиљан бизнис.”

Потом је неколико високих обавештајаца у Москви, Берлину, Лондону и Вашингтону одлучило да мало обмане своје сопствене политичаре. Сасвим неприметно, не обавештавајући своје владе, степен ризика за Склавонију повећали су за један степен. На картама у њиховим собама за операције, наранџаста боја је заменила ранију жуту, а недељне анализе почеле су да се пишу уместо дотадашњих месечних. Није то, наравно, још увек била црвена боја, која би захтевала дневне извештаје, али је већ и ова наранџаста оправдала слање нових оперативаца у Белбург, издвајање нових фондова за оперативне акције, поновно звање старих новинарских веза…

Коначно, тог дана се у једној вили у резиденцијалном кварту Белбурга окупило двадесетак људи: високих функционера владе, тужилаца, судија, црквених великодостојника, официра полиције и војске, припадника Тајне службе, крупних бизнисмена. Такозвана дубока држава. За разлику од политичара, опседнутих потребом да свакодневно дају некакве изјаве, они су свој посао радили далеко од очију јавности. Били су савршено свесни последица које ће промена на челу владе да изазове:

“Не постоји кандидат који би могао да помири руске и западне интересе и очува бар привид интегритета. И Волф је досад то једва успевао. Све наше процене указују да ће се конфликт између Русије и Запада, са Дукловије и Вардарије, померити на север и ми смо наредна зона.”

Сергеј Симонис је, по обичају, учесницима овог састанка на почетку дао процену ситуације из претходних месец дана. Није ту било потребе за сувишним детаљима: сви учесници су добро знали водеће склавонске политичаре, и владајуће и опозиционе; њихове афере, љубавне и финансијске; кривична дела која се могу доказати али и она друга; међусобне односе, мале конфликте и мале договоре; контакте са страним службама, оне из симпатија и оне плаћене; за све важније политичаре били су израђени и посебни психолошки профили.

“Није проблем да неутралишемо било ког кандидата за било које министарско место, ако тако одлучимо. Документација коју имамо за свакога од њих довољна је чак и као претња, не мора уопште да се објави. Проблем је што данас, у Склавонији, једноставно нема других људи. Оних који би могли да раде тај посао а да не буду руски или западни агенти. Зато је непотребно да сад трошимо ресурсе.” – наставио је Сергеј.

“Нема баш ниједног?” – отело се заменику јавног тужиоца.

“Зар неке нисмо помињали прошлог месеца?” – рекао је упитно један владика.

“Наравно, појединачно их има. Али не постоји ниједна политичка супраструктура која није већ толико контаминирана последњих деценија, а да би било ко од тих које смо помињали прихватио да макар прође поред ње.” – Сергеј је коначно изложио оно што му се вртело по глави када се возио до виле.

Стари судија, неформалан шеф ове групе, изрекао је на крају ту реченицу коју су сви присутни одобрили климањем главама:

“Е, онда је време да је направимо.”

Једна коцка је тог дана пала, на број шест. Унапред припремљена, са америчким оловом, није ни имала шансу да падне на било који други број. Друга коцка је била бачена. Још увек је готово нико није видео. Али, неколико наредних месеци, биће у ваздуху.

IX

Време револуција

Library

Револуције обично почињу на пијацама, у задимљеним крчмама, у фабричким халама, на универзитетима… Склавонска револуција је, ваљда, била једина на целом свету која је започела у – библиотеци. Али, она није била и једина која се тог пролећа одвијала, а да се то још није видело.

Након што је шармантна тамнокоса посланица имала свој аматерски глумачки деби – учествујући у пародији на предизборни спот премијера Волфа, снимљен у тој истој библиотеци – Арон је постао изненадни љубитељ свих библиотека. И тако је, те среде после изборне недеље, тражио од свог пријатеља Сергеја Симониса из Тајне службе Склавоније, да се уместо у кафани састану баш у библиотеци, као да се надао да ће, којим случајем, тамо сусрести баш њу…

На улазу у велико здање поред Храма Светог Савиуса, Сергеј је забринутим погледом посматрао колону демонстраната који су протестовали поред изборних резултата, како пролази према оближњој згради суда. Демонстраната није било пуно и Арон је са чуђењем посматрао намрштено чело свог пријатеља:

“Уобичајено за Белбург, пар хиљада људи. Колико ћеш забринут да будеш кад их буде било педесет хиљада?”

Арон је наравно, одлично знао да никада – бар не тог априла – у Белбургу неће бити педесет хиљада демонстраната. Претходног дана је читао детаљне извештаје о томе који су лидери демонстрација, када и где, примили колико пара од Кокана, Волфовог поверљивог човека за црне операције, да се ти протести, за неколико дана, неславно заврше. Опаска о педесет хиљада, била је само провокација за Сергеја, покушај да утврди колико је Тајна служба Склавоније заиста укључена у неутралисање протеста, а колико је и она посматрач догађаја.

Тајни полицајац је почео да се смеје:

“Ароне, почео си да мешаш стварне жене са онима из твоје маште. Баш као што радиш и са свим својим револуцијама. А и провокације су ти постале исувише провидне. Наравно да и ми знамо да је Кокан потплатио лидере протеста. Добили смо тај податак из истог извора као и ти, уосталом…”

“Све је то људски” – казао је на крају Арон – “Сваки продавац има своју цену, али сваки купац не може увек да погоди у којој валути.”

Већ и из чудног избора за место овог састанка, Сергеју је одмах било јасно да његов пријатељ није добро расположен. Истини за вољу, Арон је такав био већ недељама. По први пут, није хтео да дође чак ни на састанак дубоке државе, онај исти којем је увек са задовољством присуствовао.

“Сад су избори готови. Шта мислиш да радиш?” – упитао га је коначно.

“Нисам још одлучио. Барнаби има један занимљив пројект за Ротшилд банку у Травунији. Новом режиму у Вардарији ће исто бити потребна подршка. Неће ми свакако бити досадно.”

Тајни полицајац је добро знао да оно што је договорено прве априлске недеље тешко може да се оствари без Аронове помоћи:

“Отићи ћеш да будеш кондотјер по овим несрећним државицама на Карабалтику? А нашу ћеш да оставиш оваквом? Оставићеш незавршен посао?”

Сергеј Симонис је знао врло добро шта је једина валута којом Арон може да се купи: сујета. Играо је на ту карту, другу није имао. И играо је тврдо:

“Признаћеш да те Волф победио?”

Арон Цибулски је ћутке шетао међу полицама са књигама. Понекад би узео неку чију би му се наслов свидео, прелистао и вратио на полицу. Коначно је узео Кафкин “Процес” и показао га Сергеју:

“Сви знамо како ће се процес завршити. Знамо чак отприлике и када – лепо је рекла Данијела на оном пријему зимус, за две или три године. Зашто бисмо онда сада губили време и мучили се око онога што ће се свакако десити? Теби бар неће бити досадно – имаћеш пуно забаве са Керамичарем, који ће ти до краја маја постати нови директор.”

Сергеј је вратио књигу на полицу. Библиотека се ускоро затварала и кренули са ка излазу. Ретки посетиоци им нису сметали. Коначно, Арон је отворио карте. Питао се да ли је већ донео одлуку или је само мало флертовао са њом, и како – сада кад је адреналин пао – одржати целу ову игру довољно занимљивом да би он и даље у њој учествовао:

“Дебела Американка, трећеразредни извор. Некада си такве вртео око малог прста. Шта су њене две или три године? Најпре, од тренутка када је та процена формирана, већ је прошла цела година. А друго, ако ми дигнемо руке од отпора Волфу, њега ће на крају рушити само они. Или неће, сасвим свеједно. И онда ће се на крају само они за све и питати. Поставиће опет неке своје чупавце из кутије, баш као што су учинили и пре петнаест година. Шта смо онда радили све ово време? Ништа.”

Сунце је већ залазило иза хоризонта, далеко преко реке. Са платоа испред Библиотеке и Храма видео се цео Нови Белбург. Демонстранти су одавно прошли и за који тренутак двојица пријатеља ће се растати. Пружајући руку, Сергеј рече уместо поздрава:

“И за Керамичара не брини. Још увек ја знам више о њему него он о мени. Неће ми бити ни први ни последњи шеф који није знао оне праве тајне. Они паметнији су то схватили тек на крају својих мандата, они мање паметни нису никада.”

X

Манџуријска кандидаткиња

il_340x270.238315421

Мај је већ увелико заменио април, када је Арон добио ту кратку поруку од Џефрија Барнабија: “Попустили смо.

Две речи, написане на склавонском а не на енглеском, није требало посебно објашњавати. Арону је било јасно да описују исход вишемесечног англо-америчког прегањања око избора нове склавонске премијерке који ће бити наметнут Волфу. Британски фаворит је била пуначка плавуша, Зелда Михелс, док су Американци извукли свог “манџуријског кандидата”, Хану Варнаву, која је тек од прошлог августа била министар у Волфовој влади.

Лари из Ленглија је Ханино име добио још око Нове године, од свог агента у Волфовом окружењу, бившег директора електропреносне компаније, извесног Петронија. Петроније је био у тесним финансијским везама са Ханом, која је једном већ дала лажну изјаву у бизарној афери око рекетирања америчког инвеститора у Склавонији. Касније су профајлери из Ленглија радили на пројекцији штете коју она може да нанесе Волфу: у конзервативном склавонском друштву, премијерка алтернативне сексуалне оријентације и полу-илирског порекла била би доживљена као прст у око Волфовим бирачима.

На много начина, избор између две жене био је ипак породична ствар: и Зелда и Хана су биле чланице тајног друштва North-South Bridge, тог нервног центра западне инфраструктуре у Белбургу, расадника “евро-атлантских кадрова” и места на којем је договарана “дерусификација” неколико карабалтичких држава.

Арону је било на неки начин жао: Зелда је била много живописнија особа од помало досадне Хане, и унапред се веселио фотографијама које би, у случају њеног избора, месецима објављивали белбуршки таблоиди.

“Била је исувише среброљубива, и масу података о њеним трансакцијама имају и Руси. Шефови су проценили да је то непотребан ризик. Овако, ако се ико усуди да критикује Хану због било чега, рећи ћемо да је хомофоб и нациста.” – Џефри је Арону поновио аргументе са кључног састанка који је одржан у Вајтхолу уз заједничко учешће америчких и британских представника.

Алексиус Волф је тих дана покушавао да процени ризике које би преузео изневеравањем фебруарског обећања датог Русима. Колико би се они љутили ако Игор Дачек не би добио то премијерско место и шта би могле да буду довољне компензације. Размишљао је и о реакцијама – знао је, наравно, да ће оне бити негативне, али није могао да процени тачно колико – на именовање контроверзне жене за председника владе Склавоније. Ипак, шаргарепа коју је у фебруару у Белбург донео Јојт Хи – састанак са америчким потпредседником – мирисала му је, са временом, све више. Био би то први састанак са новом америчком администрацијом, која га је већ пола године бојкотовала. Већ му је било дискретно стављено до знања да тај састанак неће бити потврђен све док се нова влада не изабере у парламенту Склавоније.

“Париз вреди једне мисе” – рекао је крајем шеснаестог века краљ Француске и Наваре, Анри Четврти, када је са протестантизма прешао у католичанство да би могао да буде крунисан у Паризу. “Амерички потпредседник вреди једне лезбејке” слегао је раменима Алексиус Волф и као новоизабрани председник Склавоније потписао акт којим је Хана Варнава номинована за председницу владе Склавоније.

Није био претерано срећан, сложили су се после сви који су били присутни том патетичном догађају. “Изгледао је као да потписује сопствену абдикацију” – рекла је чак новинарка једне арапске телевизије.

 

XI

Твој циркус, твоји мајмуни

monkeys

Руска реакција на номинацију Хане Варнаве за новог склавонског премијера била је очекивана. Није се више радило само о губитку свог бившег човека, Томаса Николаса, нити о томе да је кадар противничке стране пречицом дошао до самог врха државе. Слична судбина је, тог пролећа, задесила Русе и у Дукловији и у Вардарији. Како би војници рекли “све иде у рок службе”, а у шаховским партијама на Карабалтику фигуре су тог пролећа постале јефтина роба.

Не, овде је Русе наљутило то што су, још једном, у својим аранжманима са Волфом испали будале: поверовали су у његово обећање из фебруара, пренето преко бечке везе, да ће премијерско место бити дато Игору Дачеку. Сами су учествовали у склањању несрећног Николаса из председничке трке. Сада су били не само поражени него и јавно понижени.

Схвативши да је заиграо опасну игру, Алексиус Волф је почео са својом омиљеном тактиком: компензацијама. Најпре је место директора Тајне службе Склавоније дао Керамичару, кога је около представљао као “руског човека“.

“Он није наш човек. Само се тако представља по склавонским кафанама” – Хоцан-Барченко, несуђени руски амбасадор у Белбургу, био је љут – “То свакако није довољна компензација. Шта још можемо добити?”

Игор Андрејевич Бах читао је извештај амбасадора Пампурина:

“Хм, Дачек ће остати шеф дипломатије. И министарство одбране ће припасти оном опскурном лику који воли да се шета у црној униформи и прети некаквим ратовима. Ту је и енергетика, мада тај министар одржава и неке сумњиве везе са Британцима. Кажу да ће само за нас измислити још једно место, за неке иновације, и да га дамо коме год ми хоћемо…”

Али, у салону са белим намештајем, руски председник није ни покушао да сакрије презир на лицу:

“Ко са децом спава, попишан се буди” – било је јасно да се пословица односи на његове сусрете са бившим склавонским премијером – “Али питање је шта бисмо добили и са Дачеком. Ако специјалне службе на Западу имају о њему чак и трећину онога што ми имамо, а вероватно имају и више од пола, он би нам био воденички камен око врата. Склавонија ће морати да има слабог премијера, овог или оног. Ако је већ тако боље да тај слаб премијер буде њихов, него наш.”

У фасцикли коју су донели са собом, Хоцан-Барченко и Бах имали су и списак кандидата за чланове нове склавонске владе на којем су били заокружени они који су важили за “руске људе”. Папир је стајао на столу, и председник је ухватио њихов упитан поглед. Био је већ прилично љут због катастрофалних грешака које су њих двојица направили на Карабалтику, најпре у Дукловији, па у Вардарији. Илузија о неутралном блоку четири државе на Полуострву, зони руског утицаја, распадала се сваким даном све више. Сада је и Склавонија претила да постане јавни фијаско.

“Мислите да сада кренемо да се са њим цењкамо око тих људи и места? Па да тиме преузмемо обавезу да подржавамо ту владу, због тих ситних компензација? А да на крају те приче они, сви заједно, уђу у НАТО као Дукловијанци почетком овог месеца.” – руски председник је тешко доживео подизање дукловијанске заставе на свечаности у Бриселу пар недеља раније – “Не пада ми на памет. Нека се сад Волф сам вади из каше коју је закувао. Твој циркус, твоји мајмуни.”

XII

Тергестијански танго

Trieste_Italy_1

На самом северозападном крају Карабалтика, у луци Тергесте, полуострво се венчавало са морем. Стара римска лука прошла је кроз руке многих господара, царстава већих и мањих, пола века је била на крајњој јужној тачки Гвоздене завесе која се протезала између Истока и Запада. Почетком века у којем се догађа ова наша прича, била је помало заборављен трговачки град, који је одавно прошао зенит своје славе. Ипак, баш у том граду, Италијани су поносно организовали свој самит лидера Карабалтика, на који су дошли и други европски државници.

Циљ ових самита од почетка није био сасвим јасан – осим да државници, карабалтички и они други, добију још једну прилику да се сликају. Шест земаља Европа није хтела да прими у чланство, та коска јој је била исувише незгодна да би је глодала. Али није хтела да је да ни својим руским супарницима. Као и сваки други пас у тој ситуацији, и Европа се помало играла том карабалтичком коском, понављајући фразе, обећања и већ помало бесмислене захтеве.

Тако је било и те јулске среде: италијанска домаћица, Франциска Мортарини, блистала је у својим црним панталонама и светлоплавој блузи; и нова склавонска премијерка Хана Варнава добила је третман принцезе – требало јој је показати јавну подршку после понижења које јој је руски амбасадор Пампурин приредио са оним несрећним стенограмом – а поново изабрани премијер Дарданије био је медијска звезда у својим спортским патикама. Карабалтичани су у Тергестеу причали и о тој својој транспортној заједници, тој новој играчки коју су им Европљани дали да се њом забављају чекајући придружење до којег никада неће доћи. Фотографисали су се, званично и незванично, у разним позама, ишли по коктелима и вечерама.

Главни сусрет десио између два нова учесника, који су се први пут појавили на овим дружењима: вардаријски премијер Заве и склавонска Хана упознали су се и причали срдачније него што је то ико могао да препостави. После хајке коју су руске специјалне службе водиле против Завеа, уз помоћ Волфових новинара и обавештајаца, такав сусрет би у Белбургу био сматран издајничким: тамо је Вардаријанац већ месецима третиран као “дардански плаћеник” и нарко-дилер. Али, већ један хладан поглед моћне немачке премијерке био је довољан да склавонски шеф дипломатије Игор Дачек одскакуће до ово двоје и покуша да и сам извуче неке користи од овог изненадног пријатељства…

Али ипак, најзанимљивије ствари догађале су се, као и увек, иза кулиса. Тако је сусрет у Тергестеу пуначка плавуша Зелда Михелс искористила да се помири са својом новом шефицом – и старом сестром из тајног друштва North-South Bridge – Ханом. Водвиљ око руског стенограма требало је сада оставити по страни… Искористила га је и за још једну поруку, коју је пренела преко вардаријског премијера Завеа, свом пријатељу и бившем сараднику Башару, који је тих дана био у Скобију, вардаријској престоници: “Башке, ми смо заједно, као што смо одувек и били, и ти на мене можеш да рачунаш.”

За танго је потребно двоје, али је парова за тергестијански танго било више. Европљани су домороцима понудили шећерлеме и ђинђуве, домороци су Европљанима послали своје припитомљене представнике. У тајности, Европљани су се Карабалтика помало гадили, као сиве зоне у којој се и даље мешају Оријент и Окцидент; у тајности домороци су слали емисаре у Русију или Турску – ниједна од тих земаља их није замајавала са владавином права, слободом медија или људским правима. У јавности, они су се и једни и други претварали да је све у реду. Европљане је било помало срамота да све њихове кризе на Карабалтику решава онај амерички изасланик кинеског порекла. Свесни да је њихов новац – а посебно онај чије порекло нису могли да објасне – у западним банкама, и председници и премијери Карабалтика знали су да су границе њихове слободе већ код прве претње замрзавањем имовине.

И тако се овај танго са Европом настављао, са грамофонском плочом која је била већ увелико изгребана, неки играчи су повремено испадали из игре да би у њу улазили нови претенденти, али се плоча упркос томе вртела у круг. Наше приче из Склавоније пратиле су од почетка судбину неколико ликова из Белбурга. Како ће се они снаћи предстојеће јесени?

За разлику од оне игре коју су играли са Европом, њихова међусобна игра је више подсећала на игру са картама, канасту. Одавно је у Белбургу било више од шест играча, и они су формирали парове, али су ти парови били привремени и стално су се мењали. Грађани Склавоније били су она гомила за одбацивање у канасти. Страни амбасадори – црвене тројке.  Исувише често, појавио би се и неки дивљак. Делило се бесомучно – увек на десну страну – чекајући да један од играча добије златну канасту. Председник Волф је, наравно, варао у игри – мењао је своје партнере у паровима након што би им узео најбоље карте, и стално се трудио да прљаву канасту прикаже као златну.

Али ништа од тога не би било само по себи толико страшно, да се правила те игре нису стално мењала. На крају сваког дељења важила су другачија правила него на почетку. У Белбургу се играла она посебна врста канасте, тајванска канаста, чији се исход никада не може погодити, него ће га одредити онај ко, на самом крају, буде писао правила…

***

Z-S-1

Седма прича у серијалу “Прича из Склавоније” посвећена је мом пријатељу Зорану Кусовцу (1961), новинару “Скај Њуза” и геостратешком аналитичару британске компаније “Џејнс”. Зоран Кусовац је у београдску легенду ушао неке 1993. или 1994. када је једног правог британског шпијуна – оног чувеног Ричарда Томлинсона – на понуду да сарађује, отерао са стола хотела “Москва” уз реченицу коју већ преко две деценије препричавају професионалци на Балкану – “And now fuck off!” – са веома уверљивом претњом да ће га пријавити ако у року од три сата не напусти Југославију. Несрећни Томлинсон је касније писао да су то била најбржа три сата у његовом животу… 

 

 

 

Emska depeša Ane Brnabić

EMS depeche

Pre tačno 147 godina, prvih dana jula 1870. godine izvesni princ Leopold, dalji rođak pruskog kralja Vilhelma, podneo je svoju kandidaturu (danas bismo to tako rekli) za upražnjeni španski presto. To je prilično naljutilo Francuze, zabrinute da bi širenje pruskog uticaja na Španiju ugrozilo njihovu zemlju, i već 12. jula Leopold je, kao razuman čovek, povukao svoju kandidaturu. Ali, tek tada počinje zanimljiv razvoj događaja.

Ambiciozni francuski ambasador u Pruskoj, Korzikanac, grof Vinsent Benedeti, nalazio se tada u banji Ems na Rajni, omiljenom mestu pruskog visokog društva za vreme letnjih vrućina. Već narednog dana, 13. jula, u šetnji korzoom prišao je pruskom kralju Vilhelmu, koji je takođe bio na odmoru. Ambasador je od kralja zatražio “garancije da više nikada nijedan član njegove porodice neće izraziti pretenzije na španski presto”. Kralj je, odlučno ali vrlo ljubazno, odbio da o tome uopšte razgovara sa ambasadorom i njihov razgovor na korzou je ubrzo završen.

Međutim, službenici (danas bismo rekli PR savetnici) iz Vilhelmove pratnje poslali su depešu o sadržaju ovog razgovora pruskom kancelaru Bizmarku u Berlin. Jedva čekajući rat sa Francuskom, a ne želeći da za njegov početak bude odgovorna Pruska, lukavi Bizmark je na nekoliko mesta intervenisao i izmenio tekst depeše. Drugim rečima, falsifikovao ju je. Potom je taj izmenjen tekst poslao svojim poverljivim ljudima u berlinskoj štampi (imao je i Bizmark svoj Informer i Pink) i sutradan su na prvim stranama odjeknuli naslovi iz kojih je čitalac mogao da razume kako je kralj Vilhelm brutalno vređao i ponizio francuskog ambasadora. Ne slučajno, sve se to desilo 14. jula, na Dan Bastilje, francuski nacionalni praznik, kako bi emocionalne reakcije kod Francuza bile što jače.

I te reakcije su u Parizu i bile sasvim očekivane – patriote iz svih stranaka su zagrizle bačenu udicu, otpočelo je nekoliko maničnih dana u kojima su tenzije dodatno podignute – ii već 19. jula Francuska je objavila rat Pruskoj. U septembru je taj rat izgubila, pruski kralj postao je nemački car, a Bizmark nemački kancelar. Ambasador Benedeti je opozvan, i na svojoj rodnoj Korzici proživeo narednih trideset godina, ali kao pravnik a ne više diplomata.

Emska depeša je tako, u istoriji diplomatije, ostala sinonim za ono što u našem veku zovemo spinovanjem, odnosno namernim falsifikovanjem činjenica u cilju izazivanja tačno određenih, projektovanih političkih posledica.

U ponedeljak, 3. jula 2017. godine tek izabrana premijerka Srbije Ana Brnabić, dala je intervju američkoj agenciji Blumberg. Intervju je radila novinarka Gordana Filipović, jedan od retkih vrhunskih profesionalaca u ovom poslu. Na pitanje – inače prilično besmisleno, ali i sasvim uobičajeno poslednjih meseci i godina – o izboru između EU i Rusije, Ana je odgovorila precizno: “Srbija bi, ako bi bila primorana, izabrala Evropsku uniju”. Ta rečenica je kasnije uzeta i kao naslov za čitav intervju. Možda i nije morala da bude u naslovu, ali realno, od svih fraza koje je Ana u ovom intervjuu izrekla, ova rečenica je objektivno bila najznačajnija.

I dok su samo par sati kasnije lobisti EU i NATO u Srbiji, zbog ove jedne rečenice, doživljavali orgazme zadovoljstva, a rusofili se licemerno zgražavali i počeli da pripremaju “toplog zeca” za Anu, daleko od očiju javnosti ruski ambasador Čepurin je poslao svoju Emsku depešu.

Prva reakcija ministarstva spoljnih poslova Rusije, sutradan, bila je sasvim odmerena i pristojna. Sreda, 5. jul prošla je kao da se ništa nije ni desilo. Ana je primila ruskog ambasadora, kao što je tog istog dana primila i američkog, samo nešto ranije. Služba za odnose sa medijima Vlade Srbije je o oba susreta izdala uobičajena protokolarna saopštenja. Te srede, još uvek nikakvi stenogrami nisu pominjani ni u Beogradu, ni u Moskvi.

Ali, narednog dana, u četvrtak 6. jula došlo je do eksplozije pažljivo tempirane bombe. Portparol ruskog MIP-a, Marija Zaharova, objavila je da je srpska premijerka pogrešno interpretirana, i da je o tome dala odgovarajuća objašnjenja ambasadoru Čepurinu, sve potkrepljujući ih transkriptom svog razgovora sa novinarkom Blumberga.

Reakcija srpske javnosti je bila očekivana, čak i za zemlju ograničenog suvereniteta što Srbija, zahvaljujući režimu Aleksandra Vučića, već godinama jeste. Svi, pa čak i oni koji imaju simpatije za Rusiju više nego za EU, bili su zgađeni: razlike su bile samo u nijansama.

U panici, i svestan da i sam trpi štete, kontroverzni predsednik Vučić je već u petak, 7. jula kroz zube procedio kako on ne zna ništa ni o kakvim stenogramima. Prema dosad dostupnim informacijama, nije govorio istinu, kao uostalom ni toliko puta do sada.

Ana je ćutala kao egipatska Sfinga, najpre u taj četvrtak, pa u petak i konačno u veći deo subote. Tek kasno uveče, u subotu 8. jula dala je intervju koji je izašao tek sutradan, u nedelju 9. jula, gde je rekla kako se ruskom ambasadoru “nije pravdala” ali je potvrdila da je stenogram dala “zato što je važno zadržati kontinuitet da predsednik Vlade bude otvoren…”. Posredno, time je implicirala da je i njen prethodnik, Aleksandar Vučić, imao praksu predavanja svojih stenograma, hm, i levo i desno. Nisam ubeđen da je on te nedelje bio isuviše srećan zbog ove formulacije. Kao što nisam ni ubeđen da je ta formulacija bila samo rezultat Aninog neiskustva.

Ovde se činjenice, bar za sada, završavaju. Hajde da pokušamo da ih protumačimo.

Najpre, Ana i Gordana su razgovarale na srpskom jeziku, što je i logično. Tekst je kasnije preveden na engleski, određen mu je naslov i dodate su mu za Blumberg uobičajene odrednice (trenutni kurs dinara i američkog dolara, npr) čiji je cilj da ga učine razumljivijim za američkog čitaoca. Šta je, dakle, Ana tačno dala Čepurinu? Audio snimak razgovora na srpskom? Transkript tog snimka? Preveden na engleski ili ruski, ili ne? Integralni tekst objavljen na engleskom u Blumbergu, koji je on mogao da nađe i na internetu? Ništa od toga mi (još) ne znamo.

Mi, zapravo, ne znamo ni da li je ona Čepurinu uopšte nešto i dala, ili Marija Zaharova, jednostavno, laže. Ne bi ni njoj kao ni Vučiću bilo prvi put, uostalom. Posao diplomata je da lažu tako da to zvuči kao istina. Anina naknadna potvrda, posle punih pet dana, da je stenogram zaista predala, pod datim okolnostima, deluje mi vrlo sumnjivo – otprilike, kao ono lažno preuzimanje odgovornosti za zločin koji je počinio neko drugi, inače omiljeni motiv zapleta u trećerazrednim kriminalističkim filmovima.

Sve to možda ne bi ni bilo mnogo važno. Intervju je bio javan i nije bilo nikakvih razloga da se sa “integralnom verzijom” tog razgovora ne upozna i Čepurin. Naravno, inteligentna predsednica Vlade bi još odavno objavila tu integralnu verziju na sajtu Vlade, uputila nasrtljivog Rusa na sajt, i tako izbegla sve kasnije probleme i sa njim, a i sa srpskom javnošću.

Ali, Ana Brnabić je politički neiskusna, o kriznom menadžmentu ništa nije učila, a nije imala nikoga da je u tom trenutku posavetuje. Ili je, možda, imala nekoga ko ju je namerno savetovao tako da napravi niz početničkih grešaka? Pa dobro, greške se događaju, naročito na početku. Valjda će joj biti za nauk?

Međutim, problem naše Emske depeše je, plašimo se, malo ozbiljniji. Šta su sve Rusi, samo u poslednjih nekoliko godina, dobili od drugih državnih funkcionera Srbije, onih funkcionera koji u njih – za razliku od Ane – gledaju sa strahopoštovanjem ili su materijalno zainteresovani da im pomognu? Šta im je sve, posle 2014. godine, pričao Ivica Dačić u šest očiju, naročito oko OEBS-a i Ukrajine? Šta je, u vreme junske tehničke vlade, punih pet dana po raznim poligonima oko Moskve, radio Nebojša Stefanović? Šta su bili tajni detalji pregovora Aleksandra Antića i Alekseja Milera oko novog Južnog toka? Koliko je ruskog novca prošlo kroz razne račune povezane sa Nenadom Popovićem? Koje dogovore je imao Aleksandar Vulin oko nabavke ruskog naoružanja? Sve to mi ne znamo, a Rusi znaju dobro, pa čak znaju, zanimljivo, i Nemci. Ali, nikada o tome Marija Zaharova nije govorila u javnosti. Niti će ikada reći i reč. Ako bi je neki novinar kojim čudom i pitao, uputila bi mu jedan od svojih najzavodljivijih osmeha umesto odgovora.

Rusi se, dakle, ponašaju sasvim racionalno: štite svoje kvislinge, a ponižavaju i ismejavaju zapadne kvislinge. Reći ćete možda da sam suviše surov u ovoj oceni? Sasvim moguće, ali to ne menja suštinu ovog zaključka.

Za Rusiju, baš kao i za njene protivnike u simultanki koja se sada igra na desetak šahovskih tabli, od Baltika do Egejskog mora, Srbija nije država, ona je “teritorija”, samo jedna šahovska tabla. Na njoj postoje “naše” i “njihove” figure. “Naše” ćemo pomagati, medijski, obaveštajno i finansijski, lobiraćemo da postanu ministri i direktori obaveštajnih službi, štititi ih kad nešto zabrljaju, pozivati u posete, davati im ordenje. “Naši” pešaci moraju postati kraljice. “Njihovim” figurama ćemo nameštati razne spletke, u pokušaju da ih kompromitujemo, i od njih učinimo krpe, kako bismo ih na kraju pojeli. Oni ne smeju postati kraljice. Ako neki od njih slučajno to i postane  – kao što je postala Ana  – pripremićemo mu Emsku depešu.

Jedino nećemo nikada priznati da bilo ko od njih može da bude Srbin, pa čak ni građanin Srbije. On(a) je uvek nešto niže od čoveka: on(a) je “asset”, naš ili njihov, svejedno, kojeg ćemo cediti kao limun dok ima šta da se iscedi, a onda šutnuti kao smrdljivi sir. Faustovska nagodba koju je napravio sa nama (ili njima) trajaće dok može da traje, a onda će to mesto zauzeti neko drugi. Kandidata ionako ima previše.

To jeste imperijalna logika velikih sila, i u Srbiji ali i u svakoj drugoj zemlji gde ona može da prođe. Ako je američki predsednik Donald Tramp naseo na “kompromat” ruskih specijalnih službi (pa zato sada plaća visoku cenu) kako smo mogli da nešto drugo očekujemo od neiskusne pripravnice Ane Brnabić? Ako CIA i FBI, sa toliko fondova i profesionalaca, nisu mogle da kontraobaveštajno zaštite Trampa, kako je BIA, pod rukovodstvom Bratislava Gašića, bivšeg trgovca kafom, to mogla da učini sa Anom?

Emska depeša ambasadora Čepurina neće oboriti vladu Ane Brnabić, ma koliko bi to, možda, čak bilo i dobro za Srbiju, koja bi tako sazrela brže nego što će se to inače desiti. Zapad će se vrlo brzo konsolidovati posle ovog iznenađenja i pružiti Ani podršku o kojoj ona nije mogla ni da sanja do pre neki dan. Srpska opozicija će, pored “helikoptera”, “Savamale”, “penzija”, dobiti i slučaj “stenogram”, sa kojim opet neće znati šta poltiički da učini. Vučić će se duriti kao neko uvređeno dete, i uz svoje uobičajene facijalne grčeve ponavljati uobičajene fraze. On jeste jedini stvarni gubitnik u ovom operetskom skeču: pokazalo se da već nekoliko dana posle onoga što se toliko trudio da predstavi kao “dirigovanu tranziciju” on više ne može da kontroliše situaciju. Magnituda njegovih nevolja ovog leta, uostalom, tek predstoji.

A onda će se sve smiriti, na uobičajeni način. Odjednom će nastati neka nova afera, i spin će krenuti drugim pravcem. Sama priča je, međutim isuviše pikantna da bi tek tako bila zaboravljena, i svakako će se pominjati do, ovakvog ili onakvog, kraja Aninog  bavljenja politikom. Kao njeno vatreno krštenje.

Ali, ako smo svi mi iz ovog slučaja naučili bar jednu stvar – a to je da, osim samih sebe, u ovom svetu prijatelja nemamo – onda su nam, paradoksalno, Čepurin i Zaharova učinili i uslugu. Ana se spuštala na rusko uže i svi budući srpski premijeri će taj njen slobodni pad dobro zapamtiti.

Kao što nam je, možda sasvim nesvesno, uslugu učinila i sama Ana. Konačno je rekla ono što se njen prethodnik nikada nije usudio da kaže: Srbija je evropska zemlja, i naravno da nikada neće izabrati Rusiju. Anina izjava je, u tom smislu, u rangu istorijske Titove odluke 1948. godine. Ako samo zbog te izjave ona na kraju bude žrtva puča rusofilske frakcije u establišmentu i onom delu srpske “duboke države” koji je tradicionalno vezan za Rusiju – a očigledno je da su baš takav puč, svojom Emskom depešom, želeli da podstaknu Čepurin i Zaharova – pa dobro. Vredelo je pokušati, neko će i uspeti.

A svojim prijateljima iz East West Bridge-a, tog rasadnika Vučićevih “evropskih” kadrova, mogu samo da poručim, ovako javno: aman, kad nam ih naredni put budete slali, naučite ih prethodno bar nešto, nemojte ih puštati Čepurinu kao ovce na klanje. Ili bar konsultujte Tavistok institut da vam pomogne sa tom edukacijom…

***

(Objavljeno 10. jula 2017. na portalu http://www.mojizbor.info)

IN MEMORIAM: Tatjana Tagirov (1961-2017)

Tanja Tagirov,ovinarka

U petak, 7. jula napustila nas je Tatjana Tagirov, novinarka Vremena.

Bili smo kolege – oboje smo završili Pravni fakultet – i bili smo generacija, oboje rođeni 1961.

Te 1984. godine beogradski i zagrebački studenti prava sastali su se “na pola puta”, u Lipiku u Slavoniji. Putovali smo vozom do male stanice – zvala se Banova Jaruga – gde smo par sati u krčmi čekali šinobus. Bila je to krčma sa valjda najjeftinijom šljivovicom u Jugoslaviji tog vremena, i naša mala družina je u Lipik, kod svojih zagrebačkih domaćina, došla u vrlo jadnom stanju.

“Program predviđa da počnemo sa radom popodne” – sačekala me je energično, već na vratima hotela, zagrebačka koleginica zadužena za organizaciju skupa. Kao odgovorna žena, Tatjana Tagirov je svoj posao, još u tim studentskim godinama, shvatala sasvim ozbiljno.

“A da ipak to ostavimo za sutra?” – moj zabrinut pogled na ostatak ekipe koji je upravo ulazio u hotel bio je dovoljno rečit.

Tanja me par trenutaka podozrivo gledala – valjda je razmišljala da li da pozove miliciju ili hitnu pomoć – da bi onda taj pogled zamenio zaverenički osmeh:

“Ona krčma u Banovoj Jaruzi? Znam, i mi smo prošli tamo jutros.”

Tako smo se Tatjana Tagirov i ja, te pijane februarske večeri 1984. upoznali i posle nastavili da se družimo, sa prekidima koje je život donosio, u naredne tri decenije.

Posle su došle one godine u kojima su, umesto veselih studenata, po slavonskim krčmama gostovali popovi, topovi i lopovi, kako je to lepo u stihovima opisao Balašević. Iako pravnici, oboje smo počeli da se bavimo sasvim drugim poslovima – Tanja novinarstvom a ja politikom i posle bankarstvom.

Kada se upoznala sa svojim budućim mužem, mojim prijateljem Milošem Vasićem, Tanja je počela da dolazi u Beograd i tu smo se ponovo sreli. Bilo je to nekih deset godina kasnije. Tih godina je celo naše društvo najčešće sedelo u starom Hajduku na Lionu – pre nego što je i ta kafana srušena u jednom od mnogobrojnih građevinskih poduhvata.

Po sporednim mađarskim putevima, pod sumnjičavim pogledima raznih pograničnih policajaca, sa pasošima čije su stranice ispunjavale besmislene vize, Tanja je 90-tih putovala iz Zagreba – a Miša iz Beograda – prenoseći lekove, knjige, poruke, pisma, raznih ljudi, u oba pravca.

Malo je reći da Tuđmanova Hrvatska nije volela Tanjine tekstove: ona se njih naprosto grozila, jer su rendgenski precizno, nepogrešivo, rušili temelje njenog sna o sebi samoj. Režimski novinarski establišment takve Hrvatske smatrao je Tanju izdajnikom, režimski novinarski establišment Miloševićeve Srbije hrvatskim špijunom. Sa dozom cinizma i aristokratskog podsmeha, valjda nasleđenog od svojih ruskih i tatarskih predaka, nosila se i sa jednim i sa drugim, sa lakoćom i dostojanstveno.

Onda su došle 2000-te godine i sa njima uobičajeni pad adrenalina posle velikih promena. HDZ u Hrvatskoj više nije bio na vlasti, kao ni SPS u Srbiji, vize su ukinute a sporedne mađarske puteve zamenio je obnovljeni autoput. Revolucionare po zadimljenim kafanama zamenili su dosadni konsultanti sa laptopima, a umesto srušenog Hajduka naša nova kafana bila je klub SOKOJ u Mišarskoj ulici, gde je te decenije bila redakcija Vremena.

Ponekad bih voleo da se šalim sa Tanjom: “Ti si najbolji novinar među pravnicima i valjda najbolji pravnik među novinarima?” Taj komentar bi često skandalizovao društvo u kojem smo sedeli, ali je Tanja – budući da je, par ekselans, bila i jedno i drugo – uvek razumela poentu moje šale o dve profesije, od kojih svaka za sebe ne zna da li će doživeti sutrašnji dan.

I zaista, Tatjana Tagirov je bila izvrstan pravnik i ja sam je, najčešće i doživljavao kao koleginicu na privremenom radu u novinarstvu. O mnogim stručnim pitanjima – organizaciji pravosuđa, privatizaciji medija, dekriminalizaciji krivičnih dela protiv časti i ugleda, suđenjima za ratne zločine – znala je verovatno više od mnogih kolega kojima je to bio jedini posao.

Prošle godine, jedan od prvih nastavaka u serijalu “Priča iz Sklavonije” na mom blogu, posvetio sam baš Tanji i Miši. Dogovarali smo se, eto već preko godinu dana, da se tim povodom ponovo vidimo i zajedno proslavimo njihov “prelazak iz novinarstva u književnost” kako je to Miša sa svojom prefinjenom ironijom formulisao.

Možda smo to viđenje mogli da upriličimo jednog dana, možda drugog, a možda smo se, sa godinama bili malo i ulenjili, ali eto nismo stigli da se još jednom vidimo.

Tatjana Tagirov je prekjuče otišla, kako je to rekao francuski renesansni pisac Fransoa Rable, “da pronađe svoje Veliko Možda”.

Дијалектика једног крунисања: Србија између републике и братије

skupstina

Шта вреди имати много и бити нешто, кад човек не може да се ослободи страха од сиротиње, ни нискости у мислима, ни грубости у речима, ни несигурности у поступцима, кад горка и неумитна а невидљива беда прати човека у стопу, а тај лепши, бољи и мирнији живот измиче му се као варљиво привиђење.

(Иво Андрић)

I

Врхунац моћи као почетак краја

Napoleon

Другог децембра 1804. године, у цркви Нотр Дам у Паризу, дотадашњи Први конзул Француске Републике, Наполеон Бонапарта, крунисан је за цара – императора – Француске. На овој слици Жан Луја Давида – оригинал, шест метара висок и десет метара дуг, налази се у Лувру – види се тренутак у којем Наполеон узима царску круну из руку папе Пија Седмог и сам је ставља себи на главу.

Тај чин ароганције симболички је означио не само раскид са старим поретком – све дотадашње владаре крунисали су верски поглавари, да би се тиме послала порука како је власт “од Бога дата” – него и почетак Наполеоновог краја, управо у тренутку када је његова власт била на врхунцу.

Одбијајући да прихвати правила игре времена у којем је живео, он је сам себе изопштио из тог времена и утро пут у своје касније поразе на Бородину, Лајпцигу и Ватерлоу, и у коначан тужан крај живота у прогонству, на Светој Јелени, под будним оком џангризавог британског чувара.

Данашња председничка инаугурација Александра Вучића исто тако представља почетак његовог краја. Одбијајући да прихвати правила игре Републике, стављајући себе изнад свих институција, закона, процедура, па чак и уобичајених грађанских правила пристојног понашања, у покушају да направи мистичан континуитет са оним ликовима из наше прошлости који су му, из неког разлога, симпатични, он је пажљиво припремио данашњу патетичну церемонију. Та церемонија, међутим, више је личила на крунисање неког средњовековног владара, него на полагање заклетве првог службеника Републике.

Ако бисмо покушали да поновимо Давидов подухват из 1804. и данашњи тренутак Вучићевог крунисања ухватимо и замрзнемо  у времену – за оне који ће доћи после нас – које би речи у себи носиле највише симболике као сидра за ту фреску? Сваки сликар, наравно, посматра стварност из свог ока, и нема догађаја који ће две слике на исти начин представити. Нама данашња слика изгледа тако да се најбоље може сажети у следећих пет речи: кич, моћ, слобода, јединство и коцка.

II

Парада кича

kic

У друштву које је мултиконфесионално и у држави која је по свом уставу секуларна, данас ће један председник републике положити заклетву на препису једне верске књиге који је, у дванаестом веку, написао непознати монах у Котору. Тај неспорно важан историјски споменик, срећом, неће бити донет у оригиналу из Народног музеја у којем се чува – за ову прилику, послужиће и обична копија, додуше у луксузном повезу.

Разумео бих ако би Александар Вучић интимно желео да се закуне на Библији – под претпоставком да је заиста хришћански верник – мада је познато да му у току раније каријере чињеница да је неке заклетве давао по црквама ни најмање није сметала да их касније погази.

Мирослављево јеванђеље, међутим, нема ни садржај, а ни значај, Библије у теолошком смислу. У правном смислу, видели смо, оно за Републику Србију није ништа. Чему онда оно уопште служи у контексту данашње церемоније?

Најлакше би било рећи да је Александар Вучић, као и сваки скоројевић, фасциниран вредним и старим предметима. Да подсвесно покушава да из њих некако извуче тај сопствени, унутрашњи осећај легитимитета за који и сам осећа да му недостаје. Као да ће га сви православни верници одједном заволети, ако стави руку на књигу која садржи текст Мирослављевог јеванђеља?

Али, то би био само део потпуног објашњења.

И та несрећна злоупотребљена књига, и комедија са предајом некаквог државног печата (сећам се да су, у време Слободана Милошевића, те печате дужиле секретарице, као и у свакој другој фирми) и председничка стандарта – све су то детаљи који описују један шири феномен: кич.

Кич, у контексту Вучићеве власти, није само последица његових унутрашњих несигурности и страхова, него је и важан инструмент те власти. Кич је, наиме, један од четири темеља популизма.

Презир према елитама, финансијским и интелектуалним, и обожавање осредњости и сиромаштва; хистерична хајка на измишљене унутрашње непријатеље (“шпијуни и агенти”); подстицање страха и панике од измишљених спољних непријатеља (“сви су против нас”) – све су то инструменти заједнички свим популистима: од Трампа, преко Орбана, Качињског и Борисова, до Ердогана.

Четврти угао те њихове грађевине је кич: заслепљивање нисковредним стваралаштвом са лажним уметничким претензијама, подилажење неразвијеном укусу и потребама људи које су на границама вредносне и моралне прихватљивости, увек са јаким емоционалним набојем и са суштином која је потпуно подређена форми.

Кич политике спроводе људи који су и сами ходајући кич (“ваздуплохови”), са дипломама које су такође кич, понављајући безброј пута исте кич фразе (“по први пут у новијој историји”). Зато је сасвим логично да су и артефакти којима се служе – сви ти вртни патуљци, препариране морске звезде и порцеланске паткице – такође кич.

Зато је, на неки начин, и логично што ће, на данашњој бизарној церемонији, копија једне вредне књиге – чији ће оригинал остати добро чуван на једном сасвим другом месту – сасвим одговарати као артефакт у церемонији заклетве једне копије политике, чији оригинал такође остаје на другом месту.

III

Границе моћи

the-assassination-of-julius-caesar-tancredi-scarpelli

“Бити моћан је исто као и бити дама. Ако морате да људима кажете да јесте, ви то нисте.” – рекла је једном приликом бивша британска премијерка, Маргарет Тачер, која је, будући и једно и друго, говорила и из личног искуства.

Низ спољних манифестација – чест повишени тон и други облици вербалне и невербалне агресивности у комуникацији, склоност ка понижавању својих политичких противника, опсесија војском, оружјем и разним врстама и облицима наоружаних људи, сервилност према лидерима већих и моћнијих земаља – све те већ стандардне црте у понашању Александра Вучића говоре нам да се ради о човеку који има сталну потребу да друге људе убеђује у сопствену моћ.

Та потреба, сама по себи, одређује и природу, а и границе те моћи, а говори понешто и о њеним изворима и инструментима којима се остварује.

Као и сви други популистички лидери, и Александар Вучић моћ схвата као личну или (у најбољем случају) неформалну групну, а не као државну, односно институционалну. Та моћ се, у односу на сопствени ужи круг сарадника, али исто тако и политичких противника, испољава као комбинована компензациона (коруптивна) и кондигна (казнена), при чему се не ретко према истим људима, зависно од контекста и низа других околности, понекад примењује кондигна, а понекад компензациона моћ. Најбољи пример за то је свакако случај Братислава Гашића, који је некада бивао заштићен, некада кажњаван, а некада награђиван, сасвим независно од његових објективних пропуста или заслуга, свеједно.

У односу на шири круг својих следбеника, Александар Вучић је развио низ техника тзв. кондициониране (пропагандне) моћи: упорно понављање неистина, полуистина или истинитих детаља злопотребљених у сасвим другачијем контексту од оригиналног. Стално и систематско подстицање страха и панике (претње измишљеним ратовима, убиствима, политичким насиљем, државним ударима). Скретање пажње са важних процеса и догађаја спиновима који се намерно обликују и пласирају у ту сврху.

У новом дискурсу који за њега почиње данас, Александар Вучић ће бити принуђен да начине вршења своје фактичке моћи прилагоди много ужем законском оквиру који ће га формално ограничавати. Њему је вероватно одавно – још откад је одлучио да се кандидује за председника Републике – јасно да ће, већ од данас, његово понашање бити под сталном пажњом његових противника, и у земљи и у иностранству. Свака његова неопрезна изјава, свака слободнија метафора, биће подвргавана темељној правној анализи, са циљем да се – ако за то буде било основа – покрене поступак пред Уставним судом због кршења Устава.

Зато, очекујемо да ће, у много већој мери, функције кондигне моћи (вређање, застрашивање, претње) преузети медији који су под његовом директном или индиректном контролом, они политичари који су и до сада имали задатак да преносе поруке такве врсте (Дачић, Вулин, Стефановић), као и плаћени активисти на друштвеним мрежама (тзв. ботови).

Међутим, моћ није монолитна супстанца: она не проистиче из неких унутрашњих, интринзичних, квалитета оних који су на власти. Политичка моћ, у било којој држави – независно од њене унутрашње структуралне организације – у коначници представља дериват воље оних којима се влада. У том смислу свака структура моћи, без обзира на количину ресурса – кондигних, компензационих или кондиционираних – којима располаже, ослања се на барем прећутно прихватање оних на које се односи. Ако грађани не слушају, лидери немају ту моћ.

И, управо на тој тачки – на прихватању или неприхватању – повучене су и границе будуће моћи Александра Вучића. Што је та тачка нашег прихватања даља – даље су и те границе, односно она је већа, и обрнуто. Истовремено, што је та моћ мања, веће су и границе наше слободе, о чему ће бити више речи у наредном одељку.

IV

Сан о слободи

liberty

“У начелу, којим државама је потребна слобода? Онима које живе кроз велика осећања, велике страсти, хероизам, веру и чак част… Али, са напретком твојих великих држава, које живе само кроз марљивост, са појавом наше безбожне и неверничке популације, када људи више нису задовољни са ратом … слобода – заједно са принципима који јој служе – може бити једино узрок распада и пропасти.”

Овај одломак из “Дијалога између Макијавелија и Монтескјеа у паклу” Мориса Жолија из 1864. године готово пророчки описује данашњу Србију.

Слобода – баш као и друга два темеља Француске револуције, једнакост и братство – није вредност коју Александар Вучић цени. Ни она спољашња слобода – јер није случајно рекао како је “Немачка шеф у Европи” на шта ћемо се вратити у последњем одељку овог текста – али ни она унутрашња, у којој би он био службеник народа а не феудални господар.

У паралелним световима у којима ћемо живети, док ће лажни цар испитивати границе своје моћи ми ћемо сањати сан о слободи. Такав какав јесте, са сопственим страховима, пасивном агресијом и детињом жељом да буде поштован и уважаван, Александар Вучић ће нас ујединити на само једној, баналној али истовремено и животно важној, тачки: у жељи да он оде са власти.

Мера његове власти и мера наше слободе биће међусобно повезане: што ће прва бити већа, друга ће бити мања, и обрнуто.

И, све док се сан о слободи не оствари, неће бити никакве друге политике: леве или десне, космополитске или националне, либералне или социјалне. Политике су могуће само међу слободним грађанима.

Одрећи ћемо се, дакле, привремено свих наших политика, да бисмо одбранили оне слободе које су нам још остале и повратили оне које су нам већ одузете.

Џон Кенет Галбрајт је написао да се “сви слажемо како је песимизам ознака супериорног интелекта”. И заиста, понекад они који делују исувише оптимистички нашој малограђанској јавности изгледају као шарлатани. Наравно, много је лакше тако: ако унапред себе убедимо да не можемо успети, онда ће нам пораз много лакше пасти; ако убедимо себе да су “сви они исти”, да “о свему томе ионако одлучује неко други”, да “нигде у свету не цветају руже” – било који од тих механизама рационализације да употребимо – поштедећемо себе разочарења које носи неуспех.

Сан о слободи, зато, пре свега зависи од вере у себе и од способности да се из пораза у пораз иде са оптимизмом који проистиче из сазнања да је на крају тог пута коначна победа.

V

 Ново јединство уместо старог

images

Председник Републике, по члану 111. Устава Србије, “изражава државно јединство Републике Србије”.

Колико год то звучало парадоксално, али Александар Вучић неће бити ничији председник. Онима, који су за њега гласали, биће све друго – газда, шеф, дон, бог, ортак, послодавац саучесник, већ у каквом се међусобном менталном или фактичком односу налазе – али неће бити председник. Нама, који за њега нисмо гласали, биће такође све друго – узурпатор, преварант, четник, издајник, лажов, манипулант, или већ нешто друго због чега нисмо за њега гласали – али опет неће бити председник.

Државно јединство Републике Србије, све док је Александар Вучић буде био на тој функцији, неће бити изражено кроз председника Републике. Члан 111. Устава од данас је фактички суспендован. Напротив, баш та функција, све док је он буде вршио, биће још један крупан чинилац разбијања тог јединства.

Истовремено – и у томе и јесте дијалектика данашњег дана – ново државно јединство Републике биће изграђено и успостављено управо на борби за одбрану демократских права и слобода које ће све више угрожавати аутократска владавина Александра Вучића. Као што смо видели у одељку о слободи, одбрана темељних вредности заједнице, независно од идеолошких разлика или материјалних интереса, постаће тачка окупљања на којој ће се то јединство успоставити.

У процесу изграђивања тог јединства, она коперниканска тачка ослонца, критеријум етичког разликовања – Србија или братија, држава или дружина – постаће јаснија него икада досад. Нико више неће моћи да каже да је погрешио из незнања, или из добре намере, да је неки апел потписао зато што му је подметнут или није гледао. Цена борбе за слободу биће, још неко време, висока, можда и виша него што је то данас. Али, и цена колаборације са братијом и дружином, биће такође много виша. Између, неће више бити ништа: неће бити сигурних филхармонија за оне који, као и увек, воле да седе на две столице.

У одмеравању те цене колаборације, образовање, углед и друштвени положај биће пресудни критеријуми: лекари ће бити одговорнији од медицинских сестара, уредници од новинара, владике од свештеника, пуковници од поручника, судије од судских писара. Они који ће са диктатуром сарађивати да би увећали своје богатство мораће, када се ова прича једном заврши, да плате скупљу цену од оних који су то радили да би преживели.

Али, за све њих ће једна ствар бити заједничка: колаборацију са диктатуром Александра Вучића Србија им неће заборавити.

Истовремено, то ново јединство које ћемо изграђивати у борби за слободу и одбрану од диктатуре, одредиће и меру наше суверености у деценијама које су пред нама, и самим тим физиономију друштва и државе у којима ће живети наша деца. Са сваким протестом више, са сваким штрајком, новинским текстом, полемиком, интервјуом, судском тужбом, позоришном представом више, са сваком новом псовком, стиснутом песницом и паролом исписаном на неком зиду, ми смањујемо простор у којем ће промене у Србији диктирати страни фактор.

Рушећи Александра Вучића сами, ми не дозвољавамо да га руши страни фактор, ни источни ни западни, и на тај начин бранимо своју земљу и њен суверенитет. Бранимо их од њега, а истовремено и од њих. Дефетизмом, ћутањем и предајом, не предајемо се само њему, предајемо се и њима. Између њега и њих – а о томе ће бити више речи у последњем одељку – ионако нема суштинске разлике: слободном човеку је свеједно да ли живи под унутрашњом или спољашном окупацијом.

VI

Балкански гамбит

seventh seal

У Европи која већ данас није иста као што је била јуче, а сутра и сваког од наредних дана ће наставити да се мења, у свету који је и сам парада кича о којој смо писали на почетку овог текста, наш главни јунак се одавно определио за врло прецизан спољнополитички курс: то је вазални положај према Немачкој. Та његова фаустовска нагодба битно је определила матрицу којом ће се убрзано одвијати наша, али у много већој мери и његова сопствена, судбина.

“Данас је задатак немачких и осталих дипломата да Европу постављају као економску и политичку глобалну силу, али доћи ће тренутак да се развије Јункерова идеја о стварању европске војске. Инсистира се на томе да се не зна ко је шеф Европе, иако је свима јасно ко је шеф.” – рекао је Александар Вучић на предавању студентима Факултета безбедности у Београду, 22. маја 2017. године.

У односу на, отприлике, средину 2014. године када је формирана Вучићева коначна процена да је развијање вазалног односа према Немачкој – политичког, финансијског и обавештајног – најсигурнији начин за учвршћење његове власти, ситуација се, међутим, битно променила.

Ранији дводимензионални образац поделе интересних сфера на Балкану, који се вековима понављао у различитим облицима (Аустрија/Турска, Немачка/Русија, Немачка/Велика Британија, Запад/СССР), у последњих годину дана неповратно се трансформише у нови, сложенији, четвородимензионални образац: САД и Британија/ЕУ и Немачка/Русија/Турска.

Сваки од ова четири играча има своје савезнике и своје фаворите, као што има и своја више или мање важна поља на шаховској табли. За нека поља заинтересован је само један, за нека два или чак три од четири играча. У овој партији шаха нека поља се деле између појединих играча (видећемо и то у даљем тексту), нека предају без борбе, нека освајају, нека напуштају.

У играма по четвородимензионалном обрасцу, паметни учесници се труде да обезбеде подршку три од четири кључна играча – то се сматра релативно довољним гаранцијама за успех – или бар два, што би био минимум, у којем многе ствари зависе од пуке среће. Али, определити се за само једног, од четири моћна регионална играча, најбољи је пут у пропаст.

Хајде да погледамо карту овог дела Европе. У директном или индиректном односу клијента према режиму Ангеле Меркел – најчешће је тај однос формализован кроз неки облик чланства владајућих партија у Европској народној партији која се налази под контролом њене ЦДУ – налази се чак пет држава југоисточне Евопе: Мађарска, Хрватска, Србија, Бугарска и Македонија.

У последњих пола године, у Бугарској је руски фактор изнудио кохабитацију: нови премијерски мандат Бојка Борисова, немачког клијента, обезбеђен је претходном нагодбом којом је место председника Бугарске дато руском кандидату. Подељен је утицај у крупним инфраструктурним системима, обавештајним службама и финансијском сектору.

У Мађарској, вишеструка кршења европских правила понашања од стране Виктора Орбана санкционисана су опоменом пред искључење из Ангелиног клуба. Да није било те опомене, америчка подршка мађарској опозицији (у случају тзв. кризе око Соросевог универзитета) била би много јача, и коначан исход прилично неизвестан.

У Македонији, у којој је аустријски шеф дипломатије Себастијан Курц још у децембру прошле године лично учествовао у кампањи за Ангелиног клијента Николу Груевског, данас се бира влада на чији је формат одсудно утицала америчка интервенција, и која ће до краја свог мандата завршити пријем ове земље у НАТО пакт. Пут за руски гасовод према северу коначно је пресечен.

У Хрватској, акција руских банака које су отвориле кризу са Агрокором довешће до нових – трећих у последњих годину и по дана – избора овог лета.  Замор са Ангелиним ХДЗ-ом вероватно ће довести до коначне промене на врху, у којој ће већи утицај преузети амерички фактор.

У Србији, предстојећи избор премијера биће искључиво резултанта већ постојећег одмеравања снага између руског фактора (СПС), немачког (европска фракција СНС) и англо-америчког (тзв. експертски кандидат). То што ми, грађани Србије, име новог премијера морамо да чекамо до 11. јуна није последица тога што, ето, Вучић ужива у томе да нас мучи овом неизвесношћу, него једноставне чињенице да га ни он сам, још увек, не зна: у наредних десет дана добиће много прецизније штапове и шаргарепе које ће понудити свака од три заинтересоване стране.

Дакле, од пет земаља које је имала у статусу клијента 2014. године, Ангела Меркел је невољно већ предала једну (Македонија), прихватила нагодбу у другој (Бугарска), има озбиљне проблеме у друге две (Мађарска и Хрватска) и принуђена је да се – поново – бори за утицај са Русима и Англоамериканцима у једној (Србија).

Истовремено, од њене помпезне намере да кроз тзв. Берлински процес (2015) дубински повеже земље Западног Балкана (царинска унија, комуникациони коридори, инфраструктурни пројекти) није остало готово ништа. Руски монопол у енергетици и даље је нетакнут, кинеског новца има више, јефтинији је и долази са мање политичких услова. Балкан иде у правцу рата – кажу њени клијенти, уз нескривено уживање у својим уцењивачким улогама.

Шта нам то говори о способности Александра Вучића да чак и схвати, а посебно да предвиди, дугорочне геополитичке процесе у Европи? Шта нам то говори о способности Ангеле Меркел да процени ток унутрашњих процеса у Србији и читавом овом делу Евопе?

Најпре, да политика и даље садржи идеологију (вредности) а не само технологију. Већ сама идеја да јединство и помирење на Западном Балкану могу заједно да граде четничке војводе и устрептале усташке приправнице, биолошки потомци исламских фундаменталиста и дојучерашњи команданти терористичких организација, толико је бесмислена да представља врхунац површности у немачкој спољној политици после 2000. године.

Они који су целу своју каријеру, политичку и личну, изградили на разбијању заједничке државе – на том трагу најпре су правили своје паравојне формације, па компаније, онда политичке странке и на крају државе – не могу никада искорачити из тог оквира, он је за њих, до краја живота, ментално детерминисан. Зато и данас, када једни другима прете ратовима делују много природније и искреније, него када се шетају по парковима, играју партије шаха и глуме како су се помирили.

У том смислу, одлука да судбину Србије привремено, а своју личну судбину доживотно, веже за Немачку и Ангелу Меркел показаће се на крају као олака, готово коцкарски, донета одлука и судбоносна грешка Александра Вучића. Најпре, зато што немачки утицај у Региону, као што смо видели, убрзано опада и, друго, зато што ће немачка елита опадање свог утицаја – и то смо видели на дисциплиновању Виктора Орбана и на отписивању Николе Груевског – покушати да заустави додатним притиском на своје клијенте, које оправдано види као главне кривце за тај процес.

Читава спољнополитичка позиција Србије у наредном периоду биће неизбежно додатно компликована, и досадашњи монопол немачког фактора на политичку елиту Србије биће (слично Бугарској) врло брзо замењен сложенијим облицима утицаја више страних фактора одједном.

Негативан ефекат који ће читав тај процес имати на остатке суверенитета Републике Србије је очигледан, и његова детаљнија анализа излази изван циљева постављених овим текстом.

BIA pred novim direktorom: istorija koja se ponavlja kao farsa

bia

Nedavno ritualno saopštavanje buduće odluke da za novog direktora Bezbednosno-informativne agencije bude imenovan Bratislav Gašić obeležilo je proteklu nedelju. Namerno smo upotrebili izraz „saopštavanje buduće odluke“ jer, kao što smo videli, ni posle punih sedam dana ta odluka još uvek nije doneta.

Naša javnost, čija površnost već poprima razmere vodvilja, uzela je ovu činjenicu zdravo za gotovo, i uglavnom se bavila time da li je pomenuti Gašić dovoljno dugo čekao na svoju novu funkciju ili možda ipak nije, i hoće li konačno keramičarski radovi u zgradi u ulici Kraljice Ane bb na Banjici biti kvalitetniji nego do sada.

Poneki opozicioni političar bi, tonom koji bi po pravilu bio na granici jeftine patetike, saopštio kako se, ovim imenovanjem, BIA eto stavlja pod stranačku kontrolu. Kao da je dosadašnji direktor Đorđević bio oličenje nezavisnosti od politike i stranaka?

U samoj Agenciji neki ljudi su se jako uplašili, neki malo ponadali, ali je najveći broj nastavio da radi svoj – inače prilično dosadan – posao, ne obazirući se na čaršijske spletke. Na njih ćemo se vratiti nešto kasnije.

Hajde, međutim, da pogledamo činjenice na malo drugačiji način.

Najpre, promene na čelu BIA tabloidi bliski vlasti najavljuju već gotovo godinu dana. Ponekad se to dešavalo u sklopu raznih drugih afera sa izmišljenim povodima (afera „državni udar“ u novembru 2015, afera „Jajinci“ u oktobru 2016) a ponekad čak i bez ikakvog povoda. Po pravilu, predsednik vlade, Aleksandar Vučić, i sam učestvuje u tim igrokazima, odgovarajući na unapred naručena pitanja podobnih novinara i pokušavajući da sebe predstavi kao žrtvu mračnih sila koje su se zaverile protiv njega. Gotovo šekspirovski opisana sudbina, i čak i mi koji ga ne volimo ne možemo mu osporiti jednu dozu mazohističke strasti sa kojom glumi tu ulogu.

Drugo, bliske veze dosadašnjeg direktora BIA, Aleksandra Đorđevića, sa pojedinim ministrima u dosadašnjoj vladi (Lončar) i sa pojedinim osobama iz vrha establišmenta (Petrović) takođe nisu tajna, čak ni malo bolje obaveštenim ljudima u novinarskim krugovima u Beogradu, a kamoli stranim (i domaćim) profesionalcima.

Dakle, da nešto u samom vrhu establišmenta nije funkcionisalo baš najbolje, u tom večitom trouglu: politička vlast – obaveštajne službe – centri finansijske moći, znali smo odavno. Ono što je ovog puta bilo sasvim novo jeste direktno i javno uključivanje međunarodnog faktora.

Tako je „Njujork Tajms“ – već u ponedeljak 22. maja – preneo agencijsku vest pod naslovom: „Srpski premijer vratio svog saradnika smenjenog posle seksističke primedbe“ u kojoj je, između ostalog, napisana i sledeća rečenica:“Gašić je svojevremeno rekao da je smenjen pod zapadnim pritiskom zbog svog pro-ruskog stava“.

Jedini problem u ovoj rečenici je to što je potpuno izmišljena: nesrećni Gašić to nikada nije (bar javno) rekao – čak i ako mu je bilo možda prijatno da to privatno misli.

U sredu, 24. maja, američki izaslanik Hojt Brajan Ji video se u Beogradu i sa odlazećim premijerom i sa ministrom spoljnih poslova čija je buduća sudbina neizvesna. I, mada je istog popodneva prilično grubo odbio da odgovori na pitanje jednog opozicionog lidera da li je u jutarnjim razgovorima pomenuto pitanje imenovanja Bratislava Gašića, naš izvor u Stejt Departmentu je u četvrtak bio dosta izričit: „Ta situacija je sada pod kontrolom.“

Pre gotovo dvadeset godina, u jesen 1998. godine, odluka Slobodana Miloševića da – nakon privremenog sporazuma sa Holbrukom – ipak smeni Jovicu Stanišića sa mesta načelnika tadašnje SDB (preteče današnje BIA) direktno je vodila u Račak, Rambuje, bombardovanje i, u konačnici, Peti oktobar. Kada su Amerikanci videli da su izgubili svog ključnog čoveka preko kojeg su do tada uticali na Miloševićev establišment, zaista više nisu imali razloga da odlažu tzv. „konačno rešenje“.

Paradoks današnje situacije – i to je ona parafraza čuvene Marksove rečenice iz Osamnaestog brimera Luja Bonaparte, da se istorija prvi put događa kao tragedija, a drugi put kao farsa – jeste da Bratislav Gašić zapravo nije „ruski čovek“, iako u nizu svojih privatnih komunikacija ostavlja utisak da jeste, ili da bi bar želeo da bude. Sa druge strane, površnost kojom Metju Palmer, i pojedini drugi američki analitičari koji se bave ovim delom Evrope, posmatraju procese, ljude i fenomene u Srbiji može ih lako dovesti do zaključka da je Gašić ono za šta se i sam predstavlja. Ako je verovati „Njujork Tajmsu“, za taj utisak on je već platio visoku cenu.

Konačno, moramo da razumemo i samog odlazećeg premijera. U razgovorima sa svojim crnogorskim kolegom, Milom Đukanovićem, sigurno je saznao koliko je, u praksi, komplikovano, teško – a ponekad i opasno – upravljati vladom iz predsedničkog kabineta. U tom kontekstu, želja da se već sada na ključne pozicije dovedu ljudi u čiju će lojalnost sumnjati manje nego u lojalnost novog premijera, sasvim je razumljiva.

Aleksandar Vučić,naravno zna da Bratislav Gašić nema nikakvog pojma o sektoru bezbednosti, i nedavna naslovna strana „NIN“-a gde je simpatično predstavljen kao Džems Bond, najbolje govori o tome: možda je, zaista, pogledao neki film na špijunske teme. Ali, i Slobodan Milošević je isto to znao o Radetu Markoviću, bivšem komandiru stanice milicije na Aerodromu Beograd, kada ga je u oktobru 1998. doveo da zameni Jovicu Stanišića.

U takvim situacijama, politički vrh uvek računa sa tzv. „B linijom“, odnosno sa ljudima koji iz senke upravljaju sistemom bezbednosti koji za prvog čoveka predstavlja preveliki izazov. U slučaju Miloševića i Markovića, „B liniju“ je vodio bivši direktor Instituta bezbednosti, Nikola Ćurčić, a dopunjavali su je i funkcioneri JUL-a, Goran Matić, i SPS-a, Uroš Šuvaković. Ko će u slučaju Vučića i Gašića voditi „B liniju“ u BIA, ostaje da se vidi.

U svakom slučaju, SDB Radeta Markovića nije uspela da predvidi gotovo ništa: ni događaje koji su doveli do rata sa NATO paktom, ni ishod tog rata, ni formiranje procesa, struktura i saveza koji su doveli do Petog oktobra. Za dve godine, ona je bila toliko nesposobna da mi je jedan ozbiljan strani obaveštajac, nedugo posle 5. oktobra, rekao: „Svi ponekad pravimo greške. Ali vi, vi ste završili sa trećerazrednim ljudima.“ U tom smislu, Peti oktobar se za Slobodana Miloševića dogodio već 26. oktobra 1998. godine.

Šta će uspeti da uradi BIA Bratislava Gašića? Hoće li recimo uspeti da sazna šta se sve događalo iza nedavnog noćnog rušenja islamskog verskog objekta u Zemun Polju i koliko će nas taj događaj dovesti u fokus islamskih ekstremista? Koji su interesi iza fiktivnih dugova Srpske fabrike stakla u Paraćinu? Ko je zaista „ruski“ a ko „američki“ čovek, i gde to ima smisla uopšte istraživati a gde ne. Hoće li njene operativce u inostranstvu snimati tamo gde ne bi trebalo da se nađu?

Na kraju, dve vesti. Obe su dobre.

Prva je za građane Srbije koji bi mogli sa pravom da budu zabrinuti za svoju bezbednost – u svetu u kojem ni mnogo veće službe ne mogu da se uvek uspešno suprotstave terorističkim napadima: BIA je sistem koji funkcioniše – imajući u vidu svoju brojnost, finansijske resurse kojima raspolaže, i položaj u društvu – sasvim dobro, i nastaviće to da čini uprkos Bratislavu Gašiću (ili bilo kom drugom, svejedno) na njenom čelu. Bezbednost zemlje i bezbednost režima nisu jedno te isto.

Druga je za moje prijatelje u srpskoj opoziciji: Vučić će Vam, Gašićevim imenovanjem, dati poklon koji jedva da ste zaslužili. Sve do kraja ove priče, imaćete helikopter, novinarke koje kleče, mutne ruske veze, sumnjive diplome, konflikte interesa iz Kruševca… Sa svakom novom glupošću koju na novoj funkciji bude uradio, imaćete još nekoliko pripadnika BIA koji će postati vaši simpatizeri. A imate ih već, više nego što mislite. Nego, šta biste radili da je kojim slučajem tamo doveo nekog zaista sposobnog i bez putera na glavi?

Sve ovo, naravno, ako kojim slučajem neka kockica u slagalici opet ne ispadne iz mesta kojem je bila namenjena, i Gašić u poslednji čas opet ne ostane bez te funkcije.

(Objavljeno 28. maja 2017. na portalu http://www.mojizbor.info)

“Frojdovska omaška Dačićevog ministra” (Danas, 27. februar 2017)

danas-270217

„Čovek je više čovek po stvarima koje prećuti nego po onima koje kaže“ napisao je Alber Kami u Mitu o Sizifu. Zbog toga ću ja ono što znam o Saši Raduloviću prećutati, iako bi to nesporno bilo mnogo zanimljivije od onoga što on zna o meni. Ceo taj vodvilj od istraživanja koja niko nije video, tajanstvenih kandidata i primamljivih paketa ionako me od samog početka ne zanima. Za mene su izbori pitanje čovekove slobodne volje i vrednosti koje deli, za njega su pokušaj da ostane u igri u još jednom izvlačenju karata. Kao sadašnji političar, on u toj kombinatorici mora da učestvuje, kao bivši, ja više ne moram.

Takođe, ove predsedničke izbore ne smatram „zgodnom prilikom“ da se jedna stranka „egzekutira“, „eutanazira“ ili da joj se radi ko zna šta drugo što bi Saši Raduloviću moglo da padne na pamet. Ne bih to smatrao ni da je situacija obrnuta, i da se takvi predlozi daju o njegovoj stranci. Jednostavno, ni ta mala igra Monopola me ne zanima.

Podršku budućoj predsedničkoj kandidaturi Saši Jankovića dao sam javno, još 4. decembra prošle godine, na svom blogu, u tekstu: „Sve dileme jedne kandidature: u potrazi za izgubljenim vremenom“:

https://zorancicak.wordpress.com/2016/12/04/%D1%81%D0%B2%D0%B5-%D0%B4%D0%B8%D0%BB%D0%B5%D0%BC%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B5-%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B5-%D1%83-%D0%BF%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B7/

Ne mislim da me ta podrška čini „Jankovićevim“, baš kao što ni Jankovića ne čini „mojim“, ali očigledno da to Saša Radulović ne može da razume: kad politiku shvatate samo kao „kombinaciju“ a ne kao set vrednosti, onda uvek morate da budete nečiji ili da neko bude vaš. Kao što je Mark Bloh to lepo opisao u „Feudalnom društvu“: „sve se vrti oko gospodara, vazala i poseda“.

Među više hiljada ljudi koji su dosad pročitali tekst u kojem sam podržao kandidaturu Saše Jankovića bilo je, naravno, i nekoliko članova Pokreta Dosta je bilo, koji su želeli da sa mnom razgovaraju o tome. Verovatno je suvišno posebno reći, ali učiniću to: skoro svi oni složili su se sa tom podrškom. Neki od njih su posle i sami potpisali Apel100, drugi su želeli da pomognu izbornu kampanju, kad jednom bude počela. Saša Radulović to naziva „rovarenjem“. Svakako, on ima jednostavan način da spreči bilo čije „rovarenje“: ako nije siguran u zrelost svojih članova i njihov kapacitet za kritičko mišljenje, neka im u računare ugradi one softvere za „roditeljsku kontrolu“ i tako ih zaštiti od opasnih sadržaja?

Međutim, to Saši Raduloviću nije bilo dovoljno: prema sopstvenom priznanju, on je došao do čitave „serije“ mojih privatnih poruka sa trećim licima, za koje tvrdi da su njegovi članovi. Za sada je jednu od tih poruka jedan njegov narodni poslanik objavio na društvenim mrežama. On je to učinio, međutim, sa porukom koja je bila privatna, a koja nije bila namenjena njemu, nego jednom drugom čoveku. Do koje je, dakle, došao neovlašćeno. Ovde već dolazimo na malo ozbiljniji teren.

„Tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja je nepovrediva.“ – piše u Ustavu Republike Srbije, član 41.

„Ko povredi tajnost elektronske pošte ili drugog sredstva za telekomunikaciju, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.“ – piše u Krivičnom zakonu Republike Srbije, član 142.

To što je Saša Radulović sadašnji političar ne stavlja ga ni izvan, ni iznad zakona koji važe za sve građane. Njegovi članovi možda mogu da dobrovoljno preuzmu obavezu da mu ustupaju na cenzuru svu svoju elektronsku poštu? Drugi građani nemaju obavezu da trpe te bizarne rituale.

O pravnim posledicama ovog „Raduliksa“ od danas se bave moji advokati, baš kao što su to učinili i u slučaju izvesnog predsednika Vlade koji me je oktobra prošle godine lažno nazvao „britanskim špijunom“, kada se prepoznao u jednom književnom tekstu.

Konačno, u svom intervjuu „Danasu“, Saša Radulović kao krunski dokaz svoje amaterske teorije zavere navodi i ovo: „osnivač JUL-a, prijatelj Mire Marković i porodice Milošević“. Neko bi mogao da se zapita, zaista, a koja to frojdovska omaška navodi Dačićevog ministra od pre dve godine da se bavi osnivačem JUL-a od pre dvadeset dve godine?

Međutim, mene taj argument ovde ne zanima, baš kao što me nije zanimao ni kada ga je, pre nekoliko meseci, gotovo identičnim rečima, iznosio bivši radikal Aleksandar Vučić. Argumentum ad hominem je logički sofizam, koji po pravilu koriste samo polemičari početnici, oni koji nemaju nikakve druge, ozbiljnije, argumente, ili oni koji bi da time spreče raspravu o nekim drugim stvarima koje im nisu prijatne.

U poznatoj „Aferi Profjumo“ (1963), britanska kol-gerla Mendi Dejvis, upitana na sudu kako dokazuje svoju tvrdnju da je bila ljubavnica Lorda Astora, koji je uporno poricao da ju je ikada u životu video, rekla je: „Pa kao čovek na visokom položaju on bi to svakako poricao, i da je tačno i da nije.“

Isto tako su i u ovoj raspravi sa Sašom Radulovićem i poricanja i dokazivanja besmislena, pa ih ostavljam onima kojima je stalo da učestvuju u tom vodvilju. U ovim predsedničkim izborima, konačno, i mi građani Republike Srbije imamo kandidata koji nije vlasništvo nijedne stranke i nisu nam potrebne stranke kao posrednici da bismo ga izabrali. I zato, imamo pametnija posla.

Islamski terorizam i Evropa: nova generacija

isis-europe“Džamije su naše kasarne, kupole su naši šlemovi, minareta su naši bajoneti i vernici su naši vojnici…”

(Iz govora gradonačelnika Istanbula, Redžepa Tajipa Erdogana, decembra 1997. u gradu Sirt. Erdogan je 1999. zbog ove rečenice osuđen na deset meseci zatvora. Na izdržavanju kazne proveo je četiri i morao da se povuče sa položaja.) 

I

Novi modus operandi

ayman-al-zawahiri

Ajman al-Zavahiri (1951), lider Al-Kaede

Prvog decembra 2015. godine Ajman Al-Zavahiri, lider Al-Kaede rekao je u video poruci svojim sledbenicima, između ostalog, i sledeće:

“… prema tome, mi moramo preneti bitku u neprijateljev sopstveni dom, posebno u Evropi i Americi, jer one predvode sadašnju krstašku kampanju. Oni moraju da budu ubijani, baš kao što i oni ubijaju, da budu ranjavani, baš kao što i oni ranjavaju, da budu bombardovani, baš kao što i oni bombarduju, i da budu primorani da plaču i da budu siročad i udovice, baš kao što i oni primoravaju druge da plaču i da budu siročad i udovice.”

Ova poruka Al-Zavahirija označila je početak nove faze u razvoju islamskog terorizma u Evropi. Vrlo brzo postalo je jasno da se promena ne odnosi samo na kvantitet, nego i na kvalitet, i da se u nizu novih detalja ove slagalice mogu uočiti brojne, skrivene ali precizne, pravilnosti.

U godini koja je za nama i Islamska država i Al-Kaeda (bez obzira na svoje međusobne sukobe  i borbu za prvenstvo nad radikalnim islamskim masama) razvile su svoju novu strategiju u Evropi.

U ovoj analizi razmotrićemo nekoliko najvažnijih sastavnih delova te strategije, odnosno pokušaćemo da uočimo one činioce koji oblikuju modus operandi nove generacije islamskog terorizma u Evropi. Najvažniji od tih činilaca su sledeći:

  1. Primarne i sekundarne mete
  2. Izvršioci
  3. Oružja
  4. Tehnike, transport i sredstva veze
  5. Komandne strukture, kampovi za obuku, mreže podrške
  6. Zapadni Balkan: sekundarne terorističke mreže
  7. Interakcija terorizma i organizovanog kriminala

 

II

Primarne i sekundarne mete

ft_15-01-14_muslimpopulation420px

Broj muslimana u državama članicama EU, 2010.

“Evropa postaje sve više i više provincija Islama, kolonija Islama. I Italija je samo jedna postaja te provincije, utvrđenje te kolonije… U svakom od naših gradova leži i drugi grad: muslimanski grad, grad kojim se upravlja Koranom. Pozornica islamskog ekspanzionizma.”

Ove reči italijanske novinarke, književnice i bivše partizanke u Drugom svetskom ratu, Orijane Falači (1929-2006), izrečene svega dve godine pred kraj njenog života, pokazale su se, tačno deceniju posle tog kraja, proročanskim.

Od 2010. godine, u četiri najveće države zapadne Evrope, Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji i Italiji, živi oko petnaest miliona muslimana. Reč je o populaciji čije se relativno učešće u ukupnom stanovništvu povećava po stopi od otprilike 1% na svakih deset godina. Neke procene – rađene pre velike migrantske krize pokrenute u 2015. godini – pokazivale su oko 8% muslimanskog stanovništva u zemljama tzv. “stare Evrope”, 2030. godine. U ostalim zemljama EU nalazilo se, 2010. godine, još oko šest miliona muslimana.

2015. i 2016. godine migrantska kriza povećala je ovaj broj autohtonog muslimanskog stanovništva za još dva miliona, dok je ukupan broj izbeglica iz muslimanskih zemalja u Turskoj već blizu tri miliona.

Ove statistike su neizbežan početak svake ozbiljne analize potencijalnih meta islamskog terorizma u Evropi: govorimo o teatru u kojem, na širokom prostoru od Britanskih ostrva do Grčke, živi – ili će uskoro živeti – ukupno dvadeset šest miliona muslimana.

Kada govorimo o metama, govorimo o dva tipa meta. To su: (1) Primarne mete (zemlje u kojima će se izvršiti teroristički napadi) i (2) Sekundarne mete (specifične lokacije, odnosno tipovi takvih lokacija, u svakoj pojedinoj zemlji).

(a) Primarne mete

Sve države-članice EU koje učestvuju u koalicionom ratnom naporu protiv Islamske države na Bliskom istoku (Irak i Sirija) smatraju se od strane Islamske države kao legitimne primarne mete. U 2015. godini na teritoriji EU u džihadističkim terorističkim napadima ubijeno je ukupno 150 ljudi, od kojih većina u Francuskoj. Broj takvih napada je sa 4 (u 2014. godini) povećan na 17 (2015) dok je broj hapšenja zbog džihadističkih terorističkih aktivnosti povećan sa 395 (2014) na 667 (2015) što ilustruje obim protivterorističkog napora koji su preduzele vlasti u različitim državama Evrope.

Procene pojedinih evropskih obaveštajnih službi slažu se da je, pred kraj 2016. godine, na teritoriji država članica EU bilo prisutno nekoliko desetina ljudi koji su delovali po direktnim instrukcijama Islamske države i koji su imali kapacitet za autonomno izvođenje terorističkih akcija. Preko polovine ovih kadrovskih resursa ID nalazi se u Evropi još od 2013. godine.

Primarni fokus Islamske države bilo je osvajanje teritorije i lokalnih resursa. Interes ove organizacije za međunarodni terorizam protiv Zapada bio je ograničen na napade na turiste u zemljama sa muslimanskom većinom (kao što su Egipat i Tunis) i na inspirisanje pojedinaca u Evropi (Velika Britanija i Francuska) i u drugim delovima sveta (Australija, SAD) na vršenje izolovanih terorističkih napada tzv. “usamljenih izvršilaca”.

U martu 2015. godine 22 osobe (većina od njih bili su turisti iz zapadnih zemalja) ubijene su u napadu u Bardo muzeju u Tunisu. U junu iste godine 38 osoba (uglavnom turista iz Velike Britanije) ubijeno je u napadu na plaži hotela u Susu, u Tunisu.

Abu Muhamed Al-Adnani, zvanični portparol i član Više komande Islamske države (ubijen 30. avgusta 2016. godine u Alepu, Sirija) snimio je govor 22. septembra 2014. godine, koji je naslovljen: “Zaista, tvoj Gospod je uvek na oprezu”. Ovaj govor je značajan jer je tada po prvi put – koliko je evropskim službama bezbednosti bar poznato, izdata zvanična instrukcija Islamske države svojim borcima i simpatizerima da ubijaju “nevernike” u zapadnim zemljama:

“Ako možeš ubiti nevernika, Amerikanca ili Evropljanina – posebno mržnje dostojnog i prljavog Francuza – ili Australijanca, ili Kanađanina, ili bilo kog drugog nevernika, uključujući građane država koje su ušle u koaliciju protiv Islamske države, onda se osloni na Alaha, i ubi ga na bilo koji način na koji možeš. Smrskaj njegovu glavu stenom, zakolji ga nožem, pređi preko njega automobilom, baci ga sa visokog mesta, uguši ga ili ga otruj.”

Bombaški napad 31. oktobra 2015. godine na Erbas A321 ruske kompanije “Metrodžet”, sa 224 putnika i člana posade na liniji od egipatskog letovališta Šarm-el-Šeik do Rusije, bio je prva indikacija promene koja će kasnije označiti širu međunarodnu strategiju Islamske države. Kasniji napadi, u novembru 2015. u Parizu i u martu 2016. u Briselu, bili su direktan rezultat te promene.

Do jula 2016. godine Islamska država je povezana sa preko 100 terorističkih zavera protiv ciljeva na Zapadu. Pojam “Zapad” je ovde shvaćen u širem smislu: to su bili ciljevi u svim zemljama Evrope, Severne Amerike i Australije ili ciljevi povezani sa ovim zemljama izvan neposredne zone konflikta u Iraku i Siriji.

21. maja 2016. godine, medijski servis Islamske države Al-Furqan Media objavio je novu audio poruku Abu Muhameda al-Adnanija. U ovoj poruci on je pozvao svoje sledbenike da posvete predstojeći sveti mesec Ramazan (6. jun – 5. jul 2016. godine) džihadu i “širenju straha u srcima nevernika”. Al-Adnani je posebno pozvao pristalice Islamske države u Americi i Evropi da ubijaju nevernike svim raspoloživim sredstvima u njihovim mestima stanovanja, ako budu sprečeni od strane “tiranskog sistema” (zapadnih vlada) da se pridruže Islamskoj državi na teritorijama pod njenom kontrolom. On je dalje posebno napomenuo da se prioritet mora dati civilnim ciljevima. Prema al-Adnaniju čak i najmanji čin kojim se terorišu nevernici na Zapadu ima veliki efekat, pošto je cilj da se “životi Zapadnjaka ispune terorom”, tako da se “komšija plaši svog komšije”.

Prema ideologiji Islamske države, najgori neprijatelji Islama nalaze se unutar njega samog. Grupa generalno smatra da je fokusiranje na dalekog neprijatelja (Zapad) i ignorisanje bliskog neprijatelja (islamski neprijatelji u Regionu, posebno Šiiti) neefikasno. Zbog toga je veliki broj smrtonosnih napada Islamske države izvršen u Turskoj i bliskoistočnim zemljama, posebno u Siriji i u Iraku. Napadi Islamske države izvršeni na mete u muslimanskim zemljama prouzrokovali su ukupan broj žrtava koji daleko prevazilazi onaj prouzrokovan napadima na Zapadu.

Islamska država je trenutno operativna (raspolaže javno naoružanim formacijama i/ili funkcionalnom mrežom terorističkih ćelija osposobljenih za izvođenje dejstava) u ukupno osamnaest država u svetu, među kojima su: Alžir, Libija, Egipat, Jemen, Saudijska Arabija, Avganistan, Pakistan, Bangladeš, Nigerija, Mali, Irak, Sirija, Jordan, Azerbejdžan, Ruska federacija (severni delovi Kavkaza), Turska, Indonezija i Filipini. 

U julu 2016. godine – podsle al-Adnanijevog poziva da se mesec Ramadan posveti džihadu i unošenju straha u srca nevernika – Islamska država je konstatovala da je u ovom periodu ubila ukupno 5.200 ljudi širom sveta, uključujući u taj broj i žrtve napada u Orlandu (SAD) i Manjanvilu (Francuska). Ovaj izveštaj prezentovan je u 38. izdanju nedeljnog časopisa Islamske države al-Naba (za godinu Hidžre 1437), koji je distribuiran na Telegramu i na Tviteru 12. jula 2016. godine. Prema izveštaju, borci Islamske države su ubili ili ranili ukupno 1.988 Šiita, 965 Kurda, 752 libijska Fadžr “elementa”, 580 pripadnika sirijske armije i policije i 282 “krstaša” (zapadnjaka). Među četrnaest “najznačajnijih” operacija u mesecu Ramadanu, po izveštaju, nalaze se: pucnjava u Orlandu, napad u Manjanvilu, samoubilački napad pet izvršilaca u kafiću Holey Artisan Bakery u Bangladešu, samoubilački napad na vojnu postaju Rukban u Jordanu i samoubilački napadi u provinciji Hadramaut, u Jemenu.

Među islamističkim terorističkim organizacijama poznatim evropskim obaveštajnim službama Islamska država je jedna od malog broja onih koje za svoje mete eksplicitno uzimaju zapadne države. Ovo, naravno, ne znači da druge džihadističke grupe nisu anti-Zapadne i da nikana neće pokušati da napadnu pojedince ili interese sa Zapada kada se pojavi posebna mogućnost za to ili kada one same za to uoče neki poseban razlog. Al-Kaeda je i dalje činilac koji se mora uzimati u obzir – što je pokazao i napad na urednike satiričnog magazina Šarli Ebdo u Parizu, januara 2015. godine – i razlog zbog kojeg se evropske zemlje moraju i dalje usredsrediti na širi krug religiozno inspirisanih grupa kao na potencijalni krug iz kojeg se regrutuju izvršioci terorističkih napada.

U nedavnoj prošlosti zabeleženi su napadi koje je Islamska država inspirisala, ili im je neposredno rukovodila, u Belgiji, Danskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji i jedno vreme se verovalo da se Islamska država fokusira na sve države članice koalicije koju su protiv nje predvodile SAD. Samo unutrašnja obaveštajna služba Velike Britanije, poznatija kao MI-5, neutralisala je u periodu 2014-2016 čak dvanaest većih terorističkih napada.

Međutim, od napada u Tuluzi i Montabanu, marta 2012. godine, uspostavlja se jedan novi obrazac u izboru primarne mete napada, u kojem je Francuska, sve više, na prvom mestu od svih drugih prioriteta na listi Islamske države za agresiju u granicama EU. Ovaj obrazac potvrđen je više puta potom, napadima u Parizu novembra 2015. godine ali i većim brojem pojedinačnih napada izvedenih u toku naredne, 2016. godine.

Za ovu drastično povećanu opasnost od islamističkih terorističkih napada, u kojoj se danas nalazi Francuska, postoji širok  krug mogućih objašnjenja. Najznačajnijih šest takvih objašnjenja su, po našem mišljenju, sledeća:

  • Francuska je simbol zapadne kulture i nalazi se među onim zemljama u kojima su ključni koncepti te kulture, kao što su “sloboda”, “demokratija”, “ljudska prava” i “odvojenost crkve od države”, istorijski po prvi put artikulisane.
  • Francuska je imala dug, viševekovni zapravo, i tesan angažman sa muslimanskim svetom, uključujući tu Alžir, Irak, Liban i Siriju i nastavljene ekonomske i vojne intervencije ove zemlje, sa ciljem odbrane njenih nacionalnih interesa u Africi i na Bliskom istoku, dovele su Francusku u žižu konflikta sa džihadističkim grupama.
  • Islamska država ima svoju unutrašnju opsesiju kategorijama kao što su istorija i čast, i u tom kontekstu krivi Francusku, posebno, zbog njene uloge u razbijanju Otomanske Imperije, 1918. godine, koje je dovelo do napuštanja koncepta Kalifata.
  • Francuska ima jaku sekularnu tradiciju i 2004. godine je usvojila zakone kojima je zabranjeno nošenje vidljivih religioznih simbola u školama, a 2010. godine i zakone kojima zabranjeno sakrivanje lica na javnim mestima; i jedni i drugi zakoni, iako se nisu izričito odnosili ni na jednu religioznu grupu posebno bili su od strane većeg dela javnosti doživljeni kao zakoni usmereni protiv muslimana.
  • Nivoi socijalne i ekonomske izolacije u pojedinim gradskim područjima sa visokim procentom muslimanskog stanovništva stvorili su uslove u kojima je sve veći broj mladih ljudi, posebno onih sa kriminalnom prošlošću, postao ranjiv na pokušaje regrutovanja od strane nasilnih džihadističkih grupa.
  • Veliki broj francuskih džihadista putovao je u Siriju odnosno u Irak, kao strani teroristički borci.

Neki od navedenih razloga mogu se, u različitoj meri, primeniti i na Belgiju i, posebno, na njenu prestonicu Brisel, koja je postala centar radikalizovanog muslimanskog stanovništva. Muslimani (2015) sačinjavaju oko 6% belgijskog stanovništva, ali taj procenat je u samom gradu Briselu 25% a u Molenbeku, briselskom kvartu u kojem se najviše naseljava imigrantsko stanovništvo, 40%. Istovremeno, sa stopom nezaposlenosti među imigrantima od preko 30%, Molenbek predstavlja svojevrstan zlatni rudnik za regrutaciju potencijalnih terorista. Sa preko 560 registrovanih povratnika sa ratišta u Siriji i Iraku, Belgija ima najveći broj potencijalnih izvršilaca terorističkih akata po liniji islamskog ekstremizma po glavi stanovnika u čitavoj Evropi. U tom smislu, Belgija bi bila druga od država u EU po stepenu rizika od islamskog terorizma, posle Francuske.

Kao treća u nizu, izdvaja se Nemačka. Specifičan razlog za povećanje nemačkog rizika od terorizma jeste veliki priliv sirijskih izbeglica u poslednje dve godine, pri čemu su gotovo svi sunitski muslimani, kod kojih je tradicionalno visok stepen podleganja obećanju o Kalifatu (Islamska država) kao svojevrsnoj islamskoj utopiji.

(b) Sekundarne mete

Islamska država je poznata po tome da određenim terorističkim napadima, onim važnijim, neposredno rukovodi, preko svojih “operativaca” i “nadzornika” na terenu, dok druge samo ideološki inspiriše, a njihovo izvođenje prepušta, u celini, tzv. “usamljenim borcima”.

Donedavno, usamljeni borci su po pravilu birali tzv. simbolične sekundarne mete, uključujući tu, prvenstveno, policijske i vojne mete. Takav je bio napad francuskog državljanina rođenog u Burundiju koji je nožem napao tri policijska službenika u policijskoj stanici u Žoe le Turu, 20. decembra 2014. godine; napad nožem na dva policajca u Melburnu, Australija, od strane osamnaestogodišnjeg napadača, 23. septembra 2014. godine; napad automobilom na dva vojnika u Kanadi, pri čemu je jedan ubijen, 20. oktobra 2014. godine; napad nožem na francuskog policijskog komandanta i njegovu ženu na ulazu u njihov dom blizu Pariza, 13. juna 2016. godine: napad na dve policijske službenice u gradu Šarleroa u Belgiji.

Međutim, odnedavno napadi “usamljenih boraca” počinju da se sa simboličnih meta prenose i na tzv. meke mete, sa ciljem da prouzrokuju masovne žrtve (ili bar što je moguće veći broj žrtava) bez obzira na nacionalnost, profesiju ili druge osobine samih žrtava. Ukrštanjem različitih operativnih podataka došlo se do zaključka da je ovaj drugi tip napada, usmeren isključivo na “meke mete” iako ih izvode “usamljeni borci”, koordiniran – a da su u nekim slučajevima i mete bile odabrane – od strane centralne komande Islamske države u Siriji.

Ovakvi napadi, na meke mete i bez selekcije potencijalnih žrtava, imaju vrlo moćan efekat na široku javnost, što i jeste jedan od ključnih ciljeva svakog terorističkog čina: da ozbiljno zastraše stanovništvo. Takva prioritizacija ciljeva, odnosno koncentracija na “meke mete”, znači da napadi na kritične, vitalne tačke infrastrukture, kao što su elektroprenosna postrojenja, nuklearni objekti i transportna čvorišta trenutno nisu prioritet.

Isti zaključak može da se primeni i na sajber-napade, zbog relativno niskog efekta koji bi na široku javnost takvi napadi izazvali, i to nezavisno od nivoa stvarne štete koja bi bila prouzrokovana i ukupnih posledica koje bi uspešan sajber-napad imao na bezbednost države, ekonomije i društva u celini.

Konsenzus do kojeg su, krajem 2016. godine, došli vodeći eksperti za protivterorizam dvadesetak evropskih zemalja je da su kapaciteti islamskih terorističkih grupa za uspešno izvođenje sajber-napada još relativno niski. Međutim, raspolaže se operativnim saznanjima da su neke pridružene specijalističke grupe za sajber-napade, indirektno povezane sa Islamskom državom, u toku druge polovine 2016. godine intenzivirale aktivnosti na izgradnji ozbiljnijih kapaciteta koji bi im omogućili angažovanje u izvođenju ove vrste napada.

Pored gubitaka života, teroristički napadi u Evropi i Sredozemlju u novoj fazi usmereni su i na postizanje konkretnih ekonomskih ciljeva. Putovanja i turizam već trpe visoku štetu. Tunis, Egipat i Turska suočavaju se sa opadanjem brojem turista već treću godinu, što je direktna posledica ne samo ukupnog povećanja broja napada, već i pažljive selekcije meta koje su sve češće strani turisti. Broj hotelskih noćenja u Briselu i Parizu pokazuje takođe nagli pad neposredno posle napada u oba ova grada, i potrebno je duže vreme da se njihov broj ponovo stabilizuje na stanju od pre napada. Smanjenje ukupnog broja turista, u 2016. godini, pokazuje i Amsterdam.

Troškovi mera bezbednosti su značajno povećani i nivo stranih direktnih ulaganja, delimično zbog ukupnog osećanja rizika, a delimično i zbog neprijatnosti koje povećane mere bezbednosti nužno izazivaju, takođe je u padu. U ovom kontekstu, Islamska država je izrazila svoje zadovoljstvo u pogledu ekonomskih posledica koje je na Veliku Britaniju i na EU izazvao britanski referendum u junu 2016. godine i pozvala svoje sledbenike da se, napadima na Berlin i Brisel, parališe Evropa.

Sve ovo ukazuje da u odeljenjima za analitiku i planiranje u okviru hijerarhije Islamske države postoji prilično jasna svest o ekonomskim posledicama koje veći teroristički napadi mogu da imaju, kao i o njihovoj očekivanoj ulozi u slabljenju zapadnih ekonomija.

II

Izvršioci

al-shabab-terror-group-in-somalia

Pripadnici “Al Šabab” paravojne formacije, Somalija, mart 2015.

U opštim crtama, džihadisti – izvršioci terorističkih akcija u EU – mogu se opisati kao posebna grupa uglavnom mladih ljudi koji imaju kriminalnu prošlost, koji su diskriminisani, poniženi ili marginalizovani u društvu (ili se tako osećaju), pri čemu je značajan broj njih sa mentalnim problemima. Zanimljivo je da, za razliku od tzv. “starih” terorista najveći broj njih ne praktikuje striktna pravila islamske religije i da je radikalizovana u vrlo kratkom periodu, bilo kroz aktivnosti u “regrutnim centrima” bilo samostalno, inspirisana narativima koje je objavljivala i propagirala tzv. “Islamska država” na internetu. Ovi izvršioci su potom putovali u Siriju ili Irak i vraćali se odatle ili su, i bez tih putovanja, odlučivali da postanu “vojnici ISIS” u njihovim zemljama.

Dalje, s obzirom da se u značajnom procentu radi o ljudima koji su bili izloženi tzv. “auto-radikalizaciji”, a nisu putovali u ratom zahvaćena područja na Bliskom istoku, niti su imali dokumentovane veze sa ćelijama ili drugim ekstremistima ISIS-a (ili Al-Kaede) u svojim zemljama, vrlo je teško da ih obaveštajne službe otkriju klasičnim metodama obaveštajnog rada. Oni, isto tako, nisu nužno vrlo religiozni: neki od uhapšenih u napadima 2015. i 2016. npr. nisu nikada pročitali Koran, niti su bili redovni posetioci džamija i nisu imali nikakva dublja znanja o Islamu. Ima i primera mladića od 16 ili 17 godina starosti koji su više pokušavali da se ponašaju kao islamisti (odnosno ono što su oni mislili da islamisti jesu) nego što su to zaista bili. U celini, izvršioci nove generacije imaju samo fragmentirano i vrlo subjektivno znanje o Islamu, što ih potencijalno čini još opasnijim.

Mentalni problemi, problemi identiteta, nedostatak obrazovanja, nezaposlenost i kompleks niže vrednosti činili su ih ranjivim i dostupnim tehnikama tzv. “brze radikalizacije i regrutovanja”, nudeći im svest o pripadanju i emocionalnom ispunjenju.

Situacije koje su bile najčešći “okidači” za izvršenje terorističkih akcija od strane “novih izvršilaca” bili su: “svetski događaji” (strana intervencija protiv zemlje porekla, progon pripadnika sopstvene zajednice – etničke, političke ili verske), kao i “privatni događaji” (gubitak posla ili uzastopni neuspesi da se on nađe, isključenje ili drugi oblik prinudnog napuštanja škole, lično poniženje ili smrt bliske osobe – člana porodice, bliskog prijatelja ili rođaka).

Patološke fiksacije na pojedince ili uzroke često igraju značajnu ulogu u ostavljanju ovih izvršilaca izolovanih i napuštenih, što su dva ključna preduslova za kasnije pribegavanje nasilju. Religija, dakle, ne mora da bude ni inicijalni ni primarni motivacioni faktor za radikalizaciju, nego naprosto vrsta mogućeg izlaza kojim se prevazilaze drugi lični problemi.

U mnogim slučajevima, kada se kod ovih lica konačno formira odluka da se izvrši teroristički napad, jedan od motiva koji se može javiti u kasnijoj fazi jeste njihova želja da postanu, u očima javnosti, svog neposrednog okruženja, ali i u svojim sopstvenim, odjednom transformisani, pretvoreni u osobu koja vredi više nego što se mislilo, da “od nule postanu heroji”.

Većina napada za koje je ISIS preuzeo odgovornost u 2015. i 2016. izvedena je od strane pojedinaca kojima je ISIS bio inspiracija, a ne od onih koji su sa različitim strukturama ove organizacije bili direktno povezani. Međutim, kao što ćemo videti u odeljku koji se bavi komandnim strukturama, bilo je i značajnih izuzetaka od ovog pravila.

Čovek za koga se veruje da je bio glavni koordinator napada u Parizu u novembru 2015. godine je verovatno obavio nekoliko putovanja između različitih evropskih gradova i Sirije, avionom. U periodu jun-jul 2015. godine više lica za koje je kasnije utvrđeno da su bili vrlo visoko u terorističkoj hijerarhiji otputovalo je iz Sirije u Evropu, avionom, sa lažnim ispravama.

Takođe, naglasak Islamske države (kao i drugih potencijalno nasilnih džihadističkih organizacija) pomeren je sa tzv. potpune obuke na primarni trening lica koja su primarno samouki operativci. Poseban razlog za zabrinutost predstavlja problem žena i dece povezanih sa stranim terorističkim borcima, koji su putovali sa njima iz Evrope u Siriju ili su se (u slučaju dece) rodili tamo.

Ova deca su od rane mladosti bila suočena sa kombinacijom ekstremno radikalnih ideja i ekstremnog nasilja, kroz obuku i izlaganje nasilnim aktima boraca Islamske države u čijem su se neposrednom okruženju nalazila. Ova iskustva su, neminovno, ostavila snažne i intenzivne utiske na njihovu psihu i uticaće na njihov dalji razvoj.

U slučaju da, u toku 2017. godine, Islamska država bude konačno poražena, ili značajno oslabljena, u Siriji i Iraku od strane koalicionih snaga, može se očekivati povećani intenzitet povratka stranih boraca i njihovih porodica (žena i dece) koje su provele duže ili kraće vreme u konfliktnim područjima a možda i uzimale neposredno učešće u konfliktima, egzekucijama ili drugim nasilnim radnjama.  Talas povratka ovih ljudi – kao i drugih koji su se borili zajedno sa Islamskom državom – biće, preko Turske i Balkana, biti usmeren prvenstveno ka zemljama Zapadne Evrope.

Zahvaljujući dobro organizovanoj mreži baza i saradnika u istočnoj Turskoj, ova lica će najverovatnije biti u mogućnosti da, pre dolaska na teritoriju koju pokrivaju ljudstvo i tehnika zemalja EU, uspešno zamene svoj pravi identitet, i sitnijim ili krupnijim promenama ličnog izgleda kao i upotrebom lažnih dokumenata, preuzmu novi, lažni, identitet.

Oni koji budu uspešni u ulasku u Evropsku uniju predstavljaće pretnju s obzirom da mogu poželeti da nastave sa svojim pokušajima destabilizacije Zapada vršenjem terorističkih akata. Imajući u vidu veliki broj – nekoliko hiljada – radikalizovanih Evropljana muslimanske veroispovesti koji su se, duže ili kraće vreme, nalazili u zonama konflikta pod kontrolom Islamske države, njihov masovni ili čak sporadičan povratak mogao bi da predstavlja dugoročni i vrlo složen bezbednosni izazov za Evropu.

Pored pretnje većih terorističkih napada, pripremanih i izvođenih po instrukcijama iz centralne komande Islamske države u Siriji (kao što su bili napadi u Parizu i Briselu, ili oni koji nisu ostvareni zahvaljujući blagovremenoj intervenciji snaga bezbednosti), identifikovan je još jedan oblik pretnje: napadi tzv. “čiste kože”. Radi se o usamljenim izvršiocima, uglavnom samo-radikalizovanim pojedincima koji nisu povezani sa poznatim ekstremistima niti su sami poznati službama bezbednosti. Ovakvi pojedinci predstavljaju tzv. “jasnu i neposrednu opasnost”.

Usamljeni izvršioci operišu individualno, ili – u retkim slučajevima – sa jednim do dva saučesnika, ne pripadaju terorističkoj organizaciji, deluju bez uticaja lidera, planiraju svoju sopstvenu agendu uključujući i plana napada, i prolaze kroz sopstveni, autonomni, proces radikalizacije.  U nekim napadima “usamljenih izvršilaca” nije uvek jednostavno precizno utvrditi da li je cilj samog napada da se počini teroristički ili kriminalni akt, da li se radi o tzv. “činu ličnog značaja”, prouzrokovanom ličnim okolnostima, ideologijom ili društvenim pritiskom, ili se opet radi o posledici mentalnog poremećaja.

 

III

Oružja

weapons

Oružje terorista otkriveno od sirijske vojske u gradu Banijas (2011)

Uprkos naporima Islamske države da uspostavi novi modus operandi, automatsko oružje je izgleda i dalje omiljeno kod terorističkih ćelija koje vrše napade širokih razmera zbog njegove relativne pristupačnosti, jednostavne upotrebe i efikasnosti. Vatreno oružje može se pribaviti iz kriminalnih izvora, u nekim slučajevima i iz onih koje teroristi već poznaju po njihovoj kriminalnoj prošlosti. Takođe, jednim delom, moguće ga je i legalno nabaviti preko Interneta ili kao rashodovano oružje koje prodaju razni vlasnici (vojska, policija) i koje se potom, uz relativno manje popravke, može ponovo učiniti upotrebljivim.

Sadašnja situacija u pogledu dostupnosti ilegalnog naoružanja u zemljama u susedstvu Evropske Unije – posebno u Ukrajini i u zemljama Zapadnog Balkana – ali isto tako i u zonama trenutnih konflikata, verovatno će u toku 2017. godine dovesti da veća količina ovog oružja postane dostupna preko crnog tržišta, što će značiti znatno veću pretnju nego u prethodnim godinama.

Eksplozivi korišćeni u napadima u Parizu (novembar 2015) i Briselu (april 2016) bili su tzv. TATP (Triaceton Triperoksid) tipa – eksplozivi napravljeni u domaćoj radinosti koji su već godinama bili (a verovatno će nastaviti to da budu i u bližoj budućnosti) omiljena vrsta eksploziva za teroriste. Njihova prednost je u tome što ih je relativno jednostavno napraviti od široko dostupnih sastojaka (aceton, hidrogen peroksid za izbeljivanje kose, sumporna kiselina, so i led) a – s obzirom da ne sadrže veštačko đubrivo – praktično ih je nemoguće otkriti na detektorima. Jedini rizik TATP eksploziva (i zato su ih mnoge terorističke organizacije još osamdesetih godina prošlog veka nazvale “Majka Satane”) je nestabilnost smese prilikom oscilacije temperature u toku mešanja, što nosi visok rizik od slučajne eksplozije. Zbog toga su u poslednjih nekoliko godina propagandna odeljenja terorističkih organizacija uložila dodatne napore da precizne instrukcije za pripremu ovih vrsta eksploziva učine što dostupnijim na džihadističkim internet sajtovima i preko specijalizovanih elektronskih magazina (npr. INSPIRE ili DABIQ).

Komercijalni eksplozivi su teroristima teži za nabavljanje, ali se uslovi za prodaju, još uvek, razlikuju od zemlje do zemlje, zavisno od nacionalnog zakonodavstva. Vojni eksplozivi su još teži za nabavku, ali ostaci eksploziva iz bivših ratnih zona i njihova ilegalna trgovina i dalje predstavljaju značajnu pretnju za policije EU zemalja. Značajan broj velikih isporuka ilegalnih vojnih eksploziva različitih tipova, uglavnom sa područja Zapadnog Balkana, zaplenjen je prilikom različitih istraga organizovanog kriminala u toku 2015. godine u više zemalja ovog regiona. I dalje se proveravaju sumnje da su, bar u nekim od ovih slučajeva, isporuke bile namenjene kupcima za potrebe različitih islamskih terorističkih organizacija. Poznato je da su terorističke grupe od organizovanih kriminalnih grupa nabavljale ručne granete, minobacače, plastični eksploziv velike razorne moći i detonatore. Isto tako, u nekoliko slučajeva zabeležene su, na Balkanu i u Ukrajini, provale većih razmera u vojne magacine za koje se sumnja da su izvršene radi snabdevanja terorističkih grupa.

Upotreba eksploziva, kako onih izrađenih u domaćoj radinosti, tako i komercijalnih i vojnih, u improvizovanim paklenim mašinama na vozilima (vehicle-born improvised explosive device – VBIED) omiljena od strane različitih ekstremnih frakcija u Siriji i Iraku, do sada se nije javljala kao deo modus operandi islamskih terorističkih napada na tlu Evrope. Međutim, imajući u vidu opštu matricu, po kojoj se tehnike korišćene u bliskoistočnim zemljama kasnije kopiraju od stranu terorista koji deluju u Evropi, kao i da su druge terorističke organizacije (IRA, ETA) u Evropi isto tako dale ovaj primer, postoje sasvim realni rizici da će, u nekom trenutku, i islamske terorističke grupe u Evropi početi da koriste VBIED. Prema nekim operativnim saznanjima, to je bila i jedna od namera izvršioca napada u Parizu i Briselu.

Takođe je moguće da će Islamska država razmotriti i mogućnosti korišćenja hemijskog i biološkog oružja na teritoriji EU. Islamska država već raspolaže dovoljnim stručnim znanjima, odnosno obučenim kadrovima, za upotrebu tzv. sumpornog-senf gasa, opasnog bojnog otrova. Dokumentovani su slučajevi kada su operativci Islamske države koristili ovaj bojni otrov u Siriji, a analizom aero foto snimaka na nekoliko lokacija na teritoriji Sirije i Iraka pod kontrolom ID veruje se da postoje postrojenja za proizvodnju ovog otrova. Islamska država, najverovatnije, među svojim specijalistima ima i jedan broj ljudi koji su ranije bili uključeni u irački program hemijskog naoružanja, i pretpostavlja se da ima (ili je neko vreme imala) pristup određenim skladištima sa takvim naoružanjem na područjima Iraka i Libije.

Pored toga, postoje indicije da je Islamska država već izvela eksperimente – iako još uvek ne u odmakloj fazi – sa biološkim oružjem. 18. februara 2016. godine marokanske vlasti su neutralisale jednu ćeliju Islamske države koja je planirala napade sa potencijalnom upotrebom biološkog oružja. Policija je uhapsila deset osoba i zaplenila sanduk sa oružjem libijskog porekla, koji se sastojao od automatskih pušaka, revolvera i puške. Međutim, u ovoj operaciji zaplenjene su i toksične biološke i hemijske supstance, kao i veća količina veštačkog đubriva sa visokom koncentracijom sumpora. Supstance koje su pronađene bile su, po mišljenju stranih eksperata pozvanih na konsultacije, dovoljne za proizvodnju domaćeg eksploziva sa hemijskim i biološkim agensima. U tri tegle pronađene su i supstance koje su mogle da budu dodatnom obradom pretvorene u smrtonosni tetanus toksin.

U kasnijoj komunikaciji sa evropskim policijama, marokansko Ministarstvo unutrašnjih poslova je potvrdilo da su neke od zaplenjenih supstanci, prema naknadnim analizama, klasifikovane u kategoriju bioloških oružja, visoko opasnih zbog njihovog kapaciteta da parališu i unište nervni sistem i prouzrokuju smrt.

Prema svim dostupnim podacima i procenama, islamski teroristi će i dalje najčešće koristiti ono oružje koje je najdostupnije. Usamljeni izvršioci će dakle koristiti noževe, sekire i mačete, automobile pa čak i kamione kao relativno lako dostupna sredstva. Efikasnost, jednostavnost upotrebe i pristup ovim oružjima nastaviće da budu presudni činioci prilikom donošenja odluke o njihovom izboru.

 

IV

Tehnike, transport i sredstva veze

macedonian-border

Migranti na grčko-makedonskoj granici, maj 2016. godine

Ne postoje pouzdani dokazi da Islamska država, organizovano i sistematski, koristi dotok migranata u Evropu, bilo balkanskom bilo mediteranskom rutom, za neopaženu infiltraciju terorista. Činjenica je, međutim, da su u najmanje desetak slučajeva kasniji izvršioci napada ušli na teritoriju EU kao migranti, prethodno prošavši jednom od ove dve rute. U ovom slučaju neophodna je finija analiza: džihadisti ponekad zaista koriste migrantske rute da bi u zonu evropskih operacija infiltrirali jeftine, lako potrošne, “pešadince” dok se visoko obučeni i stručni operativci snabdevaju falsifikovanim (a u nekim slučajevima čak i pravim) dokumentima na lažna imena i koriste mnogo sofisticiranije rute, najčešće direktne avionske letove sa aerodroma u Turskoj, Jordanu i Saudijskoj Arabiji.

Opcija ilegalnog putovanja sa sobom nosi povećane rizike od hapšenja ili prinudnog odvođenja u neku drugu državu a ne na nameravanu destinaciju i na taj način preti da ukloni element kontrole iz ruku terorističke hijerarhije. Sa druge strane, pojedine terorističke ćelije vole da koriste neregularno (migrantsko) putovanje, u cilju infiltracije njihovih operativaca u tzv. “spavačke ćelije” ili naprosto da bi, u velikoj masi ljudi, lakše prikrile njihovo kretanje.

Imajući u vidu interes Islamske države da postakne migrantsku krizu kako bi polarizovala stanovništvo zemalja-članica EU i okrenula njegove delove protiv azilanata i u 2017. godini će postojati visoki rizik infiltracije operativaca Islamske države u izbegličke kampove i druge veće, organizovane grupe migranata. Intenzitet ovog rizika, međutim, nije moguće precizno proceniti, što čitavo pitanje čini podložnim preterivanju, politizaciji i eksploataciji od strane populističkih medija i ekstremnih desničarskih političkih stranaka. Stvarna i neposredna opasnost je mogućnost da elementi sirijske izbegličke dijaspore (sunitski muslimani) postanu ranjivi na radikalizaciju jednom kad se već zateknu u Evropi, i da onda postanu cilj regrutacije ekstremnih islamističkih operativaca. Postoje operativni podaci da se jedan broj džihadista nalazi u stalnom kretanju, na širem prostoru Evrope, sa isključivo tim ciljem. Prema nepotvrđenim podacima kojima raspolažemo, nemačka policija je registrovala, zaključno sa aprilom 2016. godine, oko tri stotine pokušaja džihadista da regrutuju migrante koji su pokušavali da uđu u Evropu.

Terorističke grupe nastavljaju da koriste Internet i društvene mreže ekstenzivno, uglavnom za širenje propagandnog materijala, ali isto tako i za regrutovanje novih pristalica i prikupljanje sredstava za njihove akcije. U toku poslednje dve godine postoji više indicija da su glavne komunikacione strategije Islamske države revidirane i prilagođene naporima koje su uložile vlasti pojedinih zemalja i kompanija koje razvijaju platforme društvenih mreža, kako bi ograničile njenu aktivnost na Internetu.

Islamska država razvila je uspešnu propagandnu strategiju zasnovanu na porukama prilagođenim različitim primaocima. Njen obuhvat je globalan, usmeren prema ranjivim populacijama na svim kontinentima. Grupa je stvorila zavidan broj medijskih postaja koje prenose propagandu na nekoliko jezika, prilagođenih kulturnom profilu svake ciljne grupe ponaosob. Pripadnici Islamske države iz nekoliko različitih nacionalnosti pojavljuju se u video porukama u kojima se njihovi saradnici pozivaju da se pridruže grupi ili da izvedu terorističke akcije u njihovim zemljama prebivališta.

Pojedinci i grupe uključeni u terorističke i ekstremističke aktivnosti koriste enkripciju u cilju sakrivanja njihovih komunikacija od organa bezbednosti i obaveštajnih agencija, kojima ostavljaju samo meta-podatke kao materijal za rad. Terorističke grupe ohrabruju svoje sledbenike da zametnu tragove u elektronskoj komunikaciji koristeći takve softvere. Al-Kaeda i Islamska država su napredovale dovoljno da bi mogle da razviju svoje sopstvene softvere za te potrebe.

Međutim, u poslednje dve godine upotreba enkripcije opada. Nova generacija terorista, kao i u slučaju drugih kriminalaca, koristi mogućnosti za bezbednu komunikaciju koju obezbeđuju aplikacije na pametnim telefonima, i drugi softveri, koristeći tako rezultate istraživanja namenjenih zaštiti privatnosti korisnika.

Razvoj i dostupnost ovakvih softvera obezbeđuje teroriste sa tehničkim kapacitetima za potpuno zaštićenu tajnu komunikaciju, bez tereta razvoja i održavanja njihovih sopstvenih softvera. Terorističke grupe objavljuju brojne detaljne vodiče sa instrukcijama kako da se ostane anoniman na društvenim mrežama i kako da se ispravno koriste softverska oruđa i aplikacije.

Poznato je da teroristi koriste različite platforme u njihovoj međusobnoj komunikaciji, menjaju ih sekvencijalno ili koriste paralelne platforme da bi tako zamaglili suštinu sadržaja koje razmenjuju. Od društvenih mreža najčešće se koriste Telegram, Instagram i Tviter, zajedno sa tajnim nalozima na Fejsbuku uz upotrebu tzv. “dubokog weba”. Aplikacije se koriste jednom i nalozi se odmah potom gase i softveri deinstaliraju. Pored toga, koristi se i tehnika komunikacije kroz draftove e-mail poruka bez slanja, tako da različiti korisnici istog e-mail naloga mogu da ih čitaju bez rizika presretanja poruke u transferu od strane nepozvanih lica.

V

Komandne strukture, kampovi za obuku, mreže podrške

islamicstatetrainingcampsyria

Kamp za obuku terorista Islamske države u Raki, Sirija, 2016.

Obaveštajni izvorišu sugerišu da je Islamska država oformila timove u Siriji koji su poslati u zemlje Evropske unije sa specifičnim zadacima da izvode terorističke napade. Logistiku, planiranje i izvođenje ovog zadatka u okviru ID koordinira tzv. “spoljna teroristička mreža”, koja je počela da šalje prve operativce u Evropu pre otprilike dve godine.

Prema raspoloživim podacima, dobijenim u intervjuima sa uhapšenim ili prebeglim pripadnicima ID, ova specijalna jedinica za izvoz terora je dosad direktno ili indirektno izvela najmanje deset napada sa smrtnim posledicama protiv meta na Zapadu.

Komanda za spoljne operacije Islamske države nosi, u internoj komunikaciji ove organizacije, naziv “Emni”“emn” ili “amn” je arapska reč za “bezbednost”. U arapskim zemljama, izraz “amn” se takođe koristi za označavanje bezbednosnih i obaveštajnih službi, koje generalno imaju tzv. izvršna ovlašćenja u smislu tajne policije.

Kapaciteti Islamske države za obuku terorista, osnovnu i specijalističku, prema raspoloživim informacijama sa terena u Siriji, nalaze se u opadanju zbog ofanzive sirijske armije i snaga bezbednosti i koalicionih snaga koja je dovela do gubitka većeg broja lokacija za obuku, pre svega u istočnom Alepu. Broj pojedinaca koji je iz Evrope putovao u konfliktne zone u Siriji i Iraku je značajno opao u toku cele 2016. godine, delom iz navedenih razloga, a delom i zbog povećanog broja bezbednosno interesantnih lica koja su u prethodnom periodu lišena slobode.

Tehnike prepoznavanja lica, korišćene u poređenju lica osoba iz izbegličkih kampova sa fotografijama dobijenim iz konfliktnih područja dale su određene rezultate kojima su identifikovani pojedinci osumnjičeni za učešće u neprijateljskim aktivnostima, bilo prinudno bilo dobrovoljno.

Islamska država je poznata po tome da omogućava putovanja operativaca snabdevajući ih sa falsifikovanim, a ponekad i originalnim, putnim dokumentima. Izvori sa terena potvrdili su da grupa raspolaže sa punim sandukom ukradenih obrazaca sirijskih pasoša, kao i da verovatno ima pristup stručnim i obučenim falsifikatorima.

Takođe, zabeležena je i praksa upotrebe tzv. “dvojnika”, koji su putovali sa originalnom putnom ispravom nekog drugog lica, sa kojim je postojao dovoljan stepen fizičke sličnosti. U međuvremenu, osnovano je pretpostaviti povećanje stope povrata stranih terorističkih boraca iz konfliktnih zona nazad u zemlje-članice Evropske unije, u cilju proširenja njihovih terorističkih aktivnosti u EU, ali isto tako i kao rezultat pogoršanja vojnog položaja Islamske države u konfliktnim područjima, kao i zbog frustracije zbog ponašanja Islamske države u pojedinim slučajevima. Neki od stranih terorističkih boraca takođe mogu biti prebačeni u druge zone konflikta.

Protivteroristički eksperti su isto tako zabrinuti da će se Libija u narednom periodu razviti u drugu odskočnu dasku za Islamsku državu, posle Sirije, za napade u regionu severne Afrike i Sredozemlja. Od sredine 2015. godine Libija je postala glavna destinacija za borce Islamske države i veruje se da je do danas postala čvorište za strane terorističke borce iz EU koji, po povratku u Evropu, planiraju dalje terorističke napade.

Uprkos tome što je nedavno potisnuta iz svog uporišta u Sirtu, veruje se da Islamska država u unutrašnjosti Libije i dalje održava mrežu baza, u kojima su uskladištene velike količine oružja, i koje obezbeđuju praktično neograničeni broj mesta na kojima džihadisti mogu biti obučavani za buduće terorističke napade.

Protivteroristički eksperti očekuju da će Islamska država otpočeti sa planiranjem i slanjem izvođača terorističkih akcija iz Libije ako se sadašnja faza, u kojoj je ona primarno usredsređena na zauzimanje teritorije i eliminaciju lokalnih neprijatelja, završi.

VI

Zapadni Balkan: sekundarne terorističke mreže

balkans

Balkansko poluostrvo, “Enciklopedija Britanika”, 2008.

Još 2014. godine jedan austrijski obaveštajni izveštaj potvrdio je da “vehabistički milje u kojem militantni islamizam u jugoistočnoj Evropi cveta, nastavlja da metastazira i izgrađuje nove zajednice”. Nakon ove, dotad najozbiljnije, ocene usledila je i detaljna ekspertska rasprava o balkanskim kampovima za obuku terorista, na G7 samitu u zamku Šlos Elmau u bavarskim Alpima, juna 2015. godine.

U drugoj polovini 2015. godine obaveštajne službe više evropskih država po prvi put zajednički razmatraju pojavu tzv. sekundarnih kampova za obuku terorista Islamske države, na području Zapadnog Balkana, o čemu je asocijacija evropskih policija – EUROPOL – prvi put dala javno saopštenje januara 2016. godine. Eksperti smatraju da se balkanski fundamentalistički trougao formirao na liniji: zapadni Rodopi (Bugarska)KosovoBosna i Hercegovina.

U udaljenim i izolovanim selima na Balkanu, militantni islamisti razvili su mrežu faktički eksteritorijalnih enklava kojima se upravlja po šerijatskim pravilima. Ove enklave služe kao regrutne stanice za lokalne konvertite i kao “sigurne kuće” za džihadiste iz konfliktnih zona na Bliskom istoku. U selu Donja Bočinja, u centralnoj Bosni, sa nekih šest stotina stanovnika, ekstremisti žive svoje posebne živote, neometani od strane lokalne policije, poreznika ili bilo kojih drugih državnih vlasti. Drugo bosansko selo, Gornja Maoča, je štab glavnog vehabijskog lidera u Bosni, Nusreta Imamovića. Gornja Maoča je nedavno korišćena kao usputna stanica u transferu ekstremista koji su išli da se pridruže džihadu u Čečeniji, Avganistanu i Jemenu. Još u oktobru 2011. godine Mevlid Jašarević, vehabija iz Sandžaka, napustio je ovo selo sa još dva saučesnika, onog dana kada je izvršio napad na ambasadu SAD u Sarajevu.

Logor za obuku koji je osnovan među poslednjima nalazi se u selu Bosanska Bojna, blizu Velike Kladuše u severozapadnoj Bosni, samo nekoliko desetina metara od hrvatske, odnosno od granice Evropske unije. On se takođe koristi i kao pogodna logistička baza za druge namene, posebno za potrebe krijumčara ljudi, oružja i novca koji mogu, ali ne moraju, da imaju operativne veze sa terorističkom infrastrukturom.

Ovakvi kampovi za obuku se namerno organizuju kao privremeni, kako bi se otežao zadatak obaveštajnih službi na njihovom lociranju. Treninzi se obavljaju u smenama koje obično traju šest do sedam nedelja, i uključuju intenzivnu religioznu indoktrinaciju, izučavanje video materijala iz Avganistana i Iraka i uvežbavanje upotrebe različitih vrsta naoružanja. U kampu u Gornjoj Maoči se posebno izučavaju različite taktike gerilske borbe u gradskim uslovima, kao što je korišćenje automobila-bombi i improvizovana izrada drugih tipova eksplozivnih naprava. Nastavne jedinice se povremeno snimaju i distribuiraju u džamijama  i islamskim kulturnim centrima pod kontrolom radikalnih islamističkih elemenata u različitim evropskim zemljama.

Dokument nemačke obaveštajne službe Bundesnachtrichtendienst (BND) navodi detalje o arapskim mudžahedinima sa državljanstvom Bosne i Hercegovine koji su obučavali lokalne polaznike o odgovarajućim tehnikama za korišćenje eksploziva i presecanje grla nožem. Svi ovi izveštaji saglasni su u oceni da se u Bosni radi o tipu letnjih logora za kombinovanu terorističku obuku i religioznu indoktrinaciju mladih ljudi na osnovi radikalnog vehabizma. Ovu ocenu potvrdio je, u razgovorima sa službenicima BND, i bivši šef propagandnog odeljenja Al-Kaede u Nemačkoj, Irfan Peci, koji je lično bio obučavan u upotrebi eksploziva i automatskog pešadijskog naoružanja (kalašnjikov) u logoru u Gornjoj Maoči.

Kroz zapadni i južni Balkan, džamije koje se nalaze pod kontrolom ekstremista takođe služe kao baze za militantne islamiste. Džamija i kulturni centar kralja Fahda u Sarajevu, finansirani od strane Saudijske Arabije, predstavljaju epicentar širenja radikalnih ideja u Bosni i Hercegovini, i već godinama funkcionišu potpuno autonomno, pod direktnom supervizijom saudijske ambasade u Bosni. Bela džamija u Sarajevu služi kao štab Sulejmana Bugarija, albanskog imama rođenog na Kosovu koji se u više obaveštajnih izveštaja pominje kao ključni posrednik između albanskih i bosanskih ekstremista. Na Kosovu, džamija Makovica na prilazima Prištini i džamija u Mitrovici regrutuju militante koji se bore sa islamističkim grupama u Siriji. U Makedoniji, vehabijski ekstremisti su angažovani u borbi protiv službene islamske zajednice u ovoj zemlji, u cilju preuzimanja kontrole nad skopskim džamijama Jahja Paše, Sultana Murata, Hudaverdija i Kjosekadi.

Podrška naporima militantnih islamista u jugoistočnoj Evropi obezbeđuje se i kroz mrežu nevladinih organizacija, dobrotvornih i humanitarnih fondacija, često finansiranih od strane pojedinaca i institucija koji su na globalnom nivou prepoznati kao finansijeri Al-Kaede. Nedavni izveštaj CIA pokazuje da su čak kod jedne trećine nevladinih organizacija u Bosni i Hercegovini koje operišu u inostranstvu registrovane terorističke veze, ili zaposleni sa terorističkim vezama. Još početkom prethodne decenije, neposredno posle napada 11. septembra 2001. godine, iznenadni prepad na jednu takvu nevladinu organizaciju – Visoku saudijsku komisiju za pomoć Bosni i Hercegovini – otkrio je mape Vašingtona, materijal za izradu lažnih identifikacionih kartica Stejt Departmenta i anti-američke priručnike prilagođene za decu.

 

VII

Interakcija terorizma i organizovanog kriminala

flow-of-transnational-organized-crime

Glavni tokovi transnacionalnog organizovanog kriminala (2011)

Značajan broj pojedinaca (816 do 27. jula 2016. godine) prijavljen je u prvoj polovini 2016. godine policijama zemalja članica EU i za krivična dela povezana sa terorizmom ali i zbog umešanosti u ozbiljan i/ili organizovani kriminal. Dve trećine od tog broja (539 od 816) su istovremeno bili, duže ili kraće vreme, i borci na ratištima na Bliskom istoku. Prosečna starost ovih osoba je 33 godine. Devedeset procenata ovih lica su muškarci.

Većina osumnjičenih i za terorizam i za ozbiljan/organizovani kriminal su državljani zemalja članica EU. Veliki broj njih rođen je izvan EU da bi kasnije dobio državljanstvo neke od zemalja članica. Većina su državljani četiri zemlje: Belgije, Holandije, Velike Britanije i Francuske. Od državljana zemalja izvan EU, najveći broj osumnjičenih dolazi iz Sirije i Maroka. Belgija je najčešće registrovana zemlja rođenja za sve ove osobe, na drugom mestu je Irak, a na trećem Sirija.

Izvršioci identifikovani u obe baze podataka (terorizam i ozbiljni, odnosno organizovani kriminal) bavili su se raznim oblastima kriminala, uključujući krijumčarenje ljudi, krijumčarenje droge i oružja, finansijski kriminal i pljačke sa obijanjem. Gotovo u svim ovim slučajevima, prvi susret sa organima gonjenja bio je povodom dela iz oblasti ozbiljnog odnosno organizovanog kriminala, a tek neki od kasnijih povodom dela povezanih sa terorizmom. Ova zakonomernost nam ukazuje da su pojedinci koji su bili uključeni u kriminalne aktivnosti, i koji su se socijalizovali u kriminalnom okruženju, bili prijemčivi za procese i tehnike islamističke radikalizacije.

Ove osobe su tipično uključene u organizovani kriminal na niskom nivou i ne zauzimaju značajnija mesta u okviru hijerarhije kriminalnih mreža. Međutim, njihova povezanost sa ozbiljnim odnosno organizovanim kriminalom obezbeđuje im kontakte, pristup oružju, finansijskim sredstvima i transportnim sredstvima. Pored toga, njihova uključenost u kriminal demonstrira i volju da se angažuju u nezakonitom ponašanju i može indirektno da ukazuje na niži prag nužan za aktivno angažovanje u nasilnim akcijama, u kontekstu njihove dalje – islamističke – radikalizacije.

Terorističke grupe mogu, povremeno, pribegavati i običnom kriminalu kako bi došle do sredstava koje potom koriste da pokriju troškove planiranja i izvršavanja terorističkih napada, kao što su regrutovanje, snabdevanje ili transport. Alternativno, one povremeno traže kontakte sa običnim kriminalcima, pojedinačno ili povezanim u organizovane kriminalne grupe, kako bi dobile pristup većim finansijskim sredstvima, oružjima, vidovima transporta, specijalističkim znanjima ili većim grupama potencijalnih regruta.

Osumnjičeni za kriminalne aktivnosti i terorizam zajedno koji se angažuju u krijumčarenju droge ili pljačkama sa obijanjem čine to u ličnom finansijskom interesu, često na ad hoc ili privremenoj osnovi. Osumnjičeni za terorizam koji koriste svoju umešanost u kriminal da obezbede značajnu finansijsku podršku, ili finansijske usluge kao što je pranje novca, tipično se oslanjaju na dugotrajne i poverljive odnose između pojedinaca, kako onim u terorističkim grupama tako i onima u organizovanim kriminalnim mrežama.

Imajući u vidu da su neki od pojedinaca povezanih sa terorističkim aktima odrasli i socijalizovali se u kriminalnom okruženju, ima smisla pretpostavka da su oni – i nakon terorističke radikalizacije – zadržali svoje veze sa tim okruženjem. Dok za većinu interakcija između pojedinaca uključenih u kriminalne aktivnosti i terorističkih aktera i dalje pretpostavljamo da su pragmatične, ad hoc i kratkoročne prirode, postoje indicije da su, makar u nekim slučajevima, postojale i duže, održive i dugoročne veze. Radi se o pojedincima nastanjenim na svojevrsnoj raskrsnici u kriminalnom podzemlju, između radikalizovanih aktera i pojedinačnih kriminalaca, kriminalnih grupa i mreža. Informacije prikupljene iz istraga o napadima u Parizu, 13. novembra 2015. godine, sugerišu nam da su neki od napadača verovatno imali i aktivnu ulogu u kriminalnim mrežama, a ne samo da su bili njihovi obični klijenti.

U celini, izgleda da su kontakti između terorista i karijernih kriminalaca dosad bili samo vrlo pragmatičnog i oportunističkog karaktera, u tačno određene i kratkotrajne ciljeve. Međutim, izgleda da je u 2016. došlo do povećanja relativne učestalosti slučajeva u kojima su zabeležene takve veze. Činjenica je da je u najboljem interesu i kriminalaca i terorista da svoje međusobne kontakte održavaju na minimumu, kao i da prekinu sa tim kontaktima istog momenta kada se konkretna zajednička transakcija završi, kako bi time smanjili mogućnost da te kontakte uoče pripadnici bezbednosnih službi. Posebno, ovo je važno za karijerne kriminalce, da bi izbegli neželjenu detekciju od strane obaveštajnih službi koje se njima, izvan ovog konteksta, obično ne bave. Isto tako, fundamentalni razlozi postojanja i ciljeva ovih struktura se bitno razlikuju: teroristi, oni koji su povezani sa Islamskom državom ali i drugi, žele da destabilizuju društvo i strukturu države, dok kriminalci operišu unutar postojećeg društvenog poretka i državnog uređenja.

VIII

Zaključna razmatranja

sword

Prvo, Evropska unija je trenutno svedok narastajućeg trenda, u pogledu obima, učestalosti i posledica terorističkih napada na teritorije pod jurisdikcijom njenih članica. Francuska je posebno teško nedavno pogođena serijom terorističkih napada, izvedenih kako od strane organizovanih terorističkih grupa tako i od strane tzv. usamljenih izvršilaca. Islamska država aktivno propagira terorističke akcije na tlu EU svim raspoloživim sredstvima, sve više inspirišući radikalizovane pojedince na akciju. Islamska država se, konačno, dokazala kao vrlo efikasna kako u pokretanju ljudi na izvršavanje terorističkih napada tako i u vršenju tih akata sopstvenim resursima.

Drugo, uspeh stvoren ovim terorističkim napadima, iz perspektive Islamske države, ohrabriće ovu grupu da napadne više meta u EU. Iako u ovom trenutku izgleda da će primarni fokus Islamske države i dalje biti Francuska, organizacija ozbiljno preti svim državama koje su deo koalicije, predvođene SAD, protiv Islamske države u Siriji i Iraku, uključujući tu posebno Nemačku i Veliku Britaniju, ali i druge države-članice, koje su sve posebno pominjane kao neprijatelji Islamske države u nekoliko video poruka.

Treće, ne treba prevideti činjenicu da Islamska država nije jedina teroristička organizacija sa namerama i kapacitetima da izvodi napade protiv Zapada, ili da inspiriše pojedince i grupe na teritoriji država članica EU da to čine. Al-Kaeda i/ili Al-Nusra, sa njima povezane ili od njih inspirisane grupe i pojedinci, nastavljaju da predstavljaju ozbiljnu pretnju državama-članicama EU i interesima Zapada u celini.

Četvrto, u novim napadima, kako terorističkih grupa tako i usamljenih izvršilaca, najverovatnije će se ponoviti obrasci korišćeni u ranijim napadima. Nove varijacije u načinu izvršenja – npr. korišćenje automobila-bombi – mogu takođe biti razvijene.

Peto, stalno povećanje broja hapšenja i sudskih postupaka širom EU, za dela povezana sa džihadističkim terorizmom, dokaz je visokog prioriteta dodeljenog protivterorizmu u agendama snaga bezbednosti i pravosuđa država-članica EU. U tom sklopu, potreba za pojačanom razmenom informacija je ponovo priznata i potvrđena. Međutim, sve dok Islamska država ostaje relevantan geopolitički činilac u Siriji i Iraku, i čak i ako tamo bude poražena, ona će nastaviti sa svojim pokušajima da ohrabri i organizuje terorističke napade u Evropi.