Novi gost na balkanskom balu vampira: priča o Ramušu Haradinaju

auto_haradinaj

“Neko bi mu preneo neku informaciju i on bi nestao na dva sata. Rezultat bi bilo nekoliko leševa u jami.”

(Britanski obaveštajac o Ramušu Haradinaju, “Gardijan”, 10. septembar 2000.)

 

U subotu 9. septembra 2017. godine bivši komandir voda u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, bivši gerilac i ratni komandant OVK, bivši haški optuženik čiji su svedoci misteriozno gubili živote, sadašnji političar, a po pretpostavkama nekih zapadnih obaveštajnih službi i dalje učesnik u švercu cigareta po Grčkoj, Albaniji i Italiji postao je, po drugi, put predsednik vlade. Nečega što sebe već odavno naziva zemljom ali to još uvek nije, i nečega što Srbija već odavno naziva svojom pokrajinom, iako to više nije.

Nemačka obaveštajna služba, BND, bavila se Ramušom Haradinajem godinama, u kontinuitetu, i njegovo ime zauzima značajno mesto u svim nemačkim analizama stanja na Kosovu, a posebno veze između trgovine drogom, cigaretama, terorizma i drugih oblika organizovanog kriminala, i politike. Jednu od tih analiza, onu od 22. februara 2005. godine, na 27 strana nemačkog originala, možete da pročitate i ovde:

https://file.wikileaks.org/file/bnd-kosovo-feb-2005.pdf

***

Po prvi put, Ramuš Haradinaj je u taj kabinet seo još početkom decembra 2004. da bi ga napustio već 8. marta 2005. godine i iz njega otišao pravo u pritvor Haškog tribunala. Oni koji poznaju situaciju na Kosovu tvrdili su tada da su ključni Haradinajevi lobisti tada bili bivši komunistički funkcioneri: Mahmut Bakali i Azem Vlasi.

U međuvremenu, uživao je podršku i vrhova albanskog organizovanog kriminala na Kosovu – Nasera Keljmendija i Ekrema Luke. U izveštaju BND pominju se i njihove veze sa tadašnjim srpskim biznismenom Bogoljubom Karićem. Sam Karić i njegovi poslovni interesi na Kosovu bili su, inače, predmet jedne druge analize BND (AN 55D-0027/04 od 18. marta 2004. godine) ali ćemo se njom baviti nekom drugom prilikom.

Za vreme suđenja u Haškom tribunalu, Ramuša Haradinaja je branila londonska advokatska firma, Matrix Chambers, čiji je jedan od osnivača bila i Čeri Bler, supruga tadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera, kasnijeg savetnika srpskog premijera, Aleksandra Vučića. Sam advokat koji je vodio tim Haradinajeve odbrane – Ben Emerson – danas je član drugostepenog sudskog veća koje bi do februara naredne godine trebalo da odluči o žalbi tužilaštva na oslobađajuću presudu Vojislavu Šešelju.

Ramuš Haradinaj se u premijersku fotelju vratio zahvaljujući glasovima srpskih poslanika, lojalnih režimu Aleksandra Vučića, uprkos ogorčenju srpske javnosti i velikoj političkoj šteti koju će taj potez na dalju Vučićevu karijeru tek imati. Početkom ove godine, Haradinaj je uhapšen u Francuskoj na osnovu poternice Interpola raspisane na zahtev Srbije, a po okončanju sudskog postupka u kojem su utvrđene brojne procesne greške Ministarstva pravde Srbije u dokumentaciji priloženoj francuskom sudu zahtev za njegovo izručenje je odbijen. Detaljniju analizu tog slučaja možete naći ovde:

http://mojizbor.info/2017/05/zlocin-bez-kazne/

***

Zašto je, neposredno uoči izbora na Kosovu, srpska vlast učinila takvu propagandnu uslugu Ramušu Haradinaju? Zašto je neko, za koga je čak i ona čuvena Karla del Ponte bila ubeđena da je ratni zločinac, bio Aleksandru Vučiću najpogodniji izbor za kosovskog premijera?

Neke analize – na primer ona ljubljanskog instituta IFIMES od 14. jula ove godine – http://www.ifimes.org/en/9422 – polaze od ruskih interesa na Balkanu, koje na Kosovu štiti još jedan kontroverzni biznismen, Bedžet Pacoli. Zaista, ključna dva glasa za Haradinajevu većinu, u parlamentu od 120 poslanika, obezbedio je baš Bedžet Pacoli.

Ove hipoteze zasnivaju se na pretpostavci – prethodno potvrđenoj, uostalom, i u Crnoj Gori i u Makedoniji i u Bosni i Hercegovini – da ruskoj diplomatiji odgovara Balkan koji je nestabilan, opterećen nacionalnim, verskim i mafijaškim sukobima. Balkan je, drugim rečima, rusko tante za kukuriku za građanski rat u Ukrajini koji je Zapad pokrenuo 2014. godine. Svaki novi rat na Balkanu je za Kremlj zgodan način da se protivnik zadrži daleko od kućnog praga: baš kao i Staljinu, aprila 1941.

Tu negde se ruski interesi presecaju i sa nemačkim: obe zemlje su investirale – i obaveštajno i finansijski, ali pre svega politički – u tzv. “potrošene lidere”, one čija bi mračna prošlost, zbog raznih detalja kojima mogu biti konstatno ucenjivani, trebalo da bude garancija poslušnosti. Tu su i biološki sin ratnog lidera bosanskih muslimana, Bakir Izetbegović, i duhovni sin još jednog haškog optuženika, Aleksandar Vučić, i neonacistička predsednica Hrvatske, Kolinda Grabar-Kitarović. Šta je prirodnije nego da se ovom balu vampira pridruži i Ramuš Haradinaj?

I ruska i nemačka diplomatija, naravno, ne žele nove lidere na Poluostrvu, one koji nemaju zašto da budu ucenjeni i koji su zato zadržali slobodu strateškog izbora. Ta sloboda, kao što je uostalom pokazao i slučaj novog makedonskog premijera, Zorana Zaeva, vrlo verovatno bi išla u pravcu SAD a ne već odavno disfunkcionalnog Brisela.

Glavni Haradinajov konkurent, Albin Kurti, nekada saradnik u kabinetu Adema Demaćija, političkog predstavnika OVK, proveo je najveći deo rata na Kosovu u srpskim zatvorima i tako bio sprečen da počini ratne zločine. Da li bi ih, da je vreme u Lipljanu i Požarevcu proveo u šumama Drenice, možda počinio legitimno je spekulisati, ali ta linija razmišljanja dalje od spekulacija nas neće odvesti. Za razliku od Haradinaja Albin Kurti nije ratni zločinac, i već neko vreme je favorit Stejt Departmenta.

***

Na ovoj tački dolazimo do još jednog mogućeg objašnjenja. Prošle nedelje, kada je bilo jasno da će srpski poslanici u Prištini, po direktnom nalogu Vučićevog režima, glasati za Haradinajevu vladu, jedan strani diplomata mi je to prokomentarisao ovako:

“Konačno će moći da odahne. Biće bar jedan lider na Balkanu koji će biti omrznutiji od njega.”

I zaista, ako su leševi i obeležili politički put Aleksandra Vučića, od onih u Štrpcima i Srebrenici, preko leša Slavka Ćuruvije i radnika u zgradi RTS-a, pa sve do žrtava poplava u Obrenovcu, putnika u helikopteru i noćnog čuvara u Savamali, on nijedan od tih leševa nikada nije video svojim očima. Svi oni jesu bili žrtve njegove perverzne ideologije i opsesivne volje za moć, ali su sve to ipak bile smrti na distanci. Za razliku od Vučića, iskustvo Ramuša Haradinaja sa smrću je bilo mnogo neposrednije: svoje leševe je i gledao i dodirivao.

Pored toga, za razliku od Vučića koji je o tome samo čitao, Ramuš Haradinaj je imao i neposredno iskustvo sa međunarodnim terorizmom na najvišem nivou: u leto 2001. se, zajedno sa Hašimom Tačijem, u Tirani susreo sa tadašnjim liderom Al-Kaede, Osamom bin-Ladenom; na sastanku kojem su prisustvovali i tadašnji albanski predsednik Sali Beriša i šef tajne policije, Baškim Gazideda, dogovoreno je osnivanje ćelija Al-Kaede u Albaniji i na Kosovu. Koordinaciju tih aktivnosti na Kosovu, ispred Kosovskog zaštitnog korpusa, kasnije je preuzeo Daut Haradinaj, koji se oktobra 2001. godine u Sofiji viđa i sa Muhamedom al-Zavahirijem, bratom idejnog vođe Al-Kaede, Ajmana al-Zavahirija.

***

Ramuš Haradinaj je imao petoricu braće: Ljuan (1973) je poginuo 6. maja 1997. godine u pokušaju ilegalnog prelaska naoružane terorističke grupe preko albansko-jugoslovenske granice; njegovo mrtvo telo je nazad u Albaniju preneo sam Ramuš; Škeljzen (1970) je poginuo u borbama sa jugoslovenskim snagama bezbednosti kod Istoka, 16. aprila 1999 godine; Enver je ubijen 15. aprila 2005. godine, kod Peći, u pucnjavi koja je u obaveštajnim izveštajima UN ostala registrovana kao “obračun albanskih kriminalnih klanova”; Daut (1978) se od 26. juna 2001. godine nalazi na crnoj listi američkog Stejt Departmenta zbog organizovanja oružanih sukoba u zapadnoj Makedoniji; do kraja 2017. godine i on će verovatno biti uhapšen pod optužnicom Međunarodnog tribunala za ratne zločine na Kosovu. Ramušu će tako u životu, na slobodi, ali i kao moguća meta krvne osvete za neporavnate dugove, ostati još samo najmlađi brat, Frašer.

Stara dama sa kosom je u poslednje dve decenije nemilosrdno mahala i levo i desno oko glave Ramuša Haradinaja i desetkovala njegovu porodicu. Činjenicu da je neke trenutke, one u ratu 1997-1999. ali i neke kasnije, preživeo može da zahvali pukom slučaju. Činjenicu da je pred Haškim tribunalom oslobođen optužbi za ratne zločine može da zahvali pohlepnosti bračnog para Bler, koji je zbog ekstremno visokog honorara u ovom slučaju aktivirao celu mrežu MI-6 u Haškom tužilaštvu: istragu Karle del Ponte protiv Ramuša Haradinaja direktno su podrivala čak tri agenta MI-6 u njenom kabinetu – Džefri Najs (tužilac u postupku protiv Slobodana Miloševića), Endrju Keli i Mark Harmon. Činjenicu da je po drugi put izabran za kosovskog premijera, i to baš glasovima srpskih poslanika, može da zahvali političkoj korumpiranosti Aleksandra Vučića i njegovoj narcisoidnoj sklonosti da se stalno petlja u stvari koje ne razume jer se jedino tako oseća kao “istorijska ličnost”.

Pa ipak, vlada Ramuša Haradinaja, sa svega jednim jedinim glasom parlamentarne većine i sa različitim interesima – ruskim političkim, Pecolijevim finansijskim i nemačkim obaveštajnim – duboko u svim njenim strukturama, neće dugo opstati.

Ironija sudbine je da će jedan od onih koji će imati instrumente da je sruši biti i sam Aleksandar Vučić, koji će time trgovati da bi i sopstveni odlazak nekako odložio. Ali Brajan Hojt Ji još uvek nije završio “dosije Haradinaj”: Vučiću ovaj razgovor tek predstoji…

Ako ih, obojicu, stara dama sa kosom ne preduhitri. Jer, u slučaju Ramuša Haradinaja se ipak, kako ga je opisao jedan bivši britanski obaveštajni oficir KFOR-a radi o “psihopati”.

***

Objavljeno na portalu http://www.mojizbor.info 11. septembra 2017. godine:

http://mojizbor.info/2017/09/bnd-kosovo-intelligence-report/

Advertisements

Režim u virtuelnom ratu: vojskovođe i dezerteri, bojna polja i oružja

ptice

“Dvomisao znači moć da se u nečijoj svesti jednovremeno održavaju dva suprotna uverenja, i da se prihvataju oba.”

(Džordž Orvel, “1984”)

 

Kraj leta je pogodan trenutak da sumiramo nekoliko nedelja prilično histerične režimske propagande, koja se sada, sa dolaskom jeseni, očigledno intenzivira. U ovom komentaru analiziraćemo tri zanimljiva aspekta te propagande.

Najpre to su njene nove bitne karakteristike – one koje dosad nismo, ili bar ne u tolikoj meri, mogli da primetimo.

Drugo, to su mogući motivi za sve češće povezivanje onih koji kritikuju Aleksandra Vučića sa navodnim planovima da se on ubije: čemu taj danse macabre, srednjovekovni mrtvački ples?

Treće, to su političke posledice ove kampanje, kako po samog Vučića kao njenog glavnog protagonistu, tako i po Srbiju u celini.

***

Po čemu se sve Vučićeva propagandna kampanja u leto 2017. godine razlikuje od onih koje je vodio prethodnih godina? Identifikovali smo, u tom smislu, pet bitnih tačaka.

Prva tačka razlikovanja je kontinuitet. Do sada su se različite teorije zavere, priče o atentatima, državnim udarima, haosima, ratovima i scenarijima, ponavljale s vremena na vreme, u intervalima od otprilike dva do tri meseca. Da li se dinamika ovih veštački stvorenih, a često i potpuno izmišljenih, kriza poklapala sa problemima koje je Aleksandar Vučić imao u stvarnosti ili sa oscilacijama u njegovoj emocionalnoj stabilnosti? Odgovor na to pitanje ne možemo sa sigurnošću dati, ali je ciklični karakter tih afera bio očigledan.

Sada, međutim, dinamika propagande nema svoju logičnu trajektoriju: ni klimaks ni antiklimaks. Ona traje celo leto, svakog dana, uvek istim dosadnim recikliranjem starih motiva, izmišljanjem novih, a nekada kombinovanjem i jednih i drugih.

Druga tačka je sve veći disparitet između objektivne stvarnosti i propagandnih tvrdnji. Stiče se utisak da je kreatorima ovih spinova postalo potpuno nevažno da u njih iko zaista poveruje. Kao da je bitnije normu ispuniti kvantitetom nego kvalitetom propagande. Tako se jedan tvit glumca Sergeja Trifunovića već preko mesec dana upotrebljava kao argument za tvrdnju da “neko” planira ubistvo Aleksandra Vučića, iako se ni “predsednik” Srbije, a ni ubistvo, u njemu uopšte ne pominju. Iz činjenice da neki drugi ljudi ne žele da ritualno osude taj tvit, da se neki treći sa njim šale, a da neke četvrte on možda uopšte ne zanima, izvlači se dodatni zaključak kako su svi oni saučesnici u pripremi tog navodnog ubistva.

Treća tačka je personalizacija propagandne kampanje, njeno fokusiranje na nekoliko ličnosti, uz kreiranje posebnih simboličkih oružja, koja se – potpuno nevezano za kontekst u kojem se radi – koriste za svaku od tih ličnosti posebno. Tako je za lidera PSG izmišljen “pištolj”, za predsednika DS “pašnjak”, za predsednika NS “vinograd”, a za mene “srebro”. Ove reči, same po sebi, ne znače ništa, niti njihov smisao i može da se nađe u objektivnoj stvarnosti. Međutim, ritual njihovog stalnog ponavljanja, stepen agresije koja se pri tome ispoljava, izbor ružnih reči – sve su to u ovoj kampanji postali kriterijumi, po kojima pripadnici kulta ličnosti Aleksandra Vučića odmeravaju stepen lojalnosti svom vođi i utrkuju se u njemu. Baš ovaj obrazac ponašanja – stalno ponavljanje besmislenih reči – je inače, u istoriji dvadesetog veka ostao zabeležen kao jedan od kriterijuma za razlikovanje “kasnog” od “ranog” staljinizma.

Četvrta tačka je sve primetnije odsustvo značajnih delova establišmenta iz ove kampanje. Za razliku od ranijih godina, kada su se članovi vlade utrkivali u izmišljanju različitih verzija svojih sopstvenih interpretacija optužbi, sada se oni utrkuju u ćutanju. Predsednici Vlade ne pada na pamet da ulazi u ovu kaljugu, Ivica Dačić sve češće beži u (svoj ili ruski, videćemo još) antievropski krstaški rat, a o Rasimu Ljajiću, na primer, i da ne govorimo.

“Ljudski resursi” SNS propagande su se dakle ozbiljno utanjili: osim par opskurnih tabloida – zanimljivo, po pravilu onih pod kontrolom raznih struktura ruske “meke moći” na Balkanu – u operativi ove kampanje ostalo je samo nekoliko koloritnih likova: Darko Glišić, predsednik Izvršnog odbora SNS, Milenko Jovanov, potpredsednik te stranke poznat po fašistoidnim predlozima o osnivanju nekakvih “jezičkih patrola”, i gradonačelnik Novog Sada, Miloš Vučević.

Kao da, polako, kampanja prestaje da bude Vladina (kao što je to ranije zaista bila) i postaje privatni virtuelni rat Aleksandra Vučića protiv svega onoga što on (ponekad tačno a ponekad i ne) percipira kao elitu, i u kojem ga podržavaju sve opskurnije ličnosti. One koje više nemaju šta da izgube.

Posmatrajući ovaj proces, taj nagli pad organizacionih, intelektualnih i etičkih kvaliteta ljudi koji se nalaze oko Aleksandra Vučića, ne mogu da se otmem poređenju sa jednim detaljem iz poslednje godine koju je Slobodan Milošević proveo u Beogradu: na početku te godine, u proleće 2000. godine, o bezbednosnim pitanjima se konsultovao sa načelnikom generalštaba; na njenom kraju, sa samozvanim četničkim vojvodom Sinišom Vučinićem. Da, ovi procesi su ireverzibilni, kao i kada se plovi na Nijagarinim vodopadima: kada se pređe određena tačka, više se ne može vratiti nazad.

Možda ovaj proces nigde nije lakše uočiti nego na glavnom bojnom polju tog virtuelnog rata, Tviteru. Sve više, oni učesnici u ovom ratu koji brane kult ličnosti Aleksandra Vučića biraju da ostanu sakriveni iza izmišljenih, anonimnih, naloga i živopisnih fotografija pčelica, cveća i likova iz crtanih filmova. Istovremeno, sve više onih koji taj kult i njegovog nosioca kritikuju, biraju da se predstave punim imenom i prezimenom, a ne retko i fotografijom. Nije sve u sendviču, ponešto je i u časti.

Peta tačka je sve slabiji kvalitet pojedinačnih propagandnih pokušaja. Deduktivni silogizmi – matrica na kojoj se oni inače zasnivaju – sada sadrže sve više raznih formalnologičkih grešaka i tu se zapravo radi o običnim sofizmima. Njihove polazne premise su sve direktnije, sve banalnije i sve kraće, i uglavnom se svode na jednostavne parove u kojima su obe premise pogrešne.

Prva od njih se uvek svodi na tezu da je svako ko kritikuje Aleksandra Vučića, njegov neprijatelj. Druga se svodi da svako ko je njegov neprijatelj planira da ga ubije. Dakle, ako svaki A nužno implicira B, a svaki B nužno implicira C, onda i svaki A nužno implicira C: svako ko kritikuje Vučića nužno planira i da ga ubije.

Iz dve pogrešne premise kategoričkog deduktivnog silogizma, to je dobro poznato svima koji su se makar površno bavili teorijom formalne logike, nikada ne može da proizađe tačna konkluzija.

Logika SNS propagandnih kampanja svodi se tako uvek na razne varijetete istog bazičnog sofizma: neki ljudi idu vozom; neki vozovi idu na struju; dakle, svi ljudi idu na struju.

***

Ovde dolazimo i do drugog segmenta naše današnje analize. Čemu stvarno ova opsednutost smrću i ubistvima, taj danse macabre, srednjovekovni mrtvački ples u dvadeset prvom veku? Tačno je da je mnogo diktatora, u poslednjim fazama svoje vladavine, bilo opsednuto strahom od ubistva – nema potrebe da idemo dalje od Staljina, koji je poslednjih godina života optužio jevrejske lekare u SSSR da su napravili i posebnu zaveru sa ciljem da ga ubiju. Međutim, u svetu u kojem mi danas živimo, u modernom svetu, ovaj fenomen je, bar u Evropi, postao vrlo redak.

Aleksandar Vučić dobro zna da nije, niti ikada može biti, fizički ugrožen od glumaca, šminkerki, novinara, tviteraša i blogera. Tu elementarnu činjenicu on može da zna uprkos tome što se na čelu Bezbednosno-informativne agencije nalazi njegov stranački kolega, Bratislav Gašić, koji o bezbednosti nema pojma: naprosto, i svaki pripravnik u toj agenciji ima dovoljno znanja da dođe do tako jednostavnog zaključka. Zašto onda, uprkos svemu tome, Vučić preko televizije poziva Sašu Jankovića i Vuka Jeremića da dođu da ga šutiraju nogama, a nema hrabrosti da se makar sa jednim od njih suoči u civilizovanom TV duelu? Zašto dobrovoljno učestvuje u ovoj patetičnoj maskaradi?

Da li se kod Aleksandra Vučića radi o prirodnom strahu od smrti, nečemu što je imanentno svima nama (ljudima) i po čemu se mi inače razlikujemo od životinja, kod kojih taj strah ne postoji? Različiti su načini na koje svako od nas ovaj strah sam sa sobom rešava: jednima pomaže religija, drugima literatura, treći se bave okopavanjem bašte… Jedino Aleksandar Vučić, međutim, oseća potrebu da svoju fobiju deli sa milionima ljudi, zloupotrebljavajući medije sa nacionalnom frekvencijom, i usmeravajući svoju iracionalnu agresiju na one koji ga kritikuju sa sasvim racionalnim argumentima. Ponekad, zaista, pomislim da su sve te emisije, možda, i u terapeutske svrhe…

Ili se, opet, radi o načinu za racionalizaciju sopstvenih neuspeha, čiji obim, sa vremenom, poprima groteskne razmere: sve težih pritisaka obe velike sile zbog olako datih, a neispunjenih obećanja; neizbežnog i relativno brzog, a objektivno katastrofalnog, ishoda pregovora o Kosovu; lične međunarodne izolacije i odsustva onih toliko željenih sastanaka na vrhu sa svetskim liderima; neispunjenih očekivanja oko te famozne stope rasta koja će u ovoj godini biti više nego dvostruko manja u odnosu na projekcije koje je on uporno, mesecima, iznosio? Ne bi se po prvi put u istoriji desilo da, suočen sa toliko mnogo neuspeha u kratkom vremenu, autoritarni lider traži opravdanje – više pred samim sobom nego pred javnošću – u izmišljenim spoljnim ili unutrašnjim neprijateljima. Što su ti neuspesi u stvarnosti veći, i neprijatelji u mašti moraju biti opasniji. Šta je logičnije nego da, u susret potpunom krahu njegove politike, oni budu zamišljeni kao ubice?

Ili je možda reč o sopstvenoj anticipaciji budućnosti, zasnovanoj na egocentričnoj opsesiji da se, po svaku cenu, uđe u istoriju? Aleksandar Vučić je dosad više puta u medijima najavljivao svoj “tragični kraj”: u jednoj prilici je čak rekao da zna “kako će skončati”, u drugoj je sam sebe poredio sa kraljem Aleksandrom Obrenovićem. Ove sopstvene projekcije su, očigledno, isuviše česte da bi bile slučajne: radi se o nekoj vrsti mazohističke mešavine straha i želje. Na izvestan način, Vučić u svojoj glavi, verovatno, mehanički povezuje dva pojma, iako se oni nalaze na različitim ontološkim nivoima: to su istoričnost i tragičnost. Da bi neka ličnost bila istorijska, ona mora da ima tragičan kraj.

Već sasvim letimičan pregled srednjoškolskog udžbenika istorije može da dokaže besmisao ove hipoteze. Neke istorijske ličnosti zaista su imale tragičan kraj: Džon Kenedi, Adolf Hitler, Patris Lumumba, Martin Luter King, Zoran Đinđić, da ne idemo dalje. Mnoge druge ga nisu imale: Josip Broz Tito, Knez Miloš, Francisko Franko, Luj Četrnaesti, Vinston Čerčil. Dakle, korelacija između istoričnosti i tragičnosti naprosto ne postoji: ličnost može biti istorijska, i umreti u svom krevetu u dubokoj starosti; može imati i zaista tragičan kraj, a ne biti uopšte istorijska. Zna li neko ko je bila prva žrtva Drugog svetskog rata, na primer? Ili poslednja? A imena obe te osobe su ostala zapisana.

Međutim, ova dva nasumično izabrana niza istorijskih ličnosti pokazuju nam još jedno zanimljivo odsustvo korelacije. Činjenica da je neka istorijska ličnost imala svoj tragičan kraj ne znači nužno da se radi o pozitivnoj ličnosti, baš kao i obrnuto. Aleksandar Vučić je u poslednjih nekoliko meseci više puta – iako ga to niko nije pitao – naglasio da je njemu sada jedino važno to kako će ga istorija pamtiti.

Pod pretpostavkom da je u ovoj izjavi iskren – a meni lično izgleda da jeste – onda bi trebalo da manje misli o svom sopstvenom kraju (to je inače uvek pomalo bizarno za relativno mladog čoveka) a više o onome što će ostaviti posle svog (bilo kakvog) odlaska. Taj bilans će mnogo više uticati na istorijsku sliku o njemu, od samog načina odlaska. O tome inače poslednjih meseci intenzivno razmišlja i britanska kraljica Elizabeta II – doduše, ona u svojoj 92. godini…

***

Konačno, kakve političke posledice je izazvala, a i dalje izaziva, ova letnja maskarada sa naslovnim stranama i vređanjem, kako bi se ovogodišnja propagandna kampanja Aleksandra Vučića mogla da nazove? Po našem mišljenju, ona je višestruko štetna.

Najpre, štetna je po Vučića samog. On očigledno provodi isuviše vremena prateći često besmislena pisanja po raznim portalima i društvenim mrežama, osmišljavajući odgovore, spinove, napade i kontranapade. Zamislite koliko se samo tvitova dnevno napiše o Putinu, Merkelovoj, Trampu ili Anđelini Džoli? Realnost se, međutim, ne nalazi ni na tim mrežama, ni na portalima ni na naslovnim stranama tabloida, niti je samo one mogu oblikovati. Virtuelni rat nekada ima smisla, kao pomoćno ratište u političkoj borbi, ali se ona ne može redukovati na virtuelni prostor.

Takođe, nepristojno česta pojavljivanja u javnosti – bilo kada se ode na neki besmislen događaj, daleko od Beograda, samo da bi se komentarisao jedan ili dva tvita, bilo kada se satima, uoči novog radnog dana, gostuje na nekoj opskurnoj televiziji – mu takođe štete. Ovakvo silovanje javnosti urušava i one ostatke autoriteta koje on još ima u niže obrazovanim slojevima, a istovremeno kod svih onih koji se sa njim ne slažu stvara i jedan dodatni osećaj: osećaj gađenja.

Međutim, ova kampanja je štetna i po Srbiju u celini. Svi njeni detalji se pažljivo prate, snimaju i analiziraju i u drugim zemljama, naročito onim susednim. Posebno oni koji su dokumentovani i slikom i tonom: od boje i oscilacija u glasu, preko ritma disanja i koncentracije u pogledu, pa do intenziteta znojenja. Neko ko se – makar koliko lažno – predstavlja kao predsednik Srbije morao bi da vodi računa da ostavi makar spoljni utisak stabilne ličnosti.

Agresija, frustracija, neumerena hvalisanja, izmišljanje stvari koje se nikada nisu desile, operisanje sa fikcijama – to su sve odlike jednog, u suštini, detinjastog obrasca ponašanja. Kada se taj obrazac uoči kod Donalda Trampa on može da izazove legitiman strah: Trampu je ipak dostupno ono crveno dugme za lansiranje nuklearnog oružja (tim pitanjem su se inače bavili i američki psihijatri, i to više puta). Kada se uoči kod Redžepa Tajipa Erdogana, isti obrazac ponašanja izaziva bes: stotine hiljada nevinih ljudi je u Turskoj zatvoreno pod lažnim optužbama, kao žrtve manije gonjenja jednog čoveka.

Međutim, Aleksandar Vučić nema ni crveno dugme kao Tramp, niti je objektivno u stanju da ikoga, a kamoli stotine hiljada ljudi, zatvori zato što mu se tako ćefne, kao Erdogan. Na primer, uprkos intenzivnom pritisku ministra policije Nebojše Stefanovića, kroz razne neprimerene izjave u medijima poslednjih dana, nijedan tužilac u Beogradu nije smatrao za potrebno da Sergeja Trifunovića, povodom onog čuvenog tvita od pre mesec dana, pozove čak i na običan informativni razgovor. Dakle, u odsustvu realnih instrumenata sile, opisani obrazac detinjastog ponašanja Aleksandra Vučića ne može da izazove ništa drugo nego podsmeh.

I ma koliko bih ja lično bio zadovoljan kada bi se politička karijera Aleksandra Vučića što pre završila (greška je, zaista, bila što je uopšte ikada i počela – ali o tome nekom drugom prilikom) mene ovaj podsmeh nimalo ne veseli. Jer, granica između tog podsmeha i sažaljenja prema celoj Srbiji je vrlo tanka.

***

Objavljeno na portalu http://www.mojizbor.info 6. septembra 2017.

http://mojizbor.info/2017/09/cim-im-padne-rejting-sns-napadaju-psg/

 

Labanova paradigma ili koje su prednosti evropskog čupanja grkljana…

Subotica-4

Na mome zidu visi japanska rukotvorina
Od drveta, maska zlog demona, zlatno lakirana.
Pun saučešća gledam
Nabrekle žile na čelu koje pokazuju
Koliko je naporno zao biti.

(Bertold Breht, “Maska zlotvora”)

 

U ponedeljak, 29. avgusta uveče jedan opozicioni portal objavio je audio snimak i transkript razgovora koji je prošlog vikenda gradonačelnik Subotice, Bogdan Laban, obavio sa asistentom na Građevinskom fakultetu u Beogradu, Vladimirom Polovinom. Ovaj događaj se desio na javnom mestu, odnosno u nekom ugostiteljskom objektu u gradu. Operativna pretpostavka, doduše nepotvrđena još uvek, je da je Polovina u taj objekat došao koliko-toliko dobrovoljno, odnosno da nije bio kidnapovan.

U utorak su ovaj snimak preneli i neki štampani mediji. Istog dana su u Subotici konferenciju za novinare održali predsednik Pokreta slobodnih građana, Saša Janković, i lider Mađarskog pokreta i bivši gradonačelnik ovog grada, Jene Maglai. Oni su osudili Labanovo agresivno ponašanje, rečnik koji je koristio, izneli političku ocenu da nasilje u Srbije podstiče vlast Srpske napredne stranke, i  tražili smenjivanje Labana.

Vrlo brzo, reagovala je Srpska napredna stranka i u svom saopštenju osudila “nedolične reči” gradonačelnika Subotice, objašnjavajući ga time što je navodno “bio primoravan da krade”. Jankovića su usput optužili i za planiranje ubistva Aleksandra Vučića i uriniranja po njegovom grobu – na taj važan detalj, očigledno naručen iz samog državnog vrha, vratićemo se kasnije. Jene Maglaija nisu ni za šta optužili, verovatno samo zato što je po nacionalnosti Mađar, pa nisu hteli da incident dobije i međunacionalne dimenzije.

U toku popodneva u utorak u medijima se pojavila vest da je pomenuti Polovina došao u policiju da prijavi ovaj incident, ali da je tamo sam lišen slobode po nekakvoj krivičnoj prijavi za ugrožavanje sigurnosti. Detalje ovog krivičnog postupka, identitet podnosioca prijave i okolnosti izvršenja eventualnog dela, kao i u kojoj je meri ono povezano sa samim incidentom, još ne znamo, bar zvanično.

Uveče se od subotičkog gradonačelnika distancirao i njegov koalicioni partner, i jedna od stranaka vladine većine, Savez vojvođanskih Mađara.

Posle prvobitne zbunjenosti, Srpska napredna stranka je već sutradan, suštinski, stala u zaštitu svog gradonačelnika i pokušala da ceo incident zabašuri svojim uobičajenim izmišljotinama.

Deja vu.

***

Šta možemo da zaključimo iz ovih činjenica i dostupnog snimka, odnosno transkripta? Hajde da najpre utvrdimo kontekst incidenta.

Prvo, već i iz samog teksta, od početka je očigledno da su Laban i Polovina u nekoj vrsti konflikta. Priroda tog konflikta, na prvi pogled, izgleda kao politička, ali je u tonu Labana prisutna emocija mržnje visokog intenziteta, iz koje možemo da zaključimo da je taj konflikt slojevit, odnosno da ima i lične dimenzije.

Drugo, očigledno je da su i Laban i Polovina članovi iste političke stranke, Srpske napredne stranke. Za Labana znamo da je u SNS prešao iz DSS (a u ovu iz SPS), negde posle njenog dolaska na vlast, 2012. godine. Polovina, prema snimku, sam tvrdi da je u istu stranku prešao prošle godine.

Treće, izgleda da je Laban znao da se ovaj razgovor snima. To uostalom i sam kaže, a to su potvrdili i naši izvori iz Subotice juče. Uprkos tome, on je rekao sve ono što je rekao, a u jednom trenutku se na snimku čuju i zvuci dva šamara, koje je neko treće lice (pretpostavlja se, Labanov prijatelj ili telohranitelj) udarilo Polovini.  Dakle, intenzitet agresije je kod Labana bio toliki da je postupio neoprezno i ostavio materijalne dokaze svog ponašanja, znajući da to čini.

Za one koji malo manje poznaju situaciju u Subotici, dva dodatna pojašnjenja:

Prvo, Bogdan Laban je odavno u sukobu sa članom Predsedništva SNS i bivšim načelnikom severnobačkog okruga, Gojkom Radićem. U samom gradu, Labana smatraju predvodnikom tzv. “crnogorske struje” (to se vidi i iz samog transkripta, u nekim detaljima) dok Radić vodi tzv. “bosansku struju”. Radić, bivši funkcioner SRS u Tenji, među prvima je prešao u novu stranku Tomislava Nikolića 2008. godine i ostao mu je lojalan sve do samog Nikolićevog političkog kraja, početkom 2017. godine. Laban je, verovatno, iskoristio taj Nikolićev politički kraj da učvrsti svoj uticaj i potisne Radićeve ljude. Polovina je, verovatno, takođe jedan od tih ljudi. Radiću se to, naravno, nije dopalo…

Drugo, ovaj incident je otvorio i zanimljivu dinamiku na mađarskoj političkoj sceni u Subotici. Jene Maglai je kao gradonačelnik izabran takođe glasovima SNS, ali onda kada je ovu organizaciju vodio Radić. SVM, sadašnji koalicioni partner Aleksandra Vučića odavno je zainteresovan da dobije mesto gradonačelnika Subotice, koje je namenjeno Balintu Pastoru, prestolonasledniku u dinastiji Pastor. Za dinastiju Pastor je Subotica ono što je Indija bila za viktorijansku Englesku: dragulj u kruni porodične vlasti nad mađarskom zajednicom u Srbiji.

***

Naravno, ceo ovaj događaj je moguće banalizovati i svesti na trivijalnost: u jednom ne tako velikom gradu posvađala su se dvojica, obojica iz iste stranke u kojoj je psovka češća nego “dobar dan” kod pristojnih ljudi. Pala su dva šamara, neke pretnje betonskim cipelama, čupanjem grkljana… Pa šta onda, u Vranju su jedni drugima palili automobile pre koju godinu? Zašto bi mi, pristojni građani, trebalo time da se uopšte bavimo? Baš lepo, neka se međusobno istrebe, što pre to bolje…

Ali ovakav površan pristup bi bio fundamentalno pogrešan. Ovo ni u kom slučaju nije mala svađa u mafijaškoj porodici, nego značajan događaj koji u sebi nosi potencijale da bude agens daljih promena u Srbiji. U teoriji društvenih prevrata, slučaj Laban je ono što lako može da bude takozvani okidač. Zašto?

Razloga ima tri. Prvi je vezan za prostor: Vojvodinu, drugi za ličnost: Aleksandra Vučića a treći za efekat ovog događaja na formiranje novih psiholoških modela po kojima će rasplet u Srbiji odigrati.

Sama Vojvodina je, već duže vreme, prostor izrazite političke radikalizacije. U Vršcu je aktivistikinja DS izložena medijskom linču samo zato što piše za list “Danas”. Gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, inače advokat, naziva ljude, u izjavama za novine, “vucibatinama” – i sam sam imao čast da tako mene nazove. Milenko Jovanov, potpredsednik SNS, koji je ženu jednog predsedničkog kandidata ne tako davno optužio da je narko-diler, takođe je iz Vojvodine. Svojevremeno se, dok je bio u istoj onoj stranci kao i Laban, proslavio fašistoidnom idejom o nekakvim “jezičkim patrolama”. Vojvodina je danas divlji Sever Srpske napredne stranke: prostor bezakonja, poligon za begunce od zakona i odmetnike od zdravog razuma. Koliko radikalizacija političkog stanja u Vojvodini ima veze sa pretpostavkom, koje su pune društvene mreže a pominje se i u pojedinim medijima, da je upravo ova pokrajina – u okviru paralelnog sistema vlasti SNS – data Andreju Vučiću, “na upravljanje”?

Sam Aleksandar Vučić je imao odličnu priliku da, već u ponedeljak popodne, kad je saznao da će snimak te iste večeri procureti u javnost, efikasno reši problem. Bogdana Labana je, za sat vremena, mogao da isključi iz stranke, smeni sa mesta gradonačelnika i javnom tužiocu u Subotici pošalje poruku da, bar u ovom jednom slučaju, primenjuje zakon: Laban bi, za pretnje koje je uputio, bio priveden pre nego što bi utorak osvanuo.

Međutim, Vučić nije učinio ništa od toga, iako bi od tih poteza imao višestruke koristi: imao bi čime da se pohvali kad mu naredni put dođe onaj dosadni Mekalister; Radićeva struja u Subotici bi mu bila lojalnija od Labanove; udovoljio bi dinastiji Pastor; i bar nekoliko dana bi tzv. “meki opozicionari” živeli u sladunjavom lažnom ubeđenju da je “Vučića moguće popraviti”, u nečem čime se inače – zavedeni od američkog diplomate Metju Palmera – zanose već godinama.

Mišljenja smo da ovakva početnička greška, na relativno malom i jednostavnom primeru, može da se pripiše jedino unutrašnjim a ne spoljašnjim razlozima. Kad kažem “unutrašnjim” mislim na razloge koji su u Vučićevoj glavi, a ne u objektivnoj političkoj stvarnosti. Kolika je tačna razlika između predstave stvarnosti u Vučićevoj glavi i one stvarnosti koja objektivno postoji, odavno nije sasvim jasno. Da postoji tendencija povećavanja te razlike, ima međutim sve više simptoma. Slučaj Laban je jedan od njih.

Konačno, ovaj incident nam je vrlo reljefno prikazao i dominantnu kolektivno-psihološku matricu razvijenu unutar same SNS, koja sve više podseća na kriminalnu organizaciju a ne političku stranku. To je organizacija u kojoj se (ili blizu koje se) nalaze gotovo svi vodeći kriminalci u Srbiji. Istovremeno, to je organizacija u kojoj se unutrašnji sukobi rešavaju kriminalnim metodama: još uvek ne čupanjem grkljana ili betonskim cipelama, kao što je to živopisno opisao Laban, ali već odavno pretnjama, šamarima i ucenama. Konačno, to je organizacija koja izvozi mentalno nasilje širom Srbije, kontaminirajući čitav javni diskurs, zastrašujući one ljude koji se (racionalno ili iracionalno) plaše, već ozbiljno ljuteći one koji se ne plaše, i izazivajući gađenje i kod jednih i kod drugih.

Istovremeno, ma koliko to čudno zvučalo na prvi pogled, SNS-ova paradržava nema na raspolaganju instrumente da ovo nasilje, kojim toliko voli da preti, i materijalizuje. Očigledno postoje precizne granice postavljene u tzv. “Mekalisterovom protokolu” koje su samom Vučiću vrlo dobro poznate, i koje se on ne usuđuje da pređe. Novinar se može vređati, ali se ne sme prebiti. Opozicioni lider se može optuživati za ubistvo, ili njegova žena za trgovinu drogom, ali se niko od njih ne sme likvidirati. Političkom protivniku se mogu podmetnuti obeležene novčanice, ali se ne sme uhapsiti samo zbog izrečenog mišljenja. Botovi na društvenim mrežama mogu biti fiktivno zaposleni u ministarstvima ili javnim preduzećima, ali same društvene mreže se ne smeju ukinuti. Erdoganizacija Srbije, ma koliko o tome Aleksandar Vučić potajno sanjario u trenucima kada se udubi u viziju sopstvene istoričnosti, jednostavno nije moguća.

Ova protivrečnost između normativnog i stvarnog, između želja i mogućnosti, izaziva frustracije. Ako se takve protivrečnosti održavaju godinama, bez rezultata i izgleda da se ikada razreše, onda ove frustracije poprimaju karakteristike hronične bolesti.

U Labanovom slučaju, pritisak pod kojim je bio taj pretis lonac u njegovoj glavi, u jednom momentu je bio toliki da je on eksplodirao. Njegovo ponašanje, bar prema snimku, ima sve karakteristike nervnog sloma. U tom smislu, ono i jeste paradigma stanja u kojem se nalaze cela Srpska napredna stranka i njen lider: oni su odavno svesni da je njihova vlast ograničena u meri zla koju sme da proizvede; slučaj Laban pokazuje da su postali svesni i da je ona vremenski ograničena.

***

Politički, Laban je svima nama, slobodnim i pristojnim građanima Srbije, učinio veliku uslugu, i to iz pet razloga:

Prvo, jasno je pokazao ono što smo svi dosad znali, samo nismo imali snimke kojima bismo mogli da dokažemo: Srpska napredna stranka je generator nasilja i rasadnik siledžija. Ovaj snimak je tako ušao u onu tamnu, neslavnu istoriju Balkana – mediji i društvene mreže, političari i psihijatri, ambasadori i obaveštajci – neće se odvajati od njega sve do kraja ove vlasti. Svaki put kad Vučić ponovo pomene neki auto-put ili fabriku, mi nećemo videti tu sliku: ispred naših očiju biće iscereno lice Labana i čupanje grkljana u Subotici. Dobili smo na poklon onaj krunski dokaz, i nećemo štedeti u njegovom korišćenju.

Drugo, Labanov incident nas je sve homogenizovao. Vučić se toliko trudio da nas razbije u poslednjih par meseci, slao je tajne poruke, nudio Danajske darove, molio čak i Mekalistera da prekine odmor i pomogne mu u toj neveštoj obmani. Sve što je uradio na kraju mu je srušio izvesni Laban, bivši carinik, u samo petnaest minuta. Suočeni sa labanizacijom, mi više ne gledamo visoku politiku, NATO i Rusiju, leve ili liberalne ideje. I oni koji su do juče možda sumnjali, danas su svesni da, sve dok je Vučića i Labana, u Srbiji nema mesta ni za kakve druge ideje, osim one primarne: delabanizacije.

Treće, “slučaj Laban” je za nas bio i neočekivana injekcija adrenalina. Već pomalo uspavani pričama o kolonama, uobičajenim spletkama, političkim obećanjima i izigranim dogovorima, dobili smo ponovnu potvrdu fundamentalnih pretpostavki na kojima smo krenuli u celu ovu priču:

Da, mi se bavimo ovim poslom iz jednog višeg razloga. Da, oni se ne mogu popraviti, oni moraju da odu. Mi svakako nismo svi isti, ali oni zato jesu. Svi su oni Laban. 

Bogdan Laban je tako postao Mister Hajd ove naše priče, ono ružno lice koje i sam Doktor DžekilAleksandar Vučić – poprima svaki put kada Mekalisterov avion napusti pistu beogradskog aerodroma.

Četvrto, ovaj incident – ako se bude koristio dovoljno uporno i pažljivo – može bitno uzdrmati i konačno razoriti podršku koju režim ima unutar državnog aparata. Svaki poreski inspektor, tužilac, sudija, učitelj, lekar, policajac, geometar – kada bude pogledao snimak ili pročitao transkript – videće to lice Mister Hajda: ono pravo, ružno lice režima za koji radi.

On(a) će sebi tada postaviti dva pitanja. Prvo, da li je Srbija vredna kriminalnih interesa i patoloških fiksacija ovih ljudi? Drugo, koliko dugo će ova tragikomedija još moći da traje? Dovoljan broj ovih pitanja i odgovora na njih determinisaće i brzinu kojom će se režim dalje raspadati. Sa bržim raspadanjem Vučićevog režima smanjiće se i ukupna, agregatna, količina štete koju će on konačno proizvesti na materijalno i duhovno stanje naroda.

Peto, uopšte ne sumnjam da će se “slučaj Laban” vrlo brzo naći i izvan granica naše zemlje. Prvo će se pojaviti u stranoj štampi. Ona je za to vrlo zahvalna: ionako gladna senzacija piše i o mnogo manje bizarnim slučajevima po celom svetu. Svet je globalno selo, a u jednoj ulici tog sela, eto, gradonačelnik iz stranke miljenika Angele Merkel preti teškim krivičnim delima, i to nekažnjeno. Iz štampe, slučaj će preći u parlamente, organizacije za ljudska prava, podizaće se obrve u ministarstvima spoljnih poslova…

Kad naredni put dođe u Srbiju, Dejvid Mekalister će morati da očekuje i pitanje o tome kakva je razlika između čupanja grkljana na evropski i na ruski način i zašto bi ovo evropsko čupanje grkljana koje nam nude njegovi štićenici trebalo da nam bude prijatnije od onog drugog, ruskog. Znam i ko će mu to pitanje postaviti…

***

Konačno – ovaj poslednji deo komentara ćemo namerno ovde ostaviti još uvek u pomalo enigmatičnom narativu – stepen histerije sa kojim je režim reagovao na jučerašnje izjave Saše Jankovića i Jene Maglaija u Subotici – ukazuje ne samo na izvrtanje realnosti – oni se time u kontinuitetu bave poslednjih pet godina – nego nam otkriva i dva mnogo kompleksnija fenomena.

Najpre, to je fenomen supstitucije: njihove uvrede su zamena za batine; oni bi nas malo i tukli, ali znaju da to ne smeju jer bi sami dobili velike batine, i onda se psihološki prazne time što nas vređaju, kao u nekoj vrsti urođeničkog vudu plesa, dokazujući tako lojalnost svom lideru i međusobno se hrabreći. To je i inače uobičajena psihološka reakcija svih slabića i kukavica.

Drugo, to je fenomen tzv. inverzne pretnje: kroz sistematski ponavljane lažne optužbe da neko priziva, poziva ili planira ubistvo Aleksandra Vučića, SNS i njoj lojalni tabloidi šalju nam i podsvesnu poruku da je ubistvo nešto sasvim normalno, da je gotovo legitiman instrument političke borbe.

Onda kada se ta prvobitna laž prihvati, i crvena linija pređe, bilo ko od nas može postati i ubica i žrtva. Cilj ove inverzne pretnje je da sve nas učini, najpre mentalno a zatim i fizički, saučesnicima u građanskom ratu o kojem on sanjari. Olovnim vojnicima u njegovoj poslednjoj bici, statistima u njegovom Armagedonu, scenografiji u jedinoj njegovoj dosad neostvarenoj želji – u patetičnom pokušaju da ga se sećamo kao slavne istorijske ličnosti

Baš zbog toga, zbog obima, dubine i kompleksne strukture zla sa kojim smo suočeni, obim i dubina promena koje su neophodne predstavlja jedino ozbiljno pitanje na kojem će se politički konsenzus u Srbiji u narednim mesecima graditi. Razumevanje tog pitanja je istovremeno i test inteligencije za one koji će u izgradnji tog konsenzusa neposredno učestvovati.

Slučaj Laban nam je pokazao da onaj prethodni cilj, meta-cilj, ne sme da se redukuje na privremenu pobedu jedne ideje, ma koliko ona bila dobra; zabranu jedne političke stranke, ma koliko ona bila zla; ili suđenje jednom lideru i njegovim glavnim saučesnicima, ma koliko oni bili krivi.

Sve to će verovatno biti nužne faze naše katarze, ali sam cilj je mnogo ambiciozniji: to je temeljno uništenje cele one vizije Srbije u kojoj je izvesni Bogdan Laban ikada mogao da postane najpre šef carinarnice, potom direktor elektrodistribucije i konačno gradonačelnik jednog njenog grada.

Jer, karijera Bogdana Labana otpočela je sa propadanjem Srbije i razvijala se uporedo sa njim: ne za poslednjih pet, nego za dvadeset pet godina. Zbog toga je viziju Srbije, u kojoj je ovakva karijera bila uopšte moguća, potrebno temeljno uništiti, tako da nam se nikada više ne ponovi.

***

Objavljeno na portalu mojizbor.info 30. avgusta 2017. godine:

http://mojizbor.info/2017/08/urednik-espresa-nije-pretio-smrcu-svom-novinaru/

Најлепша жена у историји Европе: прича о Ути од Наумбурга

220px-Naumburg-Uta

“Кад је писац заљубљен он не може да пише поезију о љубави. Он мора да је пише онда када се сећа да је био заљубљен.”

Умберто Еко (1932 – 2016)

 

I

Пролог: како направити један избор?

Umberto-Eco-Пар година пре смрти, на питање са којом би од жена које су икада живеле изабрао да проведе једно вече, Умберто Еко је, кажу без много размишљања, одговорио: “Са Утом од Наумбурга”.

Избор који је био пред Еком није био лак – сви бисмо помислили на Мона Лизу или Мерилин Монро. Његови сународници Италијани би вероватно навијали за Матилду из Каносе, Французи за Еленору Аквитанску или Јованку Орлеанку, Грци за Јелену Тројанску, Швеђани за Марлен Дитрих, чак би и Енглези имали своју кандидаткињу – овим данашњим би то вероватно била Леди Дајана.

Ако у овом замишљеном путовању кренемо даље на исток нашег континента и уђемо у земље насељене словенским народима, не сумњам да бисмо нашли још кандидаткиња за Еково вече: Руси би предложили своју средњовековну лепотицу Јулијану Лазаревску, о којој су сачуване бројне црквене хронике, Срби Ленку Дунђерски овековечену у песми Лазе Костића, а Пољаци би вероватно били за Марију Валевску која је – према причама савременика – завела чак и Наполеона.

Стандарди женске лепоте мењали су се у разним временима, баш као што су, у сваком од тих времена, разни простори и културе имали своје сопствене стандарде. Избор Умберта Ека био је у том погледу, баш као и избор свакога од нас, сасвим субјективан.

Али, да видимо ко је била та жена – једна једина – која је привукла пажњу аутора “Фукоовог клатна” и “Прашког гробља”, до те мере да је изабере међу милијардама других Европљанки које су живеле у последњих две хиљаде година, колико су, отприлике, остале сачуване приче, кипови, слике, фотографије и други облици сећања на њих.

Шта је, од онога што данас знамо о њој, историјска истина, а шта је мит? Шта је Ута од Наумбурга – мермерни кип који је остао сачуван у катедрали у Наумбургу – а ко је била Ута фон Баленштет, жена коју тај кип представља?

 

II

Прилози за биографију која неће бити написана

Uta+Ekkehard

Четири стара пергамента – све што је о Ути сачувано у катедрали у Наумбургу – представљају једине директне историјске изворе, мада најранији од њих датира тек два века после њене смрти па зато ни њих не можемо да узмемо као неспорне, примарне историјске изворе. Истраживач је зато принуђен да консултује и друге, секундарне изворе – углавном документа у којима се помињу чланови њене породице или други савременици, и касније хронике.

Тачна година рођења није забележена, али се познаваоци немачког раног Средњег века, упоређујући неке друге догађаје тог времена, углавном слажу да је Ута највероватније рођена 1000. године. Као најкаснију, неки од њих помињу чак и 1015. годину, али се она не уклапа у неке друге сачуване документе – пре свега један у којем се, као година смрти њеног оца прецизно наводи 1005. година – па смо је овде занемарили.

Ута је рођена у градићу Баленштет, на северним обронцима планинског венца Харц, у средњој Немачкој. Ово насеље се први пут помиње у једном документу краља Хенриха Четвртог, 1073. године, али је из њега извесно да је град постојао најмање век раније, у време Утиног рођења. Баленштет иначе постоји и данас, и вероватно није баш много већи него у Утино време: последњег дана 2015. године имао је тек нешто мало преко девет хиљада становника.

Старе хронике као Утине родитеље помињу Адалберта, грофа од Баленштета и Хиду, ћерку маркгрофа Хода из суседне Лужице. Немачка источна марка Лужица била је, у десетом веку, и даље настањена у великој мери словенским становништвом – Лужичким Србима – а етничка дистанца између Словена и Германа није била толико велика као што ће то, у наредним вековима, постати. Постоји, дакле, и нека могућност да нам је Ута, по мајци бар, била далека рођака…

Међутим, док је име Утиног деде Хода историјски потврђено као аутентично, имена њеног оца и мајке нису. Адалберт и Хида су имена која су им хроничари дали тек у наредним вековима, како би ипак некако назвали двоје људи који су заиста живели, али нигде није записано како су се стварно звали.

Ута је имала тројицу браће – Есико, најстарији, рођен је пар година пре ње, док су Дитрих и Лудолф били млађи – и сестру Хазеку, касније калуђерицу женског манастира Гернроде, у данашњем месташцу Кведлинбург.

Чак и за стандарде раног Средњег века, Утин отац је живео прилично кратко: рекли смо већ да је као година његове смрти забележена 1005. а рођен је око (или нешто пре) 983. године. После само двадесет две или три године живота оставио је чак петоро деце. Есико, најстарији син наследио је породично име, титулу и градић Баленштет са његових, у то време, пар десетина кућа, понеког занатлију и неколико стотина кметова.

Ута полази у школу у шестој години – једина доступна школа био јој је женски манастир Гернроде, онај исти у којем ће, после пар деценија, старешина бити њена млађа сестра. Са калуђерицама учи писање, читање, лепе манире па чак и понешто грчког и латинског. У својој десетој или једанаестој години већ је била потпуно писмена – и то у веку у којем је тек сваки двадесети одрасли Немац знао да чита и пише.

Оставши без оца, Есико од Баленштета је још био дечак када се од њега очекивало да, по витешким кодексима времена, преузме бригу о мајци, четворо млађе браће и сестара, и имању. Невелики Баленштет није могао сам да се брани, а у сушним годинама тешко је могао сам и да се храни. Била су неопходна савезништва, која су се у једанаестом веку закључивала унапред договореним браковима.

Тако је и Есико, у истој 1026. години, договорио чак две свадбе, обе водећи се првенствено политичким разлозима и интересима. Прва је била његова сопствена: оженио се Матилдом од Швабије, старијом скоро десет година од себе, већ два пута удовицом, познатом по бројним дворским скандалима и склоности ка сплеткама. У мираз му је донела одраслог сина, увученог у династичке сукобе у суседној Пољској и један једини, али значајан, адут: пријатељство са Гизелом, сестром немачког цара. Есико је на тај адут и рачунао: коцкао се и коцка му се исплатила.

Друга свадба била је Утина. Била је то, за обичаје тог времена, прилично касна удаја – ако је заиста рођена 1000. године, Ута се удала тек у двадесет шестој години. Хроничари нису забележили разлоге њеног касног брака: да ли Есико није могао да нађе погодне кандидате? Или је мираз који је могао да сакупи мали и сиромашни Баленштет био недовољно атрактиван за њих? Или је писмена жена сматрана исувише образованом да би уопште могла да се уда?

У сваком случају, Есико и Ута су остали једини од петоро Адалбертове деце који су наставили да се баве државним пословима: Дитрих је постао локални пророк, Лудолф и Хазека су отишли у манастире. За једанаести век, то је био згодан начин да се смањи број гладних уста која треба нахранити.

Са ове две свадбе, мала грофовија Баленштет ушла је у сплет различитих породичних, верских и војничких интереса на немачкој источној граници. Постала је каменчић у мозаику који ће се наредних векова склапати – најпре повезујући немачке поседе западно од Одре и Нисе, а потом ширећи се на исток.

 

III

Екехард и Ута: државни пројекат који није остварен

t_fc_lg_sets_bilder_7342

Екехард Други, Утин муж, био је тек пар година млађи од њеног покојног оца: 1026. године, у време када је њихов брак закључен, имао је чак четрдесет једну годину и оженио се под притиском свог старијег брата Хермана, грофа од Мајсена, како би се консолидовале породичне територије на немачкој источној граници и истовремено повећале шансе за наставак лозе Екехардинера.

Двојица браће држала су, као своје феудалне поседе, пространа подручја јужно од данашњег Лајпцига, на самој источној граници тадашњег римско-немачког царства, насупрот често непријатељски расположеним Пољацима и Чесима. Херман и Екехард били су тек друга генерација хришћана у породици – њиховог оца, Екехарда Првог, крстио је тадашњи немачки цар Ото, тек у двадесет седмој години, чиме је од једног од бројних паганских поглавица на истоку немачког етничког подручја, постао немачки племић.

Са временом је утицај браће порастао. Захваљујући за оно време великом броју оклопљених коњаника (неки извори помињу да их је понекад било и преко сто педесет) и свакако много бројнијој пешадији, које су могли да сакупе са својих поседа, на стратешки значајном месту на источној граници, били су при руци за разне војне походе, али и за одбрану, већ како је када било потребно. Али исто тако су и њихове родбинске везе са Пољацима (Херман је био ожењен Регелиндом, ћерком пољског војводе, касније краља, Болеслава Храброг) биле добродошле за разне дипломатске мисије. Са временом су Херман и Екехард постали блиски немачком цару Конраду Другом и остали његови саветници за разна војна и политичка питања на Истоку.

Тако је Ута, негде пре Божића 1026. године, напустила мали замак породице Баленштет – реч “замак” заправо није одговарајућа, била је то тек нешто већа породична кућа, утврђена импровизованим бедемом – и преселила се у замак у Наумбургу. Стотинак километара између два града прешла је, највероватније, на коњу. Вештином јахања овладала је још у младости.

У новој породици, Ута је добила и посебне задатке. Данас бисмо их, вероватно, називали верским или макар културним, али су у њено време они превасходно били политички. Већ у трећој години брака, у пролеће 1029. године, учествује у договорима о изградњи катедрале у Наумбургу, када је Папа, на захтев двојице браће, одобрио да се у тај град пресели седиште бискупије. И Ута и њен муж Екехард, били су, равноправно, међу дванаесторо оснивача и финансијера изградње ове ране романескне грађевине, баш као и Херман и његова жена Регелинда. Катедрала је, у пуном смислу те речи, била породични посао, али истовремено и траг у времену: доказ у вечности, да су те земље коначно учињене немачким.

После 1032. године Ута и Екехард преузимају и поседе, савезнике и непријатеље, његовог старијег брата Хермана, који се повлачи из државних послова и умире шест година касније, у педесет осмој години: много касније него што би то, за његов начин живота и здравствену негу која му је била доступна, могло да се очекује. Од 1038. године, Екехард преузима и његову титулу грофа од Мајсена; Ута постаје грофица од Мајсена.

Већ од 1040. године, кад се изградња катедрале већ ближи крају, Екехард креће у још један од својих бројних похода, али овог пута већи него икада раније. Уз помоћ трупа надбискупа од Мајнца повео је бројну војску против Чешке, у том рату је неке битке добио а неке изгубио, али је на крају чешки војвода Бретислав био принуђен да моли за мир.

Био је то и врхунац друштвеног престижа Уте и Екехарда у свету у којем су живели: крајем те 1040. године нови краљ Хенрих Трећи доделио им је звање “највернијих међу вернима нашим”“Fidelissimum fidelem nostrum”. 

Изгледа да су неки прилично комплексни финансијски аранжмани направљени недуго потом, у току 1043. године. Они су обухватили Утиног брата Есика, мужа Екехарда и краља Хенриха. Према неким хроничарима, Ута је одиграла кључну улогу у њиховом закључењу. Екехард, је као свог наследника, одредио немачку круну, односно краља Хенриха Трећег, док је Утин мираз, који је остао непотрошен, одређен да се врати њеном брату, али под условом да га он преда женском манастиру Гернроде. Краљ се, опет, обавезао да за старешину манастира одмах именује Утину млађу сестру Хазеку. Он је свој део погодбе први и испунио, још пре краја те године.

Мотиви за овај аранжман нигде нису потпуно разјашњени. Неки хроничари су били склони да их тумаче чињеницом да је Екехарду и Ути (он је те године имао педесет осам, а она четрдесет три године) већ тада било јасно да више неће имати деце. Неки други су, опет, помињали – историјски непотврђене – гласине да је Ута, у једној од бројних дворских сплетки тог времена, била оптужена за вештичарење, те је овај аранжман о наслеђу био једини начин да спаси главу. И на ово питање, по свему судећи, никада нећемо добити одговор.

Тако улазимо и у 1044. годину, када је црква у Наумбургу коначно завршена и њена зграда – за то време прилично импресивна – освећена. Ута и Екехард су наравно присутни на тој свечаној церемонији. Њу посматрају као круну двадесетак година свог заједничког живота. Већ знатно раније им је обома постало сасвим јасно да ће она бити и једино што ће после њих остати: као што ни Херман и Регелинда нису оставили наследнике, нису ни њих двоје.

Хронике се онда нагло прекидају са 1045. годином. Записано је да је Ута од Наумбурга умрла 23. октобра, у четрдесет петој години. Узрок смрти није наведен. Само три месеца касније, 24. јануара 1046. умро је и Екехард, у шездесет првој години. Ни овде узрок смрти није наведен, али опет нигде нема назнака о насилној смрти. Неки списи помињу и да су обоје били жртве епидемије – мада је, између 750. године и велике епидемије куге у четрнаестом веку, Средња Европа углавном била безбедна од заразних болести. Да ли су две године раније закључени аранжмани о подели имовине убрзали њихову смрт? На сва ова питања хронике не дају никакве коначне одговоре.

И Ута и Екехард, као и Херман пре њих двоје и других девет оснивача после, сахрањени су у цркви чију су изградњу покренули, надгледали и делимично финансирали. Та зграда је опстала неких стотинак година, да би у другој половини дванаестог века била замењена новом и већом, која је у правом значењу тог појма могла да се назове катедралом. Нова грађевина је одражавала и промену стила – из касне романике у рану готику – и у њу је пренето и дванаест гробова из старе.

Овим се завршава и прича о Ути од Баленштета, стварној жени која је живела хиљаду година пре нас, на самом почетку миленијума чијег краја смо и ми били сведоци. Хронике су оскудне, неки подаци међусобно противречни. Између катедрала, повеља и битака, ништа о животу којим је она стварно живела, начину на који је размишљала, доживљавала саму себе и свет око себе, није остало сачувано. Ни оно што је сачувано о њеном времену није сувише опширно: било је то пуна четири века пре него што је Гутенберг изумео машину за штампање, пергаменти су били скупи а монаха мало, и тек по који детаљ о ономе што би нас данас занимало – а што су Утини савременици сигурно сматрали тривијалним стварима – остао је понегде, случајно, сачуван.

 

IV

 Порекло и анатомија једног кипа

400px-Stifterfigur-Uta

Прошла су пуна два века откако је од Ута од Баленштета, од крви и меса, умрла до кад се Ута од Наумбурга, од мермера, родила. 1249. године бискуп Дитрих Други од Наумбурга тражио је од верника своје бискупије да се, у спомен дванаесторо оснивача старе цркве израде њихове статуе у природној величини, при чему ће свака бити у сопственој ниши и служити као део потпорног стуба са леве стране новог, западног крила Катедрале.

Новим донаторима обећане су тада исте привилегије које је већ два века уживало и првих дванаест: ослобађање од грехова почињених за живота, односно значајно смањење времена које ће њихове душе провести у Чистилишту. Мисе и друге литургијске церемоније већ су унапред били плаћене: како је Дитрих објаснио својим верницима, црква их је већ наплатила из Утиног мираза, тако да ће се ове услуге аутоматски пружати и сваком новом донатору…

Иза аргументације образованог теолога, у поруци бискупа Дитриха налази се и низ других објашњења: зашто ће оснивачима старе романескне цркве из 1029. године кипове финансирати нови донатори, и зашто ће статуе ово дванаесторо људи добити специјални положај у западном крилу катедрале, оном које је, по тадашњим црквеним правилима, било резервисано само за Исуса, Богородицу и дванаест апостола. Само у овом схоластичком контексту може се објаснити тај посебан положај кипова Уте и њених једанаесторо савременика. Ова контекстуалност недостаје у класичним студијама историје уметности.

Име вајара није остало нигде сачувано и о њему се релативно мало зна: да је свој занат учио у Француској, помажући мајсторима који су вајали статуе у чувеној катедрали у Ремсу, да је дошао из Мајнца у којем је оставио значајна дела (о којима на жалост не знамо пуно јер су уништена у верским ратовима у седамнаестом веку), да је то било око 1230. године, дакле да је скулптуре у Наумбургу вајао у свом зрелом стваралачком периоду. Вајар је остао забележен само као “мајстор из Наумбурга”. Неки историчари верују да он чак и није био Немац, него Француз који је из Ремса кренуо трбухом за крухом…

Како је “мајстор из Наумбурга”, после две стотине година, успео да погоди лик особе чији је кип извајао? Да ли је можда на располагању имао неку слику или цртеж, који је потом нестао у тмини историје? Или се ослањао на усмена предања и описе? Или је можда у Утином кипу извајао лице неке друге жене, своје савременице, чије је име остало непознато? Или је, напросто, пустио машти на вољу? Тачан одговор на то питање, по свему судећи, никада нећемо добити.

Међутим, и само ово неодговорено питање делимично је засновано на схоластичком начину мишљења: један од принципа преовлађујуће уметничке доктрине тог времена била је претпоставка да је Бог створио човека као “врхунско биће”. Разумевање лепоте је, у том смислу, било превасходно духовно питање, а сама способност да се она изрази, на пергаменту, платну или у камену, питање уметничке вештине.

“Мајстор из Наумбурга”, у сваком случају високо образован, научио је свој занат на извору, у француским катедралама у Амијену, Ремсу и Мецу, а потом га усавршавао у немачким црквама у Мајнцу. Али извори његове инспирације нису морали да буду  само визуелни – могли су да буду и литерарни: још око 1210. године, тридесетак година пре него што су почели радови на дванаест кипова у катедрали у Наумбургу, Готфрид фон Страсбург је у свом епу “Тристан” описао Изолду речима које су се касније могле применити и на Уту:

“На глави је носила златну круну, уску онолико колико је могла да буде… Ниједан златар никада не би могао да поређа драгуље на савршенији начин.”

Композиција од дванаест фигура обухвата четири пара и четири мушкарца. Уочљива је жива харизма ових ликова, врло различитих од сличних уметничких дела тог времена. Уметник их није само обукао у одећу која је одговарала времену у којем су живели, него је сваком од њих дао и препознатљиву, индивидуалну, физиогномију. Он није имао амбиција да њихова лица буду божанска, него људска. Свако од тих лица одражава различита осећања: понос, љутњу, радост, задовољство, размишљање, одлучност. Посматрач је склон да помисли да је ухваћен тренутак у времену, и да ликови у камену познају један другог, на исти начин на који су се и њихови два века старији модели познавали.

Утин кип је готово потпуно покривен – осим дела лице и руке – за разлику од слободно откривеног женског тела Венере Милоске – представљајући тако, на уметничком нивоу, контрапункт између аскетског германског самопоимања и чулности Медитерана:

“Лепо лице уоквирено покровом који наглашава његов овални облик, усне између стиснутих и сакривених, дијадема са љиљанима, дугачки огртач са подигнутим оковратником и у исто време прибијен уз тело, покретом који више одаје дрхтање него моћ.”

 

V

Тевтонска принцеза: идеал аријевске лепоте

Nazi

Све до деветнаестог века, мало ко је у Немачкој обраћао пажњу на заборављене мермерне кипове у катедрали у малом месту. Новалис је неколико пута био у Наумбургу, али није посетио Катедралу. Гете је био у Катедрали али нигде није поменуо скулптуре у Западном крилу.

У немачким историјама уметности деветнаестог века скулптура у Наумбургу готово да и нема: и сама катедрала је по први пут поменута 1822. године, а дванаест скулптура је за ширу јавност откривено тек 1885. године у монографији Вилхелма Бодеа: “Историја немачке скулптуре.” Очигледно, у њима је било нешто што није одговарало оном визуелном идеалу који је доминирао деветнаестим веком.

Промена долази изненада, са поразом у Првом светском рату. Као што се десило и са Вагнером у музици и Ничеом у филозофији, и Ута од Наумбурга постала је икона једног перверзног национализма, који је покушао да пад Другог рајха и слом амбиција на европском истоку, психолошки компензује теоријом о “вечној супремацији” немачке уметности.

Почетком двадесетих година прошлог века, локални фотограф Валтер Хеге снимио је свих дванаест кипова, концентришући се на Утин, и развио перфектно осветљене фотографије. Оне су одмах почеле да се умножавају у разним потребама и за разне прилике: тако су две уметности – најпре вајарство а потом фотографија – заједно дале материјал од којег је створен нови национални идол.

Још пре доласка Хитлера на власт, у многим немачким школама деца су учена како савезнички захтеви за ратну одштету, у Версајском мировном уговору, укључују и предају свих дванаест статуа из катедрале у Наумбургу. Чињеница да је то било немогуће спровести – кипови служе и као потпорни стубови који одржавају статику грађевине и њихово уклањање технички не би било могуће без рушења читаве цркве – није много узнемиравала пропагандисте. Како је њихов каснији гуру, Јозеф Гебелс, имао обичај да каже, лаж је потребно само довољно пута поновити да би постала истина.

Теоретичари касне романске и ране готске уметности никада се нису до краја сложили око тога шта је тачно у овом кипу привукло пажњу пропагандиста, најпре културних, а потом и политичких. Да ли су то биле, како су неки од њих формулисали “ситне стилске морбидности”, “изненађујуће црте у пози”, “венчани вео”? Изгледа да је, у нечему или у свему томе, преовлађујући уметнички стил немачког касног романтизма и поново откривеног Средњег века, нашао свој идеал “тевтонске традиције”.

У Трећем рајху ранији спорадични покушаји немачке културне деснице да се скулптура из Наумбурга претвори у естетски идеал попримају димензије државног система, а идеал се систематски претвара у култ. Катедрала у Наумбургу се описује као “хала немачког унутрашњег бића”, “срце немачке нације”. Утин лик постаје симбол аријевске лепоте, и на нацистичкој пропагандној изложби “Дегенерисана уметност” (1937) служи као антитеза “злоупотребљеним” женским портретима Ота Дикса, Емила Нолдеа и других “дегенерисаних” уметника.

Као што је нацистичка псеудоидеологија себе дефинисала на страху од плуто-јудејско-масонске завере, тако је и нацистичка псеудоуметност себе морала да дефинише на презиру према преовлађујућим уметничким тенденцијама свог времена: експресионизму и надреализму.

У тим годинама, немачка државна пропаганда укључила је Наумбург и у своју званичну “Велику туру” за туристе: од куће у којој је живео Ниче, преко Универзитета у Гетингену, Ајзенаха, Ерфурта, Готе, па све до Гетеовог Вајмара и, коначно – катедрале у Наумбургу, те аутентичне Меке у којој би посетиоцу био показан и Утин, кип, отелотворење “немачког духа”.

Вероватно најсрамотнију злоупотребу лика Уте од Наумбурга нацисти су учинили кроз пропагирање антисемитизма, једног од фундамената своје псеудоидеологије: у филму “Вечни Јеврејин” (1940) скулптура Уте из Наумбурга употребљена је као симбол “врховне расне чистоће”, стандард који се мора поновно успоставити. Само неколико година касније, тај филм је постао једно од темељних културних оправдања Холокауста.

У последњим годинама Другог светског рата, када је било већ јасно да и Трећи рајх иде судбинама свог претходника, по други пут у само пола века, Гебелс користи Утин лик на пропагандним постерима, као богињу која храбри своје заплашене сународнике: “Култура се бори за своје постојање” био је слоган испод ове апокалиптичне слике.

Овде, дакле, имамо и суштинску семантичку промену: ремек-дело романескне уметности постаје, на националистичком нивоу, амблем немачке жене, поносне и аскетске, прекривен дубоком вагнеровском симболиком трагике и бесмртности,  укорењености у земљу и расу, те симболе идеологије Пангерманизма.

 

VI

Од катедрале до Дизниленда

images (6)

Волфганг Рајтерман био је син немачког емигранта који је стигао у САД 1912. године. Након што је мало студирао цртање, потом цртао понешто за своју душу, после случајног а срећног сусрета Волфганг постаје један од цртача код Волта Дизнија, легендарног “чаробњака из Бурбанка”.

Почетком тридесетих година прошлог века Дизни је већ помало опседнут причом о сопственим француско-немачким коренима, а истовремено и потрагом за “маском зла”. Он дефинише технике, ликове и скице за цртани филм “Снежана и седам патуљака”, своје прво анимирано дело у којем ће, уместо дотад уобичајених животињских ликова, главни јунаци бити антропоморфни – представљаће људска бића.

Када је Дизни 1935. године отишао на своју европску туру купио је преко три стотине уметничких предмета: познато је, на пример, да је дрвеће које говори дизајнирао по илустрацијама које је Гистав Дор урадио за Дантеову Божанствену комедију.

По Рајтермановом савету, Волт Дизни одлази и у Наумбург да изблиза види кип лепе Уте. Савременици су после причали да је велики мајстор цртаног филма био опчињен сличношћу између лика који је видео и визије Зле краљице Гримхилде коју је имао у својој машти. Била је то прва од две асоцијације по којима је Дизни формирао ликове у цртаном филму који и данас забавља милионе деце широм света (друга је био лик Бети Буп, карикатура америчке глумице Хелен Кејн, по којем је нацртао лик Снежане):

“Била је лепа, заиста импресивна и готово пенушава; можда је то био разлог због којег сам почео да мислим о њој као о моделу за лик којег сада свако назива лепим немачким именом Гримхилда.” – причао је после Волт Дизни.

Када је Дизни завршио “Снежану и седам патуљака” сличност између ликова била је фрапантна. Неупитно вагенеријански ехо самог имена Гримхилда овде није једини занимљив детаљ. У ствари, и сама прича о Снежани развијена је из познатих бајки Јакоба и Вилхелма Грима, великих филолога и научника, објављених први пут још 1812. године. Дизнијева Гримхилда, или Снежанина Зла вештица, је међутим визуелно Ута од Наумбурга, са додатим дебелим обрвама Џоан Крафорд које уоквирују зелене, заводљиве и зле очи…

Када се, 1937. године, “Снежана и седам патуљака” појавила у биоскопима, најпре у САД а потом и у Европи, реакције у Немачкој су биле подељене. Шеф нацистичке пропаганде, Јозеф Гебелс, није био љут само због оног што је сматрао крађом немачке иконе. Персонализација зла у лику племените и лепе Уте разбила би естетски дизајн Рајха који је од ње направио народну хероину, амблем немачке женске лепоте. Зато је Гебелс тражио хиљаду разлога због којих би могао да спречи приказивање филма у Немачкој.

Ипак, “Berliner Morgenpost” се усудио да објави позитивну критику, а сам Хитлер је тражио да му се филм прикаже у Рајхканцеларији. “Велика уметничка креација” и “бајка за одрасле” – остало је забележено као његова реакција. Филм се касније допао и Лени Рифенштал, Хитлеровој омиљеној редитељки, којој је крајем 1938. Дизни приредио величанствени дочек, за време њене прве и последње посете САД.

Шта се на крају догодило? Ута, симбол аријевске немачке жене, лепе, веселе, верне и поштоване, претворена је на целулоидној траци у исто тако фасцинантну, али сурову и злу, Гримхилду, архетип вештице. Аутор те трансформације био је нико други него Волт Дизни, који је на површини волео да флертује са нацизмом али је имао дубоке сатанистичке и масонске корене. Да ли је Гебелс био у праву или је и ово једна од теорија завере?

VII

На крају једног века…

Uta Nazi

Денацификација Немачке ослободила је и сећање на Вагнера и Ничеа терета нацистичких пропагандних злоупотреба. Њихова дела су се поново слушала, читала и ценила у новој, демократској, Немачкој, онаква каквим су их њихови аутори и направили – универзална, изван времена простора.  У том таласу повратка Немачке својим историјским коренима, и раније злоупотребе лика Уте од Наумбурга сведене су на своје право место – фусноту историје.

У време подељене Немачке, 1957. године, поштанска управа тадашњег Западног Берлина издала је марку од 25 пфенига на којој је приказан Утин кип. Међутим, ни бивша Демократска република Немачка није потценила значај Уте од Наумбурга: уосталом, и сам град Наумбург, са својом катедралом и Утином статуом у њој, сачуваним врећама са песком од ратних разарања, остао је после 1945. године са источне стране Гвоздене завесе.

У скулптурама западног крила катедрале у Наумбургу видимо водећу друштвену снагу која је нашу домовину извела из стања варварства” – писао је тих година водећи источнонемачки историчар уместности, Волфганг Хут.

У поново уједињеној Немачкој, прва монографија о Ути од Наумбурга објављена је тек 1998. године: то је било дело младог историчара уметности Волфганга Улриха (1967), тада асистента на Академији лепих уметности у Минхену.

 

VIII

…и на почетку наредног

Naumburg

Септембра 2002. године, тадашњи председник Савезне републике Немачке, Јоханес Рау, посетио је катедралу у Наумбургу – био је то први шеф немачке државе на том месту, после Адолфа Хитлера. И била је приметна разлика у сценографији: уместо хистеричног говора присталицама у екстази, окупљеним под бакљама, Рау је изабрао заједничку фотографију са двоје младих мештана, обучених као и њихови славни претходници на киповима: Екехард и Ута.

2009. године почела је прва озбиљнија рестаурација дванаест статуа у катедрали у Наумбургу. Под вођством професора Универзитета у Дрездену, Улриха Шисла, једанаест постдипломаца са четири универзитета и у шест различитих научних дисциплина бавило се не само заштитом статуа од зуба времена, него и неким финијим пословима – као што је на пример утврђивање аутентичних боја у којима су кипови урађени, оних које се налазе испод слојева додатих у каснијим вековима.

Трошкови ове рестаурације износили су око један и по милион евра – у данашњем новцу много више него што је износио Утин мираз. Неко би можда пронашао иронију судбине у чињеници да је ових милион и по евра, за очување немачке иконе из раног Средњег века, донирала једна друга немачка икона – она из двадесетог века – Фолксваген.

Од 2011. године туристичка организација Наумбурга сваког другог викенда у марту, организује “фестивал Ута”: све жене које се тако зову, без обзира одакле су, добродошле су да учествују у једној веселој комбинацији фестивала и маскенбала, прерушене у своју светски познату претходницу. За три дана, колико ова лепа забава траје, оне учествују у разним активностима: од радионица, дегустирања вина, до екскурзија у оближњи крај и концерата на оргуљама. Последњег поподнева, маскиране у црвене огртаче скројене по моделу са славног кипа и са крунама на главама, све Уте поносно парадирају центром града, од катедрале до градске куће, где им се на крају обраћа градоначелник Наумбурга, такође за ову прилику прерушен, у средњовековног витеза.

Већина их долази из не тако далеких делова  Немачке – само име Ута најчешће је у покрајинама Саксонији и Тирингији – али деси се да неке дођу и издалека. 2016. године у фестивалу је учествовало 130 Ута, од којих је једна стигла и из Москве. Број пријављених за фестивал марта 2018. је већ достигао три стотине…

 

IX

Епилог: мала расправа о укусима, изборима и порукама

Renata Ramge

У стварном животу, Умберто Еко је своју Уту нашао већ у тридесетој години живота и од ње се више никада није одвојио. Случајно или не, и она је Немица: Рената Рамге, рођена у Франкфурту, професор архитектуре на универзитетима у Милану и Палерму, жена која је осмислила визуелни идентитет свих најважнијих поставки у италијанским музејима. Провели су заједно пола века, све до Екове смрти, почетком 2016. године.

Колико Рената заиста подсећа на Уту сваки читалац може сам да закључи, упоређујући фотографије. На овој коју смо изабрали као илустрацију у нашем тексту, она има већ осамдесет једну годину… Можемо да покушамо да направимо мали мисаони експеримент и замислимо је четрдесет година млађу, у одећи од пре десет векова.

Умберто Еко је рођен као хришћански верник, католик, и у тој вери је, макар формално, провео највећи део свог живота. Ипак, још од ране младости, свој агностицизам, па и атеизам, није сакривао. Међутим, унутрашњи раскид са религијом формализовао је тек децембра 2005. године: док се многи опортунисти тек пред крај својих живота од заводљивих изазова атеизма окрећу сигурности вере, велики писац је учинио управо обрнуто.

Оне фебруарске ноћи 2016. године када се његов овоземаљски живот завршио – или боље речено преселио у библиотеке – Умберто Еко, дакле, није веровао у загробни живот. Самим тим није могао ни да се нада да ће његова жеља – јавно изречена у време када је схватио да болује од неизлечивог рака панкреаса – да проведе вече са Утом од Наумбурга, бити испуњена, на оном једином месту на коме је могла да буде.

Па ипак, криптични начин на који је Еко комуницирао са својим читаоцима даје нам право да посумњамо и у овај закључак. Да ли је Бог, онај исти у којег Еко није веровао, можда ипак био његов читалац? То је аутор “Имена руже” и “Острва дана пређашњег” одлучио да тестира овом малом, једноставном, лако разумљивом и лако проверљивом жељом. Ако прво вече после смрти Умберто Еко буде провео са Утом од Наумбурга, то би значило да је Бог, ипак, читао и његове интервјуе…

***

umberto-eco-internet-encourage-la-lecture-de-livres-parce-qu-il-augmente-la-curiositeM27925

Ова прича посвећена је успомени на Умберта Ека, писца који је нама, његовим савременицима, али и генерацијама које ће тек доћи, приближио Средњи век, избрисао границу између стварности и илузије и научио како се преносе криптичне поруке.

 

Optužbe ruske, portali američki: da li Srbija naoružava Islamsku državu?

serbia-6

“Dvosmerna ulica Balkanske rute uzela je svoj danak i na već nestabilnim, krhkim odnosima između pretpostavljenih saveznika, otkrivajući lica iza maski, za koga i za šta su, i koja je njihova agenda…”

(Veterans Today, 25. avgust 2017)

 

I

Anatomija jednog portala

global-internet

U petak, 25. avgusta, na jednom malo poznatom američkom internet portalu pojavio se tekst pod naslovom:

“Republika Srbija naoružava Daeš”.

http://www.veteranstoday.com/2017/08/25/republic-of-serbia-arming-daesh/

Daeš je, inače, arapski akronim za ono što je u Evropi poznatije kao Islamska država Iraka i Levanta, za koju se na engleskom koristi skraćenica ISIL, na srpskom ISIS, a često se za nju koriste samo prve dve reči: Islamska država. Ovaj poslednji izraz koristićemo i mi u nastavku ovog teksta.

Tekst se međutim, pored teme iz naslova, bavi i nekim drugim stvarima – na primer obaranjem malezijskog putničkog aviona na letu MH17 iznad Ukrajine 2014. godine – i iz više razloga zaslužuje malo ozbiljniju analizu.

Najpre ćemo se baviti internet portalom na kojem je objavljen, potom njegovim autorom, onda sadržinom samog teksta i slabim tačkama u njemu, da bismo konačno metodom indukcije pokušali da dođemo do (u ovom trenutku mogućih) zaključaka.

Portal http://www.veteranstoday.com, registrovan u Kaliforniji u SAD, jedan je od brojnih internet resursa specijalizovanih za vojna i obaveštajna pitanja na kojima se mogu pronaći razne stvari. Uostalom, ovaj portal sam sebe ponosno naziva “žurnalom za tajnu zajednicu”.

Njegov osnivač i vlasnik, Gordon Daf, predstavlja se kao bivši marinac, veteran iz Vijetnamskog rata, “akreditovani diplomata” (ma šta to u ovom slučaju značilo), čovekom iz samog vrha “globalnih obaveštajnih specijalista”, vlasnikom “velike privatne obaveštajne organizacije” nekim ko se “redovno konsultuje sa vladama koje se nalaze suočene sa obaveštajnim izazovima”. Ne preterano skromni opis samog sebe, neko bi rekao?

Istražujući preko vikenda Gordona Dafa i njegovu “organizaciju” nismo mogli da nađemo nezavisnu potvrdu nijedne od ovih tvrdnji. Jedino što je dostupno (iz otvorenih izvora) bile su primedbe raznih cionističkih grupa u SAD da Gordon Daf i njegov portal “promovišu antiizraelsku politiku”.

Kao svoju misiju, Veterans Today navodi:

“…zastupanje pozicija i obezbeđivanje vesti za vojnu zajednicu i veterane u oblastima nacionalne bezbednosti, geopolitičke stabilnosti i unutrašnje politike.”

Sam portal se inače bavi raznim stvarima, pretežno Bliskim istokom – vestima, pričama i komentarima – ali i američkom unutrašnjom politikom. Po našoj oceni – dozvoljavamo da ona može biti nepotpuna – u sadašnjim američkim medijskim podelama bliži je Trampovom korpusu desničarskih medija nego levim liberalima.

Portal navodno ima i svoje “dopisništvo za jugoistočnu Evropu”, sa sedištem u Beogradu, a kao njegov direktor naveden je bivši novinar TANJUG-a i savetnik u protokolu Savezne vlade SRJ, Vojislav Milošević, sada – prema internet strani Veterans Today – direktor nevladine organizacije Centar za anti-terorizam i svetski mir. Među saradnicima su navedeni i poslednji direktor Državne bezbednosti Srbije i prvi direktor BIA, Andreja Savić i poslednji načelnik Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore, Branko Krga.

 

II

Ruska veza

5574712-Vintage-1907-copyrighted-expired-map-of-Europe-and-Asia-Stock-Photo

Mnogo je zanimljivije, međutim, da su Gordon Daf i http://www.veteranstoday.com bliski Rusiji, odnosno trenutnom ruskom političkom diskursu na Levantu. Njihove analize često prenose ruski portali – kao Fakti npr. – koji promovišu ruske globalne geostrateške i spoljnopolitičke ciljeve.

Od 2010. godine, u Uređivačkom odboru Veterans Today učestvuje i pukovnik Jevgenij Hruščov, bivši komandant sovjetskih padobranaca u Avganistanu, kasnije sovjetski i ruski diplomata na službi u Kabulu i Teheranu. On je naveden i kao “šef biroa” u Moskvi i dopisnik Russia Today, trenutno na neplaćenom odsustvu iz ruskog Ministarstva spoljnih poslova…

Na toj tački u našu priču ulazi i jedan pomalo misteriozan lik: autor teksta koji vam danas predlažemo za čitanje. Reč je o izvesnom Fjodoru Aleksejeviču Karajevu, kako sam sebe naziva “bivšem analitičaru GRU” (GRU je ruska vojna obaveštajna služba), a trenutno “slobodnom novinaru, dopisniku iz regiona Latakije” (Latakija je luka na sirijskoj sredozemnoj obali u kojoj se od 2015. nalazi velika ruska vojnopomorska baza).

Da li je Fjodor Aleksejevič zaista bivši analitičar GRU, da li se zaista nalazi u Latakiji i da li čovek pod tim imenom uopšte postoji, nismo uspeli da utvrdimo. Na internetu ne postoji baš ništa što je pod tim imenom ikada ranije, bilo gde objavljeno. Njegova fotografija i lični podaci takođe nisu dostupni.

Na izvestan način, i sam Dafov portal je ovaj tekst stavio pod znak pitanja. Fjodor Aleksejevič Karajev nije nigde naveden u listi saradnika, koja je inače prilično opsežna i na koju je i sam Gordon Daf ponosan: tu se nalaze bivši obaveštajci, diplomate, novinari, analitičari iz raznih zemalja, pisci – uglavnom svi u penziji.

Možda su neki od njih na sajt stavljeni čak i bez svog znanja – ne bi to bio jedini takav slučaj – ali oni svi bar postoje, što za Karajeva nismo mogli da pouzdano utvrdimo.

Ovaj tekst je na sajt postavljen od strane tzv. GPD (“General Posting Department”), dela uredništva zaduženog da na najrazličitijim delovima interneta pronalazi razne priče i objavljuje ih.

Međutim, za tekst kojim se danas bavimo takvog primarnog izvora nema. Sve dok se ne pokaže suprotno, možemo pretpostaviti da je on, ipak, prvi put objavljen u petak na http://www.veteranstoday.com.

 

III

Slučajne ili namerne greške?

WWL

Sam tekst je pisan na prilično čudnom engleskom jeziku. Sve reči su napisane ispravno, (mada tu i tamo ima problem sa tačnom upotrebom velikih i malih slova) ali gramatičkih grešaka ima puno a raspored reči u rečenici je nesređen i uglavnom pogrešan.

Mnoge misli naprosto nisu završene. Struktura teksta je konfuzna, argumentacija je izložena na preskok, i samo čitanje predstavlja mali napor. Na prvi pogled, ovo je pisao ili čovek kojem pisanje nije zanat, ili neko ko se (u tom trenutku ili stalno, ne znamo) nalazio u nestabilnom emocionalnom stanju, pa je nered u glavi preslikao na nered u tekstu.

Analitičari GRU – to je bar moje lično iskustvo sa njima – nemaju tako slabo znanje engleskog jezika, naprotiv. Oni su, isto tako, na obuci naučili kako da svoje misli izlažu u tzv. kvadripolarnom redu: deskripcija, problematizacija, argumentacija, zaključak. Njihovi tekstovi su, dakle, sve drugo samo ne konfuzni i emocionalni.

Ovde se vraćamo na prethodnu dilemu – ko je zaista autor – i otvaramo dva nova pitanja. Prvo, da li je možda, namernim greškama, učinjen pokušaj da se manje pažljivi čitalac navede da poveruje kako je autor teksta zaista Rus sa nešto slabijim znanjem engleskog? I drugo, da li je možda neko sasvim drugi, da bi bio ozbiljnije shvaćen, sam sebi dao lažni identitet “bivšeg analitičara GRU”?

Posle ovih prethodnih napomena možemo da se pozabavimo i sadržinom teksta. Ona je, takođe, pomalo nesređena. Autor, ukratko, optužuje vrh srpske vlasti da je sa umišljajem učestvovao u naoružavanju Islamske države, i da je to radio u dogovoru sa nekim obaveštajnim službama Zapada.

Takođe, na tri ili četiri mesta, u tekstu su prisutne krupne činjenične greške kao i navodi koji nam zvuče prilično neubedljivo. Te slabe tačke ćemo sada analizirati.

IV

Poreklo jedne rakete

buk

Autor teksta navodi da je malezijski putnički avion na letu MH17, 17. jula 2014. godine, oboren iznad Ukrajine raketom zemlja-vazduh “srpske proizvodnje”. Ta raketa je, navodno, prodata ukrajinskoj paravojnoj organizaciji “Azov”, koja se tada borila protiv pro-ruskih pobunjenika na istoku Ukrajine.

Poznato je da je malezijski avion oboren raketom tipa BUK 9M38 koja se nikada nije proizvodila u Jugoslaviji. Zapravo, otkad je na zahtev CK KPSS, 17. januara 1972. godine, počeo razvoj sistema BUK, te rakete su se proizvodile samo u ruskoj državnoj kompaniji Antej (od 2002. godine Almaz-Antej). Očigledno da je i onaj BUK kojim je pre tri godine oboren MH17 proizveden tamo: nije imao gde drugde.

Holandski istražitelji koji su se bavili ovim slučajem, međutim, operisali su – negde od sredine 2015. godine – sa pretpostavkom da je BUK ispaljen na avion prodat iz Srbije, i da se verovatno radilo o jednoj od 18 takvih raketa koje su ranije nabavljene iz vojnih zaliha Belorusije. Ova pretpostavka holandskih istražitelja je već dve godine prisutna kod obaveštajaca više zemalja, ali dosad nije mogla da bude potvrđena izvan razumne sumnje.

Nezvanična verzija ovog događaja koju je prihvatila većina zapadnih obaveštajnih službi bila je da je raketa ispaljena od strane 53. protivvazdušne raketne brigade ruske vojske, pod komandom general-majora Sergeja Dubinskog (1962). Njihove ruske kolege su jedno vreme operisale pretpostavkom da je avion oboren drugim tipom oružja, raketom vazduh-vazduh ispaljenom iz ukrajinskog aviona tipa Suhoj-35.

Kasnije, kada su holandski forenzičari tačno utvrdili o kom se tipu oružja radilo, ruske službe su se usredsredile na traženje drugih lansera sa BUK raketama, onih koji su se nalazili pod ukrajinskom kontrolom, na nevelikom prostoru iznad kojeg je oboren malezijski avion. Izgleda da je u paravojnom bataljonu “Azov”, sastavljenom od ukrajinskih neonacista, identifikovan jedan takav lanser koji nije bio evidentiran u ukrajinskim zvaničnim vojnim registrima. Ruska vojna obaveštajna služba GRU je, negde od 2015, počela potragu za mogućim snabdevačima “Azova” ovim oružjem.

BUK 9M38 je inače starija verzija ove rakete (počela je da se proizvodi 1980. godine a prestala 1998. godine) koja je i dalje u upotrebi u nekoliko zemalja sveta: Belorusiji, Armeniji, Azerbejdžanu, Pakistanu, Siriji… Međutim, ova raketa nikada nije bila u operativnoj upotrebi u JNA, ni u kasnijim armijama koje su iz JNA nastale.

Ona, dakle, nije mogla da bude prodata “Azovu” iz vojnih skladišta Vojske Srbije (kako Karajev implicira) jer je tamo nikada nije ni bilo. Mogla je, međutim, da bude preprodata, iz arsenala neke treće zemlje, preko posrednika.

Kako je moguće da “bivši analitičar GRU” napravi dve početničke greške oko relativno jednostavne stvari? Raketu koja je (možda) prodata iz (da budemo precizniji: preko) Srbije prvo predstavlja kao “raketu srpske proizvodnje” a potom implicira da se radi o oružju iz rezervi Vojske Srbije, a ne o stranoj robi koja je preprodata da bi se tim manevrom zavarao trag njenog porekla?

 

V

Čudne pomorske rute

merchant vessel

Fjodor Aleksejevič Karajev dalje tvrdi da se snabdevanje Islamske države oružjem iz srednje Evrope obavlja teretnim brodovima koji plove na ruti Rijeka – Split – Bar – turska pomorska baza Golčuk.

Kako on tvrdi, u bazi Golčuk brigu o teretu preuzimaju pripadnici turske tajne službe MIT, koji je dalje transportuju do krajnjih kupaca – vojnog rukovodstva Islamske države u Siriji i Iraku. U luci Bar, tvrdi Karajev, u ove transporte biva utovareno i oružje srpske proizvodnje, koje se transportuje vozom iz Beograda.

Pažljivi čitalac ovde ne može da ne uoči još jednu nelogičnost u tekstu. Turska vojno-pomorska baza Golčuk (inače glavna logistička baza turske flote) nalazi se na Mramornom moru, relativno blizu Istanbula. Ova lokacija otvara dva dodatna problema.

Prvo, odatle pa do sirijske granice, ima skoro osam stotina kilometara. Zar ne bi bilo jednostavnije da se transporti ovakve vrste usmere prema nekoj drugoj turskoj pomorskoj bazi dalje na istoku (npr. od one u Iskenderunu do sirijskog grada Idliba koji je pod kontrolom islamista je samo osamdeset kilometara) odakle oružje ne bi putovalo toliko dugo do odredišta?

Drugo, brod sa oružjem, putujući do Dardanela i Mramornog mora, mora da prođe i kroz grčke teritorijalne vode izlažući se tako opasnosti da mu grčki patrolni brodovi zaplene tovar (jedan od takvih incidenata, onaj iz 2015. opisuje se i u samom tekstu) dok brod koji bi iz Jadrana direktno plovio za Iskenderun može da ostane sve vreme u međunarodnim vodama.

 

VI

Trgovci oružjem

Schuttersstuk_Ferdinand_Bol

Treći zanimljiv navod u tekstu tiče se navodne organizacije ove trgovine. Po autoru, bivši predsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić je za ovu operaciju zadužio svog brata Andreja i Slavišu Kokezu, u medijima poznatog kao sportskog radnika. Njih dvojica su za ovu priliku, tvrdi Karajev, osnovali posebnu firmu na Kipru koja se formalno vodi na ime kiparske državljanke grčkog porekla, izvesne Dimitre Galatas.

Ideja o postojanju posredničke firme u trgovini ove vrste nije nelogična: kupci u ratom zahvaćenim oblastima uvek plaćaju oružje po ceni većoj od tržišne, i ta razlika u ceni nikada ne ide proizvođaču.

Ali, Kipar se u ovu priču nikako ne uklapa. Ova zemlja je još od 2004. godine članica Evropske unije i bila je prinuđena da svoje finansijske propise (uključujući tu i one o sprečavanju pranja novca) prilagodi sa EU. Već od sredine 2000-tih, profesionalni trgovci oružjem imaju druge, mnogo fleksibilnije, jurisdikcije za osnivanje takvih kompanija: Britanska devičanska ostrva, Maldive, Sejšele

Da li su Andrej Vučić i Slaviša Kokeza profesionalni trgovci oružjem? Nisu. Ali su zato njih dvojica već pomenuta, u izrazito negativnom kontektu, u pismu koje je američka kongresmenka Edi Bernis Džonson poslala potpredsedniku SAD, Majklu Pensu, 14. jula ove godine, tri dana uoči njegovog susreta sa Aleksandrom Vučićem, o čemu smo već pisali. Samo što u tom pismu američka kongresmenka tvrdi da oni održavaju “specijalne odnose” sa Putinovim “izaslanikom za Balkan” Aleksandrom Babakovom, dok ih autor ovog teksta, Fjodor Aleksejevič Karajev, navodno bivši ruski vojni obaveštajac, pominje kao glavne organizatore prodaje oružja za Islamsku državu. I jedno i drugo nije moguće. Ili jeste?

Da bi stvar dodatno komplikovao, autor teksta u priču uvodi još jednu koloritnu ličnost, Slobodana Tešića, kako navodi “već dobro poznatu figuru u međunarodnoj zajednici trgovaca oružjem”, čija “kompanija” (ne navodi se koja, iako je opštepoznato da je Tešić imao više kompanija koje je često menjao) obavila “prljavi papirni posao”.

Pod ovim poslednjem autor podrazumeva pribavljanje lažnih “sertifikata o krajnjem korisniku” (end user certificates) iz Turske ili iz Saudijske Arabije. Tešić je, po Karajevu, bio sa ruske strane “više puta optužen” (ne navodi se, međutim, da li u nekim formalnim procedurama ili u nezvaničnim komunikacijama) i za prodaju one rakete BUK (sa početka teksta) ukrajinskim paravojnicima iz “Azova”.

U međuvremenu, Slobodan Tešić je, novembra 2013. godine, skinut sa “crne liste” Ujedinjenih nacija (na kojoj se nalazio zbog kršenja sankcija za izvoz oružja u Liberiju), u sudskom postupku u kojem mu je jedan od advokata bio i sin tadašnjeg ministra spoljnih poslova Srbije, Ivana Mrkića.

Naredne, 2014. godine, pre nego što je MIP preuzeo Ivica Dačić, Tešić je dobio i diplomatski pasoš Srbije. Prema jednoj izjavi generalnog sekretara MIP-a Veljka Odalovića, u novembru 2016. godine još je posedovao taj diplomatski pasoš. Interpolove poternice za njim odavno više nema. On je slobodan čovek, i – kao što je to u jednom TV intervjuu rekao državni sekretar u Ministarstvu trgovine, Stevan Nikčević – može da se bavi čim god želi.

Da li je “bivši analitičar GRU” mogao da sve ove činjenice propusti slučajno? Ili je, možda, cilj objavljivanja ove fotografije sa nevažećom poternicom Interpola bilo stvaranje dodatnog utiska kriminalizacije cele ove, za njene aktere ionako već neprijatne, priče?

 

VII

Grafika i emocije

digital design

Ovde dolazimo i do još jednog zanimljivog dela: grafičke obrade teksta. Za autora koji se, bar kako sam tvrdi, bavi Islamskom državom, bivšeg ruskog vojnog obaveštajca, tekst je malo previše vezan za Srbiju.

Ilustrovan je fotografijama Andreja Vučića (na jednoj od njih on se nalazi i sa svojim bratom Aleksandrom), Slaviše Kokeze i Slobodana Tešića, kao i jednom fotografijom sa par primeraka automatske puške M70 AB2 proizvedene u Zavodima Crvena zastava u Kragujevcu, u rukama uniformisanih ljudi bliskoistočnog porekla, čija se tačna pripadnost (u smislu strane za koju se bore) ne može utvrditi. Karajev potom daje i fotografiju sada već nepostojeće Interpolove poternice za Slobodanom Tešićem.

Upoređivanjem fotografija, utvrdili smo da su sve one preuzete sa Interneta, i to uglavnom iz srpskih tabloida koji su se ovom temom bavili 2011-2013. godine.

Pre samog kraja ovog komentara, još jedna mala digresija. Ceo utisak koji pažljivi čitalac ovog teksta na kraju stekne o njegovom piscu (ma kako se on zaista zvao, koje nacionalnosti bio i gde trenutno živeo) jeste jedna pomalo čudna mešavina razočaranosti i osujećenosti.

Karajev pominje i ruskog pilota Olega Peškova koga su 24. novembra 2015. godine oborili turski lovci iznad sirijsko-turske granice; pominje i ruskog ambasadora u Turskoj, Andreja Karlova, kojeg je 19. decembra 2016. godine u Ankari ubio turski policajac, terorista Islamske države; konačno, autor konstatuje kako:

“mi čekamo našu administraciju na čelu sa predsednikom Putinom, da pomeri jednu jedinu šahovsku figuru iz naizgled pasivnog položaja”.

Ruski vojni obaveštajci, čak i kada su bivši i bave se biznisom, novinarstvom ili čime god, retko ostavljaju ovakav konfuzni utisak. Na njihovim licima se, čak, retko može uočiti bilo kakva emocija. Oni su i tada profesionalci.

Poslednja rečenica u tekstu navodi i na zanimljiv zaključak da ova priča možda još nije završena, kao da se radi samo o prvom nastavku duže serije:

“Jedna stvar je izvesna… sav ovaj faktički obaveštajni materijal, sav rad da se on otkrije, i čak i više da se on zadrži u tajnosti… videćemo. Videćemo.”

 

VIII

Pitanja bez odgovora i nekoliko saveta

huge.103.516504

Vratimo se, na kraju, na pitanja koja smo postavili na početku. Možda ćemo sada uspeti da ih sagledamo u drugačijoj optici?

Zašto je “bivši ruski vojni obaveštajac”, koji nikada ništa nije napisao za novine, izabrao malo čitani portal Veterans Today, ideološki blizak Trampu i Putinu odjednom, da baš tamo objavi svoju priču o tome kako Srbija naoružava Islamsku državu?

Zašto je u tekstu napravljeno tako mnogo jezičkih i činjeničnih grešaka? Jesu li one slučajne ili namerne? Zašto je sama struktura teksta toliko konfuzna, a mnogi navodi u njemu, u najmanju ruku neubedljivi?

Zašto je ilustrovan sa tako mnogo fotografija Aleksandra i Andreja Vučića? Zašto je izabrana baš Srbija, čiji je ukupan izvoz oružja na Bliski istok beznačajan (u poređenju sa američkim, britanskim, nemačkim, francuskim, italijanskim – i, naravno, samim ruskim)?

Konačno, koju to šahovsku figuru Putin treba da pomeri iz “naizgled pasivnog položaja”?

U eri tzv. “lažnih vesti” nijedno od ovih pitanja nije preterano čudno. Neće biti ni čudno ako ovu priču, narednih dana, preuzmu neki ozbiljniji mediji, bilo na Zapadu bilo na Istoku: sada imaju izvor na koji mogu da se pozovu. Uobičajeni modus operandi sa plasiranjem osetljivih neproverenih informacija je baš taj: počinje se od traženja “sidra” odnosno izvora.

Gotovo po pravilu, ovakvi tekstovi se plasiraju u svrhu propagande. Ta namera je ovde jasno vidljiva, i to je propaganda protiv NATO pakta (shvaćenog u nešto apstraktnijem smislu, kao paradigma Zapada) ali i sadašnjeg režima u Srbiji, koji je – prilično crno-belo – predstavljen kao marionetski režim Zapada.

Ponekad, međutim, ovakvi tekstovi imaju i tzv. sekundarni cilj, odnosno služe kao kanal da se pošalje poruka. Čija je ovo poruka, i kome je stvarno upućena, nije sasvim jednostavno pitanje, i ovo može da bude jedan od školskih primera pravila kako “ništa neće biti ono što će na prvi pogled izgledati”.

Rusofilima bih, zato, savetovao da se ne raduju prerano: Putin možda nikada neće pokrenuti onu figuru o kojoj piše ovaj tekst; holandskim istražiteljima da pogledaju još jednom u svoje arhive, možda im je nešto promaklo; srpskim junacima ove priče da, pre nego što krenu do Kalifornije ili do Latakije, pogledaju malo u svoje neposredno okruženje.

A Fjodoru Aleksejeviču Karajevu da, ako će nas još uveseljavati svojim tekstovima na ovu temu, naredni put gugluje malo pažljivije…

***

Objavljeno 28. avgusta 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/08/republic-of-serbia-arming-daesh/

Poslednji svedok dvadesetog veka: pripreme za odlazak Elizabete Druge

преузимање (53)

“Izvori Bakingemske palate potvrdili su da je Kraljica izjavila u svom užem krugu da će, ako i dalje bude na tronu u 95. godini, tražiti da se donesu izmene Zakona o regentstvu.”

(Dejli Meil, 13. avgust 2017)

 

Elizabeta Druga, milošću Božjom kraljica Velike Britanije, Irske i britanskih prekomorskih domiona, Branilac vere – kako glasi zvanična titula Elizabete Aleksandre Marije Vindzor – rođena je u 2.40 ujutro, 21. aprila 1926. godine. Porođaj je obavljen carskim rezom, u kući njenog dede po majci, Kloda Bouz-Lajona, erla od Stratmora, u broju 17 u ulici Bruton, u londonskom kvartu Mejfer.

Ovog aprila Elizabeta Druga je napunila 91 godinu i – posebno nakon prilično nezgodne prehlade prošle zime – počela je da razmišlja o tome kako da na najbolji način okonča vršenje svojih redovnih dužnosti. Verovatno su joj, posle toliko godina, već postale prilično dosadne.

U monarhijama, baš kao i u crkvama, podrazumeva se da je mandat njihovih poglavara određen isključivo Božjom voljom. Smrt je jedini, pristojan i zakoniti a istovremeno i konačan i nužan, način za prestanak funkcije.

Izuzeci od tog pravila postoje, ali uvek izazivaju neku vrstu nelagode, kao da se radi o nekakvom izazivanju Proviđenja. Niko, doduše, ne razmišlja da Bog, zauzet svojim brojnim poslovima, ponekad propusti da pogleda svoje arhive, pa se tako desi da neki njegov sluga na Zemlji ostane i duže nego što je, hm, uobičajeno.

I onda te sluge, kad im sve dozlogrdi, odluče da podnesu ostavku, odnosno, kako se to učtivije kaže, abdiciraju.

Vreme masovnih medija u kojem živimo učinilo je i abdikacije nekako bližim konzumentima tih medija nego što je to bio slučaj u prethodnim vekovima. Papa Benedikt XVI (1927) je tako svoju ostavku 2013. godine saopštio preko press službe vatikana. Španski kralj Huan Karlos (1938) je 2014. godine potpisao zakonski akt u Kortesu pred TV kamerama. Holandska kraljica Beatrisa, njegova vršnjakinja, je 2013. izjavu kojom je abdicirala snimila na video, koji je postavila na YouTube.

***

Svi oni su bili mlađi od junakinje naše današnje priče. Ali, u Britaniji je, inače, sam izraz “abdikacija” poprimio pomalo sraman prizvuk, još otkad je Elizabetin stric, kralj Edvard VIII, 1936. izabrao taj čin, da bi mogao da se oženi sa američkom raspuštenicom Volis Simpson.

Zato ni Elizabeta, baš, ne bi abdicirala. Ali ne bi dalje ni radila. I da ne bi ni brzala, rešila je da pruži još jednu šansu Bogu da pogleda svoje zaturene arhive i donese odluku umesto nje.

U tekstu Dejli Meila koji vam danas predlažemo za čitanje, navode se neke tehnike do kojih je – prema izvorima ovog lista – Elizabeta Druga došla, sa idejom da se ova protivrečnost razreši.

Najpre, sasvim je jasno da – za razliku od svog španskog kolege i holandske koleginice – Elizabeta Druga nikada neće formalno abdicirati. Kako ponekad komentarišu oni koji je poznaju, ta odluka nije samo posledica negativnog stava koji britanska javnost ima prema abdikaciji kao takvoj, nego i njeno tumačenje sopstvene reči koju je dala na dan svog 21. rođendana, aprila 1947. godine, obraćajući se javnosti preko radija iz Kejptauna gde se tada zatekla:

“Dok cela Imperija sluša, mogu da učinim moj svečani akt posvećenosti.” – rekla je – “Htela bih da učinim sada. Izjavljujem pred svima vama da će ceo moj život, bio on dug ili kratak, biti posvećen službi vama i službi našoj velikoj imperijalnoj porodici kojoj svi pripadamo.”

U suštini, istu izjavu je ponovila i u zakletvi prilikom krunisanja, 2. juna 1953. godine.

Za sedam decenija koliko je prošlo, od Imperije više nije ostalo gotovo ništa, osim male stene kod Gibraltara i desetak udaljenih, slabo nastanjenih ostrva. Reč je, međutim, ipak ostala i Elizabeta je ne smatra manje svečanom nego što ju je smatrala onog dana kada ju je i dala. U odsustvu abdikacije, koje su joj druge mogućnosti na raspolaganju?

U dvorskim krugovima se o ovome već priča sasvim otvoreno, i neko je, negde, procenio da sa delićima te priče treba izaći u javnost, kako bi se ona blagovremeno pripremila. Izabran je baš Dejli Meil – neka vrsta britanskog Blica – kako bi cela priča zadržala baš ono na čemu Britanci insistiraju u osetljivim situacijama: dovoljnu dozu porecivosti.

Ako je verovati izvorima Dejli Meila, Elizabeta Druga planira da – ako ostane na tronu u trenutku kad navrši 95 godina života, a to će biti u aprilu 2021. godine – prenese vršenje kraljevskih ovlašćenja na sina Čarlsa koji će ih obavljati u svojstvu regenta.

***

Poslednji put, Velika Britanija je imala regenta 1811. godine, kada je tadašnji kralj Džordž III počeo sve češće da doživljava napade mentalne bolesti (savremenici su verovali da se zapravo radi o porfiriji, genetički uslovljenoj bolesti) pa je devet godina, do njegove smrti, dužnost regenta vršio njegov najstariji sin, kasniji kralj Džordž IV.

U Velikoj Britaniji je još uvek na snazi Zakon o regentstvu iz 1937. godine, kojim se bliže uređuju uslovi i načini da neka druga ličnost iz kraljevske porodice vrši dužnosti suverena u slučaju da je nosilac te funkcije maloletan, ili je iz zdravstvenih razloga nesposoban da je obavlja. Posle osamdeset godina, ovaj zakon zahteva određene promene, i to je upravo ono što je Elizabeta počela da radi početkom ovog leta, negde posle zvanične proslave njenog 91. rođendana u junu.

U ovom trenutku, predviđaju se tri bitne promene tog zakona.

Prvo, Zakon o regentstvu bi, po Elizabetinoj ideji, trebalo promeniti tako da, pored dva slučaja koje sada predviđa – maloletstva i bolesti (fizičke ili psihičke) suverena – predvidi i treći slučaj, slučaj u kojem se ona sama već nalazi i u kojem će se, sva je prilika, još više nalaziti u 2021. godini: toliko odmakle godine u kojima, uprkos potpunom fizičkom i psihičkom zdravlju, više nije racionalno obavljati kraljevske dužnosti.

Drugo, pošto postojeći zakon predviđa samo slučajeve u kojima Suveren nije u stanju ne samo da vrši kraljevske dužnosti, nego ni da se stara sam o sebi (u prvom zato što je maloletan, u drugom zato što mu to zdravstveno stanje ne dozvoljava), sa uspostavljanjem institucije regentstva Suveren se automatski stavlja i pod starateljstvo: ili do navršene osamnaeste godine života, ili do ozdravljenja. Promene koje Elizabeta planira su i ovde jasne: ona bi kraljevske dužnosti prenela na svog sina, ali ne bi baš htela da bude stavljena pod starateljstvo, sa svim posledicama koje to sa sobom nosi.

Za njenog čukun-čukun-čukundedu, Džordža III, poslednjeg britanskog monarha za čijeg je života imenovan regent, istoričari pišu da je poslednje dve godine života proveo zaključan u jednoj sobi, a ponekad i vezan za krevet, kako bi se izbeglo da se sam povredi: tada već više ništa nije video. Elizabeta je zdravija nego većina ljudi koji imaju polovinu njenih godina, dnevno popije četiri čaše različitog alkoholnog pića, a na svojim posedima sama i dalje vozi terensko vozilo. Starateljstvo joj, dakle, nije potrebno.

Treće, kao mehanizam zaštite od mogućeg državnog udara, važeće britanske procedure predviđaju da se, za imenovanje regenta, ispuni i jedan poseban uslov: saglasnost najmanje trojice od pet sledećih ljudi: bračnog druga Suverena (u ovom slučaju princa Filipa, vojvode od Edinburga), ministra finansija, Dejvida Lidingtona, spikera Donjeg doma Parlamenta, Džona Berkova, Lorda vrhovnog sudije, Jana Berneta, i njegovog zamenika, predsednika građanskog odeljenja Apelacionog suda, Terensa Etertona.

I ovde predložene izmene zakona polaze od pretpostavke da će Elizabeta Druga biti pri čistoj svesti i zdravoj pameti u aprilu 2021. godine, i da će odluku o prenošenju ovlašćenja i imenovanju regenta biti u stanju da donese sama.  U tom smislu, i potpisi trojice od ove petorice ljudi ne bi bili potrebni.

***

Početkom avgusta, ova saga je odnela i svoju prvu političku žrtvu: Ser Kristofer Gejdt (1961), privatni sekretar Kraljice Elizabete u poslednjih deset godina, podneo je ostavku. Gospodin Gejdt, obaveštajac visokog ranga, inače je bivši britanski diplomata u Sarajevu, sredinom devedesetih, i nadasve zanimljiva ličnost iz raznih događaja u ratovima za jugoslovensko nasleđe (1991-1999) ali o tome više reči nekom drugom prilikom.

On očigledno nije bio oduševljen idejom da vodi proces za koji je pretpostavljao da će dovesti do sukoba dva klana u Bakingemskoj palati: onog bližeg princu Čarlsu i onog drugog koji je svoje šanse video u njegovom sinu i Elizabetinom unuku, Vilijamu. U septembru bi njegov posao trebalo da preuzme Edvard Jang (1967), bivši bankar, politički savetnik i direktor pojedinih medijskih kuća.

Zajedno sa Gejdtom, visoke funkcije u Bakingemskoj palati je u toku avgusta ove godine napustilo još nekoliko njegovih saradnika, a nove ostavke očekuju se na jesen.

***

Elizabeta Druga, poslednji živi svedok najvećeg dela dvadesetog veka, u ovom trenutku je drugi najstariji šef države na svetu (posle predsednika Zimbabvea, Roberta Mugabea, koji je od nje stariji tačno dve godine i dva meseca) i monarh sa najdužom vladavinom u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva.

Zato je sasvim prirodna njena želja da, blagovremeno i organizovano, sama predvidi sve procedure i detalje za sopstveni odlazak, i promenu na čelu Britanije učini traumatičnom što je manje moguće. Isto tako – bar mi tako kažu neki njeni sunarodnici – verovatno nije slučajna ni činjenica da je o svojim planovima javnost – za sada, samo preko tabloida – obavestila baš ovog avgusta. Naime, poslednjeg dana ovog meseca navršiće se tačno dvadeset godina otkad je njena prva snaja, ledi Dajana, izgubila život u automobilskoj nesreći u pariskom tunelu Alma, pod dosad nerazjašnjenim okolnostima.

Avgust 1997. godine bio je traumatični dan za britansku monarhiju. Avgust 2017. bi trebalo da bude anestezija, uoči sledećeg traumatičnog dana, koji je neminovan iako se ne zna kada će tačno osvanuti. Ima li u Elizabetinom izboru tajminga za objavljivanje ove svoje odluke i podsvesnog osećanja krivice za događaj od pre dve decenije? Ili je, na svoj način, poslala poruku Bogu da pogleda svoje zaturene arhive i ipak poštedi Krunu imenovanja regenta, pre aprila 2021. godine? Pretpostavljajući da Bog, možda, stigne da pročita i Dejli Meil

***

Objavljeno 26. avgusta 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/08/charles-the-prince-regent-amid-major-palace-shake-up-is-the-queen-preparing-to-abdicate-and-make-charles-the-king-in-all-but-name/

Makedonski scenario: put u Kazablanku

casablanca

“Ljudi su tako jednostavni, i tako spremno podležu željama trenutka, da će onaj ko hoće da ih prevari uvek naći dovoljno onih koji će biti spremni da budu prevareni.”

(Nikolo Makijaveli)

 

I

Hronologija bure u čaši vode

преузимање (48)

U nedelju, 20. avgusta popodne u Beograd su počele da stižu informacije o povlačenju osoblja ambasade Republike Srbije u Skoplju. Najpre nepotvrđene, onda nezvanične, a potom sve detaljnije. Prve vesti o tome tek uveče je objavila makedonska televizija Telma, a negde posle 23 časa vest je objavila i televizija N1 koja se gleda i u Srbiji.

U ponedeljak, 21. avgusta, u srpskom establišmentu su bili primetni znaci blage konfuzije. Premijerka Ana Brnabić je enigmatično rekla “ne radi se o maloj stvari”; ministar spoljnih poslova Ivica Dačić odlagao je svoju izjavu par sati, očigledno čekajući da čuje šta će o celom slučaju da kaže Aleksandar Vučić.

Konačno je i pomenuti nešto kazao, navodeći kao i obično obaveštajne podatke, ofanzivni rad, zaštitu interesa Republike Srbije, nacionalne interese i nekoliko drugih fraza koje koristi uvek kada želi da kaže nešto što će da zvuči učeno i važno, a ne zna tačno šta uopšte želi da kaže.

Dok je vladajući establišment bio u konfuziji, bio je i opozicioni. U jednoj značajnoj opozicionoj stranci razmatrana je pretpostavka o povlačenju diplomatskog osoblja pod pritiskom Zapada, pošto “ambasada već duže vreme služi kao obaveštajni punkt jedne velike strane službe”. Na društvenim mrežama, ovakve interpretacije ponudili su i pojedini lokalni analitičari, inače bliski Aleksandru Vučiću ali takođe i političkim strukturama NATO saveza.

U ponedeljak uveče, aferu su – kao i obično – preuzeli tabloidi. Od osam beogradskih dnevnih novina, čak je šest ovu temu imalo na naslovnim stranama u utorak, sa naslovima koji su se samo marginalno razlikovali: bila su tu “prisluškivanja”, “praćenja i zastrašivanja”, “nož u leđa”, “rat”, već zavisno od stepena agresivnosti koji je u okviru propagandne mašinerije Aleksandra Vučića određen za svaku od tih novina.

Ovog puta, slučajno ili ne, kao najbolje informisan od svih tabloida pokazao se Informer, koji je na današnjoj naslovnoj strani – koristeći znak pitanja kao smokvin list – postavio pitanje: “Makedonci prisluškuju čak i Vučića?”

Makedonski tabloidi su temu izvrgli podsmehu: “Sloboden Pečat”, na naslovnoj strani, euforično kaže: “Jednom i mi da špijuniramo!”. Makedonska vlada je demantovala da je bilo ikakvog prisluškivanja.

U utorak su se nemački i britanski ambasador u Beogradu uključili u ovaj vodvilj, ulazeći u njihove uobičajene uloge dobronamernih posrednika. Efekat se video odmah: Ivica Dačić, čovek od gume, počeo je da šalje poruke kako će sve biti u redu i najavio telefonski razgovor Aleksandra Vučića sa makedonskim premijerom, za sredu. Sa svojim makedonskim kolegom Dimitrovom videće se u petak u Nišu. Ne sumnjam da će se taj susret završiti dobrim niškim roštiljem…

U utorak uveče je Aleksandar Vučić, glavni junak vodvilja, pompezno potvrdio da “nema nikakvih razloga za zabrinutost”, da će narednog dana zaista razgovarati sa Zaevom, i to o onoj, po njemu najvažnijoj, stvari – ekonomiji.

U sredu je glavni junak razgovarao sa čovekom kojeg su srpski tabloidi optužili za “zabijanje noža u leđa”. Razgovor, u čijem su zakazivanju po našim informacijama ključnu ulogu odigrali američki ambasadori u Beogradu i Skoplju, bavio se svim drugim osim konkretnim predmetom navodnog spora: uzajamnim pomaganjem na tzv. “evropskom putu”, razvojem privredne saradnje, rešavanjem otvorenih pitanja u neposrednom dijalogu… Na kraju je izdato uobičajeno zajedničko saopštenje, sa pet tačaka, koje su se sve podrazumevale i bez ikakvog razgovora.

Tako se i ova bura u čaši vode za samo tri dana smirila. Već u četvrtak, kada će većina vas čitati ovaj tekst, nijedna naslovna strana beogradskih tabloida neće imati ama baš ništa o Makedoniji. Kao plahovita letnja oluja, i ova afera je prošla baš kao i sve druge u kojima je kontroverzni lider SNS bio glavni junak: neočekivano je došla i još brže prošla.

Iako je profesionalcima od početka bilo sasvim jasno da ta oluja u sebi nema ama baš nikakvih potencijala da iz te čaše vode izađe (amateri, su kao i uvek, bili dirljivi u svom ozbiljnom shvatanju svake gluposti, samo zato što o tome pišu “novine”), mi ćemo se sa njom ipak malo pozabaviti. Zašto? Iz tri razloga.

Prvo, zgusnutost radnje, klišei koji se uporno ponavljaju, i izbor aktera koji u vodvilju učestvuju, omogućavaju nam analizu u gotovo laboratorijskim, idealnim, uslovima.

Drugo, različite verzije, namerno puštene u javnost sa ciljem da skrenu pažnju sa suštine problema (njih ćemo detaljno analizirati u odeljcima III, IV, V i VI) sadrže dovoljno detalja za scenario zanimljivog akcionog filma, ako bi se neki scenarista potrudio da iz njih izbaci nepotrebnu patetiku. Te verzije nam mogu pomoći da identifikujemo različite interese različitih akera u priči.

I treće, u ovoj epizodi neki prošli fenomeni i procesi ukrštaju se sa nekim budućim, i zato ona predstavlja zanimljivo čvorište.

II

Balkanska Kazablanka

Casablanca2

Kada je i kako baš Skoplje zaista poprimilo obrise balkanske Kazablanke? Kako se Srbija našla uvučena u taj scenario, koliko je to bilo dobrovoljno a koliko prinudno? Ko se u međuvremenu na putu izgubio? Ko je glavni glumac, a ko statista u ovom filmu? Ko će na kraju odleteti sa onog aerodroma i gde?

Pre nego što nastavimo sa analizom spoljnih i unutrašnjih činilaca koji su, svi zajedno, doveli do ove poslednje afere, nije loše da se kratko podsetimo nekih činjenica.

Nije tajna da tenzije između onog dela srpskog establišmenta koji je sklon Rusiji, i političke elite koja je 31. maja ove godine formirala novu makedonsku vladu traju već više od godinu dana. Mediji i političari koji su pod uticajem Kremlja počeli su satanizaciju novog makedonskog premijera, Zorana Zaeva, još davno pre parlamentarnih izbora u ovoj zemlji, u jesen 2016. godine. Lider makedonske levice predstavljan je kao “šiptarski (ponekad i ustaški) plaćenik”, “agent CIA”, “narko diler” – gotovo kao da je opozicioni političar u Srbiji.

U proleće ove godine, postalo je očigledno da u inžinjeringu čiji je cilj bio da stari makedonski establišment ostane na vlasti uprkos izbornim rezultatima učestvuju i pojedina lica i institucije iz Srbije: diplomata u srpskoj ambasadi u Skoplju Goran Živaljević (osoba vrlo koloritne prošlosti, u krugovima u kojima se kreće poznatija kao Guta) i narodni poslanik SNS i novinar Politike Miroslav Lazanski. Krajem maja portal Krik koji se bavi istraživačkim novinarstvom objavio je – pretpostavljamo – samo jedan deo službenih beleški makedonskih bezbednosnih agencija, potkrepljen transkriptima telefonskih razgovora pomenute dvojice.

Poslednjeg dana maja, kada je Aleksandar Vučić položio zakletvu pred poslanicima Narodne skupštine i Zoran Zaev je položio zakletvu pred poslanicima makedonskog parlamenta, Sobranja. Tako su se putevi ove dvojice političara simbolički ukrstili, i jedna sekvenca tog ukrštanja je i događaj o kojem danas pričamo. Ne i poslednja, kao što ćemo videti, ali o tome nešto kasnije.

Evropska narodna partija Angele Merkel dugo je štitila bivšeg makedonskog lidera, Nikolu Gruevskog: na jedan njegov predizborni miting, prošlog decembra, došao je i jedan od najbližih evropskih saveznika Frau Merkel, šef austrijske diplomatije, Sebastijan Kurc.

Kao lider stranke koja je pridruženi član EPP, i lično opsednut aurom moći oko nemačke kancelarke, Aleksandar Vučić je isto podržavao Nikolu Gruevskog i u tome nije video ništa sporno. Linearni način razmišljanja kome je on inače sklon (i na ovaj pojam ćemo se kasnije vratiti) doveo ga je do otprilike sledećeg zaključka: “ako nekog podržavaju i Angela Merkel i Vladimir Putin, onda mogu to i ja da učinim”. Na to što je makedonski VMRO-DPMNE, čiji je Gruevski lider, duhovni naslednik one iste terorističke organizacije koja je ubila jugoslovenskog kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marseju 1934. godine, za račun italijanskih fašista i hrvatskih ustaša, Aleksandar Vučić naravno nije obratio pažnju. On ionako istoriju posmatra kao supermarket i iz nje uzima samo ono što mu se sviđa.

Ipak, pokazalo se da je – baš kao i na Kosovu i u Crnoj Gori – i u Makedoniji presudna američka, a ne evropska, nemačka ili ruska politika. Još od kad su američke specijalne službe makedonskoj opoziciji dostavile snimke razgovora tadašnjeg premijera Gruevskog, bilo je jasno da je njegova politička karijera završena, i da je samo pitanje tehnike da li će se ta završnica odigrati grublje ili nežnije.

Aleksandar Vučić još jednom nije pravilno razumeo raspored figura na balkanskoj šahovskoj ploči. Od pešaka je mislio da je lovac, od dame da je pešak. Odnosi Srbije i Makedonije postali su tako talac njegove hronične nesposobnosti da čak i ispravno vidi šta se površinski događa u međunarodnoj politici, a kamoli da tačno predvidi dubinske procese u njoj.

Događaji su u međuvremenu, nezaustavljivo, krenuli jedinim pravcem kojim su mogli.

Kada je u četvrtak, 27. aprila 2017. godine rulja organizovana od strane VMRO-DPMNE (u toj rulji su inače snimljena i lica sa jasnim ustaškim simbolima) upala u makedonski parlament Nikola Gruevski se nalazio u Beču. Prema našim saznanjima, očekivao je da predsednik Republike Đorđe Ivanov proglasi vanredno stanje, pa da pohapsi i Zaeva i sve svoje protivnike. To se nije desilo. Nekoliko dana kasnije, Ivanov je popustio i mandat za sastav nove makedonske vlade poverio baš Zoranu Zaevu. Samo jedan razgovor u četiri oka sa američkim izaslanikom za Balkan, Brajanom Hojtom Jiem, bio je dovoljan da makedonski predsednik promeni mišljenje.

Nikola Gruevski je dakle učinio višestruke, i neoprostive, greške: prvo, precenio je integritet svog političkog saveznika, predsednika Makedonije; drugo, potcenio je kvalitet argumenata u fascikli Brajana Hojta Jia; treće, precenio je stvarne ruske kapacitete da mu efikasno pomognu; četvrto, potcenio je zasićenje Angele Merkel aferama koje je on sam godinama proizvodio.

Trenutno mu je, zbog optužbi za korupciju, oduzet pasoš i svakog petka mora da se javlja sudu. Nedavna promena državnog tužioca u Skoplju ne deluje mi kao nešto što bi trebalo da ga posebno obraduje. Moskva je dovoljno daleko od Skoplja da bi je ovaj scenario posebno zabrinuo, ali Beograd je bliži, i nervoza bivših saveznika Nikole Gruevskog je zato sasvim razumljiva.

 

III

Zvanična verzija: adrenalin za srpske Simpsonove

angry-mob

Vratimo se sada na događaj od nedelje, o kome dosad postoje četiri verzije, od kojih se neke delimično poklapaju. Hajde da uporedimo zvaničnu verziju, tzv. NATO verziju, rusku verziju i Informerovu verziju. Gde su njihove jake i slabe tačke?

Zvanična verzija se zasniva na dve tvrdnje: da su makedonske vlasti “prisluškivale” (u drugoj verziji “pratile i zastrašivale”) srpske diplomate, i da će Makedonija glasati za prijem Kosova u UNESCO. Ova verzija je po našem mišljenju, najslabija, jer je očigledno sklapana na brzinu.

Najpre, prisluškivanje stranih diplomatsko-konzularnih predstavništava, praćenje njihovih komunikacija, opservacija ljudi koji su u njima zaposleni i njihovih kontakata u zemlji prijema – sve to predstavlja redovnu praksu svih obaveštajnih službi u celom svetu. Sve službe primenjuju iste standardne procedure nad svim stranim ambasadama na njihovoj teritoriji, osim nad onima koje su baš potpuno beznačajne pa na njih ne vredi trošiti resurse. Srpska ambasada u Skoplju, naravno, nije beznačajna za Makedoniju. I odmah da razjasnimo: nijedna od tih mera ne smatra se kršenjem Bečke konvencije o diplomatskim odnosima. Istovremeno, nijedna zemlja neće priznati da prisluškuje drugu, niti će ijedna priznati da je neka druga uspela da prisluškuje nju. Takva su pravila igre. Bar među profesionalcima.

Sve ambasade, naravno, vrlo dobro znaju da su prisluškivane, i – za one izuzetno važne razgovore – u okviru zgrada DKP imaju tzv. “gluve sobe” koje funkcionišu na principu Faradejevog kaveza i koje su, zavisno od kvaliteta ugrađene opreme, manje ili više zaštićene od prisluškivanja. Bio bih vrlo iznenađen da naša ambasada u Skoplju, recimo, nema “gluvu sobu”. Za one druge razgovore, koji nisu dovoljno važni da bi bili obavljani u “gluvoj sobi”, diplomate u celom svetu baš briga: o dogovorima za ručkove, prijeme i pozorišne premijere ionako mogu da ih slušaju koliko god hoće.

Dakle, ako je tzv. “ofanzivni rad” protiv Srbije koji je juče pomenuo Aleksandar Vučić samo prisluškivanje, on definitivno nije razlog za povlačenje osoblja. Navod u jednim novinama da su makedonske vlasti “pratile i zastrašivale srpske diplomate” bi – ako je naravno tačan – već predstavljao kršenje Bečke konvencije, ali je uobičajeno da se, u slučaju manjih kršenja Konvencije, uloži diplomatska protestna nota, i stvar reši direktnim pregovorima. Naprosto, stvar dobrih običaja je da se od manjih kršenja (koja mogu biti uzrokovana neiskustvom, ličnim odnosima, preteranom revnošću, ponekad i finansijskim razlozima, ponekad kriminalnim) ne pravi politički problem.

Dakle, ništa što se tiče tretmana naših diplomata u Skoplju nije moglo da bude dovoljan razlog za političku odluku o povlačenju osoblja u nedelju.

Drugi sasvim neozbiljan razlog u “zvaničnoj verziji” je najava da će Makedonija navodno glasati za prijem Kosova u UNESCO. Hajde da i ovde pogledamo činjenice.

Prvo, Kosovo još nije ni podnelo zahtev za prijem u UNESCO i neizvesno je da li će ga uopšte i podneti.

Drugo, naredna, 39. Generalna skupština ove organizacije održaće se tek između 30. oktobra i 14. novembra ove godine u Parizu, njen dnevni red još uvek nije ni određen, pa ni Makedonija, kao ni druge članice, još uvek ne zna ni o čemu će glasati, a još manje može da zna kako će glasati.

Treće, na prethodnoj Skupštini UNESCO, 9. novembra 2015. godine, Makedonija je već glasala za prijem Kosova u članstvo ove specijalizovane organizacije UN, ali tada to niko u Beogradu nije ni pomenuo (a kamoli povukao osoblje ambasade) jer je u Skoplju na vlasti bio Gruevski, štićenik Frau Merkel.

Konačno, četvrto, da li je Srbija posle glasanja 2015. godine povukla svoje ambasade iz bilo koje države koja je glasala za prijem Kosova u neku međunarodnu organizaciju, ili se glasanje 2017. toliko razlikuje od glasanja 2015? Ili se možda, baš u slučaju Makedonije radi o nekom specijalnom tretmanu?

Očigledno, ni ovaj drugi razlog ne može da se uzme kao dovoljno ozbiljan. Zvanična verzija je samo na brzinu sklepan par fraza koji bi trebalo da podigne adrenalin srpskim Simpsonovima, onim zaludnim večitim patriotama, nezadovoljnim što se tema Kosova ponovo postavlja na dnevni red, i da zabavi večite ljubitelje teorija zavere.

 

IV

NATO verzija: večita Rusija

SSSR vs NATO

Druga, tzv. NATO verzija polazi od toga da ambasada Srbije u Skoplju “već duže vreme služi kao obaveštajni punkt jedne velike strane službe”. Imajući u vidu profile analitičara koji su ovu teoriju zastupali na društvenim mrežama, gotovo da je očigledno da je ta “velika strana služba” ruski FSB. Fiksacija političkih struktura NATO pakta, pa samim tim i njihovih lokalnih lobista u Srbiji, na Rusiju kao večitog neprijatelja je beznadežno ukorenjeni i visoko intenzivni fenomen. Kao i u slučaju tzv. pokušaja državnog udara u Crnoj Gori (oktobra 2016. godine) ni ovde nije postojala ni najmanja šansa da se za neki regionalni incident ne optuži baš Rusija.

Slabe tačke ove teorije je lako uočiti. Ima ih dve i sada ćemo ih analizirati.

Prva: pomenuti Goran Živaljević, poznatiji među prijateljima kao Guta, inače radnik Bezbednosno-informativne agencije raspoređen na dužnost u ambasadi u Skoplju, već više od dva meseca više nije na svom starom poslu. Dana 8. juna su predstavnici srpske BIA i makedonskih službi održali sastanak u Beogradu i u kolegijalnom i vrlo prijateljskom razgovoru – posle su otišli i na ručak koji je bio jako veseo – dogovorili uzajamno povlačenje svojih predstavnika u ambasadama u drugoj državi. Guta i njegov makedonski kolega vratili su se svojim kućama 15. juna.

U svojoj izjavi na Radio Televiziji Srbije, u utorak 22. avgusta, Aleksandar Vučić je rekao kako su ga “oni” na Brdu kod Kranja molili da “im učini” i povuče radnika BIA Gorana Živaljevića iz Skoplja. Da li je neodređeni izraz “oni”, u značenju “Makedonci” ili “makedonska vlast”, upotrebljen slučajno ili ne? Očigledna je namera Aleksandra Vučića da taj detalj (tačan ili izmišljen, svejedno) zloupotrebi u propagandne svrhe i da na gledaoce svog monologa ostavi utisak kako je njega nova makedonska vlast nešto “molila”.

Ova Vučićeva konstrukcija ima, međutim, dve slabe tačke. Prvo, makedonska vlast je naprosto mogla da protera Živaljevića, koji je kršio odredbe Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, i da ne moli nikoga ništa. I drugo, sastanak na Brdu kod Kranja o kojem je Vučić govorio bio je održan u subotu, 3. juna 2017. godine, (pet dana pre zvaničnog sastanka predstavnika obaveštajnih službi dve zemlje). Međutim, na Brdu kod Kranja je Makedoniju predstavljao predsednik Đorđe Ivanov, a ne novi premijer Zoran Zaev. Ivanov i Zaev su politički protivnici i videli smo da je bio potreban visok stepen američkog pritiska na Ivanova da bi Zaev uopšte dobio mandat za sastav vlade.

Zašto bi povlačenje Živaljevića iz Skoplja tražio predstavnik režima sa kojim je Živaljević – to je i sam Vučić indirektno potvrdio – bio u vrlo dobrim odnosima i kome je – prema transkriptima koje je objavio Krik – čak i pomagao u organizaciji nekih međunarodnih sastanaka i propagandnih delanosti? Ako je Vučićeva tvrdnja tačna (dozvoljavamo mogućnost i da jeste) onda su, uoči smene vlasti, predstavnici “starog režima” u Makedoniji hteli da se oslobode nezgodnog svedoka i saradnika. Oni najpre nisu hteli da ga proteraju (jer su sa njim sarađivali) a posle 1. juna to više nisu ni mogli, jer je kontrolu nad ministarstvom spoljnih poslova već preuzeo njihov protivnik Zaev.

Ova hipoteza zvuči logično, ali bitno menja ceo diskurs koji je Vučić pokušao da stvori svojom izjavom: novi makedonski režim njega ništa nije molio; naprotiv, to je činio stari režim, koji je dobro znao šta je sve Živaljević radio u Skoplju. Ali, ako Vučićeva tvrdnja nije tačna, odnosno ako ga niko ništa nije molio na Brdu kod Kranja – a u sredu popodne je Vučića demantovao čak i njegov makedonski saveznik, Nikola Gruevski – onda Živaljevićevo povlačenje znači da je srpski režim već počekom juna tačno znao da je njegova pozicija u Skoplju postala neodrživa. Dakle, da je precizno znao čime se on tamo bavio, i da se nije radilo o slobodnom strelcu.

Bez obzira na prilično histerične ispade srpskog ministra inostranih poslova, Ivice Dačića, koji je tvrdio kako Guta nije radio ništa nedozvoljeno – ili bar ništa što ne rade drugi obaveštajci – profesionalci u BIA su dobro znali da obaveštajac ne pravi selfije u parlamentu tuđe zemlje gde je na dužnosti, dok hodnicima tog zdanja teče krv poslanika i novinara. Nesrećni Guta je tako morao da se vrati i iz Skoplja (2014. godine se, takođe pod pomalo čudnim okolnostima, vratio i iz Zagreba samo su hrvatske kolege bile diskretnije) ali ništa strašno, ionako će uskoro u penziju.

Vratimo se na osnovnu liniju priče. Kada se Goran Živaljević već vratio u Beograd, a posebno posle izuzetno zanimljivog razgovora između srpske premijerke Ane Brnabić i njenog makedonskog kolege, Zorana Zaeva, u Trstu 12. jula, zašto bi srpska ambasada u Skoplju odjednom ponovo postala problematična? Da li bi novi direktor BIA, Bratislav Gašić, i nova premijerka Ana Brnabić, na svoju ruku ponudili ambasadu Srbije “na poslugu” nekoj “velikoj stranoj službi”? Deluju li vam njih dvoje kao Džems Bond i Mata Hari?

Tu dolazimo i do druge slabe tačke tzv. NATO verzije: da li neko ozbiljan zaista misli da bi služba kao što je ruski FSB svoj obaveštajni punkt u nekoj zemlji izmestila iz sopstvenih, vrhunski obezbeđenih (u smislu fizičke, elektronske i kriptozaštite) prostorija u ambasadi Ruske federacije u Pirinskoj ulici 44 u Skoplju, i to baš u srpsku ambasadu čiji su tehnički parametri zaštite na mnogo nižem nivou, a osoblje se već (još pre Gutinih izleta) nalazi pod režimom povišene prismotre?

Dakle, tzv. NATO verzija da se u srpskoj ambasadi nalazio nekakav obaveštajni punkt “velike strane službe” je, najučtivije rečeno, spinovanje. Ali, šta to spinovanje treba da tačno da pokrije i zataška?

 

V

Ruska verzija: zloupotreba kosovskog mita

9kosovo-krim-1

Ovde dolazimo do treće verzije, one ruske (Sputnjikove) koja se delom poklapa sa zvaničnom verzijom Vučićeve propagandne mašinerije, samo što ne pominje nikakva prisluškivanja, praćenja i zastrašivanja (Rusi su verovatno oprezniji kad se radi o mogućnostima da se ovi navodi zaista i dokažu, bez obzira da li su tačni ili ne). Ona se usredsređuje samo na UNESCO – navodno je kap koja je prelila čašu bila odluka nove makedonske vlade da glasa za prijem Kosova u UNESCO – i na toj tački odmah pada, baš kao i zvanična verzija.

Dakle, kao i u slučaju NATO verzije, i ruska verzija koristi spin, samo drugi spin. Kao i u slučaju NATO spina, beznadežno fokusiranog na večitu Rusiju, tako je i ruski spin beznadežno fokusiran na zloupotrebu kosovskog mita među Srbima i on predstavlja samo još jedan pokušaj da se, pažljivom manipulacijom javnim mnenjem, fiksira trajni odnos srpske kolektivne psihološke zavisnosti od takozvane Rusije zaštitnice. Kao što će svaki regionalni incident (stvarni ili izmišljeni) spin doktori NATO pakta koristiti da za njega optuže Rusiju, tako će isti taj incident ruski spin doktori koristiti da podstaknu netrpeljivost i mržnju između Srba i Albanaca. To se dogodilo i ovog puta.

Ali, suštinski, i ruski spin ima isti cilj kao i NATO spin: da odvrati pažnju sa nečega što je – i za NATO i za Rusiju, samo iz različitih razloga – sada nezgodno iznositi u javnost.

 

VI

Ko je (sve) prisluškivao Vučića?

surveillance2

Tu dolazimo do četvrte, Informerove verzije, koja pominje da su “Makedonci prisluškivali Vučića”. Najpre, ovako saopšten, iskaz je naravno netačan. “Makedonci”(ma šta se pod tim podrazumevalo) nemaju kapacitete da u Beogradu izvode obaveštajnu akciju sa tako širokim obuhvatom i na tako visokom nivou. Verovatno nemaju ni poseban interes da to čine, iako – sećam se ove formulacije iz jednog razgovora s kraja osamdesetih – “u ovom poslu od viška glava nikada ne boli”.

Međutim, situacija se bitno menja ako “Makedonci” nisu prisluškivali Aleksandra Vučića nego svog bivšeg premijera Nikolu Gruevskog, a u nekim od prisluškivanih razgovora se, kao njegov sagovornik, pojavljivao i Aleksandar Vučić. U tom slučaju Vučić je tzv. “sekundarna meta”. Njemu se inače ta situacija – da bude “sekundarna meta” prisluškivanja – već više puta u karijeri i događala. Ovo mu ne bi bio prvi put. Situacija se, naravno, menja iz temelja ako to prisluškivanje (i primarne i sekundarne mete) nisu radili nikakvi Makedonci nego, na primer, Amerikanci.

Imaju li veze pojedini postovi na društvenim mrežama koji su se pojavili u toku dana u ponedeljak da “transkripti razgovora Gruevski-Vučić imaju 37 strana” sa naslovom u Informeru? Zašto bi ti razgovori morali da budu kompromitujući za njih dvojicu? Ako je krajem maja postalo jasno da su Živaljević i Lazanski bili prisluškivani, zar nije Vučić već tada morao da pretpostavi da je bio prisluškivan i Gruevski, pa tako indirektno i on sam, ako su u kritičnom periodu razgovarali? Ako su povlačenje Gorana Živaljevića iz Skoplja, sredinom juna, i razgovor Ane Brnabić sa Zaevom u Trstu, sredinom jula, označili početak normalizacije odnosa između dve zemlje, šta je to novo moglo da se desi a da bude povod ovakve iracionalne, i pomalo detinjaste, reakcije? Kad se sva ova pitanja poređaju, u nizu, vide se i slabosti Informerove verzije, mada ona (za razliku od prethodne tri koje su potpune izmišljotine) sadrži neka zrna istine, doduše dobro sakrivena. Hajde da pokušamo da ih otkrijemo?

 

VII

Najpoželjnija devojka je nova devojka

stock-photo-hand-drawn-s-stylized-illustration-rich-man-with-two-nude-flapper-girls-sitting-on-a-sofa-127144886

Na ovoj tački napuštamo klasičan policijski metod analize zasnovan na indukciji i ulazimo u politički i psihološki, koji se oslanja na dedukciju. Otvorićemo novi špil karata, odnosno poređati novi set činjenica:

Prvo, izborom Zorana Zaeva za premijera Makedonije, Zapad je na Balkanu dobio novog miljenika. Vučić to odavno nije, a sada je to postalo i očigledno. U kabinetima u Auswärtiges Amt – bivšoj zgradi Hitlerove Rajhsbanke koja je posle Drugog svetskog rata služila i kao sedište Centralnog komiteta istočnonemačke KP – gde se danas nalazi nemačko ministarstvo spoljnih poslova, o Zoranu Zaevu se već nekoliko meseci govori kao o “Balkanskom Makronu”, političaru koji nema “mrlje prošlosti” i ima potencijal da postane obrazac promena. Slične ocene su ovog leta počele da preovlađuju i u Stejt Departmentu. Stari ljubimac je potrošen, novi dolazi, igra mora da se nastavi. Koja je najpoželjnija devojka? Nova devojka.

Drugo, napuštanjem dužnosti predsednika vlade, Aleksandar Vučić je objektivno sve više međunarodno izolovan i on to psihološki vrlo teško podnosi. Na velike regionalne samite ovog leta, u Trst i Podgoricu, sa ključnim evropskim i američkim igračima, nije bio ni pozvan. Neki njegovi saradnici su to nevešto pokušavali da objasne “formatom sastanaka” (koji je podrazumevao premijere, a ne predsednike) ali već sama činjenica da je na sastanak sa američkim potpredsednikom Pensom u Podgorici na primer bio pozvan i Hašim Tači, iako je nominalno predsednik, ruši ovu njihovu teoriju. Vučić se više ne poziva na međunarodne sastanke visokog nivoa jer je – kao što mi je nedavno rekao jedan strani diplomata – on jednostavno “partibrejker”. Tako mu je preostao turski predsednik Erdogan – izolovan kao i on – i nekoliko nižih američkih, evropskih i nemačkih činovnika: Brajan Hojt Ji, Dejvid Mekalister, Anđelina Ejhorst… To su sve ljudi koji dolaze da nešto traže, a ne da nešto daju.

U tom smislu, oba ova razloga za duboku frustraciju Aleksandra Vučića sopstvenim položajem, frustraciju koja postaje sve vidljivija sa svakim danom, meni su odavno jasna, i u ljudskom smislu su mi pomalo i razumljiva. Ali, razumljivi su mi, u profesionalnom smislu, i razlozi obe velike sile: svaka od njih će podržati one srpske političare za koje (tačno ili pogrešno, svejedno) veruje da dele njene vrednosti i interese. Zapadno-ruski konflikt na Balkanu ulazi u novu fazu i nijedna strana ne želi nepouzdane saveznike – upravo ono što se Vučić pet godina trudio da bude. Na kraju je to i postao.

U januaru ove godine, u još jednom očajničkom pokušaju da privuče pažnju – tada se radilo o odlazećem američkom potpredsedniku Džozefu Bajdenu – Aleksandar Vučić je napravio medijsku simulaciju malog rata sa onim patetičnim pokušajem da voz sa ikonama (Bajden ga je inače bio duhovito nazvao “crkva na šinama”) dođe do Kosovske Mitrovice. Onda kada su mediji stvorili dovoljno intenzivan utisak “rata” (o pravilima tzv. “virtuelnog rata” pisaćemo jednom drugom prilikom) Bajdenova pažnja je privučena. Taj blef je uspeo.

U avgustu, ovaj modus operandi se ponavlja sa Makedonijom. U kojoj meri Aleksandar Vučić već sada zna da je Zoran Zaev mnogo bliži susretu sa Trampom nego on (od maja obojica trče ovu pomalo pubertetsku trku), nije mi poznato. U kojoj meri će i sam Tramp ostati tu gde jeste posle Nove godine, nije poznato ni Vučiću ni Zaevu, a verovatno ni samom Trampu. Ali je iskustvo sa Bajdenom u januaru formiralo jedno lažno uverenje da se veštačkim izazivanjem krize može zaslužiti pažnja, i da se ta pažnja potom može iskoristiti za neko pijačno cenjkanje…

Ovaj blef je uvek polazio od, u suštini, kockarske logike: analitičar koji piše konačnu procenu za one koji donose odluke, pre će napisati da je ista čaša polupuna, nego poluprazna. Ovo drugo bi podrazumevalo više napora, vremena, rizika i obrazloženja. Analitičari idu linijom manjeg otpora. Sličan oblik linearnog razmišljanja primetio sam i kod Slobodana Miloševića uoči Rambujea 1999, ali o tome, opet, nekom drugom prilikom.

Međutim, sa svakim novim blefom, ta čaša se prodrma i iz nje iscuri pomalo vode. Polako, ona postaje sve praznija, jer se više ne puni. Počasno zvanje “faktora stabilnosti” (svuda, a na Balkanu naročito) gotovo uvek se završava zvanjem “optuženog”: kazne za prosipanje vode su neminovne. Kao što sam još pre više od dve godine napisao u jednom eseju o odnosu Evrope i Srbije na ovom blogu:

“Uspeh projekta svakog novog srpskog kandidata uvek zavisi presudno od poraza starog, da bi se i njegov sopstveni poraz kasnije ugradio, kao temelj, u uspeh njegovog naslednika. I svako od njih se, u jednom trenutku u kojem dan prelazi u noć, uvek iznova iznenadi kada doktora Džekila odjednom više ne vidi u svojoj blizini, a iz noći koja pada preteće se ceri figura doktora Hajda.”

Na toj tački, Aleksandar Vučić ovog puta je, gotovo po istom klišeu, ponovio svoju januarsku grešku: afera sa “crkvom na šinama” dovela je do toga da bude prinuđen da napusti mesto predsednika vlade i prihvati ono što će svet sve više tumačiti kao ceremonijalnu dužnost. “Makedonski scenario” nosi u sebi potencijal iste takve, ako ne i veće, greške.

Čak i da Informer nije u pravu sa onim prisluškivanjem i da ne zaista ne postoji nijedan dodatni instrument ucene. A, možda je ovog puta Informer u pravu?

***

Skraćena verzija ovog teksta objavljena je 23. avgusta 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/08/vucic-osoblje-ambasade-iz-makedonije-povuceno-zbog-obavestajnog-delovanja-protiv-srbije/

 

 

 

 

Varljivo leto 2017: zamke i rizici tzv. unutrašnjeg dijaloga

the_scream_1910

“Pokret slobodnih građana obustavlja planove o izbornoj saradnji sa Demokratskom strankom pošto je predsednik DS Dragan Šutanovac javno ponudio Aleksandru Vučiću saradnju na izmenama Ustava.”

http://www.danas.rs/politika.56.htmlnews_id=353951&title=Jankovi%C4%87+prekida+saradnju+sa+DS%3b+demokrate+odgovorile

Jučerašnje saopštenje Pokreta slobodnih građana izazvalo je različite reakcije u srpskoj javnosti, a posebno u onom “političkom delu” te javnosti. Zadovoljstvo i nezadovoljstvo, zabrinutost i olakšanje, zluradost i zbunjenost, već zavisno od emocija, predrasuda, projekcija i interesa onoga koji ga je čitao. Kao jedan od osnivača PSG nisam bio uopšte srećan što smo bili prinuđeni na takvu reakciju. Lično bih voleo da do nje nije moralo da dođe.

Ali, ako ostavimo po strani emocije, šta može da nam pokaže racionalna analiza?

Prvo, da za razliku od mnogih naših političkih konflikata u poslednjih četvrt veka, neslaganje koje je predmet ovog saopštenja nije ni lično, ni interesno. Ono čak nije ni političko – u užem značenju tog pojma, u shvatanju politike kao tehnike – nego vrlo načelno.

Drugo, da ovaj potez ima potencijal da dinamizira situaciju i otvori ozbiljne razgovore o politici, u kojima – ja se bar nadam – neće učestvovati samo ove dve organizacije nego i drugi slobodno misleći ljudi. On predstavlja samo povod za raspravu o širim pitanjima, koja nam je do sada svima nedostajala.

Hajde da pokušamo da napravimo mali hermeneutički ogled i raščlanimo ključne tačke mogućih sporenja. Ja sam ih, za ovu priliku, identifikovao tri. Prva se odnosi na definisanje samog pojma “saradnje sa režimom”; druga je kontekstualna, i odnosi se na uslove pod kojima se svaki politički dijalog danas u Srbiji vodi; treća je instrumentalna i svodi se na teze o “upotrebi” Aleksandra Vučića da bi se time ostvarili navodni “viši istorijski ciljevi”.

***

Da li je samo učestvovanje u raspravi o promeni ustava “saradnja sa režimom Aleksandra Vučića”? Pod normalnim okolnostima, verovatno ne bi bilo. Opozicione stranke imaju pravo (zapravo, to je njihova dužnost) da koriste sve raspoložive instrumente i u javnosti se zalažu za svoje ideje. Koje od tih ideja su dobre, a koje ne, drugo je pitanje i na njega će odgovoriti građani (birači) i vreme.

Primetili ste da sam upotrebio ogradu “u normalnim okolnostima”. Te normalne okolnosti bi značile da se u Srbiji poštuju zakoni i da funkcionišu institucije, da su mediji slobodni, da nema nasilja, i da su izbori pošteni. Činjenica je, međutim, da preko pet godina nijedan od ovih pet uslova ne samo da nije ispunjen, već i da se stanje svakodnevno pogoršava.

Da li kandidovanje neke druge teme – bilo koje druge teme – osim zajedničke borbe protiv diktature podrazumeva i saradnju sa njom? Odgovor na ovo pitanje zavisi od niza dodatnih činilaca, ali je već na prvi pogled prilično jasno da kandidovanje tih drugih tema u najmanju ruku otupljuje oštricu borbe protiv diktature, zbunjuje javnost i skreće pažnju sa suštine. U tom smislu, kandidovanje drugih tema objektivno pomaže režimu, bez obzira na značaj same teme i namere onoga koji je pokreće.

***

Drugo pitanje tiče se konteksta u kojem se dijalog – na bilo koju temu, za ovu priliku – objektivno vodi. Svima nam je dobro poznato da se svaki dijalog u kojem učestvuje Aleksandar Vučić, čovek koji je danas sam režim, svodi na monolog.

Samo po sebi, to ne bi bilo mnogo više od ekscentričnosti – poznato je, na primer, da je Albert Ajnštajn često govorio sam sa sobom – da svaki takav monolog nije praćen patološkom agresijom visokog intenziteta usmerenom prema svakome ko misli drugačije. Monolozi Aleksandra Vučića uvek su praćeni horskim graktanjem njegovih hajkača – funkcionera i poslanika njegove stranke, takozvanih novinara i analitičara, tzv. botova po društvenim mrežama, u kojem se svi koji čak i pomisle da nešto kažu na tu temu besomučno vređaju. Oni se proglašavaju “idiotima”, “ološem”, “probisvetima”, “narko dilerima” i “ubicama” – i to bez obzira na njihove stavove.

Svi ti ljudi, često sasvim različitih političkih gledišta, se dakle ne satanizuju samo zato što misle drugačije, nego prevashodno zato što uopšte misle, odnosno zato što se usuđuju da kažu bilo šta drugo osim banalnih izraza obožavanja Vođe.

Da li pod takvim uslovima ima uopšte smisla učestvovati – na bilo koji interaktivan način – u nekom “dijalogu” koji je Aleksandar Vučić pokrenuo? Meni se čini da je to naprosto besmisleno, i da predstavlja izraz visokog stepena mazohizma.

***

Konačno, nije tajna da je tzv. “dijalog o Kosovu” – a iz njega proizilazi i tzv. “dijalog o ustavu”Aleksandar Vučić pokrenuo pod jakim stranim, zapadnim, pritiskom. On je pod tim pritiskom već više godina, i do sada je uspevao da ovu, za njega svakako neprijatnu, temu odloži, stalnim raspisivanjem nepotrebnih i besmislenih izbora. Sada, kad je ciklus svih tih izbora završen, i svi izgovori potrošeni, došlo je vreme za naplatu faustovske nagodbe iz 2010. godine.

Nije tajna ni da u Srbiji postoje mišljenja kako bi bilo celishodno odmah priznati i nezavisnost Kosova, da bi Srbija mogla da krene dalje. Za razliku od samog Vučića, ja ova mišljenja smatram legitimnim, bez obzira što se sa njima ne slažem, i što su ona u manjini. Protagonisti tih mišljenja imaju pravo da ih slobodno izraze.

Međutim, logiku nekih od tih protagonista, po kojoj će im, eto, Aleksandar Vučić – budući da je ucenjen od strane Zapada – konačno omogućiti da ostvare ono što su zamislili, smatram nelegitimnom i štetočinskom. Put u pakao je često popločan dobrim namerama; saradnja sa diktaturom, bez obzira na namere, uvek vodi u pakao.

Ako je prihvatanje diktature Aleksandra Vučića, sa svim njenim duboko antievropskim i anticivilizacijskim korenima, uslov za modernizaciju Srbije, onda nama takva modernizacija nije potrebna. Onda je ona, zapravo, samo srpska verzija postmoderne, orvelijanske antiutopije.

***

Daleko od toga da smatram da su sama Demokratska stranka i njen predsednik Dragan Šutanovac, deo tog i takvog javnog diskursa. Za razliku od nekih drugih koji su od te stranke imali itekakve koristi, ja kao njen bivši politički protivnik imam pozitivno mišljenje o ovoj organizaciji.

Desetine njenih pripadnika bili su nevini hapšeni, ponižavani po pro-nacističkim tabloidima režima, hiljade otpuštane sa posla, mnogi fizički maltretirani. Oni od njih koji su, svemu tome uprkos, uspeli da odole sirenskom zovu tzv. “trivanizacije” su svakako ljudi dostojni poštovanja.

Međutim, upravo zbog toga mi se čini da kritička javnost ima pravo i da joj ukaže na političke greške. Iluziju da razgovor o ustavu ima ikakvog smisla ako moderator tog razgovora nosi fantomku, smatram političkom greškom, a ne zlom namerom. Režim im svakako na te greške neće ukazati; naprotiv, pokušaće da ih dodatno u njih uvuče, sa jasnim ciljem da ih kompromituje. Pokušaćemo da ovu tezu dodatno obrazložimo.

Režim Aleksandra Vučića je vrsta patogenog parazita u političkom svetu, baš kao što su određene životinje patogeni paraziti u biološkom svetu. Kao neka vrsta krpelja, on iz svakoga (pojedinca ili organizacije, svejedno) koji sa njim uđe u simbiozu isisava sve zdrave životne sokove koji mu samom očajnički nedostaju – ime, ugled, dignitet – i u njega ubrizgava otrov one iste kaljuge u kojoj se već četvrt veka valja: kompleksa niže vrednosti, mržnje, konflikta i zavisti.

Ova simbioza se uvek završava političkom i moralnom smrću za domaćina: kada se ovaj transfer završi, od njega ostaje kontaminirana prazna ljuštura, a krpelj leti ka drugom naivnom domaćinu koji je, iz više ili manje časnih razloga, poverovao u dijalog.

***

Na samom kraju ove kratke analize, podsetio bih čitaoce na jedan odlomak iz eseja Morisa Žolija “Razgovor u paklu između Makijavelija i Monteskjea” (1864) u kojem pisac, rečima Makijavelija, kao svog književnog junaka, kaže sledeće:

“Na svaku unutrašnju agitaciju, suveren mora biti u mogućnosti da odgovori spoljnim ratom; na svaku očiglednu revoluciju, on mora biti u mogućnosti da odgovori opštim ratom; ali kako reči ne smeju nikada biti u saglasnosti sa postupcima (kao što jeste u politici), potrebno je da, u različitim situacijama, vladar bude vešt u skrivanju njegovih stvarnih namera pod suprotnim; on mora uvek ostavljati utisak podleganja pritisku javnog mnenja, kada vrši ono što je njegova ruka tajno pripremila.”

Žolijeva paradigma važi i danas, posle vek i po: ono što je ruka tajno pripremila predstaviće se kao podleganje pritisku javnog mnenja. To je suština farse sa “unutrašnjim dijalogom” i to je istovremeno rizik koji preuzima svako ko tu činjenicu ne može da vidi.

***

Objavljeno 17.08.2017. na portalu mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/08/jankovic-prekida-saradnju-sa-ds-demokrate-odgovorile/

Original falsifikata: nepostojeći intervju bivšeg šefa MI6 na Internetu

pg-20-john-scarlett-1-getty

“Opasno je dozvoliti publici da dođe iza scene. Ona lako izgubi iluzije i onda je ljuta na vas, jer ono što je volela bila je iluzija.”

(Somerset Mom)

 

U subotu popodne među bolje obaveštenim pripadnicima tzv. “obaveštajne zajednice”  u više zemalja počeo je da kruži intervju koji je Ser Džon Skarlet, bivši direktor MI-6, dao za britanski list Gardijan.  U ovom intervjuu on je novinaru Krisu Ejmsu pričao o planovima za fragmentaciju Rusije iz vremena dok je bio na čelu britanske spoljne obaveštajne službe (2004-2009). Pominjao je i svoje kontakte sa američkom CIA-om, Saudijskom Arabijom i Turskom, sa ciljem da se ekstremni islamisti infiltriraju u konfliktne zone na Kavkazu i odatle otvore rat sa Rusijom na tzv. južnom frontu.

U tekstu se govori i o tzv. “revoluciji ruža” u Gruziji 2004. godine kada je na vlast došao prozapadni predsednik Mihail Sakašvili, o planovima za odsecanje Rusije od pristupa Crnom moru, za provociranje oružanih sukoba između Rusije i Ukrajine, kao i za uspostavljanje američkih obaveštajnih instalacija u Južnoj Osetiji, konfliktnom području na Kavkazu.

Ništa od svega toga, kao što znamo, nije ostvareno, Ukrajina i Gruzija nisu primljene u NATO, rusko prisustvo na Kavkazu je očuvano, Krim je sada deo Rusije. Zato je i naslov tog teksta u Gardijanu sasvim odgovarajući i glasi:

“Bivši šef MI-6 priznao poraz od Putina u strateškom planu za fragmentaciju Rusije”.

Pomislićete: kako je bilo moguće da čovek koji se bavio tako ozbiljnim poslovima sada o njima govori za novine, otkriva osetljive detalje i još priznaje svoj poraz? Jednostavno: ovaj razgovor se nikada nije ni dogodio. O njemu je sam Ser Džon Skarlet saznao baš kao i svi drugi koji smo imali prilike da ga pročitamo – sa Interneta. O čemu se zapravo radilo?

***

Novinar Kris Ejms zaista postoji, fotografija Džona Skarleta bila je autentična, čak su i neki upotrebljeni izrazi, i rečenične konstrukcije, savršeno odgovarali načinu na koji on inače govori, i u medijima i van njih. I svi linkovi na toj internet stranici su savršeno funkcionisali – vodili su na odgovarajuće druge stranice na internet prezentaciji Gardijana.

Sve je bilo gotovo savršeno, osim jedne stvari – na pravom sajtu Gardijana tog intervjua nikada nije bilo. Radilo se, dakle, o gotovo savršenom falsifikatu.

Juče popodne ovaj tekst je – po pritužbi Gardijana koji se pozivao na kršenje prava intelektualne svojine (zloupotrebu svog imena, logoa i zaštićenih znakova) i uz diskretnu podršku britanske obaveštajne zajednice – ekspresno uklonjen, i ta internet stranica više ne funkcioniše. O sadržini Skarletovog “intervjua” sad možete da se informišete sa četiri printskrina koje smo napravili dok je još radila i koje se nalaze na kraju ovog komentara.

Odavde, priča dobija detektivske obrise i grana se u dva pravca kojima ćemo se sada pozabaviti.

***

Prvi pravac je sam internet domen, registrovan istog dana kada je priča na njemu i objavljena: u subotu, 12. avgusta. Domen je registrovan u Montrealu, u Kanadi, kod provajdera Cloudflare, Inc. na ime izvesnog Džona Edvarda Tejlora, koji je kao svoju adresu stanovanja naveo, hm, londonsku metro stanicu Chancery Lane Station, blizu Holborna. Ne sumnjamo da bi gospodin Tejlor bio počastvovan kada bi mogao da sazna da je ponosni vlasnik jednog internet domena, mada bismo prvo morali da mu objasnimo šta reč internet uopšte znači. Jer, Džon Edvard Tejlor se, već dosta dugo, nalazi na jednoj drugoj londonskoj adresi – Kensal Green – na tom groblju je, naime, sahranjen još 1905. godine. Dok je živeo bavio se, uglavnom, izdavanjem novina, a u istoriju je upisan baš kao osnivač lista Gardijan

Džon Edvard Tejlor, dakle, nije mogao da poseduje ni mobilni telefon, a broj +44 745 3268587 pod kojim je registrovan kao vlasnik lažnog Gardijanovog sajta je pripejd broj operatera Three UK.

Domen je zakupljen na standardnih godinu dana, iako su kupci svakako znali da se stranica sa lažnim Gardijanom na njemu neće zadržati duže od 24 časa. Kao “kontakt osoba” u ime vlasnika naveden je izvesni Luk Metkalf, vlasnik kompanije Rapid Intelligence iz Sidneja, u Australiji. On, kako smo saznali u međuvremenu, tvrdi da njegovo preduzeće pomaže klijentima iz celog sveta da registruju internet domene – uglavnom telefonom i nema vremena da proverava njihove lične podatke…

***

Drugi pravac ove male detektivske priče je sam Ser Džon Skarlet (1948), inače prilično kontroverzna ličnost. 1968. godine je učestvovao u demonstracijama protiv rata u Vijetnamu, ispred američke ambasade na Grovenor skveru u Londonu, zajedno sa Bilom Klintonom i Vanesom Redgrejv. Demonstracije su se završile intervencijom londonske policije na konjima, uz poprilično prolivene krvi na obe strane.

Vrlo brzo nakon tog događaja on biva angažovan od strane britanske obaveštajne službe, zapošljava se tamo 1971. i narednih petnaestak godina provodi na službi u Moskvi, Najrobiju i Parizu. Zatim se ponovo vraća u Moskvu, 1991. godine, na položaj šefa stanice MI-6, gde će ga jedna početnička greška dovesti do proterivanja iz Rusije, 1994. godine. Vraćen je u London gde se bavi istočnom Evropom i Bliskim istokom.

2001. godine Ser Džon Skarlet napušta MI-6 i provodi naredne tri godine u kabinetu Tonija Blera, gde vodi tzv. Zajednički obaveštajni komitet. Može se reći da je u Blerovom establišmentu, tih godina, imao ulogu koju je pokojni Miki Rakić imao kod Borisa Tadića. Daje ključan doprinos konstrukcijama koje su Blerovoj vladi pomogle da opravda agresiju na Irak, 2003. godine, uključujući tu i zataškavanje nikad do kraja razjašnjenog samoubistva naučnika Dejvida Kelija, te godine.

2004. godine Ser Džon Skarlet se vraća u MI-6, ovog puta kao direktor te agencije i na tom mestu ostaje pun mandat – pet godina. Krajem 2007. godine kraljica Elizabeta II ga je proizvela u red Viteza Svetog Mihajla i Svetog Đorđa, što je najviše odlikovanje predviđeno za pripadnike britanske obaveštajne zajednice.

Penzionisan je 1. januara 2010. godine i otpočeo privatni biznis – prilično sličan onom koji je radio celog života. Od 2011. je član upravnog odbora kompanije koja izdaje londonski “Tajms” i predsednik upravnog odbora Blečli Park Fondacije, nevladine organizacije koja danas upravlja muzejom, u zgradi u kojoj su svojevremeno Čerčilovi kriptografi razbili sve Hitlerove ratne šifre…

Ser Džon Skarlet se ponekad pojavljuje u novinama, ponekad govori na predavanjima, ali – sasvim razumljivo za posao kojim se bavi(o) – nikada nije rekao ni reč o svojim neuspesima.

***

Zašto je baš on izabran za metu ovog savršenog falsifikata? Zašto je svoj fiktivni intervju “dao” baš Gardijanu? Ima li i neke istine u onome što je “rekao”? Koliko su Britanci i Amerikanci, početkom 2000-tih zaista sarađivali sa Turskom i Saudijskom Arabijom na infiltraciji islamista na Kavkaz. Otkad se rusko-ukrajinski konflikt zaista planira? Ko stoji iza ovog lažnog intervjua i kome (sve) on ide u prilog?

To su sve pitanja kojima će se, narednih meseci, baviti više obaveštajnih službi, kako onih pomenutih u “intervjuu” tako i onih drugih. Svaka od njih će, preko svojih spin-doktora u medijima, optužiti onu drugu stranu, kao što je već red. Potpuna istina verovatno nikada neće biti otkrivena jer će i ovu priču, brzo, zameniti neka druga, slična, koja će privući tabloidnu pažnju…

Lažne vesti – čuvene “fake news” – postale su deo vremena u kojem živimo. Dosad su plasirane preko medija koji zaista postoje, koristeći tehnike obmane, ucene ili korupcije novinara i urednika. Od ovog vikenda, “fake news” su dobile novu dimenziju: postale su “fake newspapers”.

Ser Džona Skarleta upoznao sam 2013. godine kada je jedan ugledan srpski biznismen bio u zatvoru i nameravao da angažuje londonske advokate za pravne savetnike. Oni su se opet obratili nama sa molbom za tzv. “prethodnu procenu situacije”. Sećam se da je od jedne prilično jednostavne “situacije” Džon majstorski uspeo da napravi vrlo komplikovanu, unoseći više scenarija nego što ih je zaista bilo.

“Zašto to radimo?” sećam se da sam ga pitao.

“Zato što tako naš posao ispada značajniji u očima laika koji ga ne znaju. Činjenice su činjenice, ali je najvažniji utisak.”

Ironija sudbine je da se ta Džonova opaska prethodnog vikenda pokazala tačnom i u njegovom sopstvenom slučaju. Činjenica je da je intervju za Gardijan falsifikat. Utisak je da je bivši šef MI-6 priznao kako je Putin pobedio…

***

Objavljeno na sajtu http://www.mojizbor.info 14.08.2017.

http://mojizbor.info/2017/08/lazni-intervju-bivseg-sefa-mi6-na-falsifikovanoj-internet-strani-gardijana/

 

Scarlett fake1Scarlett fake2Scarlett fake3Scarlett fake4