Pucnji sa Aurore, sto godina posle: gde se zaustavila lokomotiva istorije?

Aurora2

Na današnji dan, pre tačno sto godina, posada jednog ratnog broda pokušavala je da osposobi topove koji odavno nisu pucali: njihove nišanske sprave bile su neprecizne, barut na mnogim projektilima vlažan, zatvarači nisu dobro dihtovali.

Bilo je potrebno mnogo pokušaja, i nekoliko sati, da prvi plotun, kako-tako, bude ispaljen u pravcu dvorca. Čak i tada, uglavnom je promašio postavljene ciljeve.

Ipak, takav sa mukom ispaljeni plotun označio je, paradoksalno, slom starog poretka i stvaranje novog. Topovski pucnji sa Aurore, oko šest uveče sedmog novembra 1917. godine uzimaju se kao simbolički početak Oktobarske revolucije.

Volter je za Sveto rimsko carstvo svojevremeno rekao da u stvarnosti ne sadrži nijedan od tri elementa sadržana u njegovom imenu: niti je bilo sveto, niti je bilo rimsko, a nije bilo ni carstvo. Ana Aplbaum (1964) američki pisac poljskog porekla, u svom jučerašnjem tekstu za Vašington Post „Sto godina posle“ parafrazira Voltera kada opisuje Oktobarsku revoluciju: zbog razlike između julijanskog i gregorijanskog kalendara (pre sto godina se u Rusiji koristio prvi) ona je zapravo novembarska; isto tako, nije ni bila revolucija nego boljševički državni udar.

Ana Aplbaum je jedan od vodećih konzervativnih teoretičara na početku dvadeset prvog veka, ali – uprkos jakoj ideološkoj pristrasnosti – njen tekst sadrži dovoljno (rekli bismo, za današnje vreme začuđujuće puno) intelektualnog poštenja da zavredi našu preporuku za čitanje:

https://www.washingtonpost.com/opinions/global-opinions/bolshevism-then-and-now/2017/11/06/830aecaa-bf41-11e7-959c-fe2b598d8c00_story.html?utm_term=.1dce84ed5951

Mene ne čudi što je Ana Aplbaum izbegla izazov da Oktobarsku revoluciju posmatra na jednom dubljem, i kompleksnijem nivou. Da je mogla da prihvati takav izazov verovatno ne bi ni bila ikona postmoderne demokratske desnice.

U tekstu koji vam – svemu tome uprkos – preporučujemo za čitanje, ona govori o „parlamentu, sudovima i štampi“ koje je boljševički sistem „fizički uništio“. Kao da su, u carskoj Rusiji, i parlament i sudovi i štampa, zaista postojali – bar u oblicima i na način na koji ih naše generacije, i Ana i ja podjednako, zamišljamo?

Sibir, mesto progonstva za neprijatelje dinastije Romanov u devetnaestom veku, ostao je i u dvadesetom tačno tamo gde je i bio. Samo su se neprijatelji promenili. Kao što je ostao i u dvadeset prvom, kada su u njega došli novi neprijatelji – Hodorkovski je, na primer, svoju kaznu za suprotstavljanje Putinu, izdržavao u zatvoru u Sibiru.

Karl Vitfogel je, svojevremeno, u svojoj „Orijentalnoj despotiji“ pisao da civilizacije nastale u dolinama velikih reka – Nila, Eufrata, Jang Ce Janga, Volge i Dona – nužno ne mogu formirati drugačija društva nego orijentalne despotije. Jedino one mogu da obezbede efikasnu mobilizaciju ljudskih resursa u meri neophodnoj da se iskoristi potencijal tih reka, pisao je Vitfogel. Ako se njegova pretpostavka uzme kao tačna, onda je jasno zašto, od Ivana Groznog i Petra Velikog, preko Lenjina i Staljina, do Putina, modeli upravljanja Rusijom nikada nisu mogli da budu bitno različiti.

Zato ćemo se, umesto modela, baviti upravo onim što je Ana u svom tekstu propustila: posledicama Oktobra na Rusiju i svet: kako onim materijalnim, tako i onim drugim, duhovnim.

Sto godina koje su protekle od današnje večeri u Petrogradu pružaju nam obilje činjenica, detalja, utisaka, dovoljnih za različite i ponekad potpuno protivrečne zaključke. Veličina tog događaja, i jeste u njegovoj istorijskoj kompleksnosti i slojevitosti – baš kao i njegovog prethodnika s kraja osamnaestog veka u Francuskoj.

Vizije Lenjina i Trockog su odnele pobedu te noći i narednih godina, ali je revolucija – kao što je to 1793. proročki predvideo francuski pisac Žak Male di Pen – na kraju ipak „pojela svoju decu“. Lenjin je ubijen ideološki, a Trocki fizički. Vizija njihovog naslednika, gruzijskog kurira koji je samo par godina ranije prenosio novac i poruke u bečke kafee, bila je različita od one obećane na današnji dan pre sto godina.

Carska Rusija – zemlja neviđenih bogatstava za manjinu i endemskog siromaštva za većinu, još uvek feudalno društvo sa ogromnom nepismenošću, najnižim životnim vekom u Evropi i ideologijom „ikone i sekire“ kako je to u naslovu jedne svoje knjige opisao Bilington – za samo nekoliko godina je postala Sovjetski Savez, koji je sredinom veka napravio najveću hidroelektranu na svetu i predvodio trku u osvajanju kosmosa.

Neki narodi koji su bili na ivicama ruske imperije dobili su ovom revolucijom trajnu nezavisnost – Poljaci i Finci, na primer – drugi privremenu, kao baltički narodi, dok su treći, u okviru sovjetske federalne države dobili, po prvi put, svoje nacionalne republike – Ukrajinci, Belorusi, kavkaski i srednjoazijski narodi. Sovjetski Savez je imao šansu da postane američki melting pot, ali tu šansu nije iskoristio.

Na ivicama ruskog etničkog prostora danas imamo nacionalne i verske konflikte, slične onima od pre sto godina. Pa ipak, da li su, recimo, Kirgizi u SSSR-u zaista imali baš toliko manje prava nego što ih Grci danas imaju u Evropskoj uniji Merkelove i Šojblea?

Iako je Lenjinov puč, izveden po najboljim tradicijama Makijavelija, promenio vlast u Rusiji i izveo je iz Prvog svetskog rata – u tom smislu, odluka nemačkog kajzera Vilhelma da mu 1917. obezbedi onaj famozni oklopni voz od Švajcarske do Finske pokazala se ispravnom za nemačke ratne ciljeve – ideje Oktobra prevazišle su granice Rusije, i prostorno i vremenski.

One nisu samo inspirisale nekoliko kratkotrajnih revolucija u srednjoj Evropi narednih godina – nemačka i mađarska su najpoznatije od njih – koje su sve završile neuspehom.

Emancipatorski potencijal parole „Mir, zemlja i hleb“ prepoznale su generacije intelektualaca leve orijentacije – od Brehta, preko Kamija, Sartra i Orvela pa sve do Hemingveja – i sa tom parolom se borile u Španiji, i za Španiju.

Jedan imperijalistički rat – Prvi svetski rat mnogi autori su zvali i porodičnim, jer su nemačke, engleske i ruske dinastije bile povezane brojnim rođačkim vezama – ponovljen je dvadeset godina kasnije, ali ovog puta kao ideološki, antifašistički rat.

I kao što se danas gotovo svi slažu – bez obzira što tu činjenicu neki ističu sa gunđanjem a drugi sa ponosom – Drugi svetski rat antifašisti nikada ne bi dobili bez heroizma Crvene armije, bez njene milionske žrtve, koja je jedina mogla da zaustavi Guderijanove i Majnštajnove oklopne kolone na prilazima Lenjingradu, Moskvi i Staljingradu.

I posle Drugog svetskog rata, ali i danas, kad pogledamo politički pejzaž Mediterana – mnoge ideje, pokreti i lideri na Mediteranu baštine pojedine detalje, poruke i simboliku Oktobra: od Toljatija i Gramšija u Italiji, preko portugalske „Revolucije karanfila“, do Varufakisa u Grčkoj. Ali ne samo na Mediteranu: i dve izuzetne političke figure u anglosaksonskom svetu – Berni Sanders u SAD i Džeremi Korbin u Velikoj Britaniji – nisu samo počeli svoje karijere kao marksisti, nego ih tako i završavaju.

Na kraju svog teksta, Ana Aplbaum bavi se i fenomenima koje opisuje kao „neoboljševičke“. U najboljoj tradiciji intelektualaca koji su, posle pada Berlinskog zida, smatrali da je moderno praviti paralele između komunizma i fašizma, i Ana kao „neoboljševike“ opisuje Trampa, Kačinjskog, Le Penovu i Orbana.

Tu negde, na južnim granicama Mađarske, završava se i njena vizija Evrope – Ana ne navodi, recimo, ni Vučića ni Erdogana, iako je njihov politički praxis vrlo blizu ovo četvoro – jer ni Srbija ni Turska za Aplbaumovu nisu Evropa, ali to je već jedna sasvim druga tema.

U tom smislu, ovaj tekst sadrži nekoliko tačnih, ponekad i duhovitih, paralela između 1917. i 2017. godine. Od (zlo)upotrebe fenomena „spoljne opasnosti“ i „neprijateljskog okruženja“, preko prezira prema intelektualnim elitama i upotrebe propagande kao političkog oruđa (i oružja) pa sve do mistične instrumentalizacije pojma „narod“ i „nacija“ i njegove manihejske podele na „dobri“ i „zli“ deo naroda, već prema kriterijumu političke lojalnosti.

Sve ove fenomene Ana Aplbaum je kvalifikovala kao „neoboljševičke“ dok ih je, pre dvadeset godina, Umberto Eko definisao kao „markere fašizma“. Ovu semiotičku razliku možemo da objasnimo jednostavnim činjenicama: Eko je bio levičar, Aplbaumova je desničarka, i svako od njih opisuje zlo u svom sopstvenom ideološkom kontekstu, i u tim opisima koristi izraze koji odgovaraju onom vrednosnom sklopu koji deli.

Suštinski, međutim, oboje su iste fenomene prilično precizno identifikovali i opisali, što je mnogo značajnije. Početak dvadeset prvog veka jeste ona Marksova “istorija koja se ponavlja kao farsa”, ali ovo pitanje je mnogo šire i izlazi izvan opsega naše današnje teme.

„Revolucije su lokomotive istorije“, napisao je jednom prilikom Karl Marks. Ova ocena stoji kako za one revolucije koje je Marks imao u vidu kada je napisao tu rečenicu – Luterovu u šesnaestom, englesku i holandsku u sedamnaestom i francusku u osamnaestom veku – ali stoji takođe i za one koje su se desile u budućnosti, i koje je Marks mogao samo da predvidi, sa manje ili više preciznosti. Kao što je, u dvadesetom veku, bila i Oktobarska revolucija: lokomotiva istorije.

 

Advertisements

Crtice uz pivo sa Luterom…

Luther95theses

Na današnji dan, pre tačno pet stotina godina, jedan mladi čovek zakucao je na vrata dvorske crkve u saksonskom gradu Vitenbergu list papira sa gusto odštampanim tekstom na latinskom jeziku.

Okupljeni prolaznici nisu tačno znali o čemu se radi, više su imali neki neodređeni osećaj da je reč o nečem veoma važnom – utisak pojačan slikom oklopljenih konjanika koji su ga brižno čuvali od eventualnih nevolja.

Samo je mali broj ljudi u Nemačkoj – po nekim istoričarima, ne više od deset posto – tada uopšte znao da čita i piše. Latinski je znalo tek nekoliko stotina ljudi – uglavnom poneki monah i univerzitetski profesor. Sam tekst će biti preveden na nemački tek nekoliko godina kasnije, ali je ipak današnji dan ostao u istoriji kao početak.

Devedeset pet teza Martina Lutera označilo je početak onoga što će u istoriji ostati opisano kao Reformacija – kompleksan sklop teoloških, filozofskih, političkih, vojnih i ekonomskih procesa kojima će, u toku narednih sto godina, čitava severna Evropa biti odvojena od Vatikana i oslobođena od vlasti pape.

Protestanti – kako se danas zovu pripadnici različitih denominacija koji slede učenja Lutera i njegovih kolega u drugim zemljama, kao što su Cvingli i Kalvin – su po nekim istoričarima zapravo omogućili savremeni kapitalizam. Da je rimokatolička crkva ostala jedinstvena pitanje je koliko bi se razvila holandska brodogradilišta, nemački rudnici, engleska tekstilna industrija i američke železnice. Da li bi sve to ostalo samo na nivou površnih italijanskih i mističnih španskih scenografija, vitezova koji ratuju sa vetrenjačama i razvratnih Bordžija?

Reformacija je Evropu uvela i u vreme verskih ratova, koji su posebno pogodili baš Luterovu Nemačku, u kojoj su se u narednim vekovima borili za prevlast Francuzi, Austrijanci, Šveđani i Poljaci. Luterovi kritičari imaju običaj da kažu da su njegovih devedeset pet teza možda stvorile nemačku crkvu, ali da su bile na ivici toga da unište nemačku naciju, deleći je beznadežno na katoličke državice na jugu i one protestantske, na severu. Da je nemačka nacija konačno stvorena, Nemci više mogu da zahvale Napoleonu i Bizmarku, nego Luteru.

Reformacija je, takođe, na katoličkom jugu i istoku stvorila i tzv. Protivreformaciju – duhovni i politički pokret koji je Evropu želeo da vrati u vreme starog poretka i u tom cilju proganjao – a tada je to najčešće značilo spaljivanje na lomači – sve koji su makar malo ličili na jeretike, od atlantskih obala Portugalije do istočnih granica Poljske.

Legende, pomalo zamućene u magli proteklih pet vekova, kažu da je sve počelo od jednog kanala koji je trebalo da spreči poplave u Hamburgu. Gradski oci nisu nikada imali dovoljno para da ga prokopaju, žetve su propadale, a istovremeno su tone zlata odlazile u Rim. I kada je zlato u pitanju, lako je bilo naći ambicioznog sveštenika koji bi ekonomsku pobunu opravdao dubokim teološkim razlozima.

Uprkos ovom pomalo ciničnom obrazloženju i sopstvenoj, duboko konzervativnoj, strukturi ličnosti, Martin Luter je ostavio dubok, mogli bismo reći neizbrisiv, trag u vremenu. Bibliju je preveo sa originalnog grčkog na nemački i njen sadržaj učinio dostupnim mnogo širem krugu ljudi. Od Biblije na nemačkom do nemačke crkve bio je samo mali korak. Njegov primer, iz na prvi pogled drugačijih razloga, sledio je i Henri Osmi u Engleskoj. Internacionalizam Vatikana zamenjen je nacionalizmom nacionalnih crkava.

Luter je, pored toga, razbio još jednu vekovnu dogmu rimokatoličke crkve: onu o celibatu sveštenika. Da bi mogao da oženi svoju izabranicu, Katarinu fon Bora, inače monahinju u benediktinskom manastiru u Breni, morao je da je prethodno otme. Taj zadatak na sebe je uzeo verni prijatelj, većnik u skupštini grada Torgau i promućurni trgovac haringama, koji je nevestu prošvercovao u buretu iz kojeg su haringe prethodno isporučene manastiru.

Na primedbe svojih sledbenika da bi ženidba sveštenika značila skandal, Luter je rekao: „Moj brak će obradovati mog oca, naljutiti papu, nasmejati anđele i rasplakati đavole.“ Martinov izbor pokazao se mudrim: Katarina mu nije izrodila samo šestoro dece za dvadeset jednu godinu zajedničkog života, bila mu je isto tako i veran prijatelj, mudar savetnik i pouzdan oslonac.

Ima i onih koji tvrde da je Luter bio izraziti antisemita i da predstavlja jednu od duhovnih preteča kasnijeg nemačkog antisemitizma koji je svoj vrhunac imao u Holokaustu, sredinom prošlog veka. Ta ocena je, čini nam se, ipak preterana. Nemački antisemitizam ima korene još iz vremena velikih epidemija kuge, u četrnaestom veku i Luter se u odnosu na Jevreje ponašao, otprilike, kao i svaki drugi Nemac svog vremena: rezervisano, sa netrpeljivošću ponekad, ali bez otvorene mržnje.

Kako je dečak iz siromašne porodice – Martin Luter je bio jedno od devetoro dece rudara – uspeo da izbegne obrazac života koji mu je bio gotovo suđen, neizbežan za vreme, prostor i društveni kontekst u kojem je živeo, i da postane lider jedne duhovne revolucije koja se kasnije pretvorila i u svetovnu?

Da li je to bila ambicija njegovog oca, koji je svoj rudarski posao dopunjavao prihodima sa strane, pa je tako uštedeo nešto para da ga pošalje na školovanje? Ili njegova sopstvena ambicija, koja ga je, od neuspešnog studenta i putujućeg prodavca knjiga dovela do doktora teologije i pobunjeničkog propovednika? Ili interesi brodovlasnika iz Hamburga kojima je bio potreban harizmatični lik kojem bi mase verovale i sledile ga? Ili prijateljstvo sa saksonskim vojvodom, onim čiji su ga oklopljeni konjanici tog dana u Vitenbergu zaštitili da ne ode na lomaču kao jeretik?

Današnji tekst sa našeg bloga „Ideologija i sila – status kvo i promene“ bavi se svim ovim pitanjima pomalo, u pokušaju da postavi prostu jednačinu: nijedna ideologija ne može da uspe bez sile, baš kao što nijedna sila ne može da uspe bez ideologije.

I Martin Luter, od čijeg će arogantnog, mesijanskog, mudrog, hrabrog – ali u svakom slučaju čina sa dalekosežnim posledicama – danas proteći tačno pet stotina godina, predstavlja odličan primer za ilustraciju te jednačine.

Kao što je i papir zakucan tog dana na vrata crkve u Vitenbergu ušao u istoriju, i to njenim magistralnim putem, onim na kojem će ga kasnije slediti čaj bačen u more u Bostonu, ulazak pariske mase u Bastilju ili topovi sa Aurore u Petrogradu.

Na današnji dan, poštovaoci Martina Lutera i njegovog učenja u Nemačkoj, Holandiji, skandinavskim zemljama, u SAD i na drugim tačkama Zemljine kugle, ali i brojni turisti koji će obilaziti Vitenberg i mesta na kojima je on živeo i radio, popiće obavezno po jedno pivo. Neki možda i dva-tri. Luter je, naime, mnogo voleo da pije pivo i jednom prilikom je rekao:

„Ko god pije pivo, brzo će zaspati; ko god spava dugo, ne čini greh; ko god ne čini greh, ide u Raj! Dakle, hajde da popijemo pivo!“

***

Objavljeno 31. oktobra 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/10/ideologija-i-sila-status-kvo-i-promene/

Turski gambit u njujorškoj sudnici: čudnovati slučaj Reze Zaraba

Reza27. novembra ove godine u Njujorku počinje jedno suđenje zbog kojeg, već preko godinu dana, Redžep Tajip Erdogan ima košmarne snove. Ko je Reza Zarab, čime se sve bavio i koliko je novca platio gospođi Erdogan?

Američki istražitelji raspolažu sa podacima o četiri pasoša ovog kontroverznog biznismena: iranskom, azerbejdžanskom, turskom i makedonskom.

Prvi je dobio po osnovu rođenja: 12. septembra 1983. u iranskom gradu Tabrizu.

Drugi je dobio po poreklu svojih roditelja: njegov otac, Husein Zarab, bio je u Bakuu sve do 2011. godine, mada je od 2005. bio u bliskom kontaktu sa tadašnjim iranskim predsednikom Mahmudom Ahmadinedžadom.

Treći pasoš, turski, dobio je ženidbom sa turskom pop zvezdom Ebru Gundeš, 2008. godine, sa kojom je 2011. dobio i dete u Istanbulu, gde mu je bilo poslednje prebivalište pre hapšenja.

Kako je, zašto i od koga dobio četvrti pasoš – makedonski – i da li je to imalo veze sa iznošenjem novca iz ove zemlje za vreme režima Nikole Gruevskog, kao i druge detalje u vezi sa tim, trenutno ispituju američki istražni organi.

Kada je 19. marta 2016. godine uhapšen u Majamiju na Floridi, Reza Zarab je verovatno mislio da Amerikanci o njemu znaju mnogo manje. Prevario se. Podaci o mreži koju je u Istanbulu godinama gradio u cilju izigravanja američkih sankcija protiv Irana bili su im sasvim dobro poznati.

Mehanizam koji je Reza Zarab razvio bio je u suštini jednostavan: iranski novac koji (zbog američkih sankcija) nije imao pristup u međunarodnu mrežu za bezgotovinsko plaćanje (SWIFT) prebacivan je fiktivnim kompanijama u Kini i Turskoj, i korišćen za kupovinu zlata. Zlato kupljeno tim novcem potom je prebacivano nazad u Iran, preko Dubaija. Prema podacima iz istrage koji su procureli, radil se o 110 milijardi američkih dolara.

Optužnica na 28 strana koja mu je saopštena – zavera radi kršenja sankcija protiv Irana, pranje novca i bankarska prevara – mogla bi, ako sve njene tačke budu dokazane, da mu donese čak sedamdeset pet godina zatvora.

Pod uslovom, naravno, da pre izricanja presude ne prihvati da bude zaštićeni svedok i ne progovori o mnogo krupnijim figurama u ovoj igri.

Za puštanje iz pritvora, u junu prošle godine, advokati Reze Zaraba ponudili su jemstvo od čak pedeset miliona američkih dolara. Predlog je odbijen…

Na dan Zarabovog hapšenja, akcije turske Halkbanke pale su čak 20%. Rojters je nedavno objavio vest da je šest turskih banaka – a Halkbanka na prvom mestu među njima – suočeno sa kaznom američkih finansijskih vlasti od čak pet milijardi američkih dolara zbog kršenja sankcija protiv Irana. Kazna u tom iznosu, da se ne lažemo, ravna je zatvaranju banke.

Kako se u ovoj aferi ponašao Redžep Tajip Erdogan je jedno drugo pitanje, kojim se trenutno bave zajednička radna grupa obaveštajnih struktura NATO pakta, CIA-e i američkog tužilaštva. Odgovor na to pitanje će, u velikoj meri, dopuniti psihološki profil turskog lidera koji je već napravljen, i opredeliti dalji modus operandi Zapada u odnosu na Tursku.

Tekst Vašington posta koji vam danas predlažemo za čitanje sadrži nekoliko pikantnih detalja koji su iz različitih kancelarija, krajem septembra ove godine, dati novinarima…

https://www.washingtonpost.com/amphtml/opinions/global-opinions/the-man-at-the-crux-the-of-us-turkey-dispute-is-about-to-go-on-trial/2017/10/12/92c4c7a2-af96-11e7-be94-fabb0f1e9ffb_story.html

Najpre, Erdogan je javno rekao da “to nije slučaj koji interesuje Tursku”. Pa ipak, prilikom susreta sa potpredsednikom Bajdenom, i u dva poslednja telefonska razgovora sa predsednikom Obamom, krajem prošle godine i početkom ove godine, tajno je molio za njegovo puštanje.

U oktobru 2016. je turski ministar pravde, Bekir Bozdag, imao tajni sastanak sa svojom američkom koleginicom, Loretom Linč. Jedina tema njihovog razgovora bilo je puštanje Reze Zaraba iz pritvora. Neuspešno.

Baš negde u to vreme, između američkih izbora u novembru prošle i Trampove inauguracije u januaru ove godine, i Erdoganova supruga Emina je u privatnom razgovoru tražila Zarabovo puštanje od žene Džil Bajden, žene Džoa Bajdena. Bio je to ishitren i potpuno pogrešan potez – on je američke istražitelje samo naveo da počnu da ispituju podatke o finansijskom poslovanju Eminine fondacije…

U međuvremenu, dosije protiv Reze Zaraba se u Njujorku povećavao. Američki istražitelji došli su do pisma iz 2011. godine koje su njegovi roditelji uputili guverneru Centralne banke Irana, u kojem potvrđuju da je njihov sin spreman za “ekonomski džihad” protiv SAD. Tekst tog pisma je kasnije pronađen u njegovom laptopu.

U Rezinom laptopu je pronađeno i mnogo drugih zanimljivih stvari, između ostalog i onaj krunski dokaz koji je tražen mesecima: podaci o donaciji od četiri i po miliona američkih dolara koje je njegova kompanija, Royal Maritime A.S, dala fondaciji Emine Erdogan. Zanimljivo, ova donacija je koincidirala sa početkom aktivnog učešća Halkbanke u kršenju sankcija protiv Irana…

Posle Trampove pobede u novembru 2016. godine Reza Zarab je, kao jednog od svojih advokata, angažovao i Rudija Đulijanija, bivšeg gradonačelnika Njujorka. Da, onog istog Đulijanija koji je aprila 2012. godine dolazio i u Beograd, lobirao za Srpsku naprednu stranku a krajem prošle godine pominjao se kao kandidat za najviše funkcije u Trampovoj administraciji. Nije, kao što smo videli, dobio nijednu funkciju. Nije isto tako uspeo ni da oslobodi Rezu Zaraba iz zatvora.

Uspeo je, međutim, da se tajno sastane sa Erdoganom i diskutuje slučaj. I taj sastanak je CIA nepogrešivo dokumentovala. Paukova mreža oko turskog lidera ostajala je na prvi pogled neprimetna, ali je postajala sve gušća.

Za vreme sastanka sa Trampom u maju ove godine, Erdogan je ponovo zahtevao puštanje Zaraba. Tramp je izrazio “razumevanje” za ovaj slučaj, ali od razumevanja slaba vajda. Američki tužioci su, potom, kao demonstraciju koliko im je stalo do Trampove zabrinutosti, uhapsili i zamenika generalnog direktora turske Halkbanke, Mehmeta Hakana Atilu.

Erdogan je potom, u nastupu nekontrolisanog besa, uhapsio jednog američkog sveštenika – nesrećnik se zatekao u Turskoj – Endru Bransona, u nadi da će moći da trguje sa zatvorenicima: Bransonova sloboda za Zarabovu.

Na ovu ponudu odgovoreno mu je, međutim, još jednom optužnicom. U septembru ove godine, okružni tužilac za južni deo Njujorka optužio je bivšeg turskog ministra privrede Zafera Čaglajana, za saučesništvo u Zarabovoj zaveri.

Sveštenik je ostavljen svojoj sudbini. Za karijeru sveštenika je, uostalom, sasvim dobro da budu mučenici. Ako će još biti mučenici u zatvoru nevernika, to ih može vinuti pravo u legendu…

Da li je Reza Zarab zaista samo biznismen umešan u brojne koruptivne skandale ili je visoki operativac iranske tajne službe, VAJA? Ili je bio žrtva ambicija svog oca Huseina koji je svojevremeno pomagao Ahmadinedžadu da razvija iranski nuklearni program? Ili je, možda, bio sve to pomalo?

Kako je osoba takvog profila mogla da uspostavi kontakte u Istanbulu koje je uspostavila, od 2008. kada je došla u taj grad? Kako je, uprkos upozorenju Hakana Fidana, direktora turske tajne službe MIT, dobila tursko državljanstvo? Kako je u svoju mrežu uplela čak trojicu turskih ministara, vrh najveće banke i suprugu šefa države?

Sva ova pitanja zanimaju američke istražitelje, ali zanimaju i sve one koji se ozbiljno bave analitikom turske države i njenih slabih tačaka. A očigledno, baš kao i u svakoj drugoj diktaturi, najslabija tačka Erdoganove Turske nije nikakva ideologija ili nacionalni interes nego – obična korupcija.

Ali ipak, ono što Redžep Tajip Erdogan nikako nije uspevao da shvati – i iz te njegove početne greške proistekle su i sve dalje – bilo je kako američki predsednici (najpre Obama, pa onda Tramp) ne znaju detalje ovog slučaja, kad on zna detalje svakog turskog slučaja koji ga zanima. Kako oni ne mogu da utiču na svoje tužioce, kad on može. Kako se njihove žene ne primaju novac od opskurnih likova, kad njegova prima.

Ne shvatajući te fundamentalne razlike između funkcionisanja moderne države i srednjovekovnog sultanata, Erdogan je bio ubeđen da ga i Obama i Tramp, zapravo, obmanjuju. A oni su, zapravo, bili apsolutno iskreni…

Tako je, već godinu i po dana, Erdogan uvek za korak iza ovog bizarnog niza događaja koji se pred njegovim očima odigravaju oko Reze Zaraba. I tako će doživeti i svoje novo iznenađenje – 27. novembra ove godine…

***

Objavljeno 29. oktobra 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/10/turski-gambit-u-njujorskoj-sudnici-27-novembar-2017/

Justicija i njen povez: analiza presude Apelacionog suda Miroslavu Miškoviću

220px-Berner_Iustitia

“Ovakvim postupanjem suda je došlo do povrede člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima … kao i povrede člana 4. Ustava Republike Srbije.”

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu u predmetu protiv Miroslava Miškovića, objavljenoj 27. septembra 2017. godine)

Krajem septembra Apelacioni sud u Beogradu pravnosnažno je oslobodio vlasnika Delta Holdinga, Miroslava Miškovića, optužbe da je oštetio putarska preduzeća i time potvrdio oslobajuću presudu prvostepenog suda. U istoj odluci, Apelacioni sud je ukinuo deo presude prvostepenog suda kojom je Miroslav Mišković osuđen na pet godina zatvora zbog pomaganja svom sinu Marku Miškoviću da izvrši krivično delo poreske utaje i naložio ponovno suđenje.

Ovom presudom je verovatno najznačajniji – bar ako je suditi po medijskoj pažnji koju je dobio i po političkoj instrumentalizaciji koja ga je sve vreme pratila – sudski postupak u Srbiji u delima privrednog kriminala ušao u jednu novu fazu. Sa njim, u novu fazu je nužno ušao i politički kontekst u kojem se ovaj slučaj, od samog početka, nalazio.

Aleksandar Vučić, po svom običaju, nije odoleo iskušenju da i ovu presudu komentariše. U izjavi za dnevni list „Večernje Novosti“ 27. septembra rekao je: „Evo vam tajkuni neka vode državu i neka pokradu sve što je u međuvremenu stvoreno.“

Iako nije jasno kako bi Miroslav Mišković, samom činjenicom da je pravnosnažno oslobođen jednog dela optužbi koje su mu stavljene na teret dok mu za drugi deo tek predstoji ponovljeno suđenje, mogao da dođe u situaciju da „vodi državu“, još manje da pokrade „sve što je u međuvremenu stvoreno“ (njegova kompanija se i za prethodnih pet godina neometano bavila svojim poslom) a ponajmanje šta je to „u međuvremenu stvoreno“, bar su sasvim jasni razlozi Vučićeve frustracije ovom presudom.

Samo hapšenje Miroslava Miškovića, u decembru 2012. godine simbolički je značilo Vučićevo prepoznavanje u javnosti kao nosioca apsolutne, arbitrarne i nekontrolisane moći; na isti način i oslobađanje Miroslava Miškovića simbolički je označilo da on tu moć više nema. Da li ju je ikada i imao, na način na koji je to javnost smatrala, ili ju je imao pa ju je u međuvremenu izgubio, sasvim je drugo pitanje koje izlazi izvan okvira naše današnje analize.

Ovo suđenje je od samog početka igralo ulogu koju, u primitivnim zajednicama, ima totem. Simboličko shvatanje politike je inače imanentno plemenu i poglavicama, a ne političkom narodu i njegovim izabranim predstavnicima, a problem sa simbolima i totemima u politici je već hiljadama godina isti: njihova funkcija lako može da postane i reverzibilna.

Svakako, nesporno je da sam Vučićev komentar drugostepene sudske odluke izlazi izvan granica dobrog ukusa, ali čitavo njegovo mešanje u ovaj slučaj od samog početka je bilo pristrasno, agresivno i neukusno. Međutim, u ovoj poslednjoj izjavi stiču se i neka ozbiljnija kršenja Ustava, pre svega člana 145. stav 3:

„Sudske odluke su obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole.“

Nesumnjivo, ako predstavnik jedne grane vlasti javno komentariše objavljenu sudsku odluku tako što implicira da će ona nekome omogućiti da „vodi državu“ i nešto „pokrade“, on time narušava nezavisnost sudske vlasti (član 4. stav 4 Ustava) i via facti vrši (ili bar pokušava da vrši) vansudsku kontrolu jedne pravnosnažne sudske odluke.

U stručnoj javnosti se inače sve više govori o različitim potencijalnim kršenjima Ustava koje je Aleksandar Vučić počinio otkako je 31. maja, na osnovu otetih izbora, počeo da vrši dužnost predsednika republike. To se pre svega odnosi na član 112. Ustava u kojem je nadležnost ove državne funkcije određena vrlo precizno i relativno usko, dok nam svakodnevna praksa pokazuje nešto sasvim obrnuto: stalno mešanje u nadležnost drugih državnih organa i hroničnu nesposobnost da se političke funkcije razlikuju od onih državnih. Sa ovim novim slučajem, katalog tih kršenja je proširen i, po našem mišljenju, Aleksandar Vučić se sada nalazi u prilično opasnoj zoni, odnosno blizu situacije opisane u članu 116. Ustava koji određuje uslove i proceduru njegovog razrešenja.

***

Naravno, i sam kontekst u kojem se pojavila oslobađajuća presuda protiv Miroslava Miškovića je po mnogo čemu specifičan. Ona je naime došla posle niza presuda koje su, iz različitih razloga doduše ali sa istim posledicama, donete u postupcima protiv drugih poslovnih ljudi optuženih u poslednjoj deceniji za slična krivična dela: Stanka Subotića – Caneta ili Bogoljuba Karića – ili političara za koje se, u vlasti sklonim tabloidima, desetinama puta najavljivalo hapšenje, da bi na kraju tužilaštvo od tih istraga odustajalo – Mlađana Dinkića, na primer.

U populističkoj, površnoj i prilično krvožednoj javnosti Srbije, koja meru pravde uvek izjednačava sa brojem hapšenja, a nikada sa brojem pravnosnažnih presuda, već neko vreme se polako formira utisak da je tzv. „borba protiv korupcije“ – ona koju Aleksandar Vučić pominje uvek kada na spoljnopolitičkom ili ekonomskom planu trpi neuspehe – samo obična fraza.

Deo cinične javnosti čak veruje da se u svim, ili bar nekim, od tih slučajeva radilo o dogovorima i otkupljenoj slobodi. Iako nismo skloni da se pridružimo ovim teorijama zavere – bar u slučaju koji danas analiziramo, isuviše mnogo je bilo na kocki za obe strane – nesporno je da se i ovaj ishod uklapa u prethodnu matricu razmišljanja i utiče na formiranje kolektivne svesti.

***

Pored toga, presuda u procesu protiv Miroslava Miškovića po prvi put je otvorila i jednu novu, ozbiljniju, dilemu: u kojoj meri su državni organi – policija, tužilaštvo i sudovi – bili politički zloupotrebljavani da bi, po svaku cenu, stvarali slučajeve tamo gde ih nije zaista bilo, zarad političke propagande? Kako su funkcionisale one zvanične, tužilačke, i one nezvanične, medijske istrage? Gde su se one poklapale a gde ne?

Podsetimo se: hapšenje Miroslava Miškovića bilo je jedino u kojem je policijski službenik neposredno nadležan za slučaj, inspektor Bogdan Pušić, direktno sa saslušanja osumnjičenog otišao na televiziju (bio je to, u međuvremenu ukinuti i sada već pomalo zaboravljeni, „Utisak nedelje“ Olje Bećković) i komentarisao slučaj koji je još uvek bio u fazi istrage, zatvorene za javnost.

Da je Bogdan Pušić poslovično sklon da političarima obećava više nego što to okolnosti slučaja objektivno dozvoljavaju (podsetimo se, Dušanu Mihajloviću je tako obećavao da ima „slučaj“ protiv Stanka Subotića – Caneta, a Mlađanu Dinkiću da ima „slučaj“ protiv Bogoljuba Karića) nije nepoznato u policijskim i tužilačkim krugovima u Beogradu.

Zašto je Aleksandar Vučić sebi dozvolio da ponovi greške pomenute dvojice i poveruje Pušićevim olako datim obećanjima, verovatno i on sam sada razmišlja i time se takođe nećemo baviti. Bila bi sasvim dovoljna pouka da narednom predsedniku i narednom premijeru ostanu na pameti greške sve trojice, i da ih ne ponavljaju.

U slučaju Miroslava Miškovića činjenično stanje je bilo utvrđeno relativno precizno, još u ranoj fazi postupka. To je, uostalom, i prirodno za krivična dela iz oblasti privrednog kriminala: za razliku od ubistava gde uvek može da se pojavi neki novi svedok ili novo veštačenje, ova dela se dokazuju dokumentima. Ta dokumenta gotovo uvek postoje u više identičnih primeraka: u računovodstvu kompanija, u bankama, poreskim upravama, kod revizora, i praktično je isključena mogućnost da se neki dokument iznenada pojavi a da ga nije bilo, ili da netragom nestane, ako ga je bilo.

Ono što je bilo sporno, i to je presuda Apelacionog suda jasno pokazala, nije dakle činjenično stanje, nego dva druga elementa krivičnog postupka: pravna kvalifikacija (primena materijalnog prava na činjenice) i sama procedura, odnosno postupak suđenja.

Sve od inspektora Pušića, preko Tužilaštva za organizovani kriminal, pa do prvostepenog suda, postojala je jasna tendencija da se određene radnje, koje zakonom nisu bile zabranjene, različitim konstrukcijama proglase za takve. Ta logika zasnivala se na tvrdoglavoj, ali pogrešnoj pretpostavci da je svaka imovinska korist (a jedini cilj bavljenja privrednom delatnošću je sticanje imovinske koristi) istovremeno i nezakonita.

***

Međutim, odluka Apelacionog suda u procesu protiv Miroslava Miškovića zanimljiva je i iz drugih, pravnih, razloga, a pre svega zbog obrazloženja koje sadrži. U tom smislu, ona će verovatno ući u sudsku praksu Republike Srbije kao jedan od presedana.

Naime, drugostepeni sud se u obrazloženju ovog slučaja nije zadovoljio samo onom standardnom formulacijom koju koristi uvek kada ukida presude za koje smatra da ne mogu da izdrže činjeničnu ili pravnu proveru: da je „izreka prvostepene presude nerazumljiva, protivrečna sama sebi i razlozima presude, pri čemu ne sadrži razloge o činjenicama koje su predmet dokazivanja a oni koji su dati su nejasni i u znatnoj meri protivrečni“.

Pored ove standardne formulacije (koja inače dozvoljava da se greška pripiše neiskustvu ili nedovoljnoj stručnosti sudija prvostepenog veća), Apelacioni sud je utvrdio i mnogo ozbiljniji prekršaj: direktnu povredu zakona.

Naime, prvostepeni sud se „u formi dopisa, direktno obratio Narodnoj skupštini RS i Ministarstvu finansija i privrede RS u kojima direktno traži odgovore na sporna pravna pitanja koja su se pojavila u ovom krivičnom postupku“.

Radilo se, za one čitaoce koji neće pročitati celu presudu, o Zakonu o porezu na dobit preduzeća i Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Od Narodne skupštine je traženo autentično tumačenje tih zakona, a od Ministarstva obaveštenje o njihovoj primeni, odnosno odgovor na pitanje šta je to kapitalna dobit i kako se ona izračunava…

Postupajući na taj način, prvostepeni sud je izvršio višestruke povrede zakona. Najpre, u rešavanje konkretnog slučaja je uključio druge dve grane vlasti: zakonodavnu i izvršnu, čime je povredio dva člana Ustava Srbije: član 142. stav 2. „Sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata…“ i član 145. stav 2. „Sudske odluke se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona.“

Pored toga, prvostepeni sud je izvršio i povredu člana 17. stav 1. Zakona o krivičnom postupku: „Ako primena krivičnog zakona zavisi od pravog pitanja za čije rešavanje je nadležan sud u drugoj vrsti postupka ili neki drugi državni organ, sud koji sudi u krivičnom postupku može sam rešiti i to pitanje, prema odredbama koje važe za dokazivanje u krivičnom postupku.“

Ovde se radi o tzv. prethodnom pitanju, koje se rešava po načelu iz Rimskog prava „Iura novit curia“ (Sud zna pravo). Od strana u postupku (tužioca i odbrane) očekuje se da sudu daju činjenice, po načelu „Da mihi factum, dabo tibi ius“ (Daj mi činjenice i daću ti pravo), a od ostalih grana vlasti da se u sudski postupak uopšte ne mešaju. Najbolje bi bilo kada ga ne bi uopšte ni komentarisale, ali to je očigledno za današnju Srbiju nedostižan standard…

Dakle, umesto da primenom navedenih načela sam reši pravno pitanje (a kakav je poreski tretman određene finansijske transakcije je par ekselans pravno, a ne faktičko pitanje) ili da eventualnu pravnu prazninu popuni uzimajući u obzir sudsku praksu, odnosno ranije donete odluke drugih sudova u Republici Srbiji, prvostepeni sud se za to rešenje obratio drugim granama vlasti: zakonodavnoj (Narodnoj skupštini) i izvršnoj (Ministarstvu privrede i finansija)

Na taj način, prvostepeni sud nije samo priznao da ne zna da reši pravno pitanje, ili da se – što bi svakako bilo mnogo gore – plaši da to učini, imajući u vidu višegodišnju medijsku kampanju i političku kontekstualizaciju koje su ovaj slučaj pratile.

On je učinio i mnogo teži prekršaj: doveo je narodne poslanike (koji su usvojili traženo autentično tumačenje zakona) i činovnike ministarstva (koji su napisali traženo obaveštenje) u položaj da, mimo svoje volje i mimo Ustava Srbije, budu sudije u jednom konkretnom krivičnom postupku.

Prema tome, prvostepeni sud je direktno povredio i član 4. Ustava Srbije:

„Uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. … Sudska vlast je nezavisna“.

Indirektno, povređen je i član 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima čiji je Republika Srbija potpisnik:

„Svako, tokom odlučivanja o … krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.“

***

Konačno, ceo ovaj slučaj otvorio je i jedno mnogo dublje pitanje. Rimska boginja pravde, Justicija, nije slučajno predstavljena sa povezom oko očiju tek negde od sredine XVI veka: prva poznata skulptura Justicije pokrivenih očiju, ona švajcarskog renesansnog kipara Hansa Gienga, datira iz 1543. godine i nalazi se na tzv. „Fontani pravde“ u starom delu švajcarskog grada Berna. Naime, stvaranje moderne evropske države bilo je nemoguće bez pravde koja bi bila „slepa“ za lična svojstva, kako onoga koji bi je tražio, tako i onoga nad kojim bi se sprovodila.

Prema tome, da li je neko plemić ili građanin, bogat ili siromašan, muško ili žensko, hrišćanin ili pripadnik neke druge veroispovesti, sve to već od Renesanse, a posebno od Francuske revolucije, postaje irelevantno za njegov ili njen položaj pred sudom.

Dakle, mutatis mutandis, da li je neko „tajkun“ ili siromah, da li je član neke stranke ili nije, da li je u javnosti omiljen ili omrznut, da li o njemu tabloidi pišu lepo ili ružno i konačno da li o samom Vučiću ima ovo ili ono mišljenje – ništa od svega toga ne sme da utiče na primenu zakona.

Ako zakon nije jednak za sve, onda zakona više nema ni za koga. Ako zakona nema ni za koga, nema ga ni za one koji su na vlasti.

A ako nema zakona, onda više nema ni države. Jer, nije differentia specifica države samo „monopol fizičke sile“, kako se to obično pogrešno smatra. Sam monopol fizičke sile, na određenom prostoru i za određeno vreme, ima, na primer, i razbojnička banda. Ali, za razliku od države, razbojnička banda nema zakon. Kako je veliki nemački pravni pisac Hans Kelzen jednom napisao:

„Država koja nema zakon ne razlikuje se od razbojničke bande.”

***

Objavljeno 3. oktobra 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/10/apelacioni-sud-u-beogradu/

Novi gost na balkanskom balu vampira: priča o Ramušu Haradinaju

auto_haradinaj

“Neko bi mu preneo neku informaciju i on bi nestao na dva sata. Rezultat bi bilo nekoliko leševa u jami.”

(Britanski obaveštajac o Ramušu Haradinaju, “Gardijan”, 10. septembar 2000.)

 

U subotu 9. septembra 2017. godine bivši komandir voda u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, bivši gerilac i ratni komandant OVK, bivši haški optuženik čiji su svedoci misteriozno gubili živote, sadašnji političar, a po pretpostavkama nekih zapadnih obaveštajnih službi i dalje učesnik u švercu cigareta po Grčkoj, Albaniji i Italiji postao je, po drugi, put predsednik vlade. Nečega što sebe već odavno naziva zemljom ali to još uvek nije, i nečega što Srbija već odavno naziva svojom pokrajinom, iako to više nije.

Nemačka obaveštajna služba, BND, bavila se Ramušom Haradinajem godinama, u kontinuitetu, i njegovo ime zauzima značajno mesto u svim nemačkim analizama stanja na Kosovu, a posebno veze između trgovine drogom, cigaretama, terorizma i drugih oblika organizovanog kriminala, i politike. Jednu od tih analiza, onu od 22. februara 2005. godine, na 27 strana nemačkog originala, možete da pročitate i ovde:

https://file.wikileaks.org/file/bnd-kosovo-feb-2005.pdf

***

Po prvi put, Ramuš Haradinaj je u taj kabinet seo još početkom decembra 2004. da bi ga napustio već 8. marta 2005. godine i iz njega otišao pravo u pritvor Haškog tribunala. Oni koji poznaju situaciju na Kosovu tvrdili su tada da su ključni Haradinajevi lobisti tada bili bivši komunistički funkcioneri: Mahmut Bakali i Azem Vlasi.

U međuvremenu, uživao je podršku i vrhova albanskog organizovanog kriminala na Kosovu – Nasera Keljmendija i Ekrema Luke. U izveštaju BND pominju se i njihove veze sa tadašnjim srpskim biznismenom Bogoljubom Karićem. Sam Karić i njegovi poslovni interesi na Kosovu bili su, inače, predmet jedne druge analize BND (AN 55D-0027/04 od 18. marta 2004. godine) ali ćemo se njom baviti nekom drugom prilikom.

Za vreme suđenja u Haškom tribunalu, Ramuša Haradinaja je branila londonska advokatska firma, Matrix Chambers, čiji je jedan od osnivača bila i Čeri Bler, supruga tadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera, kasnijeg savetnika srpskog premijera, Aleksandra Vučića. Sam advokat koji je vodio tim Haradinajeve odbrane – Ben Emerson – danas je član drugostepenog sudskog veća koje bi do februara naredne godine trebalo da odluči o žalbi tužilaštva na oslobađajuću presudu Vojislavu Šešelju.

Ramuš Haradinaj se u premijersku fotelju vratio zahvaljujući glasovima srpskih poslanika, lojalnih režimu Aleksandra Vučića, uprkos ogorčenju srpske javnosti i velikoj političkoj šteti koju će taj potez na dalju Vučićevu karijeru tek imati. Početkom ove godine, Haradinaj je uhapšen u Francuskoj na osnovu poternice Interpola raspisane na zahtev Srbije, a po okončanju sudskog postupka u kojem su utvrđene brojne procesne greške Ministarstva pravde Srbije u dokumentaciji priloženoj francuskom sudu zahtev za njegovo izručenje je odbijen. Detaljniju analizu tog slučaja možete naći ovde:

http://mojizbor.info/2017/05/zlocin-bez-kazne/

***

Zašto je, neposredno uoči izbora na Kosovu, srpska vlast učinila takvu propagandnu uslugu Ramušu Haradinaju? Zašto je neko, za koga je čak i ona čuvena Karla del Ponte bila ubeđena da je ratni zločinac, bio Aleksandru Vučiću najpogodniji izbor za kosovskog premijera?

Neke analize – na primer ona ljubljanskog instituta IFIMES od 14. jula ove godine – http://www.ifimes.org/en/9422 – polaze od ruskih interesa na Balkanu, koje na Kosovu štiti još jedan kontroverzni biznismen, Bedžet Pacoli. Zaista, ključna dva glasa za Haradinajevu većinu, u parlamentu od 120 poslanika, obezbedio je baš Bedžet Pacoli.

Ove hipoteze zasnivaju se na pretpostavci – prethodno potvrđenoj, uostalom, i u Crnoj Gori i u Makedoniji i u Bosni i Hercegovini – da ruskoj diplomatiji odgovara Balkan koji je nestabilan, opterećen nacionalnim, verskim i mafijaškim sukobima. Balkan je, drugim rečima, rusko tante za kukuriku za građanski rat u Ukrajini koji je Zapad pokrenuo 2014. godine. Svaki novi rat na Balkanu je za Kremlj zgodan način da se protivnik zadrži daleko od kućnog praga: baš kao i Staljinu, aprila 1941.

Tu negde se ruski interesi presecaju i sa nemačkim: obe zemlje su investirale – i obaveštajno i finansijski, ali pre svega politički – u tzv. “potrošene lidere”, one čija bi mračna prošlost, zbog raznih detalja kojima mogu biti konstatno ucenjivani, trebalo da bude garancija poslušnosti. Tu su i biološki sin ratnog lidera bosanskih muslimana, Bakir Izetbegović, i duhovni sin još jednog haškog optuženika, Aleksandar Vučić, i neonacistička predsednica Hrvatske, Kolinda Grabar-Kitarović. Šta je prirodnije nego da se ovom balu vampira pridruži i Ramuš Haradinaj?

I ruska i nemačka diplomatija, naravno, ne žele nove lidere na Poluostrvu, one koji nemaju zašto da budu ucenjeni i koji su zato zadržali slobodu strateškog izbora. Ta sloboda, kao što je uostalom pokazao i slučaj novog makedonskog premijera, Zorana Zaeva, vrlo verovatno bi išla u pravcu SAD a ne već odavno disfunkcionalnog Brisela.

Glavni Haradinajov konkurent, Albin Kurti, nekada saradnik u kabinetu Adema Demaćija, političkog predstavnika OVK, proveo je najveći deo rata na Kosovu u srpskim zatvorima i tako bio sprečen da počini ratne zločine. Da li bi ih, da je vreme u Lipljanu i Požarevcu proveo u šumama Drenice, možda počinio legitimno je spekulisati, ali ta linija razmišljanja dalje od spekulacija nas neće odvesti. Za razliku od Haradinaja Albin Kurti nije ratni zločinac, i već neko vreme je favorit Stejt Departmenta.

***

Na ovoj tački dolazimo do još jednog mogućeg objašnjenja. Prošle nedelje, kada je bilo jasno da će srpski poslanici u Prištini, po direktnom nalogu Vučićevog režima, glasati za Haradinajevu vladu, jedan strani diplomata mi je to prokomentarisao ovako:

“Konačno će moći da odahne. Biće bar jedan lider na Balkanu koji će biti omrznutiji od njega.”

I zaista, ako su leševi i obeležili politički put Aleksandra Vučića, od onih u Štrpcima i Srebrenici, preko leša Slavka Ćuruvije i radnika u zgradi RTS-a, pa sve do žrtava poplava u Obrenovcu, putnika u helikopteru i noćnog čuvara u Savamali, on nijedan od tih leševa nikada nije video svojim očima. Svi oni jesu bili žrtve njegove perverzne ideologije i opsesivne volje za moć, ali su sve to ipak bile smrti na distanci. Za razliku od Vučića, iskustvo Ramuša Haradinaja sa smrću je bilo mnogo neposrednije: svoje leševe je i gledao i dodirivao.

Pored toga, za razliku od Vučića koji je o tome samo čitao, Ramuš Haradinaj je imao i neposredno iskustvo sa međunarodnim terorizmom na najvišem nivou: u leto 2001. se, zajedno sa Hašimom Tačijem, u Tirani susreo sa tadašnjim liderom Al-Kaede, Osamom bin-Ladenom; na sastanku kojem su prisustvovali i tadašnji albanski predsednik Sali Beriša i šef tajne policije, Baškim Gazideda, dogovoreno je osnivanje ćelija Al-Kaede u Albaniji i na Kosovu. Koordinaciju tih aktivnosti na Kosovu, ispred Kosovskog zaštitnog korpusa, kasnije je preuzeo Daut Haradinaj, koji se oktobra 2001. godine u Sofiji viđa i sa Muhamedom al-Zavahirijem, bratom idejnog vođe Al-Kaede, Ajmana al-Zavahirija.

***

Ramuš Haradinaj je imao petoricu braće: Ljuan (1973) je poginuo 6. maja 1997. godine u pokušaju ilegalnog prelaska naoružane terorističke grupe preko albansko-jugoslovenske granice; njegovo mrtvo telo je nazad u Albaniju preneo sam Ramuš; Škeljzen (1970) je poginuo u borbama sa jugoslovenskim snagama bezbednosti kod Istoka, 16. aprila 1999 godine; Enver je ubijen 15. aprila 2005. godine, kod Peći, u pucnjavi koja je u obaveštajnim izveštajima UN ostala registrovana kao “obračun albanskih kriminalnih klanova”; Daut (1978) se od 26. juna 2001. godine nalazi na crnoj listi američkog Stejt Departmenta zbog organizovanja oružanih sukoba u zapadnoj Makedoniji; do kraja 2017. godine i on će verovatno biti uhapšen pod optužnicom Međunarodnog tribunala za ratne zločine na Kosovu. Ramušu će tako u životu, na slobodi, ali i kao moguća meta krvne osvete za neporavnate dugove, ostati još samo najmlađi brat, Frašer.

Stara dama sa kosom je u poslednje dve decenije nemilosrdno mahala i levo i desno oko glave Ramuša Haradinaja i desetkovala njegovu porodicu. Činjenicu da je neke trenutke, one u ratu 1997-1999. ali i neke kasnije, preživeo može da zahvali pukom slučaju. Činjenicu da je pred Haškim tribunalom oslobođen optužbi za ratne zločine može da zahvali pohlepnosti bračnog para Bler, koji je zbog ekstremno visokog honorara u ovom slučaju aktivirao celu mrežu MI-6 u Haškom tužilaštvu: istragu Karle del Ponte protiv Ramuša Haradinaja direktno su podrivala čak tri agenta MI-6 u njenom kabinetu – Džefri Najs (tužilac u postupku protiv Slobodana Miloševića), Endrju Keli i Mark Harmon. Činjenicu da je po drugi put izabran za kosovskog premijera, i to baš glasovima srpskih poslanika, može da zahvali političkoj korumpiranosti Aleksandra Vučića i njegovoj narcisoidnoj sklonosti da se stalno petlja u stvari koje ne razume jer se jedino tako oseća kao “istorijska ličnost”.

Pa ipak, vlada Ramuša Haradinaja, sa svega jednim jedinim glasom parlamentarne većine i sa različitim interesima – ruskim političkim, Pecolijevim finansijskim i nemačkim obaveštajnim – duboko u svim njenim strukturama, neće dugo opstati.

Ironija sudbine je da će jedan od onih koji će imati instrumente da je sruši biti i sam Aleksandar Vučić, koji će time trgovati da bi i sopstveni odlazak nekako odložio. Ali Brajan Hojt Ji još uvek nije završio “dosije Haradinaj”: Vučiću ovaj razgovor tek predstoji…

Ako ih, obojicu, stara dama sa kosom ne preduhitri. Jer, u slučaju Ramuša Haradinaja se ipak, kako ga je opisao jedan bivši britanski obaveštajni oficir KFOR-a radi o “psihopati”.

***

Objavljeno na portalu http://www.mojizbor.info 11. septembra 2017. godine:

http://mojizbor.info/2017/09/bnd-kosovo-intelligence-report/

Režim u virtuelnom ratu: vojskovođe i dezerteri, bojna polja i oružja

ptice

“Dvomisao znači moć da se u nečijoj svesti jednovremeno održavaju dva suprotna uverenja, i da se prihvataju oba.”

(Džordž Orvel, “1984”)

 

Kraj leta je pogodan trenutak da sumiramo nekoliko nedelja prilično histerične režimske propagande, koja se sada, sa dolaskom jeseni, očigledno intenzivira. U ovom komentaru analiziraćemo tri zanimljiva aspekta te propagande.

Najpre to su njene nove bitne karakteristike – one koje dosad nismo, ili bar ne u tolikoj meri, mogli da primetimo.

Drugo, to su mogući motivi za sve češće povezivanje onih koji kritikuju Aleksandra Vučića sa navodnim planovima da se on ubije: čemu taj danse macabre, srednjovekovni mrtvački ples?

Treće, to su političke posledice ove kampanje, kako po samog Vučića kao njenog glavnog protagonistu, tako i po Srbiju u celini.

***

Po čemu se sve Vučićeva propagandna kampanja u leto 2017. godine razlikuje od onih koje je vodio prethodnih godina? Identifikovali smo, u tom smislu, pet bitnih tačaka.

Prva tačka razlikovanja je kontinuitet. Do sada su se različite teorije zavere, priče o atentatima, državnim udarima, haosima, ratovima i scenarijima, ponavljale s vremena na vreme, u intervalima od otprilike dva do tri meseca. Da li se dinamika ovih veštački stvorenih, a često i potpuno izmišljenih, kriza poklapala sa problemima koje je Aleksandar Vučić imao u stvarnosti ili sa oscilacijama u njegovoj emocionalnoj stabilnosti? Odgovor na to pitanje ne možemo sa sigurnošću dati, ali je ciklični karakter tih afera bio očigledan.

Sada, međutim, dinamika propagande nema svoju logičnu trajektoriju: ni klimaks ni antiklimaks. Ona traje celo leto, svakog dana, uvek istim dosadnim recikliranjem starih motiva, izmišljanjem novih, a nekada kombinovanjem i jednih i drugih.

Druga tačka je sve veći disparitet između objektivne stvarnosti i propagandnih tvrdnji. Stiče se utisak da je kreatorima ovih spinova postalo potpuno nevažno da u njih iko zaista poveruje. Kao da je bitnije normu ispuniti kvantitetom nego kvalitetom propagande. Tako se jedan tvit glumca Sergeja Trifunovića već preko mesec dana upotrebljava kao argument za tvrdnju da “neko” planira ubistvo Aleksandra Vučića, iako se ni “predsednik” Srbije, a ni ubistvo, u njemu uopšte ne pominju. Iz činjenice da neki drugi ljudi ne žele da ritualno osude taj tvit, da se neki treći sa njim šale, a da neke četvrte on možda uopšte ne zanima, izvlači se dodatni zaključak kako su svi oni saučesnici u pripremi tog navodnog ubistva.

Treća tačka je personalizacija propagandne kampanje, njeno fokusiranje na nekoliko ličnosti, uz kreiranje posebnih simboličkih oružja, koja se – potpuno nevezano za kontekst u kojem se radi – koriste za svaku od tih ličnosti posebno. Tako je za lidera PSG izmišljen “pištolj”, za predsednika DS “pašnjak”, za predsednika NS “vinograd”, a za mene “srebro”. Ove reči, same po sebi, ne znače ništa, niti njihov smisao i može da se nađe u objektivnoj stvarnosti. Međutim, ritual njihovog stalnog ponavljanja, stepen agresije koja se pri tome ispoljava, izbor ružnih reči – sve su to u ovoj kampanji postali kriterijumi, po kojima pripadnici kulta ličnosti Aleksandra Vučića odmeravaju stepen lojalnosti svom vođi i utrkuju se u njemu. Baš ovaj obrazac ponašanja – stalno ponavljanje besmislenih reči – je inače, u istoriji dvadesetog veka ostao zabeležen kao jedan od kriterijuma za razlikovanje “kasnog” od “ranog” staljinizma.

Četvrta tačka je sve primetnije odsustvo značajnih delova establišmenta iz ove kampanje. Za razliku od ranijih godina, kada su se članovi vlade utrkivali u izmišljanju različitih verzija svojih sopstvenih interpretacija optužbi, sada se oni utrkuju u ćutanju. Predsednici Vlade ne pada na pamet da ulazi u ovu kaljugu, Ivica Dačić sve češće beži u (svoj ili ruski, videćemo još) antievropski krstaški rat, a o Rasimu Ljajiću, na primer, i da ne govorimo.

“Ljudski resursi” SNS propagande su se dakle ozbiljno utanjili: osim par opskurnih tabloida – zanimljivo, po pravilu onih pod kontrolom raznih struktura ruske “meke moći” na Balkanu – u operativi ove kampanje ostalo je samo nekoliko koloritnih likova: Darko Glišić, predsednik Izvršnog odbora SNS, Milenko Jovanov, potpredsednik te stranke poznat po fašistoidnim predlozima o osnivanju nekakvih “jezičkih patrola”, i gradonačelnik Novog Sada, Miloš Vučević.

Kao da, polako, kampanja prestaje da bude Vladina (kao što je to ranije zaista bila) i postaje privatni virtuelni rat Aleksandra Vučića protiv svega onoga što on (ponekad tačno a ponekad i ne) percipira kao elitu, i u kojem ga podržavaju sve opskurnije ličnosti. One koje više nemaju šta da izgube.

Posmatrajući ovaj proces, taj nagli pad organizacionih, intelektualnih i etičkih kvaliteta ljudi koji se nalaze oko Aleksandra Vučića, ne mogu da se otmem poređenju sa jednim detaljem iz poslednje godine koju je Slobodan Milošević proveo u Beogradu: na početku te godine, u proleće 2000. godine, o bezbednosnim pitanjima se konsultovao sa načelnikom generalštaba; na njenom kraju, sa samozvanim četničkim vojvodom Sinišom Vučinićem. Da, ovi procesi su ireverzibilni, kao i kada se plovi na Nijagarinim vodopadima: kada se pređe određena tačka, više se ne može vratiti nazad.

Možda ovaj proces nigde nije lakše uočiti nego na glavnom bojnom polju tog virtuelnog rata, Tviteru. Sve više, oni učesnici u ovom ratu koji brane kult ličnosti Aleksandra Vučića biraju da ostanu sakriveni iza izmišljenih, anonimnih, naloga i živopisnih fotografija pčelica, cveća i likova iz crtanih filmova. Istovremeno, sve više onih koji taj kult i njegovog nosioca kritikuju, biraju da se predstave punim imenom i prezimenom, a ne retko i fotografijom. Nije sve u sendviču, ponešto je i u časti.

Peta tačka je sve slabiji kvalitet pojedinačnih propagandnih pokušaja. Deduktivni silogizmi – matrica na kojoj se oni inače zasnivaju – sada sadrže sve više raznih formalnologičkih grešaka i tu se zapravo radi o običnim sofizmima. Njihove polazne premise su sve direktnije, sve banalnije i sve kraće, i uglavnom se svode na jednostavne parove u kojima su obe premise pogrešne.

Prva od njih se uvek svodi na tezu da je svako ko kritikuje Aleksandra Vučića, njegov neprijatelj. Druga se svodi da svako ko je njegov neprijatelj planira da ga ubije. Dakle, ako svaki A nužno implicira B, a svaki B nužno implicira C, onda i svaki A nužno implicira C: svako ko kritikuje Vučića nužno planira i da ga ubije.

Iz dve pogrešne premise kategoričkog deduktivnog silogizma, to je dobro poznato svima koji su se makar površno bavili teorijom formalne logike, nikada ne može da proizađe tačna konkluzija.

Logika SNS propagandnih kampanja svodi se tako uvek na razne varijetete istog bazičnog sofizma: neki ljudi idu vozom; neki vozovi idu na struju; dakle, svi ljudi idu na struju.

***

Ovde dolazimo i do drugog segmenta naše današnje analize. Čemu stvarno ova opsednutost smrću i ubistvima, taj danse macabre, srednjovekovni mrtvački ples u dvadeset prvom veku? Tačno je da je mnogo diktatora, u poslednjim fazama svoje vladavine, bilo opsednuto strahom od ubistva – nema potrebe da idemo dalje od Staljina, koji je poslednjih godina života optužio jevrejske lekare u SSSR da su napravili i posebnu zaveru sa ciljem da ga ubiju. Međutim, u svetu u kojem mi danas živimo, u modernom svetu, ovaj fenomen je, bar u Evropi, postao vrlo redak.

Aleksandar Vučić dobro zna da nije, niti ikada može biti, fizički ugrožen od glumaca, šminkerki, novinara, tviteraša i blogera. Tu elementarnu činjenicu on može da zna uprkos tome što se na čelu Bezbednosno-informativne agencije nalazi njegov stranački kolega, Bratislav Gašić, koji o bezbednosti nema pojma: naprosto, i svaki pripravnik u toj agenciji ima dovoljno znanja da dođe do tako jednostavnog zaključka. Zašto onda, uprkos svemu tome, Vučić preko televizije poziva Sašu Jankovića i Vuka Jeremića da dođu da ga šutiraju nogama, a nema hrabrosti da se makar sa jednim od njih suoči u civilizovanom TV duelu? Zašto dobrovoljno učestvuje u ovoj patetičnoj maskaradi?

Da li se kod Aleksandra Vučića radi o prirodnom strahu od smrti, nečemu što je imanentno svima nama (ljudima) i po čemu se mi inače razlikujemo od životinja, kod kojih taj strah ne postoji? Različiti su načini na koje svako od nas ovaj strah sam sa sobom rešava: jednima pomaže religija, drugima literatura, treći se bave okopavanjem bašte… Jedino Aleksandar Vučić, međutim, oseća potrebu da svoju fobiju deli sa milionima ljudi, zloupotrebljavajući medije sa nacionalnom frekvencijom, i usmeravajući svoju iracionalnu agresiju na one koji ga kritikuju sa sasvim racionalnim argumentima. Ponekad, zaista, pomislim da su sve te emisije, možda, i u terapeutske svrhe…

Ili se, opet, radi o načinu za racionalizaciju sopstvenih neuspeha, čiji obim, sa vremenom, poprima groteskne razmere: sve težih pritisaka obe velike sile zbog olako datih, a neispunjenih obećanja; neizbežnog i relativno brzog, a objektivno katastrofalnog, ishoda pregovora o Kosovu; lične međunarodne izolacije i odsustva onih toliko željenih sastanaka na vrhu sa svetskim liderima; neispunjenih očekivanja oko te famozne stope rasta koja će u ovoj godini biti više nego dvostruko manja u odnosu na projekcije koje je on uporno, mesecima, iznosio? Ne bi se po prvi put u istoriji desilo da, suočen sa toliko mnogo neuspeha u kratkom vremenu, autoritarni lider traži opravdanje – više pred samim sobom nego pred javnošću – u izmišljenim spoljnim ili unutrašnjim neprijateljima. Što su ti neuspesi u stvarnosti veći, i neprijatelji u mašti moraju biti opasniji. Šta je logičnije nego da, u susret potpunom krahu njegove politike, oni budu zamišljeni kao ubice?

Ili je možda reč o sopstvenoj anticipaciji budućnosti, zasnovanoj na egocentričnoj opsesiji da se, po svaku cenu, uđe u istoriju? Aleksandar Vučić je dosad više puta u medijima najavljivao svoj “tragični kraj”: u jednoj prilici je čak rekao da zna “kako će skončati”, u drugoj je sam sebe poredio sa kraljem Aleksandrom Obrenovićem. Ove sopstvene projekcije su, očigledno, isuviše česte da bi bile slučajne: radi se o nekoj vrsti mazohističke mešavine straha i želje. Na izvestan način, Vučić u svojoj glavi, verovatno, mehanički povezuje dva pojma, iako se oni nalaze na različitim ontološkim nivoima: to su istoričnost i tragičnost. Da bi neka ličnost bila istorijska, ona mora da ima tragičan kraj.

Već sasvim letimičan pregled srednjoškolskog udžbenika istorije može da dokaže besmisao ove hipoteze. Neke istorijske ličnosti zaista su imale tragičan kraj: Džon Kenedi, Adolf Hitler, Patris Lumumba, Martin Luter King, Zoran Đinđić, da ne idemo dalje. Mnoge druge ga nisu imale: Josip Broz Tito, Knez Miloš, Francisko Franko, Luj Četrnaesti, Vinston Čerčil. Dakle, korelacija između istoričnosti i tragičnosti naprosto ne postoji: ličnost može biti istorijska, i umreti u svom krevetu u dubokoj starosti; može imati i zaista tragičan kraj, a ne biti uopšte istorijska. Zna li neko ko je bila prva žrtva Drugog svetskog rata, na primer? Ili poslednja? A imena obe te osobe su ostala zapisana.

Međutim, ova dva nasumično izabrana niza istorijskih ličnosti pokazuju nam još jedno zanimljivo odsustvo korelacije. Činjenica da je neka istorijska ličnost imala svoj tragičan kraj ne znači nužno da se radi o pozitivnoj ličnosti, baš kao i obrnuto. Aleksandar Vučić je u poslednjih nekoliko meseci više puta – iako ga to niko nije pitao – naglasio da je njemu sada jedino važno to kako će ga istorija pamtiti.

Pod pretpostavkom da je u ovoj izjavi iskren – a meni lično izgleda da jeste – onda bi trebalo da manje misli o svom sopstvenom kraju (to je inače uvek pomalo bizarno za relativno mladog čoveka) a više o onome što će ostaviti posle svog (bilo kakvog) odlaska. Taj bilans će mnogo više uticati na istorijsku sliku o njemu, od samog načina odlaska. O tome inače poslednjih meseci intenzivno razmišlja i britanska kraljica Elizabeta II – doduše, ona u svojoj 92. godini…

***

Konačno, kakve političke posledice je izazvala, a i dalje izaziva, ova letnja maskarada sa naslovnim stranama i vređanjem, kako bi se ovogodišnja propagandna kampanja Aleksandra Vučića mogla da nazove? Po našem mišljenju, ona je višestruko štetna.

Najpre, štetna je po Vučića samog. On očigledno provodi isuviše vremena prateći često besmislena pisanja po raznim portalima i društvenim mrežama, osmišljavajući odgovore, spinove, napade i kontranapade. Zamislite koliko se samo tvitova dnevno napiše o Putinu, Merkelovoj, Trampu ili Anđelini Džoli? Realnost se, međutim, ne nalazi ni na tim mrežama, ni na portalima ni na naslovnim stranama tabloida, niti je samo one mogu oblikovati. Virtuelni rat nekada ima smisla, kao pomoćno ratište u političkoj borbi, ali se ona ne može redukovati na virtuelni prostor.

Takođe, nepristojno česta pojavljivanja u javnosti – bilo kada se ode na neki besmislen događaj, daleko od Beograda, samo da bi se komentarisao jedan ili dva tvita, bilo kada se satima, uoči novog radnog dana, gostuje na nekoj opskurnoj televiziji – mu takođe štete. Ovakvo silovanje javnosti urušava i one ostatke autoriteta koje on još ima u niže obrazovanim slojevima, a istovremeno kod svih onih koji se sa njim ne slažu stvara i jedan dodatni osećaj: osećaj gađenja.

Međutim, ova kampanja je štetna i po Srbiju u celini. Svi njeni detalji se pažljivo prate, snimaju i analiziraju i u drugim zemljama, naročito onim susednim. Posebno oni koji su dokumentovani i slikom i tonom: od boje i oscilacija u glasu, preko ritma disanja i koncentracije u pogledu, pa do intenziteta znojenja. Neko ko se – makar koliko lažno – predstavlja kao predsednik Srbije morao bi da vodi računa da ostavi makar spoljni utisak stabilne ličnosti.

Agresija, frustracija, neumerena hvalisanja, izmišljanje stvari koje se nikada nisu desile, operisanje sa fikcijama – to su sve odlike jednog, u suštini, detinjastog obrasca ponašanja. Kada se taj obrazac uoči kod Donalda Trampa on može da izazove legitiman strah: Trampu je ipak dostupno ono crveno dugme za lansiranje nuklearnog oružja (tim pitanjem su se inače bavili i američki psihijatri, i to više puta). Kada se uoči kod Redžepa Tajipa Erdogana, isti obrazac ponašanja izaziva bes: stotine hiljada nevinih ljudi je u Turskoj zatvoreno pod lažnim optužbama, kao žrtve manije gonjenja jednog čoveka.

Međutim, Aleksandar Vučić nema ni crveno dugme kao Tramp, niti je objektivno u stanju da ikoga, a kamoli stotine hiljada ljudi, zatvori zato što mu se tako ćefne, kao Erdogan. Na primer, uprkos intenzivnom pritisku ministra policije Nebojše Stefanovića, kroz razne neprimerene izjave u medijima poslednjih dana, nijedan tužilac u Beogradu nije smatrao za potrebno da Sergeja Trifunovića, povodom onog čuvenog tvita od pre mesec dana, pozove čak i na običan informativni razgovor. Dakle, u odsustvu realnih instrumenata sile, opisani obrazac detinjastog ponašanja Aleksandra Vučića ne može da izazove ništa drugo nego podsmeh.

I ma koliko bih ja lično bio zadovoljan kada bi se politička karijera Aleksandra Vučića što pre završila (greška je, zaista, bila što je uopšte ikada i počela – ali o tome nekom drugom prilikom) mene ovaj podsmeh nimalo ne veseli. Jer, granica između tog podsmeha i sažaljenja prema celoj Srbiji je vrlo tanka.

***

Objavljeno na portalu http://www.mojizbor.info 6. septembra 2017.

http://mojizbor.info/2017/09/cim-im-padne-rejting-sns-napadaju-psg/

 

Labanova paradigma ili koje su prednosti evropskog čupanja grkljana…

Subotica-4

Na mome zidu visi japanska rukotvorina
Od drveta, maska zlog demona, zlatno lakirana.
Pun saučešća gledam
Nabrekle žile na čelu koje pokazuju
Koliko je naporno zao biti.

(Bertold Breht, “Maska zlotvora”)

 

U ponedeljak, 29. avgusta uveče jedan opozicioni portal objavio je audio snimak i transkript razgovora koji je prošlog vikenda gradonačelnik Subotice, Bogdan Laban, obavio sa asistentom na Građevinskom fakultetu u Beogradu, Vladimirom Polovinom. Ovaj događaj se desio na javnom mestu, odnosno u nekom ugostiteljskom objektu u gradu. Operativna pretpostavka, doduše nepotvrđena još uvek, je da je Polovina u taj objekat došao koliko-toliko dobrovoljno, odnosno da nije bio kidnapovan.

U utorak su ovaj snimak preneli i neki štampani mediji. Istog dana su u Subotici konferenciju za novinare održali predsednik Pokreta slobodnih građana, Saša Janković, i lider Mađarskog pokreta i bivši gradonačelnik ovog grada, Jene Maglai. Oni su osudili Labanovo agresivno ponašanje, rečnik koji je koristio, izneli političku ocenu da nasilje u Srbije podstiče vlast Srpske napredne stranke, i  tražili smenjivanje Labana.

Vrlo brzo, reagovala je Srpska napredna stranka i u svom saopštenju osudila “nedolične reči” gradonačelnika Subotice, objašnjavajući ga time što je navodno “bio primoravan da krade”. Jankovića su usput optužili i za planiranje ubistva Aleksandra Vučića i uriniranja po njegovom grobu – na taj važan detalj, očigledno naručen iz samog državnog vrha, vratićemo se kasnije. Jene Maglaija nisu ni za šta optužili, verovatno samo zato što je po nacionalnosti Mađar, pa nisu hteli da incident dobije i međunacionalne dimenzije.

U toku popodneva u utorak u medijima se pojavila vest da je pomenuti Polovina došao u policiju da prijavi ovaj incident, ali da je tamo sam lišen slobode po nekakvoj krivičnoj prijavi za ugrožavanje sigurnosti. Detalje ovog krivičnog postupka, identitet podnosioca prijave i okolnosti izvršenja eventualnog dela, kao i u kojoj je meri ono povezano sa samim incidentom, još ne znamo, bar zvanično.

Uveče se od subotičkog gradonačelnika distancirao i njegov koalicioni partner, i jedna od stranaka vladine većine, Savez vojvođanskih Mađara.

Posle prvobitne zbunjenosti, Srpska napredna stranka je već sutradan, suštinski, stala u zaštitu svog gradonačelnika i pokušala da ceo incident zabašuri svojim uobičajenim izmišljotinama.

Deja vu.

***

Šta možemo da zaključimo iz ovih činjenica i dostupnog snimka, odnosno transkripta? Hajde da najpre utvrdimo kontekst incidenta.

Prvo, već i iz samog teksta, od početka je očigledno da su Laban i Polovina u nekoj vrsti konflikta. Priroda tog konflikta, na prvi pogled, izgleda kao politička, ali je u tonu Labana prisutna emocija mržnje visokog intenziteta, iz koje možemo da zaključimo da je taj konflikt slojevit, odnosno da ima i lične dimenzije.

Drugo, očigledno je da su i Laban i Polovina članovi iste političke stranke, Srpske napredne stranke. Za Labana znamo da je u SNS prešao iz DSS (a u ovu iz SPS), negde posle njenog dolaska na vlast, 2012. godine. Polovina, prema snimku, sam tvrdi da je u istu stranku prešao prošle godine.

Treće, izgleda da je Laban znao da se ovaj razgovor snima. To uostalom i sam kaže, a to su potvrdili i naši izvori iz Subotice juče. Uprkos tome, on je rekao sve ono što je rekao, a u jednom trenutku se na snimku čuju i zvuci dva šamara, koje je neko treće lice (pretpostavlja se, Labanov prijatelj ili telohranitelj) udarilo Polovini.  Dakle, intenzitet agresije je kod Labana bio toliki da je postupio neoprezno i ostavio materijalne dokaze svog ponašanja, znajući da to čini.

Za one koji malo manje poznaju situaciju u Subotici, dva dodatna pojašnjenja:

Prvo, Bogdan Laban je odavno u sukobu sa članom Predsedništva SNS i bivšim načelnikom severnobačkog okruga, Gojkom Radićem. U samom gradu, Labana smatraju predvodnikom tzv. “crnogorske struje” (to se vidi i iz samog transkripta, u nekim detaljima) dok Radić vodi tzv. “bosansku struju”. Radić, bivši funkcioner SRS u Tenji, među prvima je prešao u novu stranku Tomislava Nikolića 2008. godine i ostao mu je lojalan sve do samog Nikolićevog političkog kraja, početkom 2017. godine. Laban je, verovatno, iskoristio taj Nikolićev politički kraj da učvrsti svoj uticaj i potisne Radićeve ljude. Polovina je, verovatno, takođe jedan od tih ljudi. Radiću se to, naravno, nije dopalo…

Drugo, ovaj incident je otvorio i zanimljivu dinamiku na mađarskoj političkoj sceni u Subotici. Jene Maglai je kao gradonačelnik izabran takođe glasovima SNS, ali onda kada je ovu organizaciju vodio Radić. SVM, sadašnji koalicioni partner Aleksandra Vučića odavno je zainteresovan da dobije mesto gradonačelnika Subotice, koje je namenjeno Balintu Pastoru, prestolonasledniku u dinastiji Pastor. Za dinastiju Pastor je Subotica ono što je Indija bila za viktorijansku Englesku: dragulj u kruni porodične vlasti nad mađarskom zajednicom u Srbiji.

***

Naravno, ceo ovaj događaj je moguće banalizovati i svesti na trivijalnost: u jednom ne tako velikom gradu posvađala su se dvojica, obojica iz iste stranke u kojoj je psovka češća nego “dobar dan” kod pristojnih ljudi. Pala su dva šamara, neke pretnje betonskim cipelama, čupanjem grkljana… Pa šta onda, u Vranju su jedni drugima palili automobile pre koju godinu? Zašto bi mi, pristojni građani, trebalo time da se uopšte bavimo? Baš lepo, neka se međusobno istrebe, što pre to bolje…

Ali ovakav površan pristup bi bio fundamentalno pogrešan. Ovo ni u kom slučaju nije mala svađa u mafijaškoj porodici, nego značajan događaj koji u sebi nosi potencijale da bude agens daljih promena u Srbiji. U teoriji društvenih prevrata, slučaj Laban je ono što lako može da bude takozvani okidač. Zašto?

Razloga ima tri. Prvi je vezan za prostor: Vojvodinu, drugi za ličnost: Aleksandra Vučića a treći za efekat ovog događaja na formiranje novih psiholoških modela po kojima će rasplet u Srbiji odigrati.

Sama Vojvodina je, već duže vreme, prostor izrazite političke radikalizacije. U Vršcu je aktivistikinja DS izložena medijskom linču samo zato što piše za list “Danas”. Gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, inače advokat, naziva ljude, u izjavama za novine, “vucibatinama” – i sam sam imao čast da tako mene nazove. Milenko Jovanov, potpredsednik SNS, koji je ženu jednog predsedničkog kandidata ne tako davno optužio da je narko-diler, takođe je iz Vojvodine. Svojevremeno se, dok je bio u istoj onoj stranci kao i Laban, proslavio fašistoidnom idejom o nekakvim “jezičkim patrolama”. Vojvodina je danas divlji Sever Srpske napredne stranke: prostor bezakonja, poligon za begunce od zakona i odmetnike od zdravog razuma. Koliko radikalizacija političkog stanja u Vojvodini ima veze sa pretpostavkom, koje su pune društvene mreže a pominje se i u pojedinim medijima, da je upravo ova pokrajina – u okviru paralelnog sistema vlasti SNS – data Andreju Vučiću, “na upravljanje”?

Sam Aleksandar Vučić je imao odličnu priliku da, već u ponedeljak popodne, kad je saznao da će snimak te iste večeri procureti u javnost, efikasno reši problem. Bogdana Labana je, za sat vremena, mogao da isključi iz stranke, smeni sa mesta gradonačelnika i javnom tužiocu u Subotici pošalje poruku da, bar u ovom jednom slučaju, primenjuje zakon: Laban bi, za pretnje koje je uputio, bio priveden pre nego što bi utorak osvanuo.

Međutim, Vučić nije učinio ništa od toga, iako bi od tih poteza imao višestruke koristi: imao bi čime da se pohvali kad mu naredni put dođe onaj dosadni Mekalister; Radićeva struja u Subotici bi mu bila lojalnija od Labanove; udovoljio bi dinastiji Pastor; i bar nekoliko dana bi tzv. “meki opozicionari” živeli u sladunjavom lažnom ubeđenju da je “Vučića moguće popraviti”, u nečem čime se inače – zavedeni od američkog diplomate Metju Palmera – zanose već godinama.

Mišljenja smo da ovakva početnička greška, na relativno malom i jednostavnom primeru, može da se pripiše jedino unutrašnjim a ne spoljašnjim razlozima. Kad kažem “unutrašnjim” mislim na razloge koji su u Vučićevoj glavi, a ne u objektivnoj političkoj stvarnosti. Kolika je tačna razlika između predstave stvarnosti u Vučićevoj glavi i one stvarnosti koja objektivno postoji, odavno nije sasvim jasno. Da postoji tendencija povećavanja te razlike, ima međutim sve više simptoma. Slučaj Laban je jedan od njih.

Konačno, ovaj incident nam je vrlo reljefno prikazao i dominantnu kolektivno-psihološku matricu razvijenu unutar same SNS, koja sve više podseća na kriminalnu organizaciju a ne političku stranku. To je organizacija u kojoj se (ili blizu koje se) nalaze gotovo svi vodeći kriminalci u Srbiji. Istovremeno, to je organizacija u kojoj se unutrašnji sukobi rešavaju kriminalnim metodama: još uvek ne čupanjem grkljana ili betonskim cipelama, kao što je to živopisno opisao Laban, ali već odavno pretnjama, šamarima i ucenama. Konačno, to je organizacija koja izvozi mentalno nasilje širom Srbije, kontaminirajući čitav javni diskurs, zastrašujući one ljude koji se (racionalno ili iracionalno) plaše, već ozbiljno ljuteći one koji se ne plaše, i izazivajući gađenje i kod jednih i kod drugih.

Istovremeno, ma koliko to čudno zvučalo na prvi pogled, SNS-ova paradržava nema na raspolaganju instrumente da ovo nasilje, kojim toliko voli da preti, i materijalizuje. Očigledno postoje precizne granice postavljene u tzv. “Mekalisterovom protokolu” koje su samom Vučiću vrlo dobro poznate, i koje se on ne usuđuje da pređe. Novinar se može vređati, ali se ne sme prebiti. Opozicioni lider se može optuživati za ubistvo, ili njegova žena za trgovinu drogom, ali se niko od njih ne sme likvidirati. Političkom protivniku se mogu podmetnuti obeležene novčanice, ali se ne sme uhapsiti samo zbog izrečenog mišljenja. Botovi na društvenim mrežama mogu biti fiktivno zaposleni u ministarstvima ili javnim preduzećima, ali same društvene mreže se ne smeju ukinuti. Erdoganizacija Srbije, ma koliko o tome Aleksandar Vučić potajno sanjario u trenucima kada se udubi u viziju sopstvene istoričnosti, jednostavno nije moguća.

Ova protivrečnost između normativnog i stvarnog, između želja i mogućnosti, izaziva frustracije. Ako se takve protivrečnosti održavaju godinama, bez rezultata i izgleda da se ikada razreše, onda ove frustracije poprimaju karakteristike hronične bolesti.

U Labanovom slučaju, pritisak pod kojim je bio taj pretis lonac u njegovoj glavi, u jednom momentu je bio toliki da je on eksplodirao. Njegovo ponašanje, bar prema snimku, ima sve karakteristike nervnog sloma. U tom smislu, ono i jeste paradigma stanja u kojem se nalaze cela Srpska napredna stranka i njen lider: oni su odavno svesni da je njihova vlast ograničena u meri zla koju sme da proizvede; slučaj Laban pokazuje da su postali svesni i da je ona vremenski ograničena.

***

Politički, Laban je svima nama, slobodnim i pristojnim građanima Srbije, učinio veliku uslugu, i to iz pet razloga:

Prvo, jasno je pokazao ono što smo svi dosad znali, samo nismo imali snimke kojima bismo mogli da dokažemo: Srpska napredna stranka je generator nasilja i rasadnik siledžija. Ovaj snimak je tako ušao u onu tamnu, neslavnu istoriju Balkana – mediji i društvene mreže, političari i psihijatri, ambasadori i obaveštajci – neće se odvajati od njega sve do kraja ove vlasti. Svaki put kad Vučić ponovo pomene neki auto-put ili fabriku, mi nećemo videti tu sliku: ispred naših očiju biće iscereno lice Labana i čupanje grkljana u Subotici. Dobili smo na poklon onaj krunski dokaz, i nećemo štedeti u njegovom korišćenju.

Drugo, Labanov incident nas je sve homogenizovao. Vučić se toliko trudio da nas razbije u poslednjih par meseci, slao je tajne poruke, nudio Danajske darove, molio čak i Mekalistera da prekine odmor i pomogne mu u toj neveštoj obmani. Sve što je uradio na kraju mu je srušio izvesni Laban, bivši carinik, u samo petnaest minuta. Suočeni sa labanizacijom, mi više ne gledamo visoku politiku, NATO i Rusiju, leve ili liberalne ideje. I oni koji su do juče možda sumnjali, danas su svesni da, sve dok je Vučića i Labana, u Srbiji nema mesta ni za kakve druge ideje, osim one primarne: delabanizacije.

Treće, “slučaj Laban” je za nas bio i neočekivana injekcija adrenalina. Već pomalo uspavani pričama o kolonama, uobičajenim spletkama, političkim obećanjima i izigranim dogovorima, dobili smo ponovnu potvrdu fundamentalnih pretpostavki na kojima smo krenuli u celu ovu priču:

Da, mi se bavimo ovim poslom iz jednog višeg razloga. Da, oni se ne mogu popraviti, oni moraju da odu. Mi svakako nismo svi isti, ali oni zato jesu. Svi su oni Laban. 

Bogdan Laban je tako postao Mister Hajd ove naše priče, ono ružno lice koje i sam Doktor DžekilAleksandar Vučić – poprima svaki put kada Mekalisterov avion napusti pistu beogradskog aerodroma.

Četvrto, ovaj incident – ako se bude koristio dovoljno uporno i pažljivo – može bitno uzdrmati i konačno razoriti podršku koju režim ima unutar državnog aparata. Svaki poreski inspektor, tužilac, sudija, učitelj, lekar, policajac, geometar – kada bude pogledao snimak ili pročitao transkript – videće to lice Mister Hajda: ono pravo, ružno lice režima za koji radi.

On(a) će sebi tada postaviti dva pitanja. Prvo, da li je Srbija vredna kriminalnih interesa i patoloških fiksacija ovih ljudi? Drugo, koliko dugo će ova tragikomedija još moći da traje? Dovoljan broj ovih pitanja i odgovora na njih determinisaće i brzinu kojom će se režim dalje raspadati. Sa bržim raspadanjem Vučićevog režima smanjiće se i ukupna, agregatna, količina štete koju će on konačno proizvesti na materijalno i duhovno stanje naroda.

Peto, uopšte ne sumnjam da će se “slučaj Laban” vrlo brzo naći i izvan granica naše zemlje. Prvo će se pojaviti u stranoj štampi. Ona je za to vrlo zahvalna: ionako gladna senzacija piše i o mnogo manje bizarnim slučajevima po celom svetu. Svet je globalno selo, a u jednoj ulici tog sela, eto, gradonačelnik iz stranke miljenika Angele Merkel preti teškim krivičnim delima, i to nekažnjeno. Iz štampe, slučaj će preći u parlamente, organizacije za ljudska prava, podizaće se obrve u ministarstvima spoljnih poslova…

Kad naredni put dođe u Srbiju, Dejvid Mekalister će morati da očekuje i pitanje o tome kakva je razlika između čupanja grkljana na evropski i na ruski način i zašto bi ovo evropsko čupanje grkljana koje nam nude njegovi štićenici trebalo da nam bude prijatnije od onog drugog, ruskog. Znam i ko će mu to pitanje postaviti…

***

Konačno – ovaj poslednji deo komentara ćemo namerno ovde ostaviti još uvek u pomalo enigmatičnom narativu – stepen histerije sa kojim je režim reagovao na jučerašnje izjave Saše Jankovića i Jene Maglaija u Subotici – ukazuje ne samo na izvrtanje realnosti – oni se time u kontinuitetu bave poslednjih pet godina – nego nam otkriva i dva mnogo kompleksnija fenomena.

Najpre, to je fenomen supstitucije: njihove uvrede su zamena za batine; oni bi nas malo i tukli, ali znaju da to ne smeju jer bi sami dobili velike batine, i onda se psihološki prazne time što nas vređaju, kao u nekoj vrsti urođeničkog vudu plesa, dokazujući tako lojalnost svom lideru i međusobno se hrabreći. To je i inače uobičajena psihološka reakcija svih slabića i kukavica.

Drugo, to je fenomen tzv. inverzne pretnje: kroz sistematski ponavljane lažne optužbe da neko priziva, poziva ili planira ubistvo Aleksandra Vučića, SNS i njoj lojalni tabloidi šalju nam i podsvesnu poruku da je ubistvo nešto sasvim normalno, da je gotovo legitiman instrument političke borbe.

Onda kada se ta prvobitna laž prihvati, i crvena linija pređe, bilo ko od nas može postati i ubica i žrtva. Cilj ove inverzne pretnje je da sve nas učini, najpre mentalno a zatim i fizički, saučesnicima u građanskom ratu o kojem on sanjari. Olovnim vojnicima u njegovoj poslednjoj bici, statistima u njegovom Armagedonu, scenografiji u jedinoj njegovoj dosad neostvarenoj želji – u patetičnom pokušaju da ga se sećamo kao slavne istorijske ličnosti

Baš zbog toga, zbog obima, dubine i kompleksne strukture zla sa kojim smo suočeni, obim i dubina promena koje su neophodne predstavlja jedino ozbiljno pitanje na kojem će se politički konsenzus u Srbiji u narednim mesecima graditi. Razumevanje tog pitanja je istovremeno i test inteligencije za one koji će u izgradnji tog konsenzusa neposredno učestvovati.

Slučaj Laban nam je pokazao da onaj prethodni cilj, meta-cilj, ne sme da se redukuje na privremenu pobedu jedne ideje, ma koliko ona bila dobra; zabranu jedne političke stranke, ma koliko ona bila zla; ili suđenje jednom lideru i njegovim glavnim saučesnicima, ma koliko oni bili krivi.

Sve to će verovatno biti nužne faze naše katarze, ali sam cilj je mnogo ambiciozniji: to je temeljno uništenje cele one vizije Srbije u kojoj je izvesni Bogdan Laban ikada mogao da postane najpre šef carinarnice, potom direktor elektrodistribucije i konačno gradonačelnik jednog njenog grada.

Jer, karijera Bogdana Labana otpočela je sa propadanjem Srbije i razvijala se uporedo sa njim: ne za poslednjih pet, nego za dvadeset pet godina. Zbog toga je viziju Srbije, u kojoj je ovakva karijera bila uopšte moguća, potrebno temeljno uništiti, tako da nam se nikada više ne ponovi.

***

Objavljeno na portalu mojizbor.info 30. avgusta 2017. godine:

http://mojizbor.info/2017/08/urednik-espresa-nije-pretio-smrcu-svom-novinaru/

Најлепша жена у историји Европе: прича о Ути од Наумбурга

220px-Naumburg-Uta

“Кад је писац заљубљен он не може да пише поезију о љубави. Он мора да је пише онда када се сећа да је био заљубљен.”

Умберто Еко (1932 – 2016)

 

I

Пролог: како направити један избор?

Umberto-Eco-Пар година пре смрти, на питање са којом би од жена које су икада живеле изабрао да проведе једно вече, Умберто Еко је, кажу без много размишљања, одговорио: “Са Утом од Наумбурга”.

Избор који је био пред Еком није био лак – сви бисмо помислили на Мона Лизу или Мерилин Монро. Његови сународници Италијани би вероватно навијали за Матилду из Каносе, Французи за Еленору Аквитанску или Јованку Орлеанку, Грци за Јелену Тројанску, Швеђани за Марлен Дитрих, чак би и Енглези имали своју кандидаткињу – овим данашњим би то вероватно била Леди Дајана.

Ако у овом замишљеном путовању кренемо даље на исток нашег континента и уђемо у земље насељене словенским народима, не сумњам да бисмо нашли још кандидаткиња за Еково вече: Руси би предложили своју средњовековну лепотицу Јулијану Лазаревску, о којој су сачуване бројне црквене хронике, Срби Ленку Дунђерски овековечену у песми Лазе Костића, а Пољаци би вероватно били за Марију Валевску која је – према причама савременика – завела чак и Наполеона.

Стандарди женске лепоте мењали су се у разним временима, баш као што су, у сваком од тих времена, разни простори и културе имали своје сопствене стандарде. Избор Умберта Ека био је у том погледу, баш као и избор свакога од нас, сасвим субјективан.

Али, да видимо ко је била та жена – једна једина – која је привукла пажњу аутора “Фукоовог клатна” и “Прашког гробља”, до те мере да је изабере међу милијардама других Европљанки које су живеле у последњих две хиљаде година, колико су, отприлике, остале сачуване приче, кипови, слике, фотографије и други облици сећања на њих.

Шта је, од онога што данас знамо о њој, историјска истина, а шта је мит? Шта је Ута од Наумбурга – мермерни кип који је остао сачуван у катедрали у Наумбургу – а ко је била Ута фон Баленштет, жена коју тај кип представља?

 

II

Прилози за биографију која неће бити написана

Uta+Ekkehard

Четири стара пергамента – све што је о Ути сачувано у катедрали у Наумбургу – представљају једине директне историјске изворе, мада најранији од њих датира тек два века после њене смрти па зато ни њих не можемо да узмемо као неспорне, примарне историјске изворе. Истраживач је зато принуђен да консултује и друге, секундарне изворе – углавном документа у којима се помињу чланови њене породице или други савременици, и касније хронике.

Тачна година рођења није забележена, али се познаваоци немачког раног Средњег века, упоређујући неке друге догађаје тог времена, углавном слажу да је Ута највероватније рођена 1000. године. Као најкаснију, неки од њих помињу чак и 1015. годину, али се она не уклапа у неке друге сачуване документе – пре свега један у којем се, као година смрти њеног оца прецизно наводи 1005. година – па смо је овде занемарили.

Ута је рођена у градићу Баленштет, на северним обронцима планинског венца Харц, у средњој Немачкој. Ово насеље се први пут помиње у једном документу краља Хенриха Четвртог, 1073. године, али је из њега извесно да је град постојао најмање век раније, у време Утиног рођења. Баленштет иначе постоји и данас, и вероватно није баш много већи него у Утино време: последњег дана 2015. године имао је тек нешто мало преко девет хиљада становника.

Старе хронике као Утине родитеље помињу Адалберта, грофа од Баленштета и Хиду, ћерку маркгрофа Хода из суседне Лужице. Немачка источна марка Лужица била је, у десетом веку, и даље настањена у великој мери словенским становништвом – Лужичким Србима – а етничка дистанца између Словена и Германа није била толико велика као што ће то, у наредним вековима, постати. Постоји, дакле, и нека могућност да нам је Ута, по мајци бар, била далека рођака…

Међутим, док је име Утиног деде Хода историјски потврђено као аутентично, имена њеног оца и мајке нису. Адалберт и Хида су имена која су им хроничари дали тек у наредним вековима, како би ипак некако назвали двоје људи који су заиста живели, али нигде није записано како су се стварно звали.

Ута је имала тројицу браће – Есико, најстарији, рођен је пар година пре ње, док су Дитрих и Лудолф били млађи – и сестру Хазеку, касније калуђерицу женског манастира Гернроде, у данашњем месташцу Кведлинбург.

Чак и за стандарде раног Средњег века, Утин отац је живео прилично кратко: рекли смо већ да је као година његове смрти забележена 1005. а рођен је око (или нешто пре) 983. године. После само двадесет две или три године живота оставио је чак петоро деце. Есико, најстарији син наследио је породично име, титулу и градић Баленштет са његових, у то време, пар десетина кућа, понеког занатлију и неколико стотина кметова.

Ута полази у школу у шестој години – једина доступна школа био јој је женски манастир Гернроде, онај исти у којем ће, после пар деценија, старешина бити њена млађа сестра. Са калуђерицама учи писање, читање, лепе манире па чак и понешто грчког и латинског. У својој десетој или једанаестој години већ је била потпуно писмена – и то у веку у којем је тек сваки двадесети одрасли Немац знао да чита и пише.

Оставши без оца, Есико од Баленштета је још био дечак када се од њега очекивало да, по витешким кодексима времена, преузме бригу о мајци, четворо млађе браће и сестара, и имању. Невелики Баленштет није могао сам да се брани, а у сушним годинама тешко је могао сам и да се храни. Била су неопходна савезништва, која су се у једанаестом веку закључивала унапред договореним браковима.

Тако је и Есико, у истој 1026. години, договорио чак две свадбе, обе водећи се првенствено политичким разлозима и интересима. Прва је била његова сопствена: оженио се Матилдом од Швабије, старијом скоро десет година од себе, већ два пута удовицом, познатом по бројним дворским скандалима и склоности ка сплеткама. У мираз му је донела одраслог сина, увученог у династичке сукобе у суседној Пољској и један једини, али значајан, адут: пријатељство са Гизелом, сестром немачког цара. Есико је на тај адут и рачунао: коцкао се и коцка му се исплатила.

Друга свадба била је Утина. Била је то, за обичаје тог времена, прилично касна удаја – ако је заиста рођена 1000. године, Ута се удала тек у двадесет шестој години. Хроничари нису забележили разлоге њеног касног брака: да ли Есико није могао да нађе погодне кандидате? Или је мираз који је могао да сакупи мали и сиромашни Баленштет био недовољно атрактиван за њих? Или је писмена жена сматрана исувише образованом да би уопште могла да се уда?

У сваком случају, Есико и Ута су остали једини од петоро Адалбертове деце који су наставили да се баве државним пословима: Дитрих је постао локални пророк, Лудолф и Хазека су отишли у манастире. За једанаести век, то је био згодан начин да се смањи број гладних уста која треба нахранити.

Са ове две свадбе, мала грофовија Баленштет ушла је у сплет различитих породичних, верских и војничких интереса на немачкој источној граници. Постала је каменчић у мозаику који ће се наредних векова склапати – најпре повезујући немачке поседе западно од Одре и Нисе, а потом ширећи се на исток.

 

III

Екехард и Ута: државни пројекат који није остварен

t_fc_lg_sets_bilder_7342

Екехард Други, Утин муж, био је тек пар година млађи од њеног покојног оца: 1026. године, у време када је њихов брак закључен, имао је чак четрдесет једну годину и оженио се под притиском свог старијег брата Хермана, грофа од Мајсена, како би се консолидовале породичне територије на немачкој источној граници и истовремено повећале шансе за наставак лозе Екехардинера.

Двојица браће држала су, као своје феудалне поседе, пространа подручја јужно од данашњег Лајпцига, на самој источној граници тадашњег римско-немачког царства, насупрот често непријатељски расположеним Пољацима и Чесима. Херман и Екехард били су тек друга генерација хришћана у породици – њиховог оца, Екехарда Првог, крстио је тадашњи немачки цар Ото, тек у двадесет седмој години, чиме је од једног од бројних паганских поглавица на истоку немачког етничког подручја, постао немачки племић.

Са временом је утицај браће порастао. Захваљујући за оно време великом броју оклопљених коњаника (неки извори помињу да их је понекад било и преко сто педесет) и свакако много бројнијој пешадији, које су могли да сакупе са својих поседа, на стратешки значајном месту на источној граници, били су при руци за разне војне походе, али и за одбрану, већ како је када било потребно. Али исто тако су и њихове родбинске везе са Пољацима (Херман је био ожењен Регелиндом, ћерком пољског војводе, касније краља, Болеслава Храброг) биле добродошле за разне дипломатске мисије. Са временом су Херман и Екехард постали блиски немачком цару Конраду Другом и остали његови саветници за разна војна и политичка питања на Истоку.

Тако је Ута, негде пре Божића 1026. године, напустила мали замак породице Баленштет – реч “замак” заправо није одговарајућа, била је то тек нешто већа породична кућа, утврђена импровизованим бедемом – и преселила се у замак у Наумбургу. Стотинак километара између два града прешла је, највероватније, на коњу. Вештином јахања овладала је још у младости.

У новој породици, Ута је добила и посебне задатке. Данас бисмо их, вероватно, називали верским или макар културним, али су у њено време они превасходно били политички. Већ у трећој години брака, у пролеће 1029. године, учествује у договорима о изградњи катедрале у Наумбургу, када је Папа, на захтев двојице браће, одобрио да се у тај град пресели седиште бискупије. И Ута и њен муж Екехард, били су, равноправно, међу дванаесторо оснивача и финансијера изградње ове ране романескне грађевине, баш као и Херман и његова жена Регелинда. Катедрала је, у пуном смислу те речи, била породични посао, али истовремено и траг у времену: доказ у вечности, да су те земље коначно учињене немачким.

После 1032. године Ута и Екехард преузимају и поседе, савезнике и непријатеље, његовог старијег брата Хермана, који се повлачи из државних послова и умире шест година касније, у педесет осмој години: много касније него што би то, за његов начин живота и здравствену негу која му је била доступна, могло да се очекује. Од 1038. године, Екехард преузима и његову титулу грофа од Мајсена; Ута постаје грофица од Мајсена.

Већ од 1040. године, кад се изградња катедрале већ ближи крају, Екехард креће у још један од својих бројних похода, али овог пута већи него икада раније. Уз помоћ трупа надбискупа од Мајнца повео је бројну војску против Чешке, у том рату је неке битке добио а неке изгубио, али је на крају чешки војвода Бретислав био принуђен да моли за мир.

Био је то и врхунац друштвеног престижа Уте и Екехарда у свету у којем су живели: крајем те 1040. године нови краљ Хенрих Трећи доделио им је звање “највернијих међу вернима нашим”“Fidelissimum fidelem nostrum”. 

Изгледа да су неки прилично комплексни финансијски аранжмани направљени недуго потом, у току 1043. године. Они су обухватили Утиног брата Есика, мужа Екехарда и краља Хенриха. Према неким хроничарима, Ута је одиграла кључну улогу у њиховом закључењу. Екехард, је као свог наследника, одредио немачку круну, односно краља Хенриха Трећег, док је Утин мираз, који је остао непотрошен, одређен да се врати њеном брату, али под условом да га он преда женском манастиру Гернроде. Краљ се, опет, обавезао да за старешину манастира одмах именује Утину млађу сестру Хазеку. Он је свој део погодбе први и испунио, још пре краја те године.

Мотиви за овај аранжман нигде нису потпуно разјашњени. Неки хроничари су били склони да их тумаче чињеницом да је Екехарду и Ути (он је те године имао педесет осам, а она четрдесет три године) већ тада било јасно да више неће имати деце. Неки други су, опет, помињали – историјски непотврђене – гласине да је Ута, у једној од бројних дворских сплетки тог времена, била оптужена за вештичарење, те је овај аранжман о наслеђу био једини начин да спаси главу. И на ово питање, по свему судећи, никада нећемо добити одговор.

Тако улазимо и у 1044. годину, када је црква у Наумбургу коначно завршена и њена зграда – за то време прилично импресивна – освећена. Ута и Екехард су наравно присутни на тој свечаној церемонији. Њу посматрају као круну двадесетак година свог заједничког живота. Већ знатно раније им је обома постало сасвим јасно да ће она бити и једино што ће после њих остати: као што ни Херман и Регелинда нису оставили наследнике, нису ни њих двоје.

Хронике се онда нагло прекидају са 1045. годином. Записано је да је Ута од Наумбурга умрла 23. октобра, у четрдесет петој години. Узрок смрти није наведен. Само три месеца касније, 24. јануара 1046. умро је и Екехард, у шездесет првој години. Ни овде узрок смрти није наведен, али опет нигде нема назнака о насилној смрти. Неки списи помињу и да су обоје били жртве епидемије – мада је, између 750. године и велике епидемије куге у четрнаестом веку, Средња Европа углавном била безбедна од заразних болести. Да ли су две године раније закључени аранжмани о подели имовине убрзали њихову смрт? На сва ова питања хронике не дају никакве коначне одговоре.

И Ута и Екехард, као и Херман пре њих двоје и других девет оснивача после, сахрањени су у цркви чију су изградњу покренули, надгледали и делимично финансирали. Та зграда је опстала неких стотинак година, да би у другој половини дванаестог века била замењена новом и већом, која је у правом значењу тог појма могла да се назове катедралом. Нова грађевина је одражавала и промену стила – из касне романике у рану готику – и у њу је пренето и дванаест гробова из старе.

Овим се завршава и прича о Ути од Баленштета, стварној жени која је живела хиљаду година пре нас, на самом почетку миленијума чијег краја смо и ми били сведоци. Хронике су оскудне, неки подаци међусобно противречни. Између катедрала, повеља и битака, ништа о животу којим је она стварно живела, начину на који је размишљала, доживљавала саму себе и свет око себе, није остало сачувано. Ни оно што је сачувано о њеном времену није сувише опширно: било је то пуна четири века пре него што је Гутенберг изумео машину за штампање, пергаменти су били скупи а монаха мало, и тек по који детаљ о ономе што би нас данас занимало – а што су Утини савременици сигурно сматрали тривијалним стварима – остао је понегде, случајно, сачуван.

 

IV

 Порекло и анатомија једног кипа

400px-Stifterfigur-Uta

Прошла су пуна два века откако је од Ута од Баленштета, од крви и меса, умрла до кад се Ута од Наумбурга, од мермера, родила. 1249. године бискуп Дитрих Други од Наумбурга тражио је од верника своје бискупије да се, у спомен дванаесторо оснивача старе цркве израде њихове статуе у природној величини, при чему ће свака бити у сопственој ниши и служити као део потпорног стуба са леве стране новог, западног крила Катедрале.

Новим донаторима обећане су тада исте привилегије које је већ два века уживало и првих дванаест: ослобађање од грехова почињених за живота, односно значајно смањење времена које ће њихове душе провести у Чистилишту. Мисе и друге литургијске церемоније већ су унапред били плаћене: како је Дитрих објаснио својим верницима, црква их је већ наплатила из Утиног мираза, тако да ће се ове услуге аутоматски пружати и сваком новом донатору…

Иза аргументације образованог теолога, у поруци бискупа Дитриха налази се и низ других објашњења: зашто ће оснивачима старе романескне цркве из 1029. године кипове финансирати нови донатори, и зашто ће статуе ово дванаесторо људи добити специјални положај у западном крилу катедрале, оном које је, по тадашњим црквеним правилима, било резервисано само за Исуса, Богородицу и дванаест апостола. Само у овом схоластичком контексту може се објаснити тај посебан положај кипова Уте и њених једанаесторо савременика. Ова контекстуалност недостаје у класичним студијама историје уметности.

Име вајара није остало нигде сачувано и о њему се релативно мало зна: да је свој занат учио у Француској, помажући мајсторима који су вајали статуе у чувеној катедрали у Ремсу, да је дошао из Мајнца у којем је оставио значајна дела (о којима на жалост не знамо пуно јер су уништена у верским ратовима у седамнаестом веку), да је то било око 1230. године, дакле да је скулптуре у Наумбургу вајао у свом зрелом стваралачком периоду. Вајар је остао забележен само као “мајстор из Наумбурга”. Неки историчари верују да он чак и није био Немац, него Француз који је из Ремса кренуо трбухом за крухом…

Како је “мајстор из Наумбурга”, после две стотине година, успео да погоди лик особе чији је кип извајао? Да ли је можда на располагању имао неку слику или цртеж, који је потом нестао у тмини историје? Или се ослањао на усмена предања и описе? Или је можда у Утином кипу извајао лице неке друге жене, своје савременице, чије је име остало непознато? Или је, напросто, пустио машти на вољу? Тачан одговор на то питање, по свему судећи, никада нећемо добити.

Међутим, и само ово неодговорено питање делимично је засновано на схоластичком начину мишљења: један од принципа преовлађујуће уметничке доктрине тог времена била је претпоставка да је Бог створио човека као “врхунско биће”. Разумевање лепоте је, у том смислу, било превасходно духовно питање, а сама способност да се она изрази, на пергаменту, платну или у камену, питање уметничке вештине.

“Мајстор из Наумбурга”, у сваком случају високо образован, научио је свој занат на извору, у француским катедралама у Амијену, Ремсу и Мецу, а потом га усавршавао у немачким црквама у Мајнцу. Али извори његове инспирације нису морали да буду  само визуелни – могли су да буду и литерарни: још око 1210. године, тридесетак година пре него што су почели радови на дванаест кипова у катедрали у Наумбургу, Готфрид фон Страсбург је у свом епу “Тристан” описао Изолду речима које су се касније могле применити и на Уту:

“На глави је носила златну круну, уску онолико колико је могла да буде… Ниједан златар никада не би могао да поређа драгуље на савршенији начин.”

Композиција од дванаест фигура обухвата четири пара и четири мушкарца. Уочљива је жива харизма ових ликова, врло различитих од сличних уметничких дела тог времена. Уметник их није само обукао у одећу која је одговарала времену у којем су живели, него је сваком од њих дао и препознатљиву, индивидуалну, физиогномију. Он није имао амбиција да њихова лица буду божанска, него људска. Свако од тих лица одражава различита осећања: понос, љутњу, радост, задовољство, размишљање, одлучност. Посматрач је склон да помисли да је ухваћен тренутак у времену, и да ликови у камену познају један другог, на исти начин на који су се и њихови два века старији модели познавали.

Утин кип је готово потпуно покривен – осим дела лице и руке – за разлику од слободно откривеног женског тела Венере Милоске – представљајући тако, на уметничком нивоу, контрапункт између аскетског германског самопоимања и чулности Медитерана:

“Лепо лице уоквирено покровом који наглашава његов овални облик, усне између стиснутих и сакривених, дијадема са љиљанима, дугачки огртач са подигнутим оковратником и у исто време прибијен уз тело, покретом који више одаје дрхтање него моћ.”

 

V

Тевтонска принцеза: идеал аријевске лепоте

Nazi

Све до деветнаестог века, мало ко је у Немачкој обраћао пажњу на заборављене мермерне кипове у катедрали у малом месту. Новалис је неколико пута био у Наумбургу, али није посетио Катедралу. Гете је био у Катедрали али нигде није поменуо скулптуре у Западном крилу.

У немачким историјама уметности деветнаестог века скулптура у Наумбургу готово да и нема: и сама катедрала је по први пут поменута 1822. године, а дванаест скулптура је за ширу јавност откривено тек 1885. године у монографији Вилхелма Бодеа: “Историја немачке скулптуре.” Очигледно, у њима је било нешто што није одговарало оном визуелном идеалу који је доминирао деветнаестим веком.

Промена долази изненада, са поразом у Првом светском рату. Као што се десило и са Вагнером у музици и Ничеом у филозофији, и Ута од Наумбурга постала је икона једног перверзног национализма, који је покушао да пад Другог рајха и слом амбиција на европском истоку, психолошки компензује теоријом о “вечној супремацији” немачке уметности.

Почетком двадесетих година прошлог века, локални фотограф Валтер Хеге снимио је свих дванаест кипова, концентришући се на Утин, и развио перфектно осветљене фотографије. Оне су одмах почеле да се умножавају у разним потребама и за разне прилике: тако су две уметности – најпре вајарство а потом фотографија – заједно дале материјал од којег је створен нови национални идол.

Још пре доласка Хитлера на власт, у многим немачким школама деца су учена како савезнички захтеви за ратну одштету, у Версајском мировном уговору, укључују и предају свих дванаест статуа из катедрале у Наумбургу. Чињеница да је то било немогуће спровести – кипови служе и као потпорни стубови који одржавају статику грађевине и њихово уклањање технички не би било могуће без рушења читаве цркве – није много узнемиравала пропагандисте. Како је њихов каснији гуру, Јозеф Гебелс, имао обичај да каже, лаж је потребно само довољно пута поновити да би постала истина.

Теоретичари касне романске и ране готске уметности никада се нису до краја сложили око тога шта је тачно у овом кипу привукло пажњу пропагандиста, најпре културних, а потом и политичких. Да ли су то биле, како су неки од њих формулисали “ситне стилске морбидности”, “изненађујуће црте у пози”, “венчани вео”? Изгледа да је, у нечему или у свему томе, преовлађујући уметнички стил немачког касног романтизма и поново откривеног Средњег века, нашао свој идеал “тевтонске традиције”.

У Трећем рајху ранији спорадични покушаји немачке културне деснице да се скулптура из Наумбурга претвори у естетски идеал попримају димензије државног система, а идеал се систематски претвара у култ. Катедрала у Наумбургу се описује као “хала немачког унутрашњег бића”, “срце немачке нације”. Утин лик постаје симбол аријевске лепоте, и на нацистичкој пропагандној изложби “Дегенерисана уметност” (1937) служи као антитеза “злоупотребљеним” женским портретима Ота Дикса, Емила Нолдеа и других “дегенерисаних” уметника.

Као што је нацистичка псеудоидеологија себе дефинисала на страху од плуто-јудејско-масонске завере, тако је и нацистичка псеудоуметност себе морала да дефинише на презиру према преовлађујућим уметничким тенденцијама свог времена: експресионизму и надреализму.

У тим годинама, немачка државна пропаганда укључила је Наумбург и у своју званичну “Велику туру” за туристе: од куће у којој је живео Ниче, преко Универзитета у Гетингену, Ајзенаха, Ерфурта, Готе, па све до Гетеовог Вајмара и, коначно – катедрале у Наумбургу, те аутентичне Меке у којој би посетиоцу био показан и Утин, кип, отелотворење “немачког духа”.

Вероватно најсрамотнију злоупотребу лика Уте од Наумбурга нацисти су учинили кроз пропагирање антисемитизма, једног од фундамената своје псеудоидеологије: у филму “Вечни Јеврејин” (1940) скулптура Уте из Наумбурга употребљена је као симбол “врховне расне чистоће”, стандард који се мора поновно успоставити. Само неколико година касније, тај филм је постао једно од темељних културних оправдања Холокауста.

У последњим годинама Другог светског рата, када је било већ јасно да и Трећи рајх иде судбинама свог претходника, по други пут у само пола века, Гебелс користи Утин лик на пропагандним постерима, као богињу која храбри своје заплашене сународнике: “Култура се бори за своје постојање” био је слоган испод ове апокалиптичне слике.

Овде, дакле, имамо и суштинску семантичку промену: ремек-дело романескне уметности постаје, на националистичком нивоу, амблем немачке жене, поносне и аскетске, прекривен дубоком вагнеровском симболиком трагике и бесмртности,  укорењености у земљу и расу, те симболе идеологије Пангерманизма.

 

VI

Од катедрале до Дизниленда

images (6)

Волфганг Рајтерман био је син немачког емигранта који је стигао у САД 1912. године. Након што је мало студирао цртање, потом цртао понешто за своју душу, после случајног а срећног сусрета Волфганг постаје један од цртача код Волта Дизнија, легендарног “чаробњака из Бурбанка”.

Почетком тридесетих година прошлог века Дизни је већ помало опседнут причом о сопственим француско-немачким коренима, а истовремено и потрагом за “маском зла”. Он дефинише технике, ликове и скице за цртани филм “Снежана и седам патуљака”, своје прво анимирано дело у којем ће, уместо дотад уобичајених животињских ликова, главни јунаци бити антропоморфни – представљаће људска бића.

Када је Дизни 1935. године отишао на своју европску туру купио је преко три стотине уметничких предмета: познато је, на пример, да је дрвеће које говори дизајнирао по илустрацијама које је Гистав Дор урадио за Дантеову Божанствену комедију.

По Рајтермановом савету, Волт Дизни одлази и у Наумбург да изблиза види кип лепе Уте. Савременици су после причали да је велики мајстор цртаног филма био опчињен сличношћу између лика који је видео и визије Зле краљице Гримхилде коју је имао у својој машти. Била је то прва од две асоцијације по којима је Дизни формирао ликове у цртаном филму који и данас забавља милионе деце широм света (друга је био лик Бети Буп, карикатура америчке глумице Хелен Кејн, по којем је нацртао лик Снежане):

“Била је лепа, заиста импресивна и готово пенушава; можда је то био разлог због којег сам почео да мислим о њој као о моделу за лик којег сада свако назива лепим немачким именом Гримхилда.” – причао је после Волт Дизни.

Када је Дизни завршио “Снежану и седам патуљака” сличност између ликова била је фрапантна. Неупитно вагенеријански ехо самог имена Гримхилда овде није једини занимљив детаљ. У ствари, и сама прича о Снежани развијена је из познатих бајки Јакоба и Вилхелма Грима, великих филолога и научника, објављених први пут још 1812. године. Дизнијева Гримхилда, или Снежанина Зла вештица, је међутим визуелно Ута од Наумбурга, са додатим дебелим обрвама Џоан Крафорд које уоквирују зелене, заводљиве и зле очи…

Када се, 1937. године, “Снежана и седам патуљака” појавила у биоскопима, најпре у САД а потом и у Европи, реакције у Немачкој су биле подељене. Шеф нацистичке пропаганде, Јозеф Гебелс, није био љут само због оног што је сматрао крађом немачке иконе. Персонализација зла у лику племените и лепе Уте разбила би естетски дизајн Рајха који је од ње направио народну хероину, амблем немачке женске лепоте. Зато је Гебелс тражио хиљаду разлога због којих би могао да спречи приказивање филма у Немачкој.

Ипак, “Berliner Morgenpost” се усудио да објави позитивну критику, а сам Хитлер је тражио да му се филм прикаже у Рајхканцеларији. “Велика уметничка креација” и “бајка за одрасле” – остало је забележено као његова реакција. Филм се касније допао и Лени Рифенштал, Хитлеровој омиљеној редитељки, којој је крајем 1938. Дизни приредио величанствени дочек, за време њене прве и последње посете САД.

Шта се на крају догодило? Ута, симбол аријевске немачке жене, лепе, веселе, верне и поштоване, претворена је на целулоидној траци у исто тако фасцинантну, али сурову и злу, Гримхилду, архетип вештице. Аутор те трансформације био је нико други него Волт Дизни, који је на површини волео да флертује са нацизмом али је имао дубоке сатанистичке и масонске корене. Да ли је Гебелс био у праву или је и ово једна од теорија завере?

VII

На крају једног века…

Uta Nazi

Денацификација Немачке ослободила је и сећање на Вагнера и Ничеа терета нацистичких пропагандних злоупотреба. Њихова дела су се поново слушала, читала и ценила у новој, демократској, Немачкој, онаква каквим су их њихови аутори и направили – универзална, изван времена простора.  У том таласу повратка Немачке својим историјским коренима, и раније злоупотребе лика Уте од Наумбурга сведене су на своје право место – фусноту историје.

У време подељене Немачке, 1957. године, поштанска управа тадашњег Западног Берлина издала је марку од 25 пфенига на којој је приказан Утин кип. Међутим, ни бивша Демократска република Немачка није потценила значај Уте од Наумбурга: уосталом, и сам град Наумбург, са својом катедралом и Утином статуом у њој, сачуваним врећама са песком од ратних разарања, остао је после 1945. године са источне стране Гвоздене завесе.

У скулптурама западног крила катедрале у Наумбургу видимо водећу друштвену снагу која је нашу домовину извела из стања варварства” – писао је тих година водећи источнонемачки историчар уместности, Волфганг Хут.

У поново уједињеној Немачкој, прва монографија о Ути од Наумбурга објављена је тек 1998. године: то је било дело младог историчара уметности Волфганга Улриха (1967), тада асистента на Академији лепих уметности у Минхену.

 

VIII

…и на почетку наредног

Naumburg

Септембра 2002. године, тадашњи председник Савезне републике Немачке, Јоханес Рау, посетио је катедралу у Наумбургу – био је то први шеф немачке државе на том месту, после Адолфа Хитлера. И била је приметна разлика у сценографији: уместо хистеричног говора присталицама у екстази, окупљеним под бакљама, Рау је изабрао заједничку фотографију са двоје младих мештана, обучених као и њихови славни претходници на киповима: Екехард и Ута.

2009. године почела је прва озбиљнија рестаурација дванаест статуа у катедрали у Наумбургу. Под вођством професора Универзитета у Дрездену, Улриха Шисла, једанаест постдипломаца са четири универзитета и у шест различитих научних дисциплина бавило се не само заштитом статуа од зуба времена, него и неким финијим пословима – као што је на пример утврђивање аутентичних боја у којима су кипови урађени, оних које се налазе испод слојева додатих у каснијим вековима.

Трошкови ове рестаурације износили су око један и по милион евра – у данашњем новцу много више него што је износио Утин мираз. Неко би можда пронашао иронију судбине у чињеници да је ових милион и по евра, за очување немачке иконе из раног Средњег века, донирала једна друга немачка икона – она из двадесетог века – Фолксваген.

Од 2011. године туристичка организација Наумбурга сваког другог викенда у марту, организује “фестивал Ута”: све жене које се тако зову, без обзира одакле су, добродошле су да учествују у једној веселој комбинацији фестивала и маскенбала, прерушене у своју светски познату претходницу. За три дана, колико ова лепа забава траје, оне учествују у разним активностима: од радионица, дегустирања вина, до екскурзија у оближњи крај и концерата на оргуљама. Последњег поподнева, маскиране у црвене огртаче скројене по моделу са славног кипа и са крунама на главама, све Уте поносно парадирају центром града, од катедрале до градске куће, где им се на крају обраћа градоначелник Наумбурга, такође за ову прилику прерушен, у средњовековног витеза.

Већина их долази из не тако далеких делова  Немачке – само име Ута најчешће је у покрајинама Саксонији и Тирингији – али деси се да неке дођу и издалека. 2016. године у фестивалу је учествовало 130 Ута, од којих је једна стигла и из Москве. Број пријављених за фестивал марта 2018. је већ достигао три стотине…

 

IX

Епилог: мала расправа о укусима, изборима и порукама

Renata Ramge

У стварном животу, Умберто Еко је своју Уту нашао већ у тридесетој години живота и од ње се више никада није одвојио. Случајно или не, и она је Немица: Рената Рамге, рођена у Франкфурту, професор архитектуре на универзитетима у Милану и Палерму, жена која је осмислила визуелни идентитет свих најважнијих поставки у италијанским музејима. Провели су заједно пола века, све до Екове смрти, почетком 2016. године.

Колико Рената заиста подсећа на Уту сваки читалац може сам да закључи, упоређујући фотографије. На овој коју смо изабрали као илустрацију у нашем тексту, она има већ осамдесет једну годину… Можемо да покушамо да направимо мали мисаони експеримент и замислимо је четрдесет година млађу, у одећи од пре десет векова.

Умберто Еко је рођен као хришћански верник, католик, и у тој вери је, макар формално, провео највећи део свог живота. Ипак, још од ране младости, свој агностицизам, па и атеизам, није сакривао. Међутим, унутрашњи раскид са религијом формализовао је тек децембра 2005. године: док се многи опортунисти тек пред крај својих живота од заводљивих изазова атеизма окрећу сигурности вере, велики писац је учинио управо обрнуто.

Оне фебруарске ноћи 2016. године када се његов овоземаљски живот завршио – или боље речено преселио у библиотеке – Умберто Еко, дакле, није веровао у загробни живот. Самим тим није могао ни да се нада да ће његова жеља – јавно изречена у време када је схватио да болује од неизлечивог рака панкреаса – да проведе вече са Утом од Наумбурга, бити испуњена, на оном једином месту на коме је могла да буде.

Па ипак, криптични начин на који је Еко комуницирао са својим читаоцима даје нам право да посумњамо и у овај закључак. Да ли је Бог, онај исти у којег Еко није веровао, можда ипак био његов читалац? То је аутор “Имена руже” и “Острва дана пређашњег” одлучио да тестира овом малом, једноставном, лако разумљивом и лако проверљивом жељом. Ако прво вече после смрти Умберто Еко буде провео са Утом од Наумбурга, то би значило да је Бог, ипак, читао и његове интервјуе…

***

umberto-eco-internet-encourage-la-lecture-de-livres-parce-qu-il-augmente-la-curiositeM27925

Ова прича посвећена је успомени на Умберта Ека, писца који је нама, његовим савременицима, али и генерацијама које ће тек доћи, приближио Средњи век, избрисао границу између стварности и илузије и научио како се преносе криптичне поруке.

 

Optužbe ruske, portali američki: da li Srbija naoružava Islamsku državu?

serbia-6

“Dvosmerna ulica Balkanske rute uzela je svoj danak i na već nestabilnim, krhkim odnosima između pretpostavljenih saveznika, otkrivajući lica iza maski, za koga i za šta su, i koja je njihova agenda…”

(Veterans Today, 25. avgust 2017)

 

I

Anatomija jednog portala

global-internet

U petak, 25. avgusta, na jednom malo poznatom američkom internet portalu pojavio se tekst pod naslovom:

“Republika Srbija naoružava Daeš”.

http://www.veteranstoday.com/2017/08/25/republic-of-serbia-arming-daesh/

Daeš je, inače, arapski akronim za ono što je u Evropi poznatije kao Islamska država Iraka i Levanta, za koju se na engleskom koristi skraćenica ISIL, na srpskom ISIS, a često se za nju koriste samo prve dve reči: Islamska država. Ovaj poslednji izraz koristićemo i mi u nastavku ovog teksta.

Tekst se međutim, pored teme iz naslova, bavi i nekim drugim stvarima – na primer obaranjem malezijskog putničkog aviona na letu MH17 iznad Ukrajine 2014. godine – i iz više razloga zaslužuje malo ozbiljniju analizu.

Najpre ćemo se baviti internet portalom na kojem je objavljen, potom njegovim autorom, onda sadržinom samog teksta i slabim tačkama u njemu, da bismo konačno metodom indukcije pokušali da dođemo do (u ovom trenutku mogućih) zaključaka.

Portal http://www.veteranstoday.com, registrovan u Kaliforniji u SAD, jedan je od brojnih internet resursa specijalizovanih za vojna i obaveštajna pitanja na kojima se mogu pronaći razne stvari. Uostalom, ovaj portal sam sebe ponosno naziva “žurnalom za tajnu zajednicu”.

Njegov osnivač i vlasnik, Gordon Daf, predstavlja se kao bivši marinac, veteran iz Vijetnamskog rata, “akreditovani diplomata” (ma šta to u ovom slučaju značilo), čovekom iz samog vrha “globalnih obaveštajnih specijalista”, vlasnikom “velike privatne obaveštajne organizacije” nekim ko se “redovno konsultuje sa vladama koje se nalaze suočene sa obaveštajnim izazovima”. Ne preterano skromni opis samog sebe, neko bi rekao?

Istražujući preko vikenda Gordona Dafa i njegovu “organizaciju” nismo mogli da nađemo nezavisnu potvrdu nijedne od ovih tvrdnji. Jedino što je dostupno (iz otvorenih izvora) bile su primedbe raznih cionističkih grupa u SAD da Gordon Daf i njegov portal “promovišu antiizraelsku politiku”.

Kao svoju misiju, Veterans Today navodi:

“…zastupanje pozicija i obezbeđivanje vesti za vojnu zajednicu i veterane u oblastima nacionalne bezbednosti, geopolitičke stabilnosti i unutrašnje politike.”

Sam portal se inače bavi raznim stvarima, pretežno Bliskim istokom – vestima, pričama i komentarima – ali i američkom unutrašnjom politikom. Po našoj oceni – dozvoljavamo da ona može biti nepotpuna – u sadašnjim američkim medijskim podelama bliži je Trampovom korpusu desničarskih medija nego levim liberalima.

Portal navodno ima i svoje “dopisništvo za jugoistočnu Evropu”, sa sedištem u Beogradu, a kao njegov direktor naveden je bivši novinar TANJUG-a i savetnik u protokolu Savezne vlade SRJ, Vojislav Milošević, sada – prema internet strani Veterans Today – direktor nevladine organizacije Centar za anti-terorizam i svetski mir. Među saradnicima su navedeni i poslednji direktor Državne bezbednosti Srbije i prvi direktor BIA, Andreja Savić i poslednji načelnik Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore, Branko Krga.

 

II

Ruska veza

5574712-Vintage-1907-copyrighted-expired-map-of-Europe-and-Asia-Stock-Photo

Mnogo je zanimljivije, međutim, da su Gordon Daf i http://www.veteranstoday.com bliski Rusiji, odnosno trenutnom ruskom političkom diskursu na Levantu. Njihove analize često prenose ruski portali – kao Fakti npr. – koji promovišu ruske globalne geostrateške i spoljnopolitičke ciljeve.

Od 2010. godine, u Uređivačkom odboru Veterans Today učestvuje i pukovnik Jevgenij Hruščov, bivši komandant sovjetskih padobranaca u Avganistanu, kasnije sovjetski i ruski diplomata na službi u Kabulu i Teheranu. On je naveden i kao “šef biroa” u Moskvi i dopisnik Russia Today, trenutno na neplaćenom odsustvu iz ruskog Ministarstva spoljnih poslova…

Na toj tački u našu priču ulazi i jedan pomalo misteriozan lik: autor teksta koji vam danas predlažemo za čitanje. Reč je o izvesnom Fjodoru Aleksejeviču Karajevu, kako sam sebe naziva “bivšem analitičaru GRU” (GRU je ruska vojna obaveštajna služba), a trenutno “slobodnom novinaru, dopisniku iz regiona Latakije” (Latakija je luka na sirijskoj sredozemnoj obali u kojoj se od 2015. nalazi velika ruska vojnopomorska baza).

Da li je Fjodor Aleksejevič zaista bivši analitičar GRU, da li se zaista nalazi u Latakiji i da li čovek pod tim imenom uopšte postoji, nismo uspeli da utvrdimo. Na internetu ne postoji baš ništa što je pod tim imenom ikada ranije, bilo gde objavljeno. Njegova fotografija i lični podaci takođe nisu dostupni.

Na izvestan način, i sam Dafov portal je ovaj tekst stavio pod znak pitanja. Fjodor Aleksejevič Karajev nije nigde naveden u listi saradnika, koja je inače prilično opsežna i na koju je i sam Gordon Daf ponosan: tu se nalaze bivši obaveštajci, diplomate, novinari, analitičari iz raznih zemalja, pisci – uglavnom svi u penziji.

Možda su neki od njih na sajt stavljeni čak i bez svog znanja – ne bi to bio jedini takav slučaj – ali oni svi bar postoje, što za Karajeva nismo mogli da pouzdano utvrdimo.

Ovaj tekst je na sajt postavljen od strane tzv. GPD (“General Posting Department”), dela uredništva zaduženog da na najrazličitijim delovima interneta pronalazi razne priče i objavljuje ih.

Međutim, za tekst kojim se danas bavimo takvog primarnog izvora nema. Sve dok se ne pokaže suprotno, možemo pretpostaviti da je on, ipak, prvi put objavljen u petak na http://www.veteranstoday.com.

 

III

Slučajne ili namerne greške?

WWL

Sam tekst je pisan na prilično čudnom engleskom jeziku. Sve reči su napisane ispravno, (mada tu i tamo ima problem sa tačnom upotrebom velikih i malih slova) ali gramatičkih grešaka ima puno a raspored reči u rečenici je nesređen i uglavnom pogrešan.

Mnoge misli naprosto nisu završene. Struktura teksta je konfuzna, argumentacija je izložena na preskok, i samo čitanje predstavlja mali napor. Na prvi pogled, ovo je pisao ili čovek kojem pisanje nije zanat, ili neko ko se (u tom trenutku ili stalno, ne znamo) nalazio u nestabilnom emocionalnom stanju, pa je nered u glavi preslikao na nered u tekstu.

Analitičari GRU – to je bar moje lično iskustvo sa njima – nemaju tako slabo znanje engleskog jezika, naprotiv. Oni su, isto tako, na obuci naučili kako da svoje misli izlažu u tzv. kvadripolarnom redu: deskripcija, problematizacija, argumentacija, zaključak. Njihovi tekstovi su, dakle, sve drugo samo ne konfuzni i emocionalni.

Ovde se vraćamo na prethodnu dilemu – ko je zaista autor – i otvaramo dva nova pitanja. Prvo, da li je možda, namernim greškama, učinjen pokušaj da se manje pažljivi čitalac navede da poveruje kako je autor teksta zaista Rus sa nešto slabijim znanjem engleskog? I drugo, da li je možda neko sasvim drugi, da bi bio ozbiljnije shvaćen, sam sebi dao lažni identitet “bivšeg analitičara GRU”?

Posle ovih prethodnih napomena možemo da se pozabavimo i sadržinom teksta. Ona je, takođe, pomalo nesređena. Autor, ukratko, optužuje vrh srpske vlasti da je sa umišljajem učestvovao u naoružavanju Islamske države, i da je to radio u dogovoru sa nekim obaveštajnim službama Zapada.

Takođe, na tri ili četiri mesta, u tekstu su prisutne krupne činjenične greške kao i navodi koji nam zvuče prilično neubedljivo. Te slabe tačke ćemo sada analizirati.

IV

Poreklo jedne rakete

buk

Autor teksta navodi da je malezijski putnički avion na letu MH17, 17. jula 2014. godine, oboren iznad Ukrajine raketom zemlja-vazduh “srpske proizvodnje”. Ta raketa je, navodno, prodata ukrajinskoj paravojnoj organizaciji “Azov”, koja se tada borila protiv pro-ruskih pobunjenika na istoku Ukrajine.

Poznato je da je malezijski avion oboren raketom tipa BUK 9M38 koja se nikada nije proizvodila u Jugoslaviji. Zapravo, otkad je na zahtev CK KPSS, 17. januara 1972. godine, počeo razvoj sistema BUK, te rakete su se proizvodile samo u ruskoj državnoj kompaniji Antej (od 2002. godine Almaz-Antej). Očigledno da je i onaj BUK kojim je pre tri godine oboren MH17 proizveden tamo: nije imao gde drugde.

Holandski istražitelji koji su se bavili ovim slučajem, međutim, operisali su – negde od sredine 2015. godine – sa pretpostavkom da je BUK ispaljen na avion prodat iz Srbije, i da se verovatno radilo o jednoj od 18 takvih raketa koje su ranije nabavljene iz vojnih zaliha Belorusije. Ova pretpostavka holandskih istražitelja je već dve godine prisutna kod obaveštajaca više zemalja, ali dosad nije mogla da bude potvrđena izvan razumne sumnje.

Nezvanična verzija ovog događaja koju je prihvatila većina zapadnih obaveštajnih službi bila je da je raketa ispaljena od strane 53. protivvazdušne raketne brigade ruske vojske, pod komandom general-majora Sergeja Dubinskog (1962). Njihove ruske kolege su jedno vreme operisale pretpostavkom da je avion oboren drugim tipom oružja, raketom vazduh-vazduh ispaljenom iz ukrajinskog aviona tipa Suhoj-35.

Kasnije, kada su holandski forenzičari tačno utvrdili o kom se tipu oružja radilo, ruske službe su se usredsredile na traženje drugih lansera sa BUK raketama, onih koji su se nalazili pod ukrajinskom kontrolom, na nevelikom prostoru iznad kojeg je oboren malezijski avion. Izgleda da je u paravojnom bataljonu “Azov”, sastavljenom od ukrajinskih neonacista, identifikovan jedan takav lanser koji nije bio evidentiran u ukrajinskim zvaničnim vojnim registrima. Ruska vojna obaveštajna služba GRU je, negde od 2015, počela potragu za mogućim snabdevačima “Azova” ovim oružjem.

BUK 9M38 je inače starija verzija ove rakete (počela je da se proizvodi 1980. godine a prestala 1998. godine) koja je i dalje u upotrebi u nekoliko zemalja sveta: Belorusiji, Armeniji, Azerbejdžanu, Pakistanu, Siriji… Međutim, ova raketa nikada nije bila u operativnoj upotrebi u JNA, ni u kasnijim armijama koje su iz JNA nastale.

Ona, dakle, nije mogla da bude prodata “Azovu” iz vojnih skladišta Vojske Srbije (kako Karajev implicira) jer je tamo nikada nije ni bilo. Mogla je, međutim, da bude preprodata, iz arsenala neke treće zemlje, preko posrednika.

Kako je moguće da “bivši analitičar GRU” napravi dve početničke greške oko relativno jednostavne stvari? Raketu koja je (možda) prodata iz (da budemo precizniji: preko) Srbije prvo predstavlja kao “raketu srpske proizvodnje” a potom implicira da se radi o oružju iz rezervi Vojske Srbije, a ne o stranoj robi koja je preprodata da bi se tim manevrom zavarao trag njenog porekla?

 

V

Čudne pomorske rute

merchant vessel

Fjodor Aleksejevič Karajev dalje tvrdi da se snabdevanje Islamske države oružjem iz srednje Evrope obavlja teretnim brodovima koji plove na ruti Rijeka – Split – Bar – turska pomorska baza Golčuk.

Kako on tvrdi, u bazi Golčuk brigu o teretu preuzimaju pripadnici turske tajne službe MIT, koji je dalje transportuju do krajnjih kupaca – vojnog rukovodstva Islamske države u Siriji i Iraku. U luci Bar, tvrdi Karajev, u ove transporte biva utovareno i oružje srpske proizvodnje, koje se transportuje vozom iz Beograda.

Pažljivi čitalac ovde ne može da ne uoči još jednu nelogičnost u tekstu. Turska vojno-pomorska baza Golčuk (inače glavna logistička baza turske flote) nalazi se na Mramornom moru, relativno blizu Istanbula. Ova lokacija otvara dva dodatna problema.

Prvo, odatle pa do sirijske granice, ima skoro osam stotina kilometara. Zar ne bi bilo jednostavnije da se transporti ovakve vrste usmere prema nekoj drugoj turskoj pomorskoj bazi dalje na istoku (npr. od one u Iskenderunu do sirijskog grada Idliba koji je pod kontrolom islamista je samo osamdeset kilometara) odakle oružje ne bi putovalo toliko dugo do odredišta?

Drugo, brod sa oružjem, putujući do Dardanela i Mramornog mora, mora da prođe i kroz grčke teritorijalne vode izlažući se tako opasnosti da mu grčki patrolni brodovi zaplene tovar (jedan od takvih incidenata, onaj iz 2015. opisuje se i u samom tekstu) dok brod koji bi iz Jadrana direktno plovio za Iskenderun može da ostane sve vreme u međunarodnim vodama.

 

VI

Trgovci oružjem

Schuttersstuk_Ferdinand_Bol

Treći zanimljiv navod u tekstu tiče se navodne organizacije ove trgovine. Po autoru, bivši predsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić je za ovu operaciju zadužio svog brata Andreja i Slavišu Kokezu, u medijima poznatog kao sportskog radnika. Njih dvojica su za ovu priliku, tvrdi Karajev, osnovali posebnu firmu na Kipru koja se formalno vodi na ime kiparske državljanke grčkog porekla, izvesne Dimitre Galatas.

Ideja o postojanju posredničke firme u trgovini ove vrste nije nelogična: kupci u ratom zahvaćenim oblastima uvek plaćaju oružje po ceni većoj od tržišne, i ta razlika u ceni nikada ne ide proizvođaču.

Ali, Kipar se u ovu priču nikako ne uklapa. Ova zemlja je još od 2004. godine članica Evropske unije i bila je prinuđena da svoje finansijske propise (uključujući tu i one o sprečavanju pranja novca) prilagodi sa EU. Već od sredine 2000-tih, profesionalni trgovci oružjem imaju druge, mnogo fleksibilnije, jurisdikcije za osnivanje takvih kompanija: Britanska devičanska ostrva, Maldive, Sejšele

Da li su Andrej Vučić i Slaviša Kokeza profesionalni trgovci oružjem? Nisu. Ali su zato njih dvojica već pomenuta, u izrazito negativnom kontektu, u pismu koje je američka kongresmenka Edi Bernis Džonson poslala potpredsedniku SAD, Majklu Pensu, 14. jula ove godine, tri dana uoči njegovog susreta sa Aleksandrom Vučićem, o čemu smo već pisali. Samo što u tom pismu američka kongresmenka tvrdi da oni održavaju “specijalne odnose” sa Putinovim “izaslanikom za Balkan” Aleksandrom Babakovom, dok ih autor ovog teksta, Fjodor Aleksejevič Karajev, navodno bivši ruski vojni obaveštajac, pominje kao glavne organizatore prodaje oružja za Islamsku državu. I jedno i drugo nije moguće. Ili jeste?

Da bi stvar dodatno komplikovao, autor teksta u priču uvodi još jednu koloritnu ličnost, Slobodana Tešića, kako navodi “već dobro poznatu figuru u međunarodnoj zajednici trgovaca oružjem”, čija “kompanija” (ne navodi se koja, iako je opštepoznato da je Tešić imao više kompanija koje je često menjao) obavila “prljavi papirni posao”.

Pod ovim poslednjem autor podrazumeva pribavljanje lažnih “sertifikata o krajnjem korisniku” (end user certificates) iz Turske ili iz Saudijske Arabije. Tešić je, po Karajevu, bio sa ruske strane “više puta optužen” (ne navodi se, međutim, da li u nekim formalnim procedurama ili u nezvaničnim komunikacijama) i za prodaju one rakete BUK (sa početka teksta) ukrajinskim paravojnicima iz “Azova”.

U međuvremenu, Slobodan Tešić je, novembra 2013. godine, skinut sa “crne liste” Ujedinjenih nacija (na kojoj se nalazio zbog kršenja sankcija za izvoz oružja u Liberiju), u sudskom postupku u kojem mu je jedan od advokata bio i sin tadašnjeg ministra spoljnih poslova Srbije, Ivana Mrkića.

Naredne, 2014. godine, pre nego što je MIP preuzeo Ivica Dačić, Tešić je dobio i diplomatski pasoš Srbije. Prema jednoj izjavi generalnog sekretara MIP-a Veljka Odalovića, u novembru 2016. godine još je posedovao taj diplomatski pasoš. Interpolove poternice za njim odavno više nema. On je slobodan čovek, i – kao što je to u jednom TV intervjuu rekao državni sekretar u Ministarstvu trgovine, Stevan Nikčević – može da se bavi čim god želi.

Da li je “bivši analitičar GRU” mogao da sve ove činjenice propusti slučajno? Ili je, možda, cilj objavljivanja ove fotografije sa nevažećom poternicom Interpola bilo stvaranje dodatnog utiska kriminalizacije cele ove, za njene aktere ionako već neprijatne, priče?

 

VII

Grafika i emocije

digital design

Ovde dolazimo i do još jednog zanimljivog dela: grafičke obrade teksta. Za autora koji se, bar kako sam tvrdi, bavi Islamskom državom, bivšeg ruskog vojnog obaveštajca, tekst je malo previše vezan za Srbiju.

Ilustrovan je fotografijama Andreja Vučića (na jednoj od njih on se nalazi i sa svojim bratom Aleksandrom), Slaviše Kokeze i Slobodana Tešića, kao i jednom fotografijom sa par primeraka automatske puške M70 AB2 proizvedene u Zavodima Crvena zastava u Kragujevcu, u rukama uniformisanih ljudi bliskoistočnog porekla, čija se tačna pripadnost (u smislu strane za koju se bore) ne može utvrditi. Karajev potom daje i fotografiju sada već nepostojeće Interpolove poternice za Slobodanom Tešićem.

Upoređivanjem fotografija, utvrdili smo da su sve one preuzete sa Interneta, i to uglavnom iz srpskih tabloida koji su se ovom temom bavili 2011-2013. godine.

Pre samog kraja ovog komentara, još jedna mala digresija. Ceo utisak koji pažljivi čitalac ovog teksta na kraju stekne o njegovom piscu (ma kako se on zaista zvao, koje nacionalnosti bio i gde trenutno živeo) jeste jedna pomalo čudna mešavina razočaranosti i osujećenosti.

Karajev pominje i ruskog pilota Olega Peškova koga su 24. novembra 2015. godine oborili turski lovci iznad sirijsko-turske granice; pominje i ruskog ambasadora u Turskoj, Andreja Karlova, kojeg je 19. decembra 2016. godine u Ankari ubio turski policajac, terorista Islamske države; konačno, autor konstatuje kako:

“mi čekamo našu administraciju na čelu sa predsednikom Putinom, da pomeri jednu jedinu šahovsku figuru iz naizgled pasivnog položaja”.

Ruski vojni obaveštajci, čak i kada su bivši i bave se biznisom, novinarstvom ili čime god, retko ostavljaju ovakav konfuzni utisak. Na njihovim licima se, čak, retko može uočiti bilo kakva emocija. Oni su i tada profesionalci.

Poslednja rečenica u tekstu navodi i na zanimljiv zaključak da ova priča možda još nije završena, kao da se radi samo o prvom nastavku duže serije:

“Jedna stvar je izvesna… sav ovaj faktički obaveštajni materijal, sav rad da se on otkrije, i čak i više da se on zadrži u tajnosti… videćemo. Videćemo.”

 

VIII

Pitanja bez odgovora i nekoliko saveta

huge.103.516504

Vratimo se, na kraju, na pitanja koja smo postavili na početku. Možda ćemo sada uspeti da ih sagledamo u drugačijoj optici?

Zašto je “bivši ruski vojni obaveštajac”, koji nikada ništa nije napisao za novine, izabrao malo čitani portal Veterans Today, ideološki blizak Trampu i Putinu odjednom, da baš tamo objavi svoju priču o tome kako Srbija naoružava Islamsku državu?

Zašto je u tekstu napravljeno tako mnogo jezičkih i činjeničnih grešaka? Jesu li one slučajne ili namerne? Zašto je sama struktura teksta toliko konfuzna, a mnogi navodi u njemu, u najmanju ruku neubedljivi?

Zašto je ilustrovan sa tako mnogo fotografija Aleksandra i Andreja Vučića? Zašto je izabrana baš Srbija, čiji je ukupan izvoz oružja na Bliski istok beznačajan (u poređenju sa američkim, britanskim, nemačkim, francuskim, italijanskim – i, naravno, samim ruskim)?

Konačno, koju to šahovsku figuru Putin treba da pomeri iz “naizgled pasivnog položaja”?

U eri tzv. “lažnih vesti” nijedno od ovih pitanja nije preterano čudno. Neće biti ni čudno ako ovu priču, narednih dana, preuzmu neki ozbiljniji mediji, bilo na Zapadu bilo na Istoku: sada imaju izvor na koji mogu da se pozovu. Uobičajeni modus operandi sa plasiranjem osetljivih neproverenih informacija je baš taj: počinje se od traženja “sidra” odnosno izvora.

Gotovo po pravilu, ovakvi tekstovi se plasiraju u svrhu propagande. Ta namera je ovde jasno vidljiva, i to je propaganda protiv NATO pakta (shvaćenog u nešto apstraktnijem smislu, kao paradigma Zapada) ali i sadašnjeg režima u Srbiji, koji je – prilično crno-belo – predstavljen kao marionetski režim Zapada.

Ponekad, međutim, ovakvi tekstovi imaju i tzv. sekundarni cilj, odnosno služe kao kanal da se pošalje poruka. Čija je ovo poruka, i kome je stvarno upućena, nije sasvim jednostavno pitanje, i ovo može da bude jedan od školskih primera pravila kako “ništa neće biti ono što će na prvi pogled izgledati”.

Rusofilima bih, zato, savetovao da se ne raduju prerano: Putin možda nikada neće pokrenuti onu figuru o kojoj piše ovaj tekst; holandskim istražiteljima da pogledaju još jednom u svoje arhive, možda im je nešto promaklo; srpskim junacima ove priče da, pre nego što krenu do Kalifornije ili do Latakije, pogledaju malo u svoje neposredno okruženje.

A Fjodoru Aleksejeviču Karajevu da, ako će nas još uveseljavati svojim tekstovima na ovu temu, naredni put gugluje malo pažljivije…

***

Objavljeno 28. avgusta 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/08/republic-of-serbia-arming-daesh/

Poslednji svedok dvadesetog veka: pripreme za odlazak Elizabete Druge

преузимање (53)

“Izvori Bakingemske palate potvrdili su da je Kraljica izjavila u svom užem krugu da će, ako i dalje bude na tronu u 95. godini, tražiti da se donesu izmene Zakona o regentstvu.”

(Dejli Meil, 13. avgust 2017)

 

Elizabeta Druga, milošću Božjom kraljica Velike Britanije, Irske i britanskih prekomorskih domiona, Branilac vere – kako glasi zvanična titula Elizabete Aleksandre Marije Vindzor – rođena je u 2.40 ujutro, 21. aprila 1926. godine. Porođaj je obavljen carskim rezom, u kući njenog dede po majci, Kloda Bouz-Lajona, erla od Stratmora, u broju 17 u ulici Bruton, u londonskom kvartu Mejfer.

Ovog aprila Elizabeta Druga je napunila 91 godinu i – posebno nakon prilično nezgodne prehlade prošle zime – počela je da razmišlja o tome kako da na najbolji način okonča vršenje svojih redovnih dužnosti. Verovatno su joj, posle toliko godina, već postale prilično dosadne.

U monarhijama, baš kao i u crkvama, podrazumeva se da je mandat njihovih poglavara određen isključivo Božjom voljom. Smrt je jedini, pristojan i zakoniti a istovremeno i konačan i nužan, način za prestanak funkcije.

Izuzeci od tog pravila postoje, ali uvek izazivaju neku vrstu nelagode, kao da se radi o nekakvom izazivanju Proviđenja. Niko, doduše, ne razmišlja da Bog, zauzet svojim brojnim poslovima, ponekad propusti da pogleda svoje arhive, pa se tako desi da neki njegov sluga na Zemlji ostane i duže nego što je, hm, uobičajeno.

I onda te sluge, kad im sve dozlogrdi, odluče da podnesu ostavku, odnosno, kako se to učtivije kaže, abdiciraju.

Vreme masovnih medija u kojem živimo učinilo je i abdikacije nekako bližim konzumentima tih medija nego što je to bio slučaj u prethodnim vekovima. Papa Benedikt XVI (1927) je tako svoju ostavku 2013. godine saopštio preko press službe vatikana. Španski kralj Huan Karlos (1938) je 2014. godine potpisao zakonski akt u Kortesu pred TV kamerama. Holandska kraljica Beatrisa, njegova vršnjakinja, je 2013. izjavu kojom je abdicirala snimila na video, koji je postavila na YouTube.

***

Svi oni su bili mlađi od junakinje naše današnje priče. Ali, u Britaniji je, inače, sam izraz “abdikacija” poprimio pomalo sraman prizvuk, još otkad je Elizabetin stric, kralj Edvard VIII, 1936. izabrao taj čin, da bi mogao da se oženi sa američkom raspuštenicom Volis Simpson.

Zato ni Elizabeta, baš, ne bi abdicirala. Ali ne bi dalje ni radila. I da ne bi ni brzala, rešila je da pruži još jednu šansu Bogu da pogleda svoje zaturene arhive i donese odluku umesto nje.

U tekstu Dejli Meila koji vam danas predlažemo za čitanje, navode se neke tehnike do kojih je – prema izvorima ovog lista – Elizabeta Druga došla, sa idejom da se ova protivrečnost razreši.

Najpre, sasvim je jasno da – za razliku od svog španskog kolege i holandske koleginice – Elizabeta Druga nikada neće formalno abdicirati. Kako ponekad komentarišu oni koji je poznaju, ta odluka nije samo posledica negativnog stava koji britanska javnost ima prema abdikaciji kao takvoj, nego i njeno tumačenje sopstvene reči koju je dala na dan svog 21. rođendana, aprila 1947. godine, obraćajući se javnosti preko radija iz Kejptauna gde se tada zatekla:

“Dok cela Imperija sluša, mogu da učinim moj svečani akt posvećenosti.” – rekla je – “Htela bih da učinim sada. Izjavljujem pred svima vama da će ceo moj život, bio on dug ili kratak, biti posvećen službi vama i službi našoj velikoj imperijalnoj porodici kojoj svi pripadamo.”

U suštini, istu izjavu je ponovila i u zakletvi prilikom krunisanja, 2. juna 1953. godine.

Za sedam decenija koliko je prošlo, od Imperije više nije ostalo gotovo ništa, osim male stene kod Gibraltara i desetak udaljenih, slabo nastanjenih ostrva. Reč je, međutim, ipak ostala i Elizabeta je ne smatra manje svečanom nego što ju je smatrala onog dana kada ju je i dala. U odsustvu abdikacije, koje su joj druge mogućnosti na raspolaganju?

U dvorskim krugovima se o ovome već priča sasvim otvoreno, i neko je, negde, procenio da sa delićima te priče treba izaći u javnost, kako bi se ona blagovremeno pripremila. Izabran je baš Dejli Meil – neka vrsta britanskog Blica – kako bi cela priča zadržala baš ono na čemu Britanci insistiraju u osetljivim situacijama: dovoljnu dozu porecivosti.

Ako je verovati izvorima Dejli Meila, Elizabeta Druga planira da – ako ostane na tronu u trenutku kad navrši 95 godina života, a to će biti u aprilu 2021. godine – prenese vršenje kraljevskih ovlašćenja na sina Čarlsa koji će ih obavljati u svojstvu regenta.

***

Poslednji put, Velika Britanija je imala regenta 1811. godine, kada je tadašnji kralj Džordž III počeo sve češće da doživljava napade mentalne bolesti (savremenici su verovali da se zapravo radi o porfiriji, genetički uslovljenoj bolesti) pa je devet godina, do njegove smrti, dužnost regenta vršio njegov najstariji sin, kasniji kralj Džordž IV.

U Velikoj Britaniji je još uvek na snazi Zakon o regentstvu iz 1937. godine, kojim se bliže uređuju uslovi i načini da neka druga ličnost iz kraljevske porodice vrši dužnosti suverena u slučaju da je nosilac te funkcije maloletan, ili je iz zdravstvenih razloga nesposoban da je obavlja. Posle osamdeset godina, ovaj zakon zahteva određene promene, i to je upravo ono što je Elizabeta počela da radi početkom ovog leta, negde posle zvanične proslave njenog 91. rođendana u junu.

U ovom trenutku, predviđaju se tri bitne promene tog zakona.

Prvo, Zakon o regentstvu bi, po Elizabetinoj ideji, trebalo promeniti tako da, pored dva slučaja koje sada predviđa – maloletstva i bolesti (fizičke ili psihičke) suverena – predvidi i treći slučaj, slučaj u kojem se ona sama već nalazi i u kojem će se, sva je prilika, još više nalaziti u 2021. godini: toliko odmakle godine u kojima, uprkos potpunom fizičkom i psihičkom zdravlju, više nije racionalno obavljati kraljevske dužnosti.

Drugo, pošto postojeći zakon predviđa samo slučajeve u kojima Suveren nije u stanju ne samo da vrši kraljevske dužnosti, nego ni da se stara sam o sebi (u prvom zato što je maloletan, u drugom zato što mu to zdravstveno stanje ne dozvoljava), sa uspostavljanjem institucije regentstva Suveren se automatski stavlja i pod starateljstvo: ili do navršene osamnaeste godine života, ili do ozdravljenja. Promene koje Elizabeta planira su i ovde jasne: ona bi kraljevske dužnosti prenela na svog sina, ali ne bi baš htela da bude stavljena pod starateljstvo, sa svim posledicama koje to sa sobom nosi.

Za njenog čukun-čukun-čukundedu, Džordža III, poslednjeg britanskog monarha za čijeg je života imenovan regent, istoričari pišu da je poslednje dve godine života proveo zaključan u jednoj sobi, a ponekad i vezan za krevet, kako bi se izbeglo da se sam povredi: tada već više ništa nije video. Elizabeta je zdravija nego većina ljudi koji imaju polovinu njenih godina, dnevno popije četiri čaše različitog alkoholnog pića, a na svojim posedima sama i dalje vozi terensko vozilo. Starateljstvo joj, dakle, nije potrebno.

Treće, kao mehanizam zaštite od mogućeg državnog udara, važeće britanske procedure predviđaju da se, za imenovanje regenta, ispuni i jedan poseban uslov: saglasnost najmanje trojice od pet sledećih ljudi: bračnog druga Suverena (u ovom slučaju princa Filipa, vojvode od Edinburga), ministra finansija, Dejvida Lidingtona, spikera Donjeg doma Parlamenta, Džona Berkova, Lorda vrhovnog sudije, Jana Berneta, i njegovog zamenika, predsednika građanskog odeljenja Apelacionog suda, Terensa Etertona.

I ovde predložene izmene zakona polaze od pretpostavke da će Elizabeta Druga biti pri čistoj svesti i zdravoj pameti u aprilu 2021. godine, i da će odluku o prenošenju ovlašćenja i imenovanju regenta biti u stanju da donese sama.  U tom smislu, i potpisi trojice od ove petorice ljudi ne bi bili potrebni.

***

Početkom avgusta, ova saga je odnela i svoju prvu političku žrtvu: Ser Kristofer Gejdt (1961), privatni sekretar Kraljice Elizabete u poslednjih deset godina, podneo je ostavku. Gospodin Gejdt, obaveštajac visokog ranga, inače je bivši britanski diplomata u Sarajevu, sredinom devedesetih, i nadasve zanimljiva ličnost iz raznih događaja u ratovima za jugoslovensko nasleđe (1991-1999) ali o tome više reči nekom drugom prilikom.

On očigledno nije bio oduševljen idejom da vodi proces za koji je pretpostavljao da će dovesti do sukoba dva klana u Bakingemskoj palati: onog bližeg princu Čarlsu i onog drugog koji je svoje šanse video u njegovom sinu i Elizabetinom unuku, Vilijamu. U septembru bi njegov posao trebalo da preuzme Edvard Jang (1967), bivši bankar, politički savetnik i direktor pojedinih medijskih kuća.

Zajedno sa Gejdtom, visoke funkcije u Bakingemskoj palati je u toku avgusta ove godine napustilo još nekoliko njegovih saradnika, a nove ostavke očekuju se na jesen.

***

Elizabeta Druga, poslednji živi svedok najvećeg dela dvadesetog veka, u ovom trenutku je drugi najstariji šef države na svetu (posle predsednika Zimbabvea, Roberta Mugabea, koji je od nje stariji tačno dve godine i dva meseca) i monarh sa najdužom vladavinom u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva.

Zato je sasvim prirodna njena želja da, blagovremeno i organizovano, sama predvidi sve procedure i detalje za sopstveni odlazak, i promenu na čelu Britanije učini traumatičnom što je manje moguće. Isto tako – bar mi tako kažu neki njeni sunarodnici – verovatno nije slučajna ni činjenica da je o svojim planovima javnost – za sada, samo preko tabloida – obavestila baš ovog avgusta. Naime, poslednjeg dana ovog meseca navršiće se tačno dvadeset godina otkad je njena prva snaja, ledi Dajana, izgubila život u automobilskoj nesreći u pariskom tunelu Alma, pod dosad nerazjašnjenim okolnostima.

Avgust 1997. godine bio je traumatični dan za britansku monarhiju. Avgust 2017. bi trebalo da bude anestezija, uoči sledećeg traumatičnog dana, koji je neminovan iako se ne zna kada će tačno osvanuti. Ima li u Elizabetinom izboru tajminga za objavljivanje ove svoje odluke i podsvesnog osećanja krivice za događaj od pre dve decenije? Ili je, na svoj način, poslala poruku Bogu da pogleda svoje zaturene arhive i ipak poštedi Krunu imenovanja regenta, pre aprila 2021. godine? Pretpostavljajući da Bog, možda, stigne da pročita i Dejli Meil

***

Objavljeno 26. avgusta 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/08/charles-the-prince-regent-amid-major-palace-shake-up-is-the-queen-preparing-to-abdicate-and-make-charles-the-king-in-all-but-name/