Islamski terorizam i Evropa: nova generacija

isis-europe“Džamije su naše kasarne, kupole su naši šlemovi, minareta su naši bajoneti i vernici su naši vojnici…”

(Iz govora gradonačelnika Istanbula, Redžepa Tajipa Erdogana, decembra 1997. u gradu Sirt. Erdogan je 1999. zbog ove rečenice osuđen na deset meseci zatvora. Na izdržavanju kazne proveo je četiri i morao da se povuče sa položaja.) 

I

Novi modus operandi

ayman-al-zawahiri

Ajman al-Zavahiri (1951), lider Al-Kaede

Prvog decembra 2015. godine Ajman Al-Zavahiri, lider Al-Kaede rekao je u video poruci svojim sledbenicima, između ostalog, i sledeće:

“… prema tome, mi moramo preneti bitku u neprijateljev sopstveni dom, posebno u Evropi i Americi, jer one predvode sadašnju krstašku kampanju. Oni moraju da budu ubijani, baš kao što i oni ubijaju, da budu ranjavani, baš kao što i oni ranjavaju, da budu bombardovani, baš kao što i oni bombarduju, i da budu primorani da plaču i da budu siročad i udovice, baš kao što i oni primoravaju druge da plaču i da budu siročad i udovice.”

Ova poruka Al-Zavahirija označila je početak nove faze u razvoju islamskog terorizma u Evropi. Vrlo brzo postalo je jasno da se promena ne odnosi samo na kvantitet, nego i na kvalitet, i da se u nizu novih detalja ove slagalice mogu uočiti brojne, skrivene ali precizne, pravilnosti.

U godini koja je za nama i Islamska država i Al-Kaeda (bez obzira na svoje međusobne sukobe  i borbu za prvenstvo nad radikalnim islamskim masama) razvile su svoju novu strategiju u Evropi.

U ovoj analizi razmotrićemo nekoliko najvažnijih sastavnih delova te strategije, odnosno pokušaćemo da uočimo one činioce koji oblikuju modus operandi nove generacije islamskog terorizma u Evropi. Najvažniji od tih činilaca su sledeći:

  1. Primarne i sekundarne mete
  2. Izvršioci
  3. Oružja
  4. Tehnike, transport i sredstva veze
  5. Komandne strukture, kampovi za obuku, mreže podrške
  6. Zapadni Balkan: sekundarne terorističke mreže
  7. Interakcija terorizma i organizovanog kriminala

 

II

Primarne i sekundarne mete

ft_15-01-14_muslimpopulation420px

Broj muslimana u državama članicama EU, 2010.

“Evropa postaje sve više i više provincija Islama, kolonija Islama. I Italija je samo jedna postaja te provincije, utvrđenje te kolonije… U svakom od naših gradova leži i drugi grad: muslimanski grad, grad kojim se upravlja Koranom. Pozornica islamskog ekspanzionizma.”

Ove reči italijanske novinarke, književnice i bivše partizanke u Drugom svetskom ratu, Orijane Falači (1929-2006), izrečene svega dve godine pred kraj njenog života, pokazale su se, tačno deceniju posle tog kraja, proročanskim.

Od 2010. godine, u četiri najveće države zapadne Evrope, Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji i Italiji, živi oko petnaest miliona muslimana. Reč je o populaciji čije se relativno učešće u ukupnom stanovništvu povećava po stopi od otprilike 1% na svakih deset godina. Neke procene – rađene pre velike migrantske krize pokrenute u 2015. godini – pokazivale su oko 8% muslimanskog stanovništva u zemljama tzv. “stare Evrope”, 2030. godine. U ostalim zemljama EU nalazilo se, 2010. godine, još oko šest miliona muslimana.

2015. i 2016. godine migrantska kriza povećala je ovaj broj autohtonog muslimanskog stanovništva za još dva miliona, dok je ukupan broj izbeglica iz muslimanskih zemalja u Turskoj već blizu tri miliona.

Ove statistike su neizbežan početak svake ozbiljne analize potencijalnih meta islamskog terorizma u Evropi: govorimo o teatru u kojem, na širokom prostoru od Britanskih ostrva do Grčke, živi – ili će uskoro živeti – ukupno dvadeset šest miliona muslimana.

Kada govorimo o metama, govorimo o dva tipa meta. To su: (1) Primarne mete (zemlje u kojima će se izvršiti teroristički napadi) i (2) Sekundarne mete (specifične lokacije, odnosno tipovi takvih lokacija, u svakoj pojedinoj zemlji).

(a) Primarne mete

Sve države-članice EU koje učestvuju u koalicionom ratnom naporu protiv Islamske države na Bliskom istoku (Irak i Sirija) smatraju se od strane Islamske države kao legitimne primarne mete. U 2015. godini na teritoriji EU u džihadističkim terorističkim napadima ubijeno je ukupno 150 ljudi, od kojih većina u Francuskoj. Broj takvih napada je sa 4 (u 2014. godini) povećan na 17 (2015) dok je broj hapšenja zbog džihadističkih terorističkih aktivnosti povećan sa 395 (2014) na 667 (2015) što ilustruje obim protivterorističkog napora koji su preduzele vlasti u različitim državama Evrope.

Procene pojedinih evropskih obaveštajnih službi slažu se da je, pred kraj 2016. godine, na teritoriji država članica EU bilo prisutno nekoliko desetina ljudi koji su delovali po direktnim instrukcijama Islamske države i koji su imali kapacitet za autonomno izvođenje terorističkih akcija. Preko polovine ovih kadrovskih resursa ID nalazi se u Evropi još od 2013. godine.

Primarni fokus Islamske države bilo je osvajanje teritorije i lokalnih resursa. Interes ove organizacije za međunarodni terorizam protiv Zapada bio je ograničen na napade na turiste u zemljama sa muslimanskom većinom (kao što su Egipat i Tunis) i na inspirisanje pojedinaca u Evropi (Velika Britanija i Francuska) i u drugim delovima sveta (Australija, SAD) na vršenje izolovanih terorističkih napada tzv. “usamljenih izvršilaca”.

U martu 2015. godine 22 osobe (većina od njih bili su turisti iz zapadnih zemalja) ubijene su u napadu u Bardo muzeju u Tunisu. U junu iste godine 38 osoba (uglavnom turista iz Velike Britanije) ubijeno je u napadu na plaži hotela u Susu, u Tunisu.

Abu Muhamed Al-Adnani, zvanični portparol i član Više komande Islamske države (ubijen 30. avgusta 2016. godine u Alepu, Sirija) snimio je govor 22. septembra 2014. godine, koji je naslovljen: “Zaista, tvoj Gospod je uvek na oprezu”. Ovaj govor je značajan jer je tada po prvi put – koliko je evropskim službama bezbednosti bar poznato, izdata zvanična instrukcija Islamske države svojim borcima i simpatizerima da ubijaju “nevernike” u zapadnim zemljama:

“Ako možeš ubiti nevernika, Amerikanca ili Evropljanina – posebno mržnje dostojnog i prljavog Francuza – ili Australijanca, ili Kanađanina, ili bilo kog drugog nevernika, uključujući građane država koje su ušle u koaliciju protiv Islamske države, onda se osloni na Alaha, i ubi ga na bilo koji način na koji možeš. Smrskaj njegovu glavu stenom, zakolji ga nožem, pređi preko njega automobilom, baci ga sa visokog mesta, uguši ga ili ga otruj.”

Bombaški napad 31. oktobra 2015. godine na Erbas A321 ruske kompanije “Metrodžet”, sa 224 putnika i člana posade na liniji od egipatskog letovališta Šarm-el-Šeik do Rusije, bio je prva indikacija promene koja će kasnije označiti širu međunarodnu strategiju Islamske države. Kasniji napadi, u novembru 2015. u Parizu i u martu 2016. u Briselu, bili su direktan rezultat te promene.

Do jula 2016. godine Islamska država je povezana sa preko 100 terorističkih zavera protiv ciljeva na Zapadu. Pojam “Zapad” je ovde shvaćen u širem smislu: to su bili ciljevi u svim zemljama Evrope, Severne Amerike i Australije ili ciljevi povezani sa ovim zemljama izvan neposredne zone konflikta u Iraku i Siriji.

21. maja 2016. godine, medijski servis Islamske države Al-Furqan Media objavio je novu audio poruku Abu Muhameda al-Adnanija. U ovoj poruci on je pozvao svoje sledbenike da posvete predstojeći sveti mesec Ramazan (6. jun – 5. jul 2016. godine) džihadu i “širenju straha u srcima nevernika”. Al-Adnani je posebno pozvao pristalice Islamske države u Americi i Evropi da ubijaju nevernike svim raspoloživim sredstvima u njihovim mestima stanovanja, ako budu sprečeni od strane “tiranskog sistema” (zapadnih vlada) da se pridruže Islamskoj državi na teritorijama pod njenom kontrolom. On je dalje posebno napomenuo da se prioritet mora dati civilnim ciljevima. Prema al-Adnaniju čak i najmanji čin kojim se terorišu nevernici na Zapadu ima veliki efekat, pošto je cilj da se “životi Zapadnjaka ispune terorom”, tako da se “komšija plaši svog komšije”.

Prema ideologiji Islamske države, najgori neprijatelji Islama nalaze se unutar njega samog. Grupa generalno smatra da je fokusiranje na dalekog neprijatelja (Zapad) i ignorisanje bliskog neprijatelja (islamski neprijatelji u Regionu, posebno Šiiti) neefikasno. Zbog toga je veliki broj smrtonosnih napada Islamske države izvršen u Turskoj i bliskoistočnim zemljama, posebno u Siriji i u Iraku. Napadi Islamske države izvršeni na mete u muslimanskim zemljama prouzrokovali su ukupan broj žrtava koji daleko prevazilazi onaj prouzrokovan napadima na Zapadu.

Islamska država je trenutno operativna (raspolaže javno naoružanim formacijama i/ili funkcionalnom mrežom terorističkih ćelija osposobljenih za izvođenje dejstava) u ukupno osamnaest država u svetu, među kojima su: Alžir, Libija, Egipat, Jemen, Saudijska Arabija, Avganistan, Pakistan, Bangladeš, Nigerija, Mali, Irak, Sirija, Jordan, Azerbejdžan, Ruska federacija (severni delovi Kavkaza), Turska, Indonezija i Filipini. 

U julu 2016. godine – podsle al-Adnanijevog poziva da se mesec Ramadan posveti džihadu i unošenju straha u srca nevernika – Islamska država je konstatovala da je u ovom periodu ubila ukupno 5.200 ljudi širom sveta, uključujući u taj broj i žrtve napada u Orlandu (SAD) i Manjanvilu (Francuska). Ovaj izveštaj prezentovan je u 38. izdanju nedeljnog časopisa Islamske države al-Naba (za godinu Hidžre 1437), koji je distribuiran na Telegramu i na Tviteru 12. jula 2016. godine. Prema izveštaju, borci Islamske države su ubili ili ranili ukupno 1.988 Šiita, 965 Kurda, 752 libijska Fadžr “elementa”, 580 pripadnika sirijske armije i policije i 282 “krstaša” (zapadnjaka). Među četrnaest “najznačajnijih” operacija u mesecu Ramadanu, po izveštaju, nalaze se: pucnjava u Orlandu, napad u Manjanvilu, samoubilački napad pet izvršilaca u kafiću Holey Artisan Bakery u Bangladešu, samoubilački napad na vojnu postaju Rukban u Jordanu i samoubilački napadi u provinciji Hadramaut, u Jemenu.

Među islamističkim terorističkim organizacijama poznatim evropskim obaveštajnim službama Islamska država je jedna od malog broja onih koje za svoje mete eksplicitno uzimaju zapadne države. Ovo, naravno, ne znači da druge džihadističke grupe nisu anti-Zapadne i da nikana neće pokušati da napadnu pojedince ili interese sa Zapada kada se pojavi posebna mogućnost za to ili kada one same za to uoče neki poseban razlog. Al-Kaeda je i dalje činilac koji se mora uzimati u obzir – što je pokazao i napad na urednike satiričnog magazina Šarli Ebdo u Parizu, januara 2015. godine – i razlog zbog kojeg se evropske zemlje moraju i dalje usredsrediti na širi krug religiozno inspirisanih grupa kao na potencijalni krug iz kojeg se regrutuju izvršioci terorističkih napada.

U nedavnoj prošlosti zabeleženi su napadi koje je Islamska država inspirisala, ili im je neposredno rukovodila, u Belgiji, Danskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji i jedno vreme se verovalo da se Islamska država fokusira na sve države članice koalicije koju su protiv nje predvodile SAD. Samo unutrašnja obaveštajna služba Velike Britanije, poznatija kao MI-5, neutralisala je u periodu 2014-2016 čak dvanaest većih terorističkih napada.

Međutim, od napada u Tuluzi i Montabanu, marta 2012. godine, uspostavlja se jedan novi obrazac u izboru primarne mete napada, u kojem je Francuska, sve više, na prvom mestu od svih drugih prioriteta na listi Islamske države za agresiju u granicama EU. Ovaj obrazac potvrđen je više puta potom, napadima u Parizu novembra 2015. godine ali i većim brojem pojedinačnih napada izvedenih u toku naredne, 2016. godine.

Za ovu drastično povećanu opasnost od islamističkih terorističkih napada, u kojoj se danas nalazi Francuska, postoji širok  krug mogućih objašnjenja. Najznačajnijih šest takvih objašnjenja su, po našem mišljenju, sledeća:

  • Francuska je simbol zapadne kulture i nalazi se među onim zemljama u kojima su ključni koncepti te kulture, kao što su “sloboda”, “demokratija”, “ljudska prava” i “odvojenost crkve od države”, istorijski po prvi put artikulisane.
  • Francuska je imala dug, viševekovni zapravo, i tesan angažman sa muslimanskim svetom, uključujući tu Alžir, Irak, Liban i Siriju i nastavljene ekonomske i vojne intervencije ove zemlje, sa ciljem odbrane njenih nacionalnih interesa u Africi i na Bliskom istoku, dovele su Francusku u žižu konflikta sa džihadističkim grupama.
  • Islamska država ima svoju unutrašnju opsesiju kategorijama kao što su istorija i čast, i u tom kontekstu krivi Francusku, posebno, zbog njene uloge u razbijanju Otomanske Imperije, 1918. godine, koje je dovelo do napuštanja koncepta Kalifata.
  • Francuska ima jaku sekularnu tradiciju i 2004. godine je usvojila zakone kojima je zabranjeno nošenje vidljivih religioznih simbola u školama, a 2010. godine i zakone kojima zabranjeno sakrivanje lica na javnim mestima; i jedni i drugi zakoni, iako se nisu izričito odnosili ni na jednu religioznu grupu posebno bili su od strane većeg dela javnosti doživljeni kao zakoni usmereni protiv muslimana.
  • Nivoi socijalne i ekonomske izolacije u pojedinim gradskim područjima sa visokim procentom muslimanskog stanovništva stvorili su uslove u kojima je sve veći broj mladih ljudi, posebno onih sa kriminalnom prošlošću, postao ranjiv na pokušaje regrutovanja od strane nasilnih džihadističkih grupa.
  • Veliki broj francuskih džihadista putovao je u Siriju odnosno u Irak, kao strani teroristički borci.

Neki od navedenih razloga mogu se, u različitoj meri, primeniti i na Belgiju i, posebno, na njenu prestonicu Brisel, koja je postala centar radikalizovanog muslimanskog stanovništva. Muslimani (2015) sačinjavaju oko 6% belgijskog stanovništva, ali taj procenat je u samom gradu Briselu 25% a u Molenbeku, briselskom kvartu u kojem se najviše naseljava imigrantsko stanovništvo, 40%. Istovremeno, sa stopom nezaposlenosti među imigrantima od preko 30%, Molenbek predstavlja svojevrstan zlatni rudnik za regrutaciju potencijalnih terorista. Sa preko 560 registrovanih povratnika sa ratišta u Siriji i Iraku, Belgija ima najveći broj potencijalnih izvršilaca terorističkih akata po liniji islamskog ekstremizma po glavi stanovnika u čitavoj Evropi. U tom smislu, Belgija bi bila druga od država u EU po stepenu rizika od islamskog terorizma, posle Francuske.

Kao treća u nizu, izdvaja se Nemačka. Specifičan razlog za povećanje nemačkog rizika od terorizma jeste veliki priliv sirijskih izbeglica u poslednje dve godine, pri čemu su gotovo svi sunitski muslimani, kod kojih je tradicionalno visok stepen podleganja obećanju o Kalifatu (Islamska država) kao svojevrsnoj islamskoj utopiji.

(b) Sekundarne mete

Islamska država je poznata po tome da određenim terorističkim napadima, onim važnijim, neposredno rukovodi, preko svojih “operativaca” i “nadzornika” na terenu, dok druge samo ideološki inspiriše, a njihovo izvođenje prepušta, u celini, tzv. “usamljenim borcima”.

Donedavno, usamljeni borci su po pravilu birali tzv. simbolične sekundarne mete, uključujući tu, prvenstveno, policijske i vojne mete. Takav je bio napad francuskog državljanina rođenog u Burundiju koji je nožem napao tri policijska službenika u policijskoj stanici u Žoe le Turu, 20. decembra 2014. godine; napad nožem na dva policajca u Melburnu, Australija, od strane osamnaestogodišnjeg napadača, 23. septembra 2014. godine; napad automobilom na dva vojnika u Kanadi, pri čemu je jedan ubijen, 20. oktobra 2014. godine; napad nožem na francuskog policijskog komandanta i njegovu ženu na ulazu u njihov dom blizu Pariza, 13. juna 2016. godine: napad na dve policijske službenice u gradu Šarleroa u Belgiji.

Međutim, odnedavno napadi “usamljenih boraca” počinju da se sa simboličnih meta prenose i na tzv. meke mete, sa ciljem da prouzrokuju masovne žrtve (ili bar što je moguće veći broj žrtava) bez obzira na nacionalnost, profesiju ili druge osobine samih žrtava. Ukrštanjem različitih operativnih podataka došlo se do zaključka da je ovaj drugi tip napada, usmeren isključivo na “meke mete” iako ih izvode “usamljeni borci”, koordiniran – a da su u nekim slučajevima i mete bile odabrane – od strane centralne komande Islamske države u Siriji.

Ovakvi napadi, na meke mete i bez selekcije potencijalnih žrtava, imaju vrlo moćan efekat na široku javnost, što i jeste jedan od ključnih ciljeva svakog terorističkog čina: da ozbiljno zastraše stanovništvo. Takva prioritizacija ciljeva, odnosno koncentracija na “meke mete”, znači da napadi na kritične, vitalne tačke infrastrukture, kao što su elektroprenosna postrojenja, nuklearni objekti i transportna čvorišta trenutno nisu prioritet.

Isti zaključak može da se primeni i na sajber-napade, zbog relativno niskog efekta koji bi na široku javnost takvi napadi izazvali, i to nezavisno od nivoa stvarne štete koja bi bila prouzrokovana i ukupnih posledica koje bi uspešan sajber-napad imao na bezbednost države, ekonomije i društva u celini.

Konsenzus do kojeg su, krajem 2016. godine, došli vodeći eksperti za protivterorizam dvadesetak evropskih zemalja je da su kapaciteti islamskih terorističkih grupa za uspešno izvođenje sajber-napada još relativno niski. Međutim, raspolaže se operativnim saznanjima da su neke pridružene specijalističke grupe za sajber-napade, indirektno povezane sa Islamskom državom, u toku druge polovine 2016. godine intenzivirale aktivnosti na izgradnji ozbiljnijih kapaciteta koji bi im omogućili angažovanje u izvođenju ove vrste napada.

Pored gubitaka života, teroristički napadi u Evropi i Sredozemlju u novoj fazi usmereni su i na postizanje konkretnih ekonomskih ciljeva. Putovanja i turizam već trpe visoku štetu. Tunis, Egipat i Turska suočavaju se sa opadanjem brojem turista već treću godinu, što je direktna posledica ne samo ukupnog povećanja broja napada, već i pažljive selekcije meta koje su sve češće strani turisti. Broj hotelskih noćenja u Briselu i Parizu pokazuje takođe nagli pad neposredno posle napada u oba ova grada, i potrebno je duže vreme da se njihov broj ponovo stabilizuje na stanju od pre napada. Smanjenje ukupnog broja turista, u 2016. godini, pokazuje i Amsterdam.

Troškovi mera bezbednosti su značajno povećani i nivo stranih direktnih ulaganja, delimično zbog ukupnog osećanja rizika, a delimično i zbog neprijatnosti koje povećane mere bezbednosti nužno izazivaju, takođe je u padu. U ovom kontekstu, Islamska država je izrazila svoje zadovoljstvo u pogledu ekonomskih posledica koje je na Veliku Britaniju i na EU izazvao britanski referendum u junu 2016. godine i pozvala svoje sledbenike da se, napadima na Berlin i Brisel, parališe Evropa.

Sve ovo ukazuje da u odeljenjima za analitiku i planiranje u okviru hijerarhije Islamske države postoji prilično jasna svest o ekonomskim posledicama koje veći teroristički napadi mogu da imaju, kao i o njihovoj očekivanoj ulozi u slabljenju zapadnih ekonomija.

II

Izvršioci

al-shabab-terror-group-in-somalia

Pripadnici “Al Šabab” paravojne formacije, Somalija, mart 2015.

U opštim crtama, džihadisti – izvršioci terorističkih akcija u EU – mogu se opisati kao posebna grupa uglavnom mladih ljudi koji imaju kriminalnu prošlost, koji su diskriminisani, poniženi ili marginalizovani u društvu (ili se tako osećaju), pri čemu je značajan broj njih sa mentalnim problemima. Zanimljivo je da, za razliku od tzv. “starih” terorista najveći broj njih ne praktikuje striktna pravila islamske religije i da je radikalizovana u vrlo kratkom periodu, bilo kroz aktivnosti u “regrutnim centrima” bilo samostalno, inspirisana narativima koje je objavljivala i propagirala tzv. “Islamska država” na internetu. Ovi izvršioci su potom putovali u Siriju ili Irak i vraćali se odatle ili su, i bez tih putovanja, odlučivali da postanu “vojnici ISIS” u njihovim zemljama.

Dalje, s obzirom da se u značajnom procentu radi o ljudima koji su bili izloženi tzv. “auto-radikalizaciji”, a nisu putovali u ratom zahvaćena područja na Bliskom istoku, niti su imali dokumentovane veze sa ćelijama ili drugim ekstremistima ISIS-a (ili Al-Kaede) u svojim zemljama, vrlo je teško da ih obaveštajne službe otkriju klasičnim metodama obaveštajnog rada. Oni, isto tako, nisu nužno vrlo religiozni: neki od uhapšenih u napadima 2015. i 2016. npr. nisu nikada pročitali Koran, niti su bili redovni posetioci džamija i nisu imali nikakva dublja znanja o Islamu. Ima i primera mladića od 16 ili 17 godina starosti koji su više pokušavali da se ponašaju kao islamisti (odnosno ono što su oni mislili da islamisti jesu) nego što su to zaista bili. U celini, izvršioci nove generacije imaju samo fragmentirano i vrlo subjektivno znanje o Islamu, što ih potencijalno čini još opasnijim.

Mentalni problemi, problemi identiteta, nedostatak obrazovanja, nezaposlenost i kompleks niže vrednosti činili su ih ranjivim i dostupnim tehnikama tzv. “brze radikalizacije i regrutovanja”, nudeći im svest o pripadanju i emocionalnom ispunjenju.

Situacije koje su bile najčešći “okidači” za izvršenje terorističkih akcija od strane “novih izvršilaca” bili su: “svetski događaji” (strana intervencija protiv zemlje porekla, progon pripadnika sopstvene zajednice – etničke, političke ili verske), kao i “privatni događaji” (gubitak posla ili uzastopni neuspesi da se on nađe, isključenje ili drugi oblik prinudnog napuštanja škole, lično poniženje ili smrt bliske osobe – člana porodice, bliskog prijatelja ili rođaka).

Patološke fiksacije na pojedince ili uzroke često igraju značajnu ulogu u ostavljanju ovih izvršilaca izolovanih i napuštenih, što su dva ključna preduslova za kasnije pribegavanje nasilju. Religija, dakle, ne mora da bude ni inicijalni ni primarni motivacioni faktor za radikalizaciju, nego naprosto vrsta mogućeg izlaza kojim se prevazilaze drugi lični problemi.

U mnogim slučajevima, kada se kod ovih lica konačno formira odluka da se izvrši teroristički napad, jedan od motiva koji se može javiti u kasnijoj fazi jeste njihova želja da postanu, u očima javnosti, svog neposrednog okruženja, ali i u svojim sopstvenim, odjednom transformisani, pretvoreni u osobu koja vredi više nego što se mislilo, da “od nule postanu heroji”.

Većina napada za koje je ISIS preuzeo odgovornost u 2015. i 2016. izvedena je od strane pojedinaca kojima je ISIS bio inspiracija, a ne od onih koji su sa različitim strukturama ove organizacije bili direktno povezani. Međutim, kao što ćemo videti u odeljku koji se bavi komandnim strukturama, bilo je i značajnih izuzetaka od ovog pravila.

Čovek za koga se veruje da je bio glavni koordinator napada u Parizu u novembru 2015. godine je verovatno obavio nekoliko putovanja između različitih evropskih gradova i Sirije, avionom. U periodu jun-jul 2015. godine više lica za koje je kasnije utvrđeno da su bili vrlo visoko u terorističkoj hijerarhiji otputovalo je iz Sirije u Evropu, avionom, sa lažnim ispravama.

Takođe, naglasak Islamske države (kao i drugih potencijalno nasilnih džihadističkih organizacija) pomeren je sa tzv. potpune obuke na primarni trening lica koja su primarno samouki operativci. Poseban razlog za zabrinutost predstavlja problem žena i dece povezanih sa stranim terorističkim borcima, koji su putovali sa njima iz Evrope u Siriju ili su se (u slučaju dece) rodili tamo.

Ova deca su od rane mladosti bila suočena sa kombinacijom ekstremno radikalnih ideja i ekstremnog nasilja, kroz obuku i izlaganje nasilnim aktima boraca Islamske države u čijem su se neposrednom okruženju nalazila. Ova iskustva su, neminovno, ostavila snažne i intenzivne utiske na njihovu psihu i uticaće na njihov dalji razvoj.

U slučaju da, u toku 2017. godine, Islamska država bude konačno poražena, ili značajno oslabljena, u Siriji i Iraku od strane koalicionih snaga, može se očekivati povećani intenzitet povratka stranih boraca i njihovih porodica (žena i dece) koje su provele duže ili kraće vreme u konfliktnim područjima a možda i uzimale neposredno učešće u konfliktima, egzekucijama ili drugim nasilnim radnjama.  Talas povratka ovih ljudi – kao i drugih koji su se borili zajedno sa Islamskom državom – biće, preko Turske i Balkana, biti usmeren prvenstveno ka zemljama Zapadne Evrope.

Zahvaljujući dobro organizovanoj mreži baza i saradnika u istočnoj Turskoj, ova lica će najverovatnije biti u mogućnosti da, pre dolaska na teritoriju koju pokrivaju ljudstvo i tehnika zemalja EU, uspešno zamene svoj pravi identitet, i sitnijim ili krupnijim promenama ličnog izgleda kao i upotrebom lažnih dokumenata, preuzmu novi, lažni, identitet.

Oni koji budu uspešni u ulasku u Evropsku uniju predstavljaće pretnju s obzirom da mogu poželeti da nastave sa svojim pokušajima destabilizacije Zapada vršenjem terorističkih akata. Imajući u vidu veliki broj – nekoliko hiljada – radikalizovanih Evropljana muslimanske veroispovesti koji su se, duže ili kraće vreme, nalazili u zonama konflikta pod kontrolom Islamske države, njihov masovni ili čak sporadičan povratak mogao bi da predstavlja dugoročni i vrlo složen bezbednosni izazov za Evropu.

Pored pretnje većih terorističkih napada, pripremanih i izvođenih po instrukcijama iz centralne komande Islamske države u Siriji (kao što su bili napadi u Parizu i Briselu, ili oni koji nisu ostvareni zahvaljujući blagovremenoj intervenciji snaga bezbednosti), identifikovan je još jedan oblik pretnje: napadi tzv. “čiste kože”. Radi se o usamljenim izvršiocima, uglavnom samo-radikalizovanim pojedincima koji nisu povezani sa poznatim ekstremistima niti su sami poznati službama bezbednosti. Ovakvi pojedinci predstavljaju tzv. “jasnu i neposrednu opasnost”.

Usamljeni izvršioci operišu individualno, ili – u retkim slučajevima – sa jednim do dva saučesnika, ne pripadaju terorističkoj organizaciji, deluju bez uticaja lidera, planiraju svoju sopstvenu agendu uključujući i plana napada, i prolaze kroz sopstveni, autonomni, proces radikalizacije.  U nekim napadima “usamljenih izvršilaca” nije uvek jednostavno precizno utvrditi da li je cilj samog napada da se počini teroristički ili kriminalni akt, da li se radi o tzv. “činu ličnog značaja”, prouzrokovanom ličnim okolnostima, ideologijom ili društvenim pritiskom, ili se opet radi o posledici mentalnog poremećaja.

 

III

Oružja

weapons

Oružje terorista otkriveno od sirijske vojske u gradu Banijas (2011)

Uprkos naporima Islamske države da uspostavi novi modus operandi, automatsko oružje je izgleda i dalje omiljeno kod terorističkih ćelija koje vrše napade širokih razmera zbog njegove relativne pristupačnosti, jednostavne upotrebe i efikasnosti. Vatreno oružje može se pribaviti iz kriminalnih izvora, u nekim slučajevima i iz onih koje teroristi već poznaju po njihovoj kriminalnoj prošlosti. Takođe, jednim delom, moguće ga je i legalno nabaviti preko Interneta ili kao rashodovano oružje koje prodaju razni vlasnici (vojska, policija) i koje se potom, uz relativno manje popravke, može ponovo učiniti upotrebljivim.

Sadašnja situacija u pogledu dostupnosti ilegalnog naoružanja u zemljama u susedstvu Evropske Unije – posebno u Ukrajini i u zemljama Zapadnog Balkana – ali isto tako i u zonama trenutnih konflikata, verovatno će u toku 2017. godine dovesti da veća količina ovog oružja postane dostupna preko crnog tržišta, što će značiti znatno veću pretnju nego u prethodnim godinama.

Eksplozivi korišćeni u napadima u Parizu (novembar 2015) i Briselu (april 2016) bili su tzv. TATP (Triaceton Triperoksid) tipa – eksplozivi napravljeni u domaćoj radinosti koji su već godinama bili (a verovatno će nastaviti to da budu i u bližoj budućnosti) omiljena vrsta eksploziva za teroriste. Njihova prednost je u tome što ih je relativno jednostavno napraviti od široko dostupnih sastojaka (aceton, hidrogen peroksid za izbeljivanje kose, sumporna kiselina, so i led) a – s obzirom da ne sadrže veštačko đubrivo – praktično ih je nemoguće otkriti na detektorima. Jedini rizik TATP eksploziva (i zato su ih mnoge terorističke organizacije još osamdesetih godina prošlog veka nazvale “Majka Satane”) je nestabilnost smese prilikom oscilacije temperature u toku mešanja, što nosi visok rizik od slučajne eksplozije. Zbog toga su u poslednjih nekoliko godina propagandna odeljenja terorističkih organizacija uložila dodatne napore da precizne instrukcije za pripremu ovih vrsta eksploziva učine što dostupnijim na džihadističkim internet sajtovima i preko specijalizovanih elektronskih magazina (npr. INSPIRE ili DABIQ).

Komercijalni eksplozivi su teroristima teži za nabavljanje, ali se uslovi za prodaju, još uvek, razlikuju od zemlje do zemlje, zavisno od nacionalnog zakonodavstva. Vojni eksplozivi su još teži za nabavku, ali ostaci eksploziva iz bivših ratnih zona i njihova ilegalna trgovina i dalje predstavljaju značajnu pretnju za policije EU zemalja. Značajan broj velikih isporuka ilegalnih vojnih eksploziva različitih tipova, uglavnom sa područja Zapadnog Balkana, zaplenjen je prilikom različitih istraga organizovanog kriminala u toku 2015. godine u više zemalja ovog regiona. I dalje se proveravaju sumnje da su, bar u nekim od ovih slučajeva, isporuke bile namenjene kupcima za potrebe različitih islamskih terorističkih organizacija. Poznato je da su terorističke grupe od organizovanih kriminalnih grupa nabavljale ručne granete, minobacače, plastični eksploziv velike razorne moći i detonatore. Isto tako, u nekoliko slučajeva zabeležene su, na Balkanu i u Ukrajini, provale većih razmera u vojne magacine za koje se sumnja da su izvršene radi snabdevanja terorističkih grupa.

Upotreba eksploziva, kako onih izrađenih u domaćoj radinosti, tako i komercijalnih i vojnih, u improvizovanim paklenim mašinama na vozilima (vehicle-born improvised explosive device – VBIED) omiljena od strane različitih ekstremnih frakcija u Siriji i Iraku, do sada se nije javljala kao deo modus operandi islamskih terorističkih napada na tlu Evrope. Međutim, imajući u vidu opštu matricu, po kojoj se tehnike korišćene u bliskoistočnim zemljama kasnije kopiraju od stranu terorista koji deluju u Evropi, kao i da su druge terorističke organizacije (IRA, ETA) u Evropi isto tako dale ovaj primer, postoje sasvim realni rizici da će, u nekom trenutku, i islamske terorističke grupe u Evropi početi da koriste VBIED. Prema nekim operativnim saznanjima, to je bila i jedna od namera izvršioca napada u Parizu i Briselu.

Takođe je moguće da će Islamska država razmotriti i mogućnosti korišćenja hemijskog i biološkog oružja na teritoriji EU. Islamska država već raspolaže dovoljnim stručnim znanjima, odnosno obučenim kadrovima, za upotrebu tzv. sumpornog-senf gasa, opasnog bojnog otrova. Dokumentovani su slučajevi kada su operativci Islamske države koristili ovaj bojni otrov u Siriji, a analizom aero foto snimaka na nekoliko lokacija na teritoriji Sirije i Iraka pod kontrolom ID veruje se da postoje postrojenja za proizvodnju ovog otrova. Islamska država, najverovatnije, među svojim specijalistima ima i jedan broj ljudi koji su ranije bili uključeni u irački program hemijskog naoružanja, i pretpostavlja se da ima (ili je neko vreme imala) pristup određenim skladištima sa takvim naoružanjem na područjima Iraka i Libije.

Pored toga, postoje indicije da je Islamska država već izvela eksperimente – iako još uvek ne u odmakloj fazi – sa biološkim oružjem. 18. februara 2016. godine marokanske vlasti su neutralisale jednu ćeliju Islamske države koja je planirala napade sa potencijalnom upotrebom biološkog oružja. Policija je uhapsila deset osoba i zaplenila sanduk sa oružjem libijskog porekla, koji se sastojao od automatskih pušaka, revolvera i puške. Međutim, u ovoj operaciji zaplenjene su i toksične biološke i hemijske supstance, kao i veća količina veštačkog đubriva sa visokom koncentracijom sumpora. Supstance koje su pronađene bile su, po mišljenju stranih eksperata pozvanih na konsultacije, dovoljne za proizvodnju domaćeg eksploziva sa hemijskim i biološkim agensima. U tri tegle pronađene su i supstance koje su mogle da budu dodatnom obradom pretvorene u smrtonosni tetanus toksin.

U kasnijoj komunikaciji sa evropskim policijama, marokansko Ministarstvo unutrašnjih poslova je potvrdilo da su neke od zaplenjenih supstanci, prema naknadnim analizama, klasifikovane u kategoriju bioloških oružja, visoko opasnih zbog njihovog kapaciteta da parališu i unište nervni sistem i prouzrokuju smrt.

Prema svim dostupnim podacima i procenama, islamski teroristi će i dalje najčešće koristiti ono oružje koje je najdostupnije. Usamljeni izvršioci će dakle koristiti noževe, sekire i mačete, automobile pa čak i kamione kao relativno lako dostupna sredstva. Efikasnost, jednostavnost upotrebe i pristup ovim oružjima nastaviće da budu presudni činioci prilikom donošenja odluke o njihovom izboru.

 

IV

Tehnike, transport i sredstva veze

macedonian-border

Migranti na grčko-makedonskoj granici, maj 2016. godine

Ne postoje pouzdani dokazi da Islamska država, organizovano i sistematski, koristi dotok migranata u Evropu, bilo balkanskom bilo mediteranskom rutom, za neopaženu infiltraciju terorista. Činjenica je, međutim, da su u najmanje desetak slučajeva kasniji izvršioci napada ušli na teritoriju EU kao migranti, prethodno prošavši jednom od ove dve rute. U ovom slučaju neophodna je finija analiza: džihadisti ponekad zaista koriste migrantske rute da bi u zonu evropskih operacija infiltrirali jeftine, lako potrošne, “pešadince” dok se visoko obučeni i stručni operativci snabdevaju falsifikovanim (a u nekim slučajevima čak i pravim) dokumentima na lažna imena i koriste mnogo sofisticiranije rute, najčešće direktne avionske letove sa aerodroma u Turskoj, Jordanu i Saudijskoj Arabiji.

Opcija ilegalnog putovanja sa sobom nosi povećane rizike od hapšenja ili prinudnog odvođenja u neku drugu državu a ne na nameravanu destinaciju i na taj način preti da ukloni element kontrole iz ruku terorističke hijerarhije. Sa druge strane, pojedine terorističke ćelije vole da koriste neregularno (migrantsko) putovanje, u cilju infiltracije njihovih operativaca u tzv. “spavačke ćelije” ili naprosto da bi, u velikoj masi ljudi, lakše prikrile njihovo kretanje.

Imajući u vidu interes Islamske države da postakne migrantsku krizu kako bi polarizovala stanovništvo zemalja-članica EU i okrenula njegove delove protiv azilanata i u 2017. godini će postojati visoki rizik infiltracije operativaca Islamske države u izbegličke kampove i druge veće, organizovane grupe migranata. Intenzitet ovog rizika, međutim, nije moguće precizno proceniti, što čitavo pitanje čini podložnim preterivanju, politizaciji i eksploataciji od strane populističkih medija i ekstremnih desničarskih političkih stranaka. Stvarna i neposredna opasnost je mogućnost da elementi sirijske izbegličke dijaspore (sunitski muslimani) postanu ranjivi na radikalizaciju jednom kad se već zateknu u Evropi, i da onda postanu cilj regrutacije ekstremnih islamističkih operativaca. Postoje operativni podaci da se jedan broj džihadista nalazi u stalnom kretanju, na širem prostoru Evrope, sa isključivo tim ciljem. Prema nepotvrđenim podacima kojima raspolažemo, nemačka policija je registrovala, zaključno sa aprilom 2016. godine, oko tri stotine pokušaja džihadista da regrutuju migrante koji su pokušavali da uđu u Evropu.

Terorističke grupe nastavljaju da koriste Internet i društvene mreže ekstenzivno, uglavnom za širenje propagandnog materijala, ali isto tako i za regrutovanje novih pristalica i prikupljanje sredstava za njihove akcije. U toku poslednje dve godine postoji više indicija da su glavne komunikacione strategije Islamske države revidirane i prilagođene naporima koje su uložile vlasti pojedinih zemalja i kompanija koje razvijaju platforme društvenih mreža, kako bi ograničile njenu aktivnost na Internetu.

Islamska država razvila je uspešnu propagandnu strategiju zasnovanu na porukama prilagođenim različitim primaocima. Njen obuhvat je globalan, usmeren prema ranjivim populacijama na svim kontinentima. Grupa je stvorila zavidan broj medijskih postaja koje prenose propagandu na nekoliko jezika, prilagođenih kulturnom profilu svake ciljne grupe ponaosob. Pripadnici Islamske države iz nekoliko različitih nacionalnosti pojavljuju se u video porukama u kojima se njihovi saradnici pozivaju da se pridruže grupi ili da izvedu terorističke akcije u njihovim zemljama prebivališta.

Pojedinci i grupe uključeni u terorističke i ekstremističke aktivnosti koriste enkripciju u cilju sakrivanja njihovih komunikacija od organa bezbednosti i obaveštajnih agencija, kojima ostavljaju samo meta-podatke kao materijal za rad. Terorističke grupe ohrabruju svoje sledbenike da zametnu tragove u elektronskoj komunikaciji koristeći takve softvere. Al-Kaeda i Islamska država su napredovale dovoljno da bi mogle da razviju svoje sopstvene softvere za te potrebe.

Međutim, u poslednje dve godine upotreba enkripcije opada. Nova generacija terorista, kao i u slučaju drugih kriminalaca, koristi mogućnosti za bezbednu komunikaciju koju obezbeđuju aplikacije na pametnim telefonima, i drugi softveri, koristeći tako rezultate istraživanja namenjenih zaštiti privatnosti korisnika.

Razvoj i dostupnost ovakvih softvera obezbeđuje teroriste sa tehničkim kapacitetima za potpuno zaštićenu tajnu komunikaciju, bez tereta razvoja i održavanja njihovih sopstvenih softvera. Terorističke grupe objavljuju brojne detaljne vodiče sa instrukcijama kako da se ostane anoniman na društvenim mrežama i kako da se ispravno koriste softverska oruđa i aplikacije.

Poznato je da teroristi koriste različite platforme u njihovoj međusobnoj komunikaciji, menjaju ih sekvencijalno ili koriste paralelne platforme da bi tako zamaglili suštinu sadržaja koje razmenjuju. Od društvenih mreža najčešće se koriste Telegram, Instagram i Tviter, zajedno sa tajnim nalozima na Fejsbuku uz upotrebu tzv. “dubokog weba”. Aplikacije se koriste jednom i nalozi se odmah potom gase i softveri deinstaliraju. Pored toga, koristi se i tehnika komunikacije kroz draftove e-mail poruka bez slanja, tako da različiti korisnici istog e-mail naloga mogu da ih čitaju bez rizika presretanja poruke u transferu od strane nepozvanih lica.

V

Komandne strukture, kampovi za obuku, mreže podrške

islamicstatetrainingcampsyria

Kamp za obuku terorista Islamske države u Raki, Sirija, 2016.

Obaveštajni izvorišu sugerišu da je Islamska država oformila timove u Siriji koji su poslati u zemlje Evropske unije sa specifičnim zadacima da izvode terorističke napade. Logistiku, planiranje i izvođenje ovog zadatka u okviru ID koordinira tzv. “spoljna teroristička mreža”, koja je počela da šalje prve operativce u Evropu pre otprilike dve godine.

Prema raspoloživim podacima, dobijenim u intervjuima sa uhapšenim ili prebeglim pripadnicima ID, ova specijalna jedinica za izvoz terora je dosad direktno ili indirektno izvela najmanje deset napada sa smrtnim posledicama protiv meta na Zapadu.

Komanda za spoljne operacije Islamske države nosi, u internoj komunikaciji ove organizacije, naziv “Emni”“emn” ili “amn” je arapska reč za “bezbednost”. U arapskim zemljama, izraz “amn” se takođe koristi za označavanje bezbednosnih i obaveštajnih službi, koje generalno imaju tzv. izvršna ovlašćenja u smislu tajne policije.

Kapaciteti Islamske države za obuku terorista, osnovnu i specijalističku, prema raspoloživim informacijama sa terena u Siriji, nalaze se u opadanju zbog ofanzive sirijske armije i snaga bezbednosti i koalicionih snaga koja je dovela do gubitka većeg broja lokacija za obuku, pre svega u istočnom Alepu. Broj pojedinaca koji je iz Evrope putovao u konfliktne zone u Siriji i Iraku je značajno opao u toku cele 2016. godine, delom iz navedenih razloga, a delom i zbog povećanog broja bezbednosno interesantnih lica koja su u prethodnom periodu lišena slobode.

Tehnike prepoznavanja lica, korišćene u poređenju lica osoba iz izbegličkih kampova sa fotografijama dobijenim iz konfliktnih područja dale su određene rezultate kojima su identifikovani pojedinci osumnjičeni za učešće u neprijateljskim aktivnostima, bilo prinudno bilo dobrovoljno.

Islamska država je poznata po tome da omogućava putovanja operativaca snabdevajući ih sa falsifikovanim, a ponekad i originalnim, putnim dokumentima. Izvori sa terena potvrdili su da grupa raspolaže sa punim sandukom ukradenih obrazaca sirijskih pasoša, kao i da verovatno ima pristup stručnim i obučenim falsifikatorima.

Takođe, zabeležena je i praksa upotrebe tzv. “dvojnika”, koji su putovali sa originalnom putnom ispravom nekog drugog lica, sa kojim je postojao dovoljan stepen fizičke sličnosti. U međuvremenu, osnovano je pretpostaviti povećanje stope povrata stranih terorističkih boraca iz konfliktnih zona nazad u zemlje-članice Evropske unije, u cilju proširenja njihovih terorističkih aktivnosti u EU, ali isto tako i kao rezultat pogoršanja vojnog položaja Islamske države u konfliktnim područjima, kao i zbog frustracije zbog ponašanja Islamske države u pojedinim slučajevima. Neki od stranih terorističkih boraca takođe mogu biti prebačeni u druge zone konflikta.

Protivteroristički eksperti su isto tako zabrinuti da će se Libija u narednom periodu razviti u drugu odskočnu dasku za Islamsku državu, posle Sirije, za napade u regionu severne Afrike i Sredozemlja. Od sredine 2015. godine Libija je postala glavna destinacija za borce Islamske države i veruje se da je do danas postala čvorište za strane terorističke borce iz EU koji, po povratku u Evropu, planiraju dalje terorističke napade.

Uprkos tome što je nedavno potisnuta iz svog uporišta u Sirtu, veruje se da Islamska država u unutrašnjosti Libije i dalje održava mrežu baza, u kojima su uskladištene velike količine oružja, i koje obezbeđuju praktično neograničeni broj mesta na kojima džihadisti mogu biti obučavani za buduće terorističke napade.

Protivteroristički eksperti očekuju da će Islamska država otpočeti sa planiranjem i slanjem izvođača terorističkih akcija iz Libije ako se sadašnja faza, u kojoj je ona primarno usredsređena na zauzimanje teritorije i eliminaciju lokalnih neprijatelja, završi.

VI

Zapadni Balkan: sekundarne terorističke mreže

balkans

Balkansko poluostrvo, “Enciklopedija Britanika”, 2008.

Još 2014. godine jedan austrijski obaveštajni izveštaj potvrdio je da “vehabistički milje u kojem militantni islamizam u jugoistočnoj Evropi cveta, nastavlja da metastazira i izgrađuje nove zajednice”. Nakon ove, dotad najozbiljnije, ocene usledila je i detaljna ekspertska rasprava o balkanskim kampovima za obuku terorista, na G7 samitu u zamku Šlos Elmau u bavarskim Alpima, juna 2015. godine.

U drugoj polovini 2015. godine obaveštajne službe više evropskih država po prvi put zajednički razmatraju pojavu tzv. sekundarnih kampova za obuku terorista Islamske države, na području Zapadnog Balkana, o čemu je asocijacija evropskih policija – EUROPOL – prvi put dala javno saopštenje januara 2016. godine. Eksperti smatraju da se balkanski fundamentalistički trougao formirao na liniji: zapadni Rodopi (Bugarska)KosovoBosna i Hercegovina.

U udaljenim i izolovanim selima na Balkanu, militantni islamisti razvili su mrežu faktički eksteritorijalnih enklava kojima se upravlja po šerijatskim pravilima. Ove enklave služe kao regrutne stanice za lokalne konvertite i kao “sigurne kuće” za džihadiste iz konfliktnih zona na Bliskom istoku. U selu Donja Bočinja, u centralnoj Bosni, sa nekih šest stotina stanovnika, ekstremisti žive svoje posebne živote, neometani od strane lokalne policije, poreznika ili bilo kojih drugih državnih vlasti. Drugo bosansko selo, Gornja Maoča, je štab glavnog vehabijskog lidera u Bosni, Nusreta Imamovića. Gornja Maoča je nedavno korišćena kao usputna stanica u transferu ekstremista koji su išli da se pridruže džihadu u Čečeniji, Avganistanu i Jemenu. Još u oktobru 2011. godine Mevlid Jašarević, vehabija iz Sandžaka, napustio je ovo selo sa još dva saučesnika, onog dana kada je izvršio napad na ambasadu SAD u Sarajevu.

Logor za obuku koji je osnovan među poslednjima nalazi se u selu Bosanska Bojna, blizu Velike Kladuše u severozapadnoj Bosni, samo nekoliko desetina metara od hrvatske, odnosno od granice Evropske unije. On se takođe koristi i kao pogodna logistička baza za druge namene, posebno za potrebe krijumčara ljudi, oružja i novca koji mogu, ali ne moraju, da imaju operativne veze sa terorističkom infrastrukturom.

Ovakvi kampovi za obuku se namerno organizuju kao privremeni, kako bi se otežao zadatak obaveštajnih službi na njihovom lociranju. Treninzi se obavljaju u smenama koje obično traju šest do sedam nedelja, i uključuju intenzivnu religioznu indoktrinaciju, izučavanje video materijala iz Avganistana i Iraka i uvežbavanje upotrebe različitih vrsta naoružanja. U kampu u Gornjoj Maoči se posebno izučavaju različite taktike gerilske borbe u gradskim uslovima, kao što je korišćenje automobila-bombi i improvizovana izrada drugih tipova eksplozivnih naprava. Nastavne jedinice se povremeno snimaju i distribuiraju u džamijama  i islamskim kulturnim centrima pod kontrolom radikalnih islamističkih elemenata u različitim evropskim zemljama.

Dokument nemačke obaveštajne službe Bundesnachtrichtendienst (BND) navodi detalje o arapskim mudžahedinima sa državljanstvom Bosne i Hercegovine koji su obučavali lokalne polaznike o odgovarajućim tehnikama za korišćenje eksploziva i presecanje grla nožem. Svi ovi izveštaji saglasni su u oceni da se u Bosni radi o tipu letnjih logora za kombinovanu terorističku obuku i religioznu indoktrinaciju mladih ljudi na osnovi radikalnog vehabizma. Ovu ocenu potvrdio je, u razgovorima sa službenicima BND, i bivši šef propagandnog odeljenja Al-Kaede u Nemačkoj, Irfan Peci, koji je lično bio obučavan u upotrebi eksploziva i automatskog pešadijskog naoružanja (kalašnjikov) u logoru u Gornjoj Maoči.

Kroz zapadni i južni Balkan, džamije koje se nalaze pod kontrolom ekstremista takođe služe kao baze za militantne islamiste. Džamija i kulturni centar kralja Fahda u Sarajevu, finansirani od strane Saudijske Arabije, predstavljaju epicentar širenja radikalnih ideja u Bosni i Hercegovini, i već godinama funkcionišu potpuno autonomno, pod direktnom supervizijom saudijske ambasade u Bosni. Bela džamija u Sarajevu služi kao štab Sulejmana Bugarija, albanskog imama rođenog na Kosovu koji se u više obaveštajnih izveštaja pominje kao ključni posrednik između albanskih i bosanskih ekstremista. Na Kosovu, džamija Makovica na prilazima Prištini i džamija u Mitrovici regrutuju militante koji se bore sa islamističkim grupama u Siriji. U Makedoniji, vehabijski ekstremisti su angažovani u borbi protiv službene islamske zajednice u ovoj zemlji, u cilju preuzimanja kontrole nad skopskim džamijama Jahja Paše, Sultana Murata, Hudaverdija i Kjosekadi.

Podrška naporima militantnih islamista u jugoistočnoj Evropi obezbeđuje se i kroz mrežu nevladinih organizacija, dobrotvornih i humanitarnih fondacija, često finansiranih od strane pojedinaca i institucija koji su na globalnom nivou prepoznati kao finansijeri Al-Kaede. Nedavni izveštaj CIA pokazuje da su čak kod jedne trećine nevladinih organizacija u Bosni i Hercegovini koje operišu u inostranstvu registrovane terorističke veze, ili zaposleni sa terorističkim vezama. Još početkom prethodne decenije, neposredno posle napada 11. septembra 2001. godine, iznenadni prepad na jednu takvu nevladinu organizaciju – Visoku saudijsku komisiju za pomoć Bosni i Hercegovini – otkrio je mape Vašingtona, materijal za izradu lažnih identifikacionih kartica Stejt Departmenta i anti-američke priručnike prilagođene za decu.

 

VII

Interakcija terorizma i organizovanog kriminala

flow-of-transnational-organized-crime

Glavni tokovi transnacionalnog organizovanog kriminala (2011)

Značajan broj pojedinaca (816 do 27. jula 2016. godine) prijavljen je u prvoj polovini 2016. godine policijama zemalja članica EU i za krivična dela povezana sa terorizmom ali i zbog umešanosti u ozbiljan i/ili organizovani kriminal. Dve trećine od tog broja (539 od 816) su istovremeno bili, duže ili kraće vreme, i borci na ratištima na Bliskom istoku. Prosečna starost ovih osoba je 33 godine. Devedeset procenata ovih lica su muškarci.

Većina osumnjičenih i za terorizam i za ozbiljan/organizovani kriminal su državljani zemalja članica EU. Veliki broj njih rođen je izvan EU da bi kasnije dobio državljanstvo neke od zemalja članica. Većina su državljani četiri zemlje: Belgije, Holandije, Velike Britanije i Francuske. Od državljana zemalja izvan EU, najveći broj osumnjičenih dolazi iz Sirije i Maroka. Belgija je najčešće registrovana zemlja rođenja za sve ove osobe, na drugom mestu je Irak, a na trećem Sirija.

Izvršioci identifikovani u obe baze podataka (terorizam i ozbiljni, odnosno organizovani kriminal) bavili su se raznim oblastima kriminala, uključujući krijumčarenje ljudi, krijumčarenje droge i oružja, finansijski kriminal i pljačke sa obijanjem. Gotovo u svim ovim slučajevima, prvi susret sa organima gonjenja bio je povodom dela iz oblasti ozbiljnog odnosno organizovanog kriminala, a tek neki od kasnijih povodom dela povezanih sa terorizmom. Ova zakonomernost nam ukazuje da su pojedinci koji su bili uključeni u kriminalne aktivnosti, i koji su se socijalizovali u kriminalnom okruženju, bili prijemčivi za procese i tehnike islamističke radikalizacije.

Ove osobe su tipično uključene u organizovani kriminal na niskom nivou i ne zauzimaju značajnija mesta u okviru hijerarhije kriminalnih mreža. Međutim, njihova povezanost sa ozbiljnim odnosno organizovanim kriminalom obezbeđuje im kontakte, pristup oružju, finansijskim sredstvima i transportnim sredstvima. Pored toga, njihova uključenost u kriminal demonstrira i volju da se angažuju u nezakonitom ponašanju i može indirektno da ukazuje na niži prag nužan za aktivno angažovanje u nasilnim akcijama, u kontekstu njihove dalje – islamističke – radikalizacije.

Terorističke grupe mogu, povremeno, pribegavati i običnom kriminalu kako bi došle do sredstava koje potom koriste da pokriju troškove planiranja i izvršavanja terorističkih napada, kao što su regrutovanje, snabdevanje ili transport. Alternativno, one povremeno traže kontakte sa običnim kriminalcima, pojedinačno ili povezanim u organizovane kriminalne grupe, kako bi dobile pristup većim finansijskim sredstvima, oružjima, vidovima transporta, specijalističkim znanjima ili većim grupama potencijalnih regruta.

Osumnjičeni za kriminalne aktivnosti i terorizam zajedno koji se angažuju u krijumčarenju droge ili pljačkama sa obijanjem čine to u ličnom finansijskom interesu, često na ad hoc ili privremenoj osnovi. Osumnjičeni za terorizam koji koriste svoju umešanost u kriminal da obezbede značajnu finansijsku podršku, ili finansijske usluge kao što je pranje novca, tipično se oslanjaju na dugotrajne i poverljive odnose između pojedinaca, kako onim u terorističkim grupama tako i onima u organizovanim kriminalnim mrežama.

Imajući u vidu da su neki od pojedinaca povezanih sa terorističkim aktima odrasli i socijalizovali se u kriminalnom okruženju, ima smisla pretpostavka da su oni – i nakon terorističke radikalizacije – zadržali svoje veze sa tim okruženjem. Dok za većinu interakcija između pojedinaca uključenih u kriminalne aktivnosti i terorističkih aktera i dalje pretpostavljamo da su pragmatične, ad hoc i kratkoročne prirode, postoje indicije da su, makar u nekim slučajevima, postojale i duže, održive i dugoročne veze. Radi se o pojedincima nastanjenim na svojevrsnoj raskrsnici u kriminalnom podzemlju, između radikalizovanih aktera i pojedinačnih kriminalaca, kriminalnih grupa i mreža. Informacije prikupljene iz istraga o napadima u Parizu, 13. novembra 2015. godine, sugerišu nam da su neki od napadača verovatno imali i aktivnu ulogu u kriminalnim mrežama, a ne samo da su bili njihovi obični klijenti.

U celini, izgleda da su kontakti između terorista i karijernih kriminalaca dosad bili samo vrlo pragmatičnog i oportunističkog karaktera, u tačno određene i kratkotrajne ciljeve. Međutim, izgleda da je u 2016. došlo do povećanja relativne učestalosti slučajeva u kojima su zabeležene takve veze. Činjenica je da je u najboljem interesu i kriminalaca i terorista da svoje međusobne kontakte održavaju na minimumu, kao i da prekinu sa tim kontaktima istog momenta kada se konkretna zajednička transakcija završi, kako bi time smanjili mogućnost da te kontakte uoče pripadnici bezbednosnih službi. Posebno, ovo je važno za karijerne kriminalce, da bi izbegli neželjenu detekciju od strane obaveštajnih službi koje se njima, izvan ovog konteksta, obično ne bave. Isto tako, fundamentalni razlozi postojanja i ciljeva ovih struktura se bitno razlikuju: teroristi, oni koji su povezani sa Islamskom državom ali i drugi, žele da destabilizuju društvo i strukturu države, dok kriminalci operišu unutar postojećeg društvenog poretka i državnog uređenja.

VIII

Zaključna razmatranja

sword

Prvo, Evropska unija je trenutno svedok narastajućeg trenda, u pogledu obima, učestalosti i posledica terorističkih napada na teritorije pod jurisdikcijom njenih članica. Francuska je posebno teško nedavno pogođena serijom terorističkih napada, izvedenih kako od strane organizovanih terorističkih grupa tako i od strane tzv. usamljenih izvršilaca. Islamska država aktivno propagira terorističke akcije na tlu EU svim raspoloživim sredstvima, sve više inspirišući radikalizovane pojedince na akciju. Islamska država se, konačno, dokazala kao vrlo efikasna kako u pokretanju ljudi na izvršavanje terorističkih napada tako i u vršenju tih akata sopstvenim resursima.

Drugo, uspeh stvoren ovim terorističkim napadima, iz perspektive Islamske države, ohrabriće ovu grupu da napadne više meta u EU. Iako u ovom trenutku izgleda da će primarni fokus Islamske države i dalje biti Francuska, organizacija ozbiljno preti svim državama koje su deo koalicije, predvođene SAD, protiv Islamske države u Siriji i Iraku, uključujući tu posebno Nemačku i Veliku Britaniju, ali i druge države-članice, koje su sve posebno pominjane kao neprijatelji Islamske države u nekoliko video poruka.

Treće, ne treba prevideti činjenicu da Islamska država nije jedina teroristička organizacija sa namerama i kapacitetima da izvodi napade protiv Zapada, ili da inspiriše pojedince i grupe na teritoriji država članica EU da to čine. Al-Kaeda i/ili Al-Nusra, sa njima povezane ili od njih inspirisane grupe i pojedinci, nastavljaju da predstavljaju ozbiljnu pretnju državama-članicama EU i interesima Zapada u celini.

Četvrto, u novim napadima, kako terorističkih grupa tako i usamljenih izvršilaca, najverovatnije će se ponoviti obrasci korišćeni u ranijim napadima. Nove varijacije u načinu izvršenja – npr. korišćenje automobila-bombi – mogu takođe biti razvijene.

Peto, stalno povećanje broja hapšenja i sudskih postupaka širom EU, za dela povezana sa džihadističkim terorizmom, dokaz je visokog prioriteta dodeljenog protivterorizmu u agendama snaga bezbednosti i pravosuđa država-članica EU. U tom sklopu, potreba za pojačanom razmenom informacija je ponovo priznata i potvrđena. Međutim, sve dok Islamska država ostaje relevantan geopolitički činilac u Siriji i Iraku, i čak i ako tamo bude poražena, ona će nastaviti sa svojim pokušajima da ohrabri i organizuje terorističke napade u Evropi.

Dokumenti: “Aktivnosti Donalda Trampa u Rusiji i kompromitujući odnos sa Kremljom”

trump-intelligence-allegations-page-001

“Russian regime has been cultivating, assisting and supporting TRUMP for at least 5 years. Aim, endorsed by PUTIN, has been to encourage splits and divisions in western alliance.

Former top Russian intelligence officer claims FSB has compromised TRUMP through his activities in Moscow sufficiently to be able to blackmail him. According to several knowledgeable sources, his conduct in Moscow has included perverted sexual acts which have been arranged/monitored by the FSB.”

(Corporate Intelligence Document 2016/080, 20 June 2016)

 

Nekoliko uvodnih komentara i objašnjenja

  1. Priča o jednom dosijeu i njegovim čudnim putevima…

U utorak 10. januara 2017. godine CNN je objavio da je predsedniku SAD, Baraku Obami i izabranom predsedniku, Donaldu Trampu, od strane američke obaveštajne zajednice dostavljen sinopsis od dve strane, u kojem se daje rezime dosijea koji je, u toku gotovo osamnaest meseci, pripreman o vezama između Donalda Trampa i ruske vlade.

Dosije ima ukupno trideset pet stranica teksta: to je zbirka šesnaest memoranduma pripremanih u različitim datumima, u periodu od 26. jula 2015. do 13. decembra 2016. godine. On sadrži vrlo specifične, detaljne, nepotvrđene (a delom i nepotvrdive) navode o kontaktima između bliskih saradnika Donalda Trampa i ruskih obaveštajnih operativaca, uključujući i grafičke opise seksualnih činova koje je dokumentovala ruska strana.

Suština navoda u ovom dosijeu svodi se na ilustraciju tvrdnje da je vlada Ruske federacije “kultivisala, podržavala i pomagala” izabranog predsednika Donalda Trampa u toku najmanje pet prethodnih godina, i u čitavom tom periodu prikupljala kompromitujuće podatke o njemu.

Prema saznanjima kojima raspolažemo, ovaj dosije je – na komercijalnoj osnovi, i po narudžbini političkih protivnika Donalda Trampa – pripremio jedan bivši visoki obaveštajac britanske spoljne obaveštajne službe MI-6. O njemu će isto nešto kasnije biti više reči. U proverama koje smo potom izvršili potvrđena nam je autentičnost dokumenta: on nije izmišljen, iako to ne znači nužno da su svi njegovi navodi potpuno tačni.

Dokument, takođe, sadrži i nekoliko materijalnih grešaka koje smo uočili. Nismo, međutim, bili u mogućnosti da potpuno precizno utvrdimo da li su ove greške u dosije unete omaškom ili namerno. Pretpostavljamo da se neke od tih grešaka, npr. one u transkripciji pojedinih imena i naziva, mogu objasniti činjenicom da je – makar neke delove teksta – pisala osoba kojoj je ruski maternji jezik. Očigledno, verzija koja nam je dostupna, i koju ovde dajemo čitaocima, nije i finalna.

Dokumenti koje sadrži ovaj dosije su, prema našim saznanjima, već neko vreme dostupni malom broju kongresmena, obaveštajnih funkcionera SAD i novinara. Prvi izveštaji o njihovom postojanju pojavili su se krajem oktobra 2016. godine. Bivši lider demokratske većine u Senatu, Hari Rejd, imao je uvid u ovaj dosije pre nego što je poslao otvoreno pismo direktoru FBI Džejmsu Komiju o Trampovim vezama sa Rusijom, 30. oktobra 2016. godine.

Početkom decembra 2016. godine, ovaj dosije je, na međunarodnoj konferenciji koja se održavala u Kanadi, jedan bivši britanski ambasador u Moskvi predao američkom republikanskom senatoru iz Arizone, Džonu MekKejnu. Senator MeKejn je dosije potom predao direktoru FBI Komiju, 9. decembra 2016. godine, iako se osnovano sumnja da je tog dana FBI već imao najmanje dva primerka.

Prema našim saznanjima, naručioci ovog dosijea – o čijem identitetu postoji više različitih pretpostavki, o čemu će biti nešto više reči kasnije – nisu iz establišmenta bivše državne sekretarke Hilari Klinton i Demokratske stranke, jer dosije i o Hilari Klinton sadrži neke vrlo kompromitujuće podatke, pre svega u pogledu nezadovoljavajućih bezbednosnih standarda koje je primenjivala u komunikacijama u Rusiji i sa Rusijom:

“A dossier of compromising material on Hillary CLINTON has been collated by the Russian Intelligence Services on many years and mainly comprises bugged conversations she had on various visits to Russia and intercepted phone calls rather than any embarrassing conduct. The dossier is controlled by Kremlin spokesman, PESKOV, directly on PUTIN’s orders. However it has not as yet been distributed abroad, including to TRUMP. Russian intentions for its deployment still unclear.”

2. … i priča o jednom autoru

steele

Britanska štampa je u četvrtak, 12. januara 2017. godine otkrila identitet autora dosijea: to je Kristofer Stil, bivši obaveštajac britanske Spoljne obaveštajne službe (SIS), poznatije kao MI-6, i od 2009. godine nalazi se u jednoj specifičnoj vrsti privatnog biznisa: izradi obaveštajnih procena, analiza i – baš ovakvih – dosijea.

I dok se Trampovi propagandisti pomalo nervozno trude da diskredituju ceo izveštaj kao lažan a britanska štampa nasuprot njima pokušava da od njegovog autora, Stila, napravi neku vrstu mitskog bića, Džemsa Bonda koji se sa filmskog platna vratio među žive, istina je – kao što to u ovakvim slučajevima najčešće i biva – negde na sredini.

Najpre, nisu tačne tvrdnje Gardijana da je Kristofer Stil bio “šef odeljenja MI-6 za Rusiju”: to nam je juče u toku dana potvrđeno od čoveka koji je zaista, svojevremeno, obavljao tu dužnost. Stil je bio jedan od operativaca u tom – inače, devedesetih godina, prilično velikom – odeljenju.

Drugo, nije tačna ni tvrdnja Gardijana da je Stil 2009. godine napustio Službu i otišao u privatni biznis “privučen velikim parama”: “Naprotiv, Kris je otišao zato što je njegova karijera već dostigla vrh koji je mogla da dostigne i više nije imao motiva da je izgrađuje”, rekao nam je naš izvor.

Treće, činjenica da Kristofer Stil, preko dvadeset godina, nije mogao da putuje u Rusiju (ruskim službama su njegov identitet i aktivnosti dobro poznate već negde od 1994. ili 1995. godine) nije nužno uticala na kvalitet izveštaja. Primarni izvori koji su navedeni u izveštaju bili su angažovani preko tzv. podizvođača, koji su prenosili informacije i, naravno, novac.

Četvrto, britanska štampa je napravila čitavu malu legendu od Stilovog navodnog “ličnog prijateljstva” sa direktorima MI-6, i bivšim i sadašnjim, Ser Džonom Skarletom i Ser Aleksom Jangerom. Kristofera Stila su obojica smatrala dobrim operativcem i stručnjakom za Rusiju, poveravala su mu neke osetljive zadatke, ali je to ipak bilo “daleko od prisnog prijateljstva”. Ser Džon Skarlet, inače poznat i kao manipulator sopstvenim ljudima više nego tuđim, angažovao je Stila kao operativca koji je rukovodio ruskim agentom Aleksandrom Litvinenkom. Britanska štampa to takođe navodi kao jedan od Stilovih rezultata, ali mi smo dužni da ovde podsetimo na realnost: Litvinenko je na kraju ipak ubijen (otrovan), i to usred Londona, 2006. godine. Daleko od perfektnog rezultata za Stila, zaista. Ser Aleks Janger, sadašnji direktor MI-6, i Kristofer Stil su vršnjaci (obojica rođeni 1963. godine) i zajedno su napredovali u službi: u vreme kada je Stil dao otkaz i ušao u privatni biznis (2009) Janger je postao šef kontraobaveštajnog odeljenja u MI-6.

Konačno, Gardijan spekuliše da je karijera Kristofera Stila zaustavljena zbog promena u težištima obaveštajnih interesa Velike Britanije sredinom prve decenije XXI veka: sa tzv. ruskog kompleksa, težište je prebačeno na islamski kompleks. I ovo objašnjenje je pomalo romantično i daleko od činjenica: “Nikada nije bio ni u prvih deset ljudi u krugu kandidata za direktora Službe”, potvrdio nam je naš izvor.

Konačno, još jedan detalj koji može biti zanimljiv. Kristofer Stil je, praktično od samog ulaska u privatni obaveštajni biznis (2009) održavao tesne veze sa američkim obaveštajnim agencijama, posebno sa FBI. Bio je jedan od organizatora mreže “prikrivenih islednika” – za račun FBI – koja je vodila istragu protiv funkcionera FIFA oko korupcije u fudbalu. Prema našem izvoru, ukupni poslovni interesi Kristofera Stila u SAD bili su daleko veći od zarade koju je mogao da ostvari na samom “Dosijeu Tramp”.

Znači li to da je, preko Stila, i FBI bio uključen u pripremu “Dosijea Tramp”? Da li je američka obaveštajna zajednica htela da ima privatno naručenu, neregistrovanu, dokumentaciju kojom bi mogla da ucenjuje novog predsednika? I, ako je to tačno, zašto se u nekom trenutku odustalo od prvobitnog plana: poznato je da materijali za ucenjivanje – tzv. “fioka” – gube najveći deo svoje upotrebne vrednosti onda kada izađu u javnost.

***

Klijent koji je angažovao Kristofera Stila – odnosno, njegovu kompaniju Orbiss Business Intelligence – da izradi Trampov “Dosije Rusija” i sam je, međutim, pomalo opskuran: američka istraživačka kompanija “Fusion GPS”, na čijem čelu se nalazi bivši reporter uglednog Volstrit Džornala, Glen Simpson. Kompanija ima višegodišnju reputaciju obavljanja (uglavnom prilično prljavih) poslova diskreditacije republikanskih kandidata i donatora, za račun lobija američkih Demokrata, odnosno klana Obama-Klinton. Tim pre je zanimljivo što se, kao finansijer cele “operacije Tramp” ovog puta, još u septembru 2015. godine, pojavljuje jedan republikanac – bogati donator stranke koji je hteo da zaustavi kampanju Donalda Trampa.

Tek znatno kasnije, međutim, u ceo projekat se uključuju i Demokrate, odnosno izborni štab Hilari Klinton. Oni dolaze do sazanja, najpre skromnih a potom i detaljnijih, o privatnoj istrazi kojom rukovodi tim Kristofera Stila, preko posrednika u Moskvi i nekoliko visoko pozicioniranih ruskih izvora koji su bili vrbovani novcem. Potom, oni pokušavaju da utiču na tu istragu makar indirektno, plasirajući određene informacije i kontakte. Zanimljivo je, međutim, da sve do dana američkih izbora – 8. novembra – Kristofer Stil nije nijedan osetljivi element iz istrage kojom je rukovodio predao štabu Demokrata. Ova činjenica jednostavno objašnjava zbog čega, u samoj izbornoj kampanji u SAD, nijedan deo dosijea nije obelodanjen.

***

3. Ko je bio “duboko grlo”?

Ostaje još jedno zanimljivo pitanje. Kako je dosije došao do republikanskog senatora iz Arizone, Džona MekKejna? Ko je “bivši britanski ambasador u Moskvi” koji ga je predao MekKejnu, početkom decembra 2016. godine na toj međunarodnoj konferenciji u Kanadi? Hajde da prvo utvrdimo “listu osumnjičenih”: broj bivših britanskih ambasadora u Moskvi, koji su još živi, je ukupno osam:

  • Ser Brajan Kartlidž (1931), u mandatu 1985-1988, u penziji prilično lošeg zdravlja
  • Ser Roderik Brajtvajt (1932), u mandatu 1988-1992, zajedno sa Stilom, u penziji
  • Ser Brajan Fol (1937), u mandatu 1992–1995, u penziji
  • Ser Endrju Vud (1940), u mandatu 1995-2000
  • Ser Roderik Lin (1948), u mandatu 2000-2004.
  • Ser Entoni Brenton (1950), u mandatu 2004-08, sada savetnik u Lojdu
  • Dama Ana Pringl (1955), u mandatu 2008-2011
  • Ser Tim Barou (1964), u mandatu 2011-2016, od 3. januara 2017. ambasador pri EU.

Većina analitičara je u prethodnih 48 časova bila sklona da, kao osobu koja je dosije predala senatoru MekKejnu, označi baš Roderika Brajtvajta, imajući u vidu njegov dugogodišnji lični odnos sa Kristoferom Stilom. Naše provere su, međutim, pokazale da je to malo verovatno, imajući u vidu njegove odmakle godine (84), zdravstveno stanje kao i činjenicu da, definitivno, u decembru 2016. godine nije putovao u Kanadu. Isto tako, mala je verovatnoća da bi Tim Barou, koji je pre mesec dana očekivao postavljenje za novog britanskog ambasadora pri EU, preduzimao tako rizičan poduhvat: poznat je kao izuzetno oprezan čovek.

andrewwood

Imajući u vidu sve elemente, verujemo da je ulogu “dubokog grla” – osobe koja je od bivšeg obaveštajaca Kristofera Stila uzela Trampov “Ruski dosije” i predala ga Trampovom najvećem protivniku među američkim Republikancima, senatoru MekKejnu – preuzeo Ser Endrju Vud, britanski ambasador u Moskvi 1995-2000.

Ser Endrju Vud je, u unutrašnjim krugovima Forin Ofisa, poznat po lukrativnim sklonostima: bio je u upravnom odboru britansko-ruske investicione kompanije “Renesans kapital” a jedno vreme je i bivšeg premijera Toni Blera savetovao o njegovim “ruskim investicijama”. Ser Endrju Vud je, inače, bio i britanski ambasador u SFR Jugoslaviji (1985-1989).

***

Imajući u vidu da se u javnosti već spekuliše sa mogućom ruskom intervencijom u tok izbora u Nemačkoj, u septembru ove godine, a posebno imajući u vidu izbore koji predstoje u Republici Srbiji, u aprilu ove godine, smatrali smo da je od interesa za javnost u Srbiji da na uvid dobije kompletan dosije, u originalu koji nam je dostavljen.

Čitaocu ostavljamo da sam, u meri u kojoj to želi i može, izvrši provere svih navoda u dosijeu koji ga budu interesovali, kao i da sam donese svoj zaključak o autentičnosti samog dosijea i, u tom sklopu, o tačnosti pojedinih navoda.

***

US Presidential Election: Republican Candidate Donald Trump’s Activities in Russia and Compromising Relationship with the Kremlin

trump-intelligence-allegations-page-001

trump-intelligence-allegations-page-002

trump-intelligence-allegations-page-003

trump-intelligence-allegations-page-004

trump-intelligence-allegations-page-005

trump-intelligence-allegations-page-006trump-intelligence-allegations-page-007

trump-intelligence-allegations-page-008

trump-intelligence-allegations-page-009

trump-intelligence-allegations-page-010

trump-intelligence-allegations-page-011

trump-intelligence-allegations-page-012

trump-intelligence-allegations-page-013

trump-intelligence-allegations-page-014

trump-intelligence-allegations-page-015

trump-intelligence-allegations-page-016

trump-intelligence-allegations-page-017

trump-intelligence-allegations-page-018

trump-intelligence-allegations-page-019

trump-intelligence-allegations-page-020

trump-intelligence-allegations-page-021

trump-intelligence-allegations-page-022

trump-intelligence-allegations-page-023

trump-intelligence-allegations-page-024

trump-intelligence-allegations-page-025

trump-intelligence-allegations-page-026

trump-intelligence-allegations-page-027

trump-intelligence-allegations-page-028

trump-intelligence-allegations-page-029

trump-intelligence-allegations-page-030trump-intelligence-allegations-page-031

trump-intelligence-allegations-page-032

trump-intelligence-allegations-page-033

trump-intelligence-allegations-page-034

trump-intelligence-allegations-page-035

 

 

Serbia: Will 2017 be the turning-point?

belgrade

“All the world’s a stage,
And all the men and women merely players;
They have their exits and their entrances,
And one man in his time plays many parts.”

There are probably no more pertinent words to describe and explain the mainstream of Serbian politics over the last decade, than this monologue spoken by melancholy Jacques in Act II of Shakespeare’s As You Like it.

Since about 2007-2008, Serbian and European elites have gradually established a peculiar alliance, with an ultimate purpose to preserve the existing system of distribution of both wealth and power. Serbian elites – a strange triangle of politicians, tycoons and media barons – wanted to keep the monopoly over society, inasmuch as possible, intact. European elites wanted stability, or rather what was their own perception of one. Both of them used the same powerful middlemen, which eventually brought them and their interests together. Both of them needed political superstructure compliant with that requirement.

The 2012 political shift – replacement of an ex-ally, Boris Tadic, with an ex-foe, Aleksandar Vucic – was the first major result which that unholy alliance achieved by working together. It was underpinned not only by tacit consensus that the former was already worn out, but also by common anticipation that the latter will remain loyal and will not challenge the system he was eventually accepted by and found himself part of.

As a matter of fact, already in the early stage of consolidating his power (2012-2013), Aleksandar Vucic co-opted several prominent members of former political elites in his own apparatus, while at the same time trying to destroy opposition political parties and independent media. The Brussels bureaucracy additionally simplified the whole picture, by pursuing the pattern of brutal trade off: liberal values (and sometimes even basic democratic principles) in Serbia were sacrificed for the so-called peripheral strategy: endless string of concessions to Bosnian Moslems and Kosovo Albanians.

After early general elections in 2014 and 2016 finally consolidated his grip on power, Aleksandar Vucic faced more complicated external circumstances, sparked by the Ukrainian crisis in 2014 and the migrants’ crisis in 2015. The process continued and amplified in 2016 with Brexit, the US elections and the waning of Chancellor Merkel’s interest in the Balkans.

In early 2017, the overall international environment is substantially different than the one within which the current Serbian establishment came to power five years ago. Key Western players – the US and EU – will be less involved in the Balkans. The former will be less interested, the latter less capable, than they used to be. Russia will try to fill up this vacuum by increasing its own influence but her limits in doing so are also quite clear. The resulting geopolitical changes, in a mid term, will be that most of the Balkans, including Serbia, will remain a sort of no-man-land. For the first time in a quarter of a century, substantial political changes in Serbia are now possible without decisive influence of any single external political factor.

In Serbia proper, whilst certain members of initial triangle were replaced by another ones, and some of them simply switched sides, the system, itself, remained intact. The initial forecast was, in that respect, entirely correct. However, after almost a whole decade, such policies left a heavy toll on the main pillars of Serbian society: economic system, education, healthcare, defence and security, justice and foreign policy.

In each of the above, the magnitude of mismanagement is such that, since mid-2016, there is a growing consensus that actual government has to leave. It is now considered not only as incapable of reverting the process, but, actually, as the key factor in generating further instability. The Serbian Prime Minister desperately tried to match such uncomfortable perception by creating an optical illusion of wide international support – in Washington, London, Brussels, Berlin, Moscow or Beijing – wherever he can hope to get one. However, apart from well paid but highly controversial and, eventually, useless foreign advisers (such as Tony Blair, Rudi Giuliani, Franco Frattini, Alfred Guzenbauer or Gerhard Schoeder), the real international support to his regime is shrinking every day.

At this stage, one can already notice the growing sentiment, both in Serbia proper and outside of it, that Aleksandar Vucic is worn out, much in the same manner as it happened with former presidents Milosevic (2000) and Tadic (2012). He repeatedly failed to establish himself as a part of the solution, so he now cannot avoid being considered as a part of problem. The most important part of the problem, I would add, but by no mean the one whose removal would be enough to resolve it.

However, while in both 2000 and 2012 there was no competitive process in place to determine the successor (in 2000, all opposition forces were externally encouraged to unite in an artificial manner, and in 2012 international guarantees for loyalty of Aleksandar Vucic were deemed to be sufficient), it seems that changes in 2017, which now again appear to be inevitable, will be more complex.

Presidential elections, due this April, are widely seen as first major test (but by no mean the last one) to existing power-sharing arrangements. Likewise in Bulgaria in November 2016, if the current regime in Serbia fails to achieve the victory in the forthcoming presidential elections, the days of this government are all but numbered.

The initial triangle of political bureaucrats, media barons and tycoons, supported by the same powerful middlemen like in 2012, is now trying to replace the current Prime Minister, by building up an artificial presidential bid of Vuk Jeremic, the ex-Foreign Minister of Serbia and ex-Chairman of the UN General Assembly. The triangle is apparently looking at Mr Jeremic – the genuine political child of the system they created and have been supporting for a decade – as an embodiment of the same 2012 experience. The worn out and hated face should be, once again, simply replaced by a fresh and amiable one, but the system, itself, would remain intact. Hidden corridors of power would stay where they were, as well as non-transparent accords for distribution of wealth. Bad practices might, at the best, be alleviated, but not substantially changed and certainly not entirely abandoned. Serbia would continue to trade her national interests, on its Western and Southern fringe, for international support to what would remain an inherently Erdoganesque mindset.

At the same time however, for already one year now, a quiet but persistent civil revolution is occuring, taking shape and momentum, and embodied by current Serbian Ombudsman, Sasa Janković. However, Mr Jankovic is only a frontman of that movement which now includes more than a hundred experts in different fields who are finalizing an ambitious agenda for changes in their respective sectors. Most Serbian cities are already covered with a well organised network of his supporters. Once the elections are officially called, on 1 March, that whole mechanism will be put into motion. The ultimate platform of this civil revolution certainly includes the replacement of Aleksandar Vucic and his henchmen, but is not limited to it. It also requires a radical break with the pre-2012 political regime and the embedded interests of the initial triangle. The key requirements for modern Serbian society, which are, at the same time, key European values, are as follows: the principle of division of power, the rule of law, freedom of speech, free media, the market economy and social justice. Those would all remain a dead letter without a radical break.

A foreign observer who is familiar with history might understand the current Serbian process by comparing it to French one in 1789. The ancien regime has to go, but the forces which, so far, used to be behind it, still have enough residual leverage to influence the patterns and dynamics of change. If Aleksandar Vucic is the 21 century Serbian Louis XVI, than Vuk Jeremic, his conservative contender, plays the role of Serbian Mirabeau, while Sasa Janković, by his pledge for changes and leadership of social forces committed to them, cannot avoid being the Serbian Robespierre – The Uncorruptible.

***

Published in British magazine “Politics First” on 8 January 2017.

http://www.politicsfirst.org.uk/2017/serbia-will-2017-be-the-turning-point/

ПРЕВОД:

Србија: 2017, преломна година?

“Цео свет је позорница, а све жене и мушкарци су пуки играчи: имају своје улазе и излазе; и један човек у своје време игра разне улоге.”

Тешко је наћи речи које боље описују и објашњавају главне токове српске политике у последњој деценији него што је то овај монолог меланхоличног Жака из другог чина Шекспировог комада “Како Вам драго”.

Од отприлике 2007-2008, српске и европске елите постепено су успоставиле један особен савез, са крајњим циљем да очувају постојећи систем дистрибуције богатства и моћи. Српске елите – чудан троугао политичара, тајкуна и медијских магната – желеле су да очувају монопол над друштвом, колико је год то било могуће, нетакнутим. Европске елите желеле су стабилност, или пре оно што је била њихова перцепција стабилности. И једне и друге користиле су исте моћне посреднике који су коначно спојили и њих и њихове интересе. И једнима и другима била је неопходна политичка супраструктура која би послушно испуњавала ове захтеве.

Политичка промена 2012. године – замена бившег савезника, Бориса Тадића, са бившим противником, Александром Вучићем – била је први већи резултат који је ова неосвештана алијанса постигла радећи заједно. Он је био заснован не само на прећутном консензусу да је први већ потрошен, већ и на заједничком предвиђању да ће други остати лојалан и да неће доводити у питање систем који га је прихватио и чији је тако и сам постао део.

Чињеница је да је, већ у раној фази консолидације своје власти (2012-2013), Александар Вучић кооптирао неколико проминентних припадника бивших политичких елита у сопствени апарат, док је у исто време покушавао да уништи опозиционе политичке партије и независне медије. Бриселска бирократија је додатно упростила целу ову слику, спроводећи образац бруталне нагодбе: либералне вредности (а понекад чак и базични демократски принципи) у Србији жртвовани су зарад тзв. периферне стратегије, бескрајног ланца уступака босанским муслиманима и косовским Албанцима.

Након што је ванредним општим изборима, 2014. и 2016. године, коначно учврстио своју власт, Александар Вучић се суочио са много компликованијим међународним околностима, подстакнутим кризом у Украјини у 2014. и мигрантском кризом у 2015. години. Овај процес се наставио и појачао у 2016, са Брегзитом, америчким изборима и губљењем интереса канцеларке Меркел за Балкан.

Почетком 2017. године, укупно међународно окружење је битно другачије од онога у којем је данашњи српски естаблишмент, пре пет година, дошао на власт. Кључни играчи Запада – САД и ЕУ – биће мање укључени у процесе на Балкану. Први ће бити мање заинтересовани за то, други мање у могућности. Русија ће покушати да попуни овај вакуум повећавањем свог сопственог утицаја али и њене границе у томе су такође прилично јасне. Геополитичке промене које ће уследити на средњи рок довешће већи део Балкана, укључујући и Србију, у положај неке врсте ничије земље. По први пут у последњих четврт века, суштинске политичке промене у Србији данас су могуће без одлучујућег утицаја било којег појединачног спољног политичког чиниоца.

У самој Србији, иако су неки припадници почетног троугла замењени другим, а неки од њих једноставно променили стране, сам систем је остао нетакнут. Почетна прогноза је, у том смислу, била сасвим тачна. Међутим, након готово целе деценије, оваква политика је оставила тешке последице по главне стубове српског друштва: економски систем, образовање, здравствену заштиту, одбрану и безбедност, правосуђе и спољну политику.

У свакој од наведених области, магнитуда лошег управљања је таква да, од средине 2016. године, постоји нарастајући консензус да садашња влада мора да оде. Она се данас не сматра само неспособном да овај процес заустави и врати, већ све више као кључни чинилац у генерисању даље нестабилности. Председник Владе Србије очајнички покушава да се супротстави овој непријатној перцепцији стварањем оптичке варке о широкој међународној подршци – у Вашингтону, Лондону, Бриселу, Берлину, Москви или Пекингу – где год се нада да би могао да је добије. Међутим, са изузетком добро плаћених али високо контроверзних и, коначно, бескорисних страних саветника (као што су Тони Блер, Руди Ђулијани, Франко Фратини, Алфред Гузенбауер или Герхард Шредер) стварна међународна подршка његовом режиму опада са сваким даном.

У овој фази, већ се може уочити растуће осећање, како у самој Србији тако и ван ње, да је Александар Вучић потрошен, на прилично исти начин као што се то већ десило са бившим председницима Милошевићем (2000) и Тадићем (2012). Он је узастопно пропуштао да себе успостави као део решења, тако да сада не може да избегне да буде посматран као део проблема. Најважнији део проблема, додао бих, али ни у ком смислу један чије би једноставно уклањање било довољно да се он и реши.

Међутим, док и 2000. и 2012. године на сцени није постојао конкурентски процес којим би се одредио наследник (2000. су све опозиционе снаге споља биле охрабрене да се уједине на један вештачки начин а у 2012. су међународне гаранције за лојалност Александра Вучића сматране довољним) изгледа да ће промене у 2017. години, које данас опет изгледају неизбежне, бити много комплексније.

Председнички избори који ће се догодити овог априла широко су виђени као први (али ни у ком смислу и последњи) већи тест за постојеће аранжмане о подели власти. Као и у Бугарској у новембру 2016. године, ако садашњи режим у Србији не успе да обезбеди победу у предстојећим председничким изборима, дани ове владе су практично одбројани.

Почетни троугао политичких бирократа, медијских магната и тајкуна, подржан од стране истих моћних посредника као и 2012. године, данас покушава да тренутног председника владе замени, градећи вештачку председничку кандидатуру Вука Јеремића, бившег министра спољних послова Србије  и бившег председника Генералне скупштине Уједињених Нација. Троугао очигледно види у господину Јеремићу – аутентичном политичком детету система који су они створили и подржавали читаву деценију – отелотворење искуства идентичног оном из 2012. године. Потрошено и омрзнуто лице било би, још једном, једноставно замењено свежим и пријатељским, али би сам систем остао нетакнут. Скривени коридори моћи остали би тамо где су и дсада, баш као и нетранспарентни аранжмани о подели богатства. Лоше праксе би могле, у најбољем случају, да буду унапређене, али не и суштински промењене и, извесно је, не потпуно напуштене. Србија би наставила да распродаје националне интересе, на својим западним и јужним границама, у замену за међународну подршку ономе што би, суштински, остало једно ердогановско стање духа.

У исто време, међутим, већ скоро целу једну годину, догађа се једна тиха али упорна грађанска револуција, добија свој облик и динамику, отелотворена у садашњем Заштитнику грађана Србије, Саши Јанковићу. Међутим, господин Јанковић је само челни човек једног покрета који већ сада укључује више од сто експерата у различитим областима, који завршавају једну амбициозну агенду за промене у одговарајућим секторима којима се баве. Већина градова у Србији је већ покривена добро организованом мрежом подршке. Једном када се избори званично распишу, 1. марта, читав овај механизам биће пуштен у погон. Крајња платформа ове грађанске револуције извесно укључује замену Александра Вучића и његових јуришника, али се неће ограничити само на то. Она ће исто тако захтевати и радикални раскид са политичким режимом од пре 2012. године и укорењеним интересима “почетног троугла”. Кључни захтеви модерног српског друштва, који су у исто време и кључне европске вредности, су: принцип поделе власти, владавина права, слобода говора, слобода медија, тржишна економија и социјална правда. Сви они ће остати мртво слово на папиру без те радикалне промене.

Страни посматрач који познаје историју могао би да садашње процесе у Србији најбоље разуме ако би их упоредио са француским из 1789. године. Ancien regime мора да оде, али снаге које су досад биле иза њега и даље имају довољно резидуалног утицаја да утичу на обрасце и динамику промена. Ако је Александар Вучић, у Србији 21. века, Луј Шеснаести, онда његов конзервативни изазивач, Вук Јеремић, игра улогу српског Мирабоа, док Саша Јанковић, својом посвећеношћу променама и лидерством над друштвеним снагама опредељеним за њих, не може избећи да буде српски РобеспјерНеподмитљиви.

***

Овај текст објављен је у оригиналу на енглеском језику, у часопису “Politics First”, 8. јануара 2017. године.

http://www.politicsfirst.org.uk/2017/serbia-will-2017-be-the-turning-point/

Приче из Склавоније (6): Ароново клатно

pendulumИ, уопће, што је то “добро”, а што је “зло”, што је злочин, а што је доброчинство? Без злочина нема доброчинства: да би човјек болеснику скухао кокошју јуху, потребно је, прије свега, заклати кокошку. Кокош или човјечанство, то су ситнице које, измјерене већим, узмимо, свемирским мјерилом, вриједе апсолутно подједнако. Остало су предрасуде. Да би човјек из каоса ратних прилика створио Блитву као fait accompli, било је апсолутно потребно да закрене неколико хиљада кокошјих блитвинских вратова. Сада се та знаменита блитвинска чорба куха, а да ли је око тог крвавог боршча зајамчена тајна приватних писама господе декана филозофског факултета, и да ли се у моралистичкој епрувети показује нула цијелих, нула, нула и један хиљадити део “звјерства”, то не може бити проблем за његову личну замисао.

(Мирослав Крлежа, “Банкет у Блитви”, 1935-1938)

I

Атентатори без свог оружја…

61423_1

Двојица људи су тог септембарског петка шетали око сто метара високе скулптуре од нерђајућег челика. У северном предграђу Брисела, фигура која је представљала девет атома у кристалу гвожђа – чувени “Атомијум” – стајала је већ скоро шездесет година. Парк у којем је, после Светске изложбе 1958. године, била смештена служио је већ деценијама као згодно место за оне састанке који се званично никада нису догодили…

“Сад кад нам предстоји коначан договор око Сирије, бесмислено је да отварамо нови сукоб у Дукловији. Ако је проблем та њихова брзоплета одлука о чланству у НАТО пакту о томе можемо и да се договоримо…”

Џемс Мур, службеник ЦИА у Бриселу, и Јуриј Јаблонски, други секретар у руској дипломатској мисији у том граду, тог поподнева причали су о изборима који су средином октобра предстојали у планинској Дукловији, најмањој од десетак већ ионако малих држава на Карабалтику. После јулског састанка који су иницирала руска страна, како би послала поруку да њихова влада не стоји иза насловних страна опскурног белбуршког таблоида “Перформер”, ово је био њихов други сусрет, заказан на америчко тражење. Јаблонски је био опрезан:

“Дукловију сте ви позвали да се учлани у НАТО. Њеног премијера ви штитите, дотле да ниједној европској земљи никада није било дозвољено да заврши истраге против њега. У овом тренутку ви спречавате две озбиљне немачке и једну шпанску истрагу. Шта ми имамо са Дукловијом, осим што нам је једно време заједно служила као праоница новца?”

Американац је, међутим, био упоран:

“Познато нам је да је на Лубјанци одређен придружени извођач за организовање немира у ноћи у којој ће се пребројавати гласови у Дукловији. Такође нам је познато да планови укључују и евентуалну употребу оружја, али у мери недовољној да се режим заиста обори. Није нам јасно шта заправо хоћете тиме, да га учврстите?”

Мур је изгледао збуњено и тај израз није у потпуности одглумио. Речи придружени извођач означавале су омиљени метод деловања ФСБ последњих година: ангажовање припадника маргиналних националистичких и других екстремних група, понекад повезаних са мафијом, за извођење операција где им није одговарало да – у случају неуспеха – са њима буду јавно повезани. Али, од самог почетка ове операције супротна страна је оставила толико трагова да озбиљни професионалци нису могли а да се не упитају: да ли је то учињено намерно?

“Да ли је Дукловија крајњи циљ ове операције? Или је она само маска иза које се сакрива нешто друго? Зашто се већина контаката са потенцијалним учесницима у преврату обавља баш у Белбургу? Како је могуће да склавонска полиција и тајна служба не знају баш ништа о свему томе? Или превратници и тамо имају своје савезнике? И да ли је можда баш сама Склавонија, посредно, циљ целе акције?”

Сва ова питања пролазила су Муру кроз главу, док је пажљиво посматрао мале детаље у изгледу и понашању Јаблонског, како би покушао да утврди да ли говори истину или не. Као што је и претпоставио, Рус није желео да ни да помене склавонску везу:

“Нама није у интересу отварање новог жаришта сукоба у Дукловији, после Украјине и Сирије где сте то иначе ви учинили. Али највећи кризни потенцијал у тој земљи је енгдогени, хибридна веза између њеног режима и организованог криминала, а не егзогени. Ако заиста желите да спречите конфликте у Дукловији, спремни смо да сарађујемо у тражењу решења.”

Убрзо, два мушкарца су завршила и трећи круг шетње око “Атомијума”. Америчка полуоптужба дочекана је руском полупонудом. Мур и Јаблонски растали су се, више наслућујући шта је друга страна желела да поручи него знајући шта би сами на то могли да одговоре. Али, тако се то обично и дешава у оваквим разговорима…

На наредни састанак, првих дана октобра, у парк код Куденбек палате, обојица су, међутим, донела и конкретније предлоге на које су их овластиле њихове централе. Мур је био директан:

“Ми се слажемо да је време да премијер Милиус Дукакис оде, али не можемо дозволити хаос који би настао ако би потпуно изгубио те изборе за две недеље. Хајде да их он само делимично изгуби, тако да буде принуђен на коалициону владу уз нашу подршку, и да цена те подршке буде његово лично повлачење из те владе, на чему ви инсистирате? А да за узврат ви сами демонтирате тај механизам пуча који сте покренули?”

Његов руски колега је кокицама хранио голубове који су шетали поред клупе:

“Под условом да се пријем Дукловије у НАТО одложи за наредну годину, тако да о њему одлучује ваша нова администрација?”

О томе колико се Москва, већ месецима, мешала у председничку кампању у његовој сопственој земљи, Американац је понешто знао. Али то није био његов посао, и није га превише ни занимало. Без обзира на исход тих америчких избора, његов посао у Дукловији мораће да се обави раније. Договор, за који је само неколицина људи знала тог лета, тако је фиксиран на опште задовољство јата голубова који су се окупили око остатка кесице кокица…

Тог дана у парку палате Куденбек у Бриселу још један премијер са Карабалтика завршио је своју каријеру. Руси су, испуњавајући свој део договора, крајем те недеље својим америчким партнерима дискретно предали податке о комуникацијама којима се служила једна група људи. Американци су је неколико дана уочи избора предали властима Дукловије. Та група је и даље наивно веровала да ради у интересу Кремља; да се тај интерес у међувремену променио, и да сада захтева да група буде откривена, ови несрећници нису могли да знају. На сам дан избора, помало трапаво, сви су похапшени.

Међутим, читаво то хапшење, а и неспретно вођен судски поступак који је уследио, нису се завршили онако како су то очекивали локални играчи у Дукловији. Напротив, створена је једна прилично велика афера, и управо та афера представљала је касније ону сламку која је сломила леђа камили: премијер Милиус Дукакис, чија је странка сада зависила од прилично сложене коалиције и спољне подршке, више није могао да остане на челу владе Дукловије. Бивши шеф дукловијске тајне службе, увек близак и Американцима и Русима, некако се сам наметнуо као згодно прелазно решење… Неки циник би вероватно рекао да је дуго, плански, припреман како би у једном тренутку, одиграо баш ту улогу.

II

… и оружје без својих атентатора

arms

Хапшење пучиста у Дукловији оставило је склавонског диктатора збуњеног: по први пут, нешто се догађало, а он о томе није имао појма. Непријатност је постала тим већа када је сазнао да су већина ухапшених држављани Склавоније, а један од њих и бивши високи полицијски функционер. Дукловијанци су тражили објашњење, Американци такође а Руси су му дискретно поручили да гледа своја посла…

Само два дана уочи тог инцидента, на улицама Белбурга убијена је једна, хм, прилично колоритна фигура: вођа навијача који је мењао тимове за које је навијао, а у међувремену био умешан у различите комерцијалне аранжмане са лицима од раније познатим полицији. У његовој пратњи био је, али није успео да га заштити, чак и један затворски чувар… Ускоро, цео Белбург је причао о још једном у низу обрачуна иза којих су били Дукловијанци, лаки на обарачу.

Тако су октобарски дани у склавонску престоницу донели још један у низу уобичајених водвиља: неки Руси су седели у Белбургу са неким Склавонцима и припремали – или су бар мислили да то чине – пуч у Дукловији; неки Дукловијанци су по улицама склавонске престонице убијали неке Склавонце; неки Американци и неки Руси су постигли нову међусобну нагодбу око једне земље да би, истовремено, почели нову међусобну обману око једне друге…

Аферу је, те суботе, почео – као и обично – таблоид “Перформер”: вест о оружју случајно нађеном на путу до викендице премијера Волфа одјекнула је као бомба у Белбургу. После десетак драматичних изјава, две конференције за штампу и много новинских наслова, власник тог оружја није нађен. Врло брзо, таблоиди – који су једини водили истрагу – усмерили су тежиште напада на Тајну службу Склавоније, која наводно није обавестила државно руководство о атентату који се припремао.

Председник Склавоније, Томас Николас, предводио је хајку на тајне полицајце. Ишао је чак дотле да је јавно причао како информацијама руског ФСБ верује више него ономе што добија од служби земље којој је сам на челу. Очигледно, из неколико претходних генералних проба научио је да је прави тренутак за акцију онда када може да манипулише страховима свог нестабилног премијера…

И док су се сви – пословично добро обавештени – инсајдери у Белбургу већ кладили да је директору Тајне службе коначно одзвонило, Арон је узео телефон. Овог пута, међутим, није позвао свог пријатеља Џефрија Барнабија, као што би обично урадио у сличним ситуацијама, него госпођу Ему:

“Руска агентура користи аферу са оружјем да изведе промене на врху Тајне службе. И истовремено пласира вести о хапшењу ваших агената. Тиме би се нарушила равнотежа снага која је договорена после Париског самита у јулу.”

Ема је била збуњена:

“Па зар тај директор Тајне службе није Волфов човек? Ја сам мислила да би Вама одговарало да он буде смењен?”

“Боже, колико је ова жена глупа.” помислио је Арон, али – предосећајући сличан ток разговора – већ је био наоружан довољним стрпљењем:

“Мени можда и би, али вама свакако не би. А не би ни Волфу, за којег још увек нисмо припремили адекватну замену, па није згодно да оде пре времена а да Руси убележе поен.”

Већ наредног дана Арон је добио позив који је, заправо, хтео да припреми:

“Откад је Ема адреса за овако озбиљне поруке? Тебе је већ ухватила криза средњих година…”

Џефри Барнаби је наставио са својом причом, али га Арон више није слушао. “Жена јесте мало глупа, али је зато потпуно предвидива.” – помислио је док је слушао наставак монолога:

“… и наравно чим је завршила разговор са тобом почела је да меље као воденица на Флоси. Звала је прво оног свог лорда Р, па Ларија у Ленгли, па немачког колегу Герхарда. Онда је звала, замисли, чак и мене. На крају је вест о том вашем директору Тајне службе којег Руси хоће да смене преко неког лажног оружја чуо чак и онај нови Италијан, који је дошао у кантину да попије поподневну кафу.”

Арон је био на ивици да прасне у смех, али се уз крајње напоре уздржао. Знао је да ће Џефри прозрети игру, али није хтео да она изгледа баш тако провидно.

“И шта мислиш да би сад требало да урадимо? Ко би требало да пренесе поруку Волфу?” – упитао је Џефри на крају.

“Ништа. Баш ништа. Све је савршено урађено. Могу да се кладим да најкасније сутра јадник више неће моћи да живи од тих порука.” – одговорио је Арон и прекинуо везу.

Октобар је полако прелазио у новембар и као што су се наслови о кадровским променама у Тајној служби преко ноћи појавили у белбуршким таблоидима, тако су преко ноћи и нестали. Уредници који су до пре коју недељу черечили Директора, објављујући о њему најгоре могуће и немогуће ствари, сада су се поново презнојавали седећи испред канцеларије са тапацираним вратима, спремни да се искупе на уобичајени начин: потказивањем својих колега. Руски покушај да се лажним пучем у Дукловији прикрије стварни у Склавонији, и да се у његово извођење увуку и Американци, није успео.

Као део тог договора две велике силе, и двојица руских држављана – официри за везу у неуспелом пучу – који су привремено били стављени под надзор у Белбургу, вратили су се у Москву. Директор ФСБ је једноставно једног дана слетео у престоницу Склавоније, покупио их и вратио својим авионом. Нико није смео ништа да пита, а само ретки су смели да цео случај помену. Ни Дукловијанци се нису много бунили, иако се радило о лицима за којима су они сами расписали међународну потерницу за тероризам: као мала земља, добро су знали границе своје суверености.

На крају овог јесењег водвиља, у Дукловији, атентатори нису имали своје оружје; у Склавонији, оружје није имало своје атентаторе. Од два неподобна покушаја не може се направити један подобан, разуме се. Од две велесиле које би мало хладно ратовале а мало топло преговарале не може се направити један ваљани рат. А од два режима која би мало да се баве криминалом а мало политиком, не може се направити ниједна поштена држава али и ниједна поштена мафија. Они су, и овог пута, испали намагарчени прилично јефтином међународном сплетком.

Али је зато Арон Цибулски, иако већ у сасвим пристојним годинама, по први пут у животу научио и једну нову лекцију: глупе жене понекад могу да буду корисније од паметних:

“А посебно кад су брбљиве. Тој Еми морамо да нађемо само још једну ствар да би била савршена. Љубавника.”

III

Уругвајски гамбит

chess

Новембарски дани су у Ленглију пролазили у ужурбаности уобичајеној за оне изборне америчке године. Једна администрација се спремала да оде, друга да дође, и мада је овај пут промена изгледала већа него икада – бар онолико колико су се ове генерације сећале у току својих живота – уобичајена рутина није се прекидала.

Лари је тог понедељка, по навици, прегледао извештаје из својих станица у Склавонији, Травунији, Дукловији, Вардарији, Мезији, Илирији, Дачији и Хунији. Осам шефова који су одговарали Ларију послали су, и тог пута, уобичајени коктел информација, сплетки и процена.

“Информације су им полуистините, сплетке бескорисне а процене углавном погрешне.”

Лари је био пословично нерасположен понедељком, свестан да ће нови ситуациони извештај за Карабалтик, под новим околностима, занимати много мање важних људи него раније.

“Боље да сам прихватио понуду да идем у југоисточну Азију. Упознао бих чари лаких дрога, усавршио вештине у покеру и уживао у лепим девојкама Лаоса. И вероватно би ми се посрећило да направим и мало бољу каријеру.”

У размишљању шта би све могао да уради кад се не би бавио Карабалтиком, Ларија је прекинуо приправник који је донео шифровани телеграм:

“Шефе, управо је стигло. Од Џенифер, из Монтевидеа.”

Збуњени Лари је подигао поглед: Џенифер Ширер, шеф станице Агенције у Монтевидеу, Уругвај, била је последња која би му тада пала на памет. Тек неколико месеци раније стигла је на ново постављење из Јужне Африке, волела коктеле и забаве и ретко писала. Истини за вољу, осим неколико акција пресретања трговине дрогом, у Монтевидеу ионако није било посла као некада. Али, штагод посла тамо и било, какве је везе тај посао могао да има са његовим поспаним полуострвом?

Приправник је видео зачуђени поглед свог шефа и рекао:

“Прочитајте. Није дуго. То име се понавља.”

Кад је млади човек изашао из канцеларије Лари помисли: “Интелигентан је. Биће од овог дечка нешто.” А онда се удуби у текст тек дешифрованог телеграма:

“Највећи агент у трговини некретнинама у Монтевидеу, Mercosur Investment Real Estate Group, недавно имао упит за пет луксузних кућа у пакету. Две модерне у кварту Почитос, једна класична зграда у старом граду и две на обали мора, у Пунта дел Есте. Просечне величине од 1500 квадратних метара. Укупна вредност трансакције око двадесет милиона америчких долара. Посредник је требало да остави капару од два милиона, али није имао довољно готовине при руци.”

Лари је знао да на трансакције тог обима свака његова станица и свету, по службеној дужности, мора да обрати пажњу. Посебно када укључују велике готовинске исплате. Претпостављао је на шта ће наићи у даљем тексту:

“Да би уговори о купопродаји могли да буду парафирани, оставио је банкарску гаранцију компаније Alessio Finance Corp. са Британских девичанских острва, иако је купац друга компанија, из Панаме, Adriatic Overseas Holding.”

Лари скину наочаре. Да, приправник је био у праву. То име се сувише често понављало. Британски адвокат Хари Марксон већ неколико пута се појављивао у трансакцијама које, на први поглед, нису имале логично објашњење и које су укључивале исувише много оф шор структура са разних егзотичних локација. Ипак, једна околност је сама по себи упалила црвену лампицу у Ларијевој глави: адвокат Хари Марксон је већ скоро двадесет година живео у Белбургу и највише клијената имао је баш из Склавоније и Дукловије

Провера обе компаније наведене у телеграму узела је још два сата, док су стигли извештаји из станица где су се оне, у разним тренуцима, појављивале. Обе је регистровала иста компанија са којом је, опет, од свих адвоката на Карабалтику највише радио управо Хари Марксон.

Лари је окренуо број Ралфа Џонсона у конзулату у Цириху. После три месеца тајног праћења активности на рачуну у швајцарској банци – операција је у међувремену добила и свој посебан кодни назив “Доминик” – он је можда успео да успостави неке матрице?

“Alessio, Adriatic, имена фирми су нам позната и појављују се у разним трансакцијама са рачуна Доминик. Прва је била везана за градоначелника Белбурга, али се користила и услужно, за разне друге операције припадника групе. Друга је, макар једно време, била под контролом једног од регионалних нарко-босова. Адвокат Хари Марксон је овлашћен  за потписивање на још најмање два рачуна повезана са рачуном Доминик, једног у Литванији и другог у Израелу.”

У Цириху је већ било вече, Лари је затекао Ралфа како се спрема за одлазак у позориште и овај се трудио да скрати разговор:

“Лари, у оваквим случајевима увек има гомила папира, износа, уговора, правих и лажних. Може се радити месецима а да се вртиш у круг. Зависи само колико им је стало да прикрију траг новца. А овај случај није једини посао који мој тим ради. Није ми чак ни први приоритет, сада радимо оног великог утајивача пореза из Дизелдорфа, јављали су се из Ангелиног кабинета због тога. Мој савет ти је, ако желиш нешто брзо да постигнеш, нађи инсајдера. Онај банкар то није, он је само технички извршилац и не зна шта се крије иза бројева које види на екрану.”

Ралф је прекинуо везу, а Лари је остао да размишља:

“Купују некретнине у Уругвају, зато што је то држава која нема уговор о екстрадицији са Склавонијом. Паметно се обезбеђује резервни положај, за случај да ће морати да оду. Пет кућа, логистика за четворо главних људи плус једна кућа за комуникације.”

Очигледно, тачни подаци – а, више од тога, и материјални докази – о сумњивим финансијским трансакцијама врхова склавонског режима неће бити само од значаја ако се донесе одлука о активирању “Трећег протокола”. Чак и касније, кад се промена већ обави, мера утицаја нове америчке администрације на нове склавонске власти зависиће у великој мери управо од квалитета тих података и тих доказа: биће то доказ да Империја држи ствари под контролом, и упозорење наследницима да не понављају грешке својих претходника.

До краја радног времена у Ленглију – Ралф се у Цириху дотад већ вратио са своје позоришне представе и спремао се на спавање – Лари је на парчету папира имао исписана имена три потенцијална инсајдера. Пред одлазак кући оставио је папир дежурном и дао му задатак да, у току ноћи, нађе све податке неопходне за процену ко би од то троје људи могао да буде најлакша мета…

IV

Нови љубавник госпође Еме

ema

“… а онда се десило нешто од чега ће вам се следити крв у жилама.” Ова уобичајена полуреченица којом се у јефтиним новинским текстовима постмодерне обично завршава онај досадан, малограђански опис идеалне стварности, након којег следи прелаз на приче страве и ужаса, нигде на свету није имала бољу сценографију него на Карабалтику. Да је ово заборављено полуострво, на магловитим границама између Европе и Азије, било само мало веће и значајније, могло је да дође на насловне странице светских медија као земља чуда, као парадигма те “произведене истине” која је у целом свету постепено замењивала ону стварну, постојећу, истину.

Овако, исувише мали и незанимљив, Карабалтик је тек понекад долазио на странице тих медија, али и тада не на насловне већ на оне које су се бавиле бизарностима: возачима ухваћеним са више алкохола него крви, бркатим женама, разбојницима-џентлменима који су пљачкали драгуљарнице, фудбалским стадионима где су државне границе пролазиле средином терена, поноћним утварама на пустим планинским путевима… Таква је, уосталом, била и прича о љубавницима госпође Еме, која додуше још увек није дошла ни на какве новинске странице али наш читалац вероватно не би имао много проблема да је тамо замисли, када би хтео.

Видели смо још у једној од ранијих прича из Склавоније – оној о мартовском ручку у индијском ресторану Бенарес на лондонском Мејферу – да је госпођа Ема већ имала свог љубавника, лорда Р. Неколико месеци та веза је функционисала као и свака од Еминих бројних ранијих веза: занимљиво и бурно. Као члан међуресорског обавештајног комитета који се бавио Карабалтиком, лорд Р. је био пун разних информација које би Ему увек увесељавале; некако, осећала се значајнијом када их је имала – а нарочито када су то биле оне које, по правилима службе, није била овлашћена да зна. Лорд Р. је, осим тога, био и лични пријатељ склавонског премијера Волфа и лидера Вардарије, Грувиуса па је учествовао и у бројним пословним комбинацијама у ове две земље. Зато су и њему Емини подаци о случајевима корупције које је истраживала у земљама Карабалтика били драгоцени: добро пласирани или још боље прећутани податак, у осетљивом тренутку за успех преговора, могао је да његових уобичајених 15% лако повећа на 20, а у једном случају – у питању су биле извесне мини хидро-електране и на целих 30%…

И тако је веза између Еме и лорда Р. функционисала баш као и веза њихове домовине Британије и земаља Карабалтика: са помало страсти и много више интереса. Као што је познато, прво са временом бледи, а друго се мења.

После Брегзита, влада нове британске премијерке је лорда Р. померила на место трговинског изасланика за једну северноафричку земљу. Далеко да је то било лоше место: било је тамо свега на шта је лорд био навикао у току своје вишедеценијске политичке каријере – и нафте и гаса, и корумпираних министара, и украјинских плесачица у локалном Хилтону. Али, било је то место далеко од коридора моћи лондонског Вајтхола. И још даље од старих клијената на Карабалтику који ће, знао је то добро, ускоро почети да траже нове заштитнике. Ако у међувремену и сами не буду отишли у сусрет својој судбини.

У септембру је лорд Р. напунио седамдесет година. Био је већ довољно искусан да зна како му је ово ново постављење заправо и последње  у животу. По навици, очистио је компјутер, писаћи сто и живот од сада непотребних трица: фајлова, папира и људи. У овој последњој групи, једном СМС поруком, отписана је и Ема…

И док је савремена технологија олакшавала један растанак, олакшала је и други састанак. Док је премијер Волф размишљао шта да ради са својим шефом тајне службе, лорд Р. паковао кофере за северну Африку а госпођа Ема све чешће испод ока посматрала младог згодног Италијана у кантини седишта ЕУ у Бриселу, Арон Цибулски је у Белбургу послао поруку старом пријатељу:

“Кобасице и пиво?”

Новинар Золтан Кусоњи никада у свом животу није одбио позив на кобасице и пиво. Одавно је зато прешао сто килограма тежине али су све жене – плавуше и црнке, секретарице и конобарице, полицајке и сељанке подједнако – биле сагласне да му они сасвим добро стоје. И то не само жене Белбурга, него и других градова Склавоније, жене разних градова на морским обалама Илирије и Дукловије, у планинама Травуније, али и жене удаљенијих градова – Лондона, Рима и Беча.

Золтан Кусоњи обишао је разне фронтове у грађанском рату који је пре четврт века беснео Карабалтиком, упознао том приликом многе команданте војних и паравојних формација, причао са бројним шпијунима који су се врзмали овим полуострвом. Путовао је пустињским путевима између Амана и Багдада, једрио својом малом једрилицом по увалама и архипелазима разних ивичних мора на Средоземљу.

“Дебеле кобасице су увек боље од танких, па су и дебеле жене боље од мршавих” – била је његова омиљена изрека и није пропустио да је каже ни тог поподнева – “А тачно је, о Еми се причало свашта још док се бавила овим мојим послом, али то је било пре две деценије када је била млађа и лепша…”

“Прича се и даље. Ниси заинтересован да провериш?” – Арон је отпио велики гутљај пива.

Новинар је одмахнуо главом:

“Ја сам сада ожењен човек и не бавим се више тим стварима. А за те ваше службе нисам ни радио ни кад сам био млад па нећу ни сад.”

Арон подиже обрве:

“Или се можда плашиш неуспеха? Шта би остало од твоје репутације Казанове кад би брбљива Енглескиња почела да прича по Европи? Узгред, овде нису у питању никакве службе, него Братство.”

Золтан Кусоњи је запањено подигао поглед. Никада се није догодило, од Атлантика до Леванта, да је нека жена довела у питање његов реноме Казанове. А већ деценијама се није догодило да му је неко поменуо Братство. Обрисао је пажљиво уста и рекао Арону:

“Онда изгледа да ми је и сусрет са Емом неизбежан. Чекам инструкције.”

V

Кандидати и парови: склавонски тарот

marseille_tarot-large

Ни власт ни опозиција у Склавонији још увек нису имали своје коначне кандидате на председничким изборима који ће се одржати наредног пролећа. Проблем првих била је Волфова жеља да се, као и обично, задовоље сви моћни страни играчи. Тако је, на пример, руска амбасада још одавно подржавала већ помало уморног председника Томаса Николаса и његову амбициозну жену Дарију у сањарењу о нових пет година у председничкој палати. Британска је, напротив, све карте ставила на дебељушкасту плавушу Зелду Михелс, чланицу међународног тајног друштва North-South Bridge. Американци би највише волели да власт, бар још неко време, остане код самог Волфа – плашили су се да би неки нови лидер, мање уцењен и плашљив, захтевао и ново време за обрађивање…

Ништа боља ситуација није била ни код изазивача: највећи број склавонских опозиционих странака предводила су имена која су исувише дуго била у политици, од којих су многа, баш својим годинама проведеним на власти, била и лично одговорна за Волфов долазак на сцену. И како је незадовољство садашњом владом расло, тако је растао и бес на оне бивше странке, које су је – мислили су Склавонци – својом неспособношћу устоличиле…

У том вакууму, разни грађани, мање или више организовани, почели су да траже нова решења и нове лидере. Бивши шеф склавонске дипломатије и високи функционер УН, Јеремија, и главни државни контролор задужен за људска права, Јанс Јансен. Јавност је понекад првог доживљавала као више склавонски, а другог као више европски оријентисаног, али премијер Алексиус Волф није имао времена за те академске нијансе нити је у својој мржњи био пробирљив: искрено, страсно и врло дубоко је мрзео обојицу.

“Шта је сада твој проблем? Годинама се сви жалите како немате ниједног кандидата, и да стално морате да бирате мање зло. Сада одједном имате двојицу, па не можете да изаберете веће добро? Одучили сте се да уопште бирате?”

Арон је завршио ове речи са циничним осмехом и потом отпио гутљај Џек Денијелса. Бурбон је имао арому меда и то га је нервирало. “Неко од посетилаца ће почети да прича како сам почео да пијем женска пића.”, помислио је. Његов посетилац, међутим, није обраћао пажњу на пиће. Функционер опозиционе странке био је исувише обузет дилемом због које је и затражио овај разговор:

“Ми их заправо немамо наше кандидате, ниједног од њих. Они обојица желе да буду некакви кандидати грађана. И то наших грађана.” – последња реченица као да је била изговорена са неким посебним нагласком, у којем је примеса огорчења била сасвим видљива.

“Па нису ти грађани ваша својина. Да сте имали нешто да им понудите ова двојица се не би ни појавила. Него благо мени гледајте ви да се укрцате на тај воз док је још у станици. Кад једном крене неће вредети да трчите за њим. Нећете, додуше, више моћи да цепате карте, ни да седите у првој класи, али ћете бар отићи одавде. Или ћете остати, већ како ко од вас изабере.”

Арон је запалио лулу, као и увек када би морао да некоме саопшти истину која није била пријатна:

“Пола одбора свих ваших странака већ се отворено нуди једном или другом од ове двојице кандидата. Неки из идеала, дабоме, неки очекујући новац, неки да се врате на власт, неки да би се осветили овима који су данас на власти. Сви ти мотиви су људски. Али, са сваким даном све мање њих верује да ће оно што траже – идеале, новац, власт или освету – остварити са вама.”

Страначки функционер био је на ивици плача. “Неће сад ваљда почети да ми плаче?”, помисли Арон. Није волео женске сузе, а мушке још мање.

“Али, ко ће од њих двојице да победи? Можда неће нико од њих? Коме да се приволи моја странка? Ми смо мали, немамо велике захтеве. Али, кад би Волф хтео, сутра би могао да нас затвори. И то сасвим легално.”

Аронов поглед одлутао је кроз прозор. На касном новембарском сунцу пресијавао се звоник катедрале око којег су кружиле две птице. Како да овом добром човеку каже оно што би му било довољно да разуме ову сложену игру, а да му при томе опет не каже оно што не би смео?

“Победиће обојица. Или неће ниједан од њих. Баш као и у случају оног другог, владајућег, пара. Промене ће свакако наступити, питање је само када и како. Што касније буду наступиле биће све бурније и све теже ће их бити контролисати и њима управљати. Ако будемо сувише чекали, сви ћемо изгубити. Следећи избори неће бити политички избор, него тест интелигенције.”

Арон је устао да свог забринутог госта испрати до врата канцеларије. Ухвативши његов помало несигуран поглед рекао је и још једну реченицу, помало лакомислено, и свакако на ивици онога што је, тог касног новембра још увек било мудро рећи:

“Имамо два пара карата, заиста. Али ову партију не играмо обичним него тарот картама. Није дакле пресудан обичан број, него шифра која се крије у свакој карти. Кад откријеш које су од те четири карте Велике Аркане биће ти јасно.”

VI

Долазак нове контролорке

controller

Све се то изненада догодило: нико није тачно видео када је Палмерстон напао Ларија и због чега. Туча је била кратка, али бурна, и пре него што је дошао дежурни полицајац Палмерстону је било повређено уво, а Лари је остао без службене униформе. Зашто је Палмерстон напустио радно место и отишао преко пута, остало је његовим претпостављенима да пишу службене белешке. Дежурни полицајац је свој посао завршио једноставно: ухватио је Палмерстона за врат и, док се он отимао, вратио га натраг у његове одаје.

“Врло непријатан инцидент. Ви све то у Бриселу немате, наравно, и не морате још о томе да се бринете. А ако се овога дохвати штампа, сутра ће мене звати неко из кабинета Краљице. Она се увек потресе кад прочита тако нешто.”

Сер Сајмон, државни секретар у Форин Офису ушао је журно у своју канцеларију и још ходајући објашњавао госпођи Еми разлог свог кашњења: службени мачак Форин Офиса, Палмерстон, ишуњао се неприметно из зграде док је технички улаз остао отворен, побегао преко пута улице и ушао у Даунинг Стрит 10, где се са службеним мачком премијерке, Ларијем, потукао и отргнуо му огрлицу:

“Највероватније око неког сира, каже жена која је чистила ходник, мада је сасвим могуће и око мачке Фреје коју је ту оставио бивши министар финансија. Она је већ више пута била узрок њихових туча.”

Госпођа Ема није волела мачке. Климала је главом са усиљеним осмехом. Ни овај састанак јој није био много пријатан: из опроштајне СМС поруке лорда Р. било јој је јасно да ће до њега доћи и да је он замишљен као нека врста џентлменске отпремнине после десетак месеци њихове везе.

“Лорд Р. ми каже да нисте више претерано задовољни у Бриселу? После Брегзита, ови немачки шефови знају да буду помало непријатни према нашим кадровима?”

Послуга је донела чај, и Сер Сајмон је размишљао како да на учтив начин саопшти својој гошћи да место амбасадора Киферленда у Белбургу можда неће бити слободно тако брзо као што се она надала. И да – можда – чак ни када буде постало слободно њој неће бити доступно.

“У склопу мера штедњи нове премијерке, од Нове године почеће свеобухватна ревизија трошкова наших амбасада на Карабалтику. Унутрашња контрола послаће специјалног изасланика који би требало да направи целовити извештај, са предлозима где су могуће уштеде. Имајући у виду писмене препоруке које нам је о Вама послао лорд Р, мислио сам…”

Ема је прекинула свог саговорника:

“То је скандалозно. Коме је уопште пало на памет да бих, после година проведених на тајним истрагама најосетљивијих корупционашких скандала у врховима власти пет земаља ја сада требало да пребројавам кафе, папир за фотокопирање, гориво и средства за чишћење?”

Сер Сајмон, благовремено упозорен на темперамент своје гошће, није ову примедбу схватио лично:

“Као што сте у Бриселу формално били шефица кабинета једног европског комесара, тако ћете и овде формално бити Главна контролорка Форин Офиса. И то са знатно већом платом, чак и кад се урачунају оне пореске олакшице које су запослени у Бриселу уживали. А оно што сте радили тамо, радићете и даље. Само што ћете сад бити много ближе ономе што ћете истраживати. А тамо…” – Сер Сајмон је једва видним погледом у правцу стаклене зграде на Темзи дао знак својој саговорници на кога мисли – “… ће Ваше извештаје чекати са нестрпљењем као и раније.”

Атмосфера у канцеларији се нагло променила, упркос новембарској лондонској киши која је досадно ромињала по прозору. Чај који је почела да пије са усиљеним осмехом завршила је готово кикоћући се… Сер Сајмон је отишао до ормана од тамног махагонија, из њега извадио флашу француског коњака и две чаше:

“У част наше нове главне контролорке” – наздравио је и потом јој пољубио руку.

Десетак минута касније, витка бринета је ушла у робну кућу Селфриџ. Одлучила је да себе, у част новог посла, части новим чизмицама:

“Главна контролорка, хм. То тако лепо стоји на визиткарти. И неће више бити тог досадног Брисела. А на Карабалтику, хм, има много згодних мушкараца…” – размишљала је. А онда су одједном њене бадемасте очи засијале:

“Стјуарт Вајцман, па овај модел тражим већ дуго. Број тридесет девет молим Вас.” – обратила се узбуђено, само који минут касније продавачици карипског порекла…

 И док је госпођа Ема пробала своје чизмице од седам стотина фунти, Сер Сајмон је у својој канцеларији пио већ трећи коњак. Чекао је да потпише службену белешку о јутрошњем инциденту мачка Палмерстона и размишљао:

“Обећање једне лепе визиткарте, нешто мало пара и све то у обланди од неколико пригодних речи на самој граници флерта. За ове средовечне жене то је увек добитна комбинација: сујета, новац и ласкање. Е, да ми је само Палмерстон тако предвидив као она, не бих имао све ове проблеме…”

VII

Рулет без крупијеа

rulet

Точак склавонског рулета поново се окренуо. Крупијеа, овог пута, није заиста било. Играчи су стављали и даље своје улоге, на црвена или црна поља, већ зависно од предрасуда, навике или гласина. Играчи су веровали да је крупије још увек ту, али и крупије је постао само један од играча.

Процес, дакле, нико више није контролисао. Ни много моћни играчи споља, ни они мало мање моћни, изнутра. Први су имали паметнија посла. Други су и даље чекали да виде шта ће рећи први. Али, они су или понављали уобичајене фразе, или су напросто ћутали. На ком пољу ће се точак склавонског рулета коначно зауставити, сада више није било ни у чијим рукама појединачно. Зависило је од неколико десетина ситних, на први поглед појединачно неважних, фактора.

Музика је трештала док је певач увежбано чекао да прође неколико првих тактова и отпочне веселу новогодишњу песму. Неколико средовечних мушкараца скинуло је сакое и већ олабављених чворова на краватама загрлило пар флаша вина. Неколико жена играло је живахно око стола. Још једна од многих белбуршких фирми организовала је свој уобичајени новогодишњи трандебал.

Човек за столом у углу седео је леђима окренут према зиду док је погледом контролисао улазна врата и по навици скенирао лица свих присутних. После десетак минута његов гост је дошао. Окренуо се око себе и погледао весело друштво:

“Није ти лош избор места. Овде од буке заиста нико неће чути ништа од онога шта ћемо причати” – казао је гост.

“А има ли у Белбургу уопште неке друге двојице људи, којима би то што ћемо вечерас причати могло да буде значајније него нама?” – одговорио је домаћин.

Један од, на први поглед малих и неважних, фактора који ће на крају одлучити на ком броју ће се зауставити склавонски рулет, почео је да се обликује те вечери.

“И даље радимо симулације разних сценарија, али више ни сами не верујемо у оно што од њих на крају испадне.” – глас Сергеја Симониса, начелника Оперативног одељења Тајне службе Склавоније, био је мрзовољан – “Понекад чак дамо приправницима да их пишу, да се мало уче. И на крају њихове симулације не испадну ништа горе од оних које напишу најискуснији кадрови у аналитици.”

Ближила се још једна Нова година, и у малом ресторану смештеном тик уз фудбалски терен једног фудбалског клуба у Белбургу Арон и Сергеј проводили су време уз флашу доброг црног вина и велики овал пун печеног меса. Арон је филозофски слегао раменима:

“Наравно. Зато што све те симулације полазе од претпоставке да су сви учесници у процесу рационални и да доносе одлуке у свом најбољем интересу. Ако је кључни одлучилац ирационалан онда се из те погрешне премисе после извлаче сви даљи погрешни закључци. Хм, зар нисмо о истој овој теми разговарали и прошлог децембра?”

Сергеј одмахну главом:

“Већи проблем нам је све интензивнија фрагментација утицаја. Политички, економски и криминални интереси су помешани и испресецани. Формирају се хибридне целине које су нестабилне и тешко предвидиве. Међу њима све чешће избијају конфликти. А ти се трудиш да те конфликте, кад год то можеш, још и додатно подстичеш. Уместо да нам помогнеш да се систем стабилизује.”

Једно време, двојица мушкараца су јела ћутећи. Арон је претпостављао шта ће бити главна тема овог разговора. Служба је претрпела ударац у октобру, када су већ и високотиражни таблоиди почели да објављују имена њених активних припадника: био је то скандал незабележен у њеној историји, и незабележен у стабилним земљама. Очајнички је тежила каквој-таквој стабилизацији, али је њене процене политички фактор слушао све мање.

“Потезали би они пиштоље једни на друге и без мене, а и са тобом, на жалост. Кад би их ти ухапсио, ја њима не бих морао да се бавим. Али обојица знамо да ће то бити могуће тек када се државна структура темељно…”

Арон је застао, отпио гутљај вина и загледао се у тачку изнад Сергејеве главе. Тражио је склавонску реч која би најпрецизније описала оно што је желео да каже. Његов пријатељ био је нестрпљив да му помогне:

“Промени? Очисти? Реконструише? Департизује? Шта је коначни циљ овога што радиш?”

Арон уздахну:

“Декриминализује. Спрега носилаца државних функција са организованим криминалом је све већа, и то показују и ваши извештаји, и извештаји свих споља који се баве нама. Ако се то клупко не пресече, ми ускоро више нећемо имати државу. Чак ни овакву као што је сада. Никакву државу. Као што је питање да ли бисмо још имали и вас да сте у октобру добили Керамичара?”

И док су на већини суседних столова гости били заокупљени омиљеном темом у Белбургу тих дана – причом о председничким кандидатима – Сергеј и Арон нису је ниједном поменули. Обојица су добро знали не само имена него и тачне шансе све четворице кључних кандидата: и двојице владајућих и двојице опозиционих. Њихове јаке и слабе тачке. Тек кад су устали и изашли, у краткој шетњи до малог паркинга, Арон се сетио те теме:

“Јеси ли приметио, досад сте деценијама уназад увек ви подржавали владајуће кандидате, а стране тајне службе оне опозиционе. Па како је кад ко био јачи.”

Сергеј је погледао свог пријатеља намрштеним погледом. Оно што је Арон рекао била је ноторна чињеница, али је тајном полицајцу било јасно да је она била само увод у нешто друго.

“И?” – одговорио је кратко.

“А сад се све на занимљиви начин окренуло. Стране службе сада подржавају владајуће кандидате. Пошто су двојица, сваки од њих је нашао по једну. Вама онда остају они опозициони? Нећете ваљда предати меч службеним резултатом?” – нашалио се Арон.

“Па зар и њих неће бити двојица?” – упита Сергеј.

Арон је ћутао. Ушли су у кола. Прошло је десетак минута. Ближила се поноћ и улице Белбурга биле су готово пусте. Већ су били у центру града кад се Арон окренуо ка возачу. Питање са паркинга је морало да добије одговор:

“Неће.”

VIII

Сви адути Истока…

cremlin

“Ради ме, ма на шибицу ме ради, мајку му његову.” – глас бившег министра одбране, Керамичара, био је те вечери на ивици плача. У његовом родном граду на југу Склавоније пријатељи су га тешили уз чашицу, баш као и сваки пут до тада…

Већ неколико пута откад га је, под мистериозним околностима, сменио са места министра одбране премијер Волф му је обећао да ће бити директор Тајне службе. Сваки пут би га, наравно, поново преварио. Сада су чак и трећеразредни таблоиди у Белбургу престали да га помињу, баш као што су престали да помињу и бившег министра правде, Николаја Кулака. Стављање на лед, та омиљена садистичка забава премијера Волфа којом је волео да мучи најближе сараднике улазила би у последњу фазу онда када би чак и таблоиди заборавили да су они икада уопште постојали…

Природно осветољубив, а неприродно мрзећи тај гнусни Запад, са петнаест телевизија које је купио у аукцијама прошлог лета на туђе име и са једном никада до краја разјашњеном хеликоптерском несрећом, Керамичар је представљао прави златни рудник за руске обавештајце, различите “сумњиве бизнисмене” па и за самог Арона.

***

“За њега Запад мисли да га се заувек отарасио. Постао је и малодушан. Али, огорчење је увек добар мотив. Ако би се са тим човеком добро управљало, могао би бити један од кључних адута.” – Са овим мислима, Александар Аркадијевич је ставио црвену заставицу поред поља са именом Керамичара.

У свом кабинету у Кремљу, искусан руски дипломата завршавао је процену кадровских ресурса у Склавонији. И председник Николас, и травунски лидер Додо, и шеф дипломатије Дачек, и Патријарх, и генерали и банкари, и новинари и полицајци – сви су већ имали своје заставице на мапи Александра Аркадијевича. Сада ју је добио и Керамичар

Тог поподнева руског дипломату је очекивао озбиљан састанак у салону са белим намештајем. Коначну одлука о дејствима у Склавонији требало је донети пре краја године.

“Најпре, амбасадор ће бити замењен.” – ниједан други звук у просторији није се могао чути док је својим метално хладним гласом руски председник диктирао инструкције.

“Пампурин није калибар амбасадора који може да се супротстави оном Американцу Келију Росу. Исувише је попустљив према Склавонцима. Склавонци нас Русе можда више воле од Американаца и Немаца, али нас лажу исто као и њих. Нови амбасадор биће Хоцан-Барченко. Припремите указ.”

Сарадници су бележили инструкције. Александар Аркадијевич помисли на Пампурина чији ће се мандат завршити пре времена. “Али добро, послаћемо га у неку земљу на топлим морима, да се мало одмори, заслужио је”, рекао је у себи.

“Председнику Николасу дати све ресурсе да води кампању за свој други мандат. Медијске, финансијске, обавештајне. И скренути му пажњу да и не помишља да узме од Волфа оних десет или двадесет милиона евра, да би одустао од те кандидатуре. У њега је већ исувише инвестирано да би то сад могао да учини. То, напросто, није опција.”

Последње две речи руски председник изговорио је са додатном дозом хладноће у већ иначе аутоматизованом гласу.

“Ни-је оп-ци-ја” – записао је Александар Аркадијевич пажљиво у свој нотес. Та фраза била му је добро позната, из година проведених у ФСБ-у. Познати осећај – жмарци који су му прошли кичмом – поново га је обузео. Дух старе госпође у црној капуљачи, са косом у рукама, надвио се поново над просторијом.

“Има ли питања?” – упитао је председник.

“Само једно. Дошао нам је посредник оног малог што је био кандидат у Уједињеним нацијама прошлог лета, Јеремије. Он тражи пет милиона, за његову председничку кампању. Каже да ће нам бити лојалан. Шта да одговоримо?”

Заменик шефа администрације председника, Игор Андрејевич Бах, био је по први пут на састанку о Склавонији. Тек недавно је и преузео ову дужност. Председник подиже обрве. Искусни сарадници не постављају сувишна питања. Али, Игор Бах је био његов миљеник – понекад би га подсетио на себе самог у годинама проведеним у ФСБ-у у Санкт Петербургу – и није се наљутио на њега:

“Негативно. Јеремија је хронично непоуздан човек. Уосталом, и Кинези су одбили да му финансирају ту кампању. Руска Федерација није Linkedin за бивше функционере без посла.”

Председник је отишао према свом писаћем столу што је био знак да је састанак завршен. На изласку из салона, Александар Аркадијевич рече Баху:

“Игоре Андрејевичу, председник се одавно определио. Имамо свог коња у овом дербију, Николаса. Нећемо тражити резерву. Ако се испостави да он не може да победи, онда ћемо покушати да са Американцима направимо џентлменски договор о неком сасвим трећем. Уосталом, Хоцан-Барченко ће имати врло прецизне инструкције кад почетком следеће године стигне у Белбург.”

Снег је поново почео да пада изнад Црвеног трга. Река аутомобила сливала се низ Невски проспект. Један председник је управо био отписао једног кандидата који је много својих шанси полагао у паре које би добио из велике земље на истоку…

Један други кандидат, за то време, и даље се потајно надао се да ће добити његову подршку. Али, сељачки лукав, Томас Николас се помало и прибојавао услова и последица те подршке: колико ће дуга рука Кремља моћи да га заштити од осветољубивости његових сељака који воле да забију нож у леђа свакоме за кога помисле да пада?

А један трећи кандидат шетао је свог белог пса пространим парком у новом делу Белбурга. Да ли је Александар Аркадијевич баш на њега мислио када је Баху поменуо “могуће договорно решење” са Американцима? Да ли су такви договори били у плану после јануарског преузимања дужности од стране нове администрације у Вашингтону? Ништа од тога он тада још увек није могао да зна нити је покушавао да то сазна. Јанс Јансен је био заокупљен одлуком коју је тих дана морао да донесе. А морао је да је донесе сам.

***

И док су кандидати били заокупљени својим проблемима, а разни странци, спретношћу слона у стакларској радњи покушавали да им у њиховом решавању помогну или одмогну, два мушкарца ушла су у полумрачни кафе Сачмо, у бечкој Салесијанергасе, у дипломатској четврти. Божићне куповине биле су у пуном јеку.

Келнер је једва стигао да донесе наручене кригле пива, а према њиховом столу упутила се витка црнка, носећи десетак кеса. Било је седам увече и радње у Бечу су се управо затварале.

“Ема. Драго ми је да Вас видим поново.” – представила се кратко.

Арон се благо наклонио и показао на човека са којим је био у друштву.

“Сво задовољство је, наравно, моје. А ово је…”

У том тренутку прекинуо га је баршунасти глас његовог пријатеља:

“Ја сам Золтан Кусоњи. А о Вама сам чуо да волите крстарења?”

IX

… и један адут Запада

Transformer over orange sky

Другог уторка у новембру политички земљотрес, који је до тада углавном потресао  Европу, по први пут се пренео и преко Атлантика: фаворизована кандидаткиња је изгубила, контроверзни аутсајдер је добио. Једна политичка елита спремала се да оде, друга – која је требало да је замени за два месеца – још увек није постојала.

Велике промене очекивале су се и у Агенцији: била је то једна од структура где су и лојалност кандидаткињи и нетрпељивост према аутсајдеру биле највеће.

“Али, као и увек, промене ће захватити шефове, не стручњаке. Можда ће, због дубине и значаја промена понеки стручњак бити одједном сматран шефом, па зато и смењен, али све има своју границу.”

Лари је био убеђен да он неће бити захваћен предстојећим кадровским променама; можда ће му оне чак отворити и неочекивани простор за напредовање? У новим околностима, стари шефови се више нису превише трудили, нови још нису дошли, и имао је одрешене руке више него икада раније.

У другој половини новембра, код Ларија се постепено формирао утисак да би неки свежи, крупни резултат у вези могао да буде његова улазница у више редове Агенције: лепшу канцеларију, више службеника, већу плату… А једина област на којој је могао да брзо постигне неки резултат била је, наравно, Склавонија, пошто се претходних месеци највише њом и бавио.

Крајем новембра Лари као махнит почиње да истражује могуће инсајдере у Волфовом режиму. Знао је да би Британци ставили вето на веће ангажовање министарке Зелде Михелс: они су је чували за пресудан тренутак, и не би је ризиковали за његово унапређење… Поред тога, она није ни могла да буде од помоћи за истрагу око уругвајских некретнина и швајцарских новчаних трансфера: имала је наравно својих комбинација, али никада није била стварни део унутрашњег круга око премијера.

Градоначелник Белбурга, Синдик Малус, иако у прилично незавидној ситуацији после априлског ноћног рушења на обали реке, такође није ушао у ужи избор за инсајдера: он је био исувише део тог унутрашњег круга и моћи ће да се придобије тек касније, кад режим буде озбиљније уздрман…

Коначно, решење Ларијевих проблема дошло је – као што то понекад бива – сасвим изненада и случајно. У Ленгли је почетком децембра на консултације дошао Марк Елингштат, шеф станице Агенције у Бриселу, његов стари пријатељ. На кафи у Старбаксу, унутар комплекса ЦИА-е (званично, тај Старбакс иначе не постоји: на фискалним рачунима које гости уредно добију стоји само “Радња број један”) Марк је причао о времену од пре десетак година које је провео као шеф станице Агенције у Травунији, и о свом француском колеги Арноу Д:

“Тај Француз се после бавио политиком, био је и посланик у Европском парламенту и мувао се по Карабалтику, дао је кључни допринос и формирању Склавонске Прогресивне Странке. Чак је и једног свог способног агента успео да убаци високо у нови естаблишмент Склавоније, врло близу самом премијеру. Човек је после постао директор неке електропривредне фирме и направио прилично велики новац…”

Брбљиви Марк је наставио да прича о свему и свачему, али га Лари више није слушао. У његовој глави је већ почела да се обликује нова игра. Не само да је – захваљујући господину случају – сада нашао идеалног инсајдера, него је био и на најбољем путу да Французима преотме једног квалитетног агента.

Једва је дочекао да попије кафу, вратио се у своју канцеларију и послао поруку Теду Ф, шефу станице Агенције у Белбургу:

“Теде, нађи ми све што имаш о том Петронију, да припремимо брифинг за господина Смита. Њих двојица би ускоро требало да имају један мали разговор.”

X

Ароново клатно

pendulum2

“Клатно свести креће се између смисла и бесмисла, а не између исправног и погрешног” – са овом прочитаном реченицом, Арон је одложио књигу мемоара швајцарског психолога Карла Јунга. Већ пету годину, клатно се у Склавонији кретало у једном правцу: ауторитарном и популистичком. Била је то већ четврта промена правца кретања клатна у Ароновом животу: два пута су модернизацијски токови најпре покренути, а онда заустављени и окренути у потпуно супротном смеру.

Време трајања сваке наредне фазе било је, међутим, увек краће од времена претходне. Нова технологије, савремена средства комуникације, све већа међузависност са светским токовима – све је то нужно утицало да се и ова последња фаза додатно скрати.

За неколико дана Склавонија ће ући у шесту годину Волфове диктатуре и Арон је добро знао да је нова промена поново неизбежна. Оно што су пре годину дана, када смо почели са нашим причама из Склавоније, биле једва видљиве напрслине, познате само малом кругу посвећених људи, напрслине о којима се говорило шапатом, сада су биле пукотине које су претећи зјапиле и о којима се причало гласно у свакој задимљеној кафани у Белбургу.

Обожавање је најпре прерасло у страхопоштовање, па онда у страх без поштовања. Тај страх се, међутим, неизбежно претворио у мржњу, а мржња потом у презир. Последња фаза био је, наравно, подсмех. Алексиус Волф је за непуних шест година прешао свој пуни круг, исти онај круг који је, скоро три деценије раније, почео да прелази и председник Словак Миклошич.

“Само што је он свој круг потрошио за двоструко краће време.” – помисли Арон.

Али ипак, само једна од свих тих пукотина била је онај драгуљ у круни, она карта која је Арону стално недостајала да сложи свој пажљиво припремани флеш ројал. Коначан расцеп владајуће Склавонске Прогресивне Странке на њено про-руско и про-европско крило, оличен у директном судару председника Томаса Николаса и премијера Алексиуса Волфа на предстојећим председничким изборима.

“Ако се клатно помери до крајњих граница на ову страну…” – Волф се играо малим метрономом који је ко зна када добио на поклон – “… у тренутку када између те двојице коначно пукне, онда ће његово кретање у супротном смеру бити не само незаустављиво, него и врло брзо.”

Претходних недеља, руски кандидат је добио председничке изборе у Мезији али је зато изгубио парламентарне у Вардарији. На већини шаховских табли у овој симултанки на Карабалтику играчи су ушли у средишњицу, у некима су полако прелазили и у завршницу, и све више фигура постајале су жртве дотадашњег тока игре. На почетку, то је био само понеки пешак, потом и лаке фигуре, да би сада почеле да падају и куле и краљице. Било је само питање времена када ће и први краљеви почети да бивају матирани…

***

“Аман човече остави тај метроном, поломићеш га на крају. И спремај се већ једном, време је да кренемо.”

Тамарин глас је прекинуо Арона у размишљању. Испустио је из прстију једне руке клатно метронома којем је опруга већ била напрегнута до крајњих граница. Оно је, наравно, јако одскочило и ударило га по прстима друге руке. Гласно је опсовао. Потом је погледао на сат: петнаест до осам. Новинар Золтан Кусоњи и његова жена чекали су их у осам на вечери. Золтан се тог преподнева вратио са пословног пута у Бечу и имао је да му прича неке занимљиве ствари…

Арон је знао да ће се, после вечере, њих двојица повући у Золтанову библиотеку на чашицу коњака и кубанску цигару – новинар је волео Партагас – док ће њихове жене у трпезарији весело чаврљати на своју омиљену тему, нову муштерију у фризерском салону у који су обе ишле, познату старлету.

Знао је и да ће, првих десетак минута, морати да слуша живописне слике различитих сексуалних техника које је перверзни Золтан Кусоњи претходних дана примењивао на веселој Еми. Али је знао и да ће, чим му то хвалисање буде досадило, овај искусни новинар пренети кључне информације које је добио од британске обавештајке.

“Мало да обрадујем оног доброг човека Сергеја ујутро, забринут је нешто ових дана. А и да имам нешто о чему ћу да трачарим са Џефријем преко празника.”

Са тим мислима у глави, Арон узе Тамару под руку. У другој руци носио је кесу са флашом доброг црног вина. Полако су кренули улицом, низ обод великог парка, према згради у којој су живели њихови пријатељи.

***

Госпођа Ема је нашла свог новог љубавника а склавонски премијер Волф првог бегунца из свог унутрашњег круга власти. Господин Смит је обавио тако успешан разговор са Петронијем да је овај одмах раздужио полицијску сигнализацију на свом службеном аутомобилу, потписао оставку Влади и заказао опроштајну прославу на једном белбуршком сплаву. Гостима је рекао да ће бити нови амбасадор Склавоније у Паризу, иако је већ у џепу имао карту за Цирих: први дебрифинг био је заказан за Ралфом Џонсоном, а тек после тога уследиће дуги разговори у ЛенглијуОперација Доминик добила је ново убрзање…

Мачори Палмерстон и Лари су се упорно тукли око наклоности мачке Фреје. Џефри Барнаби и Сергеј Симонис се још нису потукли око наклоности Наташе…

И тако се година приближила самом крају. Американци су јурили тајне рачуне и некретнине по свету. Британци су распоређивали мало своје кадрове, мало туђе. Руси су мало преговарали, мало правили димне завесе, питајући се да ли су опет изабрали погрешног кандидата. Сви они су се, по инерцији, трудили да појачају свој утицај на Карабалтику, не знајући при томе ни сами шта би од овог полуострва учинили све и када би потпуно успели у својим намерама.

Преостало је тек нешто више од педесетак сати до краја старе године. А у оној која се, са сваким откуцајем сата на звонику старе катедрале, неминовно приближавала требало би да се догоди и крај ове приче. Или је барем Братство то тако предвидело…

***

scekicШеста прича у серијалу “Прича из Склавоније” посвећена је мом пријатељу Јакши Шћекићу (1953) дугогодишњем новинару РТС-а, Скај Њуза и Ројтерса. Оснивач Трећег канала Радио Телевизије Београд, сведок грађанског рата у Босни и Херцеговини, бомбардовања Југославије 1999, инвазије на Ирак 2003, савременик Слободана Милошевића и Садама Хусеина, Јакша Шћекић, после тридесет пет година рада, иде у пензију у току ове, 2017. године. Тим поводом, одлучили смо да му, као успомену на Координацију, поклонимо ову причу. 

Žena po kojoj je napisan “Kazino Rojal”: svi životi Kristine Granvil

 

kristina11

“Kristina nije živela, ili volela, kao što to čini većina ljudi. Živela je bez granica, nežna baš koliko je znala da bude i surova, spremna da svoj život u svakom trenutku da za stvar koju je smatrala vrednom, ali retko trošeći i trenutak na pomisao o žrtvama koje bi pale na njenom putu.”

(Kler Malej, “Špijunka koja je volela: tajne i životi Kristine Granvil”)

I

Prolog: Ubistvo u hotelu Šelburn

krystyna-skarbek-granville

Mesto ubistva. Dokumentacija Skotland Jarda, jun 1952.

Još uvek mlada žena izašla je iz taksija oko deset sati uveče. Bila je nedelja i retki prolaznici zapadnim delom Londona jedva su obratili pažnju na nju. Užurbano je ušla u hotel: njen let je tog dana otkazan i vratila se da prespava pred dugo očekivani put. U London je, zapravo, stigla tek dan ranije, posle duge plovidbe iz Južne Afrike. To je, ipak, bio posao. Zemlja koja ju je u ponedeljak čekala bila je Belgija, ali je razlog puta trebalo da bude sasvim drugi…

Između recepcije i ulaznih vrata nervozno se šetao čovek srednjih godina. Iskusni vratar ga je par puta odmerio ispod oka: očigledno je nekoga čekao. U posleratnom Londonu i njegovoj vrevi, među milionima ljudima koji su svakodnevno odlazili i dolazili, u Imperiji koja je dobila rat da bi time samo ubrzala svoj raspad, on na prvi pogled nije puno odudarao od uobičajene slike. Ipak, pažljiviji posmatrač mogao bi da primeti čudno crvenilo oko očiju čoveka, izgrižene usne, preterano znojenje, pomalo ubrzano disanje. Portir, avaj, nije bio dovoljno pažljiv posmatrač.

“Šelburn” je bio mali, jeftin ali prometan hotel i većina gostiju je dolazila samo na dan ili dva. Poslovni ljudi, putnici, turisti, svi oni bi se u lobiju sretali sa svojim prijateljima uoči večernjeg izlaska. Žena je prošla kroz ulazna vrata i odmah uočila nervoznog čoveka. Očigledno je nju čekao. Gošća ničim nije pokazala da joj je susret posebno prijatan. Doduše, ni neprijatan. Bila je, uostalom, dugo trenirana da ne privlači nepotrebnu pažnju. Zajedno su pošli stepenicama prema sobama na spratu.

Recepcioner, koji je dobro poznavao sve dame lakog morala u okolini – a u “Šelburn” ih je dolazilo, zavisno od dana i mušterija, svega nekoliko – otpratio je par pogledom. Polako je podigao obrve: izraz blagog čuđenja na njegovom licu kao da je odražavao nevericu da se ova gošća bavi tim poslom.

Međutim, samo petnaestak minuta kasnije, par je ponovo sišao. Žučna rasprava mogla se čuti sa stepenica, još pre nego što je dvoje ljudi sišlo u hol hotela. Ovog puta, žena je koračala bržim hodom, a čovek – očigledno uznemiren – pratio ju je za korak.

“Dobro, reci mi bar na koliko dugo odlaziš? I vrati mi sva moja pisma.” – glas mu je već bio povišen i pomalo je podrhtavao.

“Ako već hoćeš da znaš, na dve godine.” – žena je govorila sa mešavinom hladnoće, zamora i blagog prezira – “Ali tebi je sasvim svejedno, dva dana ili dve godine. Više se ionako nećemo videti. A pisma sam spalila.”

U tom trenutku skoro je došla do ulaza i ispružila desnu ruku da otvori vrata. Zaustavila ju je ruka njenog poznanika, na njenom levom ramenu. Okrenula se i izraz ljutnje na njenom licu u trenutku je zamenilo iznenađenje. Uzrok tog iznenađenja, sumanuti izraz u očima nervoznog čoveka, nije joj bio sasvim nov. Ali, nikad dotad, on nije bio ubilački.

Nije imala vremena da bolje prouči taj izraz. Nije imala vremena da odgovori. Nije imala vremena ni da učini bilo šta drugo. Njeno vreme bilo je isteklo. U istom trenutku kad su se prezriv i sumanut pogled susreli, čovek je iz unutrašnjeg džepa svog sakoa izvadio komandoski nož koji je ranije tog dana kupio u prodavnici polovne vojne opreme. Vešto, kao da je celog života bio mesar, već sledećeg trenutka je taj nož zario u grudi do korica. Krv, do tada sabijena pod pritiskom u glavnim srčanim arterijama, počela je naglo da šiklja iz duboke rane, dok se žena borila za vazduh. Uskoro je pala na pod. Ostala je tako da leži, detinje iznenađenog izraza lica, otvorenih usta i otvorenih očiju, polunaslonjena na zid, sa levom rukom preko stomaka i desnom koja joj je ostala iznad glave…

U nedelju, 15. juna 1952. godine, u obližnjem bioskopu se davao “Čovek u belom odelu” sa Alekom Ginisom. Britanska kraljica Elizabeta II tek je pre četiri meseca stupila na presto, posle smrti njenog oca, Džordža VI. Još uvek nije bila ni krunisana. A u hotelu “Šelburn”, u broju 1 u ulici Leksam Garden na Kensingtonu, u svojoj četrdeset četvrtoj godini, poljska grofica Kristina Skarbek, a.k.a. Vesperale, Madam Maršan, Žaklina Armand, Paulina, Kristina Granvil… nosilac Ordena britanske imperije, Medalje Kralja Džordža VI i francuskog Ratnog krsta, najuspešniji operativac britanske tajne službe u Hitlerovoj “evropskoj tvrđavi”, rastajala se od života.

Žena koja je znala da rukuje pištoljem i nožem bolje nego olovkom, koja je znala da ubije konopcem lakše nego da na njemu prostre veš, a sa eksplozivom da “uradi sve osim da ga pojede”, žena koja je uspevala da nadmudri najbolje profesionalce Gestapoa, od Poljske i Mađarske do Francuske, završila je svoj život kao žrtva bizarnog slučaja. Žena koja je imala desetine ljubavnika postala je žrtva incidenta sa muškarcem koji njen ljubavnik nikada nije postao. Banalnog, dosadnog i trivijalnog incidenta, mislila je, sve do poslednjeg sekunda svog života, onog u kojem je ugledala oštricu noža – svog omiljenog oružja. Manijakalnog i tragičnog incidenta, ispostavilo se.

II

Kristina Skarbek: detinjstvo i mladost

metryka-urodzenia-skarbek

Kristina Skarbek, izvod iz matične knjige rođenih, 1908.

Grofica Marija Kristina Janina Skarbek rođena je u Varšavi 1. maja 1908. godine, kao drugo dete grofa Jerži Skarbeka i Stefanije Goldfeder, ćerke bogatog jevrejskog bankara. Bila je to okupirana zemlja i kaldrmom varšavskih ulica, u vreme Kristininog rođenja, još je odjekivao bat čizama ruskih vojnika, više od jednog veka nakon što je Poljska poslednji put podeljena između Rusije, Pruske i Austrije.

Sam brak Kristininih roditelja, 1899. godine, bio je sve drugo nego jednostavna stvar: da bi ćerku udao u jednu od elitnih porodica zemljoposedničkog plemstva Poljske, stari jevrejski bankar Goldfeder morao je ne samo da se saglasi sa njenom konverzijom u katoličanstvo – obavljenom u privatnoj kapeli varšavske katedrale – nego i da odvoji miraz od 340.000 zlatnih rubalja (oko 260 kilograma zlata, ili, po današnjim cenama, preko devet miliona evra). Polovinu tog iznosa, pričali su gosti na toj svadbi, dobio je kao “anonimnu donaciju” katolički biskup Varšave da bi, posle meseci cenjkanja, konačno dao blagoslov za taj brak…

Jer, porodica Skarbek je ostavila trag u poslednjih hiljadu godina poljske istorije – neki od njenih predaka borili su se sa velikom hrabrošću protiv nemačkih Tevtonskih vitezova u Bici kod Grunvalda (1410), dok su skoro tri veka kasnije drugi učestvovali, pod kraljom Janom Sobjeskim u oslobađanju Beča od turske opsade (1683). Nema sumnje da je Kristina Skarbek svoju samouverenost, patriotizam i neustrašivost, koje je pokazala u Drugom svetskom ratu, zapravo nasledila od svojih predaka.

Od oca je međutim nasledila i neke druge osobine koje će kasnije bitno odrediti tok njenog života: živahnost i upornost, sklonost ka kocki i pričanju fantastičnih priča… Iako na prvi pogled krhka, Kristinina priroda je, za ta vremena, smatrana muškobanjastom i mnoge sate bi provela jašući konje na porodičnom imanju. Znala je da bude izuzetno ubedljiva, nesebična i divlje lojalna, ali je isto tako bila sposobna i da se pokaže kao hladno proračunata, pa i nemilosrdna, posebno kada bi njena sloboda, ili sloboda nekog njoj bliskog, bile ugrožene. Od malih nogu, Kristina je bila materijal dobar za ilegalni rad: znala je da čuva tajne. U toku celog svog života vrlo pažljivo je birala šta bi pričala, čak i najbližim prijateljima.

U petnaestoj godini, 1923, Kristina je izbačena iz katoličke škole u današnjoj Ukrajini. Sitne nestašluke – omiljeno joj je bilo pentranje po drveću na primer – uprava škole joj je nekako i tolerisala, uglavnom zbog plemićkog porekla i ugleda porodice. Ali, nakon što je jednog dana na jutarnjoj misi zapalila sveštenikovu odoru svećom, bilo je jasno da katoličku školu neće završiti. “Htela sam da sveštenikovu veru stavim na probu i da vidim da li će prekinuti misu kada je počeo da gori” – rekla je Kristina zapanjenom upravitelju…

Od Kristine se, dakle mogao i očekivati buran socijalni život koji je, već kao devojka, počela da vodi: provodi po varšavskim salonima, konjske trke, modne revije i muškarci, već u stilu “veselih dvadesetih”. U dvadeset drugoj godini, 1930, biva izabrana za drugu pratilju Mis Poljske – svedočanstvo o njenoj izuzetnoj lepoti, daru koji će se kasnije pokazati od neprocenjive vrednosti u njenom špijunskom poslu ali koji će je takođe povesti u susret preranoj i nasilnoj smrti.

Međutim, te iste 1930. godine jedna druga smrt – Kristininog oca – bila je prva u nizu prekretnica u njenom životu. Jeržijev ekstravagantan način života, sklonost ka kocki, ali i krah berze posle velike ekonomske krize 1929. godine ostavili su porodične finansije u ruinama. Od one polovine miraza koja je preostala posle donacije varšavskom biskupu pre trideset godina praktično više ništa nije ostalo. Kristina je sa majkom morala da se preseli sa plemićkog imanja u Trepnici, koje više nisu mogle da izdržavaju, u Varšavu. Slobodoumna po standardima tog vremena, Kristina je ne samo vrlo popularna među muškarcima, već i ne okleva da koristi svoj šarm. Ubrzo, postaje česta i popularna tema u trač rubrikama prestoničkih novina koje su se bavile ekstravagancijama osiromašene aristokratije…

Ipak, već početkom 1932. Kristina je morala da se zaposli. Prvo radno mesto – sekretarice iznad FIAT-ove garaže – odvelo ju je, međutim, vrlo brzo u bolnicu, gde su joj lekari dijagnostifikovali promene na plućima, prouzrokovane udisanjem izduvnih gasova. Možda je ovo neprijatno iskustvo bilo uzrok njenog kasnijeg prezira prema kancelarijskim poslovima, ali će joj u jednom kasnijem trenutku – na bizaran način, kao što ćemo videti – spasiti život.

Bolest je takođe omogućila Kristini da otkrije još jednu svoju strast. Porodični doktor joj je savetovao planinski vazduh kao terapiju, i mlada žena je počela sa skijanjem u popularnom zimskom centru Zakopane, visoko u Tatra planinama, samo nekoliko kilometara od čehoslovačke granice. Uprkos aristokratskom poreklu, Kristina je bila sve drugo pre nego snob i volela je jednostavan život sa običnim ljudima. Ubrzo, postala je omiljena u maloj i zatvorenoj seoskoj zajednici. Promena sredine je učinila čuda za Kristinino zdravlje i uskoro je pojava njene vitke i graciozne figure na skijaškim stazama počela da privlači poglede mnogih mladih muškaraca. Nijednom, međutim, nije bilo dozvoljeno da priđe isuviše blizu: svako ko bi pokušao da ograniči njenu slobodu brzo bi bio vraćen na distancu.

Boraveći u Zakopanima, Kristina je ubrzo postala omiljena i u nevelikom društvu turista koji su zime provodili u ovom skijaškom centru. To su uglavnom bili umetnici. biznismeni i oficiri. Među svima njima, Kristininu pažnju je tih meseci najviše privlačio jedan mladi pisac – koji je kasnije dobio svetsku slavu – Vitold Gombrovič

Međutim, najpre radi zabave, mlada žena upoznaje i onaj drugi, podzemni svet tog kraja: dobro organizovanu i razgranatu švercersku mrežu, koja je preko poljsko-čehoslovačke granice, tajnim stazama i skrivajući se od graničara i carinika, prebacivala alkohol i cigarete. Nakon jedne burno provedene noći, Kristina je zgodnom švercerskom kolovođi dala predlog koji ga je ostavio bez reči:

“Zašto se lomatate po tim planinama? Ja mogu da vam budem odličan kurir, na mene nijedan carinik neće posumnjati.”

Ono što je trebalo da posluži da impresionira novog ljubavnika, kasnije je postala navika, a jedno vreme i zanat. Nekoliko godina Kristina je bila pravi švercerski kurir. Poznavanje ljudi i njihovih navika, terena i njegovih skrivenih staza i prolaza, kasnije će se ispostaviti kao ključna prednost, koja joj je više nego jednom spasila život.

III

Sahrana i glasine

EN_01069318_0140

Sahrana Kristine Granvil. Frensis Kamerc, levo.

Hitna pomoć nije mogla da uradi ništa drugo nego da konstatuje smrt. Pokojnicu je identifikovao njen dalji rođak. Telo je odneto u mrtvačnicu u Fulhamu. Dva policajca su stigla otprilike u isto vreme i ubicu, koga je hotelsko osoblje već bilo savladalo bez otpora, odvela u zatvor. Nož kojim je izvršeno ubistvo odneli su u jednoj plastičnoj kesi.

U ponedeljak oko podne, britanski premijer Vinston Čerčil pogledao je izveštaj koji je kurir SOE vanredno doneo u njegov kabinet. Jedno vreme je ćutao, a onda zamišljeno rekao:

“Otišla je žena koja nam je u Hitlerovoj Evropi bila vredna jedne divizije.”

Kristina Granvil sahranjena je na katoličkom groblju Svete Marije, u Kensal Grinu, u severozapadnom Londonu. U dokumentima koja su nađena u njenoj tašni, i na kojima je još stajalo njeno nom de guerre Granvil pisalo je da je rođena 1915. godine. Tih sedam godina života koje su joj oduzete radi uspešne izgradnje lažnog identiteta, nisu joj vraćene ni posle smrti. Na nadgrobnoj ploči, ispod velikog belog mermernog krsta, ostalo je i danas:

“Krystyna Skarbek-Granville, Poland 1.5.1915 – London 15.6.1952”

Među dvestotinak prisutnih na sahrani, izdvajale su se visoke figure Frensisa Kamerca, Kristininog ratnog druga iz Francuske, i Andžeja Koverskog, njenog partnera iz Mađarske i Poljske. Nešto dalje bio je Kolin Gubins, ratni komandant Uprave za specijalne operacije (SOE), te Čerčilove “tajne armije” iza neprijateljskih linija u okupiranoj Evropi.

Bilo je i puno novinara, privučenih bizarnim okolnostima ovog slučaja, a pre svega ličnošću pokojnice, čiji su dotad nepoznati detalji polako počinjali da izlaze u javnost. Fotografisali su i raspitivali se kod prisutnih. Kako je specijalac takvog ranga dozvolio da ga iznenadi čovek koji nije ni odslužio vojsku? Da li je ubica zaista bio Kristinin ljubavnik? Da li je ubica pri čistoj svesti i zašto insistira da mu se odmah izrekne smrtna kazna? Ima li to sve neke veze sa Sovjetima? Ili možda tajnim organizacijama bivših nacista? Da li je Kristina Skarbek-Granvil znala isuviše da bi mogla da ostane živa?

Novinari kao novinari, postavljali su pitanja. A učesnici sahrane, gotovo svi obaveštajci, ćutali su. Jedan incident je tako od samog početka obavijen velom tajanstvenosti, što je bila najbolja preporuka da o njemu počnu da se raspredaju najrazličitije priče.

Iz života avanturiste koji je vodila, Kristina Granvil je svojom smrću postala predmet jedne od najzagonetnijih teorija zavere Drugog svetskog rata.

IV

Muževi i ljubavnici

kristina-koverski

Kristina Granvil i Andžej Koverski Sirija, 1942.

Kristina Skarbek nije mogla da ima decu, i saznanje o toj činjenici, do kojeg je došla još u ranoj mladosti, bitno je uticalo na njen kasniji, prilično burni, ljubavni život.

U dvadeset drugoj godini, 21. aprila 193o, Kristina se udala za poslovnog čoveka Gustava Getliha, ali je taj brak potrajao tek nešto više od godinu i po dana. Razveli su se početkom 1932. godine u Vilni, delu tadašnje Poljske (danas prestonica Litvanije), i polujevrejka Kristina je – odmah potom – prešla iz katoličke u protestantsku veru, kako bi mogla da se uda ponovo…

Nakon razvoda, još jedna ozbiljnija ljubavna veza završila se neuspešno, nakon što je majka budućeg mladoženje odbila da uopšte i razmišlja o bankrotiranoj raspuštenici kao svojoj budućoj snaji…

Međutim, Kristinin sledeći muž bio je mnogo romantičnija figura: predstavio joj se još 1931. godine, hvatajući je oko struka dok su se oboje spuštali jednom od opasnijih skijaških staza na Zakopanima. Jerži Gizicki je bio impresivan karakter i svetski čovek: fizički impozantan, temperamentan i sa kratkim fitiljem, bavio se potragom za zlatom u SAD – svoj život tamo opisao je kao “kaubojski” – pre nego što je postao poljski diplomata i pisac sa strašću za Afriku…

Iako je život sa Jeržijem znao da bude i težak, i mada je od nje bio stariji gotovo punih dvadeset godina, Kristina ga je tada ipak našla neodoljivim. Posle veze od nekoliko godina, venčali su se konačno 2. novembra 1938. u evangelističkoj crkvi u Varšavi i potom zajedno ostavili Evropu, da bi počeli nov život u kolonijalnoj Keniji, gde je mladoženja dobio konzularni posao u lučkom gradu Mombasi.

U Africi, kako ćemo videti, mladi par nije ostao ni godinu dana: Drugi svetski rat uništio je njihove planove o zajedničkom životu u egzotičnim predelima. Ali, da li je već tada u Africi – vrbovana od strane svog muža – Kristina počela da radi za britansku obaveštajnu službu (o dugogodišnjem angažmanu Jerži Gizickog za preteče današnje MI-6 ostali su precizni sačuvani podaci) nikada nije do kraja utvrđeno.

Ali, osim dva muža, Kristina je imala i brojne ljubavnike, i o tim vezama je slobodno i otvoreno pričala. Ako ostavimo po strani one kratkotrajne afere: pisca Vitolda Gombroviča i švercerskog kolovođu u Zakopanima, mladog kurira poljskog Pokreta otpora, Vladimira Ledohovskog, u Budimpešti ili konzula Višijeve Francuske u Istanbulu, nekoliko muškaraca je presudno obeležilo Kristinin život i uticalo na njega.

Andžej Koverski (a.k.a. Endrju Kenedi) bio je to svakako najduže. Vreme koje su proveli zajedno, rizici koje su jedno sa drugim delili i intenzitet osećanja koji je među njima postojao, ozbiljno dovode u pitanje da li je i sam izraz “ljubavnici” odgovarajući da opiše tu vezu. Andžej je Kristini više puta nudio brak – ona je to odbijala, najpre izgovarajući se na ratne okolnosti, a potom na depresiju u koju je upala već prvih godina po završetku rata. Ironija sudbine je da je Kristina, na samom kraju svog života, umorna od potucanja, bila konačno odlučila da prihvati Andžejevu bračnu ponudu. U londonski hotel “Šelburn” je i došla da prespava uoči puta u Lijež u Belgiji, gde je bilo predviđeno njihovo venčanje…

Andžej Koverski – ili Endrju Kenedi, kako je nastavio da se zvanično zove i po završetku rata – nikada se nije oženio. Bavio se, uglavnom, avanturističkim pisanjem, i dosta vremena proveo je istražujući nikada razjašnjenu sudbinu opljačkanog nacističkog zlata… Umro je od raka, decembra 1988. godine u Minhenu, i po sopstvenoj želji kremiran je, a urna sa njegovim pepelom položena je u Kristinin grob u Londonu.

Ali, osim Andžeja Koverskog, Kristina je imala i nekoliko drugih dužih ratnih veza. Bio je tu najpre Patrik Hauart, oficir SOE u Kairu, početkom 1944. A potom i Fransis Kamerc, potpukovnik i šef misije SOE u jugozapadnoj Francuskoj, kome je u avgustu te iste 1944. godine spasila i život, izbavivši ga iz zatvora Gestapoa.

I, konačno, posle rata – iako su podaci o tome,  kao što ćemo videti, prilično šturi i pomalo kontroverzni, a svedoci događaja uglavnom bili neskloni da pričaju – i jednogodišnju ljubavnu vezu sa još jednim bivšim operativcem SOE, kasnije proslavljenim piscom, Janom Flemingom, autorom jednog od najpoznatijih književnih i filmskih likova dvadesetog veka, Džemsa Bonda.

V

Tajni agent je rođen

sis

Personalni dosije Kristine Granvil u arhivama britanske Tajne službe SOE

Kada je Nemačka 1939. godine napala Poljsku bračni par Gizicki se zatekao u Etiopiji: Jerži je već bio preuzeo dužnost u Adis Abebi. Odlučni da brane svoju zemlju odmah su otišli u London, gde su stigli 6. oktobra 1939. Poljska je već bila okupirana, ali je Kristina uprkos tome počela da traži svoje stare veze. Za nju rat nije bio završen. Naprotiv, tek je počinjao…

Najpre je našla Frederika Vogta, dobro pozicioniranog političkog novinara i komentatora BBC-ja, koga je upoznala nekoliko godina ranije. Ta veza odvela ju je do savetnika u Forin Ofisu, Roberta Vansitarta. On joj je konačno sugerisao da kontaktira Džordža Tejlora, u miru australijskog biznismena, a – otkad je rat počeo – šefa Balkanskog odeljenja tzv. Sekcije D, preteče Tajne Obaveštajne Službe, kasnijeg MI-6.

Vansitartov prvi utisak o Kristini bio je vrlo povoljan i on je to i napisao u memorandumu za Tejlora:

“Izgleda kao vrlo promućurna devojka, jednostavno obučena a ipak aristokrata. Vatreni poljski patriota. Ostavila je na mene izuzetan utisak i stvarno verujem da smo dobili nagradu.”

Sekcija D je osnovana sa ciljem da nađe nove načine za sabotažu nemačkih ratnih napora. Njeni zadaci uključivali su širenje antinacističke propagande širom okupirane Evrope, korišćenjem agenata u neutralnim zemljama koji su se time bavili. Linije komunikacije između Mađarske i Poljske bile su tada izuzetno važne, pošto je nemačka propaganda kontrolisala sve vesti i praktično odsekla Poljsku od spoljnog sveta.

Tejlor je znao da bude nestrpljiv čovek, ali mu nije trebalo mnogo vremena da i sam uoči Kristinin potencijal. Ona je već razmotrila svaki detalj svoje legende: predstavljajući se kao novinar sa boravištem u Budimpešti, prešla bi najpre u Slovačku a potom, na skijama, preko poljske granice u Zakopane, gde bi mogla da se osloni na pomoć starih prijatelja. Jednom kad bi uspela da otvori kurirski kanal mogla bi da počne sa isporukom propagandnog materijala koji bi dalje distribuirale mreže poljskog Pokreta otpora, i da one obaveštajne podatke koje bi od tih mreža dobila, vraća u London. Sve što je tražila bila je šansa da se dokaže…

VI

“Ubistvo, to je konačni čin posedovanja”

muldowney

Denis Džordž Maldovni

Još nije bilo svanulo kada se mala grupa ljudi okupila u dvorištu zatvora Pentonvil, u Ajlingtonu, u severnom Londonu. Sudija, tužilac i advokat po prvi put su se videli posle tri nedelje, kada je izrečena presuda. Upravnik zatvora, još pomalo pospan, popio je svoju uobičajenu čašicu groga da bi se razbudio.

Zatvor Pentonvil bio je poznat, između ostalog, i po poznatim zatvorenicima: krajem XIX veka tu je jedno vreme proveo i pisac Oskar Vajld, početkom XX irski republikanski lider, Emon de Valera, a na početku Drugog svetskog rata i književnik Artur Kestler. Ali, svi oni su ipak iz Pentonvila izašli živi, baš kao i oni koji su se tu zatekli, iz raznih razloga, i posle te 1952. godine: fudbaler Džordž Best (1984), pisac Dejvid Irving (1994) ili, početkom ovog veka, pevači Boj Džordž i Džordž Majkl.

Ta sudbina, međutim, nije čekala i zatvorenika zbog kojeg se, tog utorka, poslednjeg dana septembra 1952. godine, okupilo ovo čudno društvo. Nekom skrivenom posmatraču to bi postalo jasno već dolaskom glavne zvezde predstojeće predstave: u crnom fraku i belim rukavicama, Albert Pjerpoint, najpoznatiji dželat u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva, iza sebe je imao već preko četiri stotine egzekucija. Nakon što je od zatvorskog blagajnika uzeo jednu i po gvineju, standardnu tarifu za svoj posao (danas bi to, otprilike, odgovaralo iznosu od stotinak funti), čuvari su iz ćelije izveli zatvorenika. Pjerpoint je, naime, uvek naplaćivao unapred.

Denis Džordž Maldovni tek je napunio četrdeset jednu godinu. Razveden, sa istorijom nasilja u porodici, slabih živaca i sklon alkoholu, upoznao je Kristinu Granvil na brodu Ruahin, gde su oboje radili kao stjuardi. Šta se desilo u toku četiri meseca putovanja, od Engleske do Novog Zelanda i natrag, nikada neće biti tačno utvrđeno. Denis je na suđenju bio uporan da su, za to vreme, njih dvoje postali ljubavnici. Kristinin ratni drug i verenik, Andžej Koverski, bio je uporan u pobijanju njegove tvrdnje. Sud se u tačno utvrđivanje ove činjenice nije ni upuštao: 11. septembra 1952. godine osudio je Denisa na smrt vešanjem.

U nekoj mediteranskoj zemlji tog vremena, Italiji ili Španiji – pa čak i u Francuskoj – odbrana bi verovatno, pozivajući se na ubistvo iz strasti, imala neke šanse da spasi život svog branjenika. U skandinavskim zemljama, očigledni momenti neuravnoteženog ponašanja, koje je Denis povremeno ispoljavao, verovatno bi ga odveli u neku duševnu bolnicu.

Ali, u Engleskoj, zemlji u kojoj su smrtne kazne tradicionalno bile česte, njegove šanse su bile praktično nikakve. Žrtva je bila žena, pored toga ratni heroj i nosilac Ordena britanske imperije. Kada je štampa saznala identitet žrtve, priča je ubrzo napunila naslovne strane. Motivi su ocenjeni kao niski i nečasni, način izvršenja kao naročito surov… Dokazi – više svedoka očevidaca i oružje kojim je izvršeno ubistvo su bili nepobitni, lekarski izveštaj je lakonski konstatovao da je “optuženi sklon fantazijama, ali je u stanju da razume svoje postupke i upravlja sa njima”. Konačno, i sam Maldovni se izjasnio krivim i uz to u svojoj kratkoj izjavi na sudu istakao da je nameravao da se i sam ubije, ali ga je u tome onemogućilo osoblje hotela koje ga je odmah savladalo i razoružalo. Sudija Donovan je, sa tipičnim britanskim smislom za humor, u presudi cinično konstatovao:

“Ovaj sud je, razmotrivši izjavu optuženog da je onemogućen da po učinjenom zločinu izvrši samoubistvo, odlučio da se ta greška ispravi.”

Osuđeni nije izjavio žalbu Domu lordova koji je, kao drugostepeni sud, odlučivao o izrečenim smrtnim kaznama. Želeo je da umre što pre, jer je – bilo je to jedno prilično izvitoperena verzija katoličkog shvatanja zagrobnog života – smatrao da će njegova duša tako imati više šanse da se, na onom svetu, spoji sa dušom žene koju je ubio. U pismima porodici, iz zatvora, Denis je svoj odnos prema nesuđenoj ljubavnici i žrtvi njegove opsesije opisao teatralno, kao odnos Antonija i Kleopatre, dodajući na kraju:

“Ono što je tražila to je i dobila. Uskoro ćemo konačno biti zajedno.”

Na pitanje sveštenika da li se kaje, u poslednjoj ispovesti, Denis je izrekao i rečenicu po kojoj će ostati upamćen, kao poslednji, a i najvažniji, u celoj galeriji važnih i sporednih muškaraca koji su obeležili Kristinin život:

“Ubistvo, to je konačni čin posedovanja”

 

VII

Iza neprijateljskih linija: od Budimpešte do Varšave i nazad

budapest

Budimpešta, Lančani most i zgrada Parlamenta

“Jednom kad budeš na terenu iza neprijateljskih linija, tvoje procenjeno trajanje života je šest nedelja.”

Sa ovim rečima, Tejlor je odobrio Kristinin predlog, i ona je odletela iz Londona za Budimpeštu 21. decembra 1939. godine. Uprkos svom njenom entuzijazmu i odlučnosti da uspe bilo je jasno da se radi o teškoj i opasnoj misiji. Mađarska, u kojoj će biti smeštena njena baza u narednih godinu dana, bila je tada još uvek neutralna zemlja u svetskom ratu. Ali, vlada mađarskog diktatora Hortija već je bila prihvatila nove teritorijalne aranžmane u srednjoj Evropi koje je diktirao Hitler i sa njima nagradu, u vidu delova teritorije bivše Čehoslovačke, naseljenih mađarskom manjinom.

Bilo je mnogo verovatnije da će se Hortijeva Mađarska, ako bude bila prinuđena, opredeliti za Hitlerovu Nemačku pre nego za zapadne saveznike. Sama Budimpešta je svakim danom bila sve punija raznim agentima nemačkih obaveštajnih službi: Gestapoa, Abvera, SD u raznim uniformama i u civilu, poslatih pod raznim izgovorima. Sa druge strane, Ser Oven O’Mali, britanski ambasador u Budimpešti, svestan svih ovih činjenica, nije bio oduševljen špijunskom misijom svoje zemlje u gradu u kojem je službovao i na početku je odbio da sa njom ima bilo kakve veze.

Po dolasku, Kristina se srela sa Hubertom Harisonom, koji je vodio poljske kontakte u Sekciji D, pod legendom balkanskog dopisnika časopisa News Chronicle. Jozef Radziminski, bivši agent poljske obaveštajne službe, određen je za njenog pomoćnika. Koristeći lažni identitet “Gospođe Maršan” brzo je našla stan i odmah počela da planira svoj prvi put u okupiranu Poljsku. Tvrdoglavo ignorišući sve savete, otišla je već u februaru 1940, kada je temperatura pala na -30, a sneg u planinama bio po nekoliko metara dubok. Srećom, uspela je da ubediti olimpijskog skijaša, Jana Marusarža, tada zaposlenog u poljskom konzulatu, da joj bude vodič.

Došavši u Zakopane, uz pomoć nekoliko starih prijatelja, počela je sa svojim pravim radom, putujući celom zemljom vozom, na konju ili peške, prikupljajući informacije i uspostavljajući nove kontakte sa izolovanim grupama raznih pokreta otpora koji su se u tom periodu tek formirali u Poljskoj.

Kristina je svakodnevno bila svedok teškoća kroz koje su njeni zemljaci prolazili pod novom nemačkom okupacijom. Utisak ju je šokirao – bilo je to mnogo gore nego što je očekivala pred polazak – ali i ohrabrio da se, ponekad i preuzimajući visoke rizike, sastaje sa svima koji su hteli da uzvrate udarac. Ubrzo, ilegalne novine i obaveštajne mreže počele su da niču po raznim gradovima ove zemlje.

Među njima, bila je i tajna organizacija koju je, neposredno po nemačkoj okupaciji, oktobra 1939. organizovao inženjer Stefan Vitkovski: “Musketari”. Ova fantomska, poprilično kontroverzna i u kasnijoj istoriji nikada razjašnjena organizacija, pokazaće se kao dragocen izvor informacija ali, kao što ćemo nešto kasnije videti, i uzrok mnogih nevolja za Kristinu i njene poljske saradnike.

Po povratku u Budimpeštu Kristina je poslala u sedište SOE u London dugačak šifrovani izveštaj – za šifru je korišćen raspored slova u tzv. “veštačkoj pesmi” (radilo se o pesmi spevanoj samo za tu svrhu koja nigde nije bila objavljena) “Život koji imam” (The Life That I Have) – o situaciji u Poljskoj, rasporedu, naoružanju i pokretima nemačkih jedinica kao i lokacijama i kapacitetima mreže agenata koje je uspostavila na okupiranoj teritoriji.

Uskoro, Kristina se susrela sa problemom koji je samo na prvi pogled bio neočekivan. Jozef Radziminski, njen saradnik koji joj je bio određen, postajao je sve više zaljubljen u nju i predložio joj je brak, koji je Kristina odbila. Kao i svaki romantični Poljak, i Jozef je odlučio da sa ovog sveta, zbog neuzvraćene ljubavi, ode u grandioznom stilu: najpre je pokušao da se ubije skočivši sa Elizabetinog mosta; prevideo je, međutim, da je Dunav već bio zaleđen tako da se samo dobro ugruvao. Potom je odlučio da se upuca iz pištolja, ali je u poslednjem trenutku izgubio prisutnost duha i ustrelio se u nogu. Ser Frank Nelzon, glavnokomandujući SOE, Čerčilove tajne armije u Hitlerovoj tvrđavi Evropi, nije bio preterano impresioniran: “Vratite tu budalu natrag u London”, naredio je. Jozef Radziminski ipak je doživeo kraj rata: umro je 1946. godine.

Afera sa nesrećnim Radziminskim bila je samo prva u nizu kontroverzi koje su polako počinjale da se gomilaju u Kristininom dosijeu. Ali, u tom trenutku agenata na terenu nije bilo na pretek, i Sekcija D je odlučila da Jozefa zameni novim pomoćnikom. Takođe Poljak, Andžej Koverski, bio je kao i Kristina, pripadnik zemljoposedničke aristokratije, koji se 1939. godine priključio motorizovanoj diviziji u kratkom ratu protiv Hitlera. Visok i širokih ramena, ostao je bez dela noge posle jednog incidenta sa vatrenim oružjem, ali ga proteza nije sprečila da prokrijumčari desetine poljskih vojnika i savezničkih ratnih zarobljenika preko mađarske granice. Nakon što je Harison otišao za Englesku, Kristina i Andžej su ostali sami, sa krajnje nesigurnom i neizvesnom podrškom ambasadora O’Malija, i bili su upućeni jedno na drugo. Uskoro su, uprkos skromnim sredstvima kojima su raspolagali, uspostavili zastrašujuću saradničku mrežu, i u Budimpešti, i u okupiranoj Poljskoj, i pouzdane rute, skrovišta i jatake na putevima između njih. Uskoro su, takođe, postali i ljubavnici.

U junu 1940. godine Kristina je ponovo ilegalno ušla u Poljsku i tada se po prvi put videla sa članovima svoje porodice. Bilo je to potpuno suprotno instrukcijama koje su svi agenti SOE na terenu imali, jer je vrtoglavo povećavalo sve faktore rizika. Ipak, Kristina je želela da majku izvede iz okupirane Poljske. Za manje od godinu i po dana otpočeće pripreme za tzv. “konačno rešenje”, eufemizam koji je Hitlerov establišment koristio za Holokaust… Ali, stara Jevrejka je bila tvrdoglava: nije htela da ostavi svoju kuću i svoje časove francuskog jezika koje je davala đacima. Bio je to i poslednji put da su se majka i ćerka videle. Stefanija Skarbek, rođena Goldfeder, uhapšena je posle nekoliko meseci i odvedena u u zatvor Pawiak u Varšavi. U toj zgradi iz devetnaestog veka, koju je projektovao Kristinin čukundeda, Frederik Florijan Skarbek, kum Frederika Šopena, ironijom sudbine završen je, početkom 1942. godine i život Stefanije Skarbek.

VIII

Provale, hapšenja i bekstva

skarbek-knife

Nož koji je Kristina Granvil koristila u likvidacijama

Ispitivanje dvoje ljudi u maloj graničnoj postaji trajalo je već nekoliko sati, ali bez rezultata. Materijali koje su vojnici zaplenili davali su, međutim, povoda za ozbiljnu sumnju: ne toliko zbog nešto letaka poljskog Pokreta otpora, koliko zbog knjižice sa čudnim tablicama brojeva i slova, koje su već i na prvi pogled izgledale kao neke šifre…

Putnici uhvaćeni na stazi koju su obično koristili krijumčari nisu, međutim, ostavljali takav utisak: niti su kod sebe imali robu uobičajenu za švercere – alkohol i duvan – niti su bili tako obučeni. Poručnik Lipka je, uostalom, dobro poznavao sve švercere na svom sektoru granice. Ove novajlije nisu spadale u to društvo.

“Dobro. Onda nemamo drugog izbora nego da vas predamo Gestapou, pa će oni nastaviti” – Lipka je slegnuo ramenima i ustao.

U malom hodniku, između kancelarije u kojoj je obavljano ispitivanje i ulaza u stražarsku zgradu, mlada žena je počela da flertuje sa vojnikom koji ih je sprovodio. U momentu kada je on ispružio ruku da je dodirne po vratu, žena je učinila nagli trzaj glavom. Ruka je ostala da drži ogrlicu, koja je pukla i svetlucavi kamenčići rasuli su se po podu hodnika.

“Moji dijamanti!” – začuo se krik – “Oni su milionske vrednosti! Spasite moje dijamante!”

Cela mala granična patrola – sva trojica vojnika i poručnik Lipka – rastrčala se po hodniku, sakupljajući jedan po jedan kamenčić… U tom trenutku, oboje uhapšenika su, na dogovoreni znak, izleteli kroz već otvorena vrata i potrčali ka obližnoj šumi. Vojnicima je trebalo nekoliko trenutaka da shvate o čemu se radi, ustanu sa poda i uzmu puške koje su bili odložili dok je trajala operacija “spasavanja dijamanata”. U tom trenutku, begunci su već imali pedesetak metara prednosti. Kad su vojnici zapucali prema njima, bili su već na ivici šume. Pucali su, više reda radi, a onda se užarenih očiju vratili prema plenu koji im je ostao na milost i nemilost…

Te avgustovske nedelje 1940. godine Kristina Skarbek bila je po prvi put uhapšena, zajedno sa svojim pratiocem, poljskim ilegalcem Vladimirom Ledohovskim. Njena uobičajena dobra sreća ovog puta ju je izdala. Ali zato je jedna od mnogih tehnika bekstva treniranih na obuci u SOE – ona sa rasutim dijamantima – ovog puta upalila. Međutim, svi njihovi lični dokumenti sa fotografijama, knjige šifara i neke adrese, i u Varšavi i u Budimpešti, ostali su nepovratno izgubljeni.

I dok je narednog dana poručnik Lipka od jevrejskog juvelira Majera u Košicama sa očajanjem slušao kako se ne radi ni o kakvim dijamantima, nego o najobičnijim uglačanim komadićima stakla, u tri stotine kilometara udaljenim Katovicama, glavni inspektor Gestapoa, Helmut Valter Klasen, zadovoljno se nasmešio. U svojim rukama je imao trag koji će, ako ga sreća posluži, voditi do glavne kurirske veze između poljskog Pokreta otpora i britanske obaveštajne stanice u Budimpešti. Ili možda ipak neće?

U vreme koje su provodili u Budimpešti, između putovanja u okupiranu Poljsku, Kristina i Andžej su radili razne propagandne poslove za izmišljenu novinsku agenciju koja je bila samo maska za informativno odeljenje Sekcije D SOE. U Mađarskoj, tada još uvek neutralnoj i razapetoj između Hitlera i Saveznika, bila je to potpuno neravnopravna borba: Nemci su imali više ljudi, novca i prijatelja, i bili su bliži. Ipak, dvoje hrabrih Poljaka se nisu predavali: počeli su da prikupljaju obaveštajne podatke o rečnim i železničkim transportima nemačkih trupa i naoružanja u tranzitu kroz Mađarsku, između Austrije i Rumunije, i da opserviraju kretanja graničnih trupa prema Jugoslaviji i Slovačkoj.

Vrlo brzo, od pojedinačnih i izolovanih detalja počela je da se pomalja zastrašujuća slika nemačkog Drang nach Osten prema Sovjetskom Savezu, i – u tom sklopu – i onoga što će naredne, 1941. godine postati Hitlerova mala balkanska avantura u Jugoslaviji i Grčkoj

U zvaničnim dokumentima SOE, koje je britanska vlada učinila dostupnim tek 1994. godine, navodi se da je Kristina Skarbek-Granvil:

“…lično zaslužna za sabotažu glavnih linija komunikacija na Dunavu, kao i za obezbeđivanje vitalnih obaveštajnih podataka o transportima nafte sa rumunskih naftnih polja kod Ploeštija u Nemačku.”

Izgledalo je da njihova strasna ljubavna afera samo jača posvećenost ovo dvoje ljudi svom poslu, ali su stvari sa vremenom postajale sve teže. Kristina je polako ostajala bez novca, veze sa Londonom bile su sve teže, a podaci o ovom čudnom paru sve češći u raznim policijskim stanicama, po Budimpešti, Bratislavi, Košicama, i u samoj Varšavi. Njihov rad je sa svakim danom postajao sve opasniji, ali su sa povećanjem opasnosti Kristina i Andžej samo povećavali i intenzitet svojih aktivnosti.

Koverski teško da je imao vremena za spavanje, ali se očeličio, vozeći hiljadama kilometara u svom pouzdanom Opel salonu kako bi prošvercovao poljske pilote – tako očajnički potrebne da zamene pilote izgubljene u toku Bitke za Britaniju – u Jugoslaviju. Jednom prilikom, na mađarsko-jugoslovenskoj granici, Kristina i Andžej su se suočili sa neočekivanom nemačkom patrolom koja je kontrolisala, malo manje sva vozila a malo više svoje mađarske kolege. Sa trojicom poljskih pilota u kolima, u civilnim odelima i sa sasvim vidljivo lažnim dokumentima, nije bilo puno vremena za razmišljanje. Kristina je pošla peške prema kontrolnom punktu i, sa najnevinijim izrazom lica koji je uspela da odglumi, zamolila nemačku patrolu da im pomogne jer se automobil pokvario. Mladi feldvebel je hteo da bude džentlmen: konačno su nemački vojnici odgurali sasvim ispravan automobil na jugoslovensku stranu granice…

Ali, sa vremenom Koverski nije mogao da izbegne neizbežno. Njegov prepoznatljivi lik postao je dobro poznat i mađarskoj policiji i njenim kolegama iz Gestapoa, koji su naredili da se intenzivira nadzor nad njegovim kretanjem. Činjenica da se taj lik uvek pojavljivao pod različitim imenima i sa različitim dokumentima nije mogla ništa da pomogne. I Kristina je nastavila da sebe troši punim tempom i, posle četvrtog putovanja u Poljsku, sredinom novembra 1940. godine, ozbiljno se razbolela od gripa. Uprkos njihovoj posvećenosti zajedničkom zadatku, kao i jedno drugom, nisu mogli da se nadaju da će još dugo moći da nastave…

Neizbežni i zapravo već duže vreme očekivani policijski prepad desio se u ranim satima u petak, 24. januara 1941. godine. Posle nekoliko sati bezuspešnog ispitivanja, agent Gestapoa bio je nestrpljiv da počne sa primenom uobičajenijih brutalnijih metoda, ali je Kristina uspela sa savršenim blefom. Ujela se za jezik dovoljno jako da ga raskrvari i, kada je u ustima sakupila dovoljno krvi, ispljune je u simuliranom napadu kašlja na zapanjenog istražitelja, ostavljajući tako nepogrešivi utisak kako boluje od tuberkuloze.

U zatvorskoj bolnici podvrgnuta je rendgenskom snimanju pluća, i snimak je užasnuo mađarskog doktora. Još vidljivi tragovi od udisanja izduvnih gasova, o kojima doktor ništa nije mogao da zna, naveli su ga da pomisli kako je Kristina ozbiljno bolesna, i oko šest sati popodne dežurni inspektor nije imao nikakav drugi izbor nego da potpiše dokumenta za njeno puštanje na slobodu, radi propisnog bolničkog lečenja. Činjenica da je Kristina bila dalja rođaka mađarskog diktarora Mikloša Hortija (rođak po majčinoj strani, iz Lavova, oženio je jednu Hortijevu rođaku) mogla je samo da olakša jednu takvu odluku. Gestapo je onda odlučio da pusti i Koverskog, nadajući se da će njegovim kasnijim praćenjem možda moći da dođe i do drugih pripadnika njihove tajne mreže…

IX

Jedan film koji nikada nije snimljen

kristina

Autor: Dejvid Fauler

Petorica muškaraca okupila su se tog oktobarskog dana 1952. godine u zgradi na Trevor skveru, u londonskom kvartu Najtsbridž. Slučajni prolaznik bi mogao da zaključi da se, u građevini sazidanoj po strogim pravilima viktorijanskog stila, nalazi osiguravajuće društvo: to je bar pisalo u mesinganoj tabli pored ulaznih vrata.

Ali, sva petorica posetilaca znala su da se iza masivnih crnih vrata ne prodaju polise osiguranja: zgrada u viktorijanskom stilu bilo je čuvena stanica XVc Službe za specijalne operacije: odeljenje za kamuflažu.

Na izvestan način, i cilj ovog sastanka bio je kamuflaža…

Pisanje štampe, najpre o Kristininom ubistvu, a potom i o suđenju i pogubljenju Denisa Maldovnija, pobudilo je, sredinom 1952. godine, po prvi put interes britanske javnosti za ovu hrabru ženu čiji joj je život, dotad, bio skriven od očiju javnosti. Svest o tome da se perfidni Albion, na više nego jedan način, poneo nečasno prema svom ratnom heroju, stvorila je svojevrstan osećaj naknadne i kolektivne griže savesti.

U moru ideja kako da se ta griža savesti otkloni, u javnosti su se pojavili i predlozi da se o Kristininom životu snimi film. Pisanje scenarija ponuđeno je njenom ratnom drugu iz vile Tara u Kairu, komandosu u Grčkoj i piscu, Vilijemu Stenli Mosu. Ulogu Kristine Granvil trebalo je da igra engleska glumica Sara Čerčil, ćerka Vinstona Čerčila.

“Taj film neće biti snimljen. Uspomena na Kristinu mora biti zaštićena.”

Ovim rečima, sastanak je otvorio predsedavajući onoga što će se kasnije (samo)nazvati Komitetom za zaštitu sećanja na Kristinu Granvil, njen dugogodišnji saborac, ljubavnik i nesuđeni muž, Andžej Koverski. I ostala četvorica prisutnih: Patrik Hauart, Frensis Kamerc, Jan Fleming i Harold Perkins, bili su, u raznim vremenima, njeni ljubavnici.

Šta su članovi Komiteta želeli da zaštite: uspomenu na svoju ratnu drugaricu i ženu koju su voleli, ili opet, svoje sopstvene živote, uglavnom srećne brakove i civilne karijere koje su – za razliku od Kristine – svi posle rata izgradili? Zašto su britanske vlasti, čak i za prilično restriktivne standarde medijskih sloboda pedesetih, tako lako i brzo prihvatile zahtev Komiteta za ovom svojevrsnom cenzurom?

Film, na kraju, nije snimljen i o Kristini Granvil ništa nije napisano narednih dvadeset godina. Prva knjiga o njoj pojavila se tek 1975. godine. U naredne dve decenije, život grofice Skarbek ostao je obavijen velom tajne.

Svakako, 1952. godine, britanska javnost nije bila otvorena prema ideji žena koje su živele, i volele, kao što je to Kristina činila. Kada su razmišljali o ženama iz Pokreta otpora, i zamišljali ih, ljudi su tada u svesti imali prilično idealizovanu i romantičnu viziju. Tako je možda najpoznatija žena gerilac u okupiranoj Evropi u britanskoj javnosti bila ne neka od stvarnih ličnosti, nego Šarlota Grej, fiktivni lik iz romana Sebastijana Folksa.

Kristina Granvil se nije uklapala u takav stereotip – samožrtvujuće ratne heroine – i verovatno bi faktografski opis njenog stvarnog života odudarao od očekivanja puritanske Britanije. U tom smislu, procena članova Komiteta bila je, na izvestan način, tačna.

Međutim, to ne mora nužno da bude i jedino objašnjenje ove čudne zavere ćutanja. Još od nikad do kraja razjašnjene veze sa poljskom ilegalnom grupom “Musketari”, i Kristinin profesionalni život bio je često predmet kontroverzi. Njena vezanost za rodnu Poljsku, insistiranje da se u nju vrati u toku Varšavskog ustanka 1943. godine, brojni kontakti koje je tamo uspostavila sa raznim ilegalnim grupama, konačno i činjenica da se dugo verovala kako su sva Kristinina privatna pisma i dokumentacija spaljeni neposredno pre ili posle njenog ubistva, kao i mentalno neuravnotežen profil samog njenog ubice i njegovo tako brzo pogubljenje – sve je to davalo osnova za sumnje da je, možda, Kristina znala više nego što bi raznim učesnicima u složenoj posleratnoj špijunskoj igri – od Sovjeta do Britanaca – bilo prijatno.

Da li je Kristina Skarbek-Granvil znala isuviše da bi je njeni bivši poslodavci, ili njihovi bivši saveznici a tadašnji protivnici, pustili da ostane u životu? Ili je možda samo žrtva onoga što će, decenijama kasnije, biti nazvano posttraumatskim stresnim sindromom (PTSP)? Ili, naprosto, čudnog i gotovo neponovljivog sticaja nesrećnih okolnosti?

 

X

Od Budimpešte do Istanbula, preko Beograda

cicero

“Operacija Cicero”, plakat za film

Iako pod prismotrom od momenta kada su napustili zatvorsku bolnicu, Kristina i Andžej su uspeli da umaknu pomalo aljkavom agentu mađarske tajne policije koji ih je pratio, razdvojivši se u uskim ulicama starog grada u Budimu. Zbunjeni Mađar nije znao tačno koga bi od njih dvoje trebalo pre da prati i, dok mu je stiglo pojačanje, mladi par je već bio ponovo zajedno, u par stotina metara udaljenoj Verboci ulici, pod zaštitom eksteritorijalne britanske ambasade u koju su se jednostavno ušetali, pored zapanjenog stražara.

Kristina je već poznavala britanskog ambasadora O’Malija i njegovu porodicu. Iako na početku rezervisan prema ideji da, u zemlji u kojoj je on predstavljao britansku krunu, deluju pripadnici tajne službe, promenio je stav sa prvim britanskim ratnim zarobljenicima koje je Kristina krijumčarila iz okupirane Poljske i koje je Ambasada, potom, slala u domovinu pod raznim lažnim imenima, preko Beograda, Sofije i Istanbula.

Za večerom su dogovoreni i detalji lažnih dokumenata koje će narednog dana dobiti i par Poljaka. O’Malijeva ćerka Kejt predložila je da Kristina Skarbek postane “Kristina Granvil”, a Andžej Koverski “Endrju Kenedi”. I, kada je Poljakinja postala Britanka, podmlađena je za celih sedam godina: umesto svojih trideset tri, u novom pasošu imala je dvadeset šest. Iako izmišljena u trenutku, za potrebe lažnih dokumenata koji su trebalo da ih bezbedno izvedu iz Mađarske, ova imena će Kristina i Andžej zadržati, do kraja svojih života… Sa tih sedam godina manje, dogovorenih te večeri, videli smo, Kristina je konačno i sahranjena i ta greška se i danas može videti na njenoj nadgrobnoj ploči na katoličkom groblju u Kensingtonu, u Londonu.

Sakrivena u gepeku krajzlera britanske ambasade, Kristina je prešla mađarsko-jugoslovensku granicu negde posle ponoći, u nedelju 26. januara 1941. godine. Na Palićkom jezeru susrela se sa Andžejem, sakrivenom u gepeku opela koji je pripadao predstavništvu Britiš Petroleuma u Budimpešti. U ponedeljak oko podne, ispred malog pansiona na jezeru u kojem su proveli noć, pojavio se drugi krajzler – ovog puta, britanskog poslanstva u Beogradu…

U Resavskoj ulici u Beogradu, u kancelariji koju je ambasador Kempbel nevoljno – baš kao i njegov kolega u Budimpešti – dao na raspolaganje za misiju SOE, operativac Aleksandar Glen nije bio preterano raspoložen za razgovor. Ono što će se u Jugoslaviji dogoditi tačno dva meseca kasnije – dvadeset sedmog marta – već se uveliko pripremalo, i njega su te večeri čekala dva sastanka sa ključnim jugoslovenskim vezama, iz Srpske seljačke stranke i Generalštaba:

“Savetujem vam da krenete dalje što pre. Informacije iz Sofije govore da je pitanje dana pre nego što Nemci potpunu preuzmu kontrolu bugarskih granica. Onda će putovanje biti mnogo opasnije.”

Glen nije mnogo pogrešio u proceni: Nemci su preuzeli kontrolu cele Bugarske – pa i njenih granica – 1. marta 1941. godine. Ipak, njegova želja da se što pre oslobodi dvoje Poljaka koji su morali da budu prošvercovani iz Mađarske bila je očigledna: ko zna koliko se Nemci za njih zanimaju i da li bi oni, ako bi u Beogradu ostali duže, mogli da pobude interes Gestapoa? A to bi, naravno, moglo da ugrozi i njegove planove za vojni puč…

U sredu, 1. februara, drugi od ukupno tri operativca SOE u BeograduDžon Benet – odvezao je Kristinu i Andžeja dugim putem prema jugoistoku… U britanskom poslanstvu u Sofiji Kristina je preuzela jedan mikrofilm, koji joj je tamo ranije ostavila jedna od njenih poljskih veza, misteriozni “Agaton”. Taj mikrofilm, videćemo kasnije, odigraće već posle nekoliko nedelja presudnu ulogu, ne samo u razjašnjavanju kontroverzi koje će iskrsnuti oko Kristine i Andžeja, nego i za mnogo značajnije događaje koji su oblikovali dalji tok Drugog svetskog rata. Krajem te nedelje, bili su konačno u Istanbulu, u neutralnoj Turskoj, gde im je britanski konzulat poželeo dobrodošlicu.

U tih nekoliko nedelja koliko su proveli u Istanbulu, Kristina je učinila jedan neobičan predlog kako da se rad njihove tajne ćelije u Budimpešti ipak nastavi. Nakon što je, uoči Božiča 1939. godine napustila London, njen muž Jerži je preuzeo diplomatsku misiju poljske (tada već izbegličke) vlade u Gambiji, u Africi. Posle skoro godinu i po dana, jedva je čekao da je ponovo vidi, i Kristina je tražila od Londona da ga pošalju. U Istanbul je stigao početkom marta. Kristina nije imala sumnje da je Gizicki idealan čovek da, pod odgovarajućim lažnim imenom, preuzme njihovo mesto u Budimpešti. Iako je već tada bila svesna da je njihov brak mrtav, samo zbog toga mu ništa nije rekla o svojoj vezi sa Andžejom…

Na žalost, dok je Gizicki stigao u Budimpeštu, više mu nije ostalo vremena da učini bilo šta: pod pritiskom Hitlera, mađarske trupe su podržale nacističku invaziju Jugoslavije i početkom aprila 1941. godine ušle u Vojvodinu. Predsednik mađarske vlade, grof Pal Teleki, čiji je potpis na “ugovoru o večnom prijateljstvu” sa Kraljevinom Jugoslavijom, zaključenim samo nekoliko meseci ranije, tim činom pogažen, smatrao je da svoju datu reč i plemićku čast može odbraniti jedino samoubistvom. U noći između 3. i 4. aprila 1941. godine, kada su prve nemačke trupe ušle u Mađarsku na putu prema Jugoslaviji, pucao je sebi u glavu…

Jednu nedelju kasnije Velika Britanija je prekinula diplomatske odnose sa Mađarskom i posle par dana, ambasador O’Mali, sa svim svojim osobljem, napustio je ovu zemlju i krenuo na dug i neizvestan put kući, preko Moskve, Teherana i Kaira. Bez bezbedne baze i logističke podrške, u neprijateljski raspoloženoj sredini, sa nedovoljno vremena i resursa da izgradi sopstvenu infrastrukturu i mrežu, ni Jerži Gizicki nije imao drugog izbora nego da se vrati u London. Kristinina ideja da, svemu uprkos, mala tajna ćelija SOE u Budimpešti, taj mostobran prema njenoj okupiranoj domovini, ipak nastavi sa radom, nije uspela da se ostvari.

XI

Odlikovanja i oružja, knjige i uspomene

odlikovanja

Ratna odlikovanja Kristine Skarbek – Granvil

Za života, Kristina Skarbek-Granvil dobila je dva najviša ratna odlikovanja Velike Britanije – Medalju Kralja Džordža VI i Orden viteza reda britanske imperije – i jedno Francuske: Ratni krst. Tek dve decenije posle smrti, 1973. godine, dobila je i prvo odlikovanje svoje rodne PoljskeSrebrni krst za vojne zasluge. Bila je prvi nosilac tog ordena koji se u toku Drugog svetskog rata borio u redovima zapadnih saveznika.

Gotovo dve decenije posle Kristininog ubistva, 1971. godine, jedna grupa poljskih ratnih veterana kupila je hotel “Šelburn”. U podrumskoj ostavi, prekriven debelom prašinom, kupci su našli i stari vojnički kovčeg. U njemu se nalazilo nešto Kristinine odeće, ratno ordenje, neki papiri i nož koji je sa sobom nosila sve vreme rata. Ovi predmeti nalaze se danas u Poljskom institutu i u Muzeju Sikorski u Londonu. Ponekad ih, za izložbe, pozajmi Britanski ratni muzej

Prva knjiga o Kristini Granvil objavljena je 1975. godine pod naslovom: “Kristina: potraga za Kristinom Granvil”. Njen autor je Madlen Mason, jedna od putnica na Kristininom poslednjem putovanju brodom iz Južne Afrike, maja 1952. godine koja ju je tom prilikom slučajno upoznala, a predgovor je – nakon što je tekst bio odobren od strane celog Komiteta – napisao čovek koji je bio najbliži onome što bi se moglo opisati kao Kristinin “životni saputnik”: Andžej Koverski.

Još dve i po decenije kasnije, 1999. godine, poljska književnica Marija Nurovska objavila je roman “Milosnica”, priču o (izmišljenoj) novinarki koja traga za rasutim delićima biografije Kristine Skarbek-Granvil.

Ali, nakon što je, sredinom devedesetih godina, britanska vlada konačno otvorila za javnost sve arhive SOE, posle 2000. godine pojavile su se tri mnogo potpunije biografije Kristine Granvil. Najpre je poljski pisac Jan Larecki, 2008. godine, objavio knjigu: “Kristina Skarbek, agent sa mnogo lica”. Potom, 2012, britanska autorka Kler Malej: “Špijunka koja je volela: tajne i životi Kristine Granvil, prvog britanskog specijalnog agenta u Drugom svetskom ratu”. Konačno, 2013. godine, američki pisac poljskog porekla, Ronald Novicki: “Neuhvatljiva gospođa G.“.

U 2013. godini, poljska ambasada u Londonu, zajedno sa britanskim udruženjem ratnih veterana, obnovila je nadgrobnu ploču nad Kristininim grobom na Kensal Grinu, i priredila malu ceremoniju.

Konačno, krajem 2013. godine, sedmoro penzionisanih britanskih diplomata, oficira i obaveštajaca koji su radni vek uglavnom proveli na Balkanu i Bliskom Istoku – među njima i general Ser Majkl Rouz, komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini 1994/1995. godine – osnovali su kompaniju koja se bavi bezbednosnim i obaveštajnim konsaltingom. Dugo su sedeli u jednom londonskom klubu tražeći najpogodnije ime, koje bi označavalo kvalitete koje su želeli da naglase u svom novom poslovnom poduhvatu – liderstvo, fokus i optimizam – i na kraju se neko setio Kristine Skarbek-Granvil, o kojoj su svi mogli samo da čitaju, jer jedva da su bili i rođeni na dan njenog ubistva. Tako je nastala i nadasve zanimljiva kompanija “Skarbek Associates”, ali to je već jedna sasvim druga priča.

Hajde da se vratimo na onu ratnu priču…

XII

Na prašnjavim putevima Levanta

levant

Levant, 1940.

Prašnjavi i već prilično rasklimatan Opel karavan zaustavio se ispred rampe na turskoj strani graničnog prelaza. U Kilisu, poslednjem turskom gradu pre granice obnovili su rezerve hrane, ali pre svega vode. Bio je kraj aprila i sunce Levanta već je podizalo dnevne temperature na preko 30 stepeni.

Turski vojnik je letimično pogledao pasoše dvoje Britanaca koje je izdala ambasada u Budimpešti:

“Kairo?” – upitao je kratko.

Znajući da bi potvrdan odgovor mogao da izazove nepotrebnu sumnju – u Kairu su se tada nalazili štabovi britanske Osme armije koja se borila protiv Romela u Libiji kao i sve vitalne britanske vojne instalacije na Bliskom istoku – Kristina je odmahnula glavom:

“Aman, pa Akaba. Jordan. Kupanje.”

Kristina i Andžej bili su i odeveni kao turisti, kada su već sredinom aprila napustili Istanbul i krenuli prema istoku. Nakon vesti o slomu Jugoslavije i ulasku Mađarske u rat na strani Hitlera postalo je jasno da su očekivanja kako će Jerži nastaviti njihovu misiju u okupiranoj Poljskoj propala. Frank Nelzon je iz Londona poslao šifrovani telegram sa novim instrukcijama: mladi par je trebalo da se javi u štab SOE za Bliski istok, u Kairu.

Doduše, bio im je ponuđen i avionski prevoz, mnogo brži i verovatno bezbedniji: Turska je bila neutralna zemlja i britanski avioni sa aerodroma u Kairu, Larnaki, Jerusalimu i Amanu nastavili su da lete – uz rizik, doduše, da iznad otvorenog mora budu oboreni od strane Luftvafe – sve vreme rata. Ipak, tu ponudu nisu prihvatili: Andžej se izgovarao da ne želi da ostavi svog opela, ali, s obzirom na stanje u kojem su se kola nalazila to nimalo nije delovalo ubedljivo.

Nekoliko stotina metara dalje, na sirijskoj strani granice, nalazila se druga rampa, iza koje je stajao vojnik u francuskoj uniformi. Posle kapitulacije Francuske, juna 1940. godine, francuski mandat u Siriji i Libanu bio je, kao i ostatak Višijeve Francuske, formalno neutralan u ratu. Situacija u kojoj su se ovi francuski posedi nalazil bila je i više nego delikatna: arapska želja za nezavisnošću sve češće je dobijala obrise pobune, nemačka invazija je pregazila Jugoslaviju i Grčku, a tek nekoliko dana ranije, pučem u Bagdadu, prestonici istočnog suseda Iraka, na vlast je došao pro-nemački Rašid Ali. Britanske snage u Indiji i Egiptu spremale su se za intervenciju i bilo je samo pitanje vremena kada će Čerčilova vlada – podstrekavana od De Gola i njegove Slobodne Francuske – odlučiti da ratnu mašinu, jednom pokrenutu, upotrebi i na francuskim posedima. Sa četrdeset pet hiljada vojnika i oko tri stotine aviona, francuski general Anri Denc znao je da ne može dugo braniti ogroman prostor.

Zato je francuski vojnik sa pravom bio sumnjičaviji od svog turskog kolege: dugo je razgledao dva britanska pasoša. Imao je instrukcije da sve sumnjive strance prijavi svojoj komandi u nekoliko kilometara udaljenom Alepu. Vojnika je posebno zanimala francuska tranzitna viza koje je ovo dvoje Britanaca dobilo u konzulatu Višijeve vlade u Istanbulu. Po izričitom zahtevu Nemaca, one se nisu izdavale državljanima savezničkih zemalja. Kupanje u Jordanu, očigledno, ovde ne bi bilo dobar izgovor.

“Istok. Palmira. Arheološka iskopavanja.”

Andžej Kenedi je u prilog toj tvrdnji uzeo i bedeker Sirije, na brzinu kupljen pred polazak u jednoj od istanbulskih knjižara, sa slikama sirijskog grada u kojem su se nalazila možda najbogatija arheološka nalazišta na celom Levantu. Pokazivao je vojniku fotografije Palmire i, na namerno lošem francuskom, objašnjavao njihov značaj i ono što nameravaju da vide. Ubeđen da je, baš u svojoj smeni, naleteo na dvoje britanskih, pomalo ekscentričnih, arheologa, Francuz je konačno odmahnuo rukom i podigao rampu. Da je Kristina dve vize dobila posle dva sata provedena nasamo sa mladim francuskim konzulom, vojnik nije mogao ni da pretpostavi…

A da su upravo tog poslednjeg aprilskog dana, 1941. godine, francuski admiral Darlan ispred Višijevog režima, i nemački ambasador u Parizu, Oto Abec, ispred Sila Osovine, potpisali protokole kojima su aerodromi i instalacije u Siriji i Libanu stavljeni na raspolaganje nemačkim i italijanskim avionima, ni vojnik na rampi a ni dvoje putnika nisu mogli da pretpostave. Ali, samo nešto više od mesec dana kasnije, uporedo sa nemačkim padobranskim desantom na Krit, britanske i De Golove snage izvršile su invaziju Sirije i Libana…

Dugo putovanje prašnjavim drumovima Turske, Sirije i Palestine završilo je u maju 1941. godine. Kristina i Andžej javili su se na raport u štab SOE u čuvenu Rustum zgradu u Kasr-el-Ajn ulici u kairskom kvartu Zamalek. Zgradu koja je već tada, većini kairskih taksista bila poznatija kao “tajna zgrada”

XIII

U senci piramida: spletke i zadovoljstva Kaira

gezira-sport-club

Bazen u Gezira sport klubu Kairo, 1942.

Dvoje Poljaka nisu očekivali herojski doček, ali su svejedno bili zbunjeni ledeno hladnim prijemom na koji su naišli u Kairu. U tom trenutku, još nisu znali za razlog: poljska izbeglička vlada u Londonu par dana pred njihov dolazak naredila je da se sve veze sa tzv. “amaterskim” organizacijama Pokreta otpora u Poljskoj – a za takvu je držala i Musketare sa kojima je Kristina održavala kontakt – prekinu. Poljaci u Londonu smatrali su da su u te mreže bili duboko infiltrirani operativci nemačke vojne obavaštajne službe Abver. Pored toga, i Britanci u Kairu su bili sumnjičavi prema lakoći kojom je dvoje putnika dobilo francuske tranzitne vize za Siriju i Liban: u to vreme, samo nemački špijuni mogli su da računaju na takav povlašćeni tretman.

Ovo je značilo da SOE nije mogla da pošalje ni Kristinu ni Andreja nazad na Balkan, i šef poljske sekcije pri štabu SOE u Kairu, Piter Vilkinson, imao je nezavidan zadatak da im saopšti ove neprijatne vesti. Stigavši i sam sa jednog drugog ratnog teatra – Vilkinson je bio među poslednjim vojnicima britanskog ekspedicionog korpusa evakuisanim sa Krita posle nemačke invazije – nije bio raspoložen za okolišanje. Direktan do granica neprijatnosti, preduzeo je neophodne mere predostrožnosti i stavio ih oboje pod prismotru. Kristina i Andžej nisu bili uhapšeni, ali je pratnja koja im je dodeljena bila prilično lako uočljiva, a pristup u štab i prostorije SOE bio im je uskraćen.

Kristina je predala mikrofilmove koje je sa sobom ponela iz Mađarske, kao i one koji su joj dati u martu u britanskom poslanstvu u Sofiji, na putu između Beograda i Istanbula. To je bio nepobitan dokaz o značaju njenih izvora, koji je jasno pokazivao jačanje nemačkih snaga na celom potezu od Baltika do Crnog mora, uoči onoga što će istorija kasnije nazvati “Operacijom Barbarosa”: nemačke invazije Sovjetskog Saveza. U tim mikrofilmovima nalazio se i jedan detalj od ključne vrednosti: direktna potvrda visoko pozicioniranog nemačkog izvora iz komande Vermahtove grupe armija C feldmaršala Ritera fon Leba, da će Barbarosa otpočeti 22. juna 1941. godine. U tom momentu, taj ključni detalj znao je samo još jedan saveznički obaveštajac: Rihard Zorge, u Japanu.

Sve ove dokaze su, međutim, Vilkinson i njegove kolege jedno vreme potpuno ignorisale. Nakon što su stavili svoje živote na kocku za njihovu zemlju, na Kristinu i Andžeja su britanski obaveštajci otvoreno sumnjali kao na špijune Gestapoa

U međuvremenu, u Kairo je stigao i Kristinin muž Jerži Gizicki, posle iscrpljujućeg puta iz Budimpešte, preko Sovjetskog Saveza i Irana. Jerži, stari britanski agent, bio je besan zbog tretmana koji je imala njegova žena, baš kao što je i Tejloru u Londonu, i čitavom njegovom balkanskom odeljenju u Kairu, bilo neprijatno. Malo šta je, međutim, moglo da se učini. Čerčilova vlada bila je čvrsta u stavu da su njen partner izbegličke vlade okupiranih evropskih zemalja (u slučaju Jugoslavije, do te promene doći će tek u drugoj polovini 1943. godine, na primer) i da su one suverene kada se radi o odlučivanju o nacionalnim pokretima otpora: operativci SOE mogli su da budu samo podrška. Kristina i Andžej morali su očigledno da još neko vreme sačekaju razrešenje svog statusa.

U međuvremenu, Jerži Gizicki je konačno razrešio svoj bračni status. Pomalo oklevajući, Kristina mu je saopštila da traži razvod. Ovaj njen brak nije potrajao ni pune tri godine. Slomljen i ogorčen, Jerži je prihvatio “finansijsku kompenzaciju” od britanske vlade i otišao natrag u London, a nešto kasnije emigrirao u Kanadu. Jerži i Kristina će se formalno razvesti tek po završetku rata, jula 1946. u poljskom konzulatu u okupiranom Berlinu: odlazak u komunističku Poljsku tada nije bio bezbedan ni za jedno od njih dvoje. Poljski pisac, diplomata, pomalo avanturista i prevareni muž nikada se više nije vratio u Evropu, čak ni na Kristininu sahranu. Iz suviše hladne Kanade kasnije se preselio u sunčani Meksiko, gde je i umro u maju 1970. u 81. godini.

Prošlo je punih šest meseci pre nego što su oboje uspeli da odbrane svoju profesionalnu reputaciju: Andžej sa Poljacima u Londonu, Kristina sa Britancima u Kairu. Prismotra je konačno ukinuta, dvoje ljudi je ostalo na platnom spisku SOE, dobilo pristup “tajnoj zgradi” u Kairu, ali je vreme neumitno prolazilo, a novi zadaci nisu stizali. Bio je novembar 1941. – vreme kada je Romel bio na kapijama Kaira, Guderijan na kapijama Moskve a Čerčil ubeđivao kralja Džordža VI da otplovi za Kanadu gde bi bar bio siguran od nemačkih bombi …

Tako je, uglavnom, prošla i 1942. godina. Kristina se dosađivala u Kairu. Našla se u situaciji koju je mrzela čitavog svog dinamičnog života: dane je provodila sunčajući se u Gezira sportskom klubu, rezervisanom za više britanske oficire na službi u Kairu, privlačeći poglede muškaraca tek pristiglih sa fronta protiv Romela u Libiji. Večeri je uglavnom provodila na prijemima u vili “Tara” u kairskom kvartu Zamalek, mestu u kojem je obitavalo nekoliko ekscentričnijih, uglavnom obaveštajnih, oficira i jedna žena: njena sunarodnica, takođe grofica, Sofija Tarnevska.

Kairo je tih ratnih dana bio razapet između straha od Romelovog Afričkog korpusa – velike britanske tvrđave na istoku, Hong Kong i Singapur, kapitulirale su jedna za drugom, a Malta na zapadu se jedva držala – preko dana, i ludih, često i sasvim divljih, zabava noću. Bila je to atmosfera do kranjih granica ispunjena adrenalinom, savršeni dekor koji je kasnije poslužio za niz filmova, od Kertisove Kazablanke do Flemingovih ostvarenja o Džemsu Bondu. 

Sasvim obični ljudi i žene, koji su sa početkom rata iza sebe ostavili konvencionalni i malograđanski život u engleskoj provinciji odjednom su se našli u egzotičnoj sredini gde je vreme, kad god ne bi bili u nekoj opasnoj misiji, bilo potpuno u njihovim rukama. Šta je bio bolji način da se to vreme ispuni, i otklone misli o sutrašnjem danu koji je lako mogao da bude i poslednji u njihovim životima, od alkohola, hašiša i seksa? Uostalom ne malo devojaka koje su radile u administraciji britanskog ekspedicionog korpusa u Egiptu morale su da naglo prekinu svoju karijeru i vrate se u Englesku kad bi ostale trudne.

Kristina, međutim, nikada nije bila jedna od “devojaka”. Pila je vrlo malo, nije išla na suviše mnogo zabava, i apsolutno odbijala da bude bilo gde blizu pisaće mašine. Vreme koje je morala da provede čekajući na novu misiju – a to vreme joj se činilo kao čitava večnost – bilo je olakšano samo vremenom provedenim sa ljubavnicima. Mnogi od njih, slučajni i brzo zaboravljeni, ostali su zauvek bezimeni, poneki ne samo za čitaoce ove priče, nego i za samu Kristinu. Ali, drugi su bili dobri prijatelji, i to ostali i posle Kristinine smrti, pre svega petorica članova Komiteta koji se okupio u Najtsbridžu i radio zajedno gotovo dvadeset godina.

Kristina je odbila ponudu da bude šifrantkinja – taj posao joj se činio isuviše kancelarijskim – i umesto toga je otišla na kurs za radio operatera, smatrajući da će joj ta veština biti korisna kada, i ako, ponovo bude otišla na neku tajnu misiju. U međuvremenu, Andžej je napustio Kairo i postao padobranski instruktor za nove regrute SOE (uprkos svojoj drvenoj nozi, insistirao je da skače iz aviona sa svakom grupom). Ostavši ponovo sama, Kristina je sredinom 1942. godine utehu potražila u naručju jednog u nizu svojih kasnijih britanskih ljubavnika: Patrika Hauarta, pridošlice iz britanskih baza na Kipru. Iako osam godina mlađi od Kristine, Patriku je godila veza sa ženom koja je u krugovima kairskog visokog društva već imala reputaciju femme fatale.

Naredne, 1943. godine, Kristina je završila obuku za radio operatera, a Patrik je raspoređen na novu dužnost, u britanski garnizon u Jerusalimu u Palestini. Otišli su na put zajedno, i taj kratki boravak Kristina je iskoristila da i sama prođe kroz padobransku obuku. U bazi Kraljevskog vazduhoplovstva u Haifi na bluzi njene uniforme konačno su zasijala i padobranska krila

Već početkom 1944. godine, Kristina se u Kairu osećala kao u zlatnom kavezu. Kao što je njen prijatelj iz Budimpešte, ambasador O’Mali, to kasnije formulisao “Kristina je imala pozitivnu nostalgiju za opasnost” i osećala se depresivno kada nije imala prilike da se susretne sa opasnošću. Krajem marta 1944, Patrik Hauart je popustio pred njenim molbama i predložio da bude poslata nazad u Mađarsku, ovog puta kao radio operator. Međutim, Kristinin šarm i ženski aduti u ubeđivanju bili su još odavno uočeni od Hauartovih pretpostavljenih koji su primetili da je ona “očigledno radila prekovremeno na MP50” (Hauartovo kodno ime). Već u aprilu, taj plan je bio odbačen…

XIV

Avanture gospođe Pauline: misija u Francuskoj

krystyna-skarbek-na-moscie

Pored mosta koji je srušila. Brijanson, avgust 1944.

Sva signalna svetla na avionu bila su ugašena, da ne bi privlačio pažnju nemačke protivavionske odbrane. Prošla su već skoro četiri sata otkad je Daglas C-47, popularni “Skajtruper”, američkog ratnog vazduhoplovstva uzleteo sa aerodroma u Oranu, u Alžiru. Sada se nalazio negde iznad jugozapadne Francuske. Pilot je bio već pomalo nervozan, jer je morao da skrene sa svoje uobičajene, najkraće rute prema Londonu, koji se nalazio na samom kraju operativnog dometa aviona – oko 2.500 kilometara – da bi jedini putnik koji nije išao za Englesku mogao da iskoči padobranom u predviđenoj zoni.

Bilo je oko dva sata ujutro, u noći između 6. i 7. jula 1944. godine. Sa redovne visine krstarenja od osam hiljada metara, pilot se spustio na četiri hiljade: sa te visine, padobranac će imati oko šezdeset sekundi od iskakanja dok ne dodirne tlo. U putničkoj kabini upalilo se najpre žuto svetlo. Mehaničar je otvorio zadnja vrata aviona koja su služila za iskakanje padobranom. Nije prošao ni pun minut dok se nije upalilo i crveno svetlo.

“Srećno!” – rekao je američki mehaničar.

“Sreća je potrebnija vama” – našalio se putnik – “da izbegnete Fricove na putu.”

Sa tim rečima, krhka figura se nagla kroz otvorena vrata, a potom skočila u mrak. U pomalo čudnoj kombinaciji muškog civilnog odela i uniforme bez oznaka, sa lažnim dokumentima na ime Francuskinje Žaklin Armand, sa revolverom i svojim omiljenim oružjem – komandoskim nožem – Kristina Granvil je skočila u svoj novi ratni teatar. Za šezdesetak sekundi, avion je bio već skoro pet kilometara daleko na svom putu ka severozapadu, a ona je bila na zemlji, nedaleko od gradića Vasije, u planinskom masivu Verkor.

Mesec dana ranije, 6. juna 1944. godine, američki, britanski, francuski i kanadski vojnici otpočeli su dugo pripremani napad na Hitlerovu “evropsku tvrđavu”: iskrcavanje u Normandiji, čuvenu “Operaciju Overlord”. Bio je to čekić. Saveznički štabovi, ispravno pretpostavljajući da će Nemci tvrdoglavo braniti svaki deo francuske atlantske obale i držati veliki broj trupa na zapadu, u tajnosti su planirali i drugo iskrcavanje, ono na francuskoj mediteranskoj obali, operaciju “Anvil” (nakovanj). Onda kada se čekić i nakovanj budu spojili, negde zapadno od gornje Rajne, cela Romelova armijska grupa Zapad biće odsečena.

Presudna tačka za uspeh operacije “Anvil” bilo je oko sedamdeset pet hiljada pripadnika francuskog Pokreta otpora, sa svojim britanskim vojnim savetnicima. Oni su delovali u nemačkoj pozadini, prekidali linije komunikacija, vršili sabotaže, napade na skladišta goriva i municije, otimali ili ubijali visoke oficire, širili propagandu. Bila je to “francuska unutrašnja armija”. U ključnih mesec dana do anglo-američkog iskrcavanja na Azurnoj obali, presudni za koordinaciju invazionih snaga i francuskih gerilaca bili su oficiri za vezu. Iz više razloga, od kojih bezbednosni nisu bili na poslednjem mestu, to su uvek bile žene.

Nesrećnim sticajem okolnosti, prethodni oficir za vezu, Sesili Lefort, uhapšena je od strane Gestapoa, septembra 1943. godine, i punih pola godine nije mogla da bude pronađena adekvatna zamena. Maja 1944. iz Londona je poslata Violeta Sabo, ali je i ona uhapšena već 10. juna. U oskudici vremena, u štabu SOE su se setili Poljakinje koja je odlično govorila francuski, već nekoliko puta se izvukla iz prilično delikatnih situacija, i u međuvremenu završila kurs za radio-operatera… Posle svega tri nedelje obuke u obaveštajnom centru SOE “Masingam” u Alžiru, bila je spremna za akciju. Ili je tako bar ona tvrdila. Oficiri SOE nisu imali stvarnog izbora: spremna ili nespremna, morala je da ode na zadatak. Tako je Kristina Granvil, pored svog novog lažnog imena Žaklin Armand, dobila i novu šifru za vezu sa Londonom: Paulina.

Četiri dana posle spuštanja na planinski masiv Verkor, Kristina je upoznala i svog novog pretpostavljenog i, kako će se ubrzo ispostaviti, još jednog u nizu njenih ljubavnika: bio je to šef mreže “Džokej”, svakako najvažnije obaveštajne mreže britanskih agenata u okupiranoj Francuskoj, dvadesetosmogodišnji direktor škole, englesko-belgijskog porekla, Frensis Kamerc. Osam godina mlađi od Kristine, visok, autoritativan i sa vrhunskim talentom za bezbednost, Kamerc je neposredno pred početak rata odbio da služi vojsku, zbog prigovora savesti. Kad je rat počeo, dobrovoljno se prijavio za jedan od najopasnijih poslova, iza neprijateljskih linija. Mreža “Džokej” koordinirala je različite, ponekad i međusobno suprotstavljene, grupe francuskog Pokreta otpora, na širokom prostoru od Azurne obale, preko cele doline reke Rone, pa sve do Grenobla na severu. Bio je to pravac kojim bi, za samo mesec dana, trebalo da prođu američki tenkovi u operaciji “Anvil”, na svom putu ka severu, tamo gde je bilo predviđeno da se čekić spoji sa nakovnjem

Verkor je tada bio slobodna teritorija. Široko prostranstvo šuma, kanjona i pećina, okruženo visokim planinama i krečnjačkim stenama, gde su francuski gerilci već nedeljama trpeli neprestano bombardovanje Luftvafe. Nekoliko dana posle Overlorda, narod Verkora je razoružao i proterao malobrojne i ne previše dobro opremljene nemačke garnizone, uglavnom popunjene trećerazrednim jedinicama, ponosno proglasivši oslobođenu teritoriju “novom francuskom republikom”. Suočeni sa dobro pripremljenom i nadmoćnom nemačkom protivofanzivom – na četiri hiljade francuskih gerilaca koji su branili Verkor je krenulo preko dvadeset hiljada vojnika generala Johanesa Blaskovica“Džokej” je tražio vazdušnu podršku Saveznika, ali se London oglušio na njihove vapaje.

Kamerc je, po sopstvenom priznanju posle rata, u tom trenutku želeo da pruži otpor, iako svestan da je situacija beznadežna:

“Bar ćemo skupo prodati svoju kožu” – rekao je ovaj mirni Belgijanac.

Ali, Kristini to nije padalo na pamet. U trenutku koji su kasnije i njeni poštovaoci ocenili kao možda najkontroverzniji u celoj njenoj ratnoj karijeri, razmišljala je staloženo, kao i uvek, svesna šire slike i ciljeva koji su im postavljeni, hladno kalkulišući dobitke i gubitke. Ustajući iz kreveta u kojem su zajedno proveli prethodnu noć, odmahnula je glavom:

“Ne dolazi u obzir. Živote ćemo dati onda kad to bude imalo neku svrhu, a ne da bi nekoliko stotina francuskih seljaka bilo streljano tri dana kasnije.”

Kristina i Fransis pobegli su pod okriljem noći iz baze u Verkoru, probivši se neopaženo kroz linije nemačke opsade i prešavši oko sto kilometara za dvadeset četiri časa, ostavljajući svoje francuske saborce na milost i nemilost nemačke ofanzive.

Narednog dana, 23. jula 1944. godine, tri stotine padobranaca nemačkog bataljona Brandenburg, gotovo sve ruski i ukrajinski dobrovoljci koji su se borili na nemačkoj strani, spustilo se jedrilicama iza linije fronta koji su oslabljeni francuski gerilci već jedva držali. Tog dana, u malom gradu Vasije i na položajima oko njega, poginulo je ukupno 639 Francuza, od kojih 201 civil. Nemci su imali oko 350 poginulih.

Ali, mreža “Džokej” je ostala sačuvana.

Samo dan kasnije međutim, pokazalo se da je ova Kristinina odluka, iako visoko kontroverzna, bila ispravna. Na francusko-italijanskoj granici, velika grupa Poljaka, regrutovanih da se bore u nemačkoj službi, popunjavala je male garnizone koji su čuvali vetrovite prolaze na Alpima. Kristinin zadatak bio je da ih ubedi da promene stranu i predaju svoje oružje.

U tvrđavi Kol de Larš, na sedam stotina metara nadmorske visine, okruženoj gustim borovim šumama, oko dve stotine Poljaka čuvalo je baterije planinskih topova. Iz tog utvrđenja, putevi sa juga, kojima su trebali da prođu američki tenkovi, videli su se kao na dlanu. Nije bilo malo iznenađenje poljskih vojnika kada su, od mlade žene koja se pojavila na vratima njihove kasarne, čuli svoj maternji jezik, posle toliko godina. Posle tri sata ubeđivanja, Kristina je uspela da ubedi ne samo vojnike, nego i njihovog kapetana, Poljaka, da sami onesposobe sve baterije teških planinskih topova, izvade i bace njihove vitalne delove, a potom se presvuku u civilna odela i napuste svoj položaj.

Tih dana, još nekoliko timova američkih i britanskih specijalnih snaga spustilo se padobranom u jugoistočnu Francusku. Bila su to pojačanja predviđena za odbranu Verkora koja su, zbog birokratske sporosti, zakasnila. Ove timove Kristina je poslala preko granice, da uspostave kontakt sa italijanskim partizanima. Usput je, kako bi sprečila nemačko napredovanja, digla u vazduh i nekoliko mostova oko Brijansona.

U povratku, na italijansko-francuskoj granici, naletela je na nemačku patrolu. Ovog puta nije moglo da prođe pozivanje na kola u kvaru kao na mađarsko-jugoslovenskoj granici 1941: lepa brineta je bila u uniformi, a njeno automatsko oružje sasvim vidljivo…

“Ruke u vazduh” – nemački narednik izdao je uobičajenu komandu pred razoružanje koje je moglo lako da se završi i streljanjem.

Kristina je podigla ruke, ali tako da zapanjeni Nemci ispod svake od njih jasno vide dve ručne granate sa izvađenim osiguračima…

“Biće mi zadovoljstvo gospodo da mi sva trojica pravite društvo do pakla.” –  ove reči bile su praćene koketnim osmehom – “Tamo je svakako dosadno ići sam.”

Bio je već avgust 1944. i rat se bližio kraju. Kad su već sačuvali glavu toliko godina trojici Nemaca je pakao svakako bilo poslednje mesto na koje im se tada išlo. Pobegli su glavom bez obzira…

Sve ove akcije donele su “gospođici Paulini” visoko poštovanje među njenim muškim kolegama, podjednako britanskim, američkim i francuskim. Ali, tek ona naredna će od nje napraviti legendu…

XV

Nećaka feldmaršala Montgomerija

id2

Kristina Granvil, vojna knjižica, 1943.

Vojnici su najpre zapazili bicikl: na seoskom putu podizao je priličan oblak prašine. Potom su na njemu uočili gracioznu žensku figuru, u tamno plavoj suknji i beloj bluzi. Sa sobom nije nosila ništa. Bicikl se zaustavio na ulazu i žena je, kao da te stvari radi svaki dan, mirno rekla:

“Ja sam britanski agent. Moram hitno da razgovaram sa kapetanom Albertom Šenkom.”

Vojnici su se zgledali zapanjeno. Pravila službe i dnevne zapovesti nalagale su im da britanske agente treba uhapsiti. Ali, dosad su oni obično bežali i morali su da ih jure. Ova žena je došla kod njih sama. Posle par trenutaka zbunjenosti, slegli su ramenima i zaključili da bi o tome, ipak, trebalo da odluči neko sa višim činom. Ljubazno su se osmehnuli i uveli čudnu gošću u unutrašnjost zgrade.

Bila je nedelja, 13. avgust 1944. godine. Kristina Granvil je ušla u sedište Gestapoa pri komandi nemačke 11. oklopne divizije generala Venda fon Vitershajma. Započela je igru svog života.

Glavni policijski inspektor Višijevog režima u Dinjeu, kapetan Albert Šenk, bio je zadužen za vezu sa Gestapoom. U njegovom zatvoru su se, već skoro dvadeset četiri časa, nalazila trojica ljudi uhapšenih na jednom policijskom kontrolnom punktu. Na prvi pogled ništa nije bilo sumnjivo, sve dok jedan od policajaca nije uočio da se serijski brojevi novčanica koje su sva trojica imali sa sobom, ređaju u nizu, jedan za drugim. Samim tim, i njihove tvrdnje da se međusobno ne poznaju bile su lažne. U tom momentu, iako je osnovano pretpostavljao da se radi o ilegalcima Pokreta otpora, on još uvek nije pouzdano znao koga ima u rukama.

Njegova gošća je, međutim, sve to dobro znala. Predlog da se organizuje napad na zatvor i zarobljenici tako oslobode, tog jutra su odbila sva petorica komandanata francuskog Pokreta otpora u tom kraju. Njihova zajednička procena bila je da se radi o isuviše opasnoj misiji, sa malim izgledima na uspeh, i izvesnim žrtvama koje bi, čak i u malo verovatnom slučaju da zatvorenici budu oslobođeni, bile veće od dobitka. Suočena sa tim odbijanjem, Kristini nije preostalo ništa drugo nego da blefira:

“Trojica ljudi koje su vaši ljudi uhapsili juče su nama od izuzetnog značaja. Ja sam nećaka britanskog feldmaršala Montgomerija i poslata sam da vam prenesem jednostavnu poruku: do kraja sutrašnjeg dana vi ćete osloboditi svu trojicu, i dobiti od nas nagradu od dva miliona franaka. To je jedan izbor koji imate. Ili ćemo vas, u naredna tri dana kad ovaj grad bude zauzet od strane savezničkih invazionih snaga, predati Francuzima zajedno sa vašom porodicom, i bićete javno linčovani.”

Albert Šenk je obrisao znoj sa čela. Nemci zatvorenike nisu smatrali dovoljno vrednim da bi organizovali trasnport iz Dinjea u neki veći grad gde bi bili podvrgnuti detaljnijem saslušanju. Zato je, već za naredni dan, zakazano njihovo streljanje. Međutim, informacije koje je već nedeljama dobijao jasno su ukazivale da je saveznička invazija južne Francuske već pitanje dana. Nemci nisu uspeli da spreče invaziju Normandije u junu. Da li će fon Vintershajm moći da odbrani Dinje u avgustu? Njegova porodica – žena i dvoje dece – nalaze se u gradu. Hoće li uspeti da ih skloni na vreme? Dva miliona franaka je puno para. Mogli bi da obezbede njihovu budućnost, negde na sigurnom…

Dok se Šenk znojio, Kristina je razmišljala o svom blefu i šansama da on uspe. Najpre, u trenutku kada je ovaj razgovor vođen, Bernard Montgomeri, pobednik nad Romelom kod El Alamejna, još uvek nije bio feldmaršal: to će postati tek neke dve nedelje kasnije, 1. septembra 1944. Ali, Kristina je procenila da su šanse da provincijalni francuski policajac zna ovaj detalj tako male da vredi pojačati efekat blefa. Potom je uočila rastuću nelagodnost na licu svog domaćina. Više nije mogla nazad. Zato je nastavila sa još većim samopouzdanjem:

“Vi naravno mene možete da uhapsite i streljate zajedno sa onom trojicom. Znamo da ste odlučili da ih streljate sutradan. Ali to neće odložiti invaziju, niti može promeniti vašu sudbinu. Vaše ime je poznato, kao i adresa na kojoj vaša porodica stanuje. Britanska tajna služba ima vrlo precizne instrukcije oko vaše sudbine ako se ja do kraja ovog dana ne vratim na slobodnu teritoriju sa dobrim vestima.”

Nevoljno i pomalo uplašeno, Šenk je konačno pozvao i oficira Gestapoa. Bio je to Belgijanac nemačkog porekla, Maks Vem. Njegov potpis je bio dovoljan da stražari puste zatvorenika… Pregovori su potrajali puna tri sata. Kako su odmicali, Kristina je postajala sve više samouverena: da su imali hrabrosti da je streljaju, učinili bi to na samom početku ovog čudnog razgovora.

Najviše nepoverenja Šenk i Vem pokazali su, naravno, oko novca: odakle ovoj ženi dva miliona franaka (sto hiljada nemačkih Rajhsmaraka)? Kako će isporuka novca biti organizovana? Šta su im garancije?

“Saveznici će novac baciti iz aviona, iznad teritorije koju kontroliše Pokret otpora. Na tačno određenoj tački na putu, razmenićemo novac za zatvorenike. Ja ću ostati ovde sa inspektorom Šenkom kao garancija. Kada vi Vem budete preuzeli novac, a moji drugovi zatvorenike, Šenk će otići da podeli novac sa vama, a ja ću se izgubiti. Do kraja nedelje će američki tenkovi biti u gradu, tako da bih i vama dvojici savetovala da se i vi izgubite do tada.”

Novac – u današnjoj protivvrednosti oko milion i dve stotine hiljada evra – zaista je bačen padobranom sledećeg jutra. Operativac SOE u Alžiru je na pitanje zapanjenog Amerikanca šta će mu tolika gotovina – uzeta iz trezora Francuske nacionalne banke u Alžiru – jednostavno odgovorio:

“Kristina je poslala šifrovani telegram da joj je potreban. Znači, da joj je potreban.”

U ponedeljak, 14. avgusta 1944. godine, šef mreže “Džokej”, Frensis Kamerc, njegov poručnik Ksan Filding i francuski oficir Kristijan Sorensen izvedeni su iz zatvora samo nekoliko sati pre zakazanog streljanja. Gestapovac Maks Vem, koji se lično pojavio ispred ćelije da ih iz nje izvede, bio je dovoljan autoritet da zbunjeni stražar ne postavlja nikakva suvišna pitanja.

Posle prolaska poslednjeg nemačkog kontrolnog punkta, automobil koji je Vem vozio sa trojicom bivših zarobljenika zaustavio se na dogovorenom mestu: sredini omanjeg mosta. Posle petnaestak minuta, trojica naoružanih Francuza okružila su kola. Znali su da je Kristina, po dogovoru, još uvek u sedištu Gestapoa. Učtivo su pozdravili Vema, predali mu oveću torbu sa novcem, i zagrlili svoje ratne drugove…

Te iste večeri, britanska radio stanica BBC, u emisiji namenjenoj slušaocima u okupiranoj Francuskoj, objavila je kratku i na prvi pogled potpuno nerazumljivu poruku:

“Félicitations à Pauline” (Hvala, Paulina)

Kada su oboje dobili potvrdu da je razmena obavljena uspešno, Šenk i Kristina su izašli iz zgrade Gestapoa. Ljubazno su se pozdravili na ulazu: krenuli su na različita mesta, Šenk da podeli pare od otkupa sa svojim ortakom Vemom, Kristina natrag na slobodnu teritoriju. Na rastanku, Kristina mu je rekla i rečenicu koja će se kasnije pokazati proročanskom:

“Danas je ponedeljak. Napustite grad do srede. Više se nećemo videti. To je moj prijateljski savet za rastanak.”

Sledećeg dana, u utorak 15. avgusta 1944. godine, sto pedeset hiljada vojnika američke Sedme armije generala Aleksandera Pača iskrcalo se na sredozemnoj obali Francuske, između Tulona i Kana. U petak, 18. avgusta, prvi tenkovi Šestog korpusa generala Lisjena Treskota pojavili su se na ulazu u Dinje. Kao što je Šenk u nedelju i posumnjao, fon Vintershajm nije ni pokušao da brani grad i povukao se bez borbe ka severu. Sa njim je, sa svojim delom mita od milion franaka, u međuvremenu razmenjenih za zlato, iz malog grada zauvek otišao i Gestapovac Maks Vem.

Deset dana kasnije, 25. avgusta 1944. godine, tenkovi De Golovog generala Leklerka, uz pomoć američke 4. pešadijske divizije, ušli su bez borbe u Pariz, sa zapada i juga. Do kraja avgusta, invazione snage iz operacije Overlord spojile su se sa onima iz operacije Anvil: čekić se susreo sa nakovnjem, i Kristinina misija u Francuskoj bila je završena…

Albert Šenk, međutim, nije poslušao Kristinin savet. Pomislio je da će se nekako sakriti i da će, kad se stvari budu sredile, moći lepo da živi sa novcem koji je tako neočekivano dobio na samom kraju rata. Konačno – mislio je Šenk – ako i dođe do nekog suđenja, pozvaće Kristinu i njene drugove za svedoke odbrane. To bi valjda trebalo da prevagne na njegovu stranu?

Međutim, prevario se u svim računicama. Već prvog dana slobode, u subotu 19. avgusta, na ulici ga je prepoznao otac ilegalca kojeg je uhapsio i predao Gestapou. Mladi čovek je kasnije streljan. Masa se ubrzo okupila i prvobitno iznenađenje što Šenk nije pobegao sa Nemcima ubrzo je ustupilo mesto nekontrolisanoj provali gneva. Stara policija je bila raspuštena, nova još nije bila formirana. Američki vojnici su posmatrali scenu sa zanimanjem, ali bez ikakve želje da se mešaju “u unutrašnje francuske stvari”.

Nije zabeleženo ko je uzeo prvi kamen i bacio ga na Šenka koji nije imao gde da pobegne. Taj kamen ga je udario u nogu. Potom su sledili drugi, treći, peti, dvadeseti kamen. Već posle desetog bio je bez svesti. Posle dvadesetog, od njegove glave je ostala samo bezoblična masa krvi, kože, mozga i kostiju.

Masa se razišla u obližnje bistroe na pivo, zadovoljna obavljenim poslom i prepričavajući najzabavnije detalje onima koji nisu bili prisutni. Leš je ostao na ulici ceo dan, da bi tek sutra kasno popodne, uz pomoć lokalnog vatrogasca, udovici bilo omogućeno da ga odveze i sahrani. Posle nekoliko dana, kada je konačno u Dinjeu uspostavljena kakva-takva policijska stanica, savesni policajac je, u službenoj belešci o događajima prethodnih dana, napisao i ovo:

“Šenk, Albert. Saradnik okupatora. Dana 19. avgusta ubijen u incidentu od strane nepoznatih lica. Odlučeno je da se istraga ne vodi, zbog trenutnih okolnosti.”

Tako Albertu Šenku ni milion franaka, najveći novac koji je u životu ikada video, nije bilo dovoljno da spasi svoju glavu. Verovatno je, u poslednjim trenucima života, pomislio na Kristinin savet koji nije poslušao…

Šenkova udovica je zadržala novac od otkupa ali, uplašena za svoju bezbednost, dugo se nije usuđivala da ga zameni za nove novčanice koje je u međuvremenu emitovala De Golova vlada. Kada je konačno pokušala to da učini, 1945. godine, bila je uhapšena od strane novih vlasti. Ipak, posle detaljne istrage okolnosti pod kojima je novac dobijen, puštena je na slobodu i novac joj je vraćen. U tom međuvremenu, nova francuska vlada je objavila devalvaciju, i od dvadeset hiljada tadašnjih američkih dolara, koliko je taj iznos vredeo u vreme aranžmana njenog pokojnog muža sa Kristinom, ostalo joj je samo oko osam hiljada

XVI

Kraj rata i početak sveta posle njega…

aftermath

Drezden, 1945.

Rat, međutim, za Kristinu još uvek nije bio završen. Još dok su trajale završne borbe u Francuskoj, avgusta 1944, u Varšavi je počeo dugo pripremani ustanak. Oko pedeset hiljada ustanika suprotstavilo se nemačkom garnizonu koji je, na samom početku borbi, bio dvostruko manji.

Čim je dobila prve vesti o ustanku, Kristina je poslala radio-poruku u London: tražila je prekomandu u Varšavu, u centar borbi. Za taj zahtev imala je i poseban razlog: među ustanicima se borio i njen stariji brat Andrej. Međutim, sve Čerčilove zahteve da se ustanicima pomogne Staljin je odbio. Crvena armija je bila sa druge strane Visle, pasivno posmatrajući šta se događa u gradu. Njeni avioni bili su na aerodromima sa kojih su, za samo pet minuta leta, mogli da preokrenu situaciju u borbama, ali nisu poleteli. Britansko ratno vazduhoplovstvo je, konačno, samo izvelo oko dve stotine borbenih letova iznad Varšave, snabdevajući ustanike oružjem i municijom; u njima su učestvovali, uglavnom, južnoafrički i poljski piloti. Za te letove, Staljin je čak zabranio i sletanje na aerodrome pod kontrolom Crvene armije kako bi se snabdeli gorivom za povratak.

U septembru 1944. godine Čerčilov kabinet je konačno odobrio i da SOE pošalje nekoliko misija u Poljsku, u nadi da će njihovi izveštaji možda obezbediti objektivniji uvid u vojnu i političku situaciju i – na tome je poljska izbeglička vlada posebno insistirala – navodne zločine Crvene armije. Kristina je dobila čin kapetana, raspoređena u Ženske pomoćne snage Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva i poslata u bazu SOE u Bariju, u južnoj Italiji, odakle je bilo planirano da bude poslata u Poljsku, kao kurir.

U međuvremenu, ostavljeni sami sebi, ustanici su u Varšavi kapitulirali 2. oktobra, posle oko petnaest hiljada mrtvih i nestalih na svakoj od dve zaraćene strane. Grad je bio razoren do temelja, a stanovništvo desetkovano. Među onima čija se imena nisu pojavila na kasnijim spiskovima, ni poginulih ni preživelih, nalazio se i Kristinin brat Andrej. Njegovo telo nikada nije pronađeno. Varšavski ustanak bila je najveća pojedinačna vojna operacija nekog pokreta otpora, u celoj okupiranoj Evropi, u toku celog Drugog svetskog rata.

Od kapitulacije ustanika, cilj timova SOE koji su se obučavali u bazi u Bariju bitno je promenjen: od pretežno vojnog je postao isključivo politički. 27. decembra 1944. godine, prvi od planiranih timova SOE, pod kodnim nazivom Freston, poslat je u Poljsku ali su ga već sredinom januara 1945. zarobili pripadnici NKVD. Sve druge misije su potom otkazane i, bez obzira što su Sovjeti već narednog meseca oslobodili zarobljene britanske obaveštajce, Kristina je dobila naređenje da se vrati u Kairo. Bila je stalno frustrirana, često se dosađivala, ponekad i očajavala…

U svojim memoarima “Skrivalica”, objavljenim početkom pedesetih godina, Ksan Filding, jedan od trojice obaveštajaca čije je živote Kristina spasila onog avgustovskog dana 1944. u Dinjiju, seća se kako je, neposredno uoči oslobođenja Francuske, Kristina u polušali govorila o “užasima mira” i vidljivo prezirala viziju života bez avanture, ratnog drugarstva i onog posebnog osećaja za svrhu življenja – svega što joj je rat do tada davao.

Kao i mnogo puta do tada, a i potom, pobeda je za Kristinu donela stvarnost sasvim različitu ne samo od sanjane, nego i od one očekivane, a sasvim sigurno i od one zaslužene. U sredu, 9. maja 1945. godine, posle skoro šest godina borbi, završen je Drugi svetski rat u Evropi. Dan pobede Kristina je dočekala, po prvi put u svojoj ratnoj karijeri, na radnom mestu u kancelariji. Sa završetkom rata, postavilo se i pitanje njene dalje sudbine. Posle nevelike birokratske komunikacije, saopšteno joj je da će na radnom mestu na kom se zatekla u trenutku nemačke kapitulacije moći da ostane do kraja te, 1945. godine, krajnjeg roka koji je Vlada u Londonu ostavila SOE da se i sama rasformira…

Kristina je, negde u leto te iste 1945. godine, shvatila još dve stvari: da je njena majka, nakon što su je Nacisti uhapsili, umrla u zatvoru u Varšavi; i, da je njena domovina Poljska, nagodbom između Čerčila i Staljina na Jalti, ostala u sovjetskoj interesnoj sferi.

Kristina je bila suviše “britanska” da bi mogla da se vrati u Poljsku kojom su vladali Sovjeti, a opet suviše “poljska” da bi mogla da bude potpuno prihvaćena kao britanski ratni heroj. Ostavši tako, praktično, i bez državljanstva podnela je molbu za prijem u britansko državljanstvo uz koju je priložila i nekoliko pismenih svedočenja njenih ratnih drugova – tada visokih oficira britanske armije – o izuzetnim zaslugama kroz čitav ratni period. Pod normalnim okolnostima, to je trebalo da bude i više nego dovoljno.

Međutim, britansko Ministarstvo unutrašnjih poslova tvrdoglavo se držalo birokratskih procedura: zahtev za državljanstvo mogao je da podnese samo stranac koji je neprekidno pet godina boravio na britanskom tlu. Učešće u ratu na strani Velike Britanije, od Varšave i Budimpešte, preko Kaira do Francuske, činovnik u Londonu nije hteo da prizna u tih pet godina…

Na kraju je, za jednu tako jednostavnu stvar bilo neophodno i lično pismo tadašnjeg komandanta SOE, brigadnog generala Kolina Gubinsa. Uprkos svemu tome, rešenje da se Kristina Gizicka prima u britansko državljanstvo objavljeno je u Službenom listu tek 21. februara 1947. godine, sa datumom 17. decembar 1946. godine.

Konačno, otpuštena je iz SOE sa danom u kojem je ova uprava – nepotrebna u miru – i ukinuta: 1. januara 1946. godine. Sa otpremninom od svega jedne mesečne plate – sto funti, ili današnjih pet hiljada evra – pridružila se armiji ratnih heroja bez kuće i posla, bez mesta na koje je mogla da ode, prinuđena da ostane u zemlji u kojoj je ubrzo postala građanin drugog reda. Popularnost koju su njeni sunarodnici Poljaci uživali u toku rata brzo je iščezla kada su se desetine hiljada bivših poljskih vojnika pojavili na britanskom tržištu rada, koje se već mučilo sa pet miliona demobilisanih Britanaca.

Međutim, problem je svakako bio i širi, i ticao ne samo Poljaka nego i Britanaca, i ne samo operativaca, kakva je bila Kristina, nego i njihovih šefova. Tako, na primer, ratni komandant SOE, Kolin Gubins, nakon ukidanja jedinice kojoj je bio na čelu, nije od nove Atlijeve vlade dobio nikakvu, čak i površnog razmatranja, vrednu ponudu za novi posao. Delimično ogorčen a delimično i kao znak javne demonstracije svog nezadovoljstva, jedan od prvih pet britanskih ratnih heroja zaposlio se kao direktor malog preduzeća za proizvodnju tepiha i zavesa. Laburistička vlada je, očigledno, svoj posleratni legitimitet tražila i u demontiranju Čerčilove ratne mašine. U pojedinačnim sudbinama ogledala se, između ostalog, i ta radikalna promena vizije.

Neki od Kristininih prijatelja u emigraciji, zabrinuti zbog njene nezavidne finansijske situacije, ohrabrivali su je da se pridruži Andžeju Koverskom, koji je tada živeo u britanskoj okupacionoj zoni u Nemačkoj, ali uprkos njihovoj jedinstvenoj i neraskidivoj vezi, ona, u tom trenutku, nije ozbiljno ni razmatrala ideju da se uda za njega.

I u nekim drugim situacijama bi Kristinin ponos i želja za nezavisnošću onemogućili da se bilo koja šansa da konačno nađe finansijsku sigurnost i ostvari. Kristina nikada nije objasnila zašto je odbila da primi kuću koju joj je jedan od prijatelja ostavio u svom testamentu. Odbila je i jednu ponudu da radi u vladinoj službi, jer je imala utisak da joj je upućena kao nagrada za ratne zasluge – ona je upotrebila izraz “milostinja” – a ne zbog njenih sposobnosti.

Konačno, počela je da traži obične civilne poslove: radila je kao prodavačica u robnoj kući, operaterka na telefonskoj centrali, spremačica, stjuardesa… Suviše ponosna da traži pomoć od svojih ratnih drugova, suviše nesposobna da se posle godina punih adrenalina uklopi u trivijalnost posleratnog sveta, daleko od kuće koju više nije imala, nespremna da izgradi novu…

Negde početkom 1947. godine Kristinin novi britanski pasoš omogućio joj je da, bar privremeno, izbegne sivilo i bedu Londona i jedno vreme provede u Keniji, gde je srela svog starog prijatelja iz dana provedenih u Kairu. Sunce i širina nepreglednih afričkih prostora uticali su pozitivno na njeno stanje, kako fizičko tako, još više, i duhovno. U Najrobiju je, konačno, dočekala i još jedan Službeni list, onaj od 21. maja te godine, u kojem je objavljen ukaz kralja Džordža VI kojim je, kao nagradu za svoje ratne zasluge, proizvedena u red viteza Reda britanske imperije, kako je u obrazloženju stajalo “za specijalne zasluge za vreme vojnih operacija do 8. maja 1945. godine”. Bio je to prvi – i dosad jedini – put da je ovako visoko odlikovanje dodeljeno vojnom licu ispod čina pukovnika.

Ali, čak i Afrika ima svoje duhove, i Kenija je Kristinu isuviše često podsećala na njen predratni život sa svojim drugim mužem, Jeržijem Gizickim, koga je i dalje, na svoj čudan način, potajno volela. Već posle nepunih godinu dana više nije mogla da izdrži ni na tom mestu. Jednog februarskog ponedeljka 1948. jednostavno se pozdravila sa svojim prijateljima koji su ostali zapanjeni, spakovala ono malo svojih stvari u dva kofera, i ukrcala se u brod u Mombasi, koji ju je ponovo – po drugi put u njenom životu – odvezao za London.

Već krajem četrdesetih, po kasnijem svedočenju mnogih njenih prijatelja, Kristina je smatrala da je njen život postao besmislen – teško je podnosila odsustvo priznanja za ratne zasluge, postala je usamljena i depresivna. Ali, do kraja tog života očekivala ju je još jedna velika avantura: ona zbog koje će, po okončanju svog ovozemaljskog života, postati besmrtna…

XVII

Put u besmrtnost: Bondova devojka

casino-royal-book

Korice za prvo izdanje “Kazino Rojal”, dizajn Jana Fleminga, 1953.

Jednog oktobarskog četvrtka, 1949. godine, visok muškarac sa cigaretom u finoj ćilibarskoj muštikli, ušao je u robnu kuću Harods u Londonu, neposredno pred zatvaranje. Na kasi, njegov pogled privukla je vitka i elegantna crnka, koja je dugo prebrojavala metalni kusur. Oboje su imali oko četrdeset godina i neko vreme su se ćutke odmeravali pogledima. Kao da su se odnekuda već znali?

“Gospođice, ako još budete brojali te novčiće, radno vreme će Vam završiti, i onda bismo mogli da odemo na piće?”

Jan Fleming, unuk bogatog bankara sa londonskog Mejfera, diplomac sa Itona i vojne akademije u Sandhurstu, nesvršeni student univerziteta u Minhenu i Ženevi, obaveštajni oficir britanske Kraljevske mornarice u toku Drugog svetskog rata i posleratni šef dopisničke mreže londonskog Sandej Tajmsa, nikada nije gubio vreme kada su zgodne žene bile u pitanju. Kristina Skarbek nikada nije čekala na drugi poziv zgodnog muškarca…

Na piće su otišli u obližnji pab, a na večeru zalivenu flašom dobrog francuskog vina u italijanski restoran Bertoreli u Šarlot stritu u londonskom Vest Endu. Bilo je to nedaleko od Flemingovog stana u Ficroviji, gde su proveli noć…

Tog četvrtka u Harodsu počela je ova čudna veza dvoje neobičnih ljudi, koja je potrajala oko godinu dana. Bila je to i poslednja duža veza u Kristininom životu. Fleming, koji je u toku rata rukovodio operacijom “Zlatno oko”, špijunažom Frankove Španije u vreme kada se očekivao ulazak ove zemlje u rat na strani Hitlera (kasnije će baš to ime poneti jedan od njegovih najčuvenijih romana), i Skarbekova sa svojim brojnim iskustvima iz Poljske, Mađarske, Kaira i Francuske, bili su ne samo telesno nego i duhovno bliski. Oboje avanturisti, sa zanimljivim pričama koje su voleli i da pričaju i da slušaju.

Svom prijatelju Tedu Hauu, još jednom iz plejade britanskih ratnih obaveštajaca na Bliskom Istoku, koji je takođe poznavao Kristinu, Jan Fleming je tih meseci napisao i ovo:

“Tačno vidim na šta si mislio kada si mi pričao o Kristini, ona doslovno obasjava sa svim kvalitetima i vrednostima jednog književnog lika. Kako se retko u stvarnom životu mogu naći takvi primerci!”

Neke londonske priče tvrdile su da je Fleming, tada još neoženjen, na kraju ostavio Kristinu i preselio se na Jamajku, kada je njegova dugogodišnja ljubavnica Ana Karteris, na svet donela njihovu mrtvorođenu ćerkicu. Druge opet da Kristina nije mogla da prihvati trajni zajednički život sa bilo kim drugim, osim sa Koverskim… Ili je, možda, Kristina prestala da bude zanimljiva za Fleminga, kao stvarna žena, čim je njihova veza potrajala dovoljno dugo da bi on u svojoj mašti zaokružio taj tako dugo traženi književni lik? Neko bi možda rekao da pisci, uvek se krećući na toj nejasnoj i maglovitoj granici između fikcije i stvarnosti, naprosto ne mogu da budu lojalni partneri u ljubavi.

Tačna istina nikada neće moći da bude utvrđena. Ostala je, međutim, koincidencija da je, u proleće te iste 1951. godine kada je Fleming konačno otišao iz Londona, da poslednjih desetak godina svog života provede na Jamajci, i Kristina napustila britansku prestonicu i počela da radi na prekookeanskim brodovima…

Ostale su, međutim, osim tračeva londonske čaršije pedesetih, i neke opipljivije stvari. Prvu u seriji svojih knjiga o Džemsu Bondu, tajnom agentu Njenog veličanstva 007 – Kazino RojalJan Fleming počeo je da piše u februaru 1952. godine, desetak dana posle smrti kralja Džordža VI i Elizabetinog stupanja na presto, dok je Kristina još bila živa. Tek nakon njene smrti, sredinom juna, u priču romana Fleming uključuje i glavni ženski lik dvostrukog agenta Vesper Lind koji je zapravo bio literarna fikcija stvorena po ličnosti i stvarnom životu Kristine Skarbek-Granvil, Flemingove “Vesperale” (“večernja zvezda”) po imenu koji je Kristina koristila u ranom detinjstvu. Na koricama prvog izdanja knjige (“Kazino Rojal” je objavljen aprila 1953. godine), za koje je nacrt dao lično Fleming, nalazi se i lik glavne junakinje u kojem je Kristina i više nego prepoznatljiva…

Iako je, u brojnim intervjuima koje je dao posle objavljivanja knjige, Jan Fleming uvek džentlmenski demantovao da je ikada sreo Kristinu Skarbek-Granvil, njen lik se u ukupno sedamnaest romana koje je napisao o Džemsu Bondu, pojavio još jednom. U romanu “Iz Rusije sa ljubavlju” (1957), Kristina je opisana ponovo, ovog puta kao lepa Ruskinja Tatjana Romanova…

Biografi Jana Fleminga ne slažu se potpuno o tome koja je žena bila ljubav njegovog života. Međutim, očigledno je da je jednu od tih ljubavi, u svojim knjigama, učinio besmrtnom: kao Bondovu devojku

XVIII

Sudbonosno krstarenje

ruahine-federal-ss-1967

Prekookeanski brod “Ruahin”

Odlučna da ponovo napusti sivilo jednoličnog života u Londonu, razočarana posle Flemingovog odlaska na Jamajku, iz dna duše mrzeći uobičajene dnevne poslove domaćice – kuvanje i spremanje – Kristina je jednog majskog dana 1951. godine slučajno videla konkurs za posadu prekookeanskog broda “Ruahin”. Tek završen u brodogradilištu, “Ruahin” je narednog meseca trebalo da krene na svoje prvo krstarenje: od Sauthemptona u Engleskoj, preko Južne Afrike, do Velingtona na Novom Zelandu. Bila je to poslednja u nizu slučajnosti u životu Kristine Skarbek-Granvil i, kako se to obično u životu dešava, jedna slučajnost uvek mora da bude sudbonosna.

A jedno od brodskih pravila bilo je da osoblje, dok je na dužnosti, mora da nosi svo svoje ratno ordenje. Kristina je tako, i protiv svoje volje, postala predmet ljubopitljivosti ostalih kolega koji su teško mogli da poveruju kako je jedna žena mogla da dobije toliko visokih odlikovanja. Ljubopitljivost je polako prelazila u ljubomoru. U toj neprijatnoj situaciji samo jedan član posade stao je na Kristininu stranu: četrdesetogodišnji stjuard, Denis Džordž Maldovni, patetična i usamljena figura koja se pridružila Trgovačkoj mornarici 1948. godine nakon što ga je žena ostavila posle nasilja u porodici.

Uskoro je postalo jasno da je Maldovni želeo da dođe u centar Kristininog života, i tu ostane, po bilo koju cenu. Za nekoga ko je mrzeo domaće poslove – Kristina je, otkad je izašla iz roditeljske kuće, čitav svoj život provela po hotelima da bi izbegla kuvanje i spremanje – život na brodu sam po sebi nije mogao da bude previše prijatan. Sa opsesivnim Maldovnijem, mogao je da postane samo još gori.

Četiri meseca provedena na brodu Kristina je, u slobodno vreme, provela i u dugim razgovorima sa svojom novom poznanicom, književnicom Madlen Mason. Kao da je, nekim šestim čulom, predosetila da više nikada neće imati priliku da to učini, Kristina joj je pričala o svom dotadašnjem životu, uključivši tu i detalje nekoliko najznačajnijih ratnih akcija. Tako je nastala i građa za prvu biografsku knjigu koju je o Kristini napisala Masonova, doduše tek posle gotovo dve i po decenije od njene smrti.

Povratak u London nije Kristini doneo i olakšanje: opsesivni ljubavnik nastavio je da je proganja. Zaposlio se kao portir u obližnjem Reform klubu, samo da bi mogao da je drži na oku. Maldovni se osećao izigranim i iskorišćenim, u njegovoj svesti prepunoj fikcija sam sebe je ubedio da je sa Kristinom zaista bio ljubavnik. Kako se stvarnost sve češće sukobljavala sa tim fikcijama, postajao je sve više ogorčen. Kako je policijska istraga kasnije utvrdila, počeo je da čita pamflete sumnjivih kvazi-katoličkih autora, iz kojih je shvatio da bi, ako bi njih dvoje umrli zajedno, mogli da se ponovo nađu i onda ostanu zauvek zajedno. Ako nisu mogli da budu zajedno u ovozemaljskom životu, biće to bar u onom zagrobnom

Kristina nije htela da Maldovnija prijavi policiji. Bilo ju je sramota. Sa Andžejom Koverskim je dogovorila sastanak u Liježu, te nedelje 15. juna. Po prvi put otkad ju je poznavao, kako je sam posle pričao zajedničkim prijateljima, Andžej je osetio da bi to viđenje trebalo da bude uvod u njihovo venčanje, toliko dugo željeno, planirano, odlagano i ponovo zakazivano.

I onda je došla ta poslednja slučajnost: neočekivano odlaganje planiranog leta za Belgiju na naredni dan i nova noć koju je trebalo provesti u Londonu. Maldovnijeva kupovina komandoskog noža, tog popodneva, u radnji u kojoj je prodavana polovna vojna oprema. I fatalni susret, oko deset sati te večeri.

Krug Kristininog života je tako bio konačno zatvoren. U sekundi u kojoj je, pod neonskim svetlom jeftinog hotela u južnom Kensingtonu, zasijala oštrica noža priča o Kristini Skarbek-Granvil se iz stvarnosti preselila u legendu.

XIX

Epilog: sloboda i njena cena

Christine Granville (Countess Krystyna Skarbek) (1915-1952) Worl

Francuska, 1944.

“Čerčilov omiljeni špijun”, “Poljska Mata Hari”, “Džems Bond u suknji”… Sve su to opisi Kristine Skarbek-Granvil koji su mogli da se, u poslednjih nekoliko decenija, ponekad sretnu po novinskim tekstovima, knjigama, radio i TV emisijama.

Priča o Kristininom kratkom ali burnom životu mogla bi da posluži i kao ilustracije jedne od centralnih tema Drugog svetskog rata: njegove kompleksnosti i nepravičnosti. Uprkos tome što je nekoliko puta rizikovala svoj život za Poljsku, Veliku Britaniju i Francusku, Kristina ne samo da nije dobila zasluženu nagradu za svoju izuzetnu službu, nego čak ni očajnički potrebno, i potajno željeno, utočište. Sva njena lična dostignuća bila su u senci politike i predrasuda. Tačno je, Kristinu nikada niko nije posedovao, ali isto tako ni ona nikada nije nigde pripadala.

Jedan od brojnih muškaraca koji je Kristinu voleo, njen ubica Denis Maldovni, rekao je u svojoj poslednjoj ispovesti pred pogubljenje da je “ubistvo konačni akt posedovanja”. Tu kratku rečenicu ostavio je i napisanu u ćeliji. Ali, Maldovni nije bio u pravu: on Kristinu nikada nije posedovao, otpor koji je u njoj plamteo bio je isuviše veliki. Zapravo, Kristinu nikada niko nije posedovao: ni njeni roditelji, ni njena dva muža, ni njeni brojni ljubavnici, ni pretpostavljeni u službama za koje je radila. Čak ni osoba sa kojom je, verovatno, bila najbliža u toku celog svog života: Andžej Koverski.

Ako je bilo šta zaista posedovalo ovu ženu, bila je to njena strast za slobodom. Za slobodom svoje domovine Poljske, svakako. Ali, i za slobodom izbora u ljubavi, u politici, i u životu u najširem značenju tog pojma.

Kristina Skarbek-Granvil bila je žena čija je lojalnost bila i neupitna i neoboriva; žena koja je rizikovala sve za svoju zemlju i njene saveznike, ali i za svoje drugove. Ona je isto tako bila žena koja je postavljala svoje sopstvene moralne standarde i činila svoje sopstvene, često vrlo teške, životne izbore.

Kristinin stil je bio elegantan, otmen, čak i skroman. U mnogim kasnijim sećanjima njeni savremenici opisivali su kako je najčešće bila odevena: u jednostavnoj suknji i dobro skrojenoj bluzi. Spolja, Kristina nije činila ništa da privuče pažnju, pa ipak su i muškarci i žene bili privučene njenim unutrašnjim magnetizmom.

Konačno, i Kristinina viđenja seksa – i braka – bila su relaksirana, prilično ista kao i kod većine njenih muških kolega tog burnog vremena u kojem se trajanje preostalog života pre moglo meriti nedeljama nego mesecima: seks je bio zadovoljstvo, brak ograničenje.

Svakako, nakon niza faktografski manje ili više tačnih knjiga napisanih o Kristini, razbacanih sećanja i svedočenja ljudi koji su je poznavali, i nakon što su, negde sredinom devedesetih godina prošlog veka konačno otvorene sve arhive tajnih službi za period koji se na nju odnosi, verovatno je došlo i vreme da se o ovoj neobičnoj i intrigantnoj ženi snimi film, i tako zaokruži jedna uspomena. Poljska rediteljka, Agnješka Holand, je u proleće 2009. godine počela da se bavi ovim projektom, ali on za sada još uvek nije završen.

Ali, i pripovedač i čitalac ove priče ne mogu a da na kraju sebi ne postave jedno pitanje: ko bi, među svim tim poluobučenim, kozmetički promenjenim i praznoglavim filmskim zvezdama dvadeset prvog veka, zaista mogao da verno dočara lik ove skromne, hrabre i pametne žene koju su njeni ratni drugovi jednom opisali kao “zakon za sebe”?

***

hall-hall2

Ova priča posvećena je Aleksandri Hol-Hol (1964), britanskoj ambasadorki u Gruziji (2013-2016), jednom vrlo sposobnom diplomati i zanimljivoj ženi.

Све дилеме једне кандидатуре: у потрази за изгубљеним временом

sasa1

Лош вођа је онај којег народ мрзи. Добар вођа је онај којег народ обожава. Велики вођа је онај за чија дела народ каже: “Ми смо то урадили сами”.

Лао-Це, кинески филозоф, VI век п.н.е.

I

Пролог: један апел који је нарушио малограђански мир

magna_2586504aУ петак, 25. новембра 2016. године сто јавних личности одлучило је да Заштитнику грађана, Саши Јанковићу, упути јавни апел да се кандидује на предстојећим председничким изборима, априла следеће године. У наредних неколико дана, овом апелу прикључило се и преко хиљаду других грађана. Тај број и даље свакодневно расте.

Досадашње реакције на овај чин биле су, у великој мери, предвидиве код свих актера у овом чудном четвороуглу: режим је показао нервозу, понекад на граници хистерије; вечити барони опозиционих странака показали су збуњеност и отпочели са својим уобичајеним ситним калкулацијама; сам потенцијални кандидат је, међутим, показао хладнокрвност, која га је и раније красила у критичним тренуцима; грађани су опет показали зачуђујућу упорност која је са временом почела да прелази у тврдоглавост.

Апел, овако формулисан и упућен, свакако представља новост у нашој досадашњој политичкој сценографији. Од грађана се, до сада, очекивало да буду тихи и послушни према тренутној власти (будућој опозицији) или – већ по сопственом избору – тихи и послушни према тренутној опозицији (будућој власти). Трећу опцију они, суштински, никада нису ни имали. Најмање што се од њих очекивало било је да нешто мисле, а посебно да предлажу тако важну ствар као што је кандидат за шефа државе. Ма колико биле међусобно различите, и међусобно посвађане, политичке странке су у последњих четврт века бар у једној ствари увек биле истомишљенице: у жељи да свој колективни монопол на политичко мишљење одрже нетакнутим.

Идилични малограђански мир је, међутим, последњег новембарског петка дефинитивно нарушен и српска политика је добила додатну динамику. Хајде да размотримо неколико занимљивих питања:

Прво, зашто се тако нешто уопште десило?

Друго, које последице ће овај чин имати на политичку мапу Србије?

Треће, шта би то ново у понуди ова кандидатура донела и шта би могла да промени?

Четврто, какву одлуку ће донети Саша Јанковић и од чега ће она зависити?

Пето питање – процену какву одлуку ће донети бирачи у априлу – нећемо разматрати у овом тексту него у неком од следећих, када све коцкице овог мозаика буду дошле на своје место и када будемо видели исходе још неколико сасвим неочекиваних догађаја који ће се у међувремену догодити.

II

Жути картон

yellow-cardУ априлу ове године руководства опозиционих политичких странака била су суочена са јасним захтевом великог броја својих симпатизера, а и многих других грађана критички расположених према актуелној власти, да на парламентарне изборе изађу са јединственом листом и тако озбиљније угрозе монопол власти. Та руководства, на жалост, нису била дорасла изазову времена, нису могла да осете пулс народа и препознају овај захтев. Исход је познат.

Грађани, незадовољни странкама малих домета и лидерима ниских амбиција, овог пута су одлучили да пошаљу директнију поруку. Та порука, још увек, није црвени картон странкама и људима који су изневерили њихова очекивања, али жути картон свакако јесте. Његова тежина је тим већа што су први потписници Апела, углавном, биле управо оне јавне личности које су досад, са стрпљивошћу будистичких монаха, давале јавну подршку баш данашњим опозиционим политичким странкама. Сада су, међутим, проценили да њихову подршку више заслужује неко други, да би неко други аутентичније заступао идеје и вредности које и они деле.

У наредна три месеца, неки лидери ће исправно разумети ову поруку, други неће. Свако од њих ће, тако, сам изабрати свој пут, али ти путеви мене овде претерано не занимају.

Нећу се такође појединачно бавити ни другим кандидатима, јавним или тајним, стварним, могућим и оним измишљеним, владајућим, опозиционим и онима између, и то из два разлога. Најпре, многи од оних који се данас скоро свакодневно помињу по разним новинама, и о чијим међусобним и наводно тајним састанцима читамо детаље познате само учесницима тих састанака, на крају неће ни бити кандидати. И друго, све друге кандидатуре о којима се у јавности данас говори не би, практично, ништа промениле.

Из оба та разлога, за сада ми је само једна могућа кандидатура – она на коју је позвао Апел – изазвала довољно интелектуалне радозналости да бих се њеном садржином и могућим последицама озбиљније бавио.

III

Избор између Макијавелија и Монтескјеа

m-_joly-_dialogue_aux_enfers-_title_page_1864-jpegФранцуски правник и сатирични писац, Морис Жоли, написао је у својим “Дијалозима у паклу између Макијавелија и Монтескјеа”, (1864) између осталог и следећих пар реченица:

“Главна тајна владања састоји се у слабљењу јавног духа до тачке потпуне незаинтересованости народа у идеје и принципе на којима се ових дана праве револуције. У свим ерама, народи су – баш као и појединци – плаћени речима. Појаве су готово увек довољне за њих; они не захтевају више. Према томе, могу се успоставити вештачке институције које одговарају подједнако вештачком језику и идејама.”

Измишљени дијалог Макијавелија и Монтескјеа у паклу – у ствари једва сакривена сатира на рачун тадашњег француског режима Наполеона III – морао је први пут да буде штампан у иностранству, у Бриселу. Свог аутора је ипак коштао осамнаест месеци затвора. Међутим, последња реченица из овог кратког цитата – она о вештачким институцијама које одговарају подједнако вештачком језику и идејама – превазишла је и простор и надживела време у којима је настала и служи нам и данас као подсетник да осим нормалних ситуација постоје и оне друге.

У некој нормалној ситуацији, ја вероватно не бих гласао за Сашу Јанковића. Мој избор би или пао на неког левичарски опредељеног кандидата (ако би таквог било) или не бих ни изашао на изборе (као што заправо нисам ни излазио, ниједном досад, у другим круговима председничких избора, после 1997).

Међутим, у нормалној ситуацији ни апел који је повод овог данашњег текста се не би појавио. Глумци би наставили да глуме, професори да држе предавања, судије да суде, новинари да пишу, пекари да месе хлеб а политичари да се баве политиком. У нормалној ситуацији ни ја не бих писао текст који је на граници политичког памфлета. У нормалној ситуацији, исто тако, ни сам Саша Јанковић не би размишљао о томе да се кандидује за председника Републике. Остао би и после истека садашњег мандата високи државни чиновник, можда директор Безбедносно-информативне агенције или амбасадор, шетао би свог пса, и своју радну каријеру, за неких двадесетак година, завршио, на пример, као председник Уставног суда.

Дакле, полазна претпоставка је кристално јасна: о свему овоме данас разговарамо баш зато што не живимо у нормалној ситуацији. Ни глумци, ни професори, ни судије, ни новинари, ни пекари – а очигледно ни политичари – не могу да раде свој посао. Не може ни Саша Јанковић.

Пред нашим очима метастазира један канцер од политичког режима, у којем је дошло до инверзије свих вредности – створене су, као што је Жоли то лепо описао још пре једног и по века, “вештачке институције које одговарају подједнако вештачком језику и идејама” – а стварни токови одлучивања су одавно измештени из тих празних љуштура и противуставно узурпирани од стране неколико сумњивих људи чудних надимака, неформално повезаних око премијера Александра Вучића.

У таквој ситуацији све класичне идеолошке дилеме – избор између левице и деснице, националног и космополитског, традиционалног и модерног, Истока и Запада – постала су беспредметна. Популистички удар 2012. године, његова накнадна ауторитарна учвршћивања 2014. и 2016. године, и аутокриминализација режима која се упорно догађала у читавом том периоду, вратила су Србију у тзв. претполитичко стање.

Једини стварни избор са којим се ми сада суочавамо јесте хоћемо ли и даље живети у том стању, у ономе што је фактички постала једна приватна држава са почетка деветнаестог века, негде на пространствима Азије, или ћемо се вратити у нормално стање, на континент којем припадамо и у век у којем стварно живимо, у оквире не само устава и закона већ и здравог разума.

Тек после решавања овог питања – под условом, наравно, да то решење не буде статус кво – моћи ћемо да се вратимо идеолошким дилемама уобичајеним за сваку модерну државу. Дакле – и ту ћу бити брутално јасан уз ризик да можда будем и неправедан – свака расправа о идеолошким питањима данас, док претполитичко стање траје, објективно представља само задржавање привида да живимо у нормалном стању. Сваки привид да живимо у нормалном стању значи додатну, и незаслужену, легитимацију постојећем режиму и тако одлаже решење проблема.

Свака расправа о идеологији данас, дакле, значи индиректну подршку владајућем поретку неслободе. Једина стварна расправа данас може да буде расправа о слободи: то је у овом тренутку и почетак и крај сваке идеологије.

IV

Како срушити брану неслободе: од малих потока до моћне реке

tabla“Сада је зима нашег незадовољства постала славним летом овог сина Јорка” – већ у уводној реченици своје драме “Ричард Трећи” Шекспир почиње изградњу свог антијунака на једном историјском фалсификату: писац се огрешио о реални историјски ток догађаја и на тај начин, у фикцији, повећао Ричардове моћи, како би овај деловао много спретније, способније и – у крајњем уметничком утиску – монструозније него што је то у стварности заиста био.

На сличан начин, и сва наша незадовољства, велика и мала, она више и мање оправдана, данас су трагично пројектована у личности председника владе. Изграђујући мит о сопственој свемоћи, он није могао да избегне ту улогу шекспировског антијунака, средишњег агенса у којем се преламају догађаји, грешке и заблуде више деценија.

У том дифузном, често емоционалном и понекад ирационалном незадовољству великог броја грађана личном влашћу Александра Вучића и читаве котерије његових јавних и тајних сарадника могу се ипак, прилично прецизно, уочити три основна правца, три магистралне трајекторије.

На првој трајекторији налазе се сви они који су незадовољни – многи чак и огорчени – начином на који он види, и третира тзв. националне интересе. Дружење са ратним злочинцима као што су Блер или Клинтон, потписивање различитих бриселских ултиматума, тај стални комплекс ниже вредности у односу на велике и моћне силе: све то вређа добри укус и пуно моралних вредности које прихватамо. Без обзира да ли неко од нас сматра да би за Србију било боље да буде партнер Европске уније или Руске федерације, подједнако се лоше осећа кад посматра гротескне удворичке сцене  којима нас државни медији свакодневно засипају. Србија не може бити земља тајне дипломатије.

На другој трајекторији налазе се они чији грађански укус вређа сирови ауторитаризам који се свакодневно демонстрира у вршењу власти: однос према медијима, и неистомишљеницима уопште, исмејавање парламента и свих институција Републике, систематско кршење закона, презир према свима нама. То, једноставно, није понашање на који би пристојан човек могао да оћути, независно од тога да ли је левичар, десничар, либерал, националиста или космополита. Премијери не би смели да се понашају као хулигани на фудбалским утакмицама и користе уличарске изразе. Србија не може бити земља приватних институција.

Коначно, на трећој трајекторији су они који сматрају да, чак ни у неолибералној Веберовој парадигми, човек не сме да буде трошак. Да је пораст стопе самоубистава неприхватљиво висока цена за смањење стопе буџетског дефицита. Да људско друштво није предузеће и да влада није управни одбор. Да је интерес очувања супстанце народа изнад интереса да се задовоље страни кредитори, инвеститори, њихови банкари, саветници, разни посредници и цео тај свет ротшилдовског гламура којим је наш тренутни председник владе толико дечачки фасциниран. Србија не може бити земља јефтиног рада.

Сваки од ова три захтева – да Србија више не може бити земља тајне дипломатије, приватних институција и јефтиног рада – може да буде победнички једино уколико се истакне заједно са преостала два. Ниједан од њих појединачно, па чак ни било која два од три, никада неће моћи да мобилишу, на једном месту и у једном дану, критичну масу довољно велику да примора на одлазак онога који, испуњавајући своју фаустовску нагодбу, подједнако презире сваки од њих.

Ниједан страначки лидер, до сада, није успео да у свом програму обједини наведена три захтева. Смештени у Прокрустову постељу неколико већ отрцаних идеолошких флоскула, њихови умови су се тврдоглаво држали сопствених ограничења, неспособни да увиде ширу слику и убеђени да, зато што они нису у стању да је виде, та шира слика и не постоји.

Решавајући десет година – у различитим политичким контекстима – свакодневне проблеме грађана, и суочавајући се толико пута са поражавајућом свешћу о томе колико су промене државе, па самим тим и друштва, у којима живимо тешке, споре и болне, Саша Јанковић је био у прилици – много више од професионалних политичара – да увиди и сложеност задатка који стоји пред нама, а и даљу неодрживост владајуће парадигме.

Виђајући се са бројним страним дипломатама, добро је могао да уочи њихову површност, незаинтересованост а често и неискреност. Бранећи грађанина од чиновника, могао је да уочи не само бахатост управљачке класе, него и њену отуђеност од човека којим управља; не само огорчење тог човека него и његово све веће отуђење од сопствене државе. Коначно, јасно увиђајући да су највећи проблем људских права заправо сиромаштво и незнање, Саша Јанковић је могао да у пракси уочи ту фину везу између Марксовог и Хегеловог схватања слободе: слободе од сиромаштва и слободе од незнања.

Зато ми се чини да би, у овом тренутку, једино кандидатура Саше Јанковића објективно била у стању да обједини све три моћне трајекторије на којима се крећу осећања, мисли и наде свих оних који су незадовољни макетом живота коју нам свакодневно приказује данашња власт.

Спојити те три трајекторије, претворити их од потока који теку у различитим правцима, насумично као бујице после пролећне кише, у моћну реку која се креће истим током, и снагом те реке срушити брану која спречава да вода стигне до жедне земље – то је, наравно, првенствено инжењерски а не политички задатак.

Зато, мислим да тај задатак политички лидери нису у стању да изнесу, ма колико многи од њих можда били добри и часни људи. Тај задатак захтева кандидата који је не само у стању да види шире и даље од политике, већ је у стању и да буде подједнако близак свим нашим идеологијама и заставама, а истовремено и подједнако удаљен од сваке од њих појединачно.

V

Јединство у различитостима или орвелијанска постмодерна?

orwell“Двомисао значи моћ држања два супротна уверења у истом тренутку и прихватања оба та уверења.” – написао је Џорџ Орвел у својој чувеној антиутопији којом је стекао светску славу, “1984”.

Орвел је пророчки предвидео многе особине постмодерног света у којем данас живимо, а међу њима и суптилни однос двомисли, јединства и једноумља.

Када позивају на јединство, професионални политичари често подразумевају једноумље. Сетимо се само циничне изборне пароле владајуће странке овог пролећа: “Уједињени можемо све”. Тако схваћено, једноумно јединство, по правилу међутим доводи до тзв. безумног јединства, оног јединства у којем нико – ни онај на власти ни онај у опозицији подједнако – не мисли ништа. А друштво у којем нико не мисли ништа не може остати јединствено: напротив, такво стање по правилу изазива само још теже и болније поделе и фрагментације.

Председник Републике изражава државно јединство Републике Србије и то је једна од његових кључних уставних дужности, изражена у члану 111. Устава Србије. Она укључује не само посредовање како би се избегли друштвени сукоби, него и изградњу ширих консензуса онда када је то неопходно.

Тако схваћено јединство Републике подразумева и богатство различитих иницијатива, идеја и предлога, слободне услове за њихово изношење и заступање и међусобну здраву конкуренцију. Јединство Републике се, дакле, и гради и брани на различитостима а не на једноумљу.

Кандидатура Саше Јанковића на коју је позвао Апел значила би, по први пут у модерној политичкој историји Србије, једну озбиљну политичку опцију која не би била резултат страначке политике, међустраначких нагодби, привремених или трајних монопола. Председник који би био изабран од грађана, а на основу предлога њих самих, без страначког посредовања, имао би додатни легитимитет у односу на било ког председника који би био страначки кандидат.

Истовремено, такав избор председника би међу самим политичким странкама отклонио вечиту поделу на победнике и побеђене и тиме допринео превазилажењу њихових међусобних конфликата, сујета и зависти – целог оног нарцизма малих разлика на којем се темељило последњих четврт века парламентарног живота у Србији, те наше орвелијанске постмодерне.

VI

Трговац надом против трговца очајем: изазови промењене парадигме

good-and-evilЛидер је трговац надом, рекао је једном приликом Наполеон Бонапарта.

Шта ће, поводом овог апела, одлучити Саша Јанковић? Најпре, не ради се о једној него о низу одлука које ће он у наредних неколико недеља морати да донесе.

Претходно питање је, наравно, одлука хоће ли уопште прихватити позив који му је у Апелу упућен и упустити се у практичну политику. Ако одговор на ово питање буде негативан, сва друга питања постају беспредметна. Али, ако одговор буде позитиван, као што се потписници Апела надају а режим истовремено страхује, тек тада се отварају друга, сложенија питања.

Хоће ли своју кандидатуру Саша Јанковић засновати на енергији грађана или на споразуму већ помало истрошених странака? Могу ли се, у некој тачки, те две путање укрстити? Може ли енергија грађана додатно енергизовати странке и истовремено их променити? Вреди ли то уопште чинити? Јесу ли те странке, и колико, још увек савезници грађана или су већ безнадежно постале заробљеници управо оног система којим грађани више нису задовољни?

Који обим промена трауматизовано и подељено друштво може да издржи, којим правцем би те промене требало да крену и којом динамиком се оне могу безбедно спровести? Како у сиромашној заједници помирити циљеве развоја и правичности? Какав би требало да буде жељени положај Србије у свету који се неповратно мења, а да наша земља очува и своју безбедност али и своју част? Одговори на питања из ове друге групе, а и многа друга, представљају, очигледно, делове изборног програма који ће Саша Јанковић морати да нам представи, оног тренутка ако нас буде обавестио да је прихватио позив садржан у Апелу.

Међутим, чини ми се да ови одговори зависе такође и од свих нас, а не само од њега. Зависе од тога како ћемо ми тај апел разумети. Хоће ли га наша јавност сматрати само још једном у низу егзибиција размажене елите, или ће га препознати као шансу за отварање широке расправе и сучељавање разних аргумената? Хоћемо ли, у том процесу, препознати и друге људе, осим Саше, који би били спремни да се упусте у чишћење Аугијевих штала које ће нам неминовно остати у наслеђе после оловних година Вучићеве владавине, и да ли ће тих људи бити довољно? Хоћемо ли показати зрелост да предстојеће промене, које су неминовне, обавимо на миран и цивилизован начин и избегнемо замке које генерације пре нас нису успеле да избегну? Хоће ли, коначно, и сами потписници Апела бити спремни да учине и нешто више од једног потписа, и активно се укључе у читав овај процес?

Ако је неписмена Србија направила пакт са садашњом влашћу, хоће ли писмена Србија понудити алтернативу или ће и даље стајати по страни?

За разлику од многих површних анализа које тврдоглаво полазе од математичких збирова, процената, различитих истраживања и механичких радњи, мени се чини да одлука Саше Јанковића неће пресудно зависити од квантитета, него од квалитета. Како идеја, тако и људи. Једино радикални раскид са старом парадигмом може да окупи критичну масу довољну да ову кандидатуру оправда. У супротном, ако те критичне масе не буде било, онда ни сам апел ни кандидатура која би након њега уследила не би имали никаквог смисла: за промену која би била само персонална, уосталом, сасвим су довољне и политичке странке.

Ако је Александар Вучић, у свом походу на власт био трговац очајем, онда је Наполеон био у праву – ако прихвати Апел и одлучи да упути свој изазов ничеовском нихилизму претходника, Саша Јанковић ће морати да буде и трговац надом.

У дуго ствараној атмосфери персонализоване политике, они ће тако обојица – и мимо своје воље – постати симболи, у које ћемо нас неколико милиона пројектовати сопствене емоције: страхове, наде, очекивања, понеку мржњу и многу заблуду.

VII

Епилог: рођени после нас у потрази за изгубљеним временом

ClockУ песми “Рођенима после нас”, посвећеној Немачкој у оловним тридесетим годинама прошлог века, велики песник и антифашиста, Бертолд Брехт, написао је, између осталих, и следеће стихове о односу између појединца и поретка:

“Путеви су у моје време водили у мочваре

Говор ме је одавао џелату.

Мало шта сам могао. Али би властодршци,

Надао сам се, седели безбедније да мене није.

Тако ми је протекло време

Које ми је било дато на земљи.”

Као и јунак Брехтове песме, и Саша Јанковић је до сада мало шта могао; и њега је говор одавао џелату; али, и властодршци би свакако седели безбедније да њега није било.

Да ли се, и колико, ова морална позиција – и лагодна и тешка у исти мах – нарушава уласком у политику? Да ли би тим чином Саша Јанковић нужно постао исти као и сви остали пре њега или би ипак имао простор да такву судбину избегне? Да ли би му тако прошло и оно преостало време које му је дато на земљи или би успео да за то време и нешто више постигне?

Сва ова питања своде се заправо на једно, које опет није упућено Саши него свима нама: хоћемо ли се упустити у ту потрагу за изгубљеним временом, за тих изгубљених четврт века који су оставили тако дубоке ожиљке на читавој нашој генерацији? Или ћемо наставити да будемо таоци тог изгубљеног времена, плашећи се потраге и онога шта бисмо на њеном крају могли да нађемо?

У свом истоименом роману, Марсел Пруст је дао јасан савет путнику који се у ту потрагу упусти:

“Никад се не смемо плашити да идемо сувише далеко, јер истина лежи иза.”

Тако схваћена, и дилема са којом ће се свако од нас суочити, ако Саша Јанковић прихвати понуђену кандидатуру, бар мени изгледа сасвим једноставна: онима који се не плаше да оду сувише далеко, ни ја се не плашим да дам свој глас.

Anatomija izdajnika

anatomy„Patriotizam znači podržavati svoju zemlju sve vreme, a svoju vladu samo onda kada ona to zaslužuje“ – napisao je veliki američki pisac XIX veka, autor „Avantura Toma Sojera“, Mark Tven.

Šta bi, ako bismo želeli da parafraziramo Marka Tvena, onda bila izdaja? Podrška svojoj vladi sve vreme, a svojoj zemlji samo onda kada je to u interesu vlade?

Kraj epohe političke korektnosti – označen fenomenima Trampa, Bregzita, Putina i Erdogana – doneo je u naše živote i nove definicije izdaje i izdajnika. Danas, kada je svaka laž legitimna ako je dovoljno korisna, i svaka istina postaje izdaja ako je, sa tačke gledišta onih koji misle da imaju monopol, štetna ili makar beskorisna.

Ovo razdvajanje istine i izdaje – pojmovno, ciljno i kontekstualno – suštinski menja čitav diskurs i dovodi ga do besmisla: tako će lažov koji podržava vlast biti patriota, dok će čovek koji govori istinu, ako ta istina kritikuje vlast, biti proglašen za izdajnika.

Iako je, dakle, epoha modernog evropskog populizma u velikoj meri na scenu vratila orvelijanski koncept izdajeizdajnik je svako ko nam, iz bilo kog razloga, trenutno ne odgovara – ipak je moguće napraviti i jednu malu klasifikaciju savremenih izdajnika.

***

Ideološki izdajnici su oni koji, direktno ili indirektno, osporavaju same temelje na kojima režim zasniva svoj legitimitet ili njegove bitne elemente: dominantan razvojni diskurs, nacionalni identitet, tradicionalne institucije, lidera. Miroslav Krleža je u vladajućem hrvatskom diskursu posle 1991. godine suštinski tretiran kao izdajnik, slično Danilu Kišu, na primer, u srpskom. U ekstremnim slučajevima – kao npr. u Srbiji danas, ovaj tretman dobijaju i svi pripadnici tzv. „elite“ (i sa i bez znakova navoda) koji nisu direktno, ili barem indirektno, izrazili lojalnost vladajućem poretku.

Manjinski izdajnici su oni koji se, spoljnim obeležjima svog identiteta, dovoljno razlikuju od većinske matrice. Ta obeležja mogu biti jezik, veroispovest, ili seksualno opredeljenje, sasvim svejedno. Naravno, u XXI veku više ih nije moguće spaljivati na lomači, ali je zato na primer još uvek vrlo česta upotreba prideva „pošteni“ kao vrednosne oznake za one izuzetke od pravila koji nisu izdajnici: „pošteni Albanac“ se i danas ponekad čuje u Skupštini Srbije baš kao i devedesetih godina prošlog veka. Funkcija ove sintagme je ista kao i u slučaju tzv. „poštenih intelektualaca“ posle Drugog svetskog rata.

Izdajnici iz unutrašnjeg kruga – tzv. jeretici – su posebna vrsta izdajnika. To su bivši saborci, obično u višim krugovima hijerarhije, koji su iz različitih razloga (ličnih, interesnih, ponekad i ideoloških) ili usled banalnog sticaja okolnosti napustili zajednički brod. Jeretici su posebno opasni izdajnici, jer znaju isuviše neprijatnih detalja o onima koje su napustili, i mogu da budu opasan presedan za nove sledbenike. Zato su i obračuni sa jereticima – kao i u Srednjem veku – uvek najsuroviji. Jer, kao što je rekao engleski pesnik Vilijem Blejk: „Uvek je lakše oprostiti neprijateljima nego prijateljima.“

***

Ništa novo, reći ćete. Zar tako nije bilo oduvek? Zar se imperije ponekad ne grade na prevarama, otimačinama i zločinima? Zar vladar nema pravo da sam odredi eshatološke pojmove dobra i zla, zavisno od sopstvenog interesa? Šta je ovde uopšte novo?

Najpre, nova je tehnologija i sa njom su došli novi horizonti, i vremenski i prostorni. Novi kapaciteti Interneta – njegova dostupnost, količina memorije i brzina njenog prenosa – približili su udaljene krajeve sveta i time ih, makar virtuelno, učinili našim susedima. Nove tehnologije radikalno smanjuju prostor za monopole: mnoge revolucije su u poslednjoj deceniji krenule upravo sa društvenih mreža.

Nova su i očekivanja javnog mnenja: političari jesu umnožili svoje kapacitete za laganje pretvarajući politiku u šou, ali ih je taj šou, paradoksalno, i same detronizovao. Oni više nisu svete krave nego robovi Moloha koga su sami stvorili, i kome će na kraju, kad im vek upotrebe istekne – a on postaje sve kraći – biti prineti na žrtvu. Uspeh svakog novog populističkog kandidata uvek presudno zavisi od poraza starog, da bi se i njegov sopstveni poraz kasnije ugradio, kao temelj, u uspeh njegovog naslednika.

Novi su i standardi prihvatljivosti i pokretljivosti: 2016. godine za gradonačelnika Londona mogao je da bude izabran musliman; pre četvrt veka, 1991. godine, nije mogao. Ali, u istoj toj 2016. godini, na mestima predsednika, premijera, šefa diplomatije i lidera najveće opozicione stranke u Srbiji nalaze se upravo isti oni ljudi koji su se tu muvali i četvrt veka ranije – kao da je vreme stalo i niko drugi nije mogao da dođe?

Konačno, novi su i oblici političke suprastrukture: tradicionalne stranke u Evropi popustile su pred naletom novih, agresivnih, nekonvencionalnih i nadasve brzih formacija, i levih i desnih. Danas je sasvim moguće da, u zemljama srednje veličine, vlast osvoji formacija osnovana tek tri ili četiri meseca uoči izbora, često na sasvim rudimentarnoj, samo ovlaš formiranoj i ponekad nerealnoj ideji.

U takvom okruženju, igranje sa patriotima i izdajnicima je samo na prvi pogled isplativo. Već na drugi pogled, ono postaje bumerang, opasan po onoga ko ga neoprezno baci.

***

„Kutija olovnih slova, a to nije mnogo … ali je jedino što je čovjek do danas izumio kao oružje u obranu svog ljudskog ponosa“ – napisao je Miroslav Krleža, taj prononsirani „hrvatski izdajnik XX stoljeća“ na kraju svog „Banketa u Blitvi“.

Kutija olovnih slova nekad – ili poneki portal, fejsbuk profil, tvit ili blog danas – ostaju društvu ona poslednja odbrana, koja opstaje i kad velike bastione slike i reči potpuno preuzmu karteli populističkih stranaka i multinacionalnog kapitala. Od Gutenberga do Cukerberga, tu se ništa bitno nije promenilo.

Srbija, i dalje razapeta između Istoka i Zapada, prošlosti i budućnosti, opsena i realnosti, ne odstupa bitno od ove matrice koju je postavio početak veka. I dalje, u društvu u kojem svi mogu da postanu izdajnici bez ikakvog razloga, to često ne budu ni oni koji to zaista jesu, sa razlogom. Ali, u palanci koja je prihvatila da ima samo jednog licenciranog patriotu, uloga izdajnika je često časnija. To je uostalom i sudbina svih pretpolitičkih društava, koja se teško probijaju na svojim raskrsnicama ka predgrađima modernosti.

Na tim raskrsnicama ćemo i dalje, kao i uvek do sada, imati dva puta: onaj krležijanski, teži i naporniji, sa dilemama, ponekom zabludom i puno složenih odgovora na jednostavna pitanja, gde ćemo svakog dobronamernog saputnika smatrati svojim prijateljem. I gde ćemo od od onog malog broja izdajnika, koji se ponegde budu našli, praviti poštene ljude. I onaj drugi, orvelijanski, bez dilema, sa jednostavnim odgovorima na složena pitanja, gde će svaki putnik koji ne pruža bezrezervnu podršku, automatski biti proglašen izdajnikom. Dok na kraju, svi ne postanemo izdajnici jednog čoveka.

(Ovaj tekst objavljen je u listu “Vreme”, 27. oktobra 2016. godine.)

Одговор председнику владе Србије, Александру Вучићу, на неистине и увреде изнете на конференцији за новинаре, 24. октобра 2016. године

На конференцији за новинаре, 24. октобра 2016. године, изнео си неколико занимљивих запажања у којима си поменуо и моје име. То иначе није први пут да ме у јавности помињеш без повода – 29. маја ове године, на пример, то си учинио на телевизији Пинк, када си изнео оцену да ја “нисам никаква елита”. На то тада нисам реаговао, јер се радило о вредносном ставу, а не о чињеничном исказу. Ти ниси никаква елита за мене, нити сам ја за тебе, и бар у томе се потпуно слажемо.

Међутим, твоје јучерашње оцене свакако заслужују коментар, делом због грубих чињеничних нетачности, делом зато што представљају погодну илустрацију твог чудног начина размишљања, а свакако и због потребе да се у јавности рашчисте одређене конфузије.

I

Најпре, коментаришући мој текст “Приче из Склавоније (5): Игре лопова и жандара”, објављен на блогу у недељу, 23. октобра 2016. године, изнео си неистину да сам те, у том тексту, наводно оптужио да имаш рачун у извесној швајцарској банци. Да си тај текст пажљиво (или уопште) прочитао видео би да се – као и у претходна четири наставка – у њему не помињеш ни ти, ни Србија, већ низ измишљених ликова у једној измишљеној земљи.

Да ли ти заиста имаш рачуне у швајцарским (или неким другим страним) банкама, ти најбоље знаш сам, и о томе можда знају и неки други људи, али је мени аутопројекција, коју си извео из једног романсираног теа, заиста фасцинантна. Када је Мирослав Крлежа написао “Банкет у Блитви”, многи његови савременици су радњу тог романа ставили у Краљевину Југославију. Али, чак ни тадашњем југословенском премијеру Милану Стојадиновићу није падало на памет да себе – иако је можда то и помислио – јавно поистовећује са диктатором Барутанским, Крлежиним измишљеним ликом.

II

Друго, описујући мене, навео си и други нетачни квалификатив: “Јуловац”, који је вероватно – у твом вредносном систему – требало да има пежоративно значење. Овде имамо три проблема која заслужују осврт. Један је вредносни, а два су чињенична.

Најпре, као оснивач и писац програма Југословенске левице, 1994. године, ја нисам делио твоје тадашње вредности – шовинистичке и ратнохушкачке – којих си се ти после, ради власти, одрекао. Твоје садашње вредности – квислиншке – не делим данас. Дакле, твоје и моје вредности су биле, а као што видимо и остале, сасвим различите.

Друго, из ЈУЛ-а сам искључен у лето 1995. године, неколико дана након што су људи – који су твоју тадашњу идеологију “сто за једног” примењивали у пракси – извршили масовни ратни злочин у Сребреници. Дакле, нисам био “јуловац” у време када си ти био министар у заједничкој влади СПС, СРС и ЈУЛ-а, 1998-2000. године, када су извршена многа политичка убиства а земља натерана у рат са НАТО пактом, који је изгубила.

Са тадашњим ЈУЛ-ом си дакле сарађивао ти а не ја, и тада су у руководству ЈУЛ-а, уосталом, били и твоји, а не моји, данашњи блиски сарадници, Жељко Митровић и Александар Вулин. Да ли сте у међувремену сва тројица променили своје тадашње идеологије, или си само ти то урадио, искрено, много ме и не занима, баш као ни поменута двојица.

И треће, ЈУЛ – што ти је исто добро познато, одавно више не постоји, ни суштински, ни формално. Дакле, могао си да за мене кажеш “бивши јуловац”, баш као што бих и ја за тебе могао да кажем “бивши радикал”.

III

Треће, навео си како се “поносим радом за британску обавештајну службу”. Ово је такође нетачна и – већ сама по себи – увредљива квалификација. Интересантно је да је износиш баш ти, коме је Безбедносно-информативна агенција, 2010. године, на лични захтев, морала да изда потврду да не радиш за ту исту службу?

Наравно да ти је познато да, с обзиром да не вршим никакву државну функцију, не могу ни да радим за било коју страну службу, јер не могу ни доћи у посед поверљивих података који те службе занимају. Дакле, не могу се ни поносити – све и када бих то хтео – нечим што није истина? Међутим, пошто видим да си оправдано забринут због страних шпијуна (британских, али ваљда и других?) добронамерно ти саветујем да их потражиш у сопственом окружењу. Тамо ћеш их можда и наћи, само ако будеш био довољно упоран.

Свакако, ти можеш да наставиш да стране шпијуне тражиш и у мојим текстовима, али њима – измишљеним ликовима – мораће да суде неки измишљени судови.

Ове три ствари имао сам обавезу да, због јавности и пред јавношћу, са тобом разјасним, и да о томе оставим траг. О томе ко је од нас двојице у праву, а ко није, постојаће наравно различита мишљења и јавност ће о томе дати свој суд. Јер, како је Крлежа то лепо написао:

“Кутија оловних слова, а то није много … али је једино што је човјек до данас изумио као оружје у обрану свог људског поноса.”

IV

На крају, две практичне напомене: једну захвалност и једно упозорење.

Прво, хвала ти што си моје текстове рекламирао и тиме их учинио много читанијим него што би то иначе били. То сам доживео као додатни подстрек да наставим да их пишем. Размишљам и да их заједно објавим у књизи.

Друго, поводом оцене да “радим за британску службу”, моји адвокати ће против тебе поднети приватну тужбу надлежном суду у Београду, где ћеш имати прилику да докажеш и ове своје тврдње а и независност српског правосуђа на коју си толико поносан. У одговарајућем судском поступку предложићу за сведоке, између осталих, и неке припаднике службе коју си поменуо а које, стицајем околности, обојица добро познајемо. Ваљда они најбоље знају ко су им били, или и даље јесу, сарадници? Надам се да ћеш позиве на суђење уредно примати и да се нећеш позивати на имунитет? То не би било џентлменски. 

Београд, 25. октобар 2016.

Зоран Чичак

 

Приче из Склавоније (5): игре лопова и жандара

lopovi-i-zandari

Морализира увијек и постојано искључиво само из чопора издвојени појединац, лице које се осамило, умишљајући да се узвисило изнад своје околине. Просјек, оно што се зове гомила, плебс, улица, руља, оно што по цестама урла побједницима, оно не морализира ништа, оно не психологизира, оно не зановијета. Оно постоји, оно живи, оно се креће, оно пије пиво, грицка кобасице од људске крви, оно носи човјека у тријумфу, оно се зове бакљада, парада, војска, дефилеј, оно је најпослије самоме себи сврха. Што би значило да он данас овдје на овоме мјесту, на Борегарду, када је читава Блитва, читава Европа упрла у њ очи, да се он, Барутански, упусти у моралистичко цјепидлачарење? Однио би га враг у двадесетчетири сата, дакако, а сама себе не би прескочио, сасвим наравно, и над ситуацију се не би узвисио, него би пропао као лош провинцијални глумац који муца на даскама, расвијетљен рампом, а испао је из своје улоге и не зна како да се спаси од своје срамоте.

(Мирослав Крлежа, “Банкет у Блитви”, 1935-1938)

I

Лисабонска веза

lisbon

Поделе на проруску и прозападну струју у склавонском естаблишменту постале су тих летњих месеци не само оштрије, већ и видљивије него икада раније. Министри више нису сакривали своју лојалност једном или другом табору, таблоидима су то биле омиљене теме за насловне стране, а амбасадори су замишљали да су у Берлину 1945. године. Недостајао је само легендарни Чекпоинт Чарли

Већ преко годину дана, председник Склавоније, Томас Николас, био је искључен из унутрашњег круга око премијера Волфа. Немилосрдно су, у безбројним реконструкцијама, смењени најпре његови министри, а потом – у безбројним изборима – и његови посланици. Уместо “Склавонаца са дна каце”, како је Николас волео да их назива, у структуре власти долазило је све више опскурних ликова за које нико није могао да се сети одакле их познаје и шта су претходних десет или двадесет година радили.

Премијер Волф би поносно парадирао са својим “експертима”, којима би на брзину биле прављене биографије, породичне фотографије, тражени школски другови и девојке – како би се прикрио утисак да они никакве везе са Склавонијом нису имали. Односно, како би се прикрило да је заједничка, и истовремено једина, веза тих министара тајанствена, и помало опскурна, организација “North-South Bridge” којом је руководио високи склавонски масон, Јохан Ковач.

Ипак, у самом врху Волфове владе и странке, остао је још један човек председника Николаса. Само један, али на врло високом и осетљивом положају. Руска амбасада уложила је велике напоре да му обезбеди легенду којом ће њихова веза остати што дуже заштићена. Млади министар правде, Николај Кулак, био је тај последњи канал којим су Председништво Склавоније и преко њега Кремљ добијали тачне и благовремене информације о плановима диктатора којег су сматрали “америчким квислингом”.

Да информације из државног врха цуре на Исток први су посумњали Американци, када су неке врло специфичне детаље из разговора њиховог амбасадора са склавонским премијером касније сазнавали на уобичајеној европској шпијунској берзи, у берлинском хотелу “Адлон Кемпински”. Немачке колеге би информације, које би сами искористили, после тамо пуштали у оптицај…

Алексиус Волф је у министра Кулака имао безгранично поверење и најпре је одбијао да уопште разговара на ту тему: “Нађите ми један једини доказ. Наше службе нису регистровале ниједан његов сусрет, ниједан разговор, са председником у данима које сте означили као критичне”.

Арон је пратио ту занимљиву расправу са обе стране: Сергеј Симонис му се редовно жалио како не може да потврди – али ни да демантује – америчке оптужбе на рачун Николаја Кулака, а Џефри Барнаби се, све више, занимао за послове младог склавонског министра правде.

Американци су се одлучили на превентивни удар: преко једног од таблоида – чији је власник имао веродостојну медицинску документацију да је неурачунљив, па самим тим и да не може кривично одговарати – пласирали су информацију коју су добили из Ленглија, о брату министра Кулака и његовим милионским преварама у компјутерском бизнису у САД. Али то, само по себи, није било довољно да би министар био искључен из новог кабинета…

Уставни рокови за формирање владе су полако истицали док се посета америчког потпредседника приближавала. “Досије Кулак”, како га је интерно прозвала Тајна служба Склавоније постајао је све дебљи, али је решење проблема бивало све даље…

Непосредно пред одлазак на одмор на једно медитеранско острво, Арон је примио и чудну поруку од старе пријатељице из Министарства иностраних послова: “Свака дипломатска пошта за нашу амбасаду у Лисабону већ последњих седам месеци има и пошиљку из Министарства правде.” 

Била је то, сама по себи, банална порука. Дипломатске пошиљке су два пута недељно ишле у све склавонске амбасаде, и у свакој од њих налазила се гомила, углавном рутинске, документације из разних министарстава и државних агенција. Али Арону је одмах било јасно да се овде не ради о рутинским стварима: везе између Склавоније и Португалије биле су ретке, спорадичне, и углавном културне природе; тешко је било објаснити зашто би баш Министарство правде морало два пута недељно да шаље неку пошту у Лисабон?

Енигма је могла да добије своје решење тек кад се у обзир узела и личност новог склавонског амбасадора у Португалији: професор Правног факултета, Оливер Анис, отишао је на ту дужност са места саветника председника Николаса, а баш њему је млади министар правде Николај Кулак био и асистент. Јер, чудне и честе дипломатске пошиљке Министарства правде за Лисабон почеле су баш са Анисовим доласком у главни град Португалије, почетком године…

Наредног јутра, возећи се на аеродром, Арон Цибулски је пустио две поруке, једну свом пријатељу Сергеју Симонису у велику стаклену зграду на ободу Белбурга, седиште Тајне службе, а другу госпођи Еми, у сличну стаклену зграду, али у Бриселу. Обе су имале исти садржај:

“Руска веза у Лисабону.”

Знао је да ће њихови тимови, и једни и други, врло брзо технички одрадити остатак посла и документовати ту везу. Каријера министра правде Николаја Кулака завршила се, неповратно, тог јутра.

“Ипак не волиш те Русе?” – упитала га је Тамара док су пролазили пасошку контролу на Белбуршком аеродрому.

Арон заусти да каже како он заправо нема ништа против Руса, па чак ни против младог министра правде, и да је његов мотив да се у све то умеша био везан за самог амбасадора Оливера. Али, Арон се тада сетио и извесне плавуше Ане која је место Оливеровог асистента, пре тридесет година, добила прихватајући једну непристојну понуду…

“И сада је у Луксембургу” – рекао је на крају са изненадном дозом сете, настављајући сопствену неизречену мисао – “А можда би све то било и другачије…”

“Ко је сада у Луксембургу? Шта би било другачије?” – упитала га је жена збуњено – “Са ким ти уопште причаш?”

II

Мачка на усијаном лименом крову

le-roy-d-espagne„Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин“, написао је Лав Толстој на почетку „Ане Карењине“, једног од својих тестаменталних романа.

Као и Толстојеве несрећне породице, тако су и народи Европе, тог касног лета, били несрећни, сваки на свој начин. Било је довољно само мало сиромаштва, само мало несигурности, и понешто страха а да се са њихових лепих лица скине она танка копрена хуманости, учтивости и лепог васпитања – све оно што, иначе, зовемо тако претенциозним именом „цивилизација“.

Са разбијањем илузија о самозадовољству и посебној историјској мисији, илузија потхрањиваних пуне две и по деценије, у свести Европљана је у парампарчад отишао и цео низ либералних идеја вредности на које су тако дуго били тако поносни. Уморни од сложених одговора на једноставна питања, почели су да траже пророке који су им нудили једноставне одговоре на сложена питања.

Јединство је постало терет и ризик. Изолација је нудила лакоћу и сигурност. Једна по једна, разне слободе човека полако су приношене на олтар опсесији суверености народа. Није то, још увек, био фашизам – али, тог касног лета Европа је месечарила, опасно се примичући ивици понора из којег се, седам деценија раније, једва спасила.

Склавонски премијер Алексиус Волф био је збуњен и уплашен променама које је тешко могао да схвати. Она једноставна формула на којој је заснивао цео свој дотадашњи живот – да моћне треба без питања слушати и покоравати им се, а немоћне исто тако без питања и немилосрдно угњетавати – по први пут више није функционисала.

Шта ако се моћни посвађају? Шта ако неки од њих изненада постану немоћни, и обрнуто? Ко ће водити рачуна о њему ако сви буду толико заузети важнијим стварима?

Након што је три месеца провео тумарајући бесциљно по разним међународним скуповима након којих није постао ништа паметнији него што је пре био, Волф је коначно – уз велики осећај мрзовоље – формирао владу, ни бољу ни гору од оне коју је пре тога имао. Како би избегао непријатна подсећања да је без икаквог разлога расписао ванредне изборе нашао је једну нову министарку склону истом полу, која је била спремна да ту чињеницу јавно потврди. Конзервативни Склавонци су се скандализовали, либерални ликовали, а криминални се посветили поново својим уобичајеним бизнисима…

Јер, без обзира на то што је неопрезног министра правде под бруталним америчким притиском коначно морао да одстрани, све друге кључне стране агенте, и оне руске и оне америчке, Волф је – иако исто тако преко воље – задржао у свом кабинету. Шеф дипломатије, Игор Дачек и прва дама тајних друштава, Зелда Михелс, остали су његови заменици иако само на папиру. У пракси, све више су постајали заменици руског и америчког амбасадора у Белбургу. И тако су се и понашали: понекад бахато, понекад хистерично, све мање се трудећи да сакрију своје уверење да је Алексиус Волф ту само привремено, а да ће њих двоје остати…

„Ниси ме ти поставио па ме нећеш ти ни смењивати“ – викала је пуначка плавуша почетком септембра, пред сасвим довољно људи да високи европски представник, Мартин Дебенхам, то чује већ истог поподнева.

Али, ни руска страна није остајала дужна: опскурни директор склавонског гасног монопола, Склавонијагаса, Дунис Батанис, упорно је одбијао да се повинује европским инструкцијама о подели те компаније на производни и дистрибуциони део. Руси би увек инсистирали на монополу, Европљани би гунђали, Дачек би заштитио функционера своје странке и премијер Волф поново не би смео ни да писне.

Средином августа, у посети Белбургу неколико сати је коначно провео и амерички потпредседник. Волф је обећао да ће успети да одложи већ заказани референдум у Републици Склавонској у суседној Травунији. Неколико аналитичара је већ тог августовског дана са чуђењем подигло обрве: све информације говориле су да Волфов утицај на тог травунског Склавонца, Додоа, опада. Додо је успоставио директну везу са Москвом, која више није ишла преко Белбурга. Али, и везе у самом Белбургу све ређе су ишле преко Волфовог кабинета: омиљени Додоов партнер постао је склавонски председник Томас Николас – обојица су своју будућност видели на истоку а не на западу.

***

На централном бриселском тргу Гран Плас, у ресторану „Код шпанског краља“, међу гомилом јапанских туриста који су бесомучно фотографисали обешене, обезглављене и рашчеречене лутке – бизарни ентеријер је требало да асоцира госте на верске ратове из шеснаестог века – тог првог четвртка у септембру један пар је завршавао ручак. Жена је говорила тихо, али жучно:

„Волф неће моћи да одложи тај референдум…“ – рекла је госпођа Ема свом љубавнику Лорду Р. – „преценио је своје могућности. Требало би да то кажеш сутра на Комитету.“

Лорд Р. се нервозно промешкољио. Знао је сасвим добро да је амерички потпредседник тврдоглав и сујетан, да су његови сарадници прилично ограничени, и да је уосталом и сам Карабалтик одавно само трећеразредан театар једне већ увелико одлазеће администрације…

„Па, он је рекао да ће моћи. Зашто бисмо ми сада Американцима отварали очи? Они су му поверовали, па нека сада виде шта ће.“

Ема је добро познавала тај мали тик, готово неприметан трзај левог ока, свог љубавника: знак да му је непријатно јер нешто сакрива:

„Ричарде, и Немци имају исту процену. Волф је лагао Американца. Шта ће се десити када се референдум на крају ипак одржи? Руси ће добити нови поен. У октобру су избори у Дукловији, то ће консолидовати проруске снаге тамо. А у самој Склавонији…“

На Ричардово олакшање, Ема је престала да говори када је конобар донео његов омиљени дезерт, creme brulee. Да ли ће моћи да га поједе на миру? Кашичицом је два три пута ударио по кори колача:

„У самој Склавонији ће ускоро имати много веће проблеме од тог референдума. Имаће их и Американци, такође. А имаћемо их и ми, нова премијерка ће до краја марта отпочети процедуру изласка из Уније. Узгред, шта ти мислиш да радиш од следећег пролећа?“

Бринета, најпре, није сасвим ни разумела питање. Али, само пар секунди касније, оно весело колутање очима и кокетни осмејак – те сталне знаке њене хиперактивности – заменио је намрштен поглед. Еми се није ишло назад у Лондон, далеко од лепог живота у њеној екстериторијалној бриселској енклави, са великим платама без пореза и мало обавеза:

“Али Ричарде, па зар неће тај наш излазак из Уније трајати десетак година. Тако сте нам причали месецима, да се ништа не бринемо, јер ће без обзира на исход гласања естаблишмент све држати под контролом. Ја сад не знам…”

Лорд Р. је појео свој колач и позвао конобара да плати рачун:

“Размисли, можда би могла да формално пређеш у Форин Офис? Формално, свакако, наставила би да радиш за Службу. А већ си у годинама у којима би могла да будеш амбасадорка. Не у некој великој земљи, наравно, али у некој мањој, без проблема. Тамо има лепих резиденција, послушних министара, пословних људи који су увек захвални за разне комбинације.”

Лорд Р. је врло добро знао шта ће развеселити његову љубавницу. Било му је стало да се овог пута разиђу без хистеричних сцена и са задовољством је уочио светлуцање у њеним очима. Зато је и наставио:

“Ево, на пример, Белбург. Киферленд одлази следећег пролећа и Барнаби је био планиран, али је пре неки дан одбио. Презриво је рекао да један од првих шест људи Службе не може бити амбасадор у тако безначајној земљи као што је Склавонија. Тако да је место сада празно…”

Вече је почело да пада на Гран Плас, а мушкарац и жена су се пробијали кроз гомилу јапанских туриста са фотоапаратима, трудећи се да дођу до оближње такси станице:

“Белбург је леп град, мада је топао и влажан лети. Али резиденција има базен… А, уосталом, са свим важним људима тамо упознаће те Арон.”

Ема није пропустила да уочи цинизам, фино сакривен у последњој реченици. Већ неко време, она је знала да је Ричард постао љубоморан на Арона, и да се више не труди то ни да сакрије. Али није то било оно што ју је у том тренутку највише бринуло:

“Зашто ме Ричард шаље баш у Белбург, баш на месец дана пре тих њихових председничких избора? Поред толико уходаних руских и америчких тимова? Да будем мачка на усијаном лименом крову?”

III

Романтични викенд на језеру

premazzi_luigi-zzz-view_of_lake_maggiore

Црни пасат зауставио се на паркингу малог хотела на језеру, седамдесетак километара североисточно од Белбурга. Возач је најпре скинуо наочаре за сунце, а потом са ветробранског стакла пажљиво извадио налепницу у бојама склавонске заставе – ознаку да се ради о службеним колима Владе. За његов боравак на овом месту, није било упутно привлачити непотребну пажњу. Био је то трећи петак у септембру и још је било топло. Начелник Оперативног одељења Тајне службе Склавоније, Сергеј Симонис сео је у башту и наручио пиво. Погледао је на сат: петнаест до четири после подне. Стигао је четврт сата пре договореног времена. Запалио је цигарету у покушају да савлада узбуђење које га је обузимало.

Пола сата касније, на паркинг је стигла и црвена фабија. Из ње је изашла витка жена, у белој блузи и црвеној сукњи. Тек врло пажљив посматрач дао би јој четрдесет осам година колико је имала. Окренут према језеру, Сергеј ју је најпре препознао по кораку. Пар тренутака касније, осетио је топле руке на својим очима:

“Извини, касним петнаест минута.” – рекла је Наташа.

“Касниш двадесет година и петнаест минута.”

Наташа Л, функционер једне веће склавонске политичке странке, није била баш пожељно друштво за функционера Тајне службе, и то су обоје знали. Зато су за овај сусрет и изабрали место на које готово нико није долазио и где их готово сигурно нико није познавао. Али, мали хотел на обали језера имао је за двоје људи и дубљу симболику:

“Видиш како су га сад лепо уредили. А ипак је празан. Сећаш се како је онда био пун?” – присећала се Наташа док су шетали травнатим пропланком око зграде.

“Онда је био пун избеглица. Ваљда више никада неће имати такве госте.”

Сећања на први сусрет убрзо су постала пријатнија тема за разговор од онога што је био повод за овај други…

“А сећаш ли се ти Џефрија, кад је довео оне заробљене француске пилоте из Травуније. Требало је негде да их склонимо од новинара.” – Сергеј је почео да се смеје.

“И твог тадашњег шефа, који је по први пут стајао пред камерама, као да је прогутао мотку, и каже: Мај нејм ис…” – звонки Наташин смех је пробудио две лење гуске које су дотад мирно лежале на води језера.

Тек негде за вечером разговор се вратио у данашњицу:

“Чујем да је Џефри поново био у Белбургу пре неколико месеци. Нећеш ми ваљда поново рећи да се нисте видели?” – у Сергејевом гласу био је осетан траг љубоморе.

“Нећу ти ништа рећи.” – Наташа је кокетно одмахнула главом – “А уосталом какав си ти то тајни полицајац кад већ не знаш са ким се видео главни британски шпијун на Карабалтику?”

Конобар је донео рибу и флашу белог вина.

“Као поручено” – осмехнула се Наташа – “Сад имаш неколико тренутака да смислиш одговор. Тако је кад немаш ту пријатеља Арона да ти помогне.”

Наташу је, међутим, занимало шта Тајна служба зна о протестима против ноћног рушења Белбурга. Хоће ли се ти протести после летење паузе наставити, има ли изгледа да постану насилни, какве су процене о лидерима протеста, да ли ће се захтеви проширити и постати политички.

Сергеј је био изненађен. Зашто се његова пријатељица интересује за на изглед тривијалне ствари, које немају везе са њеним послом?

“Твоја странка је парламентарна. Имате члана Одбора за контролу служби безбедности и он је могао да од нас тражи званичну информацију.”

“И ти имаш Арона, па од њега тражи са ким се Џефри виђа по граду.”

Наташа је мазним гласом задиркивала Сергеја. Унела му се у лице и у једном тренутку су им се носеви за тренутак додирнули. Обоје су били помало попили и праснули су у смех. Конобар је ускоро донео и другу флашу вина.

Већ тада су знали да, по мраку и сеоским путевима, неће моћи да се врате у Белбург. Али, обоје су свесно игнорисали ту чињеницу. Као да су желели да оно, што је ионако морало да се деси те ноћи, буде последица стицаја околности, а не предумишљаја…

“Ваљда све ово сутра неће изгледати баш много мање чаробно него ове вечери” – вајкао се Сергеј у себи док су се пели уз степенице према собама.

Држећи га под руку, Наташа је била практична:

“Послао си поруку Арону да те извади код жене?”

“Хм, познајући га, он је то вероватно већ одавно учинио. Ето једне практичне користи од њега.”

И сутрадан поподне, и у недељу ујутро, Арон је поновио поруке Сергејевој жени. Обимна акција је била у току и захтевала је апсолутну дискрецију, јер Британци најсавременијом сателитском опремом прате све комуникације. Зато њен муж никако не може да јој се јави, да не би одао локацију са које командује целом операцијом…

На сву срећу, Тајна служба Склавоније је тог викенда заиста ухапсила неког шпијуна – сасвим безначајног шпијуна суседне Илирије додуше – али се то, сасвим случајно и сасвим згодно, уклопило са Сергејевим и Наташиним викендом на језеру, који се непланирано одужио све до недеље.

И док су двоје наших јунака проводили викенд који им је пре двадесет година пропао, неки други догађаји почели су да неповратно мењају судбину Склавоније и целог Карабалтика. Референдум у Републици Склавонској је успео и тиме први пут јасно показао да премијер Волф више не може да испуни оно што обећа. Исто тако по први пут, на једном састанку у Вашингтону озбиљно се разговарало о пензионисању дукловијанског премијера Милиуса Дукакиса. Смењени министар правде Николај Кулак више није имао на располагању службено возило које му је било обећано приликом одласка из владе: дошло је време да се привикава на невесели живот дисидента. Један други бивши министар, чувени Керамичар, и даље је гајио наде да ће добити место шефа Тајне службе, тај лилихип који му је обећан још пре пола године кад је био смењен као министар одбране. Госпођа Ема се из Мишленових водича информисала о ресторанима и клубовима Белбурга

А Џефри Барнаби је, тог недељног поподнева док су се Сергеј и Наташа враћали са језера, послао кратку енкриптовану поруку Арону у Белбург:

“Ларијев тим сутра у Швајцарској. Нашли су им све паре.”

IV

Невоље швајцарског банкара

ubs

Конференцијска сала у великој банци гледала је на Банхофштрасе, главну трговачку улицу у Цириху. Скупе радње и луксузни ресторани окруживали су зграду са све три стране – претпостављало се да ће, после посете банци, богати клијенти из целог света пожелети да се мало и проведу.

Ханс-Јирген је тек годину дана био на положају шефа одељења за приватно банкарство. У оној сивој зони између банкарске тајне и кривичног дела, он је – по сопственим речима – “пливао као јегуља”. У својој тридесет шестој години био је међу младим звездама, лични избор и поверљиви човек генералног директора, легендарног “чаробњака из Лугана”, Италијана Серђа.

Зато се није много ни потресао тог јутра, када му је секретарица Силвија најавила двојицу “неочекиваних посетилаца”: дипломату из америчке амбасаде у Берну и господина у сивом оделу који је поред обезбеђења прошао а да није ни оставио своје документе… Посетиоци су чекали у конференцијској сали.

“Опет ти Американци, хоће нешто да сазнају мимо процедура.” – помислио је мрзовољно, облачећи сако пребачен преко наслона фотеље. Плаво одело са пругама, марке “Александар Амозу”, коштало је преко хиљаду швајцарских франака и било је статусни симбол, саставни део представе коју је Ханс-Јирген створио о себи.

“Добар дан господо, шта наша мала банка може данас да учини за вас?” – улазећи у салу, Ханс-Јирген је био за нијансу љубазнији него што је то стриктни протокол захтевао. Није могао да претпостави о чему се ради и то га је помало нервирало. Метални термос са кафом, неколико флашица киселе воде “Перије” и тањир са колачићима налазили су се на средини стола. Симболична граница између тајни једне од најстаријих швајцарских банака и љубопитљивости коју је очекивао.

“Извињавамо се због ненајављеног доласка, али овај случај је хитан. Господин Смит дошао је синоћ из Вашингтона само због њега.”

Ханс-Јирген је добро познавао човека који је говорио: Ралф Џонсон, други секретар америчке амбасаде у Берну, био је задужен за различите финансијске истраге. Толико се бавио само тим послом да је, на крају, отворио и посебну канцеларију у Цириху, седишту највећих банака: није му се исплатило да, готово свакодневно, путује из Берна. Досад су се видели најмање десетак пута и у том тренутку имали три случаја на којима су заједно радили.

“Случај оног министра из Бурундија ће бити готов крајем месеца. Чекамо писмену наредбу истражног судије, који разматра ваше доказе. Не верујем да ће ту бити проблема. А што се тиче пакистанског генерала…”

Господин Смит се благо накашљао. Један његов поглед био је довољан да Ханс-Јирген престане да прича. Ралф је почео да се мешкољи…

“Заиста мислите да бих дошао чак овамо само због тих рутинских операција?”

Тишина је била одговор на питање. Одговор који је био сасвим непотребан.

“Занимају нас детаљи о рачуну CH34 0020 6206…”

Ханс-Јирген је у том тренутку пошао руком према телефону, али га је Џонсон прекинуо:

“Нема потребе да долази Ваша сарадница. Господин Смит би, хм, више волео да овај разговор остане приватан. А то би било и у Вашем најбољем интересу, чини ми се.”

Господин Смит је подигнуо обрве. Лева рука немачког банкара почела је полако да подрхтава:

“Ја господо заиста не видим како бих могао да знам детаље сваког од хиљада рачуна…”

Тајанствени Американац се насмешио:

“Сваког рачуна наравно не, али сваког од укупно три на којима се тренутно налази преко пет стотина милиона долара, вероватно знате?”

Преко стола, поред оног тањира са колачићима, гурнуо је велики жути коверат. Тај покрет је пратило ново питање:

“Ово је снимљено у мају, чини ми се? Колико пута су после тога долазили?”

Ханс-Јирген је почео да разгледа фотографије. На једној су била двојица људи како се приближавају главном улазу у његову банку. На другој и он сам, како са њима излази. На трећој, ова мала група људи је весело чаврљала, очигледно чекајући ручак. Био је то елитни циришки ресторан, Кроненхале

“Ви знате да би, по правилима службе, морао да снимам овај разговор. Да ми предате званичан захтев америчког министарства правде, налог за отварање истраге, прелиминарне доказе да се ради о кривичном делу…”Ханс-Јирген је растућу несигурност почео да прикрива изненадном агресивношћу.

Формално гледано, он је био сасвим у праву, и све процедуре које је поменуо биле су предвиђене међународним конвенцијама о спречавању прања новца. Ако оне не би биле испуњене, имао је не само право него и обавезу да прекине сваки даљи разговор. Али, зашто су Американци били тако самоуверени? И зашто им је, баш до случаја рачуна 6206 било толико стало?

Господин Смит је из унутрашњег џепа сакоа извадио још један коверат: био је мањи, тањи и беле боје. Очигледно је и у њему била фотографија, али мањег формата и само једна.

“По правилима службе, и ми би требало да ово пошаљемо јавном тужиоцу?”

Ралф је устао и почео да се шета по сали. Увек му је било непријатно када би господин Смит извадио те беле коверте. Ханс-Јиргеново лице је постало бело, као коверат који је узео у руку. Када је погледао фотографију добило је боју оног већег коверта – жуту – да би на крају било зелено, као флаша киселе воде “Перије”. Почео је да дише тешко и испрекидано. Американац је наставио разговор питањем:

“Колико је имала година? Непуних петнаест? Или је тек прешла четрнаесту? Да, тим Тајланђанкама је тешко одредити године на први поглед, а нисте тражили документа на увид…”

Господин Смит је претурао по неким папирима у својој ташни и извадио један факс:

“Али зато се наша амбасада у Бангкоку потрудила.”

Скенирани документ није био сасвим јасан, али је лице девојчице на њему одговарало лицу на фотографији показаној Ханс-Јиргену, фотографије на којој је она била гола и везана лисицама… Између разних знакова тајландског писма налазила се и година њеног рођења: 2001.

Немачки банкар се сломљено спустио у фотељу. Игра је била завршена. Викенд у Патаји који је пре месец и по дана добио на наградној игри њему дотад сасвим непознатог америчког часописа “Модерни банкар”, шармантна млада девојка која је целе вечери флертовала са њим у бару хотела Шангри Ла – сви ти ситни детаљи које никако није могао да објасни, са скромним искуством свог досадног малограђанског живота, све му је то одједном постало савршено јасно.

“Шта хоћете?” – кратко је упитао.

Ралф Џонсон је одахнуо и вратио се на столицу. Најтежа фаза разговора – ломљење психичке кичме саговорника – и овог пута је завршена брзо и успешно. Сада су остали само технички детаљи. Господин Смит је слегнуо раменима и погледао у дипломату: то је био његов део посла.

“Видите, Ханс-Јирген, ми знамо да сте овде ручали са Андреасом Волфом, братом склавонског премијера. Знамо и да је овај трећи човек Предатор Малус, брат градоначелника Белбурга, Синдика Малуса. Знамо и да управљате рачуном за који су обојица овлашћена на потписивање.”

Ханс-Јирген је одсутно климао главом. Мисли су му се кретале насумично, од хотелске собе у Патаји до ћелије затвора у Цириху. Развод од Хелге, губитак старатељства над двоје деце, губитак посла, остракизам из мале елитне заједнице банкара у Цириху, срамота, родитељи чији ће се свет срушити… Осетио је нагли бол у грудима и почео да се бори за ваздух.

Господин Смит је сипао мало киселе воде “Перије” и додао чашу свом домаћину.

“Неће ми ваљда сада добити инфаркт, као онај бродовласник у Пиреју прошлог месеца? Можда је требало да га постепено припремим?” – размишљао је забринуто.

“Саберите се, Ханс-Јирген. Овај непријатни детаљ може да остане само наша мала тајна. Ако се, наравно, договоримо о овој операцији.”

Господин Смит је извадио још један папир. “Господе Боже, па колико још папира има овај грозни човек?” – помисли ужаснуто Швајцарац. Али, на њему је, испод три кратке реченице, видео откуцано своје име и простор за потпис, на меморандуму у боји. Канцеларија за контролу стране имовине Сједињених Америчких Држава имала је свој уобичајени формулар на којем су странци, прикривени агенти, потписивали изјаву о добровољној сарадњи, која је укључивала и упозорење на правне последице кршења правила.

Ралф је наставио:

“У овој фази истраге, занимају нас трансфери на рачун 6206 из једне либанске банке сумњиве репутације, оне која нам је на заједничкој листи финансијских институција кроз које пролазе средства компанија повезаних са нарко-дилерима. Ви сте од десетак таквих трансакција пријавили само једну, и то ону најмању.”

Ханс-Јирген је опет одсутно климнуо главом. Потписао је изјаву о сарадњи, и готово плачним гласом рекао:

“Има и једна банка из Дукловије, и једна италијанска. Преко 80% трансфера иде преко њих. Новац се потом троши на куповање некретнина, углавном у САД, и уметничких предмета, у Лондону. То све ради један адвокат склавонског порекла…”

Више није било разлога да чува ниједну тајну двојице Склавонаца и њихове браће. Ако буде кооперативнији него што се то од њега очекује, можда ће то смилостивити његове мучитеље?

Господин Смит је склонио потписану изјаву о сарадњи у своју торбу. Устао је и то је био знак дипломати да је тај разговор завршен.

“Ханс-Јирген, ми смо тек почели ову причу. Нисте ваљда мислили да ћемо је данас завршити? Ускоро ћете добити нове инструкције.”

Ралф му је потом дао визиткарту са америчким именом: “Лејла Риг, директор америчког колеџа, Монтањола, Швајцарска”

“Од кад напустимо ову салу, па све до даљих инструкција, сваку промену на рачуну 6206, сваки телефонски, електронски или физички контакт са господом Волф и Малус, и сваки други контакт или интересовање који би били повезани са предметом ове наше истраге, пријавићете госпођици Риг. Подразумева се да о данашњем разговору нећете никога обавестити, укључујући ту и Ваше претпостављене.”

Ханс-Јирген је опет одсутно климнуо главом. Знао је да је постао доживотни роб Агенције. То је била цена коју ће платити да би могао да симулира свој досадашњи живот. Частан човек би се вероватно убио и тиме прекинуо даље мучење, али Ханс-Јирген је добро знао да он то не може да учини: био је слабић и кукавица.

“Бедан педофил”, рекао је презриво Ралф свом колеги када су за пар минута изашли на сунцем окупану Банхофштрасе.

“Такви су ми увек најбољи клијенти”, задовољно је одговорио господин Смит.

V

У потрази за идеалним кандидатом…

ladies_and_gentlemenДа је могао да бира, ту непотребну функцију председника Републике, премијер Волф би најрадије укинуо – баш као што би укинуо и било коју другу функцију, награду, почаст или признање – све што не би баш он, и само он, имао. Не ретко, у ужем кругу својих обожаваоца помињао је примере других земаља – Француске, Сједињених Америчких Држава или Немачке – у којима су ове функције или спојене, или је председничка потпуно церемонијална.

У Склавонији, међутим, председника Републике бирао је народ на општим изборима и председник владе – без обзира колико себе доживљавао, и понашао се, као канцелар – морао је о тој чињеници да води рачуна.

Стрпљивошћу будистичког монаха, Арон Цибулски је већи део лета провео тражећи, чистећи од прашине и полако слажући разне коцкице ове слагалице.

“Коначно нам се пружа прилика. Та хамлетовска дилема ће га све више прогањати. Или ће морати да иде са слабим кандидатом, или ће га сујета натерати да се кандидује сам, и преузме велики ризик. У оба случаја, не можемо изгубити ништа, а можемо добити пуно.”

Арон је добро знао ситуацију у коју је невољно улазио премијер Волф. Пре готово две деценије, из непосредне близине пратио је исту дилему председника Словака Миклошича, која је коначно довела до његовог пада.

Али, пажљиво читајући извештаје својих инсајдера из самог Волфовог кабинета, врхова опозиционих странака, неколико страних амбасада и тајне службе, Арону је било јасно и колико ће бити тежак посао да се нађе противкандидат који би могао да добије. Подељене, осиромашене и компромитоване, опозиционе странке су подсећале на пса који јури сопствени реп. И оне старе, са новим људима, и ове нове, са старим људима, све су биле оличење управо оног поретка који је својим банкротом и омогућио овај бизарни популистички експеримент.

“Морамо наћи сасвим новог човека, неког ко се није бавио страначком политиком. Ко нема афера, ни финансијских, ни оних са старлетама. Ко не важи ни за западног ни за руског човека. И, пре свега, некога ко разуме како држава функционише.”

Јер, Арону је било јасно да ће ти избори бити само почетак једног ширег и дубљег процеса. Ретким страним саговорницима са којима је тих дана причао обично би тај процес невино представљао, као кохабитацију:

“Премијер и председник који су независни један од другога представљају најбољу гаранцију да ниједан од њих неће пасти у искушење да злоупотреби моћ која му је на располагању.”

Ипак, неки од њих нису били спремни да у то поверују:

“На Карабалтику не постоји таква ствар као што је кохабитација. То је увек само прелазна фаза од једне до друге апсолутне моћи. И то је баш оно што ти сад покушаваш да урадиш. Да изазовеш његов пад.”

Британски обавештајац, Џефри Барнаби, није имао дилеме када је тог дана вечерао са Ароном у малој грчкој таверни, у Хераклеону на Криту. Сувише добро је познавао и Карабалтик, и Склавонце, али и свог пријатеља.

Арон је слегао раменима:

“Увек падне оно што је паду склоно. Али баш тада, важније је оно што ће доћи од судбине онога што мора да оде.”

Да је заправо већ неко време уназад значајно померио хоризонте својих циљева, и да све више размишља о томе како поредак у Склавонији темељно променити – његове друштвене структуре, економске основе, правила игре – а не само једног непристојног и емоционално нестабилног човека заменити неким другим, пристојним и нормалним, ретко је и сам себи хтео да призна. Баш као што, тог лета, ову чињеницу Арон није желео дамногим Склавонцима са којима је разговарао. А свом британском пријатељу је свакако прећутао…

“Људи често воле осећај сопственог значаја, ту нејасну свест да учествују у формирању историје. Али у пракси се увек тога боје. Зато је боље да истину сазнају што касније, онда када процес довољно одмакне да постане неповратан.”

Залудна политичка чаршија у Белбургу почела је са шпекулацијама око председничких кандидата већ у току лета и – ма колико се Алексиус Волф трудио да о тим шпекулацијама не мисли, и да их у јавности исмејава – већ почетком јесени био је принуђен да се суочи са непријатном истином: он није имао кандидата са којим би добио те изборе. Систематски уништавајући ауторитет, и интегритет, свих својих сарадника он их је уништио и као потенцијалне кандидате. Остао је сам…

Амерички амбасадор мрштио се и на сам помен могућности да старом председнику, русофилу Томасу Николасу, буде обновљен мандат. Руски амбасадор је опет колутао очима када би се поменуло име западне миљенице, пуначке плавуше Зелде Михелс. И један и други очекивали су од Волфа да коначно преломи, да престане са том игром на две столице, да докаже своју лојалност.

Тако је једна председничка кампања, и пре него што је заправо уопште почела, постала полигон за одмеравање снага две велесиле на још једном у низу поља те чудне шаховске табле на којој су оне играле своју партију…

VI

Племена са југа

sveti-stefan-montenegro-2-roberto-gagliardiУ међувремену, још једна од банана држава на КарабалтикуДукловија -. дошла је на ред за изборе. Њен лидер у последњих четврт века, Милиус Дукакис, покушао је да се на власти одржи тако што ће нестрпљиво, и на брзину, аплицирати за чланство у НАТО пакту. Тиме је наљутио Русе и поделио – традиционално русофилске – Дукловијанце.

Европске земље су се већ неколико година по навици мрштиле на Дукакиса – извештаји о организованом криминалу нису годили њиховој штампи, невладиним организацијама и посланицима либералне оријентације. Службе су то, колико су могле, покушавале све да заташкају али је са временом превладала једна врста осећања потрошености. Све чешће, у европским престоницама били су, много срдачније, примани неки други људи из Дукакисовог естаблишмента.

У Ленглију је, међутим, Лари остао тврдоглав: “Он јесте курвин син, али је бар наш курвин син.” обично би говорио на састанцима Одељења за Карабалтик, парафразирајући чувену изјаву америчког председника Рузвелта о никарагванском диктатору Анастазију Сомози из 1939. године.

“Ричарде, шта сте коначно договорили за Дукакиса на Комитету? Јел’ треба да припремам документацију за његово рушење, или за рушење његове опозиције” – питала је почетком октобра, очајна, госпођа Ема.

Лорд Р. је добро знао да тог коначног договора, као и увек, није било. Уочи америчких председничких избора већина његових партнера са друге стране Атлантика није имала јасну идеју шта да ради. Већ раније принуђени на понижавајуће компромисе са разним мање или више тврдим диктаторима на европском источном рубу – а најгори од тих компромиса, онај са лудим турским султаном, све јасније се помаљао на хоризонту – ни Европљани више нису били чистунци када се радило о Карабалтику. Као и увек у таквим ситуацијама, лорд Р. је решио да буде практичан:

“Ти припреми и једну и другу документацију. Па ћемо онда већ видети шта ће бити употребљено. Можда једна, можда друга, можда ниједна.”

“А можда и обе” – рече Ема, више за себе.

“Тачно, можда и обе. Него, нешто ми је сада пало на памет. Кад будеш припремала тај Дукловијански досије, извуци посебно све оно што може да изазове конфликт између Дукакиса и Волфа. Припреми ми податке о дукловијанским агентима у апарату власти у Склавонији, о њиховим криминалним клановима, о контактима Волфовог естаблишмента са Русима. Обрати пажњу на разговоре председника Миколаса у Санкт Петербургу следеће недеље.”

“Ричарде, па то је цео викенд посла.” – Ема је била незадовољна јер је планирала да у петак оде у Лондон у јесењи шопинг – “А планирали смо да одемо заједно кући?”

Тог викенда, међутим, ни за Ричарда ни за Ему није било одласка кући. Немци су тражили тврђи став према лидеру Дукловије, Американци мекши, и лорд Р. је почео своју партију билијара, како је овакве операције увек називао:

“Циљ је да оставимо утисак како Руси нису успели да нас потисну из Дукловије, а да опет створимо математичку већину којом Дукакис може да оде, а истовремено и да остане. Већ како то шефови буду коначно договорили.”

Коначно, то је у овом случају значило – после америчких избора у новембру. Негде између средине новембра и краја јануара, зависно од исхода тих избора, биће одређена и судбина лидера најмање двадесетак шефова држава и влада мањих земаља на свету. А међу њима и четворице или петорице наших јунака на Карабалтику

VII

Завера која то заправо није била

our-secret-560-dНовембар је у Белбург донео и први снег. Као и сваке године, задржао се сасвим кратко али је зато створио велике гужве у саобраћају. После неколико недеља Михољског лета и последњи кафићи су уклонили баште и своје госте и њихове разговоре – удварања и оговарања, мале пословне комбинације и ситне сплетке – пренели у задимљену унутрашњост.

Премијер Волф је и даље бесомучно јурио по градовима Склавоније, отварајући како оне фабрике које још нису биле изграђене тако и оне које су одавно изграђене, већ одавно заробљеник своје опсесије да се, баш сваки дан, мора појавити на некој телевизији. Опозициони лидери су се исцрпљивали међусобним подметањима, пре подне свако у својој странци, поподне једни са другима, док би увече седели са блиским људима из власти. Сви они покушавали су једно те исто: да се својим присталицама наметну као изгледна, странцима као исплатива, а самом режиму као безбедна алтернатива. Нико од њих није ни размишљао о победи, и – да будемо поштени – нико од њих није ни знао шта би са том победом урадио.

“Ако довољно дуго будем седео поред реке, дочекаћу да та река поред мене пронесе мртво тело мог противника” – говорио би један од њих у свом ужем кругу.

Да се нико од њих не труди да пређе ту реку, него само да заузме што боље место на обали, Склавонцима је одавно било јасно и то је био један од разлога због чега је диктатор Волф био већ скоро на средини пете године своје власти.

За то време, мала група од десетак људи је озбиљно радила свој посао. Најпре су пописали све оне локалне иницијативе, организације и групе које су се – у различитим градовима и из сасвим различитих разлога – супротстављале диктатури. Дискретни контакти успостављени су и са неколицином приватних предузетника, онима којима је још увек остало мало пара и много храбрости да би уопште смели да разговарају. Коначно, дошли су и до човека од којег су очекивали да се прихвати да буде кандидат на предстојећим председничким изборима. Док су чекали његов одговор, један изасланик дошао је и код Арона…

“Може ли ово да се уради?” – упитао га је, показујући му прецизно нацртану шему – “Ако су опозиционе странке већ савезници Волфа, корумпирани или уцењени, свеједно, могу ли бар грађани добити те изборе?”

Арон је на први поглед пажљиво посматрао шему, али је испод ока гледао и у свог саговорника. Некадашњи enfant terrible опозиције председнику Миклошичу од пре двадесетак година, сада се прилично угојио. Ожењен познатом глумицом живео је сасвим безбрижним и лепим животом док се, пре пар година, није укључио у оштрицу критичке јавности против премијера Волфа. И даље је био брбљив:

“Верујемо твојој процени. Ако кажеш да ово може да прође, идемо да радимо.”

На шеми је, уместо имена и презимена човека од којег су очекивали да се кандидује било написано само слово К. Мера предострожности је била разумљива. Арон се, за само један тренутак, осмехнуо: ситуација га је подсетила на Јозефа К. из Кафкиног “Процеса”. Ипак, и тај тренутак је био довољан да то његов гост примети:

“Шта ти је сада смешно?”

“Ништа посебно. Осим тога што знам име човека којег сакривате иза тог слова. Али немате разлога за страх. Ако буде прихватио ваш предлог, то ће ионако убрзо бити општепознато. Ако не буде, онда више неће бити ни важно. У међувремену, биће то само  још једна у низу тајни које чувам.”

Арон је заћутао и вратио се разгледању шеме. Пројекат је деловао толико невероватно да је чак могао и да успе. Напослетку је упитао свог госта:

“Шта вам је највећи проблем? Новац, медији, странци, тајне службе?”

Иза овог питања било је једва сакривено једно друго: “Где очекујете моју помоћ?”. Арон га, наравно, није изговорио – био је исувише арогантан да би себи дозволио разговор на тако профани начин – али га је зато његов гост добро разумео:

“Не треба нам ништа, осим твог кратког одговора: може ли ово да успе или не?”

Арон је размишљао. Кандидат чији се одговор очекивао није био нимало наиван човек. Добро је познавао скривене механизме функционисања државе и имао своје контакте у врховима Волфове власти. Неки његови контакти били су и Аронови и прве тачке укрштања уочио је још пре неколико месеци. Добро је знао да он већ дуже време озбиљно размишља о овом предлогу али да га неће прихватити ако не буде видео реалне шансе за успех.

Са друге стране, Арон је знао и оно што је његовом госту, у том тренутку, још увек била тајна: да се иза мреже независних интелектуалаца, слободних новинара, локалних иницијатива, синдиката и невладиних организација, налази још једна, дубља мрежа, на истом задатку. Та дубља мрежа – такозвана “дубока држава” – била је састављена од људи из врхова апарата: високих функционера владе, тужилаца, судија, црквених великодостојника, официра полиције и војске, припадника Тајне службе. Ту мрежу је сам градио већ последње две године. Приближавао се тренутак у којем ће се две мреже спојити. Напослетку је истресао дим из луле, погледао изасланика и рекао:

“Ако К. прихвати, покренуће се један сложени процес. И као резултат тог процеса, ја ћу бити принуђен да ту кандидатуру подржим, чак и када ми не би била симпатична. А то значи да ће пројекат успети. Јер никада досад нисам подржавао нешто што није успело, па немам намеру ни сад.”

Арон је свом госту вратио шему и испратио га до врата. Руковали су се уз поглед који би случајни посматрач, да га је тада било, сигурно оценио као заверенички. Али завера није био адекватан израз за много сложенији феномен који се тог поподнева десио у Белбургу: и друштво и држава су, после пуно времена, сада били на истом задатку. И једно и друго су ушли у одсудну борбу за опстанак, против личне власти једног човека која их је све заједно угрожавала.

VIII

Необичан породични сусрет

police-riotПротести против пролећног ноћног рушења неколико зграда уз обалу реке још одавно су прерасли у протесте против полицијског врха који је штитио врх криминалне структуре која се налазила под контролом премијеровог брата Андреаса. Сви су већ дуго уназад знали да су то заправо протести против премијера Волфа, чија је мафија киднаповала његову државу. Знали су то учесници протеста, знао је и сам Волф, знали су и странци.

Па ипак, у неколико летњих месеци је у Белбургу владао чудан, рекли бисмо прећутан, споразум, да се то не помиње. Умирућа држава је симулирала да још постоји, рађајућа мафија је симулирала да још не постоји. Трудећи се да од болесника на Карабалтику, као лешинари, извуку још по неки ситан уступак, странци су симулирали да све то не виде. Учесници протеста, разочарани у власт и у њену опозицију подједнако, симулирали су да се и даље баве једним комуналним проблемом. Сви они су чекали исту ствар: лидера. Сви они су знали да разлику између десет и сто хиљада људи не чини ни разлог, ни повод, него само једна ствар: човек.

У међувремену, док се тај човек не буде појавио, игре лопова и жандара наставиће се и даље.

Та динамика је, међутим почела неповратно да се мења већ са доласком јесени. Арон је тачно проценио да ће Волфов неуспех да испуни обећање дато Американцима – отказивање референдума у Републици Склавонској – поново актуелизовати питање одговорности за априлску Кристалну ноћ. То је европски представник Мартин Дебенхам све отвореније говорио опозиционим лидерима, такве поруке је Арон добијао и од госпође Еме, и од британског обавештајца Џефрија Барнабија.

Волф је штитио полицијски врх покушавајући да у јавности створи погрешан утисак како је, заправо само тужилаштво пасивно у овом случају, и како ту нико, ето, не може ништа да учини јер је правосуђе независно и самостално у свом раду.

Тада је Арон одлучио да активира један од механизама дубоке државе који је изградио. У свега пар дана, објављено је име тужиоца који поступа у овом предмету и, што је још било значајније, податак о четири датума – између априла и септембра – када је тај тужилац упутио званичне захтеве за прикупљање обавештења у оквиру истраге која је покренута. Ни по једном од тих захтева, међутим, није одговорено.

Осећајући да се круг око његових саучесника сужава, и да механизми државне власти – један по један – све ређе и све невољније пристају да штите криминалне структуре, премијер је постајао нервозан. Од Тајне службе је захтевао да примени тзв. “креативне мере” којима би се разбила структура и руководство протеста.

“Задатак је да испровоцирамо инцидент, који би онда режимски медији злоупотребили, а већина лидера протеста била ухапшена. А нарочито онај студент, Лазенко. За њега се у окружењу премијера пустила гласина да је заправо ванбрачно дете неког британског шпијуна.” – пожалио се тог јутра начелник Оперативног одељења Тајне службе Склавоније, Сергеј Симонис, Арону – “Незадовољство људи је велико и имао сам озбиљне проблеме са доста оперативаца последњих дана. Не знам шта да радим?”

Арон је запалио лулу, као и увек када не би знао шта да одговори. Посматрао је свог пријатеља: после дванаест година, са непогрешивом прецизношћу могао је да установи када је био заиста у проблему, а када се радило о глуми. Тог дана, његова забринутост била је сасвим искрена.

“У сваком случају је боље да – чак и ако ствари крену тим нежељеним током – на лицу места буду твоји људи, него да се уместо њих нађу фудбалски навијачи, хулигани или нарко дилери. А то је алтернатива.”

Сергеј је климнуо главом:

“Знам. И то значи да ћу ја лично бити тамо.”

На простору између Парламента и Градске куће, тог четвртка поподне је поново било десетак хиљада људи. Није то, наравно, био број који би могао да озбиљније угрози власт – било коју власт, па чак и ову, изразито непопуларну, Волфову власт – али је био број сасвим довољан да изнервира премијера и у његовој околини појача утицај екстремиста који су се залагали за насилне мере.

Кордони жандармерије и оклопна возила са воденим топовима доприносили су злослутној сценографији, радикализујући и расположење учесника протеста. Млад човек – тек је био напунио двадесету годину – стајао је десетак метара испред шаролике гомиле људи која се одазвала његовом позиву на протест. Димитриј Лазенко је био одговоран за њих, и није смео да устукне. Са друге стране, десетак метара испред кордона стајао је Сергеј Симонис, држећи у рукама папир локалне полицијске станице којим је, тог дана, скуп био забрањен. Одговоран за кордон и своје бројне оперативце у цивилу, ни он није могао да устукне. Двојицу мушкараца раздвајало је свега неколико метара. Гледали су се у очи.

Нико се, заправо, није после тачно сећао како се она појавила. Једни су причали да се пробила кроз масу и прошла њене прве редове, други опет да је дошла из малог парка поред зграде Парламента и једноставно прошетала поред кордона који је није зауставио. Тренутак од којег, међутим, постоји сагласност у каснијим склавонским хроникама био је онај када се, између кордона и масе појавила та фигура – још увек витке жене, на крају четрдесетих година, која се мирним кораком приближава двојици мушкараца, већ опасно близу један другом.

Арон и К. стајали су недалеко од ове сцене, код семафора, и обојица су је препознала отприлике у истом тренутку: “Наташа? Шта ће она овде?” – К. није могао да сакрије своје изненађење. Арон је слегнуо раменима: “Ствари се полако измичу контроли. Знали смо да ће се то пре или касније догодити. Она је морала да се појави.”

И највероватније, то што је криминално окружење око премијера Волфа прижељкивало, то чему су се и понеки амбасадори надали и чега су се Арон и Сергеј још истог тог јутра прибојавали – све би се то десило тог поподнева, као и толико пута раније у историји Белбурга. Понекад су такве ситуације завршавале хапшењима и сузавцем, понекад спаљеним Парламентом, увек рањеним а понекад и погинулим, и демонстрантима и полицајцима.

Али, тог поподнева ништа од свега тога се није догодило. Наташа је дошла до двојице људи и адреналин који су обојица осећали због наизглед неминовног конфликта уступио је место адреналину створеном због изненађења, неочекиване појаве жене коју су обојица очигледно добро познавала.

Погледала их је и рекла мирно:

“Димитриј, ово је твој отац. Сергеј, ово је твој син. Време је да се упознате.”

***

veljko-vlahovicОвај текст посвећен је успомени на Вељка Влаховића (1914-1975), народног хероја Југославије и учесника Шпанског грађанског рата. Цењен као изузетно скроман и принципијелан човек, Вељко Влаховић је, у критичним данима демонстрација, јуна 1968. године на Новом Београду, одиграо кључну улогу у спречавању сукоба између полиције и студената. Београд му то није заборавио. 

Између Пинокија, Минхаузена и Потемкина – мали оглед о лагању и лажовима

munchausen

“Клинтон је лагао. Мушкарац може да заборави где се паркирао или где живи, али никада не може да заборави орални секс, без обзира колико је био лош.”

Барбара Буш (1925), супруга Џорџа Буша старијег и мајка Џорџа Буша млађег, о понашању америчког председника Била Клинтона у афери “Левински”, 1998. године

За њега се прича да је био највећи лажов икада. Као немачки барон са непуних двадесет година приступио је руској војсци и са њима се борио против Турака. По повратку у родну Немачку измишљао је и причао невероватне авантуре током свог боравка у Русији, о летењу на Месец и свом великом јунаштву. Ради се, наравно о барону Карлу Фридриху Минхаузену (1720-1797), чије је презиме постало синоним за лажова.

Као и у случају неких других људи – Квислинга, Форда, Колумба, маркиза Де Сада – и његово презиме је са временом превазишло оквире епохе и простора у којем га је Карл Фридрих носио, и постало универзални симбол.

Данас ћемо се бавити лажима, још једном контроверзном темом. Најпре, лаж није изузетак у нашим животима – као што понекад волимо да мислимо – него правило. Амерички психолог Роберт Фелдман је у једној недавној (2002) студији изнео податак да просечан човек слаже два до три пута у сваких десет минута разговора. Ако у току дана разговарамо (непосредно или преко телефона, свеједно) просечно два сата, по Фелдмановој рачуници слагаћемо око тридесет пута.

I

Дефиниција и њени проблеми

lie-definition-streamteam-answer-the-tullyphoneНе постоји универзално прихваћена дефиниција лажи. Енциклопедија Британика, на пример, лаж дефинише као “сваки чин комуникације предузет са циљем да прималац информације прихвати, или остане, у погрешном уверењу”.

Према парадигматичној анализи лажи, коју је поставио Свети Августин, лажи су “изјаве за које говорник верује да су погрешне, и које су дате са циљем да их особа којој су упућене прихвати као истините”.

Из ових дефиниција произилазе две кључне детерминанте лажи. Прва, субјективно уверење онога ко тврдњу износи да је она нетачна (чак и ако је, којим случајем, тачна). Друга: намера да се онај, коме се таква изјава саопштава, обмане. Лаж је, према томе, комплексан психички однос у којем мора постојати и уверење и намера. Лагати могу само људи, у међусобној комуникацији.

Додуше, сви људи не могу да лажу: они најмлађи и они најстарији. Утврђено је да човек способност да убедљиво лаже (тзв. Макијавелијанску интелигенцију) стиче тек негде на средини пете године живота и полако је развија са менталним сазревањем. Често, врло стари људи више немају способност да лажу: понекад, они и сами губе способност разликовања истине од неистине, а по правилу, губе и способност да, када говоре неистине, буду убедљиви. Оболели од Паркинсонове болести, такође, неспособни су да слажу. Лагање је, дакле, способност која одликује људе у креативној и репродуктивној фази њихових живота. Као појединци, ми живимо у компетитивном свету са стриктним друштвеним нормама, где нам лажи и обмане користе да повећамо своје шансе за преживљавање и репродукцију.

Да ли мушкарци лажу више од жена, или обрнуто? Истраживања рађена у дужим временским периодима и на великим узорцима, показала су готово идентичне резултате за оба пола. Међутим, та истраживања су показала једну другу занимљиву правилност, са високим степеном вероватноће: мушкарци ће најчешће лагати да задовоље себе, а жене ће лагати да задовоље друге.

 

II

Мотиви

surreal-lies“Истина речена у злој намери гора је од свих лажи које можемо да измислимо” – рекао је једном приликом Виљем Блејк, енглески песник и сликар.

Сви ми лажемо из различитих мотива, и тих мотива је мноштво. Свака класификација у себи садржи и ризик поједностављивања али ћемо, упркос том ризику, покушати да мотиве за лагање поделимо у неколико основних група.

Најпре, можемо их поделити на тзв. бенефицијарне (користољубиве) и протективне (заштитничке).

У оквиру користољубивих мотива имамо две подгрупе. Тзв. егоистичке (усмерене на себе) и усрећујуће (усмерене на друге).

Егоистички мотиви лагања нису нужно најчешћи али су зато свакако највидљивији и у колективној психологији најчвршће су повезани са чином лагања. У овој подгрупи имамо мотиве који се односе на стицање материјалних добара (као што су нпр. новац, друга материјална добра, или стицање друштвеног положаја од којег се може имати материјална корист – нпр. запослење). Међутим, у подгрупи егоистичких мотива за лагање налазе се и тзв. нематеријални – психолошки и социјални – мотиви, и они су често много занимљивији: уважавање других људи, поштовање, друштвени престиж, положај у заједници, услуге других људи, позитивно мишљење о себи (тзв. ауто презентација).

Усрећујући мотиви лагања усмерени су на друге људе, а не на особу која износи лаж. Има их разних али им је заједничка карактеристика намера да се нека друга особа “учини срећном” тако што ће се лаж саопштити њој (или неком трећем лицу). “Да ли изгледам сувише дебело у овој хаљини?” пита ме Тања понекад – подразумева се да је исправан одговор на ово питање увек негативан, без обзира да ли је у конкретном случају истинит или није.

У оквиру заштитничких (протективних) мотива за лагање такође можемо направити даљу класификацију по претходном критеријуму: самоодбрамбени мотиви односе се на личност особе која лаже, а алтруистички на друге људе.

Заједничка црта свих заштитничких самоодбрамбених мотива за лагање је избегавање негативних последица (казни) за нешто што је учињено (или није учињено, а требало је). Ови мотиви укључују сакривање сопствених грешака, заташкавање инцидената у свом претходном животу, сакривање осећања и искустава (“не треба говорити баш о свему”), одбрану сопствених ставова, мишљења, погледа, своје личности, избегавање непотребних расправа или неугодних ситуација, као и избегавање нарушавања односа међу људима – онда, када би истина могла да наруши све ове вредности или циљеве. Да ли ћете будућем послодавцу рећи да сте у младости имали проблема са законом? Хоћете ли жени признати прељубу? Ако вас је мрзело да одговорите на телефонски позив неке досадне особе, хоћете ли јој то после баш тако рећи или ћете одговорити да сте били у колима па звоно напросто нисте ни чули? Када не бацим ђубре лакше ми је да Тањи кажем како сам на то заборавио, него да јој признам да ме заправо мрзело.

Коначно, заштитнички алтруистички мотиви односе се на оно лагање за које мислимо да штити друге људе: од објективне стварности, трећих лица или њих самих. И овде се уочавају две даље подгрупе мотива. Најпре, имамо тзв. субјективне алтруистичке мотиве (када верујемо да би било најбоље да особа коју лажемо не зна целу истину како је не би повредила). Тако, на пример, тешко болесном човеку ћемо рећи да ће се опоравити чак и кад знамо да се то неће десити. Породици погинулог војника ћемо рећи да им је син завршио живот као херој па и ако је заправо био кукавица. Друга подгрупа су тзв. објективни алтруистички мотиви (када лагањем штитимо вишу вредност од истине). Ако видимо човека да бежи од прогонитеља, на њихово питање где је отишао, нећемо рећи истину – и можда ћемо му тако сачувати живот? Лажи изречене из алтруистичких мотива (и субјективних и објективних) понекад називамо тзв. белим лажима – у овом имену садржани су племенити мотиви из којих су оне изречене.

III

Лажи и етика

popeУ једном од Стаљинових сибирских гулага остала је забележена следећа прича, негде у предвечерје Другог светског рата. Изградња важне пруге касни и млади припадник НКВД, на дужности у логору, разговара са осуђеницима. Јасно му је да они ту градњу саботирају и – пошто се радило о тешким криминалцима и вишеструким повратницима – уопште не хају за казне којима им логорска управа прети. На питање који је њихов услов да почну да раде дају једноставан одговор: храна за људе а не за стоку.

У логору се у то време налазио и један од најбољих кувара Лењинграда, Серјожа П, осуђен на двадесет година због убиства своје жене и детета, и смештен у строгу изолацију. Да би радили на прузи осуђеници захтевају да Серјожа буде кувар, да би он то могао уопште да ради мора да буде тзв. “слободњак” чиме би његове шансе за бекство постале сасвим реалне.

“Дајем реч да нећу побећи све док будем кувар у овом логору” – рекао је Серјожа П. младом припаднику НКВД-а.

“Гарантујем да ће Серјожа одржати реч.” – потврдио је и неформални шеф логорске криминалне заједнице.

Серјожа П. је две и по године био кувар у логору, небројено пута ишао у оближњи град на пијацу, бирао намирнице, и увек се на време и дисциплиновано враћао у логор. За то време, и пруга је изграђена. Коначно је из Москве стигао налог за његов премештај у други логор. Скинуо је своју куварску капу, обукао уобичајено логорашко одело, поздравио се и отишао. Побегао је чим је воз напустио територију коју је његов бивши логор покривао. Сматрао је да је његова реч, у том тренутку, престала да важи.

Традиционална етика посматра лаж као нешто што је по својој природи зло, и истину као нешто што је добро. Тако смо учени као деца и тако и ми учимо нашу децу. Забрана лажи је један од најстаријих социјалних табуа, који се са генерације на генерацију преноси хиљадама година. Али, готово свака велика културна или религијска епоха садржала је и крупне изузетке од овог правила.

Антички писци су се, на пример, разликовали око тога да ли је, и под којим условима, лаж дозвољена. Аристотел, у својој Етици, пише да никада није дозвољено лагати. Платон, у Републици, опет сматра да постоје ситуације у којима је лаж дозвољена: на пример лекарима, ако је то за добробит пацијента, или државницима, ако би то било за опште добро.

Све три велике абрахамске религије (јудаизам, хришћанство и ислам) садрже бројне забране (и запрећене казне) за своје припаднике које би људи (или, свеједно, Бог) ухватили у лажи. Али, такође садрже и изузетке од њих.

Јеврејска Тора садржи неколико изричитих забрана лажи: “Нећете лажно сведочити” (Exodus, 20:16); “Нећете красти, лажно порицати или лагати једни другима” (Leviticus, 19:11); “Удаљите себе од лажних ствари” (Exodus, 23:7). Али, Тора такође садржи и причу о две јеврејске бабице, Шифри и Пуи, које су ризиковале своје животе лажући Фараону како би од инфантицида спасиле новорођене израелске бебе за време изгнанства у Египту (Exodus, 1: 19-21).

Кључна књига Новог заветаОткровење Јованово – тај централни темељ хришћанске есхатологије, садржи недвосмислено упозорење лажовима:

“Напољу су пси, они који практикују магијске уметности, сексуално неморални, убице, идолатри и свако онај ко воли и практикује лаж.” (Откровење Јованово, 22:15).

Али, упркос томе, човек који је ударио темеље раног хришћанства, Апостол Павле, у својој Посланици Коринћанима отворено и прилично детаљно описује како се и сам служио лажима да би проширио хришћанску веру:

“Иако сам ја слободан и не припадам никоме,себе сам чинио робом свакоме, како бих придобио колико год сам могао. За Јевреје постао сам налик Јеврејину, да добијем Јевреје. За оне под Законом био сам и сам као неко под Законом (иако ја сам нисам под Законом), како бих придобио оне под Законом. За оне који нису били под Законом претварао сам се да нисам под Законом (иако ја јесам под Христовим Законом), тако да придобијем оне који нису били под Законом. За слабе, био сам слаб, да бих придобио слабе. Постајао сам све, за све људе, само да бих, свим могућим средствима, могао да спасем бар неке.” (Коринћанима, 9: 19-23)

Свети Павле, у свом ранијем животу – пре него што је наводно видео ускрсклог Исуса на путу који је водио у Дамаск – познат под именом Саул, био је високи припадник обавештајне службе јеврејске државе, вешт у претварању и прерушавању. Ту вештину је користио у прогањању хришћана, које је та држава сматрала својим непријатељима. Након сопствене конверзије, није заборавио њене тајне и правила.

Сличан, у својој суштини дуални, однос према лажи има и ислам, најмлађа – и по многим мишљењима најмилитантнија – од све три абрахамске религије. Иако Коран, начелно, прописује да муслимани треба да говоре истину “једни другима”, од тог правила постоје изузеци.

Једна врста тих изузетака тиче се односа међу самим муслиманима: “Алах вас неће сматрати одговорнима због непромишљености у вашим заклетвама, него због намера у вашим срцима” (Коран, 2:225). Контекст ове реченице односи се на будуће брачне парове, којима Коран дозвољава да лажу једно другом, ако је то из разлога “вишег добра”.

Друга врста изузетака од правила да је лаж у исламу забрањена тиче се односа муслимана према неверницима. Ту је механизам дозвољених лажи много прецизније разрађен, и обухвата четири основна модела: такију, китман, таврију и муруну.

Такија подразумева да се невернику сме изрећи неистина, онда када је њен циљ сакривање исламског идентитета онога који је говори. На пример, припаднику Исламске државе (или неке друге терористичке организације) дозвољено је, по Корану, да користи лаж како би сакрио свој идентитет од припадника полиције који желе да га открију.

Китман је назив за тзв. посредну лаж, полуистину, или лагање пропуштањем, о чему ће бити више речи касније у нашој причи. Типичан пример за китман су исламски научници, писци и публицисти који често цитирају суру 5:32 из Корана, у којој се каже да, ако било ко некога убије, “то ће бити као да је убио цело човечанство”, али по правилу пропусте да цитирају остатак ове суре, у којем се наводе изузеци од тог правила, у случајевима “покварености” или “лошег понашања”.

Таврија је намерно стварање погрешног утиска, без директне лажи. У евро-хришћанским културама познатија нам је као блеф, и о том феномену ћемо такође нешто више говорити касније.

Муруна је такође врста посредне лажи, која подразумева привремено и делимично напуштање неких пракси и обичаја ислама (или шеријатског права) како би се заварали неверници.

Европска традиција задржала је дуални (апсолутистички и прагматични) однос према лажи који су, како видимо, садржале и све три свете књиге.

Свети Августин је био заговорник првог приступа: лаж је забрањена, без обзира на њен мотив и последице. У свом делу “О лагању” (De Mendacio) из 395. године наше ере развио је чак и малу типологију, описујући осам основних врста лажи, почевши од оних “у области религиозне доктрине” (наравно, такве лажи је сматрао најтежим) па све до најблажих лажи, “оних које никога не повређују”.

Нешто блажи приступ имао је Свети Тома Аквински. Иако и он начелно сматра да је “свака лаж грех” (Summa Theologia, други део, питање 110) Свети Тома Аквински дели лажи на тзв. смртне грехове (лажи које повређују друге) и обичне грехове (лажи изречене из жовијалности или у намери да се другима помогне). “Што је веће добро намеравано да се постигне, то је и сам грех лажи више умањен” – покушао је својим читаоцима, користећи ову помало чудну једначину, да објасни Свети Тома Аквински.

Прагматичан приступ имали су и неки световни теоретичари. Хуго Гроцијус, холандски правни писац, познат као отац модерног међународног права, сматрао је да је лаж проблем само у случајевима када “крши права појединца којем је упућена”. Право да се чује истина, писао је Гроцијус “мора најпре бити стечено, да би могло бити нарушено”. Тако је, по овом писцу, дозвољено лагати онима који имају зле намере, јер су се тиме одрекли права да чују истину. Дозвољено је, такође, лагати и деци – јер она то право још нису ни стекла.

Са великим верским сукобима у Европи шеснаестог века, обе стране су биле принуђене да прихвате много либералнији однос према лажи. Отац европског протестантизма, Мартин Лутер, отворено је проповедао да “лаж у име хришћанске цркве неће бити сматрана грехом”. Али, и идеолошка елита његових католичких противника – језуити – није била претерано оптерећена моралом. Језуити су развили посебну теорију – тзв. “менталне резервације” – о којој ће бити више речи у наредном одељку.

Модерна Европа је покушала да раздвоји етичку и правну димензију лажи. Овом другом бавили су се судови (као на пример у случају превара или лажних сведочења), док је прва остала у домену грађанског морала, корпуса вредности и убеђења који се, са индустријализацијом и технолошким напретком, брзо мењао.

“Ако нам је дозвољено да убијемо некога да бисмо спасили свој живот, онда нам је тим пре дозвољено да га слажемо” – писао је Хенри Сиџвик, енглески филозоф етике из друге половине деветнаестог века. Очигледно, Сиџвик је овде применио логички аргумент a maiore ad minus – из већег (у овом случају права) произилази и мање.

За две или три хиљаде година наш однос према лажи није се, међутим, битно променио. Лаж се у начелу посматра као морално негативна (а зависно од околности и правно кажњива) радња, али од тог правила постоје изузеци, увек оправдани “вишим интересом”, стварним или измишљеним.

Поштени људи говоре истину, а непоштени људи су лажови, говориће вам родитељи, учитељи, свештеници, послодавци, новинари, тужиоци и судије, кроз цео ваш живот. Али, да ли је овај nexus између лажи и етике увек баш тако једноставан?. Прича о Серјожи са почетка овог одељка је добар пример: не тако ретко деси се заиста да криминалци одрже своју реч, а поштени људи то не учине.

IV

Ментална резервација

galileo_facing_the_roman_inquisitionКада, је у четвртом веку наше ере, римски цар Јулијан тражио да се Атанасију, бискупу Александрије, одруби глава, овај је побегао бродом из града, пловећи Нилом на југ, испред римских војника. Видевши да је брод којим су Римљани пловили бржи од његовог, Атанасије је искористио прилику када је река оштро скретала и, док га прогонитељи нису видели, наредио својој посади да се окрене и заплови у супротном смеру. Ускоро су се два брода мимоишла. Римски официри су викали са палубе: “Да ли сте можда видели Атанасија?” А његове присталице су им одговориле: “Јесмо. Није далеко одавде.” На то су Римљани кренули да још брже веслају, идући на југ, а Атанасије се мирно вратио на север. Надживео је десет година свог прогонитеља Јулијана…

Оно што су Атанасијеве присталице тог дана на Нилу рекле римским војницима у теорији се зове менталном резервацијом. Реч је, дакле, о изјави која представља одређени вид обмане, али није директна лаж. У моралној теологији, некада, и у етици, данас, ментална резервација представља дозвољену технику  којом се испуњава обавеза – садржана у деветој од десет заповести које је Мојсије добио на Синајској гори – да се каже истина али истовремено и обезбеђује да се тајна сачува од оних који нису овлашћени да је сазнају.

Језуитски теолози – а пре свега Мартин од Азпилкете – писали су опсежно о доктрини менталне резервације. По њиховом мишљењу, ако се цела истина подели на два дела, па се један каже усмено, а други у мислима, онда Богу није саопштена лаж, јер Бог зна не само оно што кажемо, него и оно што мислимо. Пошто је највиша морална дужност хришћанина да истину саопшти Богу, онда је оправдано да се другима саопшти само део те истине, под условом да то служи одбрани неког вишег добра.

У верским сукобима у Енглеској, крајем шеснаестог и почетком седамнаестог века, два истакнута католичка проповедника – Роберт Саутвел и Хенри Гарнет – затворена у Тауеру, применила су менталну резервацију да своје друге присталице заштите од хапшења а да при томе, технички гледано, не почине грех лагања. Обојица су осуђена на смрт и погубљена – Роберт је касније проглашен и за свеца – али протестантски истражитељи нису могли да дођу до имена њихових сарадника…

Два века касније, француско-швајцарски политички активиста и писац либералне оријентације, Бенжамин Констан, поново је отворио расправу о менталној резервацији, чувеном реченицом:

“Рећи истину је, према томе, дужност. Али та дужност постоји само у односу на оне који имају право на истину. А нико ко повређује друге нема ни право на истину.”

У једној од познатих полемика тог времена, са Констаном се није сложио чувени филозоф, Емануел Кант. У свом делу “Основе метафизике морала”, Кант је написао да су “право на лаж, или обману, морално забрањени без обзира на разлог и независно од контекста или очекиваних последица”. По Канту, ако би лагање било универзално прихватљиво, онда више нико никоме не би веровао, и све истине би биле сматране лажима. Највише што је Кант дозвољавао било је право да се ћути, или да се не каже више него што је неопходно потребно.

V

Блеф

poker

Пре отприлике десетак година, власник једне мале приватне банке ангажовао ме је да је продам страном купцу. Већина страних банака је била већ дошла у Србију и тражња је била прилично мала. Заправо, од почетка сам имао само једног купца. Био сам свестан да ће цена коју ћемо постићи зависити од утиска који тај купац – једна од највећих западноевропских банака – буде стекао о потенцијалној конкуренцији.

Зато сам припремио врло компликовани тендер, са пуно разних фаза, процедура, рокова и услова – нешто што се увек припрема када има више купаца, а не само један. Пријатеља, директора једне грчке банке, сам замолио да се формално пријави и глуми заинтересованог купца. Сваки пут када би наш прави купац дошао у посету, по згради су се мували ужурбани Грци у оделима, нешто бележили, разговарали мобилним телефонима, укуцавали табеле у своје лаптопе…

Коначно је дошао и тај последњи дан за подношење понуда – рок који сам им оставио за подношење понуда био је пет сати после подне. Наш купац је за један сат тог дана заказао свој управни одбор, који је требало да одобри њихову коначну понуду. Пошто није било шансе да та понуда стигне физички у Београд, на било који начин, човек ми се ујутро озбиљно јавио и питао да ли је проблем да је пошаље факсом.

“Није” – одговорио сам – “Ми ћемо тај факс узети, ставити у коверат, запечатити га и убацити у кутију до пет сати. Али, да сам на вашем месту, за сваки случај бих га послао што касније, да бих смањио ризик.”

Сигнал на факсу у нашој канцеларији зачуо се тачно у петнаест до пет. Био је то стари факс, марке Панасоник, са ролном, на којем је једна страна стизала за око један минут. Да је њихов управни одбор одбио да да понуду, та порука би стала на пола стране. Да је опет прихватио, то би захтевало неких четири или пет страна. Зато сам гледао на сат и чекао да прође први минут. Онда је прошао други, па трећи… Негде на почетку четвртог минута схватио сам да је игра добијена. Била је то, наравно, једина понуда коју смо добили. Остало је само питање цифре. Колико смо били убедљиви?

Када је секретарица у моју канцеларију унела огромну ролну факс папира, још нерасеченог по странама (било је већ пет и ишло јој се кући) погледао сам цифру у понуди. Узео сам мобилни телефон и позвао свог клијента кога сам затекао како вози кола негде по Србији:

“Сад лепо стани негде поред пута, није безбедно да чујеш ову цифру док возиш.”

Све ово што сам вам сада описао – све те радње у тих пар месеци којима сам нашег страног купца систематски довео у заблуду да за нашом малом банком постоји озбиљна тражња и да је према томе суочен са озбиљном конкуренцијом па мора значајно да подигне цену у својој понуди да би прошао на тендеру – све то зове се једном речју – блеф.

Блеф је назив за укупно (вербално и невербално) понашање којим свог противника – у игри карата, спорту, рату, политици или бизнису, свеједно – желите да наведете да помисли оно што вама одговара а што заправо није тачно, а да га при томе директно не слажете. Блеф се сматра дозвољеним – понекад правила конкретне игре одређују његове границе и услове – и спортским понашањем.

Најчешће, ми блефирамо да смо јачи него што јесмо: да имамо боље карте у партији покера, да имамо више новца на некој аукцији, или да имамо заштиту неке велике стране државе у међународној кризи. Противник понекад поверује, понекад не, зависи колико успешно блефирамо.

Али, само они прави мајстори знају тајне тзв. инверзног блефа. То су сценарија у којима се намерно представљамо слабијим, глупљим, разједињеним или неодлучним, да бисмо опустили противника, и онда – када се он томе најмање нада – задали му смртоносни ударац. Саставни део тактике инверзног блефа јесте и стварање лажног утиска код противника како је он сам јачи него што то заправо јесте.

“О, па Ви сте толико моћни и вољени, да Вам се нико не може супротставити. Цео народ очекује да се Ви кандидујете…”

Инверзни блеф захтева и добро позициониране сараднике-инсајдере који се налазе близу нашег противника. Они су нам толико драгоцени у одржавању ове обмане да их не користимо ни за шта друго него за ширење утиска о лажној снази противника.

Блеф је уобичајена тактика у спорту, нарочито у играма са лоптом: играч који води лопту направи варку телом у једну страну, а онда – када се противнички играч тамо упути – прође са лоптом небрањеним делом терена. Најбољи извођачи једанаестераца у фудбалу су блефери. Али, и најбољи голмани.

Блеф је такође дозвољен и у рату, иако међународне конвенције о правилима оружаног сукоба постављају јасне границе у начинима и опсегу његовог коришћења.

Наполеон Бонапарта је своју најсјајнију победу – ону над аустријским и руским царем, децембра 1805. године, у Бици код Аустерлица у данашњој Чешкој – добио блефом, и то управо инверзним блефом. Глумећи слабост и неодлучност, најпре је наредио повлачење дела својих снага на десном крилу и навео лакомислене Аустријанце да крену у гоњење. Тај маневар је руског генерала Кутузова оставио усамљеног на централној позицији Праценских висова. Французи су око девет ујутро изненадним нападом освојили Працен и тако разбили противника на две одвојене групе које су потом лако победили.

Познати командант немачких специјалних јединица у Другом светском рату, СС пуковник Ото Скорцени, обукао је специјалце своје 150. бригаде у америчке униформе приликом последње велике офанзиве Вермахта на Западном фронту, у Арденима децембра 1944. године. Амерички војни суд је 1947. године судио Скорценију због ратног злочина, али је он на крају ослобођен. Скорценијева одбрана је за сведока успела да доведе енглеског потпуковника специјалних јединица, Јео-Томаса, који је пред судом потврдио да су и његови војници, небројено пута, користили немачке униформе иза линије фронта…

Братство по оружју значи понекад и братство блефера

VI

Неки гранични случајеви: посредне лажи, полуистине и зла вера

ethicsАко бих, очекујући сусрет са непознатом згодном женом, претходно скинуо свој венчани прстен, да ли би то била лаж? Ако бих у неком разговору скинуо сат са руке и ставио га на сто, окренутог на доле, да ли би то био покушај обмане саговорника да ми време није важно? Да ли посетиоца лажем да ћу се брзо вратити, ако преко наслона столице оставим сако?

У свим наведеним случајевима, чин сам по себи не представља нужно лаж, па чак ни њен покушај, али свакако може да буде и једно и друго. Оно што ће ове радње одредити као могућу лаж – у контексту о којем данас расправљамо – биће моја намера.

Посредне лажи су оне које, саме по себи, не представљају лаж али се могу индиректно употребити у том циљу. Зовемо их понекад и инструменталним лажима.

Сличну функцију имају и тзв. полуистине: тврдње чији су неки делови тачни а неки лажни. Бенџамин Франклин, светски путник и проналазач и један од Очева оснивача Сједињених Америчких Држава, једном приликом је рекао: “Полуистине су често горе од највећих лажи”.

Заједничка карактеристика инструменталних лажи и полуистина је у томе што нам увек остављају могућност одступнице.

Онај којем је порука сакривена у инструменталној лажи упућена бива слаган тек у моменту кад је у својој свести прихватио тумачење које ми јесмо (или можда нисмо) желели. У том тренутку он (или она) постаје наш саучесник.

Нешто сличнији, иако мало сложенији, механизам постоји и код полуистина. Да, нешто смо слагали, али смо рекли и много тога тачног. Можда смо се само мало збунили, понешто заборавили или погрешно повезали делиће чињеница у целу слику?

Али, најсложенији механизам обмане је ипак тзв. “зла вера” (mauvaise foi) како ју је дефинисао француски писац и филозоф егзистенцијализма, Жан-Пол Сартр. Сартр овде говори о навици људи да се претварају како немају могућност избора из страха од потенцијалних последица избора које би направили. Држећи се безбедних, лаких, уобичајених решења и избегавајући да уоче мноштво других избора који су им доступни, људи који живе у “злој вери” стављају себе на милост и немилост услова у којима су се затекли.

VII

Потемкинова села: лажи и политика

potemkinГригориј Александрович, кнез Потемкин-Таврическиј (1739 – 1771), руски фелдмаршал, државник, кнез, љубавник и миљеник царице Катарине Велике, остао је познат по својим селима – тзв. Потемкиновим селима – јер је у свом настојању да брзо колонизира новоосвојене и ретко насељене степе јужне Украјине (које су припале Русији после тзв. Кучук Каинарџијског мира, 1774. године) често прибегавао обманама које су требале да заварају површне посетиоце из Москве…

Кнез Потемкин је тако ушао у историју као политичар који је највише лагао, иако је то само једна у низу легенди којима ова наука обилује. Политичари, наравно, лажу стално и пуно, јер је та особина неопходна да би радили свој посао.

Лажи политичара можемо поделити у две групе:

У прву групу спадају тзв. интерне (унутрашње) лажи, односно лажи у скривеним коридорима власти, оне лажи којима се политичари служе да напредују у хијерархији и додворе се онима вишим од себе, како би брже напредовали у каријери. Те лажи су вишеструке, али ћемо се овде осврнути на две најважније подгрупе.

Прву подгрупу интерних лажи политичара чине оговарања и сплетке, којима се они труде да код својих шефова облате своје колеге, како би их или уклонили као конкуренте, или се доказали као лојални извршиоци.

Другу подгрупу интерних лажи политичара чине сакривања истине (најчешће о себи) којима они покушавају да прикрију своје лоше резултате, аљкавост, неспособност или понекад и озбиљније (нпр. коруптивне) прекршаје.

У другу групу лажи политичара спадају тзв. екстерне (спољашње) лажи које се упућују јавности, а преко ње и бирачима. Екстерне лажи политичара можемо поделити у три подгрупе.

Прва – и најчешћа – подгрупа таквих лажи су, наравно, предизборна (и друга) обећања, која се своде на предвиђање тзв. бољег живота. Ова лаж се увек даје у временском оквиру који је довољно кратак да би могао да створи лажно осећање тзв. опипљивог бољитка, али истовремено и довољно дуг да би се – до његовог истека – могао догодити низ непредвидивих околности, које би могле да послуже као изговор због чега обећање на крају ипак неће бити испуњено. Омиљени временски хоризонт српског премијера Вучића су две године: од почетка своје власти, бољи живот увек наступа за две године од тренутка у којем он то обећање даје.

Друга подгрупа – и посебан варијетет – екстерних лажи политичара су тзв. статистичке лажи, код којих се један позитиван статистички податак извади из контекста и интерпретира као целина одређених (најчешће економских) трендова, са циљем да јавност стекне погрешан (по правилу сувише оптимистичан) утисак о резултатима њиховог рада. Ова лаж заснива се на формалнологичкој грешки pars pro toto (узимање дела као целине). Тако је омиљени статистички податак већ поменутог српског премијера буџетски дефицит, који пада. Податак о стопи самоубистава у земљи којој се налази на челу никада не помиње – јер та стопа, на жалост, расте.

Трећа подгрупа – за коју често користимо баш метафору из наслова овог одељка – Потемкинова села – су отварања различитих привредних објеката који или уопште не раде или већ одавно раде. Циљ ових лажи је стварање илузије да се земља налази на добром путу (ову флоскулу су користили разни српски политичари, подједнако неосновано и арогантно) и да, ето, морамо да се жртвујемо само још мало, пре него што из ове долине суза уђемо у царство небеско

Кнез Григориј Потемкин је, због својих непостојећих села, ушао у руску, и светску, историју као образац хохштаплера, једна негативна личност. Такво мишљење је, међутим, не само неправедно по њега, већ и нетачно. Потемкин је, осим тих села, изградио и праве градове, који су били камен темељац руске експанзије у јужној Украјини и на Црном мору: Херсон, Николајев, Севастопољ и Дњепропетровск. Био је главни архитекта руске анексије Крима и створио Црноморску флоту. Као врховни командант руске војске (од 1784. године) инсистирао је на много хуманијем односу према војницима, тражећи од својих официра да се према њима понашају као добри очеви. Коначно, залагао се и за верску толеранцију и много пута заштитио националне мањине.

Због свих резултата које је постигао, кнез Григориј Потемкин имао је право да помало и слаже, а озбиљни руски историчари склони су да му опросте и несумњиво расипништво и бонвивански живот. Империју, ипак, не могу да изграде свеци. Много већи проблем су они политичари који, осим својих лажи, никакве друге резултате нису оставили иза себе…

VIII

Технике откривања: детектор лажи

lie-detectorНемогућност да у разговору увек откријемо ко нам лаже, а ко говори истину, представљала је изазов у разним историјским епохама. Зависно од културних образаца и предрасуда, али и нивоа технолошког напретка, разна друштва су примењивала различите технике, којима су покушавала да открију ко говори (не)истину.

У раном средњем веку, жене оптужене за лаж бацали би у реку, везане у џак. Ако би несрећна жена испливала на површину, била би сматрана за лажова – и у складу са тим после и кажњена – а ако би потонула то би овај “суд воде” тумачио као сигуран знак да је говорила истину. Некада, када би се “суд воде” примењивао у рекама које су имале бржи ток, догађало би се да – док судије и њихови помоћници нађу џак у којем се несрећница налазила – она већ буде удављена. Али, бар би њено село знало да није лагала…

Када се радило о мушкарцима, правосуђе тих времена је више волело тест кључалом водом: осумњиченом, за којег је требало утврдити да ли говори истину или лаже, лева рука би до лакта била уроњена у котао кључале воде и држана у њој “неко време”. Потом би судија, свештеник и лекар испитивали шта ће се десити са опекотинама. Сматрало се да ће се, код човека који није лагао, опекотине са временом залечити без компликација. Ако би се ране, међутим, загнојиле то би био знак да је испитаник лагао. Зависно од тежине преступа који би био у питању често би смртна казна спречила даље проблеме са опекотинама…

Северноамерички Индијанци имали су занимљив начин да одреде ко лаже а ко говори истину: пажљиво су пратили колико уопште прича. Наиме, они су сматрали да лажов увек говори више од поштеног човека. “Не треба пуно речи да би се казала истина” – била је омиљена изрека поглавице Џозефа. Век и по касније, мудрост Индијанаца потврдила су истраживања на Универзитету у Саутхемптону, у Великој Британији: испитаници, који су на постављена питања одговарали преко компјутера, требало је да дају истините и неистините одговоре, а испитивачи су мерили брзину којом они то чине. У просеку, за притискање дирке на тастатури код истинитог одговора било је неопходно 1,2 секунде, а код лажног скоро 50% више – 1,8 секунди.

***

Детектор лажи – у многим језицима, па и нашем, популарнији је израз полиграф – изумео је 1921. године Џон Август Ларсон, полицајац из Берклија, Калифорнија и студент Медицинског факултета у том граду.

Суштина полиграфског тестирања своди се на паралелно праћење четири кључне физиолошке реакције испитаниковог организма (крвног притиска, учесталости откуцаја срца, ритма дисања и електричне проводљивости коже) на три серије питања: ирелевантна (контролна), индикативна и релевантна (критична). Упоредном анализом сва четири резултата у свакој од серија, и њиховим међусобним упоређивањем, обучени испитивач би требало да буде способан да уочи да ли код критичних питања испитаник лаже или говори истину.

У својим бурлескама које нам повремено приређују, српски премијер Александар Вучић и његов Санчо Панса, др Небојша Стефановић, често користе полиграф као својеврстан deus ex machina односно наводно непогрешиви инструмент којим ће се лаж разликовати од истине. Стална опседнутост ове двојице људи лажима била би сигурно предмет неке друге стручне анализе и њом се овде нећемо посебно бавити. Нећемо се бавити ни менталним и образовним профилима оних који им верују – начином на који они разумеју везу између апсолутне истине и неколико сијалица које светле на њима непознатом уређају…

Занима нас једно много значајније питање: колико је полиграф, у научном смислу, поуздан? Стручна јавност истакла је много основаних примедаба прецизности овог инструмента: од тога да је тумачење резултата испитивања у великој мери арбитрарно и подложно манипулацијама онога ко то испитивање води, преко тзв. контрамера, ситних техника обмане познатих многим професионалним криминалцима (као што је, на пример, уједање за језик или убадање сакривеним оштрим предметом код тзв. контролних питања, како би се изазвале физиолошке реакције изван природног опсега и тиме онемогућило њихово поређење са вредностима код тзв. критичних питања) па све до потпуне неприменљивости на одређене категорије испитаника (лица у одређеним менталним стањима, они који су превише тучени у истрази или алкохоличари). Посебан проблем са полиграфским тестирањем постоји код сексуалних преступника: по правилу, велики број њих искрено верује да је жртва силовања добровољно пристала на сексуални однос, и полиграф само региструје да они, одговарајући на то питање, не лажу…

Олдрих Ејмс (1941), аналитичар ЦИА који је скоро осам година радио и као кртица совјетског (касније руског) КГБ, прошао је успешно чак два полиграфска тестирања, 1986. и 1991. године. Описујући касније како му је то успело, рекао је:

“Лепо се испавајте и одморите, и идите на тестирање одморни и релаксирани. Будите љубазни према испитивачу, развијте однос са њим, будите кооперативни и сачувајте свој мир. Не постоји никаква специјална магија… Све је у самопоуздању. Самопоуздање, пријатељски однос са испитивачем, поза у којој се смешкате и наводите да помисли како вам је симпатичан.”

Олдрих Ејмс је, на крају, ипак осуђен 1994. године на доживотну робију, без права на помиловање, коју и данас издржава у затвору Аленвуд у Пенсилванији. Међутим, доказе за његову пресуду на крају није обезбедио фамозни полиграф, него мноштво банкарских трансакција до којих су дошли истражитељи…

Чак и сами заговорници полиграфа признају његову поузданост на нивоу – у просеку – од 90% случајева. Врховни суд САД, у својој пресуди у случају United States v. Scheffer (1998) закључио је да “Једноставно не постоји консензус да је полиграфско испитивање поуздано”. Сличан став заузео је и 11. окружни апелациони суд САД (2005): “Полиграф не ужива опште прихватање од стране научне заједнице”.

Упркос томе, полиграф се још увек признаје као доказ у судском поступку у укупно деветнаест (од педесет) савезних држава САД. Користе га такође и многе компаније и владине агенције као средство провере својих запослених: 2013. године је преко седамдесет хиљада државних службеника у САД прошло полиграфско тестирање.

Пракса у Европи је другачија. У земљама чланицама Европске уније полиграфско тестирање не сматра се поузданим доказом и судови и тужилаштва га не примењују. Оно се понегде још увек појављује у поступку, али само када на њему инсистирају окривљени, односно њихови адвокати. У Немачкој је, међутим, изричито искључено чак и у таквим случајевима. Одлуком Врховног суда Немачке (1998) “… резултати полиграфских тестирања су суштински неодлучујући и нису прихватљиви на суду. Предлози, било јавне тужбе или одбране, за обављање полиграфског тестирања биће одбијени под било којим условима.”

Моја колегиница са Правног факултета, данас познати адвокат у сложеним кривичним случајевима, Зора Добричанин, одавно ми је рекла: “Својим клијентима увек кажем да одбију полиграфско испитивање”. Недавно је то изјавила и у неким новинама, тако да сам сада слободан да њен савет поделим и са читаоцима овог текста.

Чини ми се да је изненадна заљубљеност српског премијера и његовог министра унутрашњих послова у полиграфска тестирања ипак последица једне много баналније чињенице. Од јануара 2008. до априла 2009. године америчка ТВ мрежа Фокс емитовала је ријалити шоу “Тренутак истине” за који је касније лиценцу откупила и српска Пинк ТВ. Овај опскурни шоу, у којем учесници пролазе полиграфско испитивање на неугодна питања за високу новчану награду, привукао је велики број гледалаца, сасвим одређеног интелектуалног профила, како у САД тако и у Србији, и тако допринео стварању “култа полиграфа”. Као истовремено и изданци и апологети ријалити културе, српски премијер и његов први полицајац нису могли да одоле неодољивом шарму сложене машине са разним светлуцавим лампицама. Кич масовних медија створио је тако и кич политичаре…

IX

Пинокиов парадокс

pinocchio-runningИталијански писац Карло Колоди написао је 1883. године књигу “Авантуре Пинокија” – причу о малом дрвеном лутку чији се нос повећавао сваки пут када би слагао. Пинокио је, у претходних тринаест деценија, постао врста симпатичне културне иконе. За разлику од арогантног Потемкина и помало луцкастог Минхаузена, ми у већини можемо да се идентификујемо са дрвеним лутком – он нас, својом наивношћу, подсвесно враћа у време када смо и сами били деца – и зато негде дубоко у себи верујемо да се он може поправити.

У фебруару 2001. године, Вероника Елдриџ-Смит, тада дванаестогодишња ћерка познатог писца из области теорије и филозофије логике, Питера Елдриџ-Смита, поставила је оно што је данас познато као тзв. “Пинокиов парадокс”.

Ако Пинокио каже: “Мој нос ће сад порасти”, да ли је та реченица лаж или истина? Подсетимо се најпре правила Колодијеве приче: када Пинокио лаже, његов нос расте.

Претпоставимо, најпре, да је реченица “Мој нос ће сад порасти”, тачна. То би значило да ће Пинокиов нос порасти јер он говори истину, али, истовремено, његов нос неће порасти, јер по причи он расте само када Пинокио лаже. Дакле, Пинокиов нос ће сад порасти јер истовремено његов нос неће расти, и Пинокио говори истину када каже да ће он порасти али то је истовремено и лаж, што значи да ће његов нос порасти… И тако у бесконачност.

Претпоставимо, сада, да је реченица “Мој нос ће сад порасти”, лаж. То би значило да Пинокиов нос неће порасти – јер он не говори истину – али онда би његов нос морао да расте, јер по причи он расте сваки пут када Пинокио изговори лаж. Дакле, Пинокиов нос не би растао јер би истовремено његов нос растао, а пошто би Пинокио рекао лаж да ће његов нос порасти, и та лаж би истовремено учинила исказ истинитим, јер би његов нос растао… И тако даље, идентично претходном примеру.

На први поглед, изгледа да “Пинокиов парадокс” нема решење. На други поглед, међутим, неопходно је утврдити шта је заиста аксиоматски у причи о Пинокију, а шта је само последица, и те претпоставке укрстити у табели у којој би се утврдиле евентуалне неконзистентности за сваку од четири могуће варијабле:

Прва варијабла: Пинокио лаже, и његов нос неће порасти. Ову могућност ћемо одбацити јер, према премиси, кад год Пинокио лаже, његов нос расте.

Друга варијабла: Пинокио лаже, и његов нос ће порасти. И ову могућност морамо да одбацимо, јер – ако је Пинокио заиста лагао у уводној реченици – његов нос неће порасти.

Трећа варијабла: Пинокио говори истину и његов нос неће порасти. Ни ова могућност не може да опстане, јер, ако је Пинокио заиста говорио истину, његов нос мора да порасте.

Четврта варијабла: Пинокио говори истину и његов нос ће порасти. Овде треба да се вратимо на почетну премису: “Пинокиов нос расте када он лаже”. Овај исказ, сам по себи, не може да се тумачи a contrario – он не говори ништа о томе шта се са Пинокиовим носем догађа када он говори истину, односно не искључује изричито могућност да и тада – из неких других разлога – Пинокиов нос порасте. Дакле, ова варијабла остаје једина теоријски могућа од све четири, па тако истовремено представља и решење парадокса.

Прецизније тумачење Пинокиовог парадокса, наравно, зависи и од језика у којем је изречен. Њега је могуће прецизно утврдити једино у језицима који су семантички затворени, односно у којима је могуће да се у једној реченици предвиди лаж (односно истинитост) тврдњи садржаних у истој тој реченици.

 

X

Како препознати компулзивног лажова

liarНема никога од нас ко бар некада, понешто, није слагао. Понекад се трудимо да рационализујемо своје лажи, тако што себе убеђујемо да је наш мотив племенит, или да је штета коју смо том лажи причинили мања од штете која би настала кад бисмо рекли истину. О томе смо, уосталом, већ говорили у одељку о мотивима.

Ипак, највећи број људи лаже релативно ретко и најчешће о безначајним стварима. Само мали број може се окарактерисати као тзв. патолошки или компулзивни лажови, какав је био барон Минхаузен са почетка ове приче.

У психологији, тзв. патолошко лагање (познато још и као компулзивно лагањеpseudologia fantastica или митоманија) означава образац понашања заснован на “измишљању, потпуно диспропорционалном сваком разумном циљу, екстензивном и врло компликованом, које се може манифестовати кроз период од више година или чак у току целог живота”.   Овај појам је први дефинисао Антон Делбрук, 1891. године.

Овај одељак посвећен је заправо њима. Можемо ли извући њихове заједничке црте? Како да препознамо патолошког лажова? Како би изгледао његов, или њен, фото робот?

Прво, компулзивни лажов лаже често. За разлику од нас осталих који лажемо понекад, компулзивни лажов лаже конзистентно, и о великим и о малим стварима подједнако. Он је такође обично натпросечно интелигентан и пажљиво студира људе са којима разговара, како би утврдио које врсте лажи ће они најлакше прихватити као истину.

Друго, компулзивни лажов није у стању да се суочи са истином. Он тврдоглаво одбија да прихвати чињенице које му предочите, чак и онда када оне садрже непобитне доказе о његовом лагању. Он ће увек наставити да вас убеђује како су ваше чињенице погрешне а да су његове тврдње тачне. Врло често, компулзивни лажов ће вас обмањивати о стварима које је урадио, или о својој прошлости, само да би себе учинио занимљивијим.

Треће, компулзивни лажов стално мења своју причу. Он је мења како у односу на истог слушаоца, у различита времена, тако и у односу на различите слушаоце, у исто време. Слушалац ће често, у покушају да утврди секвенцу догађаја, сам уочити ове промене у причи, постављајући питања лажову. По правилу, након што добије одговор на своја додатна питања, слушалац ће знати мање него што је знао пре него што их је и поставио.

Четврто, патолошки лажов је особа несигурна у себе, са ниским самопоштовањем. Он често испољава компулзивне, себичне и опсесивне обрасце понашања. Лагање за њега може да буде начин да избегне непријатне реалности или да промени перцепције које други имају о њему, или чак и оне које он сам има о себи. Дакле, за патолошког лажова, лаж је инструмент којим он потхрањује свој его. Патолошки лажови често испољавају цео низ нарцисоидних понашања, као што су манипулација, љубомора, импулсивност, агресија и бес.

Пето, патолошки лажов је понекад (мада не увек) и сам убеђен у истинитост својих тврдњи. Технички гледано, недостатак субјективног елемента (убеђења, тачног или погрешног, да износи нетачну тврдњу) би у оваквим случајевима отворио легитимно питање да ли се уопште ради о лажовима или о ментално болесним људима који нису у стању да разликују стварност од фикције. По правилу, лажови који сами верују у истинитост тврдњи које измишљају, проћи ће и свако испитивање на тзв. детектору лажи.

Шесто, специфични контакти очима. Док говори лаж, патолошки лажов или потпуно избегава контакт очима, или – управо супротно – намеће агресивни контакт очима. У оба случаја он се труди да вас убеди да говори истину. Врло често, компулзивни лажов ће у ток своје приче намерно укључити – иначе за ток приче  сасвим непотребне – смешне или забавне детаље, како би вас опустио и скренуо вам пажњу на небитне детаље.

Седмо, недостатак емоција. Заједничка карактеристика свих компулзивних лажова је недостатак емпатије, који се у неким случајевима испољава као потпуно одсуство емоција. Пошто патолошки лажови немају разумевања, па ни интереса, које последице њихово лагање производи на друге људе и њихова осећања, њима недостаје основна претпоставка за емпатију. Често се ова особина испољава и у другим областима њиховог живота. Ако са неким разговарате, и већ имате дилему о фактичкој тачности његових исказа, а истовремено приметите и знаке одсуства емпатије, онда је врло велика вероватноћа да разговарате са патолошким лажовом.

Осмо, агресивност у тренутку откривања лажи. Док лажу, патолошки лажови не осећају непријатност (управо због описаног одсуства емпатије), али зато показују висок степен беса (а понекад, зависно од околности, и агресије) ако примете да су њихове лажи откривене. Врло брзо, патолошки лажов ће из дефанзивног става прећи у напад и покушати да вас оптужи зато што сте га разоткрили. Најчешће, у свим овим случајевима сасвим је свеједно да ли сте патолошком лажову већ рекли да сте га разоткрили или нисте: запамтите, разговарате са човеком који је генерално невољан – а често и неспособан – да се суочи са истином.

XI

Епилог: лагати или не?

old clockСад, кад сте сазнали да вас чак ни Свети Тома Аквински неће баш послати у пакао ако сутра ујутро слажете шефа да сте закаснили на посао због трамвајског удеса, и кад сте научили неколико малих техника како да обманете полиграф ако вас на њега пошаље доктор Небојша Стефановић, да ли ћете од сутра лагати више или мање него раније?

Фридрих Ниче је, циничан какав је био у епохи нихилизма у којој је живео, у својој књизи “Људски, сувише људски” написао следеће:

“Они који се уздржавају од лажи чине то само да би избегли напоре које захтева стално одржавање њихових лажи.”

Заиста, живот састављен само од лажи је напоран и непријатан, пре него узбудљив. Двоструки идентитети, двоструке лојалности, породице и државе је нешто што нам се увек допада као читаоцима или гледаоцима, у Ладламовим трилерима. Као просечни малограђани, не бисмо волели да тако заиста и живимо.

Постмодерни заговорник утилитарне филозофије, британски писац Јан Кинг дао је читаоцима своје књиге “Како донети добре одлуке и бити у праву све време” (2008) следећи практичан савет:

“Лажите само ако можете променити понашање на начин који би био вредан више од поверења које бисте изгубили ако би ваша лаж била откривена.”

Јан Кинг је, пред крај 2013. године, од стране краљице Елизабете произведен у ред Команданта Британске Империје, за “заслуге у служби у Авганистану, Либији и Косову” – он дакле врло добро зна какав је савет дао својим читаоцима…

Зато ћу ја својим читаоцима дати чак два савета, иако за то никакав орден нећу добити.

Први: никада немојте веровати људима који вам кажу да никада нису слагали. По правилу, они су увек највећи лажови.

И други: никада немојте лагати саме себе. Никада немојте порицати, рационализовати или игнорисати значај или важност супротних ставова или логичних аргумената, само зато што вам се не свиђају. Самообмана је најгори и најопаснији тип лажи.

У међувремену, лажите колико морате, кад то чините трудите се да буде бар са стилом, и наравно – пазите да вас не преваре лажови…

***

tanicОвај текст посвећен је мом пријатељу Ратомиру Танићу, човеку који је као сведок Тужилаштва у поступку против Слободана Милошевића у Хашком трибуналу дао кључни допринос да се од тог судског процеса на крају направи циркус. У току своје бурне каријере, Ратомир Танић је успео да превари Ибрахима Ругову и Миру Марковић, више југословенских и страних обавештајних служби, неке озбиљне београдске и још озбиљније црногорске криминалце, сасвим згодну новинарку дугих ногу једне београдске телевизије, лидере чак три политичке странке, једног бискупа из Ватикана, двојицу златара из Трста, неколико високих немачких, британских и италијанских дипломата и на крају саму Карлу дел Понте. Сваку од својих превара ми је детаљно описивао, као исповеднику. Сви они су, у дубини душе, подсвесно уживали у Ратиним преварама и при томе се неизмерно забављали. Данас, са новим идентитетом и промењеним физичким изгледом, Ратомир Танић живи у једној земљи западне Европе. Да, понекад ми недостаје…