Две луде у чаробном огледалу: Хамлет и Дон Кихот

“Гледалац Хамлета је нестрпљив јер јунак анализира стварност уместо да дигне руку на њу; читалац Кихота се смирује у невољама које трпи јунак који није свестан својих поступака. Трагичан тон Шекспировог дела испуњава нашу душу, прикупља снаге и усмерава их на делање; комична нота Сервантесовог романа распршује нашу снагу и тера нас на починак. И тако Хамлет, делујући на публику, ствара Кихоте, а Дон Кихот ствара у читаоцу Хамлетов аналитички дух.”

(Рамиро де Маесту, Хамлет и Дон Кихот, 1926.)

I

Пролог: дан који је означио крај једног доба

Изгледа да су последњи дан својих живота – таква су нам бар сведочанства оставили очевици њихових смрти – обојица провели углавном жедни. Код старијег од два мушкарца, та жеђ је, по свему судећи, била последица хроничне шећерне болести, комбиноване са акутном цирозом јетре. Код млађег, опет, изненадне грознице, после бурне ноћи проведене у крчми са двојицом пријатеља. Делила су их мора, флоте, царства, ратови, обичаји, вере, језици и стилови којима су писали, животна искуства, богатства и сиромаштва, разне затворске и шпијунске авантуре и узбудљиве личне судбине. Питање да ли су стигли чак и да чују један за другога, посебно да прочитају нешто што је онај други написао, а камоли да се икада виде – још и данас је омиљена тема разних мистерија. Спојила их је, међутим – коначно и заувек – та жеђ са којом су умрли и коју су оставили свима нама да је, ето, већ више од четири века, гасимо уз њихова дела.

А делили су их, поред осталог, и календари: историчари књижевности воле анегдоту по којој су Вилијем Шекспир и Мигел де Сервантес умрли баш истог дана – те суботе, 23. априла 1616. године – како би, као по неком прећутном договору, пустили свет да коначно оде у Модерну, у сусрет својој судбини. Технички гледано, ова причица јесте апокрифна, баш као што ће век и по касније то бити и она са Маријом Антоанетом, хлебом и колачима: у Шпанији се те 1616. већ више од тридесет година примењивао нови, грегоријански календар док ће у Енглеској још читав век и по у употреби остати стари, јулијански. Суштински гледано, тих једанаест дана (колико су се два календара тада разликовала) за колико је Шекспир физички надживео Сервантеса ништа не мењају: ако и нису умрли истог дана умрли су истог датума: свако од њих двојице је за тај дан – који се за њега никада није завршио – мислио да је 23. април. Уосталом, око тога би се свакако сложила и двојица њихових најпознатијих књижевних јунака: Хамлет на једном месту каже “тако размишљање чини” а Дон Кихот “твоја ветрењача је мој џин”.

На један занимљив начин, Шекспира и Сервантеса повезују и судбине њихових посмртних остатака: први је сахрањен на истом месту на којем је, педесет две године раније, и крштен: Цркви Светог Тројства у Стратфорду на Ејвону. Познато је да је имао страх шта ће се са његовим костима догодити после сахране: у Средњем веку није била ретка појава да се приликом реновирања цркава, или изградње нових на местима где су некада биле старе, неки гробови неопрезно прекопају и да се остаци сахрањених заувек изгубе. Зато је, за живота, Шекспир написао свој сопствени епитаф, у којем је упозорио нараштаје који ће доћи после њега да о његовом гробу воде рачуна:

“Good friend, for Jesus’ sake forbear,
To dig a dust enclosed here.
Blessed be the man that spares this stones,
And cursed be he that moves my bones.”

“Пријатељу добри, Христа ти
не дирај прах који је покопан овде!
Благословен нека је онај
ко поштеди овај камен,
а проклет ко помери моје кости.”

И заиста, за четири стотине година, о овом – како је касније названо – “Шекспировом проклетству” строго је вођено рачуна и његов гроб није оштећен приликом каснијих реновирања зграде (последњи пут 2008. године).

Са друге стране, изгледа као да је и Сервантес предосећао сопствену смрт. У последње три недеље живота, 2. априла, приступио је монашком реду (што је у то време, у католичким земљама, био чин уобичајен за угледне грађане пред крај живота), а 19. априла – на непуна четири дана пред смрт – пише посвету на примерку своје књиге Перипетије Персиле и Сигисмунде, намењеном свом добротвору последњих година живота, грофу од Лемноса; у тој посвети, између осталог, налазимо и на следеће Сервантесове речи:

“Са ногом већ у стремену,
стрепећи од смрти,
господару пишем ти ово…
Време је кратко, стрепње расту,
нада се смањује…”

Судбина се, међутим, поиграла Сервантесовим гробом, у Цркви босих Тринитаријанаца у Мадриду. Кости писца Дон Кихота загубљене су само мало више од пола века после сахране (1673) и дуго се сматрало да су заувек изгубљене. Коначно их је, у марту 2015. пронашао историчар Фернандо де Прадо, после две године потраге коју су финансирале градске власти Мадрида. Мигел де Сервантес је поново сахрањен 11. јуна 2015. године. Том приликом је ловоров венац Шекспиру Шпаније (како га је том приликом назвала) положила је Ана Ботела, прва женса градоначелник у историји овог града, само два дана пред истек свог мандата. Истовремено, војне почасти победнику код Лепанта одао је почасни вод шпанске војске.

***

На почетку модерног романа стоји Сервантес, на почетку модерне драме Шекспир. “Кад је Дон Кихот напустио своје село почело је ново доба”, рекао је једном Карлос Фуентес. Заиста, личности средњовековне књижевности нису индивидуе – баш као ни ликови светаца на олтарима и фрескама Средњег века. Хијерархија феудализма – како је то једном приметио Ото Бихаљи-Меринне зна за самосталну личност, засновану у себи. Постоје архетипови: богови, свеци, краљеви, испосници, монаси, анђели, ђаволи, ратници, блуднице, крчмари… Као у Чосеровим или Бокачовим причама, њих можемо разазнати по спољним знацима своје моћи, посла који раде или по типским ситуацијама у којима се затичу. Средњовековна цивилизација је цивилизација архетипа и њена друштва још увек немају потребе за приватним лицем и индивидуалном перспективом.

Раскошна грађевина људске мисли – са размакнутим прозирним зидовима, чаролијом перспективе, и новим ликом еманципованог човека – дошла нам је са високом Ренесансом. Скицу коју је почео да слика Леонардо да Винчи – а наставили Рафаел, Микеланђело, Холбајн и Дирер – коначно су довршили Шекспир и Сервантес. Вилијем Шекспир остварује ону пластичну позорницу по којој се не крећу више безличне фигуре игара мистерија, него трагично раскидани живи људи, и као јединке и као припадници друштва. А Мигел де Сервантес Саведра, чулном снагом писане речи, иронично описује свет у одласку и обликује сцену за нови сусрет човека са судбином: “Са Сервантесом почиње критика апсолутних вредности, почиње слобода. А она почиње са осмехом, и то не осмехом задовољства, већ осмехом мудрости.” (Октавио Паз).

Са још увек живим траговима Средњег века свуда око њих, у доба инквизиције и вере у божанско право краљева, и Сервантес и Шекспир живе у времену пре него што је Вилијем Харви установио основне принципе крвотокa а Кеплер принципе небеске механике, али већ после Коперника, Вартоломејске ноћи, Колумбових једрењака, Магелановог пута око света и Гутенбергове пресе. Код њих двојице се, дакле, као у неком чаробном огледалу, сусрећу и стари и нови свет. На тој јединственој раскрсници историје, онај први, још увек, није сасвим био отишао, док онај други, још увек, није сасвим био дошао. Једно време, оба света су постојала, један поред другог, и то се можда најбоље види у делима њих двојице.

У тој дијахронији, и код Сервантеса и Шекспира упоредо пратимо теологију, филозофију, етику и метафизику, уз све присутнију медицину и астрономију; оно ближе нама, појединцима, на свим меридијанима и у свим вековима, налазимо у причама о љубави, породици, освети, љубомори, оданости и жртвовању – свим витешким романима, породичним сагама и историјама краљевстава – које нам кроз ту ширу слику доносе и лик новог човека. Лик огољен и несавршен, али са свим богатством његове субјективности и подсвести, његових страхова и комплекса, пуна три века пре двадесетог са психоанализом, и пуна четири пре овог нашег, са родним студијама и феминистичком критиком.

Сервантес је писац побуњеник, борац по двобојима, војник-најамник, победник код Лепанта, освајач Туниса, гусарски сужањ из Алжира, али и шпекулант са житом, понекад преварант и утајивач пореза, повремено и затвореник шпанских тамница. Шекспир је вршњак Галилеја, баштиник Боеција, Парацелзуса и Примодеја, али и Томаса Мора и Еразма Ротердамског и његове мудре луде, он је следбеник Монтења, хроничар крвавих енглеских ратова ружа, лудила Ричарда Трећег и Хенрија Осмог, преживели једне од бројних лондонских епидемија Црне смрти и понекад невољни сведок бизарних судских парница.

У праскозорју Модерне упоредно стоје Златни век Шпаније и елизабетанска епоха Енглеске: једног царства које је већ скоро у нестајању и другог, које је још увелико у настајању; једног језика који је скоро достигао савршенство и другог који се још увек тек ствара. Када је објављен Сервантесов најпознатији роман и први пут изведена Шекспирова најпознатија драма, Шпанија је владала највећим царством на земљи а Енглеска је једва постојала, била је још заметак нечега што ће тек постати нова нација.

Хамлет представља трагедију Енглеске, Дон Кихот је класична књига Шпаније. Око ове две књиге кристализовале су се душе два народа и њихове судбине: Енглеска је освојила једно царство, Шпанија је своје изгубила. Али ове две књиге постале су и много више од тога: по ликовима њихових јунака данас замишљамо и ликове њихових писаца; по њима себи дочаравамо и време у којем су писане и детаље свакодневних живота њихових савременика. Витез тужног лика из Ла Манче и меланхолични дански краљевић, обојица архетипи – први пародије а други трагедије – хероји два последња велика књижевна дела Ренесансе, истовремено су и бабице модерног доба.

Коначно, и Хамлет и Дон Кихот ушли су – заједно са Гетеовим Фаустом, Карамазовима Достојевског, Андрићевом ћупријом, Џојсовим Уликсом и Прустовим изгубљеним временом – у ону заједничку и вечну културну баштину нашег континента, у оно што нас, све заједно, данас чини Европљанима.

То је она коначна, вечита и ванвременска порука коју нам, сваке године поново, шаље 23. април – дан који је UNESCO 1995. године прогласио за међународни дан књиге и писма.

II

Јунаци на раскршћу епоха

И, ето, с једне стране стоје хамлетовци, који мисле, осећају, који често обухватају све, али који су често некорисни и осуђени на укоченост; а с друге – полулуди дон кихотовци, који зато само корист доносе и гурају људе напред, што виде и познају само једну тачку, која често и не постоји у оном облику у којем је они виде. Нехотице искрсавају питања: зар треба човек да има поремећен мозак, па да поверује у истину? И зар зато ум, савладав себе, лишава себе целе своје моћи?

Иван Тургењев, “Хамлет и Дон Кихот”

У црно одевени младић који у руци држи мртвачку лобању лако ће бити препознат као Хамлет, момак под балконом и девојка на балкону као Ромео и Јулија, а помахнитали рашчупани старац као краљ Лир. Баш као што ће и мршави витез који јуриша на ветрењаче бити препознат као Дон Кихот. Али, колико сви ови ликови – које с правом сматрамо јунацима модерних митова, фигурама које нам могу понудити одговоре на бројна питања с којима се суочавамо у покушају разумевања себе и света – уопште било шта говоре некоме ко их није упознао читајући дела из којих потичу, или барем разумевајући смисао њихових уметничких отелотворења?

Први део Дон Кихота, онај од суштинског значаја, објављен је у јануару 1605. године: притиснут финансијским недаћама које су га пратиле скоро целог живота, Сервантес је ауторска права претходне године продао мадридском издавачу и књижару Франциску де Роблесу. Исте године је први пут постављен Хамлет на сцени лондонског позоришта Глоуб, на јужној обали Темзе. Која осећања је могао да побуди Хамлет у лондонској младој буржоазији која је ишла у позориште, између две епидемије куге, а која Дон Кихот од Манче међу шпанским војницима који су га читали као лако штиво, у паузама битака у Фландрији и Италији?

Дух који је оличен у Хамлету је дух северног човека – дух рефлексије и анализе, дух тежак, мрачан, незаокружен у елегантне мале форме, али дубок, моћан, разнолик, самосталан, дух који управља. У Дон Кихоту је, опет, дух јужног човека: он не иде у дубине живота али у њему се, као у неком чудотворном огледалу, огледају све нијансе и детаљи живота.

Шекспир своје ликове позајмљује одасвуд – са неба и са земље, из стварности и маште, из историје и фикције – за њега не постоје границе и његовом проницљивом погледу ништа не може избећи – како је то лепо формулисао Тургењев. Он своје ликове отима, чупа из митова и историје, неизбежном силом орла који се баца на своју жртву. Сервантес ласкаво износи пред читаоца своје – не тако многобројне – типове јунака, као отац кад представља своју децу; он узима само оно што му је блиско и познато. Изгледа као да је све онострано под влашћу енглеског генија; шпански своје богатство црпи само из своје душе – на почетку последње деценије живота већ богате животним искуством. Сервантесов круг је ужи од Шекспировог – али се у њему огледа све што је људско.

Само на први поглед Хамлет је трагичан а Кихот комичан јунак: већ са другим погледом, код обојице можемо уочити и трагичне и комичне црте, понекад чак и у истим ситуацијама. Замислимо, на пример, једног доследног нихилисту, суоченог са избором између ова два дела. Сасвим је вероватно да би се он определио за Шекспирову драму, али не без претходног двоумљења. Нихилисти оваквог типа, свакако, не би промакло да и Сервантесов роман крије један разоран дух. Од Божанствене комедије до Хамлета велики је јаз; од Дон Кихота до Хамлета није далеко.

Да је Хамлет трагичан јунак, у то нико не сумња, то нам је сам Шекспир рекао. Али једнако је тачно рећи “да средиште Шекспирове трагедије лежи у радњи која се рађа из лика, или у лику који се рађа у радњи” (Ендрју Бредли). У том смислу “трагични Шекспир био је напаћени Шекспир” (Едмунд Вилсон), сличнији Достојевском него Гетеу, нека врста “већег и срећнијег Китса који је ходао стазом via dolorosa“.

Међутим, и Дон Кихот је исто толико, у суштини, трагичан јунак, трагичан максимално за лице које не живи и не дела у једној трагедији већ у сатиричном роману. Трагичан је у античком смислу, где је трагична ситуација она у којој “за све што је велико, што превазилази силу прилика, остаје само јуначка борба, скоро увек до пропасти” (Вебер). Дон Кихот се бори против своје ситуације, брани нешто велико, брани правду на земљи, и кад подлегне, он пропада. Он је утолико трагичнији што је – у његовој ситуацији – смешно и лудо бранити правду, а пропаст му је утолико страшнија што, упркос његовој племенитости, та пропаст изгледа срамнија: нема већег срама но умрети под пљуском смеха. “Његова трагедија, његова Голгота, и јесте управо у тој смешности: нико није толико обезоружано сам но онај коме се сви смеју.” (Сретен Марић, Трагична луда – Дон Кихот, 1968).

Трагично саучешће читаоца, упркос смеху, јесте необична појава: по правилу, смех нас отуђује од исмејаног, смех искључује саосећање и идентификовање. Међутим, у овом роману и писац и читалац се идентификују са исмејаним, окрећу се против исмевача. Нормално, у комици (рецимо у једној Молијеровој комедији) ми смо против оног који је предмет смеха; овде смо, углавном, против оних са којима се смејемо, или равнодушни према њима, бар док се не замислимо, и схватимо. То се обично назива хумором, што (као и свака реч), ништа не објашњава, али назвали га како хоћемо, нема сумње да се овде збива нешто двосмислено, амбивалентно, да је свет, да су људски односи и вредновања стављени на главу – као што је у Хамлету „време излетело из шарки”.

***

“Када се мисли на Сервантесов живот, боље се разуме Кихот, који никако није езотерична књига. Тек с времена на време, он у својој књизи алудира на ствари и особе свог времена; али успомене на сопствени живот, на сопствене амбиције, снове и несреће, боје сваку страницу књиге. И Дон Кихот постаје сам Сервантес, ослобођен бесмислених прилика у којима се овај налазио, али апстрактан, идеализован, уздижући се изнад времена и простора, све док не дотакне срца свих оних људи који су своје снове поставили много изнад сопствених могућности да их остваре.”

(Рамиро де Маесту)

Ове Маестуове речи отварају нам један нови и другачији ниво на којем се Дон Кихот може читати: тај ниво је, по много чему, и сам шекспировски. Схватање света као мноштва значења, сучељавање, уместо са једном апсолутном истином са мноштвом релативних, у узајамној противречности супротстављених истина, имање, као једине сигурности, “мудрости несигурности”, како је то описао Милан Кундера.

Исту ту “мудрост несигурности” често срећемо и код Шекспирових јунака: узимајући фабуле својих драма претежно из новела и других драма, он је пре свега створио ликове у којих су врлине и пороци времена били снажније испољени и јасније видљиви него у живих савременика његових. У сваком том лику има нешто од неисцрпне многостраности и дубине душе Шекспирове, и то је, изгледа, навело песника Колриџа на мисао да је “Шекспир стварао замишљајући себе самога са неком прекомерном, абнормалном особином, и у датим околностима фабуле коју је одабрао“.

Хуго Клајн је (“Шекспир и човештво”, 1964) проницљиво приметио како је некима “то човештво, та беспримерна људскост свих његових ликова била повод за замерке. Шекспир, кажу они, не показује довољно јасно на којој страни је зло, а на којој добро“. Тако је његов Магбет јуначан, његов Отело свиреп, опаки зликовац гдекад остане некажњен, а племенито и невино лице стигне казна (као, на пример, Корделију у Краљу Лиру), у његовим делима нема поетске правде, зато он није добар учитељ живота, није прави magister vitae.

Заиста, Шекспир не повлађује доминантном укусу публике свог доба, он често бежи од хепиенда који је увек на опасној ивици да склизне у кич. А малограђански укус је и онда – као и данас – напросто чезнуо за кичом, па је тако, седамдесет пет година после Шекспирове смрти, ирски песник и драматичар Нејум Тејт преправио оригинални текст краља Лира, омогућивши – на одушевљење тадашње публике – да Корделија ипак избегне смрт коју јој је Шекспир наменио, уда се за Едгара и онда – као што то увек бива у бајкама – “живе срећно и задовољно до краја живота”.

Међутим, ако је избегавао да своју људску, хуманистичку, поруку пренесе површним драмским ефектима Шекспир није пропуштао прилике да то учини на једном дубљем драмском нивоу: тако је, у свом чаробном огледалу, веру у суштинску једнакост људи свих раса он недвосмислено изразио у Отелу и Млетачком трговцу, став према питањима савести и уживања на рачун туђих патњи и туђих живота у Хамлету, Ричарду III и Макбету, а гледање на право и праведност у драми Равном мером.

***

Хамлет, истовремено, верује у вредност моралних норми и не верује у могућност њиховог остварења; он има веома високо постављен идеал жене, али целокупно његово понашање на сцени као да је усмерено на то да докаже неостварљивост тог идеала; субјективно, дакле, Хамлет настоји да разори оно што му је драго – морални идеал жене као такве, док објективно он не улаже никакав напор да се за тај свој идеал (односно његово остварење), било како бори.

Готово да би се могло рећи да Хамлет предузима све како би се његова љубав завршила несрећно? Парадокс да се Шекспиров јунак понаша деструктивно, чак и тамо где би било природно да има супротан, позитиван, став води ка разарању, као његовој доминантној црти у целом току драмске радње. Он је не само средишњи лик трагедије, него и лик далеко надмоћнији од свих осталих, па његова судбина пресудно одређује смисао и карактер читаве драме. Несрећан завршетак Хамлетове љубави – и уједно борбе за своје идеале – је оно што ову драму чини трагедијом.

И у читавом току драме не постоји ниједан контрапункт, ништа што би послужило као противтежа таквој деструктивности главног јунака: нема другог јунака који би развио неку другачију мисао и, макар и имплицитно, поправио утисак који оставља Хамлетова идеја. И у самој Хамлетовој смрти на завршетку комада нема ничега што би било резултат саме драме: као прст судбине, та смрт је могла да се деси и на самом почетку, свакако по цену квалитета комада – који би, одигран без главног лика, био бесмислен – али без икаквих других последица: смрт главног носиоца борбе за правду и идеалне подједнако је узалудна и на почетку и на крају.

Код Дон Кихота се само на први поглед ради о другачијој психолошкој структури главног јунака: директно изражена нихилистичка црта овде се углавном поклапа са Сервантесовом уметничком концепцијом – критиком тзв. витешког романа – па се може тумачити и као резултат комички надахнуте маште. Међутим, све пишчеве алузије у тексту, на нереалност религијских и моралних норми, на визију стварности са којом се Дон Кихот суочава, и на повремено нарушавање психолошко-уметничког континуитета самог његовог лика указују нам такође на прикривене нихилистичке идеје.

Где се онда налази Дон Кихот, на скали између две стварности, једне хамлетовске и друге дантеовске? Како примећује Никола Милошевић (“Дон Кихот и нихилизам”, 1962), “то је личност једног нихилисте који увек држи у резерви извесну педагошку одступницу, али коме његова на изглед добронамерна и “конструктивна” критичка активност најчешће служи само као изговор за деструкцију”. Овај лик у себи нема ничега што већ није садржано у другим, екстремним, видовима “нихилистичког” и “педагошког” типа, већ представља једно “хибридно биће” које за скоро сваки свој нихилистички акт тражи некакав педагошки алиби.

Колико нам у тумачењу лика Дон Кихота може помоћи историјска чињеница да га је Сервантес, готово у целини, замислио у затвору? По његовом сопственом признању, идеја о самом Дон Кихоту, витезу тужног лика, као и већина прича из првог дела романа, пала му је на памет негде 1597. или 1598. у Севиљи, где је осуђен на затворску казну под оптужбама да је присвојио неки новац – и касније ослобођен. То је већ трећи Сервантесов затвор (ако као први рачунамо заробљеништво код алжирских гусара, које је трајало пет година), други је био 1592. када је био ухапшен под оптужбама да је илегално препродавао неко државно жито.

Заиста, читав Сервантесов живот (почевши од драматичног бекства из Шпаније 1569. године, када је био осуђен на десетогодишње прогонство и одсецање десне шаке, због учешћа у једном двобоју, сам по себи пружа обиље донкихотовског материјала. Он је повремено драматичан, често тужан, не ретко и смешан. Парадоксално, у жељи да напише урнеберсну пародију витешких романа, написао је једно од најпотреснијих егзистенцијалних дела, патетично и меланхолично сведочанство о људској природи, двосмислен мит о судару илузија и стварности.

Како примећује Марио Варгас Љоса, Сервантесов живот и његово дело наставили су да збуњују генерације управо својом узајамном супротношћу:

“Оно што сасвим извесно знамо је да је Сервантес живео живот грађанина без титуле и иметка, да га је проживео у просечности, колико год да су два хица из аркебузе у бици код Лепанта и немоћ леве руке довели до тога да га његови хагиографи уздигну на пиједестал хероја. Сервантесов нас живот разгаљује и растужује, али нас не задивљује: то је обичан смртник из смутних времена Шпаније. Запањује чињеница да је из тог живота обележеног немаштином, могла да никне тако раскошна пустоловина као што је Дон Кихотова, тај роман о коме као да је већ све речено, а ипак, сваки пут када га изнова прочитамо, откријемо колико тога још није.”

III

Време изашло из зглоба: два лудила или једно?

“Радије бих биo Фалстаф или Санчо него нека верзија Хамлета или Дон Кихота, јер што сам старији и болеснији, све више схватам да је бивствовање битније од сазнавања.


(Харолд Блум: Где пронаћи мудрост?, 2005.)

И Дон Кихот и Хамлет понашају се “мимо света и мимо здравог разума”: обојицу ће остали актери прича у којима су они главни јунаци прогласити лудим, а њихове поступке тумачити као манифестације помраченог ума. Заиста, ни меланхолични дански краљевић ни шпански витез тужног лика, не уклапају се у постојеће норме својих средина; чак и када немају лоше намере, они изгледају деструктивно; у жељи да достигну врлину, као врхунски морални критеријум, доживљавају подсмех околине. И Хамлет и Кихот су, свако на свој начин, у суштинском сукобу са светом: први је суочен са ишчашеним зглобом света, други би хтео да исправља неправде тог света, на начин достојан старих ритера и каваљера из своје омиљене литературе. Да ли је случај да у ова два репрезентативна дела светске књижевности имамо исту појаву луде као трагичног јунака, нешто што је наслућивано већ од грчке трагедије, али остварено тек од ренесансе на издаху?

Обојица су, дакле, луди али је први трагичан а други смешан. Да ли је лудило једино што их повезује? Ипак, њихова лудила су, и симболички и суштински, потпуно различита. Хамлет је од почетка разједен скепсом: антрополошки песимиста, он не верује ни у људе ни у идеале. Отуда и низ његових колебања у току драме, и коначан успех – када се прихвати дела – сасвим у складу са правилима средине. Хамлет је луда у два смисла: он у драми игра на моменте улогу шекспировске луде – кловна и, а у исти мах, он је и душевно поремећен, неурастеник, како бисмо данас рекли.

Дон Кихот је пун поверења и преданости, он верује у људе и доброту. Зато је он у сваком тренутку спреман на акцију, али пошто стварност не одговара његовим идеалним сликама, Дон Кихота увек прати неуспех – или варљива илузија успеха – све док га на крају она иста хамлетовска сумња не разједе и не доведе до слома. Међутим, Дон Кихот је – и у томе је такође и његова трагедија – луцидан лудак. Чак и кад је најзанесенији својим јуришем на ветрењаче он зна – много боље него његов весели следбеник Санчо Панса – о чему се ту заправо ради. Хумор ту није само код Сервантеса, приповедача, он се налази и код самог Кихота, књижевног јунака: и он, као прави хумориста, види оба лица стварности: и сан и факат. Он је (а не Сервантес) назвао свог коња Росинанте (што би у преводу, отприлике, гласило: Наткљусина), он добро зна шта је и ко је права Дулсинеја (и то нам више пута казује), он је у Сијера Морени намерно махнит, онај који свесно бира своје лудило. Свестан је: да му није лудила, не би му било ни памети, јер не може се бити мудар а живети као мазгари и војводе, јер у животу има смисла бити или витез или светац, или – ако ни једно ни друго не успе због злих волшебника – онда песник.

Хајде да сада погледамо шта о лудилима Кихота и Хамлета мисле њихови књижевни очеви: Сервантес и Шекспир. На самом почетку свог романа, Сервантес нам саопштава да је његов јунак по читаве дане и ноћи читао витешке романе, да је мало спавао и да се оскудно хранио, те га је најзад свест сасвим оставила: “Осуши му се мозак тако да изгуби памет.” Поред ове констатације самог писма, читаоцу већ после првих страница постаје јасно како се пред његовом маштом, јашући свог Росинанта, налази особа помраченог ума. Ипак, Дон Кихот од Манче непогрешивом логиком и убојитом проницљивошћу брани своје халуцинације и фатаморгане од било каквог рационалног уплива са стране: овај свет мора себе, по сваку цену, да препозна у ритерској литератури.

Шта каже Шекспир? Већ у првом чину, после судбоносног сусрета са духом, Хамлет наговештава своје будуће чудно понашање пријатељима који га окружују:

“Закуните се: да никада нећете,
Ма како чудно понашао се ја,
Јер можда ћу за сходно наћи кад,
Да узмем на се држање чудака,
Да никад, таквог видећи ме тад,
Нећете…”

Хамлет, дакле, од почетка драме планира своје лудило. И врло брзо после ове заклетве, дворјани у Елсинору ће зажалити за бриљантним умом, какав је био Хамлетов…

Овде долазимо и до друге пресудне разлике: Кихот јесте луд, док Хамлет само глуми лудило. Прва претпоставка читаоца потврђује се, из епизоде у епизоду, све до коначног краја, када следи отрежњење. Друга исто тако: Хамлета у наставку драме такође видимо како кује заверу, премишља, оклева, сасвим разборито размишља, процењује и одмерава свој положај, као нормалан човек који се затекао у некој ненормалној ситуацији…

Ако је, глумећи лудило, Хамлет бацио један поглед на свет искоса, онда и Дон Кихотово лудило можемо да тумачимо као Сервантесов поглед из исте перспективе. Ако занемаримо све оно што је променљиво – жанр, форму, стилска средства, начин обраде – остаје закључак да су морал одређеног времена, људска природа као оно што одређује човекову судбину, однос добра и зла, врлине и порока – заједнички предмет и Сервантесовог и Шекспировог дела.

У том смислу, оно лудило којим су и Хамлет и Кихот искључени из својих светова, читалац може да разуме и као својеврстан алиби: у првом случају лудило је фиктивно, глумљено, а у другом је реч о фактичкој поремећености. То практично значи да је Сервантес, да би могао да каже оно што је желео, морао да створи маску лудила преко доброг и племенитог Хидалговог лица, док је Хамлет сам свесно узео исту маску да би могао да сагледа свој свет и да у њему дела.

У већ цитираном есеју, Никола Милошевић закључује да је управо ово лудило главних јунака представљало израз једног дубљег и комплекснијег нихилистичког односа према свету који су делили и Сервантес и Шекспир:

„Зато кад деструктивно оријентисани читалац дође до оних места у Сервантесовом делу на којима се употребљавају речи као што су сан и лаж, он ће осетити како у њему куца, скровито и тихо, отровни ритам Хамлетовог уздаха: Умрети – заспати, ништа више.”

Индивидуалиста Хамлет сања о животу у „ораховој љусци”, Дон Кихот о преображају света. И један и други се осећају одговорним, како вели Хамлет, „за безбедност и здравље државе”, али Хамлет ту одговорност прима без одушевљења, силом неприлика; Дон Кихот као најлепши позив.

И смрт, која је – бар у литератури – осмишљење и обасјање живота, и смрт им је различита. Оклевало Хамлет убија злочинца, васпоставља морални поредак, враћа „време у шарке”. Луциднији, Дон Кихот нема коме да се свети, капитулира, и од жалости за изгубљеним илузијама, умире. Међутим, да ли због тога што је Хамлет (како вели Елиот) лоше искомпонован, или што главни јунак, како је замишљен, није дозвољавао други завршетак, трагедија не производи код гледаоца жељену катарзу: смрт је слепо покосила и вредности и зло, јунак се насумце осветио, а корисници његовог подвига, Фортинбрас и други, потпуно су нам равнодушна, непозната лица, други свет.

Дон Кихот умире жалосно, одрекавши се јединог што је имао, свог лудила, које нам је постало врло драго. Па ипак, и поред све меланхоличности, читалац се осећа богатијим, свестан, како вели епитаф, да је „Дон Кихот … победио смрт”. Наиме, он је својом смрћу показао читаоцу две врло окрепљујуће ствари: прво, да су идеали којима је прекривао стварност лажни, што је за свакога велико олакшање и прочишћење, као и увек кад се отарасимо неистине; и друго, да се без идеала не може живети, јер чим је Дон Кихот морао да се окане својих, он је од тога умро. А пошто човек, ко зна зашто, не воли да умре, читалац осећа да мора што пре потражити неке адекватније идеале.

IV

Дон Кихот, Хамлет, Словени и Југословени

Дон Кихот – Хамлет! То су две поле човечанскога духа; обоје чине једну целину. Одушевљење и сумња, вера и испитивање! Рашчланите дух човечанства, који га покреће напред, који га води незнаноме циљу, и ви ћете се уверити да је он сложен из ова два типа. Оптимизам племенитога Дон Кихота и скептицизам суморнога Хамлета били су, јесу и биће водиље човечанства.

(Драгутин Илић: Велики гроб, 1903.)

Шекспирова склоност митолошким мотивима и ликовима у многим његовим драмама, његова игра магијским метафорама и оностраним симболима учинила га је, још доста рано, популарним писцем међу Словенима:

Словени су обузети болним утиском о људској патњи у овом свету у толикој мери да су сви они посветили свој таленат решавању социјалног проблема људске среће. Они су сви проповедници и реформатори: Хус, Мицкјевич, Гогољ, Толстој, Достојевски, Соловјов, српска епска поезија, Горки, па чак и Сјенкјевич […].

Шекспир је био смион до дрскости. То је оно што му Толстој није никада могао опростити. Шекспир није проповедао и вапио, већ расветљавао: чак ни најбоље и најимпресивније странице Библије нису оне које директно проповедају, већ оне које илуструју. Ово је Давид, а оно је Савле – бирај! Ово је Антонио, оно је Шајлок – бирај! Толстој је иза себе оставио секту, као и сви учитељи који проповедају директно и свесно, ангажовано. Шекспир није иза себе оставио секту, већ Човечанство.

Ово су речи вероватно највећег англофила – и шекспирофила – у српској конзервативној традицији двадесетог века – владике Николаја Велимировића. Владика Николај, између Толстоја и Шекспира, бира Шекспира, иако га – како пише на једном месту – “не познаје”. Он Шекспирову популарност међу Словенима објашњава његовим панхуманизмом, који кришом гравитира према лирском му пандану Достојевском и на чијем чаробном језику Словени препознају сопствену душу. Попут Платоновог Свечовека, универзалан је и свеобухватан, а зло нам предочава „пластично“, попут Библије, каже Николај:

“Ја не познајем Шекспира. Чак га и не могу познавати. Али он зна мене; он ме је описао, он је насликао све тајне моје душе на такав начин да, читајући њега, налазим самог себе у њему.”

Први преводи Шекспира на српски језик најпре су били са немачког језика: 1863. године Млетачког трговца је превео Јован Петровић и 1864. Лаза Костић Хенрија VI. Потом су Шекспирова дела са енглеског оригинала преводили Светислав Стефановић, Живојин Симић и Сима Пандуровић, Велимир и Бранимир Живојиновић, Саша Петровић, сонете Стеван Раичковић и проф. др Јелисавета Милојевић, Хамлета у оригиналној версификацији професор Вујадин Милановић. Прве изведбе бележе се 60-их година деветнаестог века, са Млетачким трговцем 1867. и Укроћеном горопади 1869.

Лаза Костић, без сумње најобразованији српски књижевник друге половине деветнаестог века (Хомерову Илијаду је превео са старогрчког, докторат правних наука одбранио у Будимпешти на латинском, а говорио је још и мађарски, новогрчки, немачки, француски, енглески и руски) и најиновативнији песник српског романтизма, једини је своје стихове посветио и Шекспиру…

На особит опорављао се рад:
у једном лику, једном животу,
створења сву да смести дивоту,
светлост и мрак да стопи, ноћ и дан,
анђелску сласт и пакленички плам,
непроникнута бисер-језера,
из недогледна виса урнебес,
славуја глас, сикута гујског бес,
сред летњег жара зимогрозан јез,
уз ружин мирис отрован задај;
и све то чудо, сав тај комешај,
и један лик да сложи, један лог,
и учини, – Шекспира створи Бог.

…али и Сервантесу:

Ал кад видим паметаре
где с клањају шупљој сили
кад јунаке видим старе
где их скотска наслад гњили,
те сад оно пале, жаре,
чем` су били борци чили;
да желуцу није сметње,
мач отпашу са бедрине:
такве слике нису вредне
будалине Саведрине.

Поводом прославе тристагодишњице Шекспировог рођења 1864. године, Лаза Костић је написао дугачку поему која је послужила као епилог шекспировској свечаности у Новом Саду. Помало слична Оди Шекспиру, коју је Гарик написао и изрецитовао у Стратфорду 1769, Костићева песма призива Књигу постања, приказујући Шекспира не само као савршено дело божјег стварања већ и као трајно креативног саствараоца, као својеврсни alter ego самог Бога. “Костић настоји да скрене пажњу прогресивног полубога на сопствени млад народ, и моли Шекспира да постане Србин.” (Јуан Ферни, Шекспир за слободу, 2016). То је чудесан израз моћи коју је Шекспир задобијао током историје Западне културе – да помогне другима у саморазумевању и самообликовању.

Пасионирани шекспиролози знају и за ову занимљиву анегдоту: крајем 1864. године Лаза Костић је о свом трошку наручио и посебну брошуру о овој прослави, под називом: “Споменик тристагодишњице Шекспирове светковине у Новом Саду на Ђурђевдан 1864.” – али пошто није могао да плати трошкове, штампар Константин Лазаревић му је задржао скоро цео тираж и ова књижица од четрдесет две стране данас је вредан библиофилски раритет. Ипак, један примерак је Лаза – са посветом – успео да пошаље у Шекспирову библиотеку у Стратфорд, где се и данас чува под инвентарским бројем 212/702 уз педантну напомену чиновника који ју је унео у каталог: “Насловна страна није на руском него на српском језику”. Било је то први пут да се једна књига на српском ушла у њен књижни фонд и зачуђени библиотекар препознао је један – за њега – сасвим нови језик.

Пре више од сто година, у јеку Првог светског рата, на обележавању 300 година од Шекспирове смрти у Лондону, Србију су представљали Николај Велимировић и Павле Поповић, професор Београдског Универзитета, који је том приликом рецитовао поему Лазе Костића.

Оснивач Катедре за англистику Филолошког факултета, др Владета Поповић, докторирао је у Енглеској на тему „Шекспир у Србији“, написао Живот и дела Виљема Шекспира. У Београд су, између осталих чувених шекспиролога, долазили: Алардајс Никол, Џон Холовеј, Хелен Гарднер; већ у овом веку, Стивен Гринблат и Стенли Велс. Предавачи овог предмета били су и професори Веселин Костић, Вида Е. Марковић, Вујадин Милановић, Владислава Гордић Петковић.

После другог светског рата у Београду је најзапаженију драматизацију Хамлета оставио Раша Плаовић, који је не само са Клајном режирао Хамлета, већ је и играо Хамлета као човека који изражава гађење, проистекло из бесперспективности друштвене ситуације. После рата – по сопственим речима – схватио га је као човека доминантно свесног онога што је гадно и подло у друштвеном животу око њега. Хамлетова свест тражи потпуне доказе, па кад их добије, води у свесну акцију. Док је у предратној Плаовићевој интерпретацији, акција Хамлетове освете била производ претеране узбуђености, готово резултат афекта, у послератној је завршна Хамлетова акција – убијање Клаудија – потпуно свесна и, у сценском погледу, чак истакнута. Хамлет убија Клаудија самосвесно – као судија, не као осветник.

А у двадесет првом веку, уочи Олимпијских игара у Лондону 2012. године, Народно позориште из Београда наступило је на даскама чувеног Глоб театра са Првим делом Хенрија VI, у бриљантном преводу професора Зорана Пауновића, две године касније Београд је узвратио гостопримство трупи Шекспировог Глоба и њиховом Хамлету, док је крајем 2015. Атеље 212 поставио модерног Макбета Ежена Јонеска.

***

“Читање Дон Кихота просветљује разум и чини људе срећним.” – написао је Доситеј Обрадовић још у осамнаестом веку. То је истовремено и први сачувани запис о Сервантесу на српском језику.

Ипак, први превод Дон Кихота – после Библије, друге најпревођенијег књижевног дела у историји света – на неки од јужнословенских језика сачекаће још цео један век: 1895-1896, под насловом “Велеумни племић Дон Кихот од Манче”, у издању Коларчеве задужбине, објавиће га Ђорђе Поповић – Даничар, новинар, преводилац, библиотекар и књижевник. До данас, појавиће се још само два превода на српски: 1988. године Душка Вртунског (са преводом стихова Бранимира Живојиновића), под насловом “Оштроумни племић Дон Кихот од Манче” и 2005. године Александре Манчић “Маштоглави идалго Дон Кихоте од Манче”.

A o Дон Кихоту је писала и Исидора Секулић:

„Ко је близу пришао провидном витезу од сени и маште, видео је чудо: видео је како се линија која води у трагедију, и која се у уметности обично прекида када се догађаји дигну до трагедије – видео је како је Сервантес ту линију пребацио и с ону страну трегедије“

Како је изгледало преводити Дон Кихота са шпанског на српски? Од троје људи који су се упустили у тај велики подухват, данас је са нама само Александра. И – за разлику од својих претходника – она је решила да један део тог искуства поделила са читаоцем:

“Присећам се мислиоца који каже како преводилачка структура не почиње оним што се зове превођење у уобичајеном смислу – дакле, не у тренутку када седнем за сто да поново исписујем на српском редове који су написани на шпанском језику – него већ или тек када се успостави известан тип читања „изворног“ текста – дакле, у сваком тренутку када читам, разумем и стварам свог Дон Кихота; и како то читање брише, али и истиче, оно чему се опире и оно што му се опире – ономе, дакле, што у мом језику и мојој култури не делује као блиско и познато, него као туђе и непознато – и тако, у том позиву на читање језика у сопствеом брисању, следи пут који прелази преко или иде даље, које доводи тог Шпанца, Сервантеса или Дон Кихота, у моје време и у мој језик.

Истина је да је Сервантес један од писаца који се с много упорности опиру преводиоцу. Опире се језиком, опире се стилом; опире се и временом, баш зато што премашује своје. Преводећи Сервантеса, преводим га стварно, препуштајући му се с одушевљењем, не избегавајући, не умртвљујући, не изостављајући, не сакривајући: преводећи га, следим пут изворног преводиоца повести о Дон Кихоту, и преводим баш овако како је овде записано. И таквог, како је записано, посвећујем га његовом првом читаоцу.”

(Александра Манчић, Ветрењаче на језик)

У склопу обележавања четири века од Сервантесове смрти, 2016. године, две београдске трупе, Циркусфера и ПОД Театар показале су нам и њихову нову верзију Кихота, у уличној представи у којој Дон Кихот одбацује нове технологије – у потрази за истином и једном сасвим посебном Дулсинејом.

Сасвим у складу са стиховима Лазе Костића од пре век и по, који и данас звуче пророчански:

Кад зареде нове беде,
кад се смркну бели дани,
кад потамне и побледе
зраци надом изасјани,
непогода невидовна
кад ми сломи крила пловна,
па, док снова не узлетим,
хоћу мало заветрине,
тад се навек тебе сетим,
будалине Саведрине
.

V

Судбине витеза и краљевића у Постмодерни

Salvador Dalí | Don Quichotte / The Golden age (ca. 1957) | Artsy

“Личности у оди су колоси: Адам, Каин, Ноје; у епу су дивови: Ахил, Атреј, Орест; а у драми су људи: Хамлет, Магбет, Отело. Ода живи од идеала, еп од узвишеноности, драма од стварности. Најзад, ова трострука поезија проистиче из три велика извора: Библије, Хомера, Шекспира.”

(Виктор Иго)

У једној од добро познатих епизода, Дон Кихот насрће на трговце из Толеда, тражећи од њих да одмах признају да у целом свемиру нема даме која би се по лепоти могла мерити са Дулсинејом од Тобоза. Трговци су лако, по изгледу и речима витеза, схватили ситуацију и прозрели његову лудост па је један од њих, глумећи озбиљност, затражио од Дон Кихота да им најпре покаже ту даму, како би је видели пре него што признају оно што се од њих очекује. На то им је он одвратио да је важно да они, и не видевши, поверују у истину о лепоти Дулсинеје.

У ставу и речима толедских трговаца налази се, наравно, не само шала и поруга, него и дубока психолошка истина Модерне: најчвршће верујемо у оно што видимо сопственим очима, и ништа се са тим не може упоређивати, па чак ни научно утврђено стање – због динамичности и променљивости научних истина. Међутим, ако ову секвенцу посматрамо из перспективе духовне историје, онда у Дон Кихотовим речима препознајемо дубоку хришћанску традицију, која против свих неверних Тома инсистира на веровању без чулног сведочења, па самим тим и без виђења. Сервантесов Дон Кихот је у истини дело хришћанске инспирације, полемички окренуто против реализма, позитивизма и скепсе новог доба.

У том погледу постоји сагласност између Сервантеса и Хегела: на крају исте епохе – на чијем се почетку налази Сервантес – Хегел ће такође одбацити реалистичку тезу, као позитивирање или оспособљавање нашег веровања, сазнања, љубави – као форму отуђеног живота. И Хегел је чулност и непосредност схватио и одредио као посредовање (у тзв. спекулативном ставу) и са становишта апсолутне свести “одобрио” чулност само као периферну рефлексију.

Нису ли у том смислу и Сервантес и Хегел, као својеврсни критичари модерне епохе, окренути ка прошлости, тражећи у прочишћеној, филозофски заснованој хришћанској метафизици решење за нововековне проблеме човечанства, или бар оног његовог европског дела? Није ли порицање чулности – и, посебно, виђења – као основе нашег сазнања, критеријума истине, у најоштријој супротности са традицијом и духом модерне науке, који се у највећем делу историјски формирају у два века која деле Сервантеса од Хегела?

Нови медији донели су нам Шекспира на екране, од Макбета Орсона Велса, 1948. године скоро 40 филмова. Они прате научне тенденције и интерпретације, тако да представа Тајрона Гутрија из 1938. године, са Лоренсом Оливијеом у улози Јага, следи фројдовско учење о Отелу. А када је Бен Кингсли глумио Отела, Јаго Дејвида Сачета бацио се на њега након самоубиства и морали су да га одвуку са сцене. Алмереидин Хамлет из 2000. године нуди нам корумпираног и манипулативног тајкуна у лику Клаудија, док је Офелија озвучена „бубицама“ за прислушкивање Хамлета.

Критичаре двадесетог века све више је, међутим, занимало нешто друго: игра речима, плуралност значења, одвајање форме од садржине. Писци се занимају за реконструкцију, или поновну конструкцију, целе приче па тако Џон Апдајк пише роман о животу Гертруде и Клаудија пре почетка радње коју читалац затиче у Елзинору. Алдо Николај пише драму “Хамлет у пикантном сосу” у којој меша апокриф, црну комедију и пастиш а Хамлетов свет смештен је у кухињу у Елзинору; хаос у држави потиче од хаоса у кухињи; Хамлет показује хомосексуалну наклоност према Лаерту, Офелија је са Лаертом у инцестуозној вези а Хорацио има донжуанску манију. Астролози тумаче Хамлетову судбину положајем звезда, а шоу Монтија Пајтона Хамлетову дилему извргава руглу и прави урнебесну пародију са главним јунаком који одлази психијатру.

И на крају ће људски род испустити своју душу, исцрпену
од умора и гађења, пред некаквом дивовском фабриком
еликсира за дуг живот. И оживеће самлевени Дон Кихот, јер
је спасење потражио у себи самом и усудио се да насрне на
ветрењаче.

(Мигел де Унамуно)

Двадесет први век – епоха после “краја историје” – као да је поново спојио најпознатије ликове Шекспира и Сервантеса, али у једној сасвим новој ситуацији. Данас су њих двојица, све више, кондензоване приказе: визуелизоване, скраћене, сведене на неколико најпознатијих популарних фраза. Средњошколци широм планете већ одавно не читају: задовољавају се мање или више прецизним, мање или више духовитим препричавањима која налазе на интернету. Нешто савеснији ученици гледају филмске или телевизијске верзије, а само најређи заиста читају лектиру. Чак ће и студенти књижевности у појединим случајевима покушати да заобиђу оригинални текст и да се за потребе полагања испита задовоље такозваном секундарном литературом, историјама књижевности, огледима, приказима.

Да ли је Шекспир испричан другим речима и даље Шекспир и да ли је Сервантес испричан другим речима онај исти Сервантес? Узбуђења и испуњења – која се очекују, а најчешће не добијају, у царству новца, непрестане медијске стимулације, површне комуникације и „вештачких рајева“, или пак академске инструментализованости и неаутентичне „науке“, што све, сасвим супротно, води у стање досаде, депресије, испразности, усамљености и неподношљивога бесмисла – надохват су руке, али другде.

Превише свега у култури симулакрума (Бодријар)? Свеприсутност, међутим, у свим медијима, у свим културама и на свим нивоима, у свим контекстима, већ озбиљно прети да Шекспира претвори у једно банално опште место. Позната је шала о не нарочито образованој жени која је у позним годинама први пут гледала Хамлета у позоришту. Када су је питали како јој се допала представа, рекла је да је била одлична, али да је било доста „цитата“: „Слабости, име ти је жена“, „Нешто је труло у држави Данској“, „Ово је време изашло из зглоба“, или оно чувено „Бити ил’ не бити“? Превише „цитата“ или Шекспир сведен на три-четири цитата?

На питање како изгледа ренесанса из визуре тог “новог историзма”, Милица Спремић (Политика, субверзија, моћ: новоисторијска тумачења Шекспирових великих трагедија, 2011) одговара:

“…да се она указује као динамична, дисконтинуитетна и радикално хетерогена дискурзивна творевина у којој циркулишу – израњају и нестају, сукобљавају се и допуњују – многе дискурзивне праксе. Међу дискурзивним праксама у које, поред текстова, спадају и институције, модели понашања и материјална производња, примарни значај за новоисторичаре свакако имају текстови, књижевни као и некњижевни, канонски као и маргинализовани.”

“Нови историзам” (последње две деценије двадесетог и прве деценије двадесет првог века) у том смислу обликује англофони академски свет, као “доминантну интерпретативну заједницу”, у којој се Шекспир чита – и тумачи – заједно са, и у контексту, других извора епохе: приватних дневника, приручника за учење писања, верских трактата, трактата о вештичарењу, морализаторских списа, приповеди, колонијалних списа, дела из области теорије држава, архивских и правних докумената… Његов Хамлет, дакле, није само савременик епохе, случајно затечен у том историјском времену, него је и ауторитативни тумач епохе, а на моменте и њена парадигма.

Међутим, Шекспир је – исто толико – и наш савременик, баш колико је то и цела историја, јер се обоје циклично понављају. Борбе за превласт, издаја, манипулисање масама, популизам, амбиције, варљивост моћи и пролазност свега земаљског. Дискриминаторни ставови изражени у његовим драмама, попут расизма, антисемитизма, мизогиније – против којих се и данас боре чак и најразвијенија друштва, приписивани су самом аутору и правдани тадашњом климом и увреженим схватањима.

***

Слична, некада и упоредо постављена, питања различитих постмодерних тумачења отварају нам се и код Дон Кихота: колико смо још увек у стању да откријемо нове слојеве његовог наизглед безазленог – а заправо авангардног – поигравања са жанровима, вишеструким приповедачима, мултиперспективизмом и преплитањем стварности и фикције?

Има људи који Дон Кихота и данас схватају књигом за велику децу, која у њој налазе сопствену слику и прилику. И доиста, сваки од нас је, у извесном тренутку, и Дон Кихот и Санчо Панса. У сваком од нас, пажљиво испитујући, нашла би се нека основна мешавина идеализма и практичне стварности. “Срце нам често лети за смелим, узвишеним идеалима, али нас сапињу предрасуде, стежу правила, обуздавају навике. Шта нам вреде крила на глави, кад су нам поплати обложени оловом?” (Марко Цар, Дон Кихоте, 1939). Код многих људи, прекретна фаза тог моралног дуализма наступа тек у зрелијим годинама: човек омркне као Дон Кихоте, а осване као Санчо Панса. Тај преокрет је, у својој основи, сасвим људски и у људском животу је једна не ретка појава.

Дон Кихот се може посматрати и као средњовековни homo viator из византијских романа, у недефинисаном простору без граница, за којег је време кружно, што је изнова осликано у структури Сервантесовог романа. “Стога и хронотоп Дон Кихотовог наратива јесте средњевековни – једновремен и географски недефинисан, у сталном контакту са јунаковим субјективним доживљајем.” (Јелица Вељовић, На раскршћу фикција: “Дон Кихоте” између Византије и Запада, између вертикалног и линераног, 2013). Како Бахтин бележи: „Витешки роман приказује субјективно играње са временом, лирско и емоционално растезање и сажимање истог“. Било да се налази у зачараној крчми, пећини чаробњака Монтесиноса, или у пасторалном наративу шуме заљубљених витезова, Дон Кихот не познаје сукцесију времена или објективан и географски дефинисани простор. Сваки од ових елемената посматран је симболички, и то му даје једну изразиту византијску црту: још Гуревич бележи да су се: „Византинци руководили искључиво симболичким значењем“. Стога се семиотичка замена витеза луталице може тумачити као покушај симболичког читања света кроз који се иде, а који се ишчитава кроз уплив средњевековне фантастике витешких романа интегрисаних управо кроз византијске романе.

Да ли смо, читајући, уопште свесни колико је Кихота Сервантес створио? Колико ликова, колико идентитета? Алонса Кихана (Кихаду, Кесаду, Кихану), alias Дон Кихота, Витеза Тужног лика, Витеза од Лавова, Дон Кихота о чијим подухватима пише прво његов хришћански „очух“, па фиктивни маварски приповедач Сиди Хамид Бененџелија, а затим и „лажљиви“ плагијатор Авељанеда? Дон Кихота из другог дела – оног који сазнаје да постоји Дон Кихот о коме је написана књига? Дон Кихота кога „виде“ читаоци као сулудог старца и оног који замишља себе као непобедивог ритера?

Да ли смо свесни колико је Сервантес био испред свог времена у промишљању односа прозе типа novel и типа romance и у одлуци да их, први, здружи у истом делу?

Коначно, Сервантес је – у деветом одељку првог дела Дон Кихота – пророчки написао шта је, за њега и његовог јунака, тада била истина: “она чија је мајка историја, ривал времена, складиштар дела, сведок прошлости, пример и саветник садашњости, упозорење будућности”. А шта је истина за нас данас, у времену постистине?

VI

Post Scriptum: стварни или виртуелни сусрет?

Miguel de Cervantes, left, and William Shakespeare set the course of literary history - and died the same day.

Наша данашња прича остала би некако недовршена ако се, пре самог краја, не бисмо осврнули и на једну малу мистерију: готово све класичне историје књижевности овог периода завршавају једним, исто тако већ класичним, реторским питањем: каква штета што се Сервантес и Шекспир никада нису срели, у неком граду, некој крчми, да попију пиво, испричају један другом неки безобразни виц, или чак и напишу нешто заједно?

А шта ако то, заправо, и није било баш тако?

Несташни писци псеудо-историјских прича у више наврата поигравали су се могућношћу да су се Шекспир (рођен 1564. године) и седамнаест година старији Сервантес можда заиста и срели, у некој од седам такозваних “изгубљених година” (између 1585. и 1592.) у Шекспировој биографији. Највероватније, то је била једна од прве три (1585 – 1588) у којима су Шпанија и Енглеска водиле свој необјављени рат (касније прерастао и у објављени – неуспелом инвазијом Шпанске Армаде на британска острва).

Подсетимо се чињеница: Вилијем Шекспир оженио се у осамнаестој години (1582) а близанце Хамнет и Јудиту крстио је почетком фебруара 1585. у Вустеру. Први наредни податак о његовом животу налазимо тек из 1592. године, када се његово име први пут појављује на лондонској позоришној сцени. У одсуству поузданих историјских извора, биографи су били принуђени да се баве спекулацијама, па су нам тако оставили неколико апокрифних прича: по једној – која потиче из старе стратфордске легенде – Шекспир је био принуђен да инкогнито побегне у Лондон, где се неколико година крио под лажним именом, након што је ухваћен да је у криволову убио јелена на поседу локалног племића. По другој, он је своју позоришну каријеру почео сасвим случајно, бринући се о коњима чији је власник уједно био и спонзор једног локалног позоришта. По трећој, те године провео је као управитељ разних сеоских школа, мењајући често место боравка…

Међутим, међу свим тим – непотврђеним – гласинама, постоји још једна: она по којој је Шекспир, инкогнито, тих година путовао и у Шпанију, вероватно непосредно уочи инвазије Армаде, као тајни агент послат на тај задатак директно од стране Сер Френсиса Волсингема, шефа читаве мреже доушника и шпијуна у Европи, и творца модерне обавештајне службе (заиста, за пораз Шпанске армаде пред британским обалама заслужни су – те речи се приписују самој краљици Елизабети, додуше у еуфорији после победе – двојица: Бог и Волсингем; први је послао олују која је разорила поредак шпанске флоте, други је на време сазнао којим путем ће она пловити).

Шта је у то време радио Сервантес? Он је коначно (после пет година заточеништва код алжирских гусара) ослобођен 1580. године и вратио се у Шпанију. Две наредне године (1581-1582) проводи и сам ангажован као обавештајац – прикупља информације за шпанску круну, у разним лукама северне Африке. Тек у априлу 1584. срећемо га наредни пут, у граду Ескивијас код Толеда, где помаже у сређивању послова његовог недавно преминулог пријатеља, песника Педра Лаинеза и среће своју будућу жену, Каталину де Салазар, ћерку удовице, ситне земљопоседнице. Сервантес се жени у децембру 1584, након што је у новембру добио ванбрачно дете са ћерком једног мадридског крчмара. Изабела, чије је очинство Сервантес признао, остаће и његово једино дете. Следеће, 1585. године, Сервантес објављује свој први роман – Галатеју – у тридесет осмој години. А 1587. године добија и нови државни посао – данас бисмо рекли – администратора јавних набавки за шпанску круну.

Дакле, то су чињенице: у 1588. години још увек не знамо где је тачно Шекспир, претпостављамо да је Сервантес углавном у Мадриду, и немамо ниједан историјски извор који би, макар посредно, могао да нам потврди чак и саму могућност да су се они срели. Чињеница да је прича, међутим, опстала кроз векове, чак и као фикција, отвара логично питање: зашто? Зашто су њени творци изабрали баш Сервантеса, а не – на пример – Галилеја чији је Шекспир био вршњак?

Мотив ових књижевних проводаџија налазимо тек четврт века касније – 1612. године. У 1588. години и Шекспир и Сервантес били су, не само у светској књижевности него и у сопственим земљама, још увек сасвим непознати. Сервантесова Галатеја је још увек само једна од лаких књижица на сентименталне теме, популарне у том времену, зли језици говоре да је у великој мери преписана Дијана португалског писца Хорхе де Монтемајора, њен обећани наставак никад неће бити написан а за другим издањем дуго није било потребе. Своје прво дело, Два племића из Вероне, Шекспир ће почети да пише тек 1589. године. Њихов сусрет у 1588. години – чак и да се којим чудом догодио – сасвим извесно не би могао да буде из књижевних разлога.

Четврт века касније, међутим, они су обојица већ стекли славу и популарност која се граничи са митском: прича о мистериозном сусрету од пре две и по деценије, чак и као измишљена, тек тада има смисла. А стварни догађаји из 1612. стављају је и у контекст. Наиме, те године један јако занимљив човек – образовани полиглота и стварни ирски шпијун – по имену Томас Шелтон преводи, по први пут на енглески језик, први део Дон Кихота, под насловом “The History of the Valorous and Wittie Knight-Errant Don-Quixote of the Mancha”. Око годину дана касније, већ остарели Шекспир и његов штићеник, Џон Флечер, заједно пишу свој трећи заједнички комад Историју Карденија.

По свему судећи, то је онај исти Карденио којег Дон Кихот среће у глави 23 романа, и којем – сто страна касније – помаже да пронађе своју изгубљену љубав! Да ли је тако Шекспир заправо помогао да се, по први пут, Сервантесово дело појави на даскама лондонских позоришта? Тако заиста воле да тврде неки историчари књижевности. Али, да ли се све баш тако и догодило?

Шекспирово позориште Глоуб, на јужној обали Темзе у Лондону (половину деоница имали су инвеститори, браћа Катберт и Ричард Барбиџ а другу половину Шекспир и чланови његове глумачке дружине) изгорело је баш те 1613. године, за време извођења Хенрија Осмог. Историја Карденија је остала необјављена, у рукопису и не појављује се нити помиње било где наредних сто година. Тек тада овај комад извесни Луис Теобалд, један од истраживача Шекспировог дела са почетка осамнаестог века, преправља и објављује под промењеним именом Двострука лаж, 1727. године. Теобалд је тада тврдио да је радио на основу три сачуване верзије оригиналног рукописа, које су похрањене у музеју позоришта Ковент Гарден. Да ли је говорио истину, такође никада нећемо сазнати, јер је тај Ковент Гарден такође изгорео у пожару, 1808. године.

Да резимирамо: Двострука лаж је прерађени текст наводно изгубљеног Шекспировог рукописа Историја Карденија, који је опет представљао адаптацију једног дела превода Сервантесовог Дон Кихота на енглески, коју је припремио ирски шпијун. Чини вам се убедљивим? Прича, очигледно, поседује читаве слојеве готово византинских превара и заблуда, она је толико богата сложеним људским односима, да се уклапа и у сам почетак Дон Кихота – тамо где Сервантесов приповедач обавештава свог читаоца да му и сам представља превод са арапског, дела које је написао фиктивни маварски историчар. Делује као да су Шелтон, Шекспир, Флечер и коначно Теобалд у ствари наставили текст Дон Кихота, тамо где га је Сервантес оставио, у другој земљи и на другом језику, потврђујући га тако као први реалистички роман у европској књижевности.

Има ли, дакле, Теобалдова Двострука лаж икакве књижевне вредности? Ово дело, заиста, није Краљ Лир, на пример. Међутим, његов читалац, ипак, може да види зашто је оно на крају успело: као да се неки мутирани Шекспиров ДНК и даље види у њему – идиосинкратично се увијајући око текста који је написао ко-аутор, Флечер, цедећи и последњу кап помало кашасте мелодраме створене на основу Сервантесових оригиналних поглавља.

За неке посредне, псеудо-биографске, доказе не треба гледати даље од првих неколико тренутака ове приче. У Теобалдовој верзији – колико год она сама представљала јако ослабљен оригинални текст Шекспира и његовог шегрта – заплет почиње када остарели војвода описује наслеђе које оставља свом сину:

Носио сам венац мојих почасти дуго
И нећу га оставити увенулог.

Садрже ли ови стихови, можда, и једну криптичну поруку? Да ли је најпознатији драмски писац свог (а и нашег) времена, три године пред смрт, сумњао – страховао можда? – да Флечер, ма колико он на крају и сам био плодан, и вероватно ни упола тако лош писац, ипак није његов наследник и никада неће бити?

Насупрот овом тексту, Сервантес почиње свој оригинал представљајући нам Карденија, лутајућег чудака, којег Дон Кихот – необјашњиво – прихвата (“como si de luengos tiempos le hubiera conocido“), односно, да Кихот њега познаје целу вечност. Оно што је овде, међутим, још тајанственије, наш витез-луталица потом наставља да имитира Карденија, свесно глумећи лудило – као да и сам већ није био довољно луд. За Сервантеса, прича о Карденију постаје прича о заједничком лудилу, један готово заразни проналазак који онда чини сву комедију – и сву љубав – могућима.

Критичко тумачење је овде, дабоме, нека врста сасвим бескорисне игре, јер је од самог почетка осуђено на пропаст, баш као и сваки други покушај љубитеља да – само на основу апокрифних причица – на силу убаце Сервантеса и Шекспира у исти оквир. Јер, чак и да су ова два титана писане речи некако и успела да се за својих живота сретну и заједно попију пиво, њихови календари би опет остали безнадежно различити и они би се – у дану своје смрти – поново промашили за тих једанаест дана.

Па ипак, упркос свим историјским чињеницама, и даље многи љубитељ њихове фантастичне прозе ужива да замишља своју сопствену фикцију. На пример, овакву:

Да ли сте чули за причу о два, одавно мртва, Европљанина – обојица су носили браде – који су ушетали у бар, почетком седамнаестог века?

Први каже: “Хајде да попијемо пиће и измислимо модерну књижевност.”

Други одговара: “У реду, али бољи од нас двојице плаћа пиће!”

Први каже: “Како да сазнамо ко је бољи?”

Други каже: “Чуо сам да добри умиру млади. Когод умре први – бољи је.”

Историја која се понавља: трагична прошлост или апсурдна садашњост?

May be an image of 13 people

“Хегел је негде приметио да се све велике светско-историјске чињенице и личности појављују, да тако кажем, двапут. Заборавио је да дода: први пут као трагедија, други пут као фарса.”

(Карл Маркс, 1852)

Када је Карл Маркс написао једну од својих најпознатијих реченица – пре скоро сто седамдесет година – учинио је то у једном специфичном контексту: расправљајући о државном удару у Француској, којим је Луј Наполеон преузео диктаторску власт. Међутим, сама реченица је преживела и тај контекст и време у којем је написана, доказујући своју тачност много пута касније.

Пре пар месеци, када је почела трећа деценија овог века, релевантност ове старе Марксове изреке потврдила се још једном: она је и даље симбол изазова који смо са собом понели из претходног века. Она нам помаже да себи поставимо низ питања: Колико је данашњи свет остао опседнут историјом? Зашто људи – без обзира да ли свет доживљавају као скуп етничких, верских или идеолошких племена – толико уживају у овој новој врсти рата историјских наратива? У којој мери су древни митови и легенде стварно оружја која нам могу помоћи да добијемо наше нове битке?

Заиста, како време пролази, примери постају све бројнији: чим је међународна економска криза погодила европски континент, и Грци се побунили против немачког програма штедње, 2014. године, медији у Атини су покренули кампању стрипова у којима је Ангела Меркел била представљена у нацистичкој униформи. Потом су Пољаци били више него срећни да следе њихов пример. Затим је сецесионистички покрет у шпанској покрајини Каталонији, 2017. године, добио снагу – на први поглед ниоткудa – јер је био доживљен као нека врста незавршеног посла из Шпанског грађанског рата. На сличан начин, прошлогодишњи амерички председнички избори схваћени су као други Гетизбург – у којем је Југ поново изгубио. Чак и на Балкану – делу Европе на којем је ова бласфемична кампања и почела деведесетих година прошлог века – изгледа да нико није научио лекцију, остављајући тако старе шашаве псеудоисторијске аргументе да дивљају и у новом добу. Погледајмо само два догађаја са почетка ове године: у првом смо били сведоци сасвим патетичних бугарских тврдњи о македонском идентитету; други нам је омогућио да гледамо осветничко протеривање амбасадора Србије у Црној Гори од стране једног режима који је већ изгубио изборе, због коментара једног догађаја који се збио пре више од сто година!

Епоха Другог светског рата такође остаје златни рудник за све врсте историјских ревизиониста: сваког лета, друштвене мреже широм Европе експлодирају у јефтиним расправама о значају Минхенског споразума из 1938. и Московског споразума из 1939. Питања постављају људи који нису стварно заинтересовани ни за шта што би макар подсећало на озбиљну историјску истрагу: Ко је први сарађивао са нацистичком Немачком: западни савезници или Совјетски Савез? А ко је последњи? Ко је више издао савезничку ствар? Навијачи сваке стране загрижено оптужују ону другу; и једни и други, при томе, заборављају две једноставне чињенице: на крају, овај рат је добијен; и тај рат је добијен јер су савезничке нације, и са Истока и са Запада, то урадиле заједно. Да су се наши преци 1941. понашали онако како се ми понашамо данас, они би тај рат, сасвим сигурно, изгубили.

Чак и када се померимо корак изван дневне политике, у област културе, последице овог рата историјских наратива и даље остају присутне. Пандемија Ковид-19 2020. године оживела је широм света интерес за ноћне море средњовековне Црне смрти. Старе књиге – дела Бокача, Чосера, Пеписа, Дефоа и Камија – поново су постале бестселери, као да приче о старим невољама могу да нам помогну у борби против нових. У лето 2020. године, на расним немирима захваћеном Западу, нису страдали само споменици побуњеним генералима Конфедерације на америчком Југу, него и они Кристифору Колумбу и Винстону Черчилу. Једна стара, и већ готово заборављена, полемика између две звезде француске левице, Албера Камија и Жан-Пол Сартра, о Алжирском рату, опет је постала предмет ужарених дебата међу француским интелектуалцима.

Два историјска филма – српски о концентрационом логору Јасеновац, смештен у време Другог светског рата, и босански који се бави догађајем из Ратова за југословенско наслеђе деведесетих година прошлог века, били су кандидати за Оскара за страни филм 2021. године. Упркос чињеници да су оба третирала суштински исти – ванвременски – мотив људског зла, њихове приче су у јавности претежно третиране као супростстављене, а њихове публике као непријатељске, једна другој. Недавно откривени споменик једном средњовековном владару у Београду отворио је серију старих идеолошких контроверзи – готово као да смо сви ми недавно ушли у тринаести, а не у двадесет први век.

I

Историја: производња и потрошња

Дијего Веласкез “Предаја Бреде” (1635), Музеј Прадо, Мадрид

Винстон Черчил је 1945. рекао да “Балкан произведе више историје него што може да потроши”. Како ова пророчка реченица звучи данас, имајући у виду да је пролиферација историје далеко превазишла границе Балкана?

Постоји неколико разлога због којих нам цео савремени свет данас изгледа више “историзован” од онога у кјем смо живели пре само пар деценија. На површини ове слике, морамо почети од утицаја технологије која се догодила у међувремену: једном, да би се сусрело са историјом, било је неопходно отићи у библиотеку, позориште, или музеј; данас, довољно је посетити неколико од безбројних историјских или псеудоисторијских интернет сајтова, који су од нас удаљени један или два клика. Нови софтвери нам олакшавају да произведемо “документ”– која год лажна слика је кориснику потребна. она данас може бити лако “произведена”, омогућавајући му да се позива на њену prima faciae аутентичност, коју после једино детаљна post facto анализа може кредибилно оспорити. У међувремену, лажни историјски “извор” наставља да шири лажну историју, брзином којо се множе печурке после кише у шуми, међу милионима корисника интернета и друштвених мрежа.

Међутим, на једном дубљем нивоу, ми се суочавамо и са озбиљнијим проблемом у разумевању саме историје: изгледа као да заиста верујемо да она може да нам пружи додатне аргументе за разне захтеве које постављамо у данашњим временима. Тако често постављамо питања: Ко је први населио неку територију? Ко је дошао одакле? Чији су злочини били страшнији? Ко је сарађивао са нацистима а ко је највише жртвовао борећи се против њих? Можемо ли компромитовати морална упоришта наших противника ако ревидирамо историјски кредибилитет њихових очева-оснивача?

У том контексту, сви ови конфликтни историјски наративи данас нам служе као нека нова врста пост-модерног оружја, којег користимо у рату о садашњости и будућности, пре него о самој прошлости.

***

Објашњење је први покушао да пружи још француски социолог Морис Албваш, који је делио Фројдов став да живе успомене укључују интеракцију између понављања и сећања, али је тврдио да та интеракција функционише по социјалној, а не психолошкој динамици. Изгледа да је Албваш (ухапшен од Гестапоа у Паризу и умро у концентрационом логору Бухенвалд) заиста звучао пророчански када је написао да се, понављањем, наша сећања не преносе нетакнута него комбинована, јер се стално мењају. При сваком понављању неког искуства, понека идиосинкразија се потроши. Оно што се на крају запамти је идеализована слика, imago.

Даље, док се присећамо успомена, ми их увек реконструишемо у одређеном социјалном контексту. Успомене које чекају на сећање су привремене: оне постају трајне тек кад их сместимо у друштвене оквире наших садашњих живота. У процесу сећања, ми у свест не враћамо слике прошлости онакве какве смо их тада доживели, већ онакве какве се уклапају у наше садашње концепције, које су обликовале друштвене снаге које делују на нас. Без одговарајућег друштвеног оквира који би их одржао, и наша појединачна сећања и она колективна, једноставно би ишчезла.

Заиста, није постојало никакво брдо изнад холандског града Бреде, када је 1625. шпански генерал Амброзио Спинола Дорија примио кључеве опседнуте тврђаве од свог холандског колеге, Јустина од Насауа. Тај терен је раван као тепсија – никакво брдо није никада ни постојало- али оно што ми, упркос томе, тврдоглаво држимо у глави је једна друга слика: она коју је, десет година после тог догађаја, насликао мајстор Шпанског златног доба, Дијего Веласкез. Уметникова машта је, у овом случају, створила једну идеализовану слику – imago како ју је Албваш назвао.

Касније, у серији познатих предавања под насловом “Друштво мора бити одбрањено”, средином 1970-тих на престижном париском College de France, Мишел Фуко је тврдио да победници у друштвеним сукобима користе своју политичку доминацију, између осталог, и да потисну историјску верзију догађаја свог пораженог противника у корист сопствене. Фуко је сматрао да ово понекад може да оде толико далеко да склизне у потпуно негирање или фалсификовање чињеница (тзв. денијализам), а врло често у њихово искривљавање, односно историјски ревизионизам.

Супротан приступ у својој књизи “Култура пораза: амерички Југ 1865, Француска 1871, Немачка 1918.” (2001) заузео је Волфганг Шивелбуш. Он тврди да је управо пораз онај главни покретач пораженог на сопствену обнову (и промену), док победник, ушушкан у комфор сопствених ставова али опет незадовољан великим губицима и можда недовољним добицима, постаје мање креативан и у новом циклусу историје почиње да заостаје.

Сви знамо за бројне примере који илуструју обе ове тврдње: Грци су, на пример, сачували мит о Термопилама већ преко две и по хиљаде година; Јевреји су учинили исто са митом о Масади, Французи са митом о Роланду и Бици на превоју Ронсевал 778. године и Срби са косовским митом 1389. године, о бици на Газиместану и погибији команданата обе војске. Иако су сви они утемељени на стварним историјским догађајима, у корену сваког од ових митова налази се чист, недвосмислен и историјски трагичан војни пораз. У том смислу, митови су били од фундаменталног значаја у процесу формирања модерних европских нација, баш као што су исти значај имали и у формирању великих транснационалних идеологија. Подсетимо се само да међународни комунизам и даље негује мит поражене Париске комуне (1871), баш као што је у идеолошким темељима антифашизма остала његова прва изгубљена битка: Шпански грађански рат (1936-1939).

***

Међутим, ако је веровати Наполеону Бонапарти (једном од малог броја људи за које се заиста може рећи да су стварали европску прошлост) “историја није ништа друго него скуп договорених лажи”. Ова наполеоновска примедба води нас и у трећи разлог за наш данашњу нелагодност око историје: он може бити приписан растућем осећају скептицизма у погледу, мање или више, свих већ успостављених истина. На пример, Адолф Хитлер је успео да побегне од своје судбине у берлинском бункеру (и можда још увек живи, у некој латиноамеричкој Недођији); човек никада није крочио на тло Месеца; и, дабоме, ми смо сви несвесни чињенице да је наша планета равна плоча. Тврдоглава, и често детињаста, жеља за исмејавањем саме суштине људског знања, понекад названа “побуном против ере политичке коректности”, у суштини одражава дубоко осећање несигурности које постмодерни човек и жена деле о самим темељима свог постојања.

Стварање историјске чињенице је увек било последица неког посебног значења које је, са временом, било признавано одређеном догађају или личности. У свом есеју из 2018. у Њујоркеру ирански писац Салман Ружди говори о томе: “Јулије Цезар је прешао Рубикон и то је историјска чињеница. Међутим, многи други људи су такође прешли ту реку, али њихови поступци нису били од значаја за историју. Ти преласци нису, у том смислу, били историјске чињенице.”

Ружди нас, такође, подсећа на околност да често сам проток времена мења значење одређене историјске чињенице и ту даје један поучан пример: за време британске власти у Индији, сукоби Индуса са колонијалним војницима 1857. названи су “Индијска побуна” и – зато што сама реч “побуна” подразумева отпор успостављеном поретку и властима које га штите – та реч, па самим тим и значење које је она дала овом догађају, сместили су побуњене Индијце на погрешну страну. Зато индијски историчари данас, истражујући и описујући овај догађај, користе друго име – “Индијски устанак” – чиме га номинално, али и суштински, трансформишу у једну сасвим другачију врсту историјске чињенице, са савим другачијим значењем. Прошлост се, дакле, стално ревидира у складу са ставовима садашњости.

Има, међутим, истине и у Руждијевој констатацији да је Запад, у деветнаестом веку, постигао прилично широк консензус о схватању реалности:

“Велики романописци тог времена – Гистав Флобер, Џорџ Елиот, Едит Вартон и други – могли су да претпоставе да су они и њихови читаоци, у ширем смислу, постигли један претходни договор о природи стварности и велико доба реалистичког романа изграђено је на тој основи. Али тај консензус био је постигнут уз много искључења: то је била сагласност беле средње класе. Тачке гледишта, на пример, колонизованих народа или расних мањина – тачке гледишта из којих би свет изгледао сасвим другачије од буржоаске стварности насликане у, на пример, Времену невиности, или Мидлмарчу или Мадам Бовари – биле су углавном избрисане из прича. Значај догађаја, често великих за ширу јавност, био је такође често маргинализован. У читавом делу Џејн Остин Наполеонови ратови једва да су поменути; у огромном делу Чарлса Дикенса, постојање Британске империје једва да је поменуто.”

Коначно, проток времена понекад мења и суд о некој појединачној историјској личности или њеном поступку. Као што је то Мирослав Крлежа 1935. сликовито описао у својој књизи есеја “Европа данас”:

“Типична је европска појава, да су највеће европске истине изговорене испод вјешала, на стратиштима, по тамницама и голготама, а те распете и попљуване истине постају европске заставе и трају вјековима. Имена понижена као јавне пљувачнице, имена жигосана осудама судова и јавнога мнијења постају европски свјетионици који онда свијетле стољећима.”

II

Прошлост као страна земља

Рембрант “Ноћна стража” (1642) Рајксмузеум, Амстердам

Међутим, како је написао Лесли Пол Хартли у славној и често помињаној првој реченици свог романа “Посредник” (1953): “Прошлост је страна земља. Тамо се све ради другачије.” И заиста, ради се: савремени Американци, Срби, Италијани и Кинези имају данас више заједничког једни са другима него што би свако од њих имао са сопственим прецима из далеке прошлости. Ако би се сви они, захваљујући неком времеплову, изненада појавили међу њима, свако од ових путника кроз време делио би исти осећај дубоког неприпадања. Не ради се овде само о језицима – иако би свако од нас тешко могао да разуме човека који говори његов сопствени језик од пре пет стотина година – колико о дневним навикама, животним стиловима, вредностима, традицијама, веровањима, сујеверјима, кодовима части и десетинама других, на први поглед малих али важних, каменчића у мозаику који, сви заједно, обликују оно што, у модерном језику, зовемо “личношћу”.

Ми данас не можемо да потпуно схватимо ни мотиве који су наше претке покретали, ни дилеме са којима су се они суочавали, ни природу и обим њихових страхова и нада – баш као што ни они не би могли да схвате наше. Зато је бесмислено судити њима или њиховим поступцима по стандардима по којима судимо нама или нашим поступцима: исти историјски догађај или личност могу бити оцењени као “добри” или “лоши”, зависно не само од стране коју бисмо заузели у том виртуелном суђењу, него и од закона, кодекса и моралних стандарда које бисмо применили на појединачни случај.

Такви обзири воде нас и до наредног питања: да ли историја уопште постоји, изван доминантног историјског контекста? Другим речима, може ли она уопште да буде “неутрална” наука? Да ли објективност увек подразумева неутралност? Аналитичари и критички филозофи историје расправљају одувек да ли историчари могу да изразе свој суд о историјским личностима или би тиме нарушили своју претпостављену улогу. Начелно, позитивисти и нео-позитивисти супротстављају се сваком вредносном суду као ненаучном.

И даље се, рецимо, цитира реченица Винстона Черчила изговорена 1948. године у Доњем дому британског парламента: “Што се мене тиче, сматрам да би било много боље за све стране да оставе прошлост историји, посебно јер намеравам да је напишем сам.” Мање је познато да ово није било први пут да је Черчил рекао нешто слично: очигледно, њега је идеја да сам допринесе обликовању историјског наратива забављала најмање десет година пре овог говора, са различитим цитатима у том смислу који му се приписују кроз целе 1930-те, можда чак и раније.

Међутим, треба нагласити и да је Черчил тешко био први ко је рекао нешто тако; слични примери могу се наћи у разним другим језицима осим енглеског. Ево неколико примера. За време својих последњих дана у Нирнбергу 1947. године, Херман Геринг је у свој дневник написао: “Der Sieger wir immer der Richter und der Besiegte stets der Angeklagte sein”; у сатима пред егзекуцију, пораженог јакобинског вођу Француске револуције, Максимилијана Робеспјера, чули су како каже: “l’histoire est juste peut-etre mais qu’on ne l’oublie pass, elle a ete ecrite par les vainqueurs”; када су цар Карло Пети и принц Андреа Дорија поново успоставили страну власт у Италији, почетком шеснаестог века, Ђан Марко Буригоцо, ломбардијски трговац и хроничар миланског војводства, написао је: “La storia di questi avvenimenti fu scritta dai vincitori.” Испитујући ове примере из прошлости, опет се враћамо у земље енглеског говорног подручја и на хронику Битке код Кулодена (1746) у Шкотској, где један од поражених учесника ламентира како нико никада неће знати колико је припадника његовог клана погинуло на бојном пољу, јер “it is the victor who writes the history and counts the dead”.

Ипак, јасно је да данас фраза “писати историју” има само метафоричко значење и да је у том смислу треба и тумачити. Цео главни корпус светске историје (и већине националних) одавно је написан. Оно, међутим, на шта се ми данас тако упорно позивамо када говоримо о “писању историје”, јесте право да је тумачимо – да пружимо ауторитативну верзију историјских чињеница и њихових одговарајућих значења. Чинећи то, оно што покушавамо није право да будемо сматрани победницима некада – када се одређени историјски догађај збио – него да будемо сматрани таквим данас – узимајући себи право да судимо о прошлости сами.

Међутим, ревизија и извртање историјских чињеница, као и прихватање таквих изврнутих чињеница за стварне, често изазива сасвим неочекиване последице; оно проузрокује много ширу контаминацију, и у простору и у времену. На пример, подржавајући антируски државни удар у Украјини (2014) Запад је морао да прихвати – без обзира колико невољно – читаву ревизију историје коју су направили његови нови савезници у Кијеву. За само неколико година, све врсте нацистичких квислинга и колабораната су рехабилитоване, њихови симболи оживљени и њихове животне приче поново написане: на крају, сви они су мрзели Русе – и то је била једина ствар која је занимала нове елите. Европска унија – и сама створена као отелотворење антифашизма – правила се да не види шта се догађа у Украјини (тој далекој земљи, увек на ивици модерности) али чак ни то није помогло: врло брзо, исти процес почео је да се догађа у балтичким земљама, Пољској, Мађарској и Хрватској. И нико у Европи није се усудио да протестује – право да се било шта учини било је већ прокоцкано у Украјини.

Галерије чудних историјских ликова марширале су по интернет порталима, школским уџбеницима, телевизијским емисијама и друштвеним мрежама – било је баш као што је Шекспиров Аријел рекао у Бури: “Пакао је празан и сви ђаволи су овде.”

На исти начин на који су велике силе (САД, Русија, Кина, Велика Британија) тако поносне на њихове сопствене националне Ковид-19 вакцине, свака земља је одједном постала поносна на своју сопствену верзију “националне” историје, без обзира колико та верзија била супротстављена утврђеним историјским чињеницама. Ако је, у оном првом случају, сопствена вакцина некако схваћена као средство за господарење будућношћу, у овом другом већ сама чињеница наметања сопственог историјског наратива значи средство господарења прошлошћу. Историјски национализам – баш као и онај вакцинални – постао је интринзично својство постмодерног света, баш као да се више нико не сећа оне мудре Гетеове опаске из сада тако далеке 1817. године, да “патриотизам уништава историју”.

III

Историја идеја: Армагедон двадесетих

10 Artworks By Caravaggio You Should Know
Каравађо, “Јудита одрубљује главу Холофернесу”, 1602. Национална галерија античке уметности, Рим.

У својој краткој новели “Морска дама” 1901. године Херберт Џорџ Велс је написао да је “људска историја, у суштини, историја идеја”. Оставимо сада по страни сва царства, нације, идеологије и религије, њиховој вечитој борби за значај у светској историји и погледајмо за тренутак проблем из једног другог угла. Можемо да се запитамо: да ли постоји и нешто друго важно? Да ли је човечанство заиста осуђено на овај циклични историјски образац, као што то понекад изгледа? Заиста, као што је Лењин једном рекао, “понекад је историји потребно да се погура” – али, углавном, ток историје је више линеаран него цикличан. Од Светске банке смо, на пример, сазнали да је у 2020. години просечан бруто друштвени производ, у целом свету, по прву пут прешао износ од 17,000 $; пре само три деценије, за 1990. годину, он је – према истом извору – једва прешао 9,000 $.

Напредак људске расе – како материјални, тако и духовни – је напросто нешто што не зависи од идеолошког или геополитичког контекста: то је већ извесно време тенденција заједничка за цео савремени свет. Као што је једном написао француски историчар Фернан Бродел, дугорочне историјске структуре и трендови – он је овај појам назвао “историјом дугог трајања” (longue duree) – коначно увек надвладају сва краткорочна и средњорочна одступања. Свет неизбежно постаје боље место за живот, без обзира да ли смо ми увек у стању да ту чињеницу искористимо на најбољи начин.

Оно што деценија која је управо почела, у том смислу може да нам открије јесте једна нова равнотежа између два главна тока савремене историје: партикуларне и универзалне, историје народа и историје идеја. Оба погледа на свет, доминантна у првим деценијама овог века – међународни либерални поредак и партикуларистички популизам – претрпела су озбиљне изазове после дивљања пандемије Ковид-19. Сасвим је вероватно да ће, упркос томе, оба ова погледа на свет наставити своју међусобну борбу за кључне историјске наративе, оне за које се надају да ће им помоћи у придобијању душе и разума човечанства. Технолошки развој, растућа моћ друштвених мрежа и глобална повезаност могу, зато, да буду савезници и једном и другом.

Независно од поменуте борбе – или, пре, упоредо са њом – наставиће да се дешава (и развија) и историја идеја. Баш као што је Црна смрт у четрнаестом веку подрила саме темеље средњовековног поретка и пандемија Ковид-19 представљала је досад најкрупнији изазов свим предрасудама које смо са собом понели из двадесетог века – укључујући и ону Френсиса Фукујаме да је Историја дочекала свој крај са падом Берлинског зида. Црна смрт је довела до ослобађања врло јаких друштвених и материјалних снага, које су коначно створиле Гутенбергову штампарску пресу, Колумбове једрењаке, Лутерову Реформацију, Кеплерову небеску механику, Волтеров рационализам и Робеспјерове револуције. Комбиновани утицај свих ових догађаја – магнитуда промена које су изазвали, како сваки од њих појединачно тако и сви они заједно – означио је улазак човечанства у рано модерно доба и ова промена, ма колико била спора, била је један неповратан процес. На исти начин, пандемија Ковид-19 открила је све недостатке и унутрашње слабости старог поретка: његове ускогрудости, неједнакости, предрасуде и конструкционе грешке. Дакле – ако је веровати историји – картезијански утицај једне такве свести је неизбежан: он може, опет, бити спор али ће, исто тако, опет бити и неповратан.

Шта би – у том контексту – требало да буде дужност интелектуалаца? Као што је Еразмо једном рекао, у расправи о верским споровима свог времена, “спаљујући Лутерове књиге можете ослободити своје полице од њих, али нећете ослободити умове људи од мисли о њима”. Долазећа деценија ће, свакако, имати и своје интелектуалце који ће, и овај пут, понудити своје услуге – боље или горе, време ће показати – за неку ствар. Без обзира да ли је та ствар боља или гора, национална или идеолошка, и да ли ће јој овакве услуге у коначници помоћи или ће јој штетити, таква помоћ ће, најчешће, бити на штету самих помагача. Озбиљан интелектуалац требало би, наиме, и да може и да жели више од тога.

Ко год од нас – писац овог есеја и његов читалац – поживи довољно дуго да сачека крај ове деценије, можда ће и сам открити какав ће исход садашње борбе између међународног либералног поретка и партикуларистичког популизма на крају да буде. Највероватније, у откривању и тумачењу тог исхода, њему или њој неће бити потребна помоћ ниједног интелектуалца: исход ће бити и очигледан и сам ће себе моћи да објасни. Оно што, међутим, остаје врхунска дужност сваког озбиљног интелектуалца – научника, писца, филозофа и историчара подједнако – није нужно помоћ овом или оном борцу у том рату, колико је опис и објашњење самог бојног поља.

Постоје десетине питања за која, већ неко време, очајнички недостаје модерна критичка теорија и која заслужују да се њима бавимо шире од простог описивања: та питања би требало да се расправљају дубље од садашњег приступа – претварања у оружја која ће се употребљавати у актуелним друштвеним конфликтима. На пример, односи између материјалног света и света идеја; појединца и заједнице; слободе и безбедности; демократије и неједнакости – су сви довољно важни и изазовни да би били испитани и непристрасно анализирани, изван сада доминантних друштвених оквира. Ако сви садашњи ратови између глобалних историјских наратива представљају, да тако кажемо, Армагедон двадесетих, онда су сва ова питања његова бојна поља. Међутим, она су, сасвим извесно, и много више од тога: перспективе света који ће, у једном тренутку, свако од нас морати да остави својој деци да у њему живе.

IV

Приручник за модерног историчара

Ханс Холбајн млађи, “Амбасадори”, 1533. Национална галерија, Лондон.

Према томе, изгледа нам да, ипак, постоје неки стандарди за изучавање, разумевање и примену историје у нашем свету који би били заједнички – без обзира колико нам пукотине између наших политичких, идеолошких, економских или културних светова данас изгледале широке и дубоке. У овом, претпоследњем, одељку покушаћемо да саставимо кратак приручник за историчара двадесетих. Овај приручник можемо да започнемо питањем: постоји ли нешто што би он или она могли да учине, како би нам помогли да ову деценију, кад се буде завршавала, оставимо са бар мало јаснијом свешћу о прошлости од оне коју смо имали када је започињала? За потребе овог есеја, покушали смо да сумирамо све бројне савете који би могли да се дају савременим историчарима, у десет кратких истина.

Прво: историја је наука. Она није продукт фикције, пуштања машти на вољу и зато мора бити заснована на темељном истраживању историјских извора, њиховом проверавању и упоређивању, да би се успоставиле – колико год је то објективно могуће – прецизне и проверљиве чињенице и, након тога, спровела њихова, опет научно утемељена, анализа и синтеза.

Друго, историја је динамична. Као и свака друга наука, и историја стално напредује према новим знањима, проналази нове историјске изворе, међусобно их повезује и поново тумачи. Према томе, ревизија утврђених историјских чињеница је могућа, али само као резултат нових истраживања, насупрот тзв. историјском ревизионизму, који није ништа друго него манипулација историјским чињеницама зарад служења партикуларистичким, и већ унапред одређеним, задатим циљевима.

Треће, историја је дисциплина критичког мишљења. Она није табу који служи да појача националне сентименте или да појача тзв. политике идентитета, ширењем стереотипа и предрасуда. Она служи да нам помогне у проверама аутентичности података и препознавању манипулација и злоупотреба чињеница из прошлости.

Четврто, историја је мултиперспективна. Историјске чињенице се утврђују према научној методологији, али тумачење таквих чињеница може бити различито, зависно од перспективе из које се оне гледају. Ово не значи да се објективна прошлост – саме чињенице – сме релативизовати или извртати. Али, то дозвољава да постоји једна зона дебате у оквиру које све релевантне чињенице и супротстављена мишљења о њима треба узети у обзир, без претходног “прочишчавања” оних чињеница и података који, из неког разлога, не одговарају погледу на свет доминантном у датом времену.

Пето, историја је интегрална. Прошлост није супермаркет у којем свако може да изабере оно што му се свиђа и одбаци штагод не одговара тренутном укусу или не изгледа модерно. Стварна историја не дозвољава политичке или идеолошке изборе или – у ту сврху – подобне и неподобне историјске периоде, државе, нације, класе, идеје, покрете и тако даље.

Шесто, историја је наднационална. Она не може бити ограничена на националне, верске или етничке границе. Посматрајући само себе, губимо из вида ширу слику света, а са њом и додир са реалношћу. Прошлост је широка мрежа међусобно повезаних и међузависних нити, који један на други утичу. Државе, нације, друштвене групе, идеје и покрети се стварају, развијају и коначно ишчезавају са позорнице утичући једне на друге. Ни на један други начин – осим у вртлогу ове вечите сложености – не може се објаснити прошлост, разумети садашњост и предвидети будућност.

Седмо, историја је контекстуална. Прошлост и садашњост не могу да се схвате одвојено, узете изван ширег контекста и ограничене на ма који партикуларни, изоловани, проблем. На реалност прошлости утицало је мноштво фактора; према томе, ма који покушај да се она протумачи изван тог контекста водило би нас у коначно извртање нашег разумевања прошлости. Ово је једно од питања које се, стално, превазилази сарадњом међу историчарима.

Осмо, историја је рационална. Она није мит, догма, религија, идеологија или емоција. Она није храм у којем треба да се молимо, нити дежурни кривац којег можемо да оптужимо за све што нам се не свиђа – и свакако није фудбалски клуб којем су потребни навијачи. Она је непристрасни обдуцент прошлости, post mortem доктор који покушава да, кроз своју истрагу, разуме и објасни тај леш. Радећи свој посао на професионалан начин, историчар нас учи да разумемо сложеност прошлости и тако нам помаже и да се суочимо са садашњошћу на рационалан начин, али и да предвидимо опције за будућност.

Девето, историја је слободна. Као и свака друга наука, и историја може да напредује само ако су њени истраживачи слободни од било ког спољног притиска – био он политички, идеолошки, клерикални или економски. Не постоје прогресивни и регресивни, патриотски и непатриотски, поштени и непоштени историчари – само добри и лоши.

Десето, историја је одговорна. Садашњост се стално поново изграђује, између осталог, и на основу одређених представа о прошлости; те представе служе нам као стубови нашег саморазумевања. Архитектура садашњости је зато угрожена ако су ти стубови несигурни: ако су начињени од непостојећег материјала, лажни или се погрешно уклапају један у други. Умећући у наше представе о прошлости догађаје који се нису ни десили, или изостављајући оне који јесу – погрешно представљајући прошлост и стварајући лажну верзију непостојећих догађаја – ми заправо креирамо један колективни утисак који заварава. Историчари, баш као и сви други интелектуалци, морају да буду друштвено одговорни зато што је – у овом случају – друштвена одговорност једнака интелектуалној одговорности.

V

Пророк који гледа уназад?

Микеланђело, “Стварање Адама”, 1512. Сикстинска капела, Рим.

Историчар, заиста, може да се разуме и као “пророк који гледа уназад” – како је то Шлегел писао још 1798. године. Без обзира да ли прихватамо телеолошки приступ историји, који су делили Лајбниц (“принцип довољног разлога”), Хегел (“Zeitgeist”) и различити нео-хегелијанци као што је Френсис Фукујама, или га негирамо, као што су чинили Ниче, Фуко, Алтисер и Делуз, нема никакве сумње да су прошли догађаји често фундаментално обликовали наше данашње идеје, а тако индиректно утицали и на наше будуће животе.

Међутим, људи и жене данашњице нису само сламке у вихору историје – они је такође обликују и сами, за оне који ће доћи сутра. Оно што историјски дискурс одваја од правног или филозофског је једна посебна концепција истине – да истина никада није апсолутна, него представља производ перманентне борбе. Сама историја, која је традиционално увек била наука о пословима суверена – легенди о њиховим биткама, славним делима и изградњи споменика – данас је постала и један шири дискурс – дискурс народа – чиме је и сама постала предметом политичких спорова и расправа и тако, неизбежно, укључила и разне страначке аспекте и страначке захтеве и противзахтеве, у свој наратив.

У предавањима које смо поменули на почетку овог есеја, Фуко нас подсећа да сам субјект више не може бити схваћен као неутрални арбитар, судија или законодавац, као што је то био у Солоновим или Кантовим концепцијама. Историја, онако како се схвата данас, напросто није у стању да суди људским бићима – њиховим поступцима и мишљењима – на начин на који је то Хегел мислио када је цитирао реченицу из Шилерове поеме “Резигнација” (1786): “Светска историја је Трибунал који суди свету.” Према томе – тврди Фуко – оно што је постало “историјски субјект” мора да тражи у “историјском бесу”, испод “јуридичког кода сасушене крви”, за оним што је Фуко звао “вишеструким непредвиђеним ситуацијама” из којих се “ломљива рационалност привремено може појавити”.

И сада се суочавамо са једном озбиљном дилемом – заправо, са целом серијом питања – којом ћемо и завршити овај есеј. Одличан предложак за њих пружио нам је Салман Ружди, својим текстом у Њујоркеру који смо већ поменули:

“… како можемо да тврдимо да је модерна стварност постала нужно вишедимензионална, сломљена и фрагментирана и, са друге стране, да је стварност једна врло специфична ствар, непорецива серија ствари које су такве, које треба бранити од напада од, да будемо искрени, ствари које нису такве, које промовишу, рецимо, Модијева администрација у Индији, тим Брегзит у Великој Британији или (сада бивши – примедба ЗЧ) председник Сједињених Држава?

И, дабоме, овој Руждијевој листи примера данас слободно можемо да додамо све источноевропске популисте, бразилског Болсонара и целу галерију других ликова. А онда да се – заједно са Руждијем – запитамо:

“Како да се боримо против најгорих аспеката интернета, паралелних универзума у којима коегзистирају важне информације и потпуно смеће, једни поред других и на, очигледно, истим нивоима ауторитета, чинећи тако људима још теже да их уопште разликују? Како да се одупремо ерозији јавног поверења у основне чињенице, научне чињенице, чињенице засноване на доказима, о, на пример, климатским променама или вакцинацији деце? Како да се боримо против политичке демагогије која данас покушава исто оно што су ауторитарне вође одувек покушавале: да подрије поверење јавности у доказе и својим присталицама каже, у суштини: не верујте ни у шта осим мене, јер ја сам истина.”

У време када је Салман Ружди писао ове редове (2018), још увек нико није могао ни да замисли све ужасе пандемије Ковид-19; данас, оне нам звуче готово пророчански. И та пророчанства воде нас и до последњег питања: која би требало да буде улога науке у начелу – а историје посебно- у борби против свих ових бесмислица?

У том смислу, оно што је Ружди у истом есеју написао о улози истине у начелу, чини нам се, можемо да закључимо и када се ради о улози историјске истине:

“Мислим да морамо да прихватимо да оно, што је у сваком друштву идеја о истини, увек представља производ расправе, и да морамо да будемо бољи, да бисмо добили у тој расправи. Демократија није учтива. Она је често надвикивање на тргу. Да бисмо имали било какве изгледе да добијемо у тој расправи, најпре морамо да уђемо у њу.”

***

Овај текст је, у енглеском оригиналу, објављен 27. марта 2021. године у часопису “Horizons”, издању Центра за међународне односе и одрживи развој из Београда, број 18/2021, под насловом:

History Repeats Itself: Tragic Past or Absurd Present?

Hegel remarks somewhere that all great world-historic facts and personages appear, so to speak, twice. He forgot to add: the first time as tragedy, the second time as farce.

– Karl Marx, 1852

WHEN Karl Marx wrote one of his most famous sentences—almost 170 years ago—he did it in a particular context: discussing the French coup d’état of 1851 that resulted in Louis Napoleon assuming dictatorial powers in France. However, the sentence itself survived both the context and the age in which it was written, proving its validity many times over.

Several months ago, when the third decade of the present century began, the relevance of this old Marxist proverb came to the fore once again: it still remains a symbol of the challenge that we carried with us from the previous century. It helps us to ask the following series of questions: To what extent does the contemporary world remain obsessed with history? Why do people—whether they perceive the world in ethnic, religious, or ideological tribes—so enjoy this new sort of war over old historical narratives? To what extent are ancient myths and legends really assets that might help us win our new battles?

Continued at:

https://www.cirsd.org/en/horizons/horizons-winter-2021-issue-no-18/history-repeats-itself

Pasoš za fotošop državu

Alex Fishgoyt | Visionary /Surrealist painter | Tutt'Art@ | Pittura •  Scultura • Poesia • Musica
Aleks Fišgojt: “Magični kafe”

Teško da sada nešto više znam;
Jug ili Sever — svud je apsurd sam,
duhovi i tu i tamo gnusni,
i pesnici i narod neukusni.
Tu beše maskarada burna,
ko svuda, samo igra čulna.
Kad hvatah maske sav očaran,
rugobe viđah — dah da staje …
Ja uživam da budem varan,
samo da malko duže traje.

(Johan Volfgang Gete, Faust)

I

Anatomija destrukcije

Fotografija: Đorđe Đoković

Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što se bogato kinđuri,
I odanost kako poniženja snosi.
I zlatna odličja o pogrešnom vratu,
I savršenstvo u blatnom bešćašću,
I device silom predane razvratu,
I snagu straćenu nesposobnom vlašću,
I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja,
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja,
I kako iskrenost brkaju s prostotom.

(Vilijem Šekspir, Sonet broj 66, 1609.)

Skoro decenija sistematske destrukcije normalnog javnog života – a zajedno sa njim i institucija u kojima se on obično obavlja: parlamenta, političkih stranaka, medija, sudova – nije mogla da proizvede nikakve druge posledice od stvaranja paralelnog, ne-javnog ili podzemnog, života – a zajedno sa njim i paralelnih institucija. Parlament su zamenile društvene mreže, političke stranke različite interesne frakcije, medije tabloidi a sudove – već poslovični poligraf.

Sada, kada je taj proces praktično završen, i lanac ishrane je prekinut: nalik nekom džinovskom parazitu u životinjskom svetu, ni naša tajna država više nema šta da pojede od javne države, jer je ova druga sada samo prazna ljuštura. Prinuđena je, dakle, da počne da jede samu sebe. Ta svojevrsna antropofagija države ranije označila je prelazak iz ranijeg modela cikličnih kriza u novi, viši tip: akutnog vakuuma moći.

Još pre dve godine, taj proces i njegove posledice najavili smo u tekstu koji se bavio fenomenom dva podeljena društva:

U međuvremenu, prazninu koju su svojim nestankom ostavili svi javni i legitimni činioci društvene moći popunili su oni tajni i nelegitimni: delovi policijskog, vojnog i obaveštajnog establišmenta, često u međusobnim konfliktima, svi lojalni različitim personalnim i interesnim centrima moći, domaćim i stranim podjednako, svi pod labavom ili nikakvom kontrolom; kriminalne grupe, sve više regionalne ponekad i transnacionalne; različite ekstremističke grupe, koje neguju teorije zavera, postajući ubrzano deo širih međunarodnih saveza u okviru kojih formiraju svoje poruke i dogovaraju akcije; tabloidni instrumenti formiranja javnog mnenja; krupni kapital, kako onaj stečen zakonito tako i onaj drugi; nekoliko stranih faktora, uporedo, u promenljivim odnosima međusobne saradnje, konkurencije i konflikta.

Ako je država – da pođemo od čuvene Veberove definicije – monopol legitimne upotrebe fizičke sile unutar definisanih granica – onda Srbiji danas nedostaje svaki od ova tri elementa: definisane granice već dugo vremena nema; po prvi put u modernoj istoriji nema ni najviše predstavničko izabrano od većine njenih građana, pa samim tim ni legitimitet upotrebe fizičke sile; konačno, niz događaja poslednjih meseci ukazuju na sve intenzivniju fragmentaciju unutar same strukture njenog establišmenta – tako da se negde izgubio i onaj treći Veberov kriterijum – monopol.

Nalik onom nesrećnom Dorijanu Greju – iz romana Oskara Vajlda – čija slika postaje sve lepša kako on sam fizički i duševno propada, i slika Srbije u njenim tabloidima postaje sve lepša kako njoj samoj otkazuju vitalni sistemi, jedan po jedan. I kao što je, na kraju romana, Dorijan Grej postojao samo na toj slici, “u svoj divoti njegove sjajne mladosti i lepote”, dok je na podu, ispod platna “ležao mrtav čovek … lice mu je bilo uvelo, smežurano i odvratno” tako na kraju svog desetogodišnjeg propadanja i Srbija postoji samo na naslovnim stranama tabloida. Posle decenije upornog ulepšavanja stvarnosti u fotošopu, ona je sada postala – fotošop država.

Zaplet u britanskoj komediji “Pasoš za Pimliko” (1949), počinje eksplozijom zaostale bombe iz Drugog svetskog rata koja otvara skrivenu pećinu sa blagom. U njoj, iznenađeni stanovnici ovog kvarta Londona pronalaze srednjovekovnu povelju koja im priznaje nezavisnost. Oduševljeni, žitelji Pimlika počinju da štampaju pasoše za svoje sugrađane… Kako izgleda pasoš fotošop Srbije, ko ga štampa, gde je sa njim moguće otputovati, koliko dugo će cela ova komedija još da traje i kako će se završiti – bavi se naš današnji tekst.

II

Smrt gospodina Goluže

SMRT GOSPODINA GOLUŽE | Delfi knjižare | Sve dobre knjige na jednom mestu
“Smrt gospodina Goluže”, plakat, 1982.

“Kako me sada grize savest, trebalo je na vreme da pođem sa njima. Sad je prekasno! Avaj, ja sam čudovište, ja sam čudovište! Avaj, nikad neću postati nosorog, nikad, nikad! Ne mogu više da se promenim. Eto, baš bih želeo, itekako želeo, ali ne mogu. Ne mogu više sam sebe da gledam. Toliko me je sramota (okreće leđa ogledalu). Kako sam ružan! Teško onome ko hoće da ostane originalan! (naglo podskoči) Pa lepo! Baš neka! Braniću se od celog sveta! Karabin! Gde mi je karabin! (okreće se zidu u dnu, na kome su glave nosoroga, vičući) Braniću se od celog sveta, boriću se protiv celog sveta! Ja sam poslednji čovek i ostaću to do kraja! Ne predajem se!”

(Ežen Jonesko, “Nosorog”, 1959)

Ubogi autsajder, u želji da privuče pažnju male provincijske palanke, zadojene intrigama i pohotom za vlašću, neoprezno predviđa sopstvenu tragičnu sudbinu. Lakonski izrečenu opasku sredina, ogrezla u svojoj jalovosti i uzaludnosti, shvata ozbiljno. Po prvi put otkad zna za sebe, junak oseća da zaista postoji, što je pravi momenat za buđenje njegove urođene fašisoidnosti. Tako se stvara međuzavisnost: sa jedne strane, dokonih, ciničnih i ispraznih meštana a sa druge skorojevića, opsednutog sa nekoliko zvezdanih trenutaka slave. I kao da niko nije primetio taj trenutak, u kojem začarani krug više nije mogao da se prekine: oni su bili najviše opčinjeni novopronađenim mesijom, sada su najtvrdoglaviji u očekivanju da se predstava odigra do samog kraja. Ogrezli u svojoj pritajenoj nekrofiliji, oni zaiste traže njegovu glavu. Na svečanosti, kojoj prisustvuje ceo grad, pred proždrljivim provincijskim bogovima, on će je i položiti.

Ovaj opis odnosi se na radnju kultnog filma Živka Nikolića “Smrt gospodina Goluže” (1982), ali kao da proriče duhovno stanje u Srbiji, gotovo četrdeset godina kasnije, na početku treće decenije narednog veka. Kao i Nikolićev gospodin Goluža, Aleksandar Vučić je postavio sebe samog kao meru svih zbivanja u jednoj maloj i siromašnoj zemlji na samim granicama kontinenta. On uvodi i ukida vanredna stanja, trguje vakcinama, putuje po udaljenim peščanim dinama, dodeljuje ordenje zaslužnima i hapsi bandite, pregovara i prekida pregovore, fotografiše se sa školskom decom i prisluškuju ga u razgovorima sa raznim kriminalcima, traži milione po Mauricijusu i prikazuje snimke glava odseečenih u Ritopeku.

Ponekad je on ugledni doktor Džekil, ponekad grozni mister Hajd, ali koji će od ta dva odela kog jutra obući, odavno ne odlučuje on sam, nego se o tome dogovaraju ta dva nevidljiva stanovnika u njegovoj glavi. Kao i žitelji Nikolićeve neimenovane palanke, i cinično srpsko javno mnenje uživelo se u ulogu posmatrača ovog danse macabre i od svog glumca, svakog dana, očekuje sve veće, natprirodnije i fantastičnije predstave: one od juče više nisu dovoljne da zadovolje gotovo heroinsku zavisnost koju je stvorio kod svoje publike.

U jednoj od svojih pronicljivijih formulacija, Ivo Andrić u usta Franciska Goje stavlja sledeće reči:

“Kad portretišem čoveka, ja mu vidim minutu rođenja i samrtni čas. I tako su ta dva trenutka blizu jedan drugom, da ne ostaje, stvarno, između njih mesta nizašto, ni za jedan dah ili pokret.”

Da li je naš gospodin Goluža, pola veka kasnije, zarobljenik jednog zaostalog, konzervativnog društva koje je od njega očekivalo ono što je on stalno obećavao ali nije mogao – ili možda smeo? – da ispuni? Ili je zarobljenik sopstvenih fantazmagorija o svetu u kojem živi, svoje tvrdoglavosti i iluzija sopstvenom veličinom, negde u nejasnim snoviđenjima između prošlosti i budućnosti? Kako bi ga Andrićev Goja naslikao?

Za konačne odgovore na sva ova pitanja moraćemo da sačekamo još neko vreme. Taj trenutak je, izvesno, danas deset godina bliži nego što je to bio na početku ove priče, i obrisi slike se već polako uobličavaju pred našim očima. Ipak, mnogi dokumenti nam danas još uvek nisu dostupni, mnogi svedoci će tek početi slobodno da pričaju, mnogi interesi i dalje zavise od te slike. Istorija će, kao jedini nepristrasni sudija, o tome dati svoj sud.

Danas, sasvim je dovoljno zadržati se na par kratkih i, na prvi pogled, banalnih konstatacija: (1) Aleksandar Vučić je sam postao najveći bezbednosni rizik, i to ne samo za državu koju je pretvorio u sliku iz fotošopa nego i za sebe samog; (2) oni koji ga, uporno, održavaju u iluziji da može promeniti neizbežni tok događaja najmanje mu žele dobro; (3) uporno bežeći od racionalnih izbora u svet promenljivih i nesigurnih emocija, svoju sudbinu je stavio u ruke nekoliko krajnje sumnjivih društava: jednog unutrašnjeg, kriminalnog, kojim je – čak i po sopstvenom priznanju – neposredno okružen; drugog, spoljnog, sa kojim samo misli da se nadmudruje u partiji šaha u kojoj sad više na može da izbori čak ni remi; i trećeg, ciničnog i manipulativnog, koje već dva veka, sa nepodnošljivom lakoćom, brutalno odbacuje vladare koje je do juče obožavalo.

Nijedno od ta tri društva pojedinačno – ni ljudi kojima je Aleksandar Vučić neposredno okružen, ni čitav današnji svet, a ni sami Srbi – nisu baš okruženja koja bi mudar čovek u njegovoj situaciji, kad bi mogao da bira, izabrao da u njima provede ostatak svog života – ma koliki on bio. Ali sva tri zajedno pružaju gotovo apokaliptičnu sliku budućnosti za svakoga čija će sudbina biti određena baš u njihovom preseku.

I kao što su svi činioci koji su napisali kraj istorijske i lične drame Slobodana Miloševića, u osnovi, bili formirani već u toku 1998. godine, tako su i svi činioci koji sada pišu kraj drame Aleksandra Vučića bili formirani u toku 2018. godine. Sve što se događalo nakon ove dve godine, bez obzira koliko ponekad bilo tragično, a ponekad smešno, više nije moglo da promeni te dve sudbine – baš kao što je i sudbina nesrećnog Beranžea, u najboljim tradicijama Kafke, bila određena već na sredini Joneskuovog “Nosoroga”.

I taj par sudbina će, baš kao i mnogi drugi pre njega, potvrditi proročanski duh Marksove opaske iz Osamnastog brimera Luja Bonaparte (1852):

“Hegel je negde primetio da se sve velike svetsko-istorijske činjenice i ličnosti pojavljuju, da tako kažem, dvaput. Zaboravio je da doda, prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.”

III

Terra incognita: izvan poznatih svetova

Legendary Lands: Umberto Eco on the Greatest Maps of Imaginary Places and  Why They Appeal to Us – Brain Pickings
Abraham Ortelius, karta Islanda (XVI vek)

“Postoje mitovi o zemljama koje zasigurno više ne postoje, ali nije isključeno da su u pradavna vremena postojale, kao što je slučaj sa Atlantidom, čije su poslednje tragove nastojali da pronađu i mnogi trezveni umovi. Ima zemalja o kojima govori sijaset legendi, i veliko je pitanje da li su ikada (makar i u davnini) postojale, poput Šambale, kojoj neki pridaju i potpuno duhovno značenje, a ima i onih koje su nesumnjivo plod pripovedačke mašte, kakva je Šangri-La, ali zato neprestano niču njihove imitacije za naivne turiste. Ima zemalja čije postojanje potkrepljuju jedino biblijski izvori, poput Zemaljskog raja ili zemlje kraljice od Sabe, a ipak su mnogi, uključujući i Kristifora Kolumba, upravo podstaknuti verovanjem u njih, krenuli na put i otkrili zemlje koje zbilja postoje. Ima zemalja koje su stvorene nekim lažnim dokumentom, poput Kraljevstva prezvitera Jovana, koje je, uprkos tome, podstaklo putnike da krstare Azijom i Afrikom. Ima, na kraju, i zemalja koje i dan-danas zaista postoje, iako katkad samo kao ruševine, ali je oko njih ispletena čitava mitologija, poput Alamuta, na kojim lebdi senka legende o asasinima, ili Glastonberija, koji se odavno vezuje za mit o Gralu, ili Ren le Šsatoa i Žizora, koji su ušli u legendu zahvaljujući nedavnim komercijalnim izmišljotinama.”

(Umberto Eko, “Istorija mitskih zemalja”, 2013)

Zaista, šta je danas najtačniji opis Srbije? Da li je to zemlja ili fikcija; država, u modernom značenju tog pojma, ili srednjovekovni feudalni posed; zajednica ljudi koji žive u njoj ili kaleidoskop zamućenih sličica iz prošlosti; racionalni skup različitih ideja, sentimenata, očekivanja, htenja i interesa ili nepovezani skup fantazmagorija jednog čoveka sa televizijskih gostovanja? Da li je Srbija, konačno, deo savremenog sveta, članica porodice naroda u dvadeset prvom veku koji je nedavno počeo da troši svoju treću deceniju? Ili je ona još jedna od ovih mitskih zemalja o kojima je pisao Umberto Eko? Terra incognita, nepoznata zemlja, Nedođija, svet za sebe, izvan poznatih svetova.

Značajni elementi međunarodne pozicija Srbije, razapete između neskrenih prijateljstava i iskrenih neprijateljstava – kako svojih tako i tuđih – i ranije su bili jako daleko od harmoničnih, a njena ukupna spoljna politika sve samo ne konzistentna i promišljena. Ipak, u okruženju u kojem se nalazila, u jednom svetu koji se i sam nalazio u veličanstvenom haosu neiskrenosti, između Trampa i Merkelove, Makrona i Erdogana, Evrope i Azije, srpska nepromišljenost teško da je prečesto i premnogo padala u oči. Trećerazredni evropski i američki posrednici u pregovorima sa Prištinom, licemerne pohvale evropskom putu kojeg nema, ambasadori koji prepisuju iste besmislene izveštaje – u tom trouglu spoljna politika Srbije se mrcvarila poslednje četiri godine. Bez stvarnih šansi da ovo društvo pomeri – ne toliko u materijalnom koliko u duhovnom smislu – sa evropske periferije, ali i bez neposrednih rizika. Mogla je tako da se mrcvari i punih četrdeset – samo da je taj svet opstao. Ali nije.

Istu stratešku grešku koju je učinio 1990. kada kao dvadesetogodišnjak nije shvatio značaj pada Berlinskog zida, Aleksandar Vučić je ponovio i 2020. godine, trideset godina stariji. Nije shvatio neminovnost odlaska Donalda Trampa sa čela SAD, a još manje duboki psihološki i simbolički značaj tog čina za oblikovanje post-trampijanskog sveta, u kojem će stare, populističke floskule, leteti u paramparčad. Vučić ne samo da je, doslovno među poslednjima u svetu, i dalje sav sitniš svojih sirotinjskih žetona tvrdoglavo ulagao na Trampovu pobedu, nego se – čak i kada se taj poraz konačno dogodio – i dalje ponašao kao da je ishod bio obrnut. Kao mesečar, koračao je pravo na pogrešnu stranu istorije.

Evropljani su, možda, i morali da se, gunđajući, četiri godine mire sa Trampovom samovoljom, ali ne moraju da se sada mire sa Orbanovom ili Vučićevom samovoljom. I takva kakva je – nesavršena, zbunjena i duboko podeljena – Evropska unija i dalje ostaje jedina održiva arhitektura na kontinentu, mesto koncentracije njegovih najvećih bogatstava i simbol najdužeg perioda mira u modernoj istoriji kontinenta. Evropa je onaj Lajbnicov Die beste aller möglichen Welten, najbolji od svih mogućih svetova. Srbija, opet, sve više podseća na samu sebe iz devedesetih godina prošlog veka – između ostalog, i zbog tog nesrećnog personalnog i simboličkog kontinuiteta u njenoj političkoj eliti – da bi sebi smela da dozvoli previše velike egzibicije.

U toku jedne iste godine Tramp je napustio svetsku scenu, Merkelova će napustiti evropsku, a Vučić će se suočiti sa jednim potpuno novim svetom, koji će biti prilično hladan i neprijateljski. To je godina čiju smo prvu trećinu, pre neki dan, već potrošili.

I onaj stari, trampijanski svet, a i ovaj novi, post-trampijanski, podjednako Vučićevu Srbiju shvataju kao neku vrstu privatnog poseda, i gledaju je kao što agent za nekretnine gleda neki stan, kada ga vlasnik iznajmi da ga proda, iznajmi, izda pod hipoteku ili uradi sa njim neki drugi posao: transakciono. Suštinska razlika je, međutim, u tome što se trampijanski svet nije preterano upuštao u objašnjavanja i opravdavanja svoje uloge agenta za nekretnine: ona se, nekako, podrazumevala. Ovaj novi je, međutim, nastupio sa ambicijom da svoje postupke racionalizuje i uklopi u šire vrednosne, etičke i istorijske kategorije. Vladari koji svoje zemlje tretiraju u srednjovekovnim ključevima – kao privatne posede – sada, jednostavno, isuviše smetaju post-trampijanskom svetu, jer ga stalno podsećaju da ni on nije savršen onoliko koliko bi želeo da bude.

I nije više tu suštinski problem ni Rusija, ni Kina, ni Turska, ni gasovodi, ni vakcine, ni lokalni sporazumi: problem je u tome što se niz malih kultova – izgrađenih kao jeftine kopije onog velikog, Trampovog kulta – više ne uklapa u novi duh vremena. Oni su ostali kao anahronizmi, koji svakoga isuviše često podsećaju na vreme koje bi svi želeli da što pre zaborave, neka vrsta ideoloških dinosaurusa na svetskoj mapi.

Za post-trampijansku Ameriku, Aleksandar Vučić je neka vrsta evropskog Kim Džong Ila, bizaran diktator u maloj zemlji, koga je arhetip američkog zla, Donald Tramp, koristio kao nekakvu živu igračku koja hoda, govori, povlađuje njegovoj sujeti, slika se sa njim, sedi na nekim bizarnim stoličicama i srećnog lica prima nekakve đinđuve i drangulije na poklon. Pošto, za razliku od Kima, Vučić nema nuklearne bojeve glave, njega je najbolje – tako bar smatra nova američka elita – prepustiti zaboravu, ponekoj podsmešljivoj anegdoti i onoj Evropskoj uniji – i samoj toliko opterećenoj raznim konfuzijama, lutanjima i podelama da joj jedna više neće predstavljati nikakav poseban problem.

A u toj uniji, mefistofelesku ulogu Donalda Trampa odavno igra Viktor Orban. I ovde je Vučić, beznadežno zarobljen u geopolitička buncanja Milorada Vučelića, Miroslava Lazanskog, Željka Mitrovića i drugih eksperata – čija je mudrost već jednom Slobodana Miloševića poslala u izgubljeni rat – opet izabrao pogrešnu stranu istorije. Vučić se vezao za Orbana do te mere da se u mnogim evropskim diplomatskim kancelarijama o Srbij već priča kao o mađarskom vazalu a o njemu kao o Orbanovom namesniku – otprilike kao da živimo u petnaestom veku, u vreme njihovih prethodnika, kralja Žigmunda i despota Stefana Lazarevića. I zaista, kada se god Orban posvađa sa Briselom – tu je Vučić da Evropsku uniju napadne još jače; kada Mađarska razmišlja da uveze kineske vakcine – tu je Vučić da svoje građane prve ponudi kao zamorčiće; kada Orban proganja mađarske nevladine organizacije i istraživačke novinare – u Skupštini Srbiji se vodi satanističko kolo napada na Krik i Crtu.

A ako su Amerikanci skloni da opskurne autokrate sa periferije prepuste zaboravu, Evropljani to više nisu. Orban i orbaneskni likovi su, u krajnjoj liniji, evropska a ne američka sramota. Tako da je sada došlo vreme da se ispostave računi za one četiri olovne, Trampove godine. I to sa kamatom.

Računi su, najpre, ispostavljeni u štampi – tom glavnom oruđu kojim se danas vode postmoderni ratovi. Za samo desetak dana, u tri vodeća lista, sa obe strane Atlantika, objavljeni su tekstovi koji su – po prvi put u poslednjoj deceniji – ne samo kritični prema Srbiji i srpskoj politici nego pominju i Aleksandra Vučića lično, u vrlo negativnom kontekstu.

Najpre je nemački Frankfurter Algemajne Cajtung 19. marta objavio opsežnu analizu unutrašnjih sukoba u Srpskoj naprednoj stranci, analizirajući odnos između Aleksandra Vučića i Nebojše Stefanovića na način na koji su se to srpski mediji, čak i oni malo slobodniji, opozicioni, do sada retko usuđivali:

https://www.faz.net/aktuell/politik/ausland/will-vu-i-den-frueheren-innenminister-verhaften-lassen-17254434.html?printPagedArticle=true#pageIndex_2

Već narednog dana, sličnom temom bavio se i američki Njujork Tajms:

A 23. marta je londonski Tajms posvetio opsežan tekst o tome zašto evropska ekstremna desnica svoju novu sigurnu kuću nalazi baš u Srbiji:

U samo četiri dana, ova tri teksta objavljena u ukupnom tiražu od preko šest miliona primeraka, srušila su Vučićeve iluzije o svojim šansama u post-trampijanskom svetu. Istovremeno, ta tri teksta, ne slučajno plasirana samo nekoliko dana uoči zasedanja Evropskog parlamenta, dodatno su učvrstila novi odnos snaga tom telu. Glasajući o amandmanima na izveštaj o napretku Srbije u pridruživanju EU u 2020. godini, poslanici EP su dvotrećinskom većinom (407:198) u ključnom glasanju odbili pokušaj saveznika srpskih naprednjaka da se iz konačnog teksta uklone oni najdrastičniji primeri zloupotreba Vučićevog režima: Savamala, Krušik, Jovanjica i Telekom.

Vučić će kasnije – sasvim ispravno – primetiti da se neke od tih afera (Jovanjica) još nalaze pred sudom, dok bi za druge (Telekom) trebalo prvo sačekati odluke nadležnih organa za zaštitu konkurencije. Ali i on sam je svestan da je Evropski parlament jedna par ekselans politička, a ne legalistička institucija (baš kao što je to svaki parlament, a njegov sopstveni, više od svih drugih) a da su u politici činjenice uvek od manjeg značaja u odnosu na utiske. Preovlađujući utisak u evropskim institucijama, sve više, je da je Vučićev režim anomalija (baš kao i Orbanov) da je to evropska sramota i da tu sramotu treba podvrgnuti određenim kažnjavanjima (počev od svojevrsnog ostrakizma iz idiličnog evropskog društva rozental porcelana i murano kristala) a ako kažnjenik kojim slučajem ne preživi, pa bože moj, šta da se radi. Neće to biti ni prvi ni poslednji put, uostalom, i uvek se pojavi neko novi. Le roi est mort, vive le roi! – još od ranog petnaestog veka imaju običaj da kažu Francuzi.

U toku ove godine završiće se i formiranje post-trampijanskog sveta. Paradoksalno, za balkanske populiste – i za samog Vučića kao šefa njihovog kartela – taj kraj lako može biti određen nemačkim izborima u septembru, na kojima, posle petnaest godina, po prvi put više neće biti Angele Merkel, njihove zajedničke zaštitnice. Ali ne radi se više čak ni o samoj Merkelovoj, koliko o realnim izgledima da – već umorno od niza trauma, od migranata do korone – nemačko biračko telo izabere čitav drugačiji profil politike.

Ako je tačna opaska da je Evropa prema Balkanu uvek imala dva lica – kao onaj rimski bog Janus – onda su to lica koja je svojevremeno opisao britanski viktorijanski pisac Robert Luis Stivenson, u svojoj noveli Doktor Džekil i mister Hajd. Ugledni doktor Džekil bi tapšao po ramenima, davao blagonaklone savete i podršku da se istraje na evropskom putu, ponekad delio neki novac, pozivao na međunarodne konferencije, obezbeđivao intervjue; njegov alter ego, nakazni zločinac mister Hajd, prikupljao bi kompromitujuće informacije, sprovodio tajne istrage, finansirao sumnjive operacije, slao ljude za nesumnjive zadatke.

Uspeh svakog balkanskog kandidata oduvek je presudno zavisio od tragične dramatike poraza njegovog prethodnika, kao što je i tragična dramatika njegovog sopstvenog poraza kasnije ugrađena u temelje uspeha njegovog naslednika. U desetogodišnjim ciklusima, u kojima se to klatno dosad kretalo sa jedne strane na drugu, svaki od tih kandidata uvek bi se iznova iznenadio kad oko sebe više ne bi video ljubazno lice doktora Džekila a, iz noći koja pada, preteće bi se cerila figura mister Hajda. I o toj temi smo, uostalom, već pisali, još 2015. godine:

U prelaznim periodima – kao što će biti ovaj od narednih godinu dana – Srbija će biti terra incognita: sam Vučić ju je, u nespretnom narcisoidnom pokušaju da bude na svačijoj mapi odjednom, odjednom skinuo sa svih mapa. Sa iskrenim neprijateljima a bez iskrenih prijatelja, ona je danas bela površina mape, koja strpljivo čeka nove kartografe.

A kako će ti kartografi biti određeni?

IV

Martovske ide, aprilske budale

Image
List “Vreme”, 4. mart 2021. naslovna strana

“Kada je sila neophodna mora se primeniti hrabro, odlučno i potpuno. Ali moraju se znati i granice sile; kada silu treba zameniti manevrom, a udarac sporazumom.”

(Lav Trocki, “Šta dalje? Vitalna pitanja nemačkog proletarijata”, 1932)

Asimetričan rizik da – posle skoro pet godina – raskine višegodišnju saradnju sa kriminalnom grupom koja je u međuvremenu rasla i jačala, Aleksandar Vučić nije doneo ni lako ni brzo. On se – po jednom od svojih retkih iskrenih priznanja – oko nje mučio “oko godinu i po dana” – verovatno pokušavajući da proceni dubinu do koje je ta grupa prodrla u tkivo državnog aparata, obim u kojem je korumpirala i ucenila njegove saradnike, dalje i bliže, količinu kompromitujućeg materijala kojeg, na kraju, i o njemu samom poseduje. Poslovično nesklon donošenju odluka, u večitoj želji da kupi neko novo vreme, po svim dosad dostupnim informacijama, tu odluku je na kraju doneo kao iznuđenu a ne dobrovoljnu, pod teškim pritiskom okolnosti koje su se u poslednja tri meseca dramatično pogoršavale, praktično, iz dana u dan i pritisaka raznih međunarodnih činilaca. Ovaj rizik – posmatrajući ga u dinamičkom kontekstu – nismo slučajno nazvali asimetičnim: sa svakim danom, nedeljom i mesecom koji su prolazili, on je postajao sve veći.

Takva odluka, kad se jednom donese, mora da se sprovede brzo, odlučno i nemilosrdno – kao što nas, uostalom, uči Trocki, taj velemajstor praktične politike. Tipičan istorijski primer je tzv. Noć dugih noževa (1934) kada je Adolf Hitler, za samo 48 časova, fizički likvidirao bivše saradnike iz paravojne formacije Jurišnih odreda (SA), na čelu sa Ernstom Remom. Ali to je bio dvadeseti vek, u Hitlerovoj Nemačkoj nije postojala opozicija, a još manje internet i društvene mreže. Vučićev problem je, prevashodno istorijsko vreme – dvadeset prvi vek, sa svim svojim nesavršenostima, postavlja neka ograničenja koja u dvadesetom nisu postojala – a onda i sam geografski prostor: Srbija nije u nekoj arabijskoj nedođiji, i njegove postupke gleda mnogo očiju. Za razliku od Rema, Belivuku ipak mora da se sudi, ma koliko bi – sa one praktične tačke gledišta – za samog Vučića bilo korisnije da je, recimo, i Belivuk nekako nestao, rastvoren u nekoj kiselini, kao da ga nikada nije ni bilo.

A onda, novi vek koji je doneo i nove tehnologije, dodatno je komplikovao Vučićevu situaciju: fotografije, video snimci, stari izveštaji – svi materijalni dokazi o bliskosti nekih sada uhapšenih ljudi sa njegovim režimom, pa i članovima njegove porodice – počeli su da niču, kao pečurke posle kiše. Istina, mnogo toga je već bilo objavljivano, ali je ostajalo na marginama javnosti: u društvu ionako zaokupljenom brojnim teorijama zavera, verovalo se da ovi dokazi predstavljaju još jednu u moru spletki na koje smo već navikli.

Pojavili su se, međutim, i nove, prilično neprijatne, okolnosti: mnogi visoko pozicionirani pripadnici establišmenta, sa nepogrešivim instinktom da predosete opasna vremena, počeli su da ih sami donose, ostavljaju na dogovorenim mestima, predaju preko poverljivih kurira, šalju raznim elektronskim aplikacijama – računajući da je rizik da pri tome budu otkriveni ipak manji od rizika da ostanu nezaštićeni. O toj relativno novoj praksi – organizovanog curenja informacija iz establišmenta – u Beogradu se nezvanično priča već par meseci, a odnedavno je počelo da se govori i javno, npr. u ovom intervjuu:

U tom trenutku, otprilike negde krajem februara ili početkom marta, Aleksandar Vučić pravi i drugu grešku: pokušava da aferu, umesto da je izoluje i zatvori u minimalističke, kriminalne, okvire, dodatno proširi i relativizuje, stalno je uklapajući u sve širi, zaverenički, kontekst. Zajedno sa kriminalnom bandom, on u scenario sada pokušava da umetne i svoje protivnike iz same stranke, strani faktor, opoziciju, tajkune, regionalne konkurente… Na taj način, kršeći prvo scenarističko pravilo – da broj učesnika u radnji mora ostati ograničen, kako bi ona ostala konzistentna – on ne samo da nepotrebno povećava broj sopstvenih protivnika (a on je već ionako jako veliki) nego bitno smanjuje i uverljivost cele priče, svodeći je na parodiju.

Neki malo mudriji političar – suočen sa istim okolnostima – izvesno bi postupio drugačije. Zlodelima kriminalne grupe Belivuka bavili bi se tužioci, njihovi advokati i sudovi i o njima ne bismo ništa više ni čitali, sve dok suđenja ne bi bila zakazana i presude donete; njihovi saradnici u državnim organima bili bi razrešeni i – ako za to ima osnova – i sami podvrgnuti krivičnom gonjenju; oni u vrhu političkog establišmenta, smenjeni na jednoj sednici sa kratkim saopštenjem potom. Mudar političar bi tako skratio vreme u kojem trpi štetu, pa tako i ukupnu količinu štete koju će pretrpeti; skratio bi i period u kojem je država izložena nestabilnosti i smanjio obim stranog mešanja u njene poslove.

Ali, to bi uradio mudar političar. Zarobljenik svoje bolesne opsesije da uvek bude u centru pažnje, šekspirovski junak ove tragikomedije, Aleksandar Vučić mesecima radi sve suprotno onome što bi mudar čovek činio. On ne samo da mazohistički produžava mrcvarenje kojem je izložen, nego i povećava ukupnu količinu štete koju pri tome trpi: ova priča, sa promenljivim intenzitetom i različitim epizodnim glumcima, traje već preko šest meseci i sada je jako teško zamisliti da može nekim čarobnim štapićem, preko noći, da potpuno iščezne, a da na slici njenog glavnog junaka u javnosti ne ostanu trajni i bolni ožiljci. U njegovoj duši ti ožiljci se – zahvaljujući onom nepogrešivom, izdajničkom, oku kamere – već odavno vide.

Sve više i sve češće, u svojim često nepovezanim i ponekad nekontrolisanim javnim refleksijama, Vučić zvuči kao da iznosi sopstvenu odbranu pred nekim zamišljenim tužiocem ili sudom. Očigledno, on ima neku podsvesnu potrebu da se opravda, verovatno manje pred javnošću a više pred samim sobom, ubeđujući zamišljenog gledaoca da od stotina raznih kamenčića gleda baš u onih desetak koje je za tu priliku sam izabrao, kao najmanje ružan deo tog demonskog mozaika koji se svakodnevno sklapa pred našim očima.

Pa ipak, sve ključne figure na ovoj šahovskoj tabli stoje već suviše dugo u istoj poziciji a vreme neumoljivo teče. Nekoliko pojedenih pešaka tu ništa ne menja: sa svakim danom koji mu prolazi u besmislenim refleksijama i histeričnim novinskim naslovima, Aleksandar Vučić gubi tempo u ovoj partiji i već sama činjenica da još uvek niko – ni od njegovih najbližih saradnika – ne sme javno da pomene ime i prezime Nebojše Stefanovića govori dovoljno samo po sebi. Jer, kao što je jednom prilikom rekao Taljeran u razgovoru sa Napoleonom:

“Sa bajonetima možete da učinite sve, osim da sedite na njima.”

Gromoglasno najavljene martovske ide, tako su se neslavno završile kao jeftina zabava za aprilske budale. Svakako jedan deo javnosti – onoga što neki naši jalovi intelektualci, sa kukavičkim strahopoštovanjem, zovu “njegovim biračkim telom” – sutra se više neće ni sećati kako je Nebojša Stefanović još danas bio vrh kriminalne piramide koja je svom predsedniku htela da se zahvali snajperom – baš kao što se ni danas više ne seća da je, još juče, bio u heroj borbe protiv organizovanog kriminala. Taj isti deo javnosti, međutim, prekosutra se više neće sećati ni samog Vučića, i biće ubeđen da se, od samog početka, borio protiv njega.

Ostavimo, dakle, taj deo javnosti – “njegovo biračko telo” – svom životu vilinog konjica, koji traje od jutarnje kupovine tabloida do večernjeg odlaska na veliku nuždu: jednodnevni životni vek tabloida počinje pred njihovim užagrenim očima a završava se na mestu gde leđa gube svoje časno ime, u klozetskim šoljama. Ostavimo, takođe, po strani i sve one druge, čije je mišljenje suprotno: ni na njihov stav neće nimalo uticati ishod nekih opskurnih unutarstranačkih obračuna u Vučićevom establišmentu: oni bi sav taj radikalski šljam, ionako, još pre trideset godina bacili u mutnu Maricu...

Međutim, između ove dve velike grupe ljudi, jedne nesvesne i druge fanatične, postoji i treća. To su svi oni koji pažljvo osluškuju kako vetar duva, u pokušaju da na vreme procene kada je brod pustio već suviše vode da bi mudar pacov sa njega trebalo da pobegne. Istina, bivši ministar finansija, Dušan Vujović, skočio je sa palube tog broda još pre tri godine; ali, on je imao isuviše iskustva, isuviše novca, isuviše mladu ukrajinsku ženu, isuviše vrlo moćnih prijatelja u svetu i nedovoljno preostalih godina života da bi ih dalje traćio na budalu. O Vujovićevim motivima da napusti Titanik pisali smo, uostalom, još 2018. godine:

Odlazak kondotjera reformi: sedam crvenih lampica Dušana Vujovića

Međutim, crv sumnje je sada prodro znatno dublje od vrhova vlasti: ne radi se više o nekoj polurečenici, zavijenoj u žovijalnu anegdotu na diplomatskom prijemu, ili o izveštaju neke velike investicione banke koji nikada neće nigde biti objavljen – svemu onome što je 2018. uticalo na odluku Dušana Vujovića – nego o krupnim slovima na naslovnim stranama koje ih svako jutro, već pola godine, gledaju sa kioska. Bez obzira kako se trenutno završi priča o ministrima koji su hteli da ubiju predsednika, bez obzira koliko je ta priča uopšte tačna, ona na vojnike – do juče zajedničke – vojske deluje isto kao alkohol na pijanca: jedno vreme im podiže adrenalin, borbenost, utisak o sopstvenoj moći i nekritičku percepciju stvarnosti; samo posle nekoliko sati, u sivim jutrima, od svega toga ostaju samo mamurluk i nejasna sećanja. I, naravno, strah.

Strah, konfuzija, nejasno viđenje sutrašnjeg dana – svi ti osećaji već mesecima proganjaju razne nivoe vladajućeg establišmenta. Na sve više mesta, i sve češće, lek za ovu hroničnu anksioznost traži se u sitnim ustupcima i nagodbama sa drugom stranom – ma šta ta druga strana tačno bila. Recimo, već nekoliko meseci one najosetljivije podatke i procene, svim autorima kritičkih stranih izveštaja o stanju u Srbiji, dostavlja jedna žena iz samog vrha vladajućeg režima. Ne, nema potrebe da vam sada napišem njeno ime, jer se ono već nalazi, sakriveno, u ovom tekstu. Ko nije u stanju da dešifruje ovu poruku i pronađe ga, verovatno bi trebalo da razmotri neku lakšu literaturu od mojih tekstova…

V

Za sada bez dobrog kraja

Karikatura: Dušan Petričić

Neki teoretičari kao kriterijum za (ne)uspeh određenog istorijskog perioda, i ličnosti koja je na njega presudno uticala, uzimaju tzv. neto ostvaren rezultat: kada se saberu i oduzmu sve pozitivne i negativne promene koje su se dogodile, šta ostaje? Drugi, opet, uzimaju činjenicu samog protoka vremena, matematički izraženu: državnik koji je vladao dvadeset godina dvaput je uspešniji od onog koji je vladao deset, a ovaj, opet, dvaput uspešniji od nekoga ko se na pozornici zadržao samo pet godina.

Nama se, međutim, čini da je trajni kriterijum uspeha nekog istorijskog vremena (i čoveka u njemu) pre svega mera u kojoj su (i jedan i drugi) bili u stanju da upravljaju najosetljivijim trenutkom: načinom sopstvenog odlaska. Koliko su mogli da utiču da ta – neminovna – faza protekne mirno, dostojanstveno, zadržavajući ponešto od onoga što je bilo u onome što dolazi. U modernim društvima postoji, više nepisani nego napisani, konsenzus da se promene obavljaju na izborima, da njihove rezultate prihvataju sve strane koje u njima učestvuju, i da poštovanje zakona obavezuje i dobitnike, baš kao i gubitnike.

Izborima održanim posle vanrednog stanja 2020. godine, tvrdoglavo odbijajući da se suoči sa ozbiljnim podelama u društvu, Aleksandar Vučić je prešao taj Rubikon: po prvi put u poslednjih trideset godina, otkad postoji moderna višestranačka parlamentarna demokratija u Srbiji, jedan saziv Narodne skupštine izabralo je manje od polovine birača upisanih u biračke spiskove. Danas, i formalno, manjina vlada većinom, i u tom smislu su razni Bakareci, Langure i Kebare, sa svojim živopisnim rečnicima i patetičnom glumom, fenomeni sasvim primereni takvom duhu vremena. Baš kao što danas, kada pričamo o sumanutom rimskom imperatoru Kaliguli ne možemo a da ne pomenemo njegovog konja Incitatusa koji je pozivan na večere sa senatorima, tako i danas, kada pričamo o Aleksandru Vučiću više ne možemo da izbegnemo ovu ergelu modernih incitatusa u poslaničkim klupama. Bilo bi u stvari jako čudno da ih tamo nema.

Tako smo dobili jedinstvenu priliku da, u direktnim televizijskim prenosima iz Narodne skupštine, svakodnevno gledamo dramatizaciju jedne te iste scene iz Hegelove “Fenomenologije duha”. Naime, Hegel slikovito opisuje situaciju sa kojom se sučila žena koja je na pijaci prigovorila piljarici: “Stara, tvoja jaja su pokvarena“:

“Šta, odvrati ova, zar moja jaja pokvarena? Da nisi možda ti pokvarena? Zar da to ti kažeš meni o mojim jajima? Ti? Nisu li ti oca vaške pojele na drumu, nije li tvoja majka odbegla sa Francuzima…“

Vučićevi poslanici su danas kao iba Hegelova piljarica: ne ustežu se da govore sve najgore o ljudima koje uopšte ne poznaju, sumnjiče ih za razne nedokazane stvari i – u odsustvu tabloidnih optužbi – sami izmišljaju nove, praveći pri tome razne neverovatne, pa i fantastične konstrukcije. Oni stvarnost posmatraju konkretno: kroz prizmu Hegelove metafore o pokvarenim jajima, redukuju je na beskonačno ponavljanje istih fraza.

Međutim, prelazak tog Rubikona sa nelegitimnim izborima doneo je i neke znatno veće rizike od cirkuskih predstava u parlamentu. On je, naime, znatno skratio horizont u kojem se sada uopšte mogu predviđati budući procesi i događaji. Vremenski mandat vlade je sa uobičajenih četrdeset osam meseci smanjen je na osamnaest a strano posredovanje između dva, već sasvim odvojena, srpska društva, od incidenta je učinjeno konstantom. Pored pregovora između Beograda i Prištine, bez stranog faktora više nema ni dijaloga između vlasti i opozicije. Da bi uopšte mogla da diše, fotošop država je sada priključena na različite respiratore, strane proizvodnje.

Konačno, sa one napuštene strane Rubikona, ostalo je i nešto mnogo značajnije: izvesnost da će buduća promena biti mirna i da će biti formalizovana na nekakvim izborima. Sa svakim novim pominjanjem nekakvog atentata na naslovnim stranama tabloida, javno mnenje se sve više privikava da je i to mogući model promene – jedan od mnogih, još uvek, ali već jedan od mogućih. Ako je moguć atentat – primer par exellance političkog nasilja – onda su i svi drugi, manje drastični, vidovi političkog nasilja ne samo mogući, nego i normalni?

Između izbora i atentata – ta dva antipoda – postoje, naravno, i mnogi drugi modeli promena: oni uključuju, po pravilu, podelu dotad homogenog vladajućeg bloka i stvaranje novih (obično, jako privremenih) saveza, koji će staro, sad više neodrživo, stanje relativno bezbolno prevesti u novo, kontrolabilnije. Gotovo uvek, ti modeli tzv. dogovorenih promena, uključuju i ono što obično zovemo strani faktor: neophodan za garancije učesnicima koji ne veruju jedni drugima.

Ova priča je, za sada, još bez dobrog kraja, zato što sva četiri ključna faktora i dalje odmeravaju, kako sopstvene interese, tako i snagu jedni drugih: politički establišment, koji se ubrzano fragmentira; kritička javnost, koja kao da čeka trenutak u kojem će joj se cela ova komedija del’ arte dovoljno zgaditi; krupni kapital, domaći i strani, beli, crni i sivi; strani faktor, koji bi – kao i obično – da ulovi nešto u mutnom. Kao i u svim sličnim situacijama, i dinamika i modeli i cena konačnog raspleta, i način na koji će ta cena biti raspodeljena – biće određeni negde u paralelogramu ova četiri faktora moći.

Različiti savezi koji će, u narednih godinu dana, biti napravljeni između delova establišmenta, segmenata opozicione političke suprastrukture, ključnih medija, transmisija vojno-policijsko-obaveštajnog aparata, centara finansijske moći i stranog faktora opredeliće da li će, i u kojoj meri, konačan rasplet biti miroljubiv, koliko će on biti brz, kako će se, ideološki i personalno, oblikovati ona prva privremena upravljačka struktura u Srbiji posle Vučića, kao i šta će se, konačno sa samim Vučićem dogoditi.

U jednom vrlo zanimljivom autorskom tekstu u listu “Danas”, simbolički objavljenom 9. marta ove godine, na ovo poslednje pitanje je nedvosmisleno odgovoreno, na prilično precizan način:

To znači da će biti, od strane onih koje je stvorio i uzdigao politički i finansijski, ostavljen i prepušten svrgavanju s vlasti, a potom nekom suđenju sa „elementom inostranosti“. Oni će se izvući sa svim što su uradili i „otkupiće se“ time šta će sve njemu osvetnički uraditi nakon što izgubi vlast.

https://www.danas.rs/kolumna/jasmina-lukac/predsednik-je-ostao-sam/

Kao što smo pomenuli, ovaj tekst je vrlo zanimljiv, ne samo po ove dve mefistofeleske rečenice, ni po ostalom što tamo piše, niti čak i po tome što u njemu (još) ne piše, a može se zamisliti. Zanimljiv je, pre svega, po jednoj drugoj, gotovo zapanjujućoj, činjenici: za pune tri nedelje, ovaj tekst nije izazvao nijednu reakciju ili komentar, pozitivan ili negativan svejedno. Jednostavno, svima je bilo nekako najzgodnije da ga prećute.

Ta opaska dovodi nas i do sledećeg predviđanja: u godini raspleta, o onim stvarnim procesima, ljudima koji će o njima odlučivati, o nagodbama koji će oni pri tome praviti, interesima i planovima – vrlo malo ćemo moći javno da saznamo. Javnost će biti, svesno i planski, zatrpana bizarnim detaljima i opskurnim ličnostima, histeričnim pseudoideološkim raspravama, ličnim nesuglasicama minornih aktera u još minornijim organizacijama i pompezno najavljivanim TV gostovanjima.

Kultura rijalitija, ta spoljna maska srpske političke scene, nije slučajna, niti je greška: ona je planska dimna zavesa, iza koje će neki drugi, ozbiljniji, ljudi na miru završiti poslove i sve zajedno nas uvesti u jutro u kojem ništa neće biti nalik onome iz prethodne večeri.

VI

Srbija godine nulte: priručnik za graditelje

Džems Ensor: “Ulazak Hrista u Brisel” (1889)

Šta, naime, varvarinu donosi iskustvo siromaštva? Ono ga primorava da pođe od ničega; da krene iz početka; da se snađe s malo toga; da gradi malo po malo, ne gledajući pri tom ni levo, ni desno. Među velikim, kreativnim duhovima, uvek je bilo onih neumoljivih, koji bi prvo počistili sve pred sobom. Bila im je potrebna čista radna površina, to su bili graditelji.

(Valter Benjamin, “Iskustvo i siromaštvo”, 1933.)

A kako će taj kopernikanski obrat biti završen – sada više ne u onom tehnokratskom, nego u jednom dubljem, suštinskom i istorijskom smislu – to verovatno najvažnije od svih pitanja o kojima smo u ovom tekstu ćaskali sa našim čitaocem, još uvek je otvoreno. Jedni intelektualci danas sa pravom govore: “Opozicija je opsednuta idejom: smeniti Vučića. Ali, ima i nešto posle toga.”; dok ih neki drugi, opet sa pravom, upozoravaju: “Ima mnogo posle toga, ali nema baš ništa pre toga.”

Ako obe ove paradigme postavimo u jedan dijalektički, hegelijanski, diskurs, zaključićemo da su i jedni i drugi u pravu, delimično, ali isto tako i da ni jedni ni drugi nisu u pravu, potpuno. Kao i u svakoj drugoj praktičnoj situaciji u kojoj se suočavamo sa Lajbnicovom teorijom nužnog i dovoljnog uslova, smeniti Vučića jeste nužan uslov (pa samim tim i onaj prvi u logičkom i hronološkom nizu) ali sam po sebi, nije dovoljan.

Srbija posle Vučića – onda kada prestane da bude ona imaginarna država u fotošopu iz naslova ovog teksta – biće još uvek daleko od one u kojoj bi najveći broj njenih građana voleo da živi: materijalno i duhovno bogate, suverene i pravedne zajednice. Biće još dalje od idealne (da ne govorimo o utopijskoj), kakva se po običaju sanja uoči, za vreme i neposredno posle krupnih istorijskih događaja i velikih promena. Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj? Ne, tako lepo svakako neće umeti. Ali će, iako možda bez dovoljno sluha, ipak biti sloboda.

Svakako, da temelji građanske kulture, opšte i one političke, nisu tako temeljno uništeni u prethodnoj deceniji, i posao na njihovoj obnovi bio bi lakši i brži. Ovako, mnoge institucije će morati da se – i u personalnom i u organizacionom pogledu – podižu, praktično od nule. Obim tog graditeljskog posla možda bi na čitaoca – kad bismo ga sada detaljno i u celini izneli – delovao pomalo zastrašujuće. Međutim, ako bude pažljivo usmeren, on će svakako veliku količinu odjednom oslobođene energije apsorbovati u korisne svrhe, kao što se to događalo sa svakom drugom velikom obnovom u istoriji.

Najveći deo normativne arhitekture je sasvim zadovoljavajući, i od početka nije bio problem. Zakoni i institucije su, uostalom, bili onaj poslednji perimetar oko kojeg je društvo u pokretu organizovalo odbranu svojih temeljnih prava i sloboda. Baš kao i Trampovu Ameriku i nas su oni štitili od samovoljnih hapšenja, ugašenih medija, nasilja i otmica, zagađene vode i vazduha. Da, svega toga je bilo, ali mnogo manje nego što ga ima u Erdoganovoj Turskoj ili Belorusiji Lukašenka.

Mnogi zakoni jesu bili obesmišljeni, mnoge institucije jesu pretvorene u svoje karikature, u dugom, desetogodišnjem, puzajućem populističkom udaru, ali – pre svega zahvaljujući svojoj poslovičnoj aljkavosti, lenjosti i odsustvu sposobnosti i volje za strateško planiranje – Vučićev establišment nije uspeo u njihovom trajnom razaranju. On se zadovoljio serijama površinskim razaranjima: personalnim preuzimanjima, finansijskim čerupanjima i urušavanjima njihovog ugleda u javnom mnenju. Ispod te površine – u tužilaštvima, sudovima, organima uprave, zdravstvenim i obrazovnim ustanovama, bankama, diplomatiji, obaveštajnim službama, policiji i vojsci – ostalo je sasvim dovoljno onog zdravog tkiva koje ih, relativno brzo, može ponovo obnoviti.

Kao što se ni uništavanje države nije dogodilo slučajno – nego je predstavljalo izraz jedne političke volje – tako se ni njena obnova neće dogoditi sama po sebi, nego će opet biti posledica jedne druge političke volje. U tom smislu, kada se u javnosti raspravlja o promeni sistema, nesvesno se čini jedna zamena teza, koja počiva na terminološkoj grešci: ne radi se o promeni sistema, nego o promeni stvarnosti – o restauraciji kidnapovanog i suspendovanog ustavnog modela parlamentarne demokratije, pravne države i načela podele vlasti, koji je u prethodnoj deceniji izopačen u fotošop državu. Ta izopačena stvarnost – fotošop država – nije nikakav sistem (po definiciji: funkcionalni skup elemenata i komponenata povezanih u zajedničkom cilju) nego njegova ontološka antiteza, entropija.

Ako je tačno da su za onaj prvi, dramatičan, čin izlaska iz sive zone orijentalne despotije uvek neophodni rušitelji, u poslednjem činu taj izlazak mogu da obezbede samo graditelji. Oni koji će početi ni od čega, od godine nulte, sa one čiste radne površine o kojoj je pisao Valter Benjamin. Zato, u narednih godinu dana, više od svih visokih politika, mudrih ideja, velikih planova, stvarni izazov ostaje jednostavan i u toj svojoj jednostavnosti gotovo nepodnošljivo banalan: da se graditelji međusobno prepoznaju i da – jednom zajedno u svojoj maloj radionici – razmene skice i planove, očiste mistrije, provere šestare i opašu kecelje.

Jer, među graditeljima nema stranaca – samo prijatelja koji tek treba da se susretnu.

У потрази за лицем Бога: Микеланђелово “Стварање Адама”

И створи Бог човека по обличју своме; по обличју Божијем створи га; мушко и женско, створи их.” (Постање, 1:27)

И рече: Али нећеш моћи видети лице моје, јер не може човек мене видети и остати жив.” (Излазак, 33:20)

I

Пролог: тајна Сикстинске капеле

Црномањаст човек, раних тридесетих година, са неуредном брадом, опрезно се пење по несигурној скаламерији дасака повезаних жицама и конопцима. У левој руци држи палету са бојама и две-три четке, десном се придржава за чудну конструкцију; на ногама су му чизме, које би требало да му пруже какву-такву сигурност на несигурној површини по којој ступа. Како се креће, на лице му падају зраци сунца који продиру кроз пукотине на таваници.

Да се на том месту, тог пролећног дана, налазио неки пажљиви посматрач, сигурно би запазио изразе незадовољства на човековом лицу: скоро никада досад ништа нисам насликао; како ћу сад ово? рекли су ми да ће скеле бити безбедне; обећали су ми да ће кров бити поправљен; шта ми је све ово уопште требало? Да је тај посматрач имао добар слух, сигурно би чуо да је свака његова друга промрмљана реч нека псовка: porca miseria! Minchia! Mangia merde e morte! А понајвише једна: figlio di puttana! Али никога није било у полумрачној грађевини, никога да га чује, нити да му помогне ако га задеси нека незгода; деси ли се да падне са двадесет метара висине и сломи кичму, биће сахрањен као још један неуспешан уметник: вајар који је оставио свој незавршени посао да би почео други, сликарски, који није знао.

За то време, на другој страни реке, курвин син – il figlio di puttana – задовољно испија вино са својим младим пријатељем:

“Почео је да ради јутрос. Али, његови изгледи су равни нули. Никада није сликао. Плаши се висине. Помало је шепртља и има повремене вртоглавице. А ако ништа од свега тога не буде довољно, кад се једном попне на највиши ниво, чека га мало изненађење.”

Ову последњу реченицу курвин син је додао помало тајанствено: веровао је свом даљем рођаку, али у питањима живота и смрти мало опрезности никада није на одмет. Ко зна чиме би све могао да се неопрезно похвали, у ноћима када му крв буде загрејана од вина и миловања његових модела? Ко зна у којим се крчмама скривају доушници власти? Паметна уста не говоре превише, мртва уста не говоре уопште – сетио се старе пословице – и помало помирљиво додао:

“Уосталом, синко, све је то у Божјим рукама…”

Пролеће 1509. године полако пушта прве, стидљиве зраке сунца. У Лондону се Хенри Осми припрема за крунисање; путујући између Торина и Венеције, Еразмо Ротердамски завршава своју чувену “Похвалу лудости”; у далекој Индији португалска флота, у свом походу на исток, побеђује муслиманске и ђеновљанске противнике, а у Фиренци прва грађанска милиција, под вођством Никола Макијавелија, најамничку војску из Пизе; док у Милану Леонардо да Винчи чека исход борби Француза и Шпанаца за овај град, да би видео ко ће му бити наредни мецена: онај трговац свилом из Фиренце, Франческо дел Ђокондо је банкротирао и портрет своје треће жене Лизе му никада није платио. Леонарду је, уместо новца који му је био преко потребан, остала слика жене са загонетним осмехом, са којом не зна шта да ради.

За то време, на Пјаца Навони у Риму, новој градској пијаци подигнутој на месту некадашњег Домицијановог стадиона, архитекта Донато Браманте и сликар Рафаел Санти вајкају се како да онемогуће свог заједничког конкурента и спрече његов успон. Јер, преко пута Тибра, у полумраку Сикстинске капеле, свој рад на осликавању њене таванице која још прокишњава, треба да почне вајар који је мимо своје воље морао да постане сликар. Пред њим су сада само два пута: један је да постане симбол века који је почињао и отелотворење италијанске високе ренесансе; други је да неславно заврши свој живот као жртва изненадног, трагичног и добро испланираног несрећног случаја.

Све је у Божјим рукама, како је то флегматично свом рођаку Рафаелу рекао Браманте. Али овог пута та Божја рука је и сама у једној људској руци. И, у тој људској руци неће бити само Божја рука: још нешто, што у том тренутку не знају ни Браманте, ни Рафаел, ни Леонардо – па чак ни сам наручилац овог несвакидашњег посла, римски папа Јулије Други – у том тренутку је већ у сликаревој глави.

Само две године раније, један Немац, картограф Мартин Валдземилер, по први пут је за нови континент на својој мапи употребио реч “Америка” – у част једног Фирентинца, трговца, поморца и истраживача Америга Веспучија, који је кренуо у потрагу за њом. А један други Фирентинац, Микеланђело Буонароти, кренуће – по први пут у историји западне цивилизације – у потрагу не само за руком, већ и за самим лицем Бога.

II

Уметник и његово време: Микеланђело

Michelangelo Daniele da Volterra (dettaglio).jpg

Да једна мала банка у Фиренци није пропала, негде почетком друге половине петнаестог века, ову причу данас, сасвим извесно, не бисте ни читали. Али, по паду Цариграда 1453. године неколико галија са свилом и зачинима са Истока није се вратило у Италију, улози штедиша нису имали одакле да буду исплаћени, и банкар Лудовико ди Леонардо Буонароти Симони морао је да окрене своју клупу у једној од малих улица које су избијале на главни градски трг, Пјаца дела Сињорија: знак да је банкротирао. Буонаротијеви су иначе упорно тврдили (мада нико никада није видео неко писмено које би то потврђивало) да воде порекло од чувене грофице Матилде од Каносе – једне енергичне жене која је четири стотине година раније пружила одсудну подршку римском папи Гргуру Седмом у време његовог сукоба са немачким царом Хајнрихом (зли језици су тврдили да је то урадила мање зато што је била добра хришћанка и италијански патриота, а више зато што је била Гргурова љубавница) и оно чувено Хајнрихово покајање које је постало метафора за понижење (“пут у Каносу”) десило се 1077. године баш у њеном замку.

У сваком случају, Сињорија, градска кућа Фиренце, није била баш одушевљена идејом да један угледан грађанин као што је био Лудовико баш потпуно пропадне и нашла му је посао градског судије – био је, између осталог, и правник. Но, како невоље никада не долазе саме, на власт у Фиренци касније долази династија Медичи па Лудовико – који је остао лојалан малој републици – губи и тај посао. Онда од уштеђевине купује фарму крава, али наилази епидемија сточне куге…

Од последњег новца – жениног мираза – на крају купује – каменолом у селу Сетињано код Ареца. Баш у време када му његова Франческа каже да је по други пут трудна, средином 1474. Девет месеци касније плач малог Микеланђела меша се са звуком тешких чекића који одвајају блокове мермера. Много година касније Микеланђело ће нејасна сећања на те ране године описати овако:

“Ако је у свему томе било нечег доброг за мене, то је што сам се родио у суптилној атмосфери наше сеоске куће у Арецу. Заједно са мајчиним млеком примио сам звукове длета и чекића, којима ћу касније правити моје фигуре.”

Микеланђело ће без мајке остати у шестој години – Франческа ди Нери дел Минијато ди Сијена умреће 1481. на порођају свог петог сина – а сеоску кућу у близини каменолома напушта у десетој, када ће се његов отац поново оженити, а маћеха пожурити да се ослободи бар једних од петоро увек гладних уста. У Фиренци једно време учи хуманистичке науке код чувеног Франческа од Урбина. Али дечак не показује посебно интересовање за науку: уместо да похађа наставу он обилази цркве, још увек невешто копира фреске Ђота и Масакија, разгледа скулптуре Ђибертија и Донатела и у разговорима са вајарима и сликарима упија прва знања о томе како се држе длето и кичица. Фиренца је тих година центар италијанске уметности: у граду који постаје све богатији, вајаре, сликаре и песнике помаже Сињорија, разни трговачки цехови, велике патрицијске династије на челу са све утицајнијим Медичијима, све бројније банке…

После пар година Лудовико Буонароти схвата да син од којег полаже највеће наде никада неће постати баш ништа од онога о чему је маштао: ни банкар, ни трговац, ни адвокат а ни свештеник. Мири се са судбином, разговара са Домеником Ђирландом, сликарем треће генерације фирентинске ренесансе, који са двојицом браће, зетом и касније сином држи највећу уметничку радионицу у граду. Микеланђело постаје шегрт код Ђирландових 1488. у тринаестој години, а већ следеће године, на питање тадашњег владара Фиренце, Лоренца де Медичија да му изабере двојицу својих најбољих ђака за дворску стипендију, Доменико Ђирландо предлаже – Франческа Граначија и Микеланђела.

У следеће три године Микеланђело похађа Платонову академију, на двору Медичијевих: ту упознаје водеће филозофе и писце свог времена – Марсела Фичина, Пика дела Мирандолу, Полицијана – и ваја своје прве рељефе: Мадону на степеницама и Борбу кентаура. И већ тада, у седамнаестој години, он по први пут показује своју бурну, непредвидиву и понекад насилну природу: у једној тучи са другим учеником, Пјетром Ториђаном (који ће такође постати велики вајар шеснаестог века, наставити са тучама и завршити живот у тамници Инквизиције у Севиљи) добија ударац у лице који ће му сломити носну кост. Ториђано у страху од казне бежи из Фиренце, а Микеланђело после те туче добија оно своје препознатљиво, помало боксерско, лице које ћемо памтити са свих његових каснијих портрета и аутопортрета.

У години у којој ће Колумбо открити Америку умире Лоренцо де Медичи, мецена фирентинске ренесансе и Микеланђелова стипендија се напрасно завршава. Враћа се у сигурност родитељског дома и тамо неколико месеци, у дрвету, ради на фигури распетог Христа. То је поклон за приора фирентинске цркве Светог духа; нека врста мита – рекли бисмо данас – јер за узврат приор дозвољава младом Микеланђелу да, у потаји, сецира лешеве у црквеној болници. Био је то први пут да се уметник, изблиза, упознаје са мртвим људским телом: он црта распоред мишића, костију, зглобова. И када се данашњи посматрач, загледан увис, у таваницу Сикстинске капеле, упита откуд онако савршен распоред и пропорције на телу Микеланђеловог Бога, одговор даје – мртвачница болнице у Фиренци.

У наредних неколико година, Фиренца пролази кроз буран период: град опседају разне најамничке војске које је ангажовао француски краљ Шарл Осми, Медичијеви су протерани али се и враћају, у међувремену Фиренцом влада доминикански фратар, конзервативан и анти-ренесансни проповедник хришћанских врлина, борац против злоупотреба и корупције – претеча данашњих популиста – Ђироламо Савонарола. Пошто је на листи Савонаролиних смртних грехова, између осталог, и секуларна уметност Ренесансе, Микеланђело одлучује да напусти Фиренцу. Иако није непосредно угрожен, свестан је да је дошло време у којем његова знања у баратању длетом и кичицом неће бити потребна и решава да окуша срећу у другим деловима Италије. Борави у Венецији и Болоњи, повремено ради мање скулптуре за двор Медичијевих у изгнанству и, коначно, 25. јуна 1496. – у двадесет првој години – по први пут долази у место у којем више никада неће имати проблема ни са меценама, ни са наруџбинама, ни са уметничком инспирацијом, град у којем ће се остварити сви његови снови и у који, коначно, воде сви путеви – Рим.

III

Пороци тајни, врлине јавне

Резултат слика за rome around 1500 painting

А да Франческо Тодескини, познатији под именом Франческо Пиколомини, или папа Пије Трећи, у јесен 1503. године, није био слабог здравља, па зато ступио на један од најкраћих доживотних мандата у историји Католичке цркве (на трону Светог Петра задржао се само двадесет седам дана) – не би било ни наставка ове приче. Микеланђело би несумњиво био један од највећих вајара италијанске Ренесансе, оставио би нам своју Пијету и Давида, али вероватно никада не би сликао. Потрага за лицем Бога не би била започета, па самим тим ни завршена.

Како је тачно умро несрећни Пиколомини, 18. октобра 1503. године, никада нећемо до краја сазнати: ватикански лекари оставили су нам компликоване медицинске налазе на латинском који се углавном своде на сепсу насталу услед неког чира на нози који се незгодно загнојио; историчари тог времена, опет, неке јако занимљиве списе у којима детаљно описују могућност да је отрован, по налогу Пандолфа Петручија владара Сијене. Али све је то после пет векова само занимљива фуснота у историји: папа Пије Трећи је свакако изабран кад је био већ врло крхког здравља (можда му је то била и главна предност?), као компромисно решење у сукобу две најјаче фракције у кардиналском колегијуму: шпанских Борџија и италијанских Ровера.

Тачно две недеље после његове смрти, на католички празник Свих светих, Ровере су однеле одсудну победу у овом рату: Борџије су поражене, више није било потребе за компромисима и папску тијару понео је кандидат Фамилије – Ђулијано дела Ровере (60). Чињеница – о којој се тада шушкало са обе стране Тибра – да је своје ново име Јулије Други изабрао не у знак поштовања према свом претходнику, Јулију Првом (мало познатом папи из четвртог века), него великом римском војсковођи Јулију Цезару донела му је и надимке које ће носити наредних десет година: Ратнички папа и Il Terribile (Страшни). Прича о Сикстинској капели и Стварању Адама је исто толико прича о Микеланђеловом генију, колико и о Јулијевој сујети: да би се чудо догодило, било је потребно да се обoje сусретну – на једном месту и у једном тренутку.

И баш на месту и у тренутку тог судбоносног сусрета, отприлике пет година пре него што је почела – али привилегија сваког приповедача је ионако да свог читаоца кроз прошло време не води хронолошким редом него по захтевима драмске радње – наставља се и наша прича…

***

“Гроб Светог Петра не може да остане у тој неугледној грађевини!” – Јулије је незадовољно гледао скромну цркву, готово црквицу, на месту где се некада налазио чувени Неронов циркус – “Шта значи што је она стара дванаест векова? Сваких пар година прети да се сруши! Погледајте катедрале у Милану и Келну! Погледајте Свету Софију у Цариграду! Ваљда је Вечни град заслужио базилику која ће да засени цео хришћански свет?”

Ђулио, Ђовани ди Лоренцо, и Луиђи де Роси – три кардинала из породице Медичи од којих ће двојица касније и сами постати папе – слушали су ову бујицу речи са страхом: Французи су већ били у Милану и озбиљно претили њиховој родној Фиренци, а мрске Борџије се, под заштитом оклопљених шпанских терција, шепуриле на југу, у Напуљу. Ни половином Италије нису владали Италијани, једва су некако одбранили и Рим, а још ови Аустријанци са севера притискају да се што пре крене у нови крсташки рат против Полумесеца. Одакле сада платити хирове овог сујетног старог човека?

“Новац ће ми обезбедити Фугерови, из Аугсбурга. Заложићу наше приходе из продаје опроштаја грехова за наредних десет година!”

И док је Рафаел Санти, на великом платну, покушавао да ухвати нијансе његове дуге седе браде на поподневном сунцу, папа се нервозно шеткао по својим одајама и диктирао инструкције писару:

“Кардиналу Албрехту, Мајнц. У све парохије пошаљите брзе гласнике: сваки грех, укључујући и свих седам смртних грехова, биће опроштен, после готовинске уплате, а према приложеном ценовнику! Изузетно, и то само док се не заврши градња базилике, даваћемо и опрост грехова за оне који су већ умрли. Када се заврши, ко није ухватио прилику, куваће му се преци у паклу! За неки дан из Рима полази доминиканац Јохан Тецел, са ценовником. Ако је грешник богат, слободно удвостручите тарифе!”

Медичијеви су, свакако, и сами били јако далеко од узора поштења, али је и њих смелост ове идеје запрепастила. Убиство, прељуба, лажно сведочење, јереси најгоре врсте – није било греха који није имао своју цену. У том тренутку, у салу улази девојка од двадесетак година, крупних бадемастих очију, густе црне косе и савршених црта лица. Фелиција – или, како ју је цео Ватикан звао, Дона Феличе – била је ванбрачна ћерка папе Јулија и његове сталне љубавнице, Лукреције Нормани. Рафаел није могао да одвоји поглед од лепе младе жене – касније ће је и насликати – а тројица Медичијевих почели су да у пола гласа гунђају о томе колико би тек Јулије морао да плати за опрост својих грехова?

“Чуо сам вас. Писаће у ценовнику. Али свакако ће цена бити мања за монаха који је згрешио са поштеном женом, него за кардинала који је у родоскрвнућу са рођеном сестром.”

У изненадној тишини која је запљуснула салу – чак је и Рафаел престао да слика – сва тројица Медичијевих су ћутке сагла главе и, слежући раменима – као да желе да кажу како ће све то, на крају, платити немачки грешници – потписала уговор о зајму са банкарском кућом Фугер. Базилика Светог Петра, највећа хришћанска богомоља на свету, у том тренутку је била рођена. Биће завршена тек сто двадесет година касније, када ниједан од учесника ове сцене више неће бити жив, а тројица присутних који ће у међувремену постати папе већ сахрањени у крипти недовршене грађевине, али је већ била рођена. Фугерови златници су имали снагу божје заповести.

“А за архитекту, морамо да видимо. Зграда мора бити верна копија римског Пантеона. И мора бити стабилна, не да се руши свако мало, као ова чатрља доле. Можда да питамо…” – папа Јулије је за тренутак застао, као да размишља који римски архитекта би био достојан да му се повере толика част и толики новац; као мрзовољан и џангризави старац, никога од њих није волео – “Сви ти уметници су расипници, паразити, ленштине и пијандуре”, мислио је у себи.

Његова неодлучност трајала је секунд, највише два, али тај бљесак двоумљења одлично је ухватио сликар; знао је да неће дуго трајати, и – ако је неки тренутак био прилика да каже оно што су га замолили, био је то тај:

“Мој рођак, Донато Браманте.” – рекао је одједном Рафаел – “Он је пројектовао манастир Светог Амброзија, у Милану.”

“Италијан, надам се?” – упитао је сумњичаво Јулије, који је мрзео странце.

“Италијан до коске.” – одговорио је сликар, сада већ са осећајем олакшања, прикривеним поносним осмехом – “Из фамилије Лазари, код Урбина. Био је дворски архитекта код војводе Сфорце у Милану, али су га Французи протерали, и сада је овде, у Риму, тражи неки посао…”

***

“Квадрат основе сто педесет метара, а висина од сто тридесет? То ће да се сруши.” – рекао је мирним гласом гост, не обазирући се на очигледно незадовољан израз лица свог домаћина.

“Он нам је рекао да ће ископати дубље темеље.” – одговор није звучао превише убедљиво.

“Ако буде предубоко копао, и околне зграде могу да се сруше. Околина је пуна подземних тунела и катакомби, још неистражених.”

У папској сали за аудијенције, Јулије Други је управо слушао Микеланђелове примедбе на први пројекат Базилике Светог Петра, који је неколико дана раније поднео Донато Браманте.

“Ми смо вас звали, маестро ради другог посла, ово је било онако узгред. Уосталом, ви сте вајар, а не архитекта?” – додао је папа мрзовољно – “Желим да направите четрдесет статуа за моју гробницу. Чуо сам да сте најбољи. Препоручио вас је француски амбасадор, а њему треба веровати у стварима уметности.”

“Четрдесет? Па то је огроман посао! Ко зна колико ће то трајати? И коштати?”

“Не мислим да умрем сутра. Нека траје пет година и нека кошта колико кошта. Браманте ће пројектовати базилику, ви ћете вајати статуе које ће заувек остати изнад мојих земних остатака.”

Микеланђело Буонароти је изашао из Ватикана и запутио се преко Тибра, са помешаним осећањима: са једне стране, знао је да ће га ова наруџбина не само ослободити свих новчаних проблема за најмање неколико година, већ да ће после ње уследити и многе друге. У двадесет осмој години, пробио се у сам врх римске уметничке елите. Али, са друге стране, није му се допао претворан, лукав, лажно срдачан осмех тог младог сликара који је био сведок овог разговора: било је у том осмеху понешто од фацијалног грча. Док су се усне кловновски кезиле, ситне очи су га гледале, непријатељски. А изгледало је и као да, ипак, исувише пажљиво слуша њихов разговор? Иако се правио да је задубљен у сликање. Можда је, ипак, требало да у његовом присуству будем уздржанији?

А непун сат касније, када је папа напустио одаје у којима се ова сцена одвијала – чекао га је ручак са француским амбасадором, Жаном Вилијером де Гролом – и сликар је журно прешао Тибар: у крчми на Пјаца Навони – оној истој где је почела наша прича – срели су се архитекта Донато Браманте и сликар Рафаел Санти:

“Тај луцифер из Фиренце каже светом оцу да ће се грађевина по твом нацрту срушити, а ако будеш копао темеље предубоко, да ћеш порушити и остале зграде.”

“Да ли му је поверовао?”

“Свети отац је тврдоглав и мрзовољан старац. Не воли када га неко убеђује да је направио грешку. Али, можда ће да почне да размишља?”

“Тог Микеланђела се морамо ослободити. Овако или онако. Жив или мртав, не сме да нам смета.”

“Папа му је данас поверио до изваја статуе за његову гробницу! То значи да ће се вероватно виђати још.”

“Шта? Свих оних четрдесет статуа?”

“Свих.”

Браманте је помислио на оних двадесет процената, које су му браћа Робија из Фиренце – Андреа, Ђовани и Ђироламо – обећали од своје зараде, ако им преко веза на Светој столици помогне да њихова мала породична радионица добије посао израде статуа. Слика дуката који наједном добијају анђеоска крила и лете све даље од његове кесе нимало му се није допала. Отпио је мало кјантија, погладио браду и погледао у Рафаела:

“Дакле, ипак мртав.”

IV

Скривене тајне композиције: ко је ко на сцени?

Он је стар човек, али није то онај уобичајени уметнички архетип уморног и скрханог старца, неког ко, изгледом и држањем, одаје утисак да се приближава крају живота. Далеко је та представа од, на пример, Ђирландеовог старца са унуком, Рафаеловог Бога Оца са Богородицом, или Ђотовог Дантеа, још је даље од старца којег баш тих година слика Тицијан у своја “Три доба човека”. Он је мишићав мушкарац, беле расе, без сувишних килограма, мало дуже седе косе, густе седе браде и маркантних, црних, обрва; помало је преплануо као да се тек вратио са сунчања или из неког небеског соларијума; многе жене, чак и оне профињеног укуса, вероватно би закључиле да је и сексепилан. Даље, он није представљен у луксузној, китњастој, одећи, извезеној златом, са драгим камењем и другим украсима и знацима достојанства које обично срећемо на одорама моћних, племенитих или изузетних: напротив, на њему је само проста, груба, највероватније памучна, туника; тај огртач је сасвим лак, бео или плавичасто бео, тако да највећу површину његових руку и ногу оставља потпуно изложену погледу посматрача. То је Микеланђелов Бог: он није езотерична, недокучива, недодирљива, натприродна а понајмање застрашујућа појава; напротив, не само да се може замислити као жив човек, него готово да се може и руком опипати.

Бог се налази унутар једне од две засебне, издвојене целине на слици: прва асоцијација је, свакако, на планетарну маглину, један од облика у којима видимо груписане звезде на ноћном небеском своду; Адам се, опет, налази у другој целини, на нечему што око посматрача види као малу, зеленкасту, површину чврстог тла, у неком облаку. На симболику ове две представе ћемо се вратити нешто касније: овде је битно нагласити да је цела композиција слике представљена у покрету. Они сви негде лете, и Бог (у свом, помало чудном, друштву) и Адам, сам на својој неодређеној платформи. Осећај и правац покрета – са десне стране према левој – приказан је кроз косу и браду Бога: њих је подигао ветар који им иде у сусрет. Уосталом, у тренутку који фреска приказује, свет је већ створен и нико од њих (више) није у празном, безваздушном простору.

This image has an empty alt attribute; its file name is image-1.png

Десну руку је испружио ка Адаму – мада га не дотиче, што је исто важан детаљ на који ћемо се касније вратити. Левом је, преко рамена, загрлио младу жену. Жена је плавуша, знатно млађа од њега, кратке и помало коврџаве косе, и релативно малих, обнажених, груди. О томе ко је млада жена постоји више тумачења у историји уметности: почевши од оних да се уопште не ради о жени. Наиме, познато је да је Микеланђело сликао жене дуже косе и већих груди, у складу са стандардима епохе у којој је стварао. Али то су све биле већ одрасле жене, у пуном репродуктивном добу: шта ако се овде ради о девојчици?

Од оних историчара уметности који ову фигуру виде као женску, неки тврде да се ради о Еви, чија душа већ постоји, и која нестрпљиво чека да јој – од Адамовог ребра – Бог направи и тело. У прилог тој хипотези, бољи познаваоци италијанског Чинквечента наводе утисак да Ева гледа ка Адаму, са интересовањем, у коме – можда – има и пожуде. Али, мало бољи посматрач приметиће да она истоврмено грли и дете – дечака – старог неких пет или шест година и склупчаног крај њених ногу. Крајњим домашајем свог загрљаја, прстима леве шаке, Бог дотиче и дечака. Ако би плавуша била (још нестворена) Ева, зашто би поред ње био само један од њене двојице (још нерођених) близанаца? Да ли је то Каин или Авељ? И зашто онда тај дечак не гледа у свог (будућег) оца, Адама, него на супротну страну?

Зато друга школа међу историчарима уметности тврди да је на фресци Микеланђело приказао душу (још нерођене) Богородице, са њеним сином, Исусом. То тумачење се логично уклапа у Микеланђелову композицију: Бог, док ствара Адама, грли будућу мајку свог детета и свог будућег сина – њих троје су (већ тада) једна мала породица. Ово тумачење, такође, објашњава и зашто дечак – насликан као помало угојени, рубенсовски тип скоро бесполног детета, какав су сликари те епохе често користили за приказивање анђела – једини на целој композицији не гледа у правцу придошлице, која је очигледно изазвала велико занимање свих осталих присутних, Адама. Зашто? У једној стварности у којој време, у нашем данашњем поимању тог појма, не постоји, већ је цела вечност – од Стварања света до Страшног суда – кондензована у један тренутак, дечак већ тада зна да је самим стварањем Адама покренут непроменљиви ланац догађаја, међусобно повезаних узроцима и последицама, који ће завршити његовим безгрешним зачећем, рођењем у штали у Витлејему, разапињањем на крсту на Голготи и васкрснућем. И – како нам је Микеланђело бар то дочарао својом кичицом – не изгледа баш претерано срећно том визијом своје будућности која му је суђена.

***

Овде, међутим, долазимо до још једне противречности: оне између уметничког и теолошког тумачења слике. Да ли све душе постоје не само после смрти (што је једна од централних тачака хришћанске есхатологије) него и пре рођења? Јер, то би било једино логично објашњење зашто се, поред Бога, Адама и анђела, на овој фресци налази и лик једне смртне жене која у том тренутку још не постоји: Еве или Богородице, свеједно.

Још хиљаду година пре Микеланђела о томе су се већ водиле озбиљне теолошке расправе. Хришћанска доктрина је, наиме, сматрала да душа настаје пре рођења, али је било нејасно да ли се то “пре” односи само на време после зачећа (та доктрина је, између осталог, обликовала став цркве о абортусу)? Другим речима, да ли Бог, поред неког свог магацина мртвих душа (у којем чува душе свих сто осам или сто десет милијарди људи који су до сада живели на Земљи, и где оне чекају дан Страшног суда – има и неки други, магацин нерођених душа, оних које чекају да добију своје тело?

У ранохришћанској теологији најпрецизнији концепт тзв. “нерођених душа” налазимо код Оригена Александријског, у другом и трећем веку: он, као аргумент за своју тврдњу, цитира овај пасус из Посланице Римљанима (9: 11-14):

“Јер деца која се још нису ни родила, нити су учинила било шта добро или зло, да би постојала сврха Бога по избору, не дела већ онога ко позива; Речено јој је: “Старији ће служити млађем.” Као што је написано, Јакова сам волео а Исава мрзео. Шта ћемо онда рећи? Постоји ли неправда са Богом? Боже сачувај.

Ориген овим заправо тврди да Бог није могао да воли Јакова (и мрзи Исава) све док Јаков не би учинио нешто достојно љубави (односно, Исав нешто достојно мржње) и да – пошто њих двојица још нису стигли да учине ништа, добро или лоше, у овом животу – једини разлог за Божју љубав (односно мржњу) може да буде њихово понашање пре овог живота. Ориген је одбацио тумачење да Бог може да воли или мрзи неку душу само на основу њене склоности ка добру или злу, пре него што она заиста почини неко добро или зло дело.

Међутим, Оригеново схватање је касније, на Другом цариградском сабору (553. године) одбачено и проглашено за јерес. Тај став је Сабор образложио сасвим другачијим тумачењем једне реченице из старозаветне књиге пророка Јеремије (1:5):

“Прије него те саздах у утроби, знах те; и прије него изађе из утробе, посветих те; за пророка међу народима поставих те.”

Док је Ориген ову реченицу у својим списима цитирао као аргумент у прилог своје тезе о стварном пре-постојању душа, односно за њихово материјално постојање и пре зачећа (и, заиста, језичким тумачењем онога што је написано могло би се доћи до таквог закључка) учесници Сабора су је, првенствено, тумачили као доказ Божје способности предвиђања онога што ће се у будућности догодити, а не као доказ постојања материјалне чињенице:

“Ако неко претпоставља фабулозно пре-постојање душа и, на основу тога, претпоставља чудовншну обнову: нека на њему буде анатема.”

У време када је Микеланђело сликао “Стварање Адама”, почетком шеснаестог века, догма са Другог цариградског сабора била је и даље важећа у обе хришћанске цркве: и источној и западној, а касније ће је прихватити и она трећа, протестантска. И данас, са изузетком неких мањих хришћанских заједница (мормони, свеци последњег дана) она је важећа у хришћанству. Како је, онда, Микеланђело – на фресци која представља тренутак стварања првог човека – могао да наслика тело (или макар и само душу) једне жене (била она Ева, или девица Марија, сасвим свеједно) која ће бити створена/рођена тек у неком каснијем тренутку?

Никако – ако бисмо се строго држали важећих хришћанских догми; свакако – ако пођемо од уметничке слободе коју је, радећи на осликавању Сикстинске капеле, Микеланђело очигледно уживао. Римљанима се, и то онима који су живели пар хиљада година пре њега, ионако приписује ауторство чувене пословице “Quod licet Iovi, non licet bovi” (Што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу). Ако је Микеланђело смео да се упусти у подухват сликања самог лица Бога, онда је смео и све друго, па и да на слици представи нестворену Еву или нерођену Богородицу. Све је то била, како бисмо рекли данас, уметничка слобода, и то много мања од оне прве.

А све то заједно била је слобода, неслућена и недозвољена, свим оним другим, обичним сликарима. Пошто је Микеланђело (заједно са Леонардом и Рафаелом) био један од тројице који су створили епоху: кардинали су могли да се мрште и љуте, замишљајући све и свашта, али кардинала је било на стотине, а Микеланђело је био само један. Њихове одоре су ионако биле купљене златницима, његов геније је био – или се бар тако веровало у то време – послат од самог Бога. Ако га је Бог већ послао, онда свакако он сме и да га наслика, са свом својом божанском пратњом, и у то обичним смртницима није упутно превише се мешати?

V

Капела која је прокишњавала

This image has an empty alt attribute; its file name is Capella-Grande.jpg

Прве капи јесење кишице почеле су да им падају у лица, док су забринуто гледали увис, посматрајући дијагоналну пукотину која се већ протезала преко пола крова. Ту негде, сасвим близу, звуци тешких чекића који разбијају камен, лопата које на површину нешто неуморно избацују и жустри повици радника, јасно су се чули у полумраку у којем су стајали.

“Браманте, ви настављате са копањем тих темеља, још дубље? Сада више није у питању само Пјерматеова фреска, читав кров може да се сруши.”Жил од Витерба, доктор теологије и помоћник викара Аугустинског реда, био је задужен да брине о Сикстинској капели, док су се на оближњем Тргу Светог Петра копали темељи за нову базилику.

“Пјерматеова фреска је копија Ђотове у капели Скровењи у Падови. Она нема посебну уметничку вредност: то су неке беле звезде, разбацане по плавом небу, не ради се ни о каквом библијском мотиву, напросто је сликару било најлакше да то наслика на таваници. Ако је до тих звезда, нико не би могао да закључи да смо у цркви а не, рецимо, у позоришту.” – архитекта Браманте је презриво одмахнуо руком. – “Уосталом, ово је можда добра прилика да капела добије уметничко дело достојно њеног значаја.”

Некадашња “Велика капела” (Cappella Magna), реновирана је око четврт века раније, за време папе Сикста Шестог, када је и добила ново име. У њој су се одржавале папске конклаве – окупљања кардинала ради избора новог папе – и низ других церемонијалних догађаја.

“Фреске на зидовима нису у опасности: Ботичели, Перуђино, Росели. Али кров ће морати да се комплетно промени. Најбоље да убедимо Светог Оца да се уклони све што је остало од ових Пјерматеових звездица, и да се од неког сликара наручи сасвим нова композиција. Амбициознија. И величанственија.” – Жил од Витерба је говорио више за себе него за свог саговорника – “А онда би кроз нове радове могли да направимо и санацију конструкције.”

Архитекти Брамантеу тада је синула мисао. Генијална, једноставна и до сржи покварена, у исти мах:

“Жиле, ако успете да Светог Оца убедите да се све ове звездице уклоне – што ће трајати док ја не завршим темеље преко пута – помоћи ћу не само да се поправи кров, него ћу вам наћи и сликара достојног таквог задатка.”

***

И док су напуштали Сикстинску капелу, обојица су имала у глави сасвим различите идеје о достојном сликару: Жил од Витерба је био убеђен да ће Браманте, заправо, свој утицај на папу искористити да овај велики посао добије његов рођак и пријатељ Рафаел, али архитекта је већ у глави имао склопљену конструкцију велике завере.

“Микеланђело је већ у Риму, али није ни почео да ради на скулптурама нарученим за вечну кућу Ваше Светости. Али, имајући у виду одлично здравље Ваше Светости, рекао бих да можемо да га привремено украдемо за други задатак.” – папа је пажљиво слушао Брамантеа; и он је очекивао да ће изненада тражену аудијенцију покушати да искористи за неку од својих уобичајених, помало мутних, пословних идеја. Зато је овај предлог и сам дочекао са изненађењем.

“Сада када су остаци Пјерматеове фреске, ионако оштећене влагом и пукотинама, уклоњени, моји радници ће потпуно обновити кровну констркцију, али ће тај простор ондабити празан. Микеланђело, који је врстан вајар, могао би да се окуша и као сликар.”

“Жил нам је предложио да на таванници буду представљени ликови свих дванаест Христових апостола. Тврди да ће се они одлично уклопити у старозаветне мотиве Мојсија на зидовима.” – папа Јулије је био све више задовољан идејом да, док још увек теку његови земаљски дани, не сагради само базилику Светог Петра, већ и да потпуно обнови Сикстинску капелу – “А ако то Микеланђело може да уради, тим боље. Рафаел ионако има превише посла на портретима живих људи.”

Рафаел, већ тада дворски сликар Ватикана, био је заузет портретима разних кардинала – па и самог папе – а Јулије је од њега и очекивао да што пре заврши нови циклус фресака у шриватној папској библиотеци; журило му се да и са тог места уклони све што је подсећало на његовог претходника, Александра Шестог, још једног од омрзнутих Борџија.

“Можда ће се Микеланђело бунити, тврдити да је он вајар а не сликар, али то је само зато што је тај велики уметник исувише скроман. Биће добро да га Ваша Светост охрабри, да му не дозволимо да побегне од пута у славу који се отвара пред њим.”

И тако је замка била постављена: ако би Микеланђело одбио да ослика Сикстинску капелу, суочио би се са гневом сујетног папе и морао да побегне из Рима; ако не би успео да ослика дванаест апостола на двадесет метара високој таваници, опет му се не би писало добро; а ако би случајно успео и да савлада страх од висине и да умири кичицу у несигурној руци, па, увек би могао да му се деси незгодан пад са скела у полумрачној унутрашњости капеле. У сваком од та три случаја, било као прогнаник, или осрамоћени, а поготово мртав – он би изгубио и наруџбину за израду скулптура на будућем Јулијевом гробу. Највећи вајарски посао у Риму на почетку века поново би дошао под контролу Брамантеа, а осликавање таванице Сикстинске капеле могао би, сада мирне душе, да преузме његов рођак Рафаел.

“И слободно пренесите Микеланђелу да ће моји тесари да му направе целу конструкцију скела, потребну да досегне врх таванице. О томе не треба уопште да размишља.” – говорио је Браманте, полако излазећи унатрашке из сале за аудијенције у Ватикану, након што је пољубио овлаш понуђену папину руку – “Сасвим стабилне и безбедне скеле, наравно.”

“Ваљда су све скеле стабилне и безбедне? Зашто је потребно да ми ово посебно нагласи?” – прошло је Јулију кроз главу, као у магновењу, али је неочекивани посетилац прекинуо његове мисли о том бизарном детаљу. Доминикански фратар Јохан Тецел доносио је нови извештај о приходима прикупљеним из продаје опроштајница у немачким земљама. Прича о Микеланђелу завршила се кратком наредбом дежурном писару: “Позвати оног брадатог сликара сломљеног носа да дође наредних дана.”

***

Као што је Браманте и упозорио папу, Микеланђело није био ни најмање расположен да прихвати готово немогућ задатак. Најпре се изговарао великим обавезама око израде статуа за гробницу; али испоставило се да је – од четрдесет наручених – почео да ради само једну. Да би се посао урадио у планираном року од пет година, требало би да на свакој ради највише десет дана; али за три претходна месеца он није био ни близу завршетка оне прве. Онда је, преко воље и у пола гласа, рекао да он, заправо, не зна да слика – и предложио Рафаела. Коначно је признао и да се плаши висине.

Јулије је био неумољив: задовољан што се Брамантеова упозорења остварују, тај детаљ видео је као знак да је божанско провиђење умешало своје прсте и свако уметниково одбијање доводило би до све јачег папиног притиска. Био је чврсто решио да, пре Ускрса 1508. године, реши питање сликара који ће направити нову, величанствену, фреску на таваници Сикстинске капеле:

“На вас Фирентинце, Ђеновљане, Миланезе, човек не може да се ослони. Колумбо је у страним краљевствима просио благослов за своја открића пре него у Италији; Веспучи је чекао да Колумбо заврши сва своја путовања да би сам кренуо у Нови свет. Леонардо у Милану чека мецене међу Французима. А ти сине, мени сада говориш како је лакше радити длетом него кичицом? Као да ти нисмо већ великодушно опростили кад си оно тајно отишао у Фиренцу, па онда у Болоњу, да зарадиш неки новац са стране?”

Папин прекор није био пријатан за Микеланђела: пуних шест месеци 1506. године, уместо да ради на статуама за гробницу – за које је већ узео богати аванс – он се шетао по Италији, прихватао наруџбине до којих би успевао да дође, завршавао послове на брзину и ишао даље. Микеланђело је имао тридесет година, контроверзну репутацију генија који никада не поштује рокове, неодлучног уметника кога прогањају хиљаде оклевања и недовршених послова, човека који се свађа са наручиоцима, својим колегама сликарима, сопственом породицом која од њега паразитски очекује све више новца – а понајвише се свађа са самим собом.

У том тренутку, Микеланђело још увек не зна за паклени Брамантеов план, уз дубоки уздах, пољубио је папину руку. Тај гест је, тог дана и на том месту, значио да је прихватио нови ангажман. Кашњење са статуама за гробницу и све раније ситне непослушности не само да су одједном опроштене и заборављене, већ је – што је било готово незамисливо – уметнику дозвољен нови каприц:

“Ваша Светости, уз дужно поштовање према свој дванаесторици Христових апостола, али идеја Жила од Витерба мени изгледа као још једна у низу јефтиних копија. Читава Италија је пуна фресака апостола. Црква која ће остати као споменик Вашој светости заслужује нешто боље. Нешто јединствено.”

Папа који је први почео да пушта браду међу поглаварима Католичке цркве, основао Швајцарску гарду коју је понекад и лично предводио у биткама са непослушним италијанским државицама, почео да гради базилику Светог Петра, делио неоткривене делове света између Шпанаца и Португалаца у Тордесиљасу, продавао опроштаје грехова немачких покојника њиховим лаковерним потомцима, слао прве бискупе у Нови свет, издао специјалну дозволу Хенрију Осмом да ожени удовицу покојног брата, ископавао тела мрских Борџија из гробова и слао их бродовима назад у Шпанију – а самог себе сматрао отелотворењем Јулија Цезара и зато узео његово име – такав папа ни у чему није уживао више, него у сопственом егзибицонизму. Обећање да наслеђе које ће оставити Риму може да буде нешто јединствено, нешто што нико досад није оставио, привукло је пажњу сујетног старог човека:

“Нешто јединствено? Шта то?”

Микеланђело се поклонио:

“Ваша Светост ће видети.”

Месец дана касније, 8. маја 1508. године, потписан је уговор између Свете столице и Микеланђела Буонаротија, о осликавању таванице Сикстинске капеле, за три хиљаде златних дуката. Данашњих пола милиона евра.

VI

Теологија: два сантиметра до вечности

This image has an empty alt attribute; its file name is Hands_of_God_and_Adam.jpg

Бог – на Микеланђеловој слици бар – није физички додирнуо Адама: између врха његовог и врха Адамовог кажипрста постоји размак од око два сантиметра, или – како су то касније безброј пута прецизно измерили кустоси и историчари уметности – тачно 1,9 сантиметара. Неко ће рећи да су та два сантиметра тачна мера вечности: раздаљина између два света, божанског и људског. Други ће, опет, тачно приметити да је цела сцена приказана динамички, у покрету: ако ветар помера косу и браду Бога, онда то кретање подразумева да ће се њихови прсти, ипак, у једном – можда већ наредном? – тренутку додирнути, и да ће, у том тренутку, бити створен први човек.

Трећи, међутим, уочавају један сасвим други детаљ: поглед Бога није, као што се, можда, на први поглед може закључити, усмерен ка Адаму, него ка врху његовог прста. Бог гледа у врх свог прста, шаљући тим погледом наредбу – као што наш данашњи компјутер шаље наредбу у ласерски штампач – и Божји прст, заправо, ствара (црта?) Адама, као што штампач избацује слику на листу хартије.

Тај, неприказани али претпостављен и очекиван, додир човека и Бога је централна тема ове фреске – или бар она њена видљива тема. Међутим, иза ова два сантиметра, на Небесима се припрема бура… Од дванаест ликова који прате Бога у његовом чину стварања Адама, чак осам их гледа у правцу првог човека. Шта је са остала четири? Видели смо да Бог Син, будући Христос, гледа на другу страну – као да предвиђа будуће догађаје. Један лик на својим рукама носи читаво ово мало друштво: његова десна рука придржава десно колено Бога, док се лева не види али се из положаја његовог тела да закључити да и онда придржава маглину у којој се сви они налазе. Верује се да је баш у том лику Микеланђело приказао Арханђела Михаила, браниоца Неба, војсковођу који ће, према последњој књизи Новог завета, Откровењу Јовановом, повести Божје армије у коначну битку против Сатане.

Микеланђело је и сам имењак Арханђела Михаила: његово име, на матерњем италијанском – Michelangelo – састављено је од хебрејског имена Михаел (у дословном преводу: ко је као Бог?) и латинске речи angelus (гласник). Микеланђелов Михаило није, међутим, само лик који носи Бога и анђеле по небеским пространствима: он нема времена да гледа у Адама, јер пажљиво посматра једну чудну динамику унутар групе која је окружила Бога. Са арханђелове леве стране, потпуно одвојени од остатка групе, налазе се двојица од дванаест Божјих пратилаца. Положај Михаилове десне руке и правац његовог погледа можемо боље видети ако тај детаљ фреске издвојимо из целине и ротирамо за девет степени, посматрајући га као вертикалну композицију.

Изнад Михаила, налазе се још два Божја пратиоца са Микеланђелове фреске која, такође, не гледају у Адама. Те две фигуре су насликане у видљиво различитој нијанси боје у односу на ону у којој су представљени други анђели: двојица, дакле тамних анђела, при томе, не само да не гледају у Адама, него је онај већи и јасније насликан од те двојице чак прекрстио ноге, у јасној имитацији положаја у којем је насликан сам Бог. Ко су та двојица становника Небеса које не само да не занима крај чина Стварања, него се још и дуре на alter ego Бога, направљен од земаљског праха? Која то двојица пратилаца, једини у групи од дванаесторо, на слици немају физички контакт са Створитељем?

Као што видимо, више симбола овде указује на још једну од старозаветних легенди, ону о палом анђелу, Луциферу, који постаје Сатана и са собом у подземни свет одводи и помагача, Белзебуба. Њихово присуство на фресци није случајно: оно, по први пут у хришћанској традицији, даје ближе објашњење мотива Луциферове побуне против Бога. Пажљиви читаоци Библије свакако знају да овај догађај нигде у светим књигама није до краја разјашњен: пре Микеланђела, најближе решењу мистерије дошао је Свети Грегор из Тура, теолог који је живео у шестом веку у тадашњој Франачкој држави, (данашњој Француској). По Грегору, био је то Луциферов импулс гордости: овај анђео, најмудрији и најспособнији од свих, био је заведен грешном мисли non serviam (нећу да служим) и тако подстакао побуну против Бога која се по њега завршила поразом. У одмеравању снага са Арханђелом Михаилом изгубио је и, заједно са свим другим побуњеним анђелима, протеран је са Небеса у Подземни свет, једно митско окружење које ми данас, прилично поједностављено, називамо Паклом. Тиме је Луцифер оставио и празнину коју је Бог потом морао да испуни, стварањем Човека.

По овом Грегоровом тумачењу, Луциферова побуна се догађа негде између петог и шестог дана Стварања: свет је већ створен, трећег и четвртог дана, и жива бића на њему, петог дана, али човека још нема. Микеланђело је, међутим, изменио редослед догађаја који је навео Грегор: анализа фреске у Сикстинској капели показује нам да је Бог већ створио Адама – присутни управо очекују да му удахне и живот – и, не случајно, баш тај тренутак коинцидира са почетком Луциферове побуне. Ова измена у редоследу догађаја указује нам и на другачије мотиве: Луциферова побуна није првенствено била побуна против Бога, колико против будућег Човека, створења направљеног по обличју Божјем и планираног сједињења Бога и Човека које би заувек променило претходни поредак на Небесима. Анђеоска држава, каква је постојала пре стварања Човека, више не би постојала.

Теологија – ни јудаистичка ни хришћанска – ту негде на крају старе и почетку нове ере, није се усуђивала да недвосмислено реши ову дилему (видећемо да ће, тек седам векова касније, у Исламу преовладати гледиште ближе оном који је насликао Микеланђело), остављајући тако празнину коју ће, у наредне две хиљаде година, попуњавати уметници. Милтонов Бог (у “Изгубљеном рају”) на пример, када се суочава са испражњеним Рајем, слеже раменима са иронијом Свемогућег уз лаконски коментар: “Могу да поправим ову штету.” А Џемс Џојс, у “Портрету уметника из младости”, кроз лик језуитског проповедника у Колеџу Белведере, саопштава нам следеће:

“Адам и Ева, моји драги дечаци, били су, као што знате, наши први родитељи и сетићете се да су били створени од Бога како би места на Небесима, испражњена након пада Луцифера и његових побуњених анђела могла бити поново попуњена.”

Микеланђело, међутим, није могао да чита ни Милтона ни Џојса, јер су обојица живели вековима после њега. Ако пођемо од претпоставке – на коју наилазимо у неким текстовима његовог савременика и биографа, Васарија, на пример – да је кључне теолошке дилеме при осликавању Сикстинске капеле Микеланђело решавао са Жилом од Витерба, поставља се питање: на шта су њих двојица могли да се ослоне када су се определили за овакав приказ Луциферове побуне?

Од свих текстова који су њима двојици могли да буду (и вероватно и били) доступни, нама се чини најзанимљивијом једна апокрифна збирка текстова коју данас познајемо под називом “Живот Адама и Еве” (лат. Vita Adami et Evae или Vita Adae et Evae). Реч је о о оригинално хебрејским списима из првог века пре наше ере, која је у западну цивилизацију ушла преко грчког превода из другог или трећег века наше ере, тада названог Мојсијева апокалипса (Αποκάλυψις Μωυσέως). И мада ови текстови никада нису верификовани у неком теолошком систему (ни јудаистичком ни хришћанском) они нам пружају занимљив увид, а можда и објашњење, дилеме са којом је Микеланђело био суочен:

“12. И ђаво је уздахнуо и рекао: “О Адаме, све моје непријатељство, и завист, и туга, тиче се тебе. јер сам због тебе ја протеран и лишен моје славе које сам уживао на Небесима, међу анђелима, и због тебе сам осуђен на земљу.” Адам је одговорио: “Шта сам ти ја учинио и шта је моја кривица код тебе? Јер ти ниси ни оштећен ни повређен због мене, зашто нас онда прогањаш?”

13. Ђаво је одговорио: “… Када је Бог у тебе удахнуо дах живота, и твоје лице и изглед направио по обличју Божјем, Михаило нас је натерао да те обожавамо као лице Бога и Господ Бог је рекао: Гледај Адама! Направили смо га по нашем лику и обличју!

14. И Михаило… је позвао све анђеле и рекао им: “Обожавај лик Господа Бога, као што је Господ наредио!” И сам Михаило те је обожавао први. … И ја сам одговорио: “Нећу обожавати једно слабо и мени подложно биће! Јер ја сам пре њега у редоследу Стварања. … Нека он обожава мене!”

15. И када су чули ово, други анђели који су били пода мном одбили су да те обожавају.

16. И господ Бог је био љут на мене и послао ме, са мојим анђелима, изван наше славе; и због тебе смо ми протерани из наших станишта … и осуђени на Земљу … И нама је било болно да тебе гледамо у блаженству сласти. Тако сам ја преваром напао жену твоју и преко ње учинио да ти будеш протеран из задовољстава твог блаженства, као што сам ја био протеран из моје славе.”

Пратећи овај апокрифни разговор Сатане и Адама – који се води у неком тренутку после протеривања првих људи из Рајских вртова – читалац готово да има симпатија за несреће јадног ђавола. Микеланђелова фреска, у том смислу, приказује један други тренутак, који се десио раније, пре самог почетка Луциферове побуне али када је његова завист према Адаму већ уочљива пажљивом посматрачу – што је Микеланђело, уз помоћ теолога формата једног Жила од Витерба, извесно био.

VII

Леонардова тачка ослонца

Man Gentleman The Vitruvian Man Leonardo Da Vinci

Високе конструкције могу да буду стабилне само на два начина: један је да буду укопане у земљу, тако да подземни део, опкољен земљом, обезбеђује стабилност оног надземног. Висина надземног дела мора бити у сразмери са дубином подземног, и тај однос не сме да пређе десет према један. Други начин је да се грађевина пројектује у пирамидалном облику, тако да сваки наредни ниво буде ужи од претходног, и тако до самог врха. Ако грађевина нема темеље и није у пирамидалном облику, она ће бити нестабилна.

Човек шездесетих година, проћелав али са дугом белом брадом, на речном песку је зашиљеном граном цртао компликоване нацрте брзином која је пратила његове речи:

“Истовремено, стабилност конструкција које подижемо у висину зависи и од оптерећења које је предвиђено да носе. Што је тај терет тежи, то ће стабилна површина морати да бити мања, како би се оптерећење равномерно распоређивало на ниже нивое грађевине. На високим површинама, најнестабилније тачке налазе се на њеним крајевима.”

Од велике воде, која је лењо текла према истоку, долазили су таласи свежине који су олакшавали врели августовски дан. Невелика група људи пажљиво је слушала ово мало предавање, нервозно покушавајући да цртеже са песка пренесе на хартију пре него што их избрише наредни талас са реке. Један архитекта и један сликар прешли су стотине километара да би потражили савет од човека који је био бољи архитекта и бољи сликар од обојице. А један човек је покушавао да докучи о чему се, у том разговору, заиста радило.

“Стабилност, дакле, зависи превасходно од ширине основице и од висине грађевине?” – упитао је најстарији од тројице гостију – “А најстабилнија тачка највишег нивоа је у његовом средишту.”

“То средиште је тачка ослонца. Одузмите му подршку, и читава ће се грађевина срушити.”

Обала реке По је полако добијала наранџасту боју, како се сунце приближавало западном хоризонту. Четворица људи нису ни стигли до својих коња који су их стрпљиво чекали недалеко од места на којем се управо завршило ово мало предавање из статике, а речна вода је избрисала цртеже на песку. Домаћин је одјахао према северу: до своје куће у миланском кварту Porta Orientale биће му довољно око сат јахања. Гости су, опет, кренули на свој дуг пут према југу.

А тајанствени посредник – који је овај чудан сусрет и организовао – сачекао је да се њихове прилике изгубе у паучини ломбардијског сумрака, а потом, галопом прешао неколико километара колико га је делило од градића Павија и тамо потражио своје омиљено коначиште у овом делу Италије: крчму у замку Castello di Mornico.

***

Згодна конобарица донела му је пладањ са храном и бокал са вином. Али он није обраћао пажњу ни на њене кокетне осмехе, ни на мирис печеног меса, ни на опојни укус кјантија: тек завршени разговор није му излазио из главе. Mafeus Volaterranus, звани још и Рафаел од Волтере, хуманиста, теолог и историчар, брзо је завршио своју вечеру, не обазирући се на веселе разговоре гостију за осталим столовима. Одбивши пар позива да се придружи овим веселим друштвима, попео се у собу у којој ће отпочинути. Али сан му није долазио на очи: ускоро је из своје торбе извадио хартију, перо и мастило и – уз лелујаву светлост воштане свеће – почео да пише писмо…

“Драги брате Марио,

Данас сам, на тражење Доната Брамантеа, организовао његов састанак са Леонардом да Винчијем. Леонардо је и даље у Милану, чека позив са француског двора, и љубазно је прихватио моју молбу. Ради безбедности, сусрет је одржан на обали реке По, недалеко од Павије у којој се сада налазим.

Браманте је дошао са својим рођаком, сликаром Рафаелом Сантијем. Санти је углавном ћутао и бележио, а Браманте је постављао питања. Читав разговор, осим неколико куртоазних израза обостраног уважавања, тицао се статике високих грађевина. Ту је Леонардо, наравно, без премца у Европи и дао им је низ корисних савета. Ипак, приметио сам да је Браманте, сваки пут када би га разговор понео, уместо израза грађевина, употребио реч “конструкција”. Као да је желео да прикрије прави предмет свог интересовања?

Највећи интерес Браманте је показао за некакву “тачку ослонца”: место на високим грађевинама (или тим његовим конструкцијама) које је најстабилније, и могуће последице које би изазвало њено оптерећење неочекиваном (или: непланираном) тежином. Леонардо је у више наврата указивао да се те грађевине најбоље могу обезбедити темељима, укопаним у земљу. Рафаел, ипак, те савете уопште није записивао. Као да су њих двојица већ знали да питања постављају за нешто што не може да има темеље (јер се, можда, налази унутар неке друге грађевине – отуда вероватно и израз “конструкција”) али да ту чињеницу желе да сакрију од Леонарда (или, можда, и од мене?)

Дакле, ако би Леонардове савете тумачили реверзно, ова двојица чудних гостију би – из данашњег разговора – могли лако да направе скицу некакве конструкције унапред пројектоване тако да се сруши. Било би довољно да сваки да Винчијев савет примене обрнуто.

Драги мој брате, знаш колико сам био срећан када сам чуо да те папа поставио за префекта изградње базилике Светог Петра. Зато сам и прихватио Брамантеову молбу, знајући да је он главни архитекта величанственог пројекта на којем и ти радиш, желећи да му помогнем.

Ипак, овај разговор ме јако забринуо: зашто се један архитекта толико распитује о најбољем начину да се нека грађевина сруши? Чему треба да послуже арканска знања о тој Леонардовој тачки ослонца?

Молим те, води рачуна да се теби не деси нешто лоше.

Твој забринути брат.”

Сутрадан ујутро, Mafeus Volaterranus је кренуо тамо одакле је и дошао у ломбардијску равницу: у свој манастир у Волтери, у апенинским брдима. Али, претходно је, јако пажљиво, црвеним воском, запечатио један, вишеструко пресавијен, папир и предао га коњанику у дворишту крчме – уз један златни дукат:

“Ово писмо предаћеш у Ватикану, мом брату Марију. Лично, у руке. Ако стигнеш за мање од пет дана у Рим, он ће ти дати још један дукат.”

VIII

Час анатомије: материцa, мозак и ребро вишка

Шта тачно представља форма – назовимо је, за сада, маглином – у коју је Микеланђело сместио Бога и његових дванаесторо пратилаца? Да ли је то нека врста летећег тањира, свемирског брода, претеча оног “Ентерпрајза” из “Звезданих стаза”, којим се овај демијург креће у простору? Или је то, напротив, визуелна метафора целог његовог “божанског” света, насупрот овом другом, земаљском, који је створио за Адама, његову будућу жену и све нас, њихове потомке? Или је, ипак, у уметниковој машти док је сликао ту неодређену форму, било нешто друго?

Ми данас знамо да је Микеланђело био наследник Леонарда, између осталог, и по томе што је људско тело пажљиво проучавао сецирајући лешеве, и мушке и женске: истраживао је распоред мишића, унутрашњих органа, костију и везе између њих. Захваљујући овом изузетном знању анатомије, његове слике човечјег тела понекад су више медицинска фотографија, него уметничка машта. Ако пажљиво погледамо маглину у којој се налазе Бог и његови сапутници, падају нам одмах у очи две могуће асоцијације.

Прва је, заиста, људски мозак: све спољне границе ове Божје маглине поклапају се са цртама људско мозга, извађеног из лобање. И, овде се не ради само о првој асоцијацији: пажљивим испитивањем детаља, можемо да поставимо и прецизну корелацију између тачака на фресци и главних бразди човечјег великог мозга, на његовој унутрашњој и спољашњој површини, можданом стаблу, фронталном режњу, базиларној артерији, хипофизи и хијазми оптичког нерва. Још пре тридесет година, амерички лекар Франк Мешбергер детаљно је описао ову корелацију у једном тексту објављеном у журналу америчког лекарског друштва.

Постоји, међутим, и алтернативно објашњење, по којем црвенкаста површина око Бога има облик људске материце (један историчар уметности назвао ју је, заиста, “матерничким омотачем”), док би зеленкасти шал, који виси, могао да буде тек исечена пупчана врпца. 2015. године група италијанских истраживача објавила је, у часопису америчке клинике Мајо, чланак у којем су се слике плашта и постпарталне материце преклапале. Према Енрику Брускинију (2004):

“Ово је занимљива хипотеза која сцену Стварања приказује као идеализовани приказ физичког рођења човека (Стварање). То објашњава и пупак који се појављује на Адаму, што је у почетку збуњујуће, јер је створен а није рођен од жене.”

Коначно, фреска садржи и још један, јако занимљив, анатомски детаљ: њега је први уочио и, у једном тексту у америчком Журналу клиничке анатомије описао, професор Дејвис Кампос. По њему, лик Адама – на левој страни трупа – садржи и једно додатно, скривено ребро. Ако се вратимо на Микеланђелово детаљно познавање људске анатомије, онда је овде очигледно тумачење да додатно ребро није насликано грешком, већ да представља оно ребро од којег ће, касније, Бог створити Еву. Кампос сугерише да је ово додатно ребро представљало и начин којим је Микеланђело сугерисао како су и Адам и Ева створени заједно, једно поред другог – што је, у шеснаестом веку посебно, представљало значајно доктринарно одступање од традиционалне католичке догме по којој је Ева створена после Адама.

Све што знамо о Микеланђеловом приватном животу и интимним убеђењима потврђује доминантно схватање да је он био дубоко религиозан човек, који није доводио у питање темељне хришћанске догме. Међутим, и сам текст Старог завета може се двоструко тумачити; на једном месту (Постање, 2:21-22) пише: “И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и место попуни месом. И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, те је доведе к Адаму.”; на другом месту (Постање, 1:27) формулација указује да су и Адам и Ева створени једновремено: “И створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божјем створи га; мушко и женско, створи их.”

Са друге стране, ако узмемо у обзир низ контроверзи које су пратиле Микеланђелов рад на осликавању Сикстинске капеле – од којих смо неке узели и као заплет у овој нашој причи – онда је врло вероватно да је и овај детаљ изражавао једну од њих. Сам Микеланђело ће, преко тридесет година касније, у једној од својих бележака које су остале сачуване, напоменути (неко би приметио, уз дозу жаљења) како је главни кривац за његове конфликте са папом Јулијем Другим “биле сујета и сплеткарење Брамантеа и Рафаела”. У том смислу, додавање једног ребра вишка Адамовом лику вероватно је представљало уметникову ситну освету наручиоцу, без превише ризика, јер је у то доба јако мало људи познавало људску анатомију толико да, посматрајући са пода капеле фреску на двадесетак метара високој таваници, уочи овај детаљ.

IX

Како је пропала једна завера?

Невелика група људи ушла је тог јутра у полумрак. Очекивали су да у самоћи празне капеле на миру попричају о “једној важној ствари” због које су и позвани у велики град. Тим више, изненадила их је живост коју су затекли: вешто слажући даске једне преко других, учвршћујући их конопцима и ексерима, мајстори су пред њиховим очима слагали једну пирамидалну конструкцију.

“Шта ово сад значи? ” – Микеланђело је био запањен – “Ја имам уговор са папом да осликам кров ове цркву! Нико не сме да ми се меша у посао! Склањајте то чудо сместа!”

“Добро јутро уважени. Дозволите да се представим: Жил од Витерба, помоћник викара Аугустинског реда. У последње четири године, док се копају темељи за нову базилику, ја водим бригу да се Сикстинска капела не сруши. Видите да је читава кровна конструкција морала да се обнови, и сада Ви треба да је осликате. А ови људи, то су Брамантеови мајстори, велики архитекта понудио је Светом Оцу да направи скеле за Ваш пројекат.”

И док је Микеланђело, помало сумњичаво, гледао у саговорника његови гости су се, са радозналошћу малог детета које је добило нову играчку, размилели по унутрашњости капеле. Шесторица Фирентинаца: Франческо Граначи, Ђулијано Буђардини, Јакопо ди Сандро, Ањоло ди Доменико, Бастијано да Сангало и Јакопо Торни разгледали су фреске својих славних претходника по зидовима. Са три хиљаде обећаних златника награде, уметник је могао да приушти и неколико помоћника који би знатно скратили време потребно да се обави посао. Али опскурни Браманте није био део његовог плана:

“Бастијан је и архитекта, он би требало да се побрине о скелама. Не волим да ми се мешају у посао, а посебно не волим да то чине са ко зна каквим намерама.” – додао је Микеланђело, чак и не покушавајући да прикрије мрзовољу.

И док се одвијао овај разговор, стотинак метара даље, на градилишту нове базилике Светог Петра, коњаник је – машући испред носа стражара белим папиром на којем се видео црвени печатни восак – некако успео да дође до човека средњих година који је надгледао копање дубоких темеља. Гласнике тада нико није заустављао. Био је већ седми дан откад је напустио Павију и журио се да добије онај други, обећани, дукат:

“Марио од Волтере, рекли су ми да Ваша милост носи то име.” – обратио се фразом, уобичајеном за гласнике који су проверавали идентитет непознатих прималаца писмена које су носили.

“Марио од Волтере, зацело. А ово је сигурно писмо мог брата Мафеја, мада се Вас не сећам, иако је Волтера мали град. Кад сте постали гласник?” – копање темеља се тог дана одвијало по плану и предрадник је био добро расположен.

“Долазим из Павије. Господин ми је рекао да летим друмовима, јездим шумама и реке попијем у чаши води кад ми се испрече на путу. И обећао да ћете ми дати још један дукат ако стигнем за седам дана. Данас је седми дан.”

Из Павије? Шта ће његов брат тамо, на капијама Милана, где је грађански рат између присталица клана Сфорца и Француза висио у ваздуху? Опет је отишао да нешто петља са Леонардом? Изгубиће једном тако своју луду главу. Марио је размишљао, одсутно тражећи дукат у кеси, док је гледао у бели папир са црвеним воском.

Недоумице су обележиле остатак тог чудног дана: Микеланђело је размишљао о свим значењима помало криптичног савета свог новог познаника Жила (“Увек је боље да непријатељ мисли да је на добром путу, него да почне да смишља нови пут.”) а Марио од Волтере је размишљао о свим значењима писма које је управо прочитао: наравно да се његов брат брине, и да би требало да се чува, али да ли од њега очекује и да нешто уради, нешто што се није смело написати црно на бело, чак ни у писму које носи поверљиви гласник, преко седам мора и седам гора? Те две недоумице обележиће и наредне дане, у којима ће историја кренути својим убрзаним ходом…

***

Радници у капели завршили су своју пирамидалну скаламерију и отишли. Са Микеланђелом и његовим фирентинским сарадницима нису проговорили ни реч. Углавном, једва да су и међусобно разговарали. “Имају руке, имају уши, немају језик.” – цинично је прокоментарисао Жил свом новом познанику. Али, то понашање примећено је код радника који су копали темеље и њиховог предрадника: “Браманте има неки план, и то потврђује сумње мог брата. Није, дакле, никако мудро да разговарам са Микеланђелом и пренесем му упозорење. Није паметно ни да му напишем нешто, чак ни анонимно. Чим се нека мисао напише, до ње могу доћи уходе.” Потом је пажљиво спалио и писмо које му је донео гласник: за сваки случај.

А онда је на градилиште дошла она: Фелиција дела Ровере, познатија у ватиканским круговима као Дона Феличе, весела и раздрагана ванбрачна ћерка папе Јулија Другог, довела је свог будућег љубавника Рафаела да направи неколико скица на отвореном, за њен нови портрет… Прст судбине је понекад само леп књижевни израз: волимо да га прочитамо, чак и кад у њега не верујемо, понекад га напишемо, као кад су древни Грци у драму уводили онај deus ex machina, кад не знамо како да решимо заплет. Али, прст судбине се тог дана заиста умешао у ову римску причу: тек што се пар, који је још флертовао, појавио на Тргу Свегог Петра, Брамантеов слуга се појавио са позивом Рафаелу да хитно дође до његовог господара, око важне консултације!

Уплашен од беса хировите и сујетне Дона Феличе, Рафаел је у паници гледао унаоколо: тражио је некога да прави друштво девојци за време његовог одсуства; некога довољно племенитог рода и довољно угледног, да се то друштво не схвати увредљивим; некога довољно паметног, да са овом интелигентном женом има о чему да разговара; некога довољно незаинтересованог за њене чари, да ова позната римска нимфоманка не пожели да Рафаелово одсуство казни на начин на који је увек волела да кажњава љубавнике који јој не посвећују довољно пажње – налажењем новог. Али авај! Све што је Рафаел могао да види око себе били су прости физички радници, сељаци са Сицилије и из околине Напуља, који су његову Дону Феличе одмеравали само као добар комад меса… И у том тренутку, Рафаел је угледао њиховог предрадника, Марија од Витерба: потомак нижег племства, изузетно образован, чест гост римских кафана за које се причало да се у њима окупљају хомосексуалци. Сам Бог га је послао, помисли Рафаел…

А сам Бог је послао ову жену, помисли и Марио, када се Рафаел журно удаљио са Брамантеовим слугом, остављајући своју младу пратиљу у његовим рукама.

“Чула сам да сликање фресака у Сикстинској капели ускоро треба да почне?” – Фелиција дела Ровере чула је гласине како Микеланђела не занимају жене и схватила их је као изазов – “Шта знате о том младом сликару, Микеланђелу? Мој отац каже да је он бољи чак и од Рафаела. Мада се Рафаел сигурно не би сложио са тим.” – кокетно се насмејала.

“Ја сам само скромни архитекта, који се тренутно бави копањем.” – шетали су по самој ивици рупе која је већ била преко пет метара дубока – “Али, ако остане жив, сигурно ће насликати одличне фреске.”

“Ако остане жив? Па Микеланђело једва да има тридесет година? Шта може да му се догоди?” – паметна жена је деловала помало збуњено: предосећала је да су Мариове речи порука, али јој је недостајао још понеки каменчић у мозаику – “Мислим, шта може да му се деси у Сикстинској капели? Томаса Бекета су убили у катедрали у Кентерберију, али ту заверу је организовао Хенри Други. Јулије Други воли Микеланђела.”

“Дона Феличе, Томаса Бекета су убили бодежима и мачевима. Микеланђела ће убити скелама које ће се срушити под тежином његовог тела.”

Секунде протекле од завршетка те реченице изгледале су му као сати. Марио од Волтере је прешао свој Рубикон и сада му није остало ништа друго него да се грозничаво моли Богу – овај угледни римски хомосексуалац био је велики верник – да ће та млада, хировита и непредвидива, жена схватити шта се од ње очекује. Јер, није било сумње да ће схватити значење поруке.

Бољи познаваоци скривених тајни римске историје касније су причали да је Марија од Волтере спасла управо бизарна чињеница да је био хомосексуалац: Дона Феличе га је посматрала као једну од својих другарица, врло образовану додуше, што је тада била реткост међу Римљанима оба пола. Зато га је не само схватила озбиљно, него јој је био и симпатичан:

“Нећу свог оца замарати овим завереничким плановима. Ионако има ових дана пуно посла са тим Шпанцима и Португалцима, који очекују да им подели неоткривене делове света.” – онда је мало застала, гледајући у свог саговорника, као да покушава да продре у његове мисли – “Али ово што сам чула је исувише озбиљно да бих једноставно заборавила. О завери је бесмислено разговарати са завереницима, јер чак и ако буду морали да одустану од једног плана, почеће да раде на другом. Зато нећу причати ни са Брамантеом, ни са Рафаелом.”

Марио је одахнуо – његова тајна, а са њом и његова безбедност, биће сачуване – али му је на лицу остао онај неодређени, упитни, израз: шта ће онда ова жена да уради са страшном тајном коју је са њом управо поделио?

“Боље је да то не знате.” – одговорила је на непостављено питање – “Тако ћете, и под заклетвом датом на Библији, моћи да кажете, коме год вас буде питао, да не знате шта се догодило после овог нашег разговора. А што се мене тиче, ни овај разговор се никада није ни догодио.” – последње Фелицијине речи помешале су се са звонким смехом Рафаела, који је журио да се поново прикључи својој пратиљи.

***

“Маестро” – поглед Жила од Витерба био је усмерен ка врху лабаве конструкције скела – “Чини се да од последњег нивоа скела, па до највише тачке на таваници, има скоро два метра? Мораћете да стојите на потпуно састављеним ногама, држећи обе руке подигнуте у ваздух, да би кичица могла да досегне мермер крова. То је мало нестабилан положај?”

Забринут израз Микеланђеловог лица уступио је место изненађеном изразу на лицу обојице: у тренутку у коме се очекивао уметников одговор, у капелу је ушла ситна фигура прекривена црном пелерином са кукуљицом. По грађи тела, Микеланђело је претпоставио да се ради о жени, али доњи део лица био је прекривен црном марамом, а горњи сакривен једном од оних маски које Венецијанци носе на карневалима. Карневал је одавно прошао, а и нисмо у Венецији, помисли Жил, док је Микеланђело од тајанствене фигуре примао цедуљицу:

“Скеле су намерно постављене тако да се сруше када се сликар попне на највишу тачку. Конструкција садржи Леонардову тачку ослонца. Ако пронађеш тачку, остаћеш жив.”

Ћутање Жила и Микеланђела – цедуљица је недвосмислено потврдила њихове страхове, а негована рука фигуре под кукуљицом која ју је предала и одмах ишчезла, претпоставку да се ради о жени племенитог порекла из високог римског друштва – прекинуо је дискретан кашаљ: једини архитекта међу шесторицом сликара које је Микеланђело позвао из Фиренце, Бастијан од Сангала, придружио им се, са скицом грубо нацртаном на листу папира:

“Претпостављам шта вас брине, и нашао сам решење. На највиши ниво скела, додаћемо још један, око метар и по изнад. Тако ћете, маестро, бити ближи таваници, и моћи ћете да је лако дохватите рукама.”

“Али тако нећу моћи да стојим? Од тог новог нивоа, до крова, преостаће тек нешто мало више од пола метра?”

“Да, мораћете да лежите на леђима. Осећај скучености неће бити пријатан. Али ћете тако целу тежину тела распоредити на ширем простору, и смањити притисак на целу конструкцију.”

“И ништа им неће вредети Леонардова тачка ослонца.” – додао је задовољно Жил – “Јер ћемо имати Микеланђелову платформу.”

***

На осликавању таванице Сикстинске капеле Микеланђело је радио пуне четири године: лежећи, баш како је Бастијан од Сангала и предвидео, на леђима, на скелама додатим на оне које му је оставио Браманте: Микеланђелова платформа надмудрила је Леонардову тачку ослонца, а стражари које је дискретно послала Дона Феличе, спречили уходе Брамантеа и Рафаела да виде шта се дешава. Очекујући сваки дан, годинама, да се скеле сруше, они нису могли да знају да је њихова завера пропала, па тако нису ни почели да праве неку нову.

Искуство суочавања са опасношћу блиске, насилне, смрти подстакло је Микеланђела да потпуно промени сликарски задатак који је добио од папе. Уместо дванаест Христових апостола – тог уобичајеног мотива по црквама ренесансне Италије – насликао је целу библијску историју света, први и до сада, последњи, такав подухват у историји уметности. А на највишој тачки таванице – оној на којој су завереници предвидели да се, под тежином сопственог тела, сруши у ништавило – насликао је Стварање Адама.

Жил од Витерба ће, много касније, када је Сикстинска капела била одавно завршена, у једном разговору признати Дони Феличе да су ликови Луцифера и Белзебуба, палих анђела, у ствари ликови Брамантеа и Рафаела, а да је Адам заправо сам Микеланђело:

“Онда је Бог мој отац, а ја сам Ева? А Ви сте, драги мој Жиле, арханђел Михаило, који је Бога спасао од Луциферове побуне?”

“Тешко је тумачити мисли генија, али чини ми се да је свима нама Микеланђело нашао место на тој фресци. Оно што, свакако, са поузданошћу, могу да Вам посведочим је следеће. Када је први пут ушао у Сикстинску капелу, Ваш покојни отац је, од свих фресака на таваници, најдуже гледао баш у лице Бога који је испружио руку према Адаму. О мртвима све најбоље, наравно, али био је јако забринут да се тим погледом не крши оно библијско упозорење да ће човек, који види лице Бога, умрети. Питао ме је и шта да ради: размишљао је да се та фреска одмах уништи, а Микеланђело пошаље пред Инквизицију.”

“И како сте успели да га разуверите?”

“Рекао сам му да се погледа у огледало: лице које тада буде видео биће оно исто које сада гледа на фресци.”

“Ја најбоље знам колико је мој отац био сујетан човек: често нисмо разговарали због тога. Сањарио је да је Јулије Цезар и пре него што је изабран за папу. Ништа чудно да мало сањари и како је Бог Отац лично.”

“На жалост, библијско упозорење се обистинило: Свети Отац Јулије Други умро је само четири месеца након што је видео лице Бога у Сикстинској капели.”

“Или своје лице, свеједно. Али он је већ био стар човек, и свакако би ускоро умро, и да те фреске није било. А Ви сте, Жил, спасили фреску и спасили Микеланђела. А то је много важније.”

“Дона Феличе, цео Рим зна да никада нисте волели Микеланђела. Како сте онда решили да оне вечери дођете у Сикстинску капелу са цедуљицом?”

“Драги мој Жиле: Микеланђело је ваљда једини Италијан који је упорно, годинама, одбијао моје отворене љубавне понуде. Како да га волим, када је тако леп мушкарац, а хомосексуалац? Али је исувоше добар сликар да бих дозволила Брамантеу и Рафаелу да га убију, на тако суров начин, само да би они били бољи. Јер то никада не би били.”

X

Десет квадратних метара савршенства

Art of The Sistine Chapel in Vatican City | Found The World

Таваница Сикстинске капеле има површину од око пет стотина квадратних метара: цео тај простор је данас осликан призорима из Старог завета, односно – да будемо прецизнији – Микеланђеловим визијама онога што у тој књизи пише. То је једна врста ренесансног стрипа, у којем се сличице настављају, једна на другу, хронолошким редом: од стварања света, па све до Страшног суда који ће се, ако је веровати светим књигама, догодити у неком неодређеном тренутку будућности. На тај простор уметник је сместио чак 342 лика: неке од њих пронашао је у историји, друге у Библији, треће у својој машти.

Ипак, централно место на тих петсто квадратних метара заузима “Стварање Адама” – слика после које је Микеланђело, у својој тридесет седмој години, добио надимак “Il Divine”, божанствени, и постао некрунисани краљ италијанске високе Ренесансе. Она је – били су неподељени историчари уметности, како његови савременици тако и они који су дошли у каснијим вековима – била “додир савршенства”, “небо на земљи”, “тренутак пре почетка времена пренет у наше време”. На тих десетак квадратних метара, поред Бога, Адама, и свих других споредних учесника ове драме, Микеланђело је представио и дух времена у којем је живео: сувише касног за средњовековне митове, сувише раног за сумње Просветитељства.

Лице Бога је, тих година – можда подстакнут баш овим Микеланђеловим делом? – покушао да представи и његов конкурент, архинепријатељ и (видели смо) неуспешни убица, Рафаел. Али, Рафаелов Бог је трошни старац, који уморном руком држи круну, и – као да и сам чека смрт – са његовог лица избијају мрзовоља и досада. Микеланђелов Бог може да буде свашта: и отац, и љубавник, и стваралац, и ратник и осветник. Он је свестан да се налази на почетку једне велике авантуре – стварања човека – и не крије ни сопствено узбуђење, ни свест о значају тог тренутка, ни уживање у њему.

Ако је лепота у оку посматрача – цинична верзија ове изреке каже да се о укусима не расправља – можемо ли данас да замислимо начин на који су средњовековни посматрачи видели Микеланђелово “Стварање Адама”? Тешко, као што би и они тешко могли да замисле начин на који ми ту исту слику гледамо данас. У протеклих пет векова, било је доминантно осећање – више него рационално схватање – да се у случају ове фреске ради о чуду, натприродној појави, и било је озбиљних историчара уметности који су понекад тврдили да је Бог лично водио Микеланђелову руку док га је овај сликао. Свакако, историчари уметности јесу понекад склони вишку патетике, и ми данас гледамо на свет другачије него наши преци пре пет векова, и трудимо се да нађемо рационална објашњења.

Микеланђело је, по свему што о њему данас знамо из разних извора, био ексцентричан и интровертан усамљеник. Пун презира према свакодневним задовољствима, нејасних сексуалних опредељења, он је – или су тако бар о њему говорили – целог живота био заљубљен само у једну особу: самог себе. Сасвим је очигледно да је он себе сматрао генијем и тај став према обичним смртницима – ми бисмо га данас, вероватно, назвали елитистичким – често је био видљив и на његовим киповима и сликама. Стварање Адама није слика која треба да умири, а још мање утеши, посматрача: она му приказује лик Бога као сан којем тежимо, али који нам остаје недостижан; она исто тако описује јединство са Богом као нешто из чега смо, ми несавршени људи, протерани и чему можемо да се поново приближимо само тешким радом.

Постоји схватање – и ова слика се често наводи као аргумент у прилог њему – да је Микеланђело себе доживљавао као некога ко је далеко, далеко, изнад мноштва обичних људи. При томе, овај доживљај – посматрање света и људи у њему са висине – није описивао само физичку дистанцу – док је Микеланђело стајао или лежао на својој високој платформи људи испод њега морали су да му изгледају јако ситним – него и моралну. Стварање Адама представља једну поруку у том смислу: сликар је посредник између посматрача и Бога. Постоји, наравно, више нивоа људскости у овој слици, али је она, свеједно, јако тешка за гледање, још више за разумевање, и ако је наш просечан људски ум навикао да лепим сматра само оно што је једноставно и лако схватљиво – онда ову слику извесно можемо доживети као савршенство, али не нужно и као лепоту.

XI

Dramatis personae: судбине учесника ове приче

Raffaello Sanzio - Portrait of Julius II - WGA18799.jpg

Ђулијано дела Ровере, Ђеновљанин који је младост провео по крчмама и тучама, каснији штићеник Медичија и страствени мрзитељ Борџија, папа Јулије Други, звани још и Страшни (Il Terribile) умро је 21. фебруара 1513. године, непуна четири месеца након што је у Сикстинској капели угледао лице Микеланђеловог Бога, за које је у једном тренутку помислио да је његово сопствено. За седамдесет година живота – од чега последњих десет са папском тијаром – иза себе је оставио једну ванбрачну ћерку, неколико добијених ратова и саграђених цркава, прву пирамидалну превару у историји са продајом опроста грехова, неоткривене делове света подељене између Шпаније и Португалије, немачку Реформацију и швајцарску гарду у живописним униформама које гледамо и данас, велике дугове према банкарској кући Фугер и десетине врхунских слика италијанске високе Ренесансе, чије је творце великодушно спонзорисао… Међу тим сликама, налазе се чак два његова портрета, која је славни Рафаел насликао, 1511. и 1512. године: први се данас налази у Националној галерији у Лондону, а други у галерији Уфици у Фиренци. Једном, кад прође пандемија, моћи ћете да их поново погледате.

Његов маузолеј, за који је Микеланђело требало да изваја чак четрдесет статуа, никада није саграђен – Јулије Други је сахрањен у базилици Светог Петра, својој заоставштини, која ће коначно бити завршена тек цео век након његове смрти. Чак и данас, пет векова касније, најобразованији историчари и теолози у Ватикану не знају шта тачно да кажу о овом контроверзном човеку: незгодно им је да га хвале, осећају да некако не би било пристојно да га критикују, исувише је значајан да би његових десет година једноставно прећутали. Обично тај проблем реше оном елегантном формулацијом: да све што је урадио треба посматрати у контексту времена.

***

Donato Bramante | Italian architect | Britannica

Донато Браманте, архитекта чије су љупке грађевине остале симбол високе ренесансе у Италији, први пројектант Базилике Светог Петра и пасионирани љубитељ Дантеових стихова, умро је 1514, само годину данас после папе за чије је владавине достигао врхунац каријере, такође у седамдесетој години. Његова завера да се, на овај или онај начин, ослободи конкурента Микеланђела, није успела: фреске на таваници Сикстинске капеле су завршене и остале су један од симбола Вечног града. Колико је поглед на то савршенство убрзао Брамантеову смрт, никада нисмо сазнали. Али, знамо нешто друго: иронијом судбине, која се у животу често дешава, баш Микеланђело је, после његове смрти, морао да преради оригинални Брамантеов план за базилику – зли језици су тада тврдили, да се не би срушила.

***

Leonardo da Vinci - Paintings, Inventions & Quotes - Biography

Леонардо да Винчи, анатом, инжењер, геолог, сликар, вајар и проналазач, човек који је изумео модерно доба и био најближи појму генија од свих људи који су икада живели, умро је 1519. у Амбоазу у Француској. Портрет жене загонетног осмеха никада није успео да наплати од њеног банкротираног мужа: вукао га је са собом, као оне пртљаге које стално носимо из наших претходних живота. Легенда каже да је Леонардо умро у наручју француског краља Франсое Првог, који је очајнички покушавао да удахне последњи дах умирућег, у нади да ће тако у њега ући душа генија. Три века касније, у Француској револуцији, мала црква у којој је сахрањен била је срушена, гробови који су се у њој налазили отворени и кости разбацане. Тек много касније, у рушевинама је пронађен костур са прстеном за који Французи и данас верују да је Леонардов. О Леонардовој тачки ослонца, савету који је једног летњег дана дао Брамантеу и Рафаелу како се високе конструкције најлакше руше, није нам оставио ништа у својим белешкама. Тако смо остали и ускраћени за сазнање да ли је икада схватио да је, тог дана, заправо решавано и питање ко ће бити његов наследник.

***

Raffaello Sanzio.jpg

Рафаело Санти, познатији као Рафаел, никада није преболео успех Микеланђеловог Бога из Сикстинске капеле. Упркос почастима којима је, као дворски сликар, свакодневно обасипан, изобиљу римске Палате Каприни у којој је живео и мноштву утицајних пријатеља, копнио је из дана у дан. Кардинал Бибијени, још један од бројних Медичија у Ватикану, покушао је да му помогне: Рафаел је тако преко дана био вереник његове ћерке Марије, али је ноћи проводио са Маргаритом, ћерког једног римског пекара која је украла његово сломљено срце. На крају је умро, 1520. године, у тридесет седмој години. За последњих двадесет година живота, насликао је чак сто дванаест слика, не рачунајући бројне цртеже, и по томе ушао у историју као најплоднији сликар свих времена. Његови љубитељи и даље тврде да би – да је само поживео дуже – надмашио и самог Микеланђела. А, као и сви дворски сликари откад је света и века, имао је величанствену сахрану: његово тело су до римског Пантеона носила четири кардинала, а мртву руку му је пољубио тадашњи папа, Лав Десети; била је то Рафаелова десна рука, којом је, само неколико месеци пред смрт, насликао и његов портрет. На мермерном саркофагу, били су урезани стихови још једног дворског уметника – песника – Пјетра Бемба: “Овде лежи познати Рафаел, кога се Природа плашила да је не освоји док је живео, и која се уплашила његове смрти, кад је умирао.”

***

Maffeus Volaterranus, познатији као Мафеј од Волтере, хуманиста, теолог, историчар, путник и помало обавештајац, припадник тајног Сервитског реда, провео је остатак живота у својој Волтери. Када је, једини пут у животу, обишао тек завршену Сикстинску капелу, више се распитивао за скеле на којима је Микеланђело осликавао таваницу, него што су га занимале фреске. Присутни су то тумачили његовом склоношћу ка бизарним детаљима. Мафеј од Волтере умро је 1522. године а сведоци тог догађаја су после тврдили да је његово мртво тело, данима касније, испуштало миомирисе – што је феномен који се, у то време, обично приписивао будућим свецима. О свом сусрету са Леонардом, Брамантеом и Рафаелом на обали реке По није никада јавно говорио, а оно писмо које је наредног јутра по гласнику упутио брату Марију у Рим нашло се међу неколико докумената које је, пажљиво, спалио пре смрти.

***

Жил Антонини, познатији као Жил од Витерба, теолог, оратор, хуманиста, песник, путник, преводилац и дипломата, човек са којим се Микеланђело консултовао о свим теолошким дилемама док је сликао своје ремек дело, наставио је муњевиту каријеру у две деценије по завршетку Сикстинске капеле. Био је генерални викар Аугустинског реда, амбасадор Свете столице на двору Карла Петог у Мадриду, бискуп Витерба и Тоскане, кључни идеолог Петог латеранског концила, латински патријарх Цариграда… Путовао је по Европи и дружио са Еразмом Ротердамским, Макијавелијем и Колумбовим сином, преводио са грчког и арамејског. Када су француски војници освојили Рим 1527. године, у великом пожару изгорела је и његова богата библиотека, након чега је пар година провео као избеглица у Падови. Верује се да је, међу изгорелим папирима, била и једна белешка написана шифром, у којој је детаљно описао како је папу Јулија Другог убедио да је Микеланђелов Бог на таваници Сикстинске капеле баш сам Јулије – чиме је фреску спасао од уништења, а Микеланђела од Инквизиције. Умро је 1532. у Риму.

***

Фелиција дела Ровере, познатија као Мадона Феличе, ванбрачна ћерка папе Јулија Другог и његове дугогодишње љубавнице Лукреције Нормани, имала је два мужа, петоро деце и десетине познатих љубавника. Као изасланик свог оца путовала је на тајне дипломатске мисије, па је тако са француском краљицом преговарала о мировном споразуму; када није било државних послова трговала је житом, градила замкове и сакупљала драгуље; у слободно време читала је грчке филозофе, дописивала се са Еразмом Ротердамским и опијала са римским песницима. Једна од најобразованијих жена тадашње Европе позирала је сликарима, па тако њен лик данас знамо по портрету који нам је оставио Рафаел, такође један од њених љубавника. Мадона Феличе, бринета крупних бадемастих очију и савршених црта лица, од свих својих савременика, једино је, искрено и страсно, мрзела човека коме је спасла живот – Микеланђела. Верује се, зато што је он, једини од свих Италијана, годинама, упорно одбијао њене отворене љубавне понуде: “И Микеланђело је хомосексуалац” написала је тужно, презриво и увређено у свом дневнику и тиме дала повод једној бизарној расправи која, ето, траје већ пет стотина година. Фелиција дела Ровере умрла је у Риму, 1536. године.

***

Michelangelo | Lapham's Quarterly

И тако се ова прича завршава на њеном главном јунаку, који је надживео све своје савременике који су у њој учествовали. Када је завршио фреске у Сикстинској капели, Микеланђело Буонароти је прозван Божанствени (“Il Divine”), а после преране Рафаелове смрти постао је некрунисани краљ италијанске Ренесансе и једини живи наследник великог Леонарда. Разне папе су га позивале повремено – знајући да су договори са Микеланђелом непоуздани као лист на ветру. Са породицом дела Ровере се спорио годинама око никад враћеног аванса за неурађени посао са статуама за Јулијев маузолеј: до краја живота ће, од договорених четрдесет, урадити само три; Мојсије је и даље у Риму, а друге две – Умирућег роба и Побуњеног роба – сам Микеланђело је поклонио пријатељу у Француској у чијој се кући опорављао од болести, да бих много касније купио кардинал Ришеље и данас се налазе у париском Лувру. Микеланђелова сопствена породица је наставила да га искоришћава, али јој је све опростио када, за време велике епидемије куге која је 1528. захватила Фиренцу, умире његов брат Лудовико. Микеланђело је брата на својим рукама однео до гробља и сам му ископао гроб – сви гробари су били побегли из града.

У међувремену је путовао по Италији, конструисао разне направе за одбрану тврђава од опсада, сликао, вајао, повремено писао песме, све више подсећао на универзални геније Леонарда и понашао се као сваки селебрити тог времена. На крају се вратио у Сикстинску капелу, где је наредних седам година сликао и Страшни суд – чиме је, симболички, заокружио циклус својих фресака у тој цркви – а потом још петнаест радио као главни архитекта на изградњи базилике Светог Петра.

Sebastiano del Piombo - Vittoria Colonna (?) - Google Art Project.jpg

У приватном животу, Микеланђело је био аскета: индиферентан према храни и пићу, јео је да би остао у животу, а не из задовољства, како је волео да говори. Спавао је мало, на неудобним и често импровизованим лежајевима, потпуно одевен, понекад са чизмама на ногама. Није остала забележена ниједна његова љубавна веза, зли језици су волели да цитирају стихове које је писао својим младим пријатељима, тражећи у њима еротске поруке. Неки од Микеланђелових мушких модела су га уцењивали, други поткрадали. И једина жена која је оставила неки траг у његовом животу, Виторија Колона, маркиза од Пескаре и песникиња са којом је размењивао стихове и насликао њен портрет, појавила се тек када је била при крају својих четрдесетих година, већ удовица. Зли језици су, опет, причали по Риму да га је привукла само зато што је изгледала мушкобањасто…

Са својим главним конкурентом у борби за Леонардово наслеђе, Рафаелом, Микеланђело се срео само једном, сасвим случајно, у Риму. Тада је био сам, док је Рафаел био у пратњи својих бројних обожаватеља који су га следили по граду. “Личио ми је на неког шефа полиције, који се шета градом са својим жандарима” – рећи ће после Микеланђело за Рафаела; “мени је изгледао као неки мрачни џелат, само они иду тако усамљени, као вуци” – рећи ће Рафаел за њега.

Патријарх италијанске високе ренесансе, Микеланђело Буонароти, проживео је – сасвим неочекивано за шеснаести век – пуних осамдесет девет година. Умро је у Риму 1564. године и сахрањен у родној Фиренци.

XII

Мит о антропоморфном богу: од Микеланђела до Хегела

Колико је Микеланђелово “Стварање Адама” заиста верна уметничка представа Постања – по којем је Бог створио човека по свом обличју – а колико је заправо метафоричка претеча каснијег, хегелијанског, схватања религије – по којој се десило нешто управо обрнуто? И да ли су та два тумачења баш заиста толико супротстављена једно другом?

Идеја о антропоморфном Богу – слици коју је човек сам направио, јер му је било једноставније да Бога замисли као самог себе, а не као неку животињу, натприродни феномен или застрашујуће чудовиште – није се појавила са Микеланђелом. Ако пођемо од представа старогрчких (и њихових каснијих клонова, староримских) богова, видећемо да су они још тада приказивани не само визуелно у људском обличју, него и као жива бића која деле наше људске врлине, мане, страсти и склоности. Они улазе у сексуалне односе (како међусобно, тако и са људима) из којих се рађају нови богови или полубогови, љубоморни су, често весели а понекад неозбиљни и склони шалама и подвалама, али исто тако и често осветнички расположени а понекад и зли. Антички богови су, у пуном смислу те речи, копија људи – или обрнуто.

Ово схватање религије – антропотеизам – које, по грчком филозофу из четвртог века пре наше ере, Еухемеру, зовемо још и еухемеризмом, има упориште у низу писаца: Ксенофону, Херодоту, Хекату Абдерском, Ефору. Сви они су покушавали да митолошки свет у којем су живели рационализују у историјским категоријама. Еухемер је, рецимо, чак сматрао да је Зевс – врховно божанство античког света – био у ствари човек, древни краљ Крита, који је и сахрањен на том острву, и да његов гроб тамо још увек постоји. Непотребно је посебно истаћи колико су ове хипотезе изазивале контроверзи: Калимах, песник и један од библиотекара чувене Александријске библиотеке, опонент Еухемера чак је развио и своју теорију по којој су сви Крићани у ствари лажови:

“Крићани увек лажу. Јер, Крићани су чак саградили и гроб, Господе, за тебе. Али, ти ниси умро, јер ти си вечан.”

У прва два века, ранохришћански теолози су антички антропотеизам узимали као кључни аргумент којим су доказивали предности нове, монотеистичке, религије над паганским веровањима: старогрчки богови нису заиста били богови, него обоготворени људи.

То ранохришћанско схватање директно се ослања на две догме, једне садржане у Старом, а друге у Новом завету:

“И рече: Али нећеш моћи видети лице моје, јер не може човек мене видети и остати жив.” (Излазак, 33:20)

“Бога нико није видио никад.” (Јеванђеље по Јовану, 1:18)

Овај табу јудаизам је покушао да реши кроз оригиналну уметничку метафору: уместо лика Божјег, сликари су приказивали само његову руку, удовољавајући тако догми која је забрањивала да се види (па самим тим и црта или слика) Божји лик, а опет омогућавајући посматрачу да, у сценама у којима је Божје присуство било део драмске радње, њега замисли посматрајући Божју руку. Најпознатији пример такве визуелне представе Бога сачуван је у синагоги Дура-Еуропос, у данашњој Сирији, средином трећег века, одакле је преузет и у хришћанску уметност. Божја рука (и њен пандан, Божји глас, bath Kol) остали су заједничка уметничка традиција касне антике, на хришћанском Западу и Истоку, све до краја романескног периода и почетка готике, у дванаестом веку, око хиљаду година.

Иако је, историјски гледано, Стари завет хришћанска света књига чије је тежиште на Богу Оцу, док је Нови Завет посвећен Богу Сину, Исусу Христу, уметници касне антике ову границу нису у пракси повлачили тако строго, па је један од начина да Бог буде визуелно представљен, а да се не догма не прекрши, било његова персонификација као Исуса, чак и у оним библијским сценама које се хронолошки догађају пре Христовог рођења. У тим представама, пред-постојећи Исус је у ствари Логос (Реч), а преводи Постања у којем се користи прво лице једнине тумачени су као потврда хипотезе да су, у стварању света, учествовали и Бог Отац и Бог Син – па је онда свеједно ко ће од њих двојице бити представљен на слици.

Овај стандард мења се тек од дванаестог века, од када се, по први пут, хуманоидне фигуре Бога срећу у западној уметности. Тај процес је пажљив и постепен: на почетку, Бог је представљан у ограниченим формама, фигутативно и са мало детаља: у француским илустрованим манускриптима, на витражима у енглеским црквама, као илустрација на разним предметима коришћеним у сакралне сврхе, на пример на познатој крстионици из Лијежа из 1118. године. Лик Бога је, у свим овим случајевима, и даље у великој мери имагинаран: обично негде при врху слике, уоквирен у неке облаке (у једној илустрацији тзв. Напуљске библије из четрнаестог века, на пламтећем грму).

Такође је приметна и еволуција у погледу обима у којем ће фигура Бога бити насликана или извајана: најпре су то само попрсја, па онда полуфигуре, да би, по први пут, цела фигура Бога, у седећем положају, била насликана на једној Ђотовој фресци из Падове, 1305. године. Овај тренд није равномеран у целој Европи: док се на северу Бог и даље приказује као Христ Логос (као рецимо на хамбуршком олтару мајстора Бертрама), на југу уметници даље усавршавају оригиналну уметничку визију Ђота. Бог Отац се у петнаестом веку појављује као стар, висок и елегантан човек који се шета по Рајском насељу (у француском илустрованом манускрипту Врло богати часови војводе од Берија, писаном између 1412. и 1416. године), или чувар “Капија Раја” (каквим га је приказао Лоренцо Ђиберти, на гравири којом је украсио источна врата крстионице Светог Јована у Фиренци, 1425.) или као полуфигура у људском облику (на Рохановој Књизи часова, још једном француском илустрованом манускрипту из 1430. године).

Микеланђелов Бог је, дакле, у једну руку само наставак овог процеса који, како смо видели, и пре њега траје, са прекидима и у разним варијацијама, око четири стотине године. Међутим, Микеланђелов Бог је и револуционаран раскид са дотадашњим опрезним компромисима између ренесансне уметности и хришћанске догме. По први пут, једно уметничко дело не представља Бога као посетиоца са неба, госта из неког другог света, натприродно биће које се понекад укаже становницима на земаљском шару. Микеланђелов Бог је приказан у свом свету, у коме јесте главни глумац, али далеко од тога да је једини: он истовремено и ствара Адама, али и чува његову (или своју сопствену?) будућу жену, и сина, и припрема се за драматичан тренутак који ће уследити: обрачун са издајницима, палим анђелима Луцифером и Белзебубом.

Микеланђелов Бог ће, уместо анђела, у том обрачуну стати на страну Човека који је створио – и то је кључна, хуманистичка, порука “Стварања Адама”. Имагинарни свет анђела он је, својом вољом, заменио стварним светом људи, а сву досаду небеске безгрешности анђела жртвовао, зарад све узбудљивости земаљске грешности људи. Микеланђело је, овом сликом, све поруке Ренесансе сублимирао у једну, трансцедентну поруку која његовим савременицима тада свакако није могла да буде јасна а и ми је, постепено, откривамо већ пуних пет векова: човеколики Бог и боголики Човек, могу да буду удаљени она два сантиметра вечности, колико је измерено на таваници Сикстинске капеле, а могу да их раздвајају и читава небеса, како су то, у раном Средњем веку, приказивали Микеланђелови претходници. Међутим, без обзира на физичку дистанцу, њих двојица су и даље једно те исто; Бог не постоји изван човека (као што ни Микеланђелова фреска не постоји изван ока њеног посматрача); човек не постоји изван Бога (као што ни око посматрача не може да види оно што није у стању да разуме).

Микеланђелов, уметнички Бог је тако постао пионир, праотац једног другог, филозофског Бога којег ће три века касније створити Хегел. Хегел је, преносећи концепт антропоморфног Бога из уметности у филозофију, у суштини направио исти револуционаран раскид са компромисима Просветитељства, који је Микеланђело учинио са компромисима Ренесансе. У Феноменологији духа, Хегел пише:

“Дух има облик бића по себи и за себе, а пошто је он, дакле, представљен какав је по себи и за себе, онда је то откривена религија. Али, мада дух заиста доспева у тој религији до свога истинског облика, ипак управо сам облик и представа јесу још несавладана страна, са које он треба да пређе у појам, да би у њему потпуно укинуо форму предметности, у њему који исто тако у себи обухвата ту своју супротност. Тада је дух схватио појам сама себе, као што смо га прво само ми схватили, и његов облик или елеменат његовог постојања, пошто је тај његов облик појам, јесте он сам.”

У Феноменологији духа Хегел нам показује како је Бог у неку руку исто што и свет а ипак и није, јер свет може бити небожански и упркос томе имати спољашњи лик Божији. Ту се огледа његова дијалектика, касније тако кристално јасно потврђена у Аушвицу: свет није једноставно Бог, али је ипак Бог у свом развоју (који приводи себи свет као природу и најзад као дух). Ту дакле имамо двоструки процес: излазак (из) Бога и повратак (у) Бога. Хегелова филозофија тако превладава дуализам не само спољашњи (неба и земље), него и унутрашњи (између човека и Бога).

Божанство тако обухвата све, а да се притом не поништава разлика. Разлика се види већ у самом Богу: његов живот се састоји управо у борби са супротношћу: спор Бога са самим собом, током којег долази до света из Бога и до помирења света у Богу. Хегел нам у својој филозофији приказује унутрашњу дијалектику самог Бога, ону исту коју је претходно насликао Микеланђело.

И као што је Микеланђелов Бог био претеча разних барокних и пост-барокних, образаца у којима ће лице Бога бити приказивано у каснијим вековима – Тицијанових, Рубенсових, Веласкезових – тако је и Хегелов Бог био претеча каснијих филозофских образаца – од идеалистичких, Фихтеових и Шелингових, преко материјалистичких, Марксових и Енгелсових, до модерних, Сартрових и Маркузеових – у којима ће се појмови Бога и Човека увек поново промишљати. Људски ум се увек појављује у контексту одређеног историјског времена и персонификован у конкретним историјским ликовима, док се самообјава бесконачног духа одиграва у коначном духу – у човековој свести – исто као што се истовремено посматрајући коначни дух утапа у бесконачном духу.

У том смислу, онај исти феномен који је Микеланђело први насликао, Хегел је први објаснио: самоосвештавање људске свести у апсолутном, као и апсолутног у људској свести: Бог богује у људима. То је свеобухватни процес који подразумева помирење вере и просветитељства, субјекта и објекта, посебитости и засебитости, овостраности и оностраности, коначног и бесконачног.

Pet teškoća u pisanju istine (Bertold Breht)

Onaj ko danas namerava da se suprotstavi laži i neznanju i da piše istinu, mora da prevaziđe najmanje pet teškoća. Mora da ima hrabrost da piše istinu, iako se ona svuda potiskuje, pamet da je prepozna, iako se ona svuda prikriva, umeće da je učini upotrebljivom kao oružje, promišljenost da izabere  one u čijim rukama istina postaje delotvorna, lukavstvo da je među njima proširi. Za one koji pišu pod fašističkim režimom ove teškoće su velike, ali one postoje i za sve one koji su prognani i izbegli, pa čak i za one koji pišu u zemljama s građanskim slobodama.

(1) Hrabrost da se piše istina

This image has an empty alt attribute; its file name is Brht-02-S.jpg

Izgleda podrazumljivo da pisac istinu treba da piše  tako da je ne potiskuje i ne prešućuje i da ne piše ništa što je neistinito. Ne sme da se savija pred moćnima, ali ne sme ni da obmanjuje slabe. Naravno da je jako teško ne savijati se pred moćnima, kao što i obmanjivanje slabih može biti vrlo udobno. Ne dopadati se posednicima znači odreći se poseda. Raditi bez naknade pod tim okolnostima znači i odreći se rada, a odbiti priznanje od strane moćnih često znači i odreći se priznanja uopšte. Za to je potrebna hrabrost.

Vremena najveće represije uglavnom su vremena kada se mnogo govori o velikim i uzvišenim stvarima. Potrebna je hrabrost da se u takvim okolnostima govori o nečem  sitnom i prizemnom, kao što je hrana, uslovi života i rada, da se okružen nasilnom vikom govori da je smisao žrtvovanja glavno pitanje. Dok se seljaci obasipaju počastima, hrabro je govoriti o strojevima i jeftinim prehrambenim sirovinama, što bi olakšalo njihov cenjeni rad. Kada svi mediji galame o tome kako je čovek bez znanja i obrazovanja bolji od onog koji zna, hrabro je zapitati za koga bolji? Kada se govori o čistim i nečistim rasama, hrabro je pitati – zar nisu upravo glad i neznanje i rat ti koji dovode do malformacija? Hrabrost je isto tako potrebna da bi se izrekla istina o sebi samom, o sebi kao pobeđenom. Mnogi od progonjenih izgube sposobnost da prepoznaju vlastite pogreške. Progonstvo je za njih najveća nepravda. Progonitelji su, a zato što ih progone, nosioci Zla, a oni, prognani, bivaju progonjeni zbog Dobra koje predstavljaju. Ali ovo Dobro je napadnuto, pobeđeno i onesposobljeno i bilo je, elem, jedno slabo Dobro, jedno loše, neodrživo, nepouzdano Dobro, jer Dobru se ne može pripisati slabost onako kako se kiši pripisuje vlažnost.

Reći da dobri nisu pobeđeni zato što su bili dobri, već zato što su bili slabi – za to je potrebna hrabrost. Naravno da u borbi protiv neistine istina mora da se piše i ona ne sme biti ništa nalik nečem opštem, uzvišena, višeznačna. Od ove opšte, uzvišene, višeznačne vrste upravo je neistina. Kada se za nekog kaže da je rekao istinu, to znači da je pre njega nekolicina ili mnoštvo govorilo nešto drugo, neku laž ili nešto opšte, ali da je upravo on rekao istinu, nešto praktično, suštinsko, neosporno, nešto o čemu se radi.

Nije potrebno mnogo hrabrosti, u delu sveta gde je to i dalje dozvoljeno, da bi se uopšteno  žalilo zbog toga što je svet loš i zbog trijumfa prostaštva pretiti trijumfu duha. Tamo nastupaju mnogi, kao da su u njih upereni topovi a ne samo pozorišni dvogledi. I izvikuju svoje  zahteve u jedan svet prepun prijatelja i bezazlenih ljudi. Zahtevaju jednu opštu pravdu, za koju sami nikad ništa nisu učinili, i jednu opštu slobodu da im pripadne deo plena koji se ionako već dugo s njima deli. Istinom smatraju samo ono što lepo zvuči. Ako je istina nešto brojivo, suvo, faktičko, nešto za čije je pronalaženje neophodan trud i što zahteva proučavanje – to onda za njih i nije istina, ništa dakle što ih dovodi do zanosa. Oni imaju samo vanjsko držanje onih kojih govore istinu. Nevolja je sa njima: oni istinu ne znaju.

(2) Pamet da se istina prepozna

This image has an empty alt attribute; its file name is Glaa-02-S.jpg

Pošto se istina svuda potiskuje i zbog toga ju je teško pisati, većina u tome – da li se istina piše ili ne – vidi pitanje stava. Veruje se da je za to potrebna samo hrabrost. A zaboravlja se na drugu teškoću, na pronalaženje istine. Ne može biti govora o tome da je pronaći istinu lako.

Pre svega, teško je već i odrediti koja je istina vredna biti izrečena. Tako npr. sada pred očima celog sveta jedna za drugom najveće civilizirane države tonu u krajnje barbarstvo. Uz to svako zna da ovaj unutardržavni rat, vođen najsurovijim sredstvima, svakog dana preti da  se pretvori u međunarodni, koji će naš deo sveta možda ostaviti u ruševinama. To je nesumnjivo jedna istina, ali naravno da istina ima još mnogo. Tako npr. nije neistinito da stolice imaju sedala i da kiša pada odozgo nadole. Mnogi pisci pišu ovakve istine. Oni su nalik slikarima koji zidove brodova koji tonu prekrivaju mrtvom prirodom. Naša prva teškoća za njih ne postoji i oni povrh svega imaju i mirnu savest. Neometani od strane moćnih, ali i neosetljivi na vapaje zlostavljanih, oni slikaju svoje slike. Besmislenost njihovog pristupa izaziva u njima samima jedan “duboki” pesimizam, a koji prodaju po dobroj ceni i koji bi, imajući u vidu ovakvo majstorstvo i dobru prodaju, bio svojstveniji nekom drugom. Pritom nije uvek lako prepoznati da su njihove istine one o stolicama i kiši, jer one obično zvuče sasvim drugačije, upravo onako kako zvuče i istine o važnim stvarima. Jer se umetničko oblikovanje sastoji upravo u tome da se nekoj stvari dodeli važnost. Tek se pažljivim posmatranjem može prepoznati da oni kažu samo: stolica je stolica i ništa ne može da se “uradi” protiv toga da kiša pada dole. Ovi ljudi ne pronalaze istinu koja zavređuje da bude napisana. Drugi se opet i bave najhitnijim zadacima, ne plaše se ni moćnika ni siromaštva, ali istinu ipak ne mogu pronaći. Njima nedostaju znanja. Puni su starog praznoverja, poznatih i još u stara vremena nastalih preduverenja. Svet je za njih previše zamršen, oni ne poznaju činjenice i ne uviđaju odnose. Pored stava neophodna su im i osvojiva znanja i naučne metode. Svim piscima je u ovom vremenu zamršenosti i velikih promena potrebno poznavanje materijalističke dijalektike, ekonomije i istorije. Ako se uloži neophodan trud, ovo znanje se može osvojiti iz knjiga i kroz praktična uputstva.

Mnoge istine se mogu otkriti i na jednostavniji način, polazeći od delova istine ili stanja stvari koja do istine vode. Kada postoji namera da se traži dobro je imati metodu, ali moguće je pronalaziti i bez metode, pa čak i kada se ne traži. Ali na ovakav slučajan način teško se ostvaruje takvo predstavljanje istine na temelju kojeg bi ljudi znali kako delaju. Ljudi koji beleže samo nevažne činjenice nisu u stanju stvari ovog sveta da učine upotrebljivim. Ali istina ima samo ovaj cilj i nijedan drugi. Izazovu da pišu istinu ovi ljudi nisu dorasli. Kada je neko spreman da piše istinu i sposoban da  je prepozna, preostaju mu još tri teškoće.

(3) Umeće da se istina učini upotrebljiva kao oružje

This image has an empty alt attribute; its file name is Brht-01-S.jpg

Istina mora da se kaže radi posledica koje iz nje proizlaze i utiču na ponašanje. Kao primer za istinu koja ne može imati posledice ili ima pogrešne posledice može nam poslužiti široko rašireno shvatanje da u pojedinim zemljama vladaju loši uslovi koji vuku koren u barbarstvu. Prema ovom shvatanju fašizam je val barbarstva koji je u pojednine zemlje provalio kao prirodna nepogoda. Prema ovom shvatanju fašizam je jedna nova, treća sila pored (i iznad) kapitalizma i socijalizma; bez fašizma bi ne samo socijalistički pokret nego i kapitalizam mogli nastaviti postojati. To je naravno jedna fašistička tvrdnja, kapitulacija pred fašizmom. Fašizam je istorijska faza u koju je kapitalizam stupio, nešto koliko novo toliko i staro. Kapitalizam u fašističkim zemljama egzistira još samo kao fašizam i obračun s fašizmom moguć je samo kao obračun s kapitalizmom, sa najogoljenijim, najsirovijim, najneospornijim i najnepoštenijim kapitalizmom.

Kako neko sada kaže istinu o fašizmu, protiv kojeg istupa, a da ne kaže ništa protiv kapitalizma iz kojeg fašizam proizlazi? Kako onda njegova istina da se pokaže kao delotvorna? Oni koji su protiv fašizma, a nisu protiv kapitalizma, koji jadikuju zbog barbarstva koje od barbarstva i potiče, liče na ljude koji hoće svoje parče teletine, ali da tele ne bude zaklano. Oni hoće da jedu teletinu, a da ne vide krv. Daju se zadovoljiti ako mesar opere ruke pre nego što meso iznese na stol. Oni nisu protiv posedničkih odnosa koji dovode do barbarstva,već samo protiv barbarstva. Oni dižu svoj glas protiv barbarstva i čine to u zemljama gdje vladaju isti posjednički odnosi, ali gde mesari i dalje peru ruke pre nego što iznesu meso.

Glasne optužbe protiv barbarskih mera mogu delovati samo kratko, naime dokle god slušaoci veruju da u njihovim zemljama ovakve mere ne bi mogle doći u obzir. Neke zemlje su u stanju da svoje posedničke odnose održe manje nasilnim sredstvima nego druge. Njima demokracija i dalje omogućava ono za što drugi moraju da potegnu na-silje, naime garanciju posedništva nad sredstvima proizvodnje. Monopol nad tvornicama, rudnicima, zemljištem svuda uspostavlja barbarske uslove, samo što su ovi obično manje vidljivi. Varvarstvo postaje vidljivo onog trenutka kada monopol mora se štiti otvorenim nasiljem.

Neke od zemalja u kojima zbog barbarskog monopola još uvek nije neophodno ukidati formalne garancije pravne države, kao ni takve pogodnosti kakve su umetnost, filozofija, književnost, rado slušaju goste koji zbog ukidanja takvih pogodnosti optužuju svoje zemlje, jer time stiču prednost u ratovima koji se očekuju. Da li bi se moglo reći da su istinu prepoznali oni koji npr. glasno zahtevaju bespoštednu borbu protiv Nemačke “zato što je ona istinska postojbina zla našeg vremena, podružnica pakla, boravište antihrista”? Pre bi se moglo reći da su ljudi koji to govore površni, bespomoćni i štetni. Jer iz ovih brbljarija sledi da Nemačku treba uništiti. Celu zemlju sa svim njenim ljudima, jer otrovni plin dok ubija ne bira samo krivce.

Lakomislen čovek, onaj ko istinu ne zna, izražava se uopšteno, zamorno i neodređeno. On naklapa o “tim” Nemcima, zapomaže zbog “tog” zla, a slušaoci u najboljem slučaju ne zna šta će s tim. Treba li da odluči da ne bude Nemac? Ako on bude dobar, da li će i pakao nestati? Tako je od iste ove vrste i govor o barbarstvu koje potiče od barbarstva. Zatim, iz varvarstva dolazi varvarstvo i završava civilizacijom do koje se dolazi obrazovanjem. To je sve izraženo sasvim uopšteno  ni zbog kakvih delotvornih posledica i, u osnovi, nikome.

Takva predstavljanja prikazuju samo malobrojne članove uzročno-posledičnog niza i izdvajaju pojedine pokretačke snage kao nesavladive. Takva predstavljanja prepuna su magle i prikrivaju upravo one snage koje pripremaju katastrofu. Malo svetla, i već se kao uzročnici katastrofa razaznaju ljudi. Jer, živimo u vremenu u kome je čovek čoveku sudbina.

Fašizam nije prirodna katastrofa kojoj bi moglo da se pristupi upravo iz ljudske “prirode”. Ali i kod samih prirodnih katastrofa ima predstavljanja koja su čoveku vredna, zato što su apel na svu njegovu raspoloživu snagu. Nakon jednog velikog potresa koji je razorio Jokohamu, u mnogim američkim časopisima mogle su se videti fotografije koje su prikazivale jedno polje u ruševinama. Ispod je pisalo “steel stood” (čelik je izdržao) i zaista, ako je neko na prvi pogled video samo ruševine, mogao bi, nakon što mu je ovim rečima skrenuta pažnja, da uoči pojedine visoke građevine kako su ostale stajati.

Među svim mogućim prikazima jednog potresa neusporedivu važnost imaju upravo oni od strane građevinskih inženjera, prikazi koji uzimaju u obzir pomicanja tla, snagu udara, oslobođenu toplinu i time vode konstrukcijama koje potresu odolevaju. Ko hoće opisati fašizam i rat, te velike neprirodne katastrofe, mora stvoriti jednu praktičnu istinu. Mora da pokaže da se ove katastrofe priređuju velikim masama ljudi koji rade bez vlastitih sredstava proizvodnje, a od strane posednika ovih sredstava. Ako neko namerava da sa  uspehom piše istinu o lošim stanjima, mora pisati tako da se mogu prepoznati njihovi predupredljivi uzroci. A ako se prepoznaju predupredljivi uzroci, moguće je i obračunati se s ovim lošim stanjima.

(4) Promišljenost da se odaberu oni u čijim rukama istina postaje delotvorna

Резултат слика за Bertolt Brecht

Kroz viševekovne prakse trgovine napisane na tržištu mišljenja i saopštenja, time što je oslobođen brige o onom što je napisao, pisac je stekao dojam da njegova mušterija ili naručitelj, posrednik, nadalje svima isporučuje napisano. Mislio je: ja govorim, a oni koji hoće da me čuju, čuće me. U stvarnosti, on je govorio, a oni koji su mogli da ga plate, čuli su ga. Ono što je govorio nisu čuli svi, a oni koji su čuli – nisu hteli da čuju sve. O tome je rečeno mnogo, iako možda još uvek premalo; hoću samo da istaknem da se “pisati nekom” pretvorilo u “pisati”.

Istina, upravo, ne može tek da se piše; da bi njome moglo nešto da se započne, ona sve  vreme mora da se piše nekome. Saznavanje istine je za pisce i čitataoce  zajednički proces. Da bi neko rekao nešto dobro, mora dobro da sluša i da sasluša ono što je dobro. Istina mora da bude rečena sračunato i da se sasluša sračunato. Za nas pisce je važno kome je govorimo i ko nam je govori. Istinu o lošem stanju moramo da kažemo onima koji su u najgorem stanju, a to moramo da  iskusimo  od njih samih. Moraju se osloviti ne samo ljudi određenog stava, već i ljudi kojima ovaj stav ujedno predstavlja i razlog njihovog položaja. I vaših je slušaoca sve više i više!

Čak se i dželatima može obratiti ako više ne dobijaju nadoknadu za vešanje ili ako su im okolnosti posla postale opasne. Bavarski seljaci nisu bili ni za kakav prevrat, ali kada je rat potrajao dovoljno dugo i kada su se sinovi  vratili kućama  ne našavši više svoja mesta na imanjima, za prevrat ih je bilo lako pridobiti. Za pisce je važno da istini pogode ton. Uobičajeno se tu čuje jedan nežan, napaćeni ton nekoga ko ni mrava ne bi zgazio. Ko živi u bedi i čuje ovakav ton, postaje još bedniji. Tako govore ljudi koji možda i nisu neprijatelji, ali sigurno nisu saborci. Istina je nešto ratoborno, ona se ne obračunava samo sa neistinom već i sa ljudima koji neistinu šire.

(5) Lukavstvo da se istina proširi među mnogima

Ponosni što imaju hrabrost za istinu, sretni što su je pronašli, umorni, možda, od truda uloženog u dovođenje istine u delotvornu formu, nestrpljivo iščekujući pristup onima čije interese brane – mnogi potcenjuju neophodnost primene posebnog lukavstva da bi se istina proširila. Time često dovode u pitanje učinak celog svog rada. Oduvek je za širenje istine, kad god je bila potiskivana ili prikrivana, bilo primenjivano lukavstvo. Konfucije je tako krivotvorio jedan stari patriotsko-istorijski  kalendar. Ako je pisalo – “Vladar Kuna je naredio da se filozof Van pogubi zbog toga što je rekao to i to“ – Konfucije je umesto ”pogubi“ stavio “ubije”. Ako je pisalo da je Tiranin tako i tako završio život atentatom, Konfucije je napisao “pogubljen”. Time je prokrčio put jednom novom tumačenju istorije.

Ko u naše vreme umesto “narod” kaže “stanovništvo”, a umesto “zemlja” kaže “zemljišni posed”, tim izbegava mnoge laži. Reč “narod” iskazuje izvesnu uniformnost, upućuje na zajedničke interese i trebalo bi, dakle, da se upotrebljava samo kada se govori o drugim narodima, jer se jedino tada može zamisliti zajedništvo u interesima. Stanovništvo jednog područja, naprotiv, ima različite, često i suprotstavljene interese i to je istina koja se potiskuje. Tako i onaj ko kaže “zemlja” i pričajući o mirisu i boji zemlje njuhu i očima dočarava njive, time potpomaže laži vladalaca; jer, niti se ovde radi o plodnosti zemlje, niti o ljudskoj ljubavi prema njoj, niti o marljivosti – već je cena zrna i cena rada ono što je glavno.

Oni koji od zemlje ubiru dobit nisu oni koji žanju, berzama je miris oranica nepoznat. Berze mirišu drugačije. Nasuprot tome “zemljišni posed” je ispravan izraz, njime se smanjuje mogućnost obmane. Umesto reči “disciplina” trebalo bi, tamo gde vlada represija, koristiti reč “poslušnost”, jer je disciplina moguća i bez vladara i time po sebi ima plemenitiji prizvuk nego poslušnost. A od reči “čast” bolja je reč “ljudsko pravo”.

Time pojedinac ne iščezava tako lako iz vidokruga. Zna se kakav samo šljam daje sebi za pravo da brani čast jednog naroda! I kako samo, rasipnički, siti dele počasti onima koji ih hrane, sami gladujući. Konfucijevo lukavstvo primenjivo je i danas. Konfucije je zamenio neopravdana tumačenja nacionalnih procesa onim opravdanim. Tomas Mor je u Utopiji opisao zemlju u kojoj vladaju pravedni uslovi – to je bila zemlja veoma različita od one u kojoj je živeo, ali joj je veoma ličila, ako se izuzmu ovi pravedni uslovi.

Živeći pod pretnjom carske policije, Lenjin je hteo da opiše represiju i eksploatciju koju je na otoku Sahalin vršila ruska buržoazija. Umesto “Rusija” pisao je “Japan”; a umesto “Sahalin” pisao je “Koreja”. Metode japanske buržoazije čitataoce su u svemu podsećale na one na Sahalinu, ali opis nije bio zabranjen jer je Japan bio neprijatelj Rusije. Mnogo od onoga što u Nemačkoj ne može da se kaže o samoj Nemačkoj, sme da se kaže koristeći se Austrijom. Postoji mnoštvo lukavstava kojima se može obmanuti podozriva država. Volter se obračunao s crkvenom verom u čuda time što je napisao jednu dopadljivu pesmu o mladoj Jovanki Orleanskoj. Opisao je čuda koja bez sumnje mora da su se dogodila da bi Jovanka u vojsci i na imanju i među monasima ostala mlada.

Elegancijom stila i opisivanjem erotskih avantura svojstvenih raskošnom životu vladalaca, Volter ih je namamio da napuste religiju koja im je za ovakav život davala podršku. Da, na taj način je stvorio mogućnost da njegovi radovi na zaobilazan način deluju na one kojima su bili namijenjeni. Moćnici među njegovim čitateljima zastupali su i bili blagonakloni prema njihovom širenju. Time su okrenuli leđa i policiji koja je služila njihovom zadovoljstvu. I veliki Lukrecije je izrazito naglasio da za širenje epikurejskog ateizma mnogo duguje lepoti svojih stihova.

Književni nivo  može jednom iskazu da služi kao zaštita. Mada često može da pobudi i sumnju. Tada može da se desi da pisac nivo mora namerno da “rašrafi”. Tako se, na primer, u prezrenoj formi krimi-romana događa da se na neupadljivim mestima prokrijumčare opisi mučnih stanja. Ovakvi opisi sasvim su opravdani u jednom krimi-romanu. Veliki Šekspir je, oblikujući govor Koriolanove majke kojim odvraća sina suprotstavljenog otadžbini, iz mnogo finijih obzira spustio književni nivo do neuverljivosti, jer Koriolan od svog plana nije trebalo da se okrene zbog snage stvarnih razloga ili nekakvim dubokim unutarnjim pokretom – već zbog inertnosti da se prepusti jednoj staroj navici.

Kod Šekspira nalazimo još jedan obrazac kako se istina lukavo proširi – u govoru Antonija nad Cezarovim telom. Antonije neprestano naglašava da je Cezarov ubica Brut čovek vredan poštovanja, ali istovremeno i opisuje njegovo delo i to tako da je opis ovog dela upečatiljiviji od opisa njegovog počinitelja; govornik time dozvoljava biti poražen činjenicama, on sam im dodeljuje veću uverljivost. Džonatan Svift predložio je u jednoj brošuri da bi zarad blagostanja u jednoj zemlji decu siromaha trebalo usoliti i prodavati ih kao meso. Ispostavio je tačne izračune koji dokazuju kako se može mnogo uštediti ako se ni pred čim ne usteže. Svift se napravio glup. Sa mnogo vatre i ozbiljnosti branio je jedan određeni, njemu omraženi način mišljenja, i to po onom pitanju gde se pred svima osvetljava sva njegova niskost. Svako bi mogao biti pametniji ili, u najmanju ruku, humaniji od Svifta, a posebno onaj ko svoja gledišta do tada nije preispitivao.

Propaganda za način mišljenja, a to je područje gde se uvek uspeva, povlađuje interesu potlačenih. Takva propaganda je bitna. Pod vladama koje služe eksploataciji mišljenja se takva propaganda smatra niskom. Niskim se smatra ono što je podređenima korisno. Niskim se smatraju stalna briga o sitosti, saznanje o srozavanju ugleda branitelja države time što su primorani da gladuju, sumnja u vođu koji vodi u nesreću, otpor prema radu koji radnika ne hrani, suprotstavljanje prinudi na besmisleni stav, stavljanje ravnopravnosti nasuprot porodici čiji interesi više ničem ne koriste. Gladne vređaju da su proždrljivci, one koji nemaju šta izgubiti da su kukavice, one koji sumnjaju u svoje tlačitelje vređaju da sumnjaju u vlastitu snagu, one koji traže nadoknadu za svoj rad vređaju da su lenjivci … Pod takvom vlašću mišljenje uopšte smatra se niskim i biva ozloglašeno.

Mišljenje se više nigde ne podučava i, tamo gde istupi, proganja se. Postoje, ipak, područja u kojima se nekažnjeno može ukazati na uspehe testiranja; to su ona područja u kojima je diktaturama mišljenje potrebno. Tako se, na primer, može ukazati na uspehe testiranja u oblasti vojne nauke i tehnike. I odmotavanje klupka organizacije i izumiteljstva rezervnih materijala zahteva mišljenje. Kvarenje životnih namirnica, obučavanje mladeži za rat, sve to zahteva  mišljenje i: to se može opisati. Pohvala ratu, besmislenom cilju ovog testiranja – može, pak, lukavo da se izbegne. Tako mišljenje koje polazi od pitanja kako najbolje da se vodi rat, može se dovesti do pitanja da li ovaj rat ima smisla i, najzad, da se primeni na pitanju kako najbolje izbeći jedan besmisleni rat. Ovo pitanje naravno teško da može otvoreno da se postavi. Može li, dakle, mišljenje koje je do tada propagirano da se sirovo i odlučno oblikuje? Može.

Da bi represija koja služi eksploataciji jednog (većeg) dela stanovništva od strane drugog (manjeg) mogla da bude moguća u vremenu kao što je naše, neophodno joj je da stanovništvo zadrži sasvim određeni stav, i to takav koji se mora protezati na sve oblasti. Jedno otkriće u oblasti zoologije, kao što je to bilo Darvinovo, bilo je u stanju da iznenada ugrozi eksploataciju; pa ipak se o njemu jedno vreme brinula samo crkva, policija ništa nije primećivala. Istraživanja fizičara dovela su poslednjih godina do promena u oblasti logike koja bi, između ostalog, mogla postati opasne za niz postulata na kojima počiva represija.

Pruski državni filozof Hegel, zaposlen mukotrpnim istraživanjima u području logike, ostavio je Marksu i Lenjinu, klasicima proleterske revolucije, metode od neprocjenjive vrednosti. Različite nauke razvijaju se pod međusobnim uticajima, ali ipak neravnomerno, tako da država nije u stanju da sve drži na oku. Prvoborci istine mogu sebi da odaberu borbena polja na koja se u dotadašnjim prilikama nije obraćala pažnja. Sve se svodi na podučavanje ispravnom načinu mišljenja koje sve pojave i procese preispituje sa njihove prolazne i promenljive strane.

Vladaoci imaju jaku odbojnost spram velikih promena. Oni bi želeli da sve ostane kako jeste, po mogućnosti i hiljadu godina. Bilo bi najbolje zamrznuti mesec i zaustaviti sunce! Niko tada ne bi bio gladan, niko tražio večeru. Ako su oni pucali, kako to da se neprijatelj usuđuje da uzvrati pa, njihov pucanj, pobogu, treba da je poslednji. Ugao posmatranja koji posebno ističe ono što je prolazno predstavlja dobro sredstvo da se ohrabre potlačeni … pre nego što se u svakoj stvari i stanju javi i počne rasti protivrečnost, pobednicima mora nečim da se suprotstavi.

Jedan takav ugao posmatranja (kao što je dijalektika ili učenje o životnoj reci) može se primenjivati ​​na onim predmetima koji neko vreme izmiču pažnji vladalaca.Može se primeniti u biologiji ili hemiji. Ali se može primeniti i pri opisivanju sudbina jedne porodice, a da se pritom ne privuče previše pažnje. Zavisnost  jedne stvari od mnogih drugih, a koje su i same u stalnoj promeni, takvo mišljenje je za diktature opasno i može nastupiti u raznim vidovima ne pružajući policiji ništa opipljivo.

Potpuni opis svih okolnosti i procesa s kojima se susreće neko ko hoće da otvori duvandžinicu, takav opis može da zada težak udarac diktaturi. Vlade koje masu ljudi dovode do bede moraju izbeći da se u bedi na njih misli. Zato mnogo govore o sudbini. Jer je sudbina, ne oni, kriva za neimaštinu. Ko neimaštini traži uzrok, biva zatvoren  i pre nego što spomene vladu. Ali, moguće je uopšteno se suprotstaviti govoru o sudbini; može se pokazati da je za čovekovu sudbinu odgovoran čovek. Ovo, opet, može se ostvariti na različite načine.

Može, na primer, da se ispriča priča o jednom seoskom imanju, recimo o seoskom imanju na Islandu. Celo selo priča o tome da je na ovo imanje bačena kletva. Jedna seljanka je skočila u bunar, jedan seljak se obesio. Jednog dana biva venčanje, mladi naslednik imanja ženi se devojkom koja u miraz donosi nekoliko njiva. I kletva je skinuta. Selo, pak, nije jedinstveno u tumačenju ovog sretnog preokreta. Jedni ga pripisuju vedroj prirodi mladog seljaka, drugi njivama koje je mlada seljanka donela i time učinila imanje sposobnim za život. Ali, čak i u pesmi koja opisuje neki pejzaž može nešto da se postigne; naime, kada se prirodi pridodaju stvari koje su stvorili ljudi. Lukavstvo je neophodno da bi se istina proširila.

(6) Zaključak

Резултат слика за Bertolt Brecht

Velika istina našeg doba (čijim se spoznavanjem još nije bavilo, a bez čije spoznaje nijedna druga istina od značaja ne može biti pronađena) jeste da naš deo planete tone u barbarstvo zato što su odnosi posedništva nad sredstvima proizvodnje nasilno uspostavljeni. Kakva je korist od pisanja nečeg hrabrog, nečeg iz čega proizilazi da je stanje u koje tonemo nešto barbarsko (što je istina) – ako nije jasno zašto smo u taj položaj dospeli? Moramo reći da do zlostavljanja dolazi jer posednički odnosi ostaju isti. Naravno, kad ovo kažemo izgubićemo mnoge prijatelje koji su, doduše, protiv zlostavljanja, ali koji veruju da se posednički odnosi i bez zlostavljanja mogu održati (što je neistina).

Mi moramo da kažemo istinu o varvarskom stanju u našoj zemlji, da moramo učiniti ono što će barbarstvo dovesti do nestanka, ono što će promeniti posedničke odnose.

Dalje, mi to moramo da kažemo onima koji zbog posedničkih odnosa najviše ispaštaju i koji u njihovoj promeni imaju najviše interesa, radnicima, kao i svima onima koje možemo pridobiti za saveznike zato što nemaju vlasništvo nad sredstvima proizvodnje, čak i kada imaju udeo u profitu.

I moramo, kao peto, da postupamo lukavo. I svih ovih pet teškoća moramo da savladavamo istovremeno, jer ne možemo reći istinu o stanju varvarstva a da ne mislimo na one koji zbog varvarstva ispaštaju, i dok, neprestano sa sebe stresajući svaki napad malodušnosti i stalno držeći pred očima istinske odnose, tražimo one koji su spremni iskoristiti znanje – moramo da mislimo i na to da im istinu podarimo takvu da bude oružje u njihovim rukama i sve to tako lukavo da neprijatelj ovu primopredaju ne može da primeti i spreči.

Toliko je potrebno kada se od pisca zahteva da piše istinu.

***

Beleška

Ovaj antifašistički programski spis Breht je napisao u francuskom egzilu, a sa ciljem rasturanja u Hitlerovoj Nemačkoj. Prvi put je objavljen 1935. u nemačkom emigrantskom časopisu Unsere Zeit (Paris, Heft 2-3, April).

Prevod sa nemačkog i beleška: Marko Stojkić.

Original na srpskom i ilustracije objavljene na: https://www.xxzmagazin.com/pet-teskoca-u-pisanju-istine

Давид и Голијат са чаробног брега

Original vintage poster: Davos Parsenn for sale at posterteam.com

“Авантуре крви и духа, које су твоју једноставност уздигле, допустиле су ти да у духу проживиш оно што физички по свој прилици нећеш преживети. Наилазили су тренуци кад си замишљао да владаш и кад ти је из смрти и телесног сладострашћа сан о љубави загревао душу. Да ли ће се и из ове светске свечаности у част смрти, из ове опаке грозничаве ватре која сад свуда унаоколо захвата вечерње небо, такође једном уздићи љубав?”

(Томас Ман, “Чаробни брег”)

I

Пролог: гост из хотела “Метропол”

davos

Тог јутра је устао раније него обично: знао је да ће, пре него што се дан, који је тек почињао, заврши и он завршити посао за који се већ месецима припремао. Истуширао се, обукао, спаковао и сишао на доручак. Знао је, исто тако, да ће то бити последњи пристојан доручак који ће имати. Зато је на миру најпре попио чај, а онда појео своје омиљено јело: омлет са сиром. Мали гастрономски ритуал завршио је колачем од шумских купина. На рецепцији хотела је тражио рачун за претходна три дана:

“Нећу се више враћати” – рекао је – “али ми је незгодно да сада носим пртљаг са собом. Може ли да остане овде неко време, неко ће већ доћи по њега, рачунам вечерас, најкасније?”

Одавно извежбаним осмехом, љубазни рецепционар хотела Метропол потрудио се да елегантно обученог младог човека убеди како ће његове жеље бити испуњене: очекивао је бакшиш, који је и добио.

Обукао је капут са чивилука и изашао, у прохладно и сунчано фебруарско јутро. Туристи су кретали у уобичајене планинске шетње, мештани су ишли за својим уобичајеним дневним пословима; први су били ужурбани, желећи да искористе своје скупо купљено време на најбољи начин, други успорени, као и сви становници малих места, где је време већ вековима стало.

На градском тргу је застао, из џепа извадио кутију цигарета и овлаш нацртану скицу центра малог града упоредио са погледом који се пружао пред њим. До свог одредишта, није морао превише да хода: ту, готово на пушкомет, помислио је, одмах после школе, ватрогасног дома и полицијске станице.

“Пушкомет”, вратио се у мислима поново на ту реч која му је пала на памет, “да ли је та реч светогрђе на оваквом месту?

Остатак јутра, цело послеподне и прве вечерње сате провео је у шетњи. Прекинуо ју је само једном, да попије чај и напише писмо оцу, у далеку земљу из које је дошао. Послао га је препоручено, неколико минута пре него што се једини шалтер омање поште, у шест увече, затворио. А онда је кренуо на свој сусрет са судбином…

Застао је пред улазним вратима. Тренутак неодлучности? Тада је, по први пут, опипао мали гвоздени предмет у десном џепу капута. Додир хладног метала вратио му је самопоуздање. Зазвонио је: сат је показивао неколико минута после пола осам увече. Жена је отворила, уз онај помало усиљени осмех који се обично упућује очекиваним, а опет незнаним, гостима; његова посета била је претходног дана најављена телефоном:

“Очекује Вас у свом кабинету. Ако желите можете да капут оставите код мене, да се осећате комотније?”

“Нема потребе да вас оптерећујем тиме. Вашег господина мужа ионако нећу претерано задржавати.”

Заједно су се попели дрвеним степеницама које би под њиховим ногама повремено зашкрипале; жена је отворила врата невелике просторије. Крупан проћелав човек средњих година са жутим брчићима разговарао је телефоном: руком је љубазно показао свом госту да седне у фотељу преко пута писаћег стола. Жена је отишла да донесе чај.

Једно време је седео и гледао велики портрет у уљу који је висио на зиду, изнад фотеље домаћина. Поглед му је онда прешао на бодеж са посветом, у луксузној кутији од храстовине, обложеној црвеним сомотом, на писаћем столу; а потом на кавез са канаринцем, који је весело кљуцао своје зрневље. Ватра је горела у камину.

Чудно како човек, у оваквим ситуацијама, примећује детаље – помислио је.

Онда је поглед поново фиксирао на човека за писаћим столом: могао би да буде доброћудни крчмар из пивнице преко пута – пало му је на памет у једном тренутку – да ми сипа криглу пива док заједно причамо вицеве о келнерици великих груди? Само да нема тог проклетог портрета…

Чуо је кораке жене која се враћала са чајем, управо у тренутку када је његов домаћин завршавао разговор; обојица су устала и кренула један другом у сусрет:

“Драго ми је да сте посетили наш скромни дом. Одавно нисмо имали посетиоца са универзитета. Како оно рекосте да се зовете?” – упита док је по столу тражио посетницу – “Аха, ево је! Вилхелм, драго ми је.”

Сада су били на мање од пола метра раздаљине један од другога. Домаћин је у левој руци још држао посетницу, док је десну пружио свом госту. Врата су се отворила и жена са послужавником застала је на улазу за тренутак, док се двојица мушкараца не поздраве; та формалност ће ионако трајати само који трен, помислила је. И била је у праву:

“Давид. Давид Франкфуртер. Јеврејин.” – одговорио је гост.

За можда секунд или два, израз лица домаћина почео је да се мења, како су претходне три речи почеле да се обликују у ону једну, једину, застрашујућу мисао. Али та мисао није ни стигла да се до краја обликује у његовој глави: већ у наредној секунди, он главу – или бар њен већи део – више није имао.

Прва два метка су га погодила у груди, трећи у врат, четврти у уста и пети у око. Звук последње од пет детонација још се није ни утишао, а тело се, као празна беживотна врећа, сручило на под испред писаћег стола; готово у истом тренутку, тај звук помешао се са звуком разбијања розентал порцелана са послужавника који је испао из руку запрепашћене жене. Коначно је, лелујаћи се, на под пала и никад уручена визиткарта.

“Госпођо, била ми је част упознати вас. Хвала, могу сам да нађем излаз.” – наклонио се својој домаћици скамењеној од неверице док је пиштољ враћао у џеп капута, а његов тих и учтив глас на савршеном немачком мешао се са дивљим криковима канаринца у кавезу. Сасвим полако, дрвеним степеницама је сишао до улазних врата, а затим кроз њих прошао назад, у хладну фебруарску ноћ. Иза њега, у соби којом се још ширио барутни дим, остали су један леш, једна удовица и један канаринац. Човек са портрета немо је, са зида, посматрао ову надреалну сцену.

***

Био је уторак, 4. фебруар 1936. године, око пола осам увече. Раније тог истог дана, британски економиста Џон Мајнард Кејнз је у Лондону објавио своје животно дело: “Општа теорија камата, запослености и новца”; у Бостону, у Масачусетсу, родио се глумац Гари Конвеј; у бечком Академском позоришту управо је почињала премијера комедије Џорџа Бернарда Шоа, “Милионерка”, са славном Маријом Ејс у насловној улози.

А у швајцарском алпском градићу Давос, омиљеном скијашком одмаралишту европске високе класе, Давид Франкфуртер, студент стоматологије из Винковаца у Југославији, управо је убио Вилхелма Густлофа, повереника и координатора мреже Национал-социјалистичке радничке партије Немачке за Швајцарску конфедерацију.

Свет је читао вести о рату у Етиопији, помало страховао од исхода избора у Шпанији, радовао се зимским олимпијским играма у Гармиш-Партенкирхену ишчекујући оне летње у Берлину, помало трачарио о зарадама Ширли Темпл и Клерка Гебла и забављао уз Модерна времена Чарлија Чаплина. А да ће ових пет метака, управо испаљених у главу и тело једног претерано амбициозног метереолога из монденске швајцарске провинције, кренути са Мановог чаробног брега на свој десетогодишњи пут по целом свету – да би их на крају тог пута било пет милијарди – то нико, још увек, није могао ни да помисли.

Да су се упознали само десетак година пре – или можда касније? – под неким другим околностима и на неком другом месту, Давид и Вилхелм можда су могли да постану и пријатељи. Давид је, наравно, могао да убије Вилхелма (и обрнуто) из мноштва разних других разлога из којих се мушкарци иначе међусобно убијају: због новца, због части, због неке жене, из крвне или друге освете, или у пијаној кафанској тучи. Али није: два млада човека, један који је своје име добио по легендарном краљу Јевреја из библијских времена и други, назван по бившем немачком цару, нису се, заправо, уопште ни познавали; први и последњи пут у животу сусрели су се у тих пар минута, разменивши само своја имена. Nomen est omen.

Не, ништа се, од свега тога другог, свега што је можда могло да се деси, није десило: тог дана, на том месту, Јеврејин је убио нацисту – и те две баналне чињенице, тај хегеловски Zeitgeist, дух времена које су оне обликовале, неповратно је одредио судбину, не само њих двојице, него и стотина милиона других људи, чији су они били претходница.

Шта су пет Давидових метака, заиста, били? Несрећан стицај околности, хладнокрвно убиство или оно у афекту, херојски чин, тренутак нервног растројства, побуна, освета извршена унапред, акт правде, божанске или оне људске – или само прерано одиграна увертира једне трагичне опере чији је апокалиптични либрето већ одавно био написан, превремени почетак ратних дејстава у светској катаклизми која ће, бизарном игром судбине, заиста и почети три године касније?

На то питање покушаће данас, тачно осамдесет пет година од те вечери у Давосу, да одговори ова прича. У њој ћете, наизменично, читати: вашег Приповедача из садашњости, и чак троје учесника из прошлости: убицу, удовицу и судију. И, на самом крају, моћи ћете да прочитате и онај ексклузивни – записник са небеског суђења.

II

Прича о Давиду и Голијату

The Wilhelm Gustloff Story

Човек у крилу држи сина: док заједно окрећу странице илустроване књиге, дечак одједном пита оца ко је крхки млади човек који се храбро супротставља чудовишно великом џину:

“Давид је био само дечак; ипак он је убио џина: праћком и каменом убио је Голијата, јер су Филистинци понизили Давидов народ, децу Израела.”

Ова сцена дешава се једне зимске ноћи 1919. године у Винковцима, поспаном равничарском градићу у тек створеној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Док мајка Ребека припрема празничну вечеру на први дан Хануке, Мавро Франкфуртер, главни рабин Славоније, први пут узима јеврејску Библију и свом десетогодишњем сину почиње да објашњава историју и веровања народа Израела. Дечак, коме је прво пала у очи слика легендарног двобоја између Давида и Голијата, исто се зове Давид. Древна слика и име које сам носи, у његовој дечјој свести остаће заувек повезани. И утицати пресудно на животе обојице учесника ове зимске идиличне приче.

Презиме Франкфуртер, у том тренутку, породица носи већ сто педесет година: у знак сећања на немачки сајамски град из којег потичу, и који су њихови преци морали да напусте када је јеврејски гето у којем су живели, Judengasse, захватио један од бројних пожара, средином осамнаестог века. Тада се, у предвечерје Француске револуције, мали комшилук разишао по Европи: синови банкара Мајера Амшела Ротшилда у Париз, Лондон и Напуљ, синови рабина Франкфуртера у Беч Марије Терезије.

Давид Франкфуртер рођен је у Дарувару у Славонији, 1909. године, одакле се породица са почетком Великог рата преселила у Винковце. Дечак је болешљив: пати од хроничног периоститиса, упале коштане покоснице, коју прате напади астме. За шеснаест година, од седме до двадесет треће, мораће да претрпи чак шест операција: све чешће, његови доктори, вајкајући се, кажу родитељима да њихов син вероватно неће имати онај уобичајени животни век.

Дане које не може да проведе у игри са својим вршњацима, рабинов син проводи уз верске књиге, помажући свом оцу приликом празничних служби у синагоги и маштајући о древним причама о изабраном народу, кога су ветрови историје расејали по Европи и свету, о вољи Свевишњег која га је изложила искушењима и патњама. Све више и све чешће, ови митови се у Давидовој свести спајају у један: онај о херојској борби његовог имењака са страшним филистинским џином. И сваки пут када се, чак и у безазленим дечјим играма, осети побеђеним или пониженим, теши се мишљу да ће и он – једном када оздрави – постати достојан свог славног претходника и осветити се за зла којима је његов народ изложен сада, у двадесетом веку.

Ипак, упркос слабом здрављу, повременим операцијама и честом ескапизму у библијски свет херојских прича, Давид завршава средњу школу 1929, у својој двадесетој години. Отац га најпре шаље у Загреб да студира медицину, али се млади човек тамо не сналази: врло брзо одлази у Беч, а одатле у Немачку где уписује стоматологију – најпре код ујака у Лајпциг, а потом и у град својих предака, Франкфурт.

***

Ми данас, после деведесет година, са свим оним бенефитима које увек доноси накнадна памет, добро знамо да је Немачка почетком тридесетих година прошлог века била вероватно најгоре место на свету на које је било који Јеврејин – а посебно млад, преосетљив и болешљив син рабина – могао да оде. Јеврејска породица из Винковаца у Краљевини Југославији, Мавро, Ребека и Давид Франкфуртер, то 1931. године није могла да зна. Као да су се сви стари демони германског антисемитизма – средњовековна мржња сакупљана вековима, архетип Јуде Искариотског који је издао Христа у Гетсеманским вртовима, све Лутерове, Ничеове и Вагнерове фантазмагорије, понижење версајске капитулације 1919. године, последице светске економске кризе, патолошка жеља за осветом немачке малограђанштине – као да је све то избило, снагом урагана, у само неколико месеци по доласку Хитлера на власт, судбоносног јануара 1933. године.

Exhibition of Jews

Као на неком апокалиптичном калеидоскопу, ужасне слике се смењују пред Давидовим очима: у много немачких градова, Јеврејима је забрањено да се купају у реци или језеру; у Магдебургу, градске власти им забрањују да се возе трамвајем; у градовима у Франконији, фризерима и берберима забрањено је да услужују јеврејске муштерије; у Халеу, смеју да купују хлеб само између дванаест и пола један по подне, а у Тилзиту не смеју уопште; у Хесену су им затворена врата болница, у Хамбургу позоришта, у Розенхајму не смеју да паркирају аутомобиле на јавним површинама, у Дортмунду да користе услуге залагаоница…

Понегде, ови примери у себи носе и покушаје лоше духовитости: у малом Волфратхаузену, општинске власти прописују да општински бик више неће осемењавати краве у власништву Јевреја; у Лудвигсхафену на северу, на саобраћајни знак који упозорава на опасну кривину, локалне власти додају таблу са циничним натписом: “Јеврејима је дозвољено да возе 120 километара на сат.”

Све чешће, студент медицине је и сам очевидац таквих слика: јеврејске лекаре, правнике, трговце развлаче по улицама, терајући их да у руци држе ноћне посуде а око врата картонске табле са натписом: “Ја сам јеврејска свиња и напаствовао сам немачку девојку“; испред јеврејског сиротишта окупљена маса урла: “Јеврејска копилад! Удавите их у реци!“; Јевреји, изведени ноћу из њихових домова, принуђени су да чисте јавне тоалете; на одушевљење руље која посматра сцену, одузимају им се лопате и посао морају да обављају својим четкицама за зубе или голим рукама.

Давид је, на један чудан мазохистички начин, напросто опчињен овом новом реалношћу Немачке: она га магнетски привлачи, фиксиран је за њу, посматра је са стране и са психолошке дистанце, као што ми данас посматрамо неки филм страве и ужаса. На први поглед, он не само да савршено говори немачки и физички не личи на Јеврејина, него је – као држављанин Краљевине Југославије – и заштићен, попут свих других странаца.

Ипак, и тај осећај дистанце ће убрзо ишчезнути пред неумитним током догађаја: за јеврејски празник Ханука, почетком децембра 1933. Давид путује у Лајпциг, код ујака Соломона Франкфуртера. Старац, одевен у традиционалну одећу рабина, са дугом црвеном брадом – једном од оних које је још Рембрант овековечио на својим платнима – је, за разлику од свог сестрића, препознатљиви Јеврејин. Док шетају улицом, пролазе поред групе тинејџера; усхићени што виде живог примерка омрзнуте прљаве расе, мангупи га окружују, хватају за браду и чупају, вичући: “Јеврејин! Хоп, хоп, скочи.

“Стајао сам тамо” – причао је много касније описујући тај догађај – “и нисам могао да учиним апсолутно ништа да спречим ту увреду. За тај свет, једноставно, ми нисмо били људска бића.”

Негде крајем 1933. године, под притиском ужасних слика које свакодневно гледа – и у којима се сада појављују и чланови његове породице – у свести Давида Франкфуртера се, паралелно, формирају две одлуке. Једна је конкретна, прецизна и релативно лако остварива: у пролеће 1934. он заувек напушта Немачку и студије наставља у Берну, у суседној Швајцарској. Друга је, у том тренутку бар, још увек магловита, помало неодређена и безоблична, њено остварење тражи више вежбе, самопоуздања и храбрости – али је исто тако чврсто формирана као и она претходна: осветиће се за сва понижења која је његов народ претрпео!

III

Убица (1): оружје

The first assassination attempt on a representative of the Third Reich abroad: David Frankfurter shot and killed Wilhelm Gustloff with this pistol in Davos in 1936.

Може се слободно рећи, на моју коначну одлуку пресудно је утицао пиштољ. Како, уосталом, да некога убијете без оружја? И сада се сећам тог дана: леп, сунчан, средином децембра 1935. године, мали кошер пансион у Берну, у којем обично ручам у паузи изеђу предавања. Тог дана свраћа и колега, студент филозофије. Седимо за столом у углу, на дрвеним клупама, око нас нема никога и можемо да причамо неометано. То је време непосредно после доношења злогласних Хитлерових “расних закона” и још једног од бројних погрома над немачким Јеврејима. Природно, у једном тренутку кажем нешто сасвим начелно, нешто у смислу потребе да се дигнемо на оружје против дивље нацистичке звери.

Тада мој пријатељ – сасвим чудан поступак за будућег филозофа, зар не? – из џепа извлачи мали револвер, ставља га на сто и каже:

“Види, ово сам купио за само неколико франака од оружара Шварца, у Арбергасе.”

Неколико тренутака, револвер је испред мене: пресијава се, под зрацима поподневног сунца, на површини стола. Прсти ме сврбе да зграбим тај мали гвоздени предмет, тако важан – незаменљив – за спровођење мог плана. Да ли је могуће да је тако лако набавити оружје у овој земљи? Па јесте, никаква дозвола није потребна, чак ни име купца не мора да буде записано. Можете купити пиштољ лако, баш као и пакло цигарета.

Ипак, у Арбергасе број 14, одлазим тешка срца, оклевајући. У излогу је неколико сасвим јефтиних пиштоља и револвера. На њима не пише име произвођача и пут до Швајцарске су, вероватно, нашли из Шпаније – где се, већ тада, прикупља велика количина оружја. Неколико пута пролазим поред улазних врата: случајни посматрач би сигурно би закључио да некога чекам или да, у бесциљној шетњи, убијам време. Једном кад купиш пиптољ – кажем себи – мораш да делаш! Куповина пиштоља је велики корак напред на путу од замисли до дела.

Коначно, тргнем се и улазим унутра. Жена за пултом љубазно чека да ме услужи, других муштерија нема. Да бих избегао да привучем њену пажњу, проговарам на швајцарском немачком, који сам у последњих годину дана научио тако добро да многи сматрају како ми је матерњи. Продавачица ми показује механизам: магацин за шест метака, ударна игла, окидач. Једноставно. Пакује га и додаје кутију са муницијом. Моје оружје кошта тачно десет швајцарских франака – једва нешто више од кошуље.

Сигуран сам: није приметила колико сам био узбуђен. Али, већ у првом тренутку по изласку на улицу све ми је кристално јасно: моја судбина је сада запечаћена! Њен залог и мој завет налазе се у десном џепу црног капута, који сам немарно огрнуо преко рамена.

***

Јануарске дане проводим углавном на стрелишту Остермундиген. За мале паре набавио сам још муниције: то је калибар 6,35 милиметара, углавном се користи за мале, тзв. дамске пиштоље. На стрелишту, пуцам у концентичне кругове, трудећи се да погодим што ближе центру. Ипак, приликом сваког пуцња, замишљам оно одвратно лице са раздељком и брчићима.

А онда, у једној паузи између пуцања, док пијем чај, одсутно прелиставам новине које је оставио један од претходних стрелаца: St. Galler Tagblatt, провинцијски лист, ништа посебно. Све док, на трећој страни не видим фотографију те дебеле свиње, у униформи са кукастим крстом: Вилхелм Густлоф!

“Своју жену и своју мајку волим највише на свету. Ипак, ако би то било наређење Фирера, обе бих убио без оклевања!”

Читам ову страшну реченицу, идем поново да пуцам, враћам се до стола, читам је поново, и поново. Одштампана масним словима, као наслов текста о активностима подружнице национал-социјалистичке радничке партије у Швајцарској. Пригодног ли наслова: ако би њих две убио, шта ли би тек мени урадио? Опет гледам ту фотографију: огромна глава, скоро два метра висок, велика трбушина: то се тешко може промашити!

Наредних десетак дана, пуцајући у мете, редовно замишљам Густлафову слику испред себе! Концентрични кругови су сада добили обрисе његовог чела, бркова, одвратних, ситних, свињских очију. Хитлер је далеко, у Берлину, и чувају га. Вилхелм је овде, он је сада само мој и Божји!

Петак, тридесет први јануар 1936. Девет сати ујутро. Полазим са железничке станице у Берну: одредиште – Давос. Са собом носим само један омањи кофер: чиста преобука за три дана, четкица за зубе, Библија, прибор за писање. Уобичајене трице које носе туристи. Само једна ствар чини разлику: пиштољ! Немам резервну муницију: шест метака у магацину, пет је довољно за Густлофа, шести је за мене.

Са собом носим само боравишну дозволу полиције из Берна; она је сасвим довољна за слободно кретање по земљи. Свој југословенски пасош оставио сам код газдарице у Берну. Та добра жена ме је јутрос забринуто посматрала: као да предосећа да се више нећемо видети?

Воз пролази кроз живописне пределе швајцарских Алпа, на путу ка југу, ка Давосу. Полупразан је. Причљиви кондуктер радо улази у расправу о политици. Као и ја, мрзи нацисте. И чуо је за Густлофа. Густлоф је постао општепознати, мефистофелески лик. Као да њему овде нико ништа не може?

“Господине” – прича ми кондуктер, и не трудећи се да му глас не звучи огорчено – “Ја се често питам, да ли би тог човека метак могао да убије?”

Ако је Свевишњи хтео да ме учврсти у мојој одлуци, послао ми је кондуктера да ме охрабри! Да ли би нацистичку свињу метак могао да убије? Па, врло брзо ће читав свет то сазнати.

Адреналин шикља кроз моје крвне судове. Узимам Библију, да се смирим, док воз полако улази у станицу. Књига се, сама, отвара увек на истом месту – на књизи пророка Самуила:

“И Давид тури руку своју у торбу своју, и извади из ње камен, и баци га из праћке, и погоди Голијата у чело и уђе му камен у чело, те паде ничице на земљу. Тако Давид праћком и каменом надјача Голијата, и удари Голијата и уби га; а немаше Давид мача у руци. И притрчав Давид стаде на Голијата, и зграби мач његов и извуче га из корица и погуби га и одсијече му главу. А Филистеји кад видјеше гдје погибе јунак њихов побјегоше. А Израиљци и Јудејци усташе и повикаше и потјераше Филистеје до долине и до врата Акаронских; и падаше побијени Филистеји по путу Сарајимском до Гата и до Акарона.”

“Давос. Последња станица.” – кондуктер дува у своју пиштаљку – “Моле се сви путници да напусте воз.”

Љубазно му узвраћам поздрав. Јер, више се никада нећемо видети: мој Сарајимски пут се овде завршава.

Давос. Последња станица.

IV

Место злочина

SKI WINTER SPORT BOBSLEIGH BOBSLEDDING DAVOS SWITZERLAND VINTAGE POSTER  REPRO | Vintage posters, Vintage travel posters, Vintage ski posters

Када је нацизам дошао на власт у Немачкој 1933. године, његов утицај на Швајцарску био је двострук: са једне стране, експанзионистички Völkisch национализам директно је подривао швајцарски полиетнички концепт нације. Комбинујући геополитички порив за животним простором (Lebensraum) са расистичком идеологијом, овај посебан бренд национализма нашао је свој програмски израз у концептима као што су Einheit von Volk und Rasse (јединство народа и расе) или Deutschtumspflege (култивација немачког духа у иностранству). Немачка је, по овом схватању, била национална домовина свих Немаца, без обзира где живели: Аустријанаца, Судетских Немаца (тада још увек грађана Чехословачке), Немаца у Пољској, али исто тако и Швајцараца чији је матерњи језик био немачки.

Иако су – због међународних околности – у овом последњем случају нацисти морали да избегавају отворене територијалне захтеве, у основи овог програма остао је иредентизам. Völkisch пропаганда у Швајцарској ширила се кроз мрежу локалних, споља гледано добровољних и приватних асоцијација, али које су изнутра функционисале као јединствена мрежа, финансирана и контролисана из нацистичке централе у Берлину. Од 1932. године функционише и Landesgruppe Schweiz der NSDAP, као званични огранак странке за Швајцарску, са седиштем у Давосу – у кући амбициозног метереолога Густлофа.

Са друге стране, догађаји у Немачкој и Италији охрабрили су и јачање и повезивање аутохтоне екстремне деснице у Швајцарској, разних организација које су после економске кризе 1932. године процветале, као печурке после кише. Оне су у свакодневном јавном животу, како су писале тадашње новине, испољавале “агресивни плебејски стил”, “сиров и насилни егалитаризам”, “нове пропагандистичке форме и генерално инвазију у културну сферу”. Ове прото-фашистичке организације и иницијативе нису своје присталице нужно налазиле само међу оним Швајцарцима чији је матерњи језик био немачки: две највеће, Nationale Front и Neue Front (обе основане 1930. године) ујединиле су се 1933. и имале врло јаке огранке у франкофонском Нешателу, Женеви и Лозани.

Обе су биле дубоко посвећене једној анти-либералној, анти-демократској, анти-социјалистичкој и, несумњиво, антисемитској агенди и стално наглашавале неопходност “духовне и културне обнове нације”. У исто време, прихватале су и друге уобичајене нацистичке стереотипе, као што је била идеологија “крви и тла”; како је лидер швајцарског Националног фронта то описао 1933. године, “вера у плитак интернационализам уступила је место ојачаном нагласку на сопствени народ и повратак земљи”.

Социјална основа швајцарског нацизма и прото-фашизма била је слична оној у Немачкој и Италији и, у ширем смислу, свим другим европским земљама: то је била фаланга, састављена од ситних трговаца и занатлија, власника малих радњи и нижих државних службеника, свих који су се – са правом или не, свеједно – осећали губитницима у новом, плутократском поретку међународног капитала. Савез лумпенпролетаријата, малограђанштине и клерикалне деснице нашао је заједничку платформу на потпуној реорганизацији земље по корпоративистичким основама, и тврдоглавом супротстављању laissez-faire капитализму.

Међутим, продор обе врсте нацизма – немачког и аутохтоног – у Швајцарску није био једноставан, и није био могућ без отпора. Утицај нацистичке странке на немачке држављане са сталним боравком у овој земљи био је релативно мали: од њих укупно 120.000 (1937) формално чланство у странци имало је само 1.364. Тираж немачке штампе у Швајцарској није био много већи: два највећа листа, Reichsdeutsche и Deutsche Zeitung in der Schweiz продавана су само по 4.000 примерака сваки.

Ипак, ти ниски бројеви су компензирани, пре свега, добром организацијом, великим материјалним средствима и агресивном реториком. Све више швајцарских политичара све три националности, високих државних функционера, новинара и културних радника окупља се у, идеолошки различите али суштински антифашистичке, иницијативе.

То је, укратко, слика Швајцарске у недељама пре и после убиства Вилхелма Густлофа.

V

Убица (2): хапшење

This image has an empty alt attribute; its file name is SWITZERLAND-WILHELM-GUSTLOFF.jpg

И онда ме је окружила свежина хладне ноћи. Стотинак метара од куће улетео сам у парк прекривен снегом и једно време бесциљно тумарао. Око мене је све било тихо, али ми је зујало у ушима, и срце ми је ударало, као да ће експлодирати у грудима. Бацио сам се на земљу и притиснуо лице уз хладни снег. Изнад мене су трептале звезде. Хладноћа и мир су стварање, мислио сам, непроменљиве као кретање звезда. Па ипак, зар се није нешто управо догодило, нешто противно том вечном поретку ствари?

Убио сам! Да, убио сам – јер се сила која је стајала испред мене усудила да се супротстави фундаменту Стварања, да се супротстави Божјем поретку на Земљи. Та зар није Кант писао да звездано небо изнад мене и морални закон у мени заједно чине вечну хармонију? Нисам ја нарушио ту хармонију, него сам је поново успоставио – вршећи чин који је морао да буде учињен, и који је сада учињен.

Али, мој задатак још увек није био испуњен: његов најтежи део још је преда мном. Остало ми је да извршим и пресуду коју сам донео против себе самог. Овде не сме да буде бекства: мој чин не сме бити упрљан кукавичким избегавањем одговорности! Пресуда против Вилхелма Густлофа је извршена, остаје да извршим пресуду против Давида Франкфуртера. Мора да сам провео двадесет минута, можда пола сата, лутајући по снегу, испод вечних звезда у тој застрашујућој ноћи. За то време сам проживео цео свој живот: свих његових, недовршених, двадесет седам година.

Сада лежим, грозничаво, у снегу. Наизменично, притискам цев пиштоља, прво у срце, потом у чело. И онда поново, и поново. Сцене из прошлости пролазе ми пред очима, као филм: детињство и младост, слике мира и љубави из мог дома, онда дивља, арогантна мржња коју сам осетио у Немачкој. Какав контраст! Али у том контрасту је читав мој живот. Због чега си уопште живео? – пита ме један мек, али упоран глас, који чујем у себи – и мој одговор су пуцњи које сам управо испалио стотинак метара даље, у броју 3 у улици Курпарк. Нисам живео узалуд! Можда у много чему нисам успео, али није све било узалуд!

Повлачим ороз, размишљајући у последњој секунди да ли ћу чути било шта. Да ли ће звук пуцња од мог ува до мозга путовати брже или спорије од метка који ће тај мозак заувек претворити у безобличну масу. Да ли је Вилхелм чуо звуке пуцњева? Повлачим ороз и чујем само клик, резак звук метала који удара о метал, ударне игле коју ороз револвера, уместо на пуну чауру, спушта у празно место. Када сам испалио и шести метак? У шта? Како ми се десило да се забројим и не сачувам последњи метак за себе? Немам одговоре на сва та питања. Устајем, са осећајем пораза и срамоте. Отресам влажан снег са црног капута. Стављам пиштољ у џеп. Шта сада да радим? Нисам завршио задатак до краја, пресуда није извршена.

Шта сада да радим? Да побегнем, сада после свега што сам учинио, и да тако издам чистоту и племенитост свог чина? Не, нема окретања леђа, нема нове странице! Ако пресуду против себе већ нисам успео да сам извршим, остао ми је на располагању само један избор: предаћу се полицији!

***

У кући до оне у којој сам убио Вилхелма, у броју два, видим кроз прозор слаб одсјај светиљке. Звоним на вратима: стари, погрбљени човек отвара, иза је жена његових година. Не желим да преплашим то двоје старих људи: однекуд у себи, прикупљам последње остатке самоконтроле и мирним гласом их молим да употребим њихов телефон; ради се о врло хитној ствари. Љубазно ме воде до телефона у ходнику куће, поред њега се налази именик. Не знам како, али одмах проналазим број полицијске станице: на зидном сату преко пута је тачно петнаест минута после осам увече. Осећам страх двоје стараца, неизречен. Чујем глас са друге стране жице: полицијска станица Давос, како вам можемо помоћи? Шта да кажем? “Овде је убица Вилхелма Густлофа, дођите и ухапсите ме!” Не, радио сам сам и сад треба да патим сам. Више нико не сме бити жртва мог чина. А најмање ово двоје старих људи, чији сам мир и топлину породичног дома нарушио, игром случаја.

“Добро вече. Зовем из Курпарк број 2.” – чујем сопствени глас у телефонској слушалици – “Претпостављам да знате шта се догодило у броју 3? Од мене можете добити тачне и потпуне информације. Молим вас, пошаљите некога овде одмах.” Спуштам слушалицу, захваљујем се својим домаћинима на љубазности и излазим, да полицајце чекам напољу. Али немам стрпљења да их сачекам: враћам се променадом, истим путем којим сам и дошао. Бог ми је сведок да нисам очекивао да икада поново прођем тим путем! Два детектива послата из станице долазе ми у сусрет, али се не препознајемо и мимоилазимо се.

Дрхтећи од узбуђења, упорно звоним на улазу у полицијску станицу у градској кући. Млади полицајац коначно долази и одсутно ме пита шта желим. “Претпостављам да сте чули шта се догодило у Курпарку број три.” – говорим, помало замуцкујући – “Ја сам убица.”

Како изговарам ове речи, осећам хладан зној на челу. Удишући дим пожудно, завршавам цигарету. До сада су ме ноге послужиле, али изгледа да почињу да ме издају. Све што желим у том тренутку је да се негде испружим и повратим дах, после ужаса из претходних сат времена: успело убиство, неуспело самоубиство. Али, у том тренутку, о одмору нема ни говора…

***

Реакција дежурног полицајца је потпуно неочекивана: он не наваљује на мене, не ставља ми лисице на руке; он не каже “Хапсим Вас у име закона” – све оно што смо навикли да читамо у романима. Ништа од тога: он се смеши, покушавајући да ме смири. Онда, одједном, схватам: он мени уопште не верује!

Добро је познато да готово сваки злочин привлачи пажњу једног броја људи, који онда одлазе у полицију и лажно оптужују сами себе. Патолошка жеља за пажњом наводи потпуно невине људе да се самооптужују за најмонструозније злочине. Униформисани човек иза пулта изгледа сматра да сам и ја један од таквих мазохиста! Тражи од мене доказ да сам ја пуцао у Густлофа. У том тренутку он већ зна, а ја још увек не знам, да је полиција, близу куће Густлофових, пронашла једног младог човека који јој је изгледао сумњиво, и док нас двојица разговарамо у станици, упорно га испитује о околностима везаним за злочин; до краја нашег разговора њега ће полицајци и ухаписити и потом одмах и пустити.

Спуштам руку у џеп капута и на сто испред полицајца стављам револвер. Како одједном схвата да сам мртав озбиљан, боја његовог лица се мења; помало дрхтавом рукум, склања револвер у фиоку писаћег стола и тражи од мене да се идентификујем. Предајем му своје документе, уз додатно објашњење да је мој југословенски пасош остао депонован код станодавца у Берну. Стежем зубе, покушавајући да задржим смиреност док обављамо све ове формалности, иако већ осећам да ме снага брзо напушта.

“Да ли схватате потпуно значење онога што сте урадили?” – пита ме изненађени полицајац. Претпостављам да никад дотад није ни чуо – а још мање сам био сведок – да се неки убица добровољно предао полицији са пуним признањем. “Да” – одговарам чврсто – “И не кајем се због тога. Оно што сам урадио, урадио сам сам. Иза мене не стоји нико, не припадам ниједној политичкој групи. Ја мрзим све нацисте јер сам Јеврејин.”

Једно време ме остављају на миру, јер полицајац схвата да је, у мом тренутном стању, даље испитивање немогуће. Воде ме степеницама у велику салу градске куће, где – коначно – могу да седнем. Ту остајем око сат времена, и даље без лисица на рукама; сви са мном поступају крајње учтиво. Врата се отварају и у салу улази старији човек у тамном оделу: то је Саломон Прадер, председник градског већа Давоса. У његовој пратњи налази се још некилико званичника: неки од њих су у униформи кантоналне полиције, други у цивилним оделима. И са њима улази и Frau Густлоф, јури према мени и виче:

“То је убица!”

Сада, кад стоји испред мене, у осветљеној просторији, могу боље да је осмотрим. Хедвига Густлоф је жена у касним тридесетим годинама, помало пуначка, ни лепа ни ружна. У том тренутку, на неки чудан начин, ја сам импресиониран њеном способношћу самоконтроле. Из очију јој видим да је плакала, али нема ни најмањег знака ужаса кроз који је сигурно пролазила у последњих сат времена. Ставља ми руке на чело, потискујући моју главу мало уназад (има нечега готово жалосног у том гесту) и пита ме:

“Зашто сте то учинили? Да ли сте познавали Густлофа лично?”

Не могу да одговорим: нешто ме гуши, речи ми застају у грлу. Имате тако добре очи – рекла је. Какав добар виц! Немачки расни инстинкт је изгледа потпуно напустио ову племениту Аријевку у тренутку када су се наши погледи сусрели! Очигледно, сматрала је да сам ја неки демократски Швајцарац, који је урадио то што је урадио у знак протеста против силовања његове земље од нацистичког гаулајтера! И та идеја је, без сумње, била узрок смирености коју је себи наметнула.

“Да сте га познавали” – наставља меким гласом – “то не бисте учинили. Зашто сте то учинили? Да ли сте имали личне разглоге?”

Сада ми се моћ говора враћа. Не устајем из столице. Гледам у жену мртвог човека и решавам да јој саспем истину право у лице: “Не, не из личних разлога.”

“Па зашто сте онда то урадили?” сада већ помало виче, у гласу јој се осећа све већа узнемиреност.

“Зато што сам Јеврејин!” – одговарам хладно.

А онда је брана одједном попустила, сва њена самоконтрола је ишчезла, срушила се као кула од карата. Било је ово више него што је могла да поднесе. Да се један прљави Јеврејин усудио да освети понижење Израела баш на њеном мужу, да је велики гаулајтер Густлоф пао од нечисте јеврејске руке – то мора да је за њу неподношљиво сазнање! Почиње да хистерично урла: “Подлац” – виче и окреће се према двадесетак људи у просторији, оголивши тако своје срце. Оптужује не само мене, него све Јевреје, за све што је зло и криминално на овом свету.

“Јевреји, Јевреји, Јевреји!” – њен глас сада испуњава градску већницу, прелазећи брзо кроз све октаве и постајући пискав. Коначно се сломила, у безграничном немоћном бесу, који је у потпуном контрасту са првобитним миром. Напослетку, морају да је изведу из сале.

***

Herr Прадер остаје са мном још неколико минута и пита ме да му укратко опишем шта се тачно догађало. Ах, како често ћу у наредних неколико недеља и месеци понављати исту причу, већ на први поглед тако једноставну и очигледну! Прадер је резервисан и учтив: заиста, ниједан од полицајаца или чиновника око њега не показује ни најмањи знак бруталности или некоректности. Управо супротно од тога. У свим овим малим људима, осећам симпатију: код неких прикривену, код неких потпуно отворену. Као да сви они добро знају да су моји меци, те вечери, погодили нашег заједничког непријатеља!

Око једанаест увече, Др Дедуал стиже у Давос. Он је дежурни истражни судија, додељен овом случају убиства, од стране канцеларије кантоналног тужиоца у Хуру. У пратњи каплара криминалистичке полиције, сатима се возио завејаним путевима, да би могао да ме испита још у току ноћи. Мом чину је, од самог почетка, придат највећи значај! Осећам се поносно!

Овај висок, плав човек, са потпуно поропорционалним лицем – горња, тврда усна заокружена му је танким брковима – сада почиње да поставља много више питања: испаљује их у мене, у рафалима, својим сталоженим, јасним, разговетним гласом. Све ово траје око два сата, до један после поноћи. Његове плаве очи стрељају ме погледом, као да желе да продру у најскривенији кутак моје душе. Али, у току целог саслушања, доктор Дедуал је учтив и потпуно коректан: његов задатак је да открије све чињенице битне за утврђивање моје кривице, али не да злоупотреби свој положај или ме доведе у ситуацију непријатнију од оне у којој се већ налазим.

Мртав сам уморан. Одводе ме у високу кулу градске куће – “Гуги”, како је пријатељски зову мештани – средњовековни затвор, у коме је сада остала само једна једина ћелија. Она је празна – као што је празна већ годинама; у Давосу нема много криминала – и чека на мене. Хладна као лед, са дрвеном клупом преко које је прострта слама, испуцалим врчем и порцеланским лавором окрњених ивица, јединим намештајем. На малом прозору су решетке и кроз њих могу да видим звезде, те вечите утехе. Зидови су изгребани свим могућим примерима опсцености и псовки (углавном, на рачун полиције). То су визиткарте које су ми оставили моји древни претходници: обично ситни лопови и скитнице који би овде провели ноћ или две.

“Ви сте господине, заиста убили човека? Двадесет година, колико ја радим овде, у Давосу се није догодило ниједно убиство.” У гласу тамничара, који ми даје танко ћебе, могу да осетим призвук дивљења. Коначно, он испред себе види једног правог убицу!

На послетку, остајем сам. Само они који су били лишени своје слободе, они који су чамили између затворских зидина, разумеће ужас који ме је обузео када су се, за мном, уз тресак затворила гвоздена врата. Ја сам ухапшен. Више нисам господар своје воље!

Само да нисам, тако неопрезно, испалио и онај последњи метак! Сада бих већ био пред Господом, поред свих хероја Израела, слушајући песму анђела. Све моје муке и патње би ишчезле! Овако, патње мог дугог заточеништва су тек почеле.

VI

Жртва

1936: A Jewish medical student murders a Swiss Nazi leader - Jewish World -  Haaretz.com

Неким случајем, да није избио Први светски рат, и да двадесетогодишњи банкарски чиновник из Шверина на Балтику није био кукавица – па зато изабрао да буде дезертер – ништа се од ове приче не би ни десило. Њени главни протагонисти се никада не би ни срели. Овако, Вилхелм Густлоф је 1917. године, у страху од нове велике мобилизације, кришом напустио Немачку и то у истом правцу којим је, скоро две деценије касније, кренуо увређени јеврејски студент – возом према југу, у Швајцарску. Вилхелм је типичан пример контраста између појаве и суштине: скоро два метра висок, он је спољна манифестација Голијата из библијских прича; помало туберкулозан и плашљив, тражи сигурност у великој групи, чија агресија му даје осећај снаге коју сам нема.

Амбициозан и вредан, запошљава се у Метереолошком институту у Давосу, који је првобитно био немачка фондација, да би га касније – када је хаос изгубљеног рата онемогућио даље финансирање – преузеле заједно кантоналне и федералне власти Швајцарске. Емигрант из Немачке марљиво ради на метереолошким картама, остављајући утисак уобичајен за ниже чиновнике: рутински посао, недостатак опште културе, а посебно амбиције. У граду у који долазе реконвалесценти од туберкулозе из целе Европе, лече се и његова болесна плућа и као да је тај физички опоравак означио и неку промену у његовом духу: већ 1923. учлањује се у Национал-социјалистичку радничку партију Немачке, баш у време оперетског Минхенског пуча који је њеном лидеру, неуспешном сликару бечких акварела, донео затворску ћелију у бившој тврђави Ландсберг.

Под енергичним вођством амбициозног метереолога, Давос постаје право легло нацизма: на главном градском шеталишту, Курпроменади, руке се све чешће, што вољно што невољно, подижу у знак поздрава Хитлеру, нацистички амблеми и графити прљају лепоту планинског одмаралишта, митинзи и параде се одржавају стално. Густлоф врши притисак на све немачке држављане да дају заклетву Фиреру и усавршава читав систем инструмената којима их на то приморава (потказивање у Немачкој, поништавање пасоша, бојкот немачке заједнице).

Уз благонаклон однос и заштиту двојице посланика у швајцарском парламенту, Моте и Баумана, Густлоф тих година оснива чак четрдесет пет локалних нацистичких ћелија, педесет “база за операције” и двадесет један страначки штаб. Под својом контролом држи читаву армију доушника који му редовно дојављују активности сваког Немца и сваког Јеврејина. На располагању има практично неограничена средства и његова мрежа стално јача. На сваки нацистички празник, организује масовне скупове на које, као почасне госте, доводи гаулајтере и друге страначке функционере Трећег Рајха, а Хитлерјугенд, суботом и празницима, под његовим будним оком одржава праве мале војне маневре у пограничним зонама са Немачком.

***

Nebelspalter cover from January 10, 1936.

Упркос великодушној заштити и подршци, коју ужива од пронацистичких пословних кругова, клерикалних и других десних екстремиста, као и различитих, званичних и незваничних, агената немачке државе на територији Швајцарске, Вилхелм Густлоф, већ негде после 1934. године, улази у читав низ контроверзних и конфликтних ситуација. У то време, он вероватно искрено верује да је судбина Швајцарске – слично аустријској – већ запечаћена, те да нема разлога да своје акције и циљеве посебно сакрива од јавности.

Начин на који је – фактички, преузимајући нека овлашћења немачке амбасаде у Берну – организовао изборе за Рајхстаг међу немачким држављанима у Швајцарској отворио је серију парламентарних интерпелација о активностима Вилхелма Густлофа, у децембру 1933. Средином 1935. године, швајцарска либерална штампа тражи његово протеривање, када је – у нацистичком пропагандном памфлету Der Reichsdeutsche – несмотрено објављено да шефови Вилхелмових подружница странке дају заклетву Адолфу Хитлеру. У заштиту Густлофа опет стаје немачка амбасада, која покушава да му издејствује дипломатски имунитет, именујући га за “културног аташеа” при посланству. Међутим, швајцарска држава одбија да га акредитује у овом фиктивном статусу и прети како ће га прогласити за personu non grata. Амбасадор фон Вајцзекер коначно успева да постигне нагодбу са властима, али штампа се ни најмање не осећа делом тог договора и кампања против Густлофа се наставља. Томе, наравно, он сам опет највише доприноси.

Најпре, у марту 1935. године, чланови његове организације бивају укључени у киднаповање немачког новинара и антифашисте Бертолда Јакобса у пограничном граду Базелу и његово илегално пребацивање у Немачку (Јакобс је мучен у затворима Гестапоа у Берлину, ослобођен после шест месеци услед међународног притиска, поново киднапован у Лисабону 1941. и умро у Берлину 1944). Амбасадор фон Вајцзекер опет штити Густлофа – званично демантујући његову умешаност у инцидент – али онда један локални сарадник Гестапоа, случајно ухапшен у кантону Тицино, разоткрива све детаље његовог учешћа у афери Јакобс.

Некако у исто време, избија још једна афера, са стенографом у швајцарском парламенту, Хелмутом Кителманом, швајцарским држављанином који је био тајни члан Густлафове шпијунске мреже. Његова чланска књижица нацистичке странке бива објављена у новинама и, суочен са ултиматумом својих шефова да да отказ или да напусти странку друге државе, Кителман формално обавештава Густлофа о престанку свог чланства. Ипак, тврдоглави швајцарски гаулајтер неће да призна пораз и Кителмана учлањује у странку поново, овог пута директно у централи у Берлину. Међутим, Кителман је тада већ под опсежном присмотром швајцарске полиције и тајне службе, тако да се и ово “тајно чланство” убрзо документује и он коначно бива демонстративно отпуштен из службе у парламенту, без права на пензију.

Сви ови догађаји, сакупљени у свега две до три последње године, учинили су од Вилхелма Густлофа звезду политичких, обавештајних и новинских контроверзи у Швајцарској. Он је симбол нацистичке странке, њен булдожер, тврдоглави ован предводник, и у тој својој улози – једне очигледно преувеличане моћи – и сам несумњиво ужива, доприносећи тако одржавању и јачању те слике.

Неки историчари овог периода швајцарске историје касније су поставили и логично питање: зашто немачка амбасада, министарство спољних послова, Гестапо или хијерархија нацистичке странке, нису правилније проценили све ризике повезане са Вилхелмом Густлафом и повукли га назад у Немачку? Још од средине 1935. године, Густлаф добија разна претећа писма, на пример. Да ли су олако узели да су ти ризици били мањи него што су заиста били, или им је било згодније да прљаве и опасне послове обавља баш он – да не би морао неко други – или се радило о смишљеној стратегији изазивања увек нових конфликтних ситуација, или о понечем од свега тога заједно? Одговор на ово питање, чини се, никада није недвосмислено пронађен, бар не у доступним документима.

Оно што је, међутим, нама данас сасвим јасно то је једна проста једначина: откад је Давид Франкфуртер, после Нирнбершких расних закона и нових погрома у Немачкој, у касну јесен 1935. године, купио пиштољ у Арбергасе 14 у Берну и одлучио како некога мора да убије да би опрао срамоту, он објективно више нема ниједну другу мету у коју је могао да пуца да би остварио тај циљ осим – Вилхелма Густлофа. Са сваке насловне стране швајцарских новина, уз пригодан провокативни наслов, у уобичајеној униформи са кукастим крстом око рукава, гледа га исто лице – лице Вилхелма Густлофа.

Давидова опсесија симболичком осветом, Вилхелмова тврдоглавост, ароганција нацистичке политичке елите која никада себи није дозвољавала да призна неку своју грешку, готово хистерична фиксација швајцарске штампе живописним ликом самог Густлофа (бар око овог последњег је, уосталом, Гебелс био потпуно у праву) – све су то били процеси, међусобно сасвим независни, који су – делујући опет сви заједно – ставили пиштољ у Давидову руку, убацили метке у магацин и повукли обарач.

Јер, из више разлога, Вилхелм Густлоф је био једна савршена жртва.

VII

Удовица

А година је била тако лепо почела! Готово као у неком сну. Вили је по први пут позван у Берлин на прославу треће годишњице Machtergreifung, доласка Фирера на власт! Добили смо луксузну позивницу из Рајхсканцеларије, са црвеном лентом и кукастим крстом, у левом горњем углу. И протокол је дао да се напише: Herr und Frau Wilhelm Gustloff! И одаћу вам малу тајну: 30. јануара је био и Вилијев рођендан. Касније, за вечером ми је Маргарета Химлер у поверењу рекла да њен Хајнрих увек јако пажљиво гледа хороскопе: они чланови странке који су рођени на дане великих успеха имаће бољу каријеру, јер доносе срећу Рајху!

Каква је то представа била: све зграде у Берлину украшене свастиком, СА одреди парадирају са бакљама, нама су у опери изводили Вагнера, онда су подељене златне значке члановима странке са петнаест година стажа, па је Фирер одржао здравицу! Магда Гебелс ми је приговорила што Вили и ја још немамо деце, морала сам да обећам да ћемо на томе више да радимо ове године! Иако сам намеравала да летос одем на отварање Олимпијских игара у Берлин! Вили би сигурно добио место у почасној ложи!

Наредног дана, у петак, смо се сви опорављали од прославе, а у суботу ме је Магда одвела код своје модисткиње да ми узме меру за нови комплет (“Драга, мораш, да пратиш најновије модне трендове у Берлину”). Мене је одвела Магда Гебелс! Мене, Хедвигу Фриду Марту Ану Густлоф, ћерку скромног поштанског службеника Шокнехта из Шверина: каква част! За то време је Вили је био на састанку у одељењу за суседне земље у Јозефовом министарству, са свим другим гаулајтерима. Био је толико узбуђен великим плановима које је слушао. Ту, у нашој хотелској соби, написао је одмах писмо камаратима у Швајцарску! Касније ће се испоставити да је то било последње писмо које је написао…

Другог фебруара смо се вратили возом за Минхен, заједно са Артуром и Гертрудом Сајс-Инкварт. Артур је у возу причао да ће за две или три године и Аустрија постати део Рајха! Са Швајцарском ће, признаје, то ићи теже и спорије: због странаца, банака, ко то зна. Ипак, Вили је у Берлину добио све инструкције: пет хиљада проверених камарата већ имају ратни распоред и задатке! Немају, још увек, оружје, али о томе сигурно размишљају другови у Берлину!

Остали смо у Минхену, сви заједно, још један дан: ионако је била недеља. Обишли смо чувену пивницу из које је Фирер започео свој национални устанак 1923. године. Да, онај због којег је после био ухапшен. Ја сам тада радила као његова секретарица у Странци, и – када је отишао у затвор – остала сам без посла. Онда се ту одједном појавио Вили – лепо обучен, господин из швајцарског Давоса, метереолог. То су, знате, они који предвиђају какво ће бити време! Чиста случајност: у тим сивим минхенским данима, после Фиреровог хапшења, нас двоје смо били једини из малог града Шверина!

Иначе, знате, Вилија уопште није занимала политика док није мене упознао. Ја сам га учланила у Странку – лепо сам му објаснила: нећеш ваљда цео живот да гледаш те ветрове и кише и мериш температуре? И што би сада учио те досадне школе, кад видиш да то нико не цени ни пишива боба? Тако да сам ја од њега направила све што је после постао: ма, ни ову сахрану не би имао да није било мене!

Сајс-Инквартови су сутрадан поподне отишли за Беч, а ми за Давос. Дошли смо касно увече. У уторак је Вили радио цео дан: углавном је примао странке у свом кабинету, телефонирао, преносио инструкције из Берлина; био је јако узбуђен што је први пут видео Фирера и морао је то да подели са свима. Такав је био мој Вили. Баш смо планирали да одемо негде на вечеру, само нас двоје, био је то последњи састанак за тај дан. И онда се појавио тај дечко, ниоткуд, и убио Вилија!

А био је фин и пристојан, имао је тако нежне и добре очи. Нисам могла ни да помислим да је Јеврејин, изгледао је, изгледао је, ма да знате да је изгледао као да је човек а не Чивут! Знате, уопште није смрдео! Када је почео да пуца, била сам убеђена да има са Вилијем нешто приватно, сукоб око неког новца, враг ће га знати, коцкарских дугова, или око неких жена. Вили јесте био мало несташан. Тек касније, када сам га препознала у полицији схватила сам да је он злочинац којег су послали ти сионски мудраци, да убије Вилија!

А нисам вам испричала? Знате, прво издање Протокола Сионских мудраца у Швајцарској штампао је мој Вили! Било ми је досадно да то читам, нема слика, али ми је он објаснио да се ради о великој чивутској завери, да освоје читав свет. И да наше немачке бебе закољу, испеку и поједу, и да сваку немачку девојчицу обешчасте чим наврши три године! То је ваљда део тих њихових чивутских верских ритуала. И ето, били су све у праву у књизи: чивутски мудраци су седели у том њиховом Лондону, и тамо су договорили убиство мог Вилија. Ма мора да је био јако важан у Странци, иначе га не би убили, зар не?

Сутрадан сам из Фиреровог кабинета добила телеграм, а телефоном ми се јавила Магда Гебелс! Замислите: Магда, лично. Јозеф је истог дана, на састанку код Фирера, тражио да се, као одмазда због Вилијевог убиства, у двадесет највећих немачких градова, у логоре одведе по сто Чивута! Две хиљаде! Али наредног дана су почињале Зимске олимпијске игре у Гармиш-Партенкирхену, па је Фирер морао да одложи тај величанствени план, због тих проклетих странаца!

Али замислите само какву ми је пажњу после указала Странка! Немачке железнице су послале специјалан воз да превезе ковчег са Вилијевим телом, од Давоса, до Шверина на Балтику где је била сахрана! Имала сам за себе читав вагон, са својом личном собарицом и куваром, а друштво ми је правио Oberregierungsrat Волфганг, виши саветник у Министарству пропаганде код Гебелса! Воз се заустављао на свакој већој станици, Вилијев ковчег би се изнео, покривен заставом Странке, сви градски званичници би држали почасну стражу! Три дана смо тако путовали до Шверина преко Цириха, Штутгарта, Халеа и Витенберга!

А на самој сахрани, Фирер је говорио. Било је преко тридесет хиљада људи! Пољубио ми је руку, била сам на седмом небу! Рекао је, да ако је Странка добила свог првог мученика у Немачкој када су комуњаре убиле Хорста Весела у Берлину, онда је Немачка добила свог првог мученика у иностранству, сада када су ционисти убили Вилхелма Густлофа у Давосу.

“Њих двојица ће бити вечно узидани у темеље нове Немачке, они ће бити стубови на којима почива хиљадугодишњи Рајх, из њихове свете крви никнуће ловорике наше велике победе, они су со наше свете немачке земље!”

Пред Божић, баш на дан када су у Швајцарској изрицали пресуду том Чивутину, мене је позвао Фиреров заменик, Рудолф Хес, лично! Била сам у Рајхсканцеларији, на чају и кексима са кокосом! Снимљен је и прилог за Филмске новости: замислите, Хес мени љуби руку, његови ађутанти стоје у ставу мирно, предаје ми орден Гвозденог крста! Мислим, он је рекао како је то, постхумно, Вилијев орден, али свима је јасно да је то, у ствари, мој орден! Вили ионако више не може да га носи, а да мене није било не би га никада ни добио.

А ја сам добила и четири стотине Рајхсмарака месечне пензије, као удовица мученика Национал-социјалистичке партије, рекли су доживотно! Испало је, ипак, много краће него доживотно, али шта да радим… Било је лепо док је трајало.

Већ следеће године је поринут брод “Вилхелм Густлоф”, највећи прекоокеански брод Рајха, за луксузна туристичка путовања. Знате, тај брод је најпре требало да буде назван “Адолф Хитлер”, али је сам Фирер, после Вилијевог убиства, одлучио да понесе Вилијево име! Партија ме је позвала да бацим флашу шампањца и крстим га кад је напуштао бродоградилиште!

А онда су почели моји звездани дани! Основана је Фондација “Вилхелм Густлоф”, која је управљала аријанизованом чивутском имовином, и чивутским радионицама и фабрикама у логорима. Тамо сам била почасни члан управног одбора! Колико косе и златних зуба!

Наравно, нисам могла да сачекам Русе у Шверину 1945: морала сам да оставим иза себе и Вилијев гроб и споменик, и меморијални комплекс који је Странка тако лепо направила; тја, ионако сам му скоро десет година редовно носила цвеће. Провели смо у браку дванаест година, обилазила сам му гроб десет. Поштено! Онда сам, као швајцарска држављанка, успела некако да се вратим назад у Давос, пре него што су савезници затворили границу.

Аха, питате ме где је сада Вилијев гроб? Па, нема га више: 1947. су и меморијални комплекс и гробове у Шверину Руси дигли у ваздух и после на том месту направили јавни тоалет.

VIII

Дух времена

У периоду од двадесет година пре убиства Вилхелма Густлофа у Давосу, политичка убиства у Европи била су далеко од случајних и изолованих инцидената. Ако су анархистичка убиства обележила крај деветнаестог и почетак двадесетог века, онда је период после избијања Првог светског рата протекао у знаку нове врсте политичких убистава: верски, етнички и идеолошки мотивисаних. Као што је то наш познати историчар Андреј Митровић приметио, описујући тада доминантне колективне емоције у Европи, било је то “време нетрпељивих”.

Серија ових атентата почиње у Бечу, 11. октобра 1916. године. У хотелу “Мајсл & Шадн”, у центру града, тадашњи аустријски премијер, гроф Карл фон Штирг, руча. Претходно, искористивши ратно стање, он је распустио парламент, увео цензуру и владао уредбама. Након што судови нису интервенисали, а све водеће политичке странке се – више или мање невољно – прећутно сагласиле са овом диктатуром, Фридрих Адлер, филозоф, новинар, физичар, политичар и – видећемо – револуционар, осећа да је једино што је преостало – лични чин. Он улази у хотел, долази до премијера – који у том тренутку и даље једе – учтиво га поздравља, а онда из џепа вади пиштољ и пуца у њега, три пута. Премијер остаје на месту мртав, а Адлер седа на оближњу столицу и мирно чека полицију, којој предаје своје оружје.

На суђењу, Фридрих Адлер је свој чин образложио на следећи начин:

“Шта ми је друго било преостало, када више у целој земљи није било места на којем бих могао да позовем на одговорност ових једанаест министара? Ако влада прибегне сили, на који други начин осим силом може бити позвана на одговорност? Зар у самој нашој земљи није настало стање ствари слично оном које, како нам је то често било речено, настаје између држава које су у рату, када се спорови између њих не могу решити разумом, него само силом? То оправдава примену силе, када се закон баци под ноге. Сматрам да је, у таквим околностима, сваки грађанин овлашћен да примени силу на основу чињенице да је влада успоставила стање природног закона.”

За убиство премијера, Фридрих Адлер је најпре осуђен на смрт, али му онда нови аустријски цар Карло Први казну замењује са осамнаест година затвора. Међутим, у затвору проводи мање од две године: у последњим данима Првог светског рата, у јесен 1918, по наредби цара Карла бива пуштен на слободу. У новоствореној Републици Аустрији, формира радничке одборе, бива изабран у Државни савет, а његова – социјалдемократска – странка улази у привремену владу.

Фридрих Адлер, пријатељ Алберта Ајнштајна (остало је записано да се 1909. одрекао понуђеног места шефа Катедре за физику на Универзитету у Цириху, са образложењем да је Ајнштајн бољи кандидат од њега) и човек који је са Лењином водио дуге преписке на филозофске теме, емигрира у Њујорк уочи Аншлуса Аустрије 1938. године. У Европу се враћа тек 1946, а у Беч – где је дочекан као херој – 1952. године. У граду у којем је убио премијера и сахрањен је, 1960. године, са највишим државним почастима.

Адлеров пример следили су, у двадесетим годинама, разни, широм Европе: представници (аутентични или не, сасвим свеједно) поражених или незадовољних страна у сукобима класа, идеологија, држава или народа, убијали су оне које су (тачно или погрешно, опет свеједно) доживљавали као симболе себи противничких страна.

Већину ових политичких убистава, у разним земљама, извршиле су организације и појединци са екстремне деснице: тако је 1922. године у Берлину убијен немачки министар спољних послова, Валтер Ратенау (извршиоци су били екстремни десничари из “Организације Конзул”); бугарски председник владе, Александар Стамболијски, убијен је 1923. године, након војног преврата, на изузетно свиреп начин (убице, које су ангажовали бугарски националисти, одсекле су му десну руку, ону којом је месец дана раније потписао Нишки споразум са Николом Пашићем, и пустиле га да искрвари); италијански социјалиста и народни посланик, Ђакомо Матеоти, киднапован је у Риму и потом убијен, 1924. године (починиоци су били припадници Мусолинијеве фашистичке партије); румунски премијер, Јон Дука, убијен је 1933. на перону железничке станице у Синаји (починиоци су били тројица припадника фашистичке паравојне организације “Гвоздена гарда”; југословенски краљ Александар I Карађорђевић и француски министар спољних послова Луј Барту, убијени су у Марсеју, 1934. године (починилац, Владо Черноземски, припадник терористичке ВМРО, трениран је у Хортијевом логору за обуку усташа у Јанка Пусти у Мађарској, у дослуху са Мусолинијевим фашистима).

***

У свету у којем је Давид Франкфуртер живео, размишљао и формирао се као личност, на рушевинама деветнаестог века који је отишао у неповрат са ужасима првог светског рата, десно политичко насиље било је, видели смо, врло честа појава. Да ли је, међутим, оно било и једини облик политичког насиља?

У односу на све наведене примере атентата у двадесетим годинама прошлог века, које су предузимале различите организације – државне, парадржавне, паравојне, терористичке – Давидов чин је био различит. Био је индивидуалан, није уживао ничију подршку или заштиту, и представљао је резултат сопствене одлуке, донете, припремљене и извршене, без ичије помоћи. Коначно, он сам је и сносио одговорност за њега. Да ли је, међутим, тај чин, ако је и био изузетак од правила, представљао и преседан?

Хајде да сада погледамо три врло слична убиства која су се сва десила у деценији која претходи нашем случају из Давоса: њихове жртве, починиоце, околности и судске исходе; места злочина су, овде, била Берлин, Лозана и Париз.

Image result for Talaat Pasha

Први случај догодио се 1921. године у Берлину. Јерменски студент, Согомон Тејлиријан (25) убио је Мехмеда Талат-пашу (47), једног од тројице de facto владара Отоманске империје у току Првог светског рата, последњег великог везира и министра унутрашњих послова у време геноцида над Јерменима 1915. године. Убиство је извршио једним метком, испаљеним са леђа, у врат, док је Талат-паша излазио из куће у којој је, као избеглица, живео у берлинском предграђу Шарлотенбург.

Много деценија касније, обелодањена су документа из којих данас знамо да је Талат-паша, за време свог боравка у Берлину, био објекат истовремене присмотре и британске и совјетске обавештајне службе – због својих планова да се врати у Турску, повеже са Кемал-пашом Ататурком и укључи у борбу против грчке инвазије западне Анадолије. У интервјуу са британским обавештајцем Одри Хербертом, који се том приликом лажно представио као новинар, девет дана пред атентат, Талат-паша је детаљно изнео своје планове подстицања исламистичког револта: како антибританског, на Блиском истоку, тако и антисовјетског, на Кавказу и у совјетској средњој Азији.

Колико су сви ти планови били реални, и колико је поражена Турска уопште имала капацитет да ишта од тога оствари, сасвим је, наравно, друго питање. Међутим, данас знамо да је Талат-паша тим интервјуом потписао своју смртну пресуду: заједничка процена британских и совјетских обавештајаца, на састанку у Берлину, била је да се паша ликвидира. На истом састанку је одлучено да се чин егзекуције – како би се избегле непотребне дипломатске компликације са Немачком – препусти јерменској револуционарној организацији, као део тзв. “Операције Немезис”, ликвидације турских званичника који су учествовали у геноциду над Јерменима 1915. Студент Согомон Тејлиријан добио је информације о тачном месту боравка Талат-паше, његову фотографију и пиштољ парабелум калибра 9 мм са муницијом.

Овај атентат смо – упркос свој овој сложеној међународној политичкој и обавештајној позадини – ипак уврстили у ову групу, јер сам убица о целом том контексту није имао појма. Његов лични мотив за тај чин је била освета, и то двострука: национална – због геноцида над Јерменима – и лична – јер је у том геноциду, како је касније рекао на суђењу, било убијено укупно осамдесет пет чланова његове породице, укључујући и мајку и оца, три сестре, два брата и братаницу која је била стара само две године. Чињеницу да је сам преживео Тејлиријан може да захвали само срећном стицају околности: Турску је напустио пре почетка рата, 1914. године у намери да оде на студије у Немачку; рат га је, међутим, затекао у Србији одакле одлази у Русију и бори се, као добровољац, против омрзнуте Турске, на кавкаском фронту.

На суђење је Тејлиријанова одбрана – коју је предводио доктор Теодор Нимејер, професор кривичног права на универзитету у Килу – позвала сведоке и вештаке међу којима су били Григорис Балакијан, митрополит Јерменске православне цркве, који је и сам преживео геноцид, затим Јоханес Лепсијус, чувени немачки оријенталиста и протестантски свештеник, и генерал Лиман фон Сандерс, командант отоманских војних снага у току Првог светског рата.

Овакав концепт одбране заснивао се на два кључна аргумента: доказивању да је Талат-паша, лично, био главни архитекта геноцида над Јерменима и да је сазнање о његовом боравку у Берлину довело оптуженог у специфично ментално стање у којем није више могао да управља својим поступцима. На питање судије да ли осећа било какву кривицу због свог дела, Тејлиријан је одговорио:

“Не осећам се крив јер је моја савест чиста… Убио сам човека, али ја нисам убица.”

У овој сложеној, превасходно психолошкој, игри одбрана је извела и оптуженог као сведока, и он је детаљно описивао свој сан, у недељама пред убиство, “сан који се појављивао као материјална визија”, и у којем га је мртва мајка прекоревала зато што још увек није осветио њену и очеву смрт, и смрт своје браће и сестара. У налазу судског вештака – психијатра наводи се да се оптужени, практично, тек након убиства Талат-паше “пробудио из тог сна и вратио у реалност”.

Колико је Тејлиријан заиста пролазио кроз та психичка стања, а колико је све то био само вешти трик одбране, ми данас, наравно, не знамо. Знамо, међутим, да је на дванаесточлану берлинску пороту цела та прича оставила јако дубок утисак: било јој је потребно тек нешто више једног сата већања да, једногласно, одлучи како “оптужени није није кривично одговоран за убиство Талат-паше”.

Согомон Тејлиријан је, после овог суђења, отишао у Кливленд у САД, а одатле у Марсеј, Београд (у којем се и оженио, био члан стрељачког клуба и врло успешан такмичар, и живео све до 1950. године), а затим и у Казабланку, Париз и, коначно, у Сан Франциско где је умро, 1960. године. И данас га Јермени сматрају једним од својих националних хероја, “руком божанске правде” која је стигла “главног архитекту” геноцида над њиховим народом.

Тек 2016. године, на стогодишњицу геноцида над Јерменима, Тејлиријанов син је за лондонски Индепендент дао интервју у којем је изнео неке дотад непознате чињенице о свом оцу: он није имао сестре, његов отац се борио у рату на руској страни, а два брата су му преживела рат јер су уточиште нашла у Србији. У геноциду 1915. су, дакле, страдали само његова мајка и један брат – а не чак осамдесет пет чланова породице, као што је, 1921. поверовала берлинска порота.

***

Vorovskiy VV.jpg

Други случај догодио се, стицајем околности, у Швајцарској. У мају 1923. године, за време међународне конференције у Лозани, убијен је совјетски дипломата Вацлав Воровски (51). Убица, бели емигрант Морис Конради (27), ушао је у хотелску салу за ручавање, пришао столу, извадио пиштољ и пуцао из непосредне близине. На лицу места је убио Воровског и ранио још двојицу совјетских дипломата који су седели са њим. На каснијем суђењу Конрадија је заступао познати швајцарски адвокат Теодор Обер, који је успео да – објашњавајући мотиве свог брањеника – уз помоћ убедљивих сведока изнесе низ упечатљивих импресија о тзв. Црвеном терору у Совјетском Савезу.

Тај приступ је имао значајан ефекат, најпре на јавност, а онда и на пороту: по прописима који су тада важили у кантону Во у којем се суђење одржавало, за осуђујућу пресуду требало је да гласа двотрећинска већина (шест, од укупно девет) поротника. Испоставило се да за њу није постојала ни проста већина (предлог кантоналног тужиоца добио је само четири гласа) па је Морис Конради, који је са предумишљајем убио дипломатског представника стране државе, заштићеног свим, вековима старим, обичајима о дипломатском имунитету, на крају ослобођен сваке одговорности.

Овај неочекивани исход је означио почетак касније “афере Конради” у којој су се износиле бројне и често фантастичне претпоставке, између осталог и да је ликвидација Воровског извршена по налогу Јосифа Стаљина, или бизарни детаљи, као што је податак да је, након убиства, телеграм саучешћа у Москву упутио и Бенито Мусолини (јер је, пре одласка на Конференцију у Лозани, Воровски био совјетски дипломата у Риму).

Историчари су, касније, утврдили готово све битне чињенице из овог несвакидашњег случаја: Конради не само да је био емигрант из СССР-а, него је његова породица у револуцији изгубила фабрику чоколаде у Санкт Петербургу, док су му отац и брат стрељани у грађанском рату. Своју главу је једва успео да спасе бекством у Швајцарску и био је опседнут идејом освете. Као и у многим сличним случајевима, и овде је избор жртве био последица сплета разних околности: Конрадијева прва мета требало је да буде Георгиј Чичерин, совјетски народни комесар за иностране послове, у току посете Немачкој, али до њега није успео да дође; разочаран, вратио се у Лозану и – сасвим случајно – сазнао да у хотелу “Сесил” вечера високи совјетски дипломата са двојицом својих колега…

Посебан парадокс представља чињеница да је сам Вороцки, у овом случају, био више од обичног примера тзв. симболичне жртве – као високо образовани интелектуалац грађанског порекла, човек од пера који се у слободно време бавио књижевном критиком, први директор совјетске државне издавачке куће “Госиздат”, он је био духовно много ближи свом убици, него архетипу безосећајног бољшевика у који је Конради – очигледно погрешно – мислио да пуца.

***

Симон Петлюра 1922.jpg

Трећи случај догодио се у Паризу, 1926. године. Овог пута, још један Јеврејин, Самјуел Швалцбард (40), убио је белог емигранта из Совјетског Савеза – украјинског националисту и председника краткотрајне (1918 – 1921) Украјинске народне републике, једне од сецесионистичких формација насталих после Октобарске револуције, Симона Петљуру (47). Петљура, који је у грађанском рату у Украјини организовао планско убиство преко педесет хиљада Јевреја, шетао је Латинским квартом, када му је пришао Швалцбард и питао га (на украјинском): “Да ли сте ви Симон Петљура?” Како је касније утврђено на суђењу, уместо одговора Петљура је подигао свој штап којим се помагао при ходању, као да жели да се одбрани, на шта је Швалцбард у њега испалио пет метака док је стајао преко пута њега, затим још два метка када је пао на земљу, и онда мирно сачекао полицију.

Швалцбарда је на суђењу заступао један од најбољих француских адвоката, Анри Торес, који је своју одбрану засновао на тези да је ово убиство представљало легитимну освету за геноцид над украјинским Јеврејима, док је јавни тужилац покушавао да докаже да је Швалцбард деловао као агент совјетске НКВД, што је била оперативна претпоставка (иако никад недвосмислено доказана) француске тајне службе која га је претходних година држала под присмотром.

Обе стране су позвале велики број сведока и вештака (углавном историчара), а кључни аргумент одбране био је да су петнаест чланова Шварцбалдове породице у Одеси убили припадници Петљуриних паравојних формација. После шест дана суђења, Торес је прихватио срачунати ризик, одустао од највећег броја својих сведока, и уместо њих дао кратку завршну реч:

“Мој закључак је кратак. Позивам се на Француску револуцију, за коју ниједан жив човек не може да каже да од ње није нешто добио: нека буде слободан овај човек који на свом челу носи стигму трагедије народа! Ви данас држите у својим рукама, чланови пороте, престиж ове нације и судбину хиљада људских живота, повезаних са пресудом Француске. Ако се она не буде данас чула, Француска више неће бити Француска и Париз више неће бити Париз.”

Порота је већала тачно тридесет пет минута: Самјуел Шварцбалд је ослобођен одговорности за ово убиство.

***

Шта нам показују ова три случаја? Најпре, у сва три су убице ослобођене кривичне одговорности, не због неурачунљивости, недостатка доказа или разумне сумње, него зато што су судије и поротници довољно чврсто поверовали да постоје неке особито значајне околности које искључују противправност самог њиховог дела.

Затим, сва ова убиства – иако у врло различитим историјским, верским и идеолошким контекстима – извршена су као тзв. осветничка убиства, и све те освете извршене су против лица које су убице сматрале одговорним за масовне злочине (ми бисмо их, у данашњој правној терминологији, несумњиво квалификовали као геноцид) у току Првог светског рата и револуционарних догађаја који су уследили као његова последица. Од сваког од ових злочина, па до убиства које је представљало освету за њега, прошло је не више од пет или шест година: ране су, очигледно, биле још увек свеже.

Коначно, у сва три случаја радило се о етничким, верским или идеолошким конфликтима са далеке периферије Европе: из Јерменије, Украјине и Русије. За Европу двадесетих, то су све били комплексни, понекад мистични а понекад оперетски, игрокази. Игрокази, у којима учествују неки помало дивљи народи, који су и иначе своје рачуне одувек решавали на сличан начин, нешто о чему цивилизована Европа нема права – а самим тим ни потребе – да суди. Осудити убицу значило би – по тада преовлађујућем схватању – ставити се на нечију страну: Турака против Јермена, црвених Руса против белих Руса, Украјинаца против Јевреја. Ослободити убицу значило би, опет, послати поруку о сопственој дистанци од тих сукоба: сва ова ваша убиства су се само технички десила код нас, она су се суштински десила код вас, па их ви онда и решавајте, овако или онако, ако можете.

Због тога су све три судије и све три пороте – и у Берлину и у Лозани и у Паризу – ослободиле сву тројицу оптужених за ова убиства. То је био дух времена, у деценији пре него што је Давид Франкфуртер, под врло сличним околностима, убио Вилхелма Густлофа у Давосу.

А какав је утицај тај дух времена имао на суђење самом Давиду? О томе ће нам, у наредном одељку, причати судија из тог случаја…

IX

Судија

Не волим политичаре у мојој судници. Не волим, додуше, ни окривљене који убијају из политичких разлога. И презирем те агресивне, примитивне, необразоване скоројевиће – нацисте. Јасно вам је зашто сам, од самог почетка, из дубине душе мрзео овај предмет. Саставили су ми веће са четворицом судија поротника, и пажљиво све израчунали: нас тројица смо конзервативци, двојица су либерали; двојици нам је матерњи језик немачки, двојици француски, једном италијански. И хајде се ти сад, Јохане Петере Сондере, бави тим случајем…

Из кабинета сам избацио немачког амбасадора, фон Вајцзекера и француског антифашисту де Моро-Гиаферија: шта сте ви господо, у мојој судници? Оштећени, оптужени, браниоци, тужиоци, сведоци или вештаци? Они су, наравно, и један и други, били јако вољни да ми “објасне шире аспекте случаја”… Ма, не интересују ме ваши шири аспекти случаја, не занима ме писање штампе, међународне импликације, демонстрације и памфлети који се пишу по целој Европи, нацистички и антинацистички.

Занимају ме извештаји обдуцента, изјаве сведока, мотиви оптуженог, правна схватања тужиоца и браниоца, текст швајцарског кривичног закона, олакшавајуће и отежавајуће околности. Имате ли око тога нешто што би могло да занима суд? Немате? Напоље. Код мене се не може седети, онако…

220px-Berner_Iustitia

Министра правде нисам могао да избацим, јер није ни дошао. Зато сам ја отишао код њега, у Берн. Кроз прозор његовог кабинета посматрам скулптуру Јустиције која краси Фонтану правде на тргу испод нас, ренесансно дело вајара Ханса Гиенга из 1543. године. За то време, министар ми прича како треба да судим по закону? Онда ми, као узгред, напомиње да је његова влада седам дана после убиства забранила све нацистичке организације у Швајцарској, као претњу јавном поретку. Па, господине министре, да сте их забранили седам дана пре убиства, можда убиства не би ни било и ја бих и даље судио мужевима који убију своје жене у наступу љубоморе или пијаним кафанским гостима који се поубијају у ситним ноћним сатима? Али нисте то учинили: годинама сте дозвољавали да нацисти вршљају по Швајцарској, правдајући то “слободом говора”. И сада због те ваше “слободе говора”, ја имам леш, убицу и случај, а ви мени говорите да поштујем закон?

А шта друго могу и да радим него да се држим закона? Да је овај дечко био само мало вештији и побегао са места злочина, ја не бих ни био у овој ситуацији! Седео бих недељом поподне, пио капућино гледајући на Алпе прекривене снегом, и био срећан што је тог монструма Густлофа стигла рука заслужене правде. Непозната рука. А непознатој руци се не може судити. Али не, тај мали студент је баш хтео да буде кажњен – да би тако својом казном, својим мучеништвом, додатно нагласио светост свог чина. И пошто је то сада, је ли, једна позната рука, ја морам да јој судим.

Министар ми се и даље жали како је његова влада у “јако сложеној унутрашњој и међународној ситуацији”; забринут је, наравно, шта би се десило ако би сада нацисти кренули да се свете по швајцарским одмаралиштима. И како је то могуће да је мој оптужени полицији изјавио да нацисти уопште нису људи него животиње у људском облику? Па сад господине министре, ако већ гледамо ко је први почео са тим метафорама… Али то је посао историчара, а не судија. Опет гледам у Гиенгову статуу. Шта каже Јустиција? Не само да не каже ништа, него нас и не види. Да ли мој министар зна да је ово прва статуа богиње правде, у целој Европи, којој је уметник преко очи ставио онај чувени повез? Или је повез на његовим очима?

Пет метака које је Давид Франкфуртер испалио у Вилхелма Густлофа неспорно су, и према швајцарском кривичном закону а и према здравом разуму, проузроковали убиство. Очигледно, то је и убиство са предумишљајем, планирано унапред, добро припремљено и хладнокрвно изведено. Да ли је, међутим, то било заиста и убиство из ниских побуда, како тврди тужилац? Како уопште да квалификујем један чин са тако комплексним мотивима?

Како да судим његовом извршиоцу? Бура из Немачке тражи смртну казну; бура из Француске, тражи ослобађање; министар би волео нешто између – да сви буду задовољни. Као да је суштина овде у броју година? Враћам се возом у Хур: размишљам може ли мој оптужени да добије и затворску казну и орден? Заслужио је и једно и друго. Зависи за шта и од кога.

***

Datei:Chur Kantonsgericht.jpg

Стара зграда суда у Хуру: послужитељи су ми припремили највећу судницу. Двесто педесет места, не може игла да падне. Преко сто новинара из целе Европе. Делегација немачке амбасаде, специјална пратња госпође Густлоф, оштећене, њени правни саветници и представници за штампу, разни ађутанти, људи препознатљивих физиономија, кратко ошишани. Тражим да се сви присутни детаљно претресу пре уласка у зграду. Не желим нову пуцњаву, овог пута у мојој судници.

Стари Еуген Курти – Форе, из Цириха, има већ преко седамдесет година, доктор права, један од наших најбољих адвоката за убиства, и млади Вејт Вајлер, из јеврејске заједнице, заступају оптуженог. Тужилац Фридрих Бригер, оптужницу. Фридрих се упорно труди да не помене ни п од политике: министар је, очигледно, на њега имао више утицаја него на мене. Како да судим убици а да не смем да улазим у мотиве његовог чина? Како да прихватим фикцију у оптужници да је Давид убио Вилхелма “из личних разлога”? Који је могао да буде не-личнији разлог, од једног Јеврејина који убија једног нацисту?

Дозвољавам предлог одбране да се, као доказно средство, прочитају текстови емигрантске штампе о прогонима Јевреја у Немачкој. Амбасадор фон Вајцзекер гласно коментарише да се овде не суди Трећем рајху него убици. Опет га избацујем напоље, овог пута из суднице; претходно му изричем и казну од петсто швајцарских франака. Дозвољавам и сведоке из Немачке, на неколико околности којима је оптужени лично присуствовао, а у којима су немачки Јевреји били малтретирани. Наравно, нико од њих се не појављује: кад је рабину Соломону Франкфуртеру, ујаку оптуженог, стигао судски позив из Хура, нетрагом је нестао. Пошта се вратила, са назнаком “непознат на назначеној адреси”. Жамор у судници: убили су сведоке! Адвокат Курти – Форе добацује: “покушајте да му доставите позив у логор Дахау”; и он добија петсто швајцарских франака казне.

Сутрадан, сведочи госпођа Густлоф: у црној хаљини, са црним велом, цела делегација немачке амбасаде устаје да је поздрави, са руком подигнутом у нацистички поздрав. Прекидам суђење и дајем паузу од сат времена. Због поздрава, мисле новинари, али ја сам више забринут због двојице поротника у мом већу: пуковник Гартман и државни саветник Јозеф Виел такође устају. У нашој судијској соби ми се у паузи правдају: то је био знак поштовања према жени која је остала удовица. Ништа политички, желе да кажу. Још само кад бих им и поверовао…

Хедвига Густлоф сведочи сабрано, прецизно, конзистентно. Самозаљубљено, као глумица која ужива у својој улози. Очигледно, то је жена скромних интелектуалних способност, али је јако добро припремљена за оно што треба да постигне у судници. Осећај симпатије према удовици која је жртва мешународне јеврејске завере! Не показује апсолутно никакве емоције. Њен исказ је у потпуној сагласности са исказом оптуженог: време, место, кратка конверзација коју су имали, положај у којем се налазила, на вратима кабинета, са послужавником са чајем у тренутку када су испаљени меци. Све се потпуно поклапа. Осећам олакшање када је ова патетична представа коначнозавршена.

Осећај олакшања је привремен: сутрадан, оптужени одбија онај део одбране свог адвоката у којем се стари лисац позива на здравствене разлоге: ја јесам физички болестан, каже, али сам био потпуно душевно здрав. Покушавам да му објасним да постоје одређена физиолошка стања која могу да изазову специфичне менталне реакције и доведу до искривљеног стања свести. Наглашавам да је то легитимна, и сасвим уобичајена одбрана у кривичним суђењима. Не вреди.

Увече се осећам посрамљено: да ли сам то био покушао да одговорност са себе пребацим на бога? Ако би Давид био неурачунљив, њиме би морали да се баве лекари, а не судије. Бриго моја, пређи на другога! Шта све неће човек помислити да учини само да се извуче из тешке ситуације?

Ове дилеме ме, ипак, сутрадан ослобађа судски вештак, Јанс Јергер, директор кантоналног азила за ментално оболелеле:

“Интелектуално, Франкфуртер је потпуно дорастао ситуацији у којој се налази, и нема говора о томе да се ради о неурачунљивој особи. Повремене суицидне и убилачке епизоде, које су израз депресивне структуре личности, хроничних телесних обољења и низа стресних ситуација којима је био изложен у последње три године, нису могле битно да утичу на његово психичко стање у тренутку извршења дела.”

Захвалан сам му на овом налазу, иако је мој лични положај учинио тежим; гледам у оптуженог, преко пута мене. Имам неодређени утисак да и на његовом лицу видим израз олакшања.

Завршне речи. Тужилац остаје при наводима оптужнице; захтева смртну казну, замењену са казном доживотног затвора, за коју помиловање може да се тражи после двадесет пет година; за одштетни захтев, удовицу упућује на парницу. Немачки амбасадор га посматра као смрдљиви сир.

Потом, Давид Франкфуртер почиње своју завршну реч:

“Дабоме, план као што је овај, у најоштријој контрадикцији са мојом природом, мојим образовањем, мојим уверењима, и општим и верским, једна врста пројекта који је морао да буде изузетак, нешто што негира све максиме, није могао да се развије праволинијски…

Али, то је било моје чврсто уверење: понижење нането јеврејском народу може бити опрано само крвљу. И тако је, постепено, у мени сазревала свест да сам ја тај који треба да изведе овај ужасан чин освете. Можда неком то сад може да звучи помпезно, али зарад истине мора бити речено: осећао сам се као безначајно оруђе у рукама Господа…”

Безначајно оруђе у рукама Господа? Да ли је овај млади човек можда, ипак, егзибициониста? Поротник Ђовани Батиста Никола ми шапуће да је то сигурно начин на који Јевреји доживљавају Господа… Откуда он само то зна? Цео живот је био државни саветник, у министарству шума и руда? Ваљда је то исти бог, и наш и њихов? Свратићу код свог жупника кад заврши све ово.

У међувремену, Давид наставља: објашњава свој првобитни план да изврши самоубиство одмах после осветничког чина, план који се изјаловио јер се забројао са мецима. На крају, тражи смртну казну за самог себе! Хаос у судници! Немачки званичници протестују због спрдања са судом, тужилац је збуњен, маестро Курти не може да верује.

Последњи дан: изрицање пресуде. Претходне вечери, до касно у ноћ, нас петорица седимо. Записници са већања и гласања су после уништени – од те ноћи ће остати само она пресуда коју ћу ја сутра морати да прочитам, а иза које ћемо стати сва петорица – али не требају ми никакви записници. Ту ноћ ћу памтити у остатку живота: пуковник Гартман и државни саветник Виели били су за максималну казну – у овом случају, ону коју је тражио тужилац – а пензионисани судија Ганцони и државни саветник Ђан Батиста Никола, за ослобађање. На крају, остајем сам са собом: немоћни да приближе своје ставове, сва четворица се невољно саглашавају да ујутро потпишу шта год будем одредио – нешто што ће, очигледно, бити између те две крајности.

Одлуку доносим пред зору: једва да сам и спавао те ноћи.

“За кривично дело тешког убиства, Давид Франкфуртер, студент из Краљевине Југославије, осуђује се на казну затвора од осамнаест година, у коју му се има урачунати притвор од једанаест месеци; молбу за помиловање може поднети после издржане половине казне; по издржаној казни, има се доживотно протерати из Швајцарске Конфедерације.”

То је била казна.

“Овај суд утврдио је да побуде оптуженог да лиши живота Вилхелма Густлофа нису биле личне, ниске или користољубиве, као и да оптужени није поступао по наговору или у договору са другим лицима, појединачно или у завереничкој организацији, да није имао подстрекача нити помагача. Чин убиства Вилхелма Густлофа био је његов лични чин и, како је сам изјавио, истовремено и симболички пуцањ у нацизам јаи такав.”

То је био орден.

Барем она казна, и онај орден, које сам могао да одредим и доделим ја, Јохан Петер Сондер, професионални судија великог кривичног већа Кантоналног суда у граду Хуру, кантон Граубинден, Швајцарска, четрнаестог дана месеца децембра, лета господњег 1936. Остале казне и ордене одредиће му Бог и доделити историја, већ кад дође време, и за једно и за друго.

X

Убица (3): затвор

Sennhof prison in Chur, 1970 : News Photo

У старом замку Сенхоф на улазу у град Хур, згради изграђеној још почетком седамнаестог века која последњих двесто година служи као затвор, има укупно педесет седам ћелија. Сада их је пуно петнаест. Међу станарима ове некадашње ковнице новца, једини сам ја убица. Остали затвореници су, углавном, ситни лопови. Са мном је и један фалсификатор чекова, двојица превараната и један Италијан, осуђен за друмско разбојништво. Неким стражарима као да је мало непријатно, па тај осећај покушавају да одагнају шалом:

“Давиде, ти си једини ратни заробљеник у неутралној Швајцарској.”

Из слободног света, добијам штампу: грађански рат у Шпанији, Аншлус Аустрије, комадање Чехословачке. Европа месечари према светском рату, у којем сам ја већ испалио прве метке. После две године, управник затвора ми одобрава прву посету: долази ми отац, из Винковаца. Гледа ме и ћути; у очима му неверица; коначно, прве речи које је проговорио:

“Сине, коме је све ово требало? Да ли је све то вредело?”

Не знам шта да му одговорим. Да ли је било боље да они наставе са злом које су почели, мислећи да баш нико, нигде и никада, неће смети да им узврати на исти начин? Да ли би онда они били бољи? Да ли баш свако мора да оде мирно, као овца на клање, јер је побуна нешто непристојно? Овако, свако од њих ће се, бар понекад, сетити Вилхелма: он ће им служити као вечити подсетник да олово метка пролази кроз месо, кости, крвне судове аријевског Натчовека баш као и сваког од нас, обичних људи.

Отац ме прекорева: не можеш да умислиш да ти је Свевишњи дао тај пиштољ у руку јер те изабрао да извршиш Његову вољу; то је светогрђе! Отац је рабин, он зна наше свете књиге боље од мене. Али шта је са Давидом који је убио Голијата? Зар ми ниси ти читао древну причу? Пет мојих метака су били пет каменова из Давидове праћке.

Пала је Француска, последња слободна земља око Швајцарске. “Сад смо сви у затвору.” – каже ми стражар тог јутра – “Само је наш мало већи од твог.” Адвокат ми пише да су власти у Берну озбиљно забринуте за мој живот ако би Хитлер ушао у ову земљу: “сигурно би те убили, јавно”.

Четрдесет прва: нацисти улазе у Југославију. Не знам шта се догађа са оцем: његова писма престају да стижу. Стражари и осуђеници ме теше: рат је, кад се то мало среди, почеће да долази пошта.

Четрдесет трећа: у посету ми долази Жорж Бруншвиг, адвокат и председник Јеврејске заједнице Берна. Мој бранилац Курти-Форе је отишао у пензију и предао му своје случајеве. “Ово је један затворен случај”, рекао је показујући му фасциклу са мојим предметом. “Док је дечко иза решетака, овај случај није затворен”, успротивио се Жорж.

Он сада води рачуна о мени: редовно ме посећује, доноси ми вести, припрема молбу за помиловање:

“Све се променило! Показало се да си ти био у праву: да ниси убио Густлофа, он би сада био пета колона која би ударила на Швајцарску изнутра.”

Жорж ме убеђује да околности више нису исте као и 1936. када сам осуђен. Али, ја не желим помиловање: нисам ни ја дао помиловање Густлофу. Издржаћу своју казну! Fiat iustitia, pereat mundi! Али зато молим Жоржа да употреби своје везе, ступи у контакт са швајцарским конзулом у Загребу, Каестлијем, и покуша да сазна било шта што може о мом оцу…

***

Наредног пролећа, Жорж долази код мене, по први пут са управником затвора. Збуњен сам: то је знак да нешто није добро. Управнику у очима, опет по први пут, видим сузе. Нешто јако није добро…

“Давиде, добили смо коначну потврду од швајцарског конзулата у Загребу. Нисмо хтели ништа да ти говоримо док све није постало званично. Када су Немци ушли у Винковце, априла 1941. тражили су ти оца, по већ спремљеном списку. Фолксдојчери и усташе су им помогли да нађу адресу. Извели су га на градски трг, и држали везаног сатима, свако ко би пролазио морао је да га гађа каменом. Око врата су му окачили натпис:

“Ја сам отац јеврејске свиње која је убила мученика Густлофа.”

Да ли је вредело, питао ме је, када ме је, први и последњи пут, посетио у затвору. Своју казну сам прихватио, за свој чин. Да ли сам пре осам година могао да знам да ће моја казна, у ствари, бити његова казна? Да ли бих то учинио, да сам знао?

“Али је преживео све то, готово чудом. Онда је послат у логор Јадовно, у мају 1941. Када су на тај простор касније у току лета дошли Италијани, пребачен је у Јасеновац. Ту му се губи сваки траг. По једном извору, рабин Мавро Франкфуртер требало је да буде жив одран, да би се од његове коже – по наређењу команданта логора Ивице Матковића – направио абажур за лампу, поклон за Хедвигу Густлоф. То се наводно догодило, или је требало да догоди, негде почетком 1942. Али постоје и сведоци који су га, наводно, виђали у логору и касније, у пролеће и лето 1943. По једном другом извору, убијен је маљем и бачен у реку Саву, у лето 1942. По трећем, спаљен је жив у крематоријуму, 1943. Ниједна од ових информација није сасвим поуздана. У писму швајцарског конзула Фридриха Каестлија, наводи се, међутим, да је готово извесно да више није био жив крајем 1943. године.”

Седимо, на мом малом кревету у ћелији, сва тројица. Управник је донео и мало вина. Ћутимо. “Ако останеш овде, они су победили.” – каже ми, у једном тренутку, Жорж; управник клима главом у знак одобравања…

“И не само да су победили, него је и жртва твог оца, и твоја, била узалудна. Без тебе, неће бити никог да исприча твоју причу. Песак Африке, и степе Русије, и све те силне битке, ти милиони метака, већ четири године, чему све то? Твоји меци су били први.”

Управник додаје, задовољно:

“Oвде си сада, бар безбедан. Најбезбеднији! Замисли, и када би те власти којим случајем већ сутра помиловале, где би отишао? А морали би да те протерају из Швајцарске. По правилу, у земљу рођења. Али, Југославија више не постоји? А не постоји ни остатак Европе, ништа, између Русије и Британије и Шведске и Швајцарске, ништа више не постоји, све друго је један велики логор.”

***

Већ скоро пет година, готово откад сам ушао у затвор Сенхоф, немам никакве здравствене проблеме. Лекари у Винковцима су се вајкали да ли ћу доживети младићко доба: стање мојих костију је било такво да су се готово распадале. Шест или седам тешких операција, више ни сам не знам. А онда, одједном, све је нестало, као руком однешено: сви болови, све тешкоће при ходању, бесане ноћи. Швајцарски лекари не могу да верују: никада нису видели овакав случај самоизлеченог периоститиса. Рабин из Берна који ме повремено посећује, тврди да је Свевишњи, у свој мојој муци и невољи, решио да ме поштеди бар једне патње.

И онда, одједном, као из ведрог неба, та вест: Нормандија. Савезници су на тлу Француске! Ако је сваки затворски дан као вечност, онда су дани тог лета пролазили као у магновењу. Крајем августа, управник затвора улази у моју ћелију, носи флашу вина и широки осмех: Ајзенхауерови тенкови су јуче ушли у Париз! До краја године, на западним границама Швајцарске више нема нациста!

Жорж Бруншвиг подноси молбу за помиловање, као мој бранилац, сутрадан пошто се навршило девет година моје затворске казне: петог фебруара 1945. Велики делови Немачке у том тренутку су већ окупирани. Северна швајцарска граница је готово слободна од нациста. Три месеца касније, Трећи Рајх капитулира. А још десет дана касније, седамнаестог маја, Велико веће кантона Граубинден усвојило је, на својој редовној месечној седници, Жоржову молбу за моје помиловање. Без икакве расправе, гласањем већника 78 према 12, са помешаним осећањима стида, закаснеле милости и жеље да се цела ова епизода што пре заборави. Нова слободна Европа тражи своје старо монденско место за зимске радости, без непријатних сећања. И без сведока своје прошлости.

Тог поподнева, када је у његову канцеларију стигла депеша, управник затвора, тај прост и једноставан човек, одмах је дошао у моју ћелију: по први пут за девет година, руковали смо се.

“Сада си слободан човек. Швајцарска ће остати са својом срамотом.”

Слободан сам човек, и морам да одем из Швајцарске, јер услови мог помиловања подразумевају доживотно протеривање из земље. На железничкој станици у Берну, поздрављам се са Жоржом, човеком који је толико учинио за мене у последње три године. После ове заједничке цигарете, мој воз ће кренути за Ђенову, а у тој италијанској луци чека ме брод – за једино место где преостали европски Јевреји, они који нису нашли гроб у ваздуху, тада могу да оду – Палестину.

XI

Друга смрт Вилхелма Густлофа

Blechschild Wilhelm Gustloff (Schiff im Hafen) Metallschild Deko 20x30 tin  sign - Kaufen bei ComCard GmbH

Већ у рано поподне се спустила магла, једна од оних магли какве се обично зими спуштају над Балтичко море. Око девет увече, после пуна два сата потраге, кроз перископ још увек не може да види сасвим јасно своју мету: најпре му се чини да је у питању неки мањи брод. Али, огроман обрис тек почиње да му се цео помаља пред очима: прво педесет метара, па сто, сто педесет… Има ли краја том броду? Преко две стотине метара дужине! Већ је једанаест дана на мору, зна да га по повратку у базу чека војни суд због више инцидената у пијаном стању и да нема више баш много тога да изгуби. Његови морнари, са стрпљењем ловца у заседи, чекају наређење, у крви му се адреналин меша са вотком, да ли ће му се икада више указати тако добра прилика?

Полако, неприметно за свој плен, подморница прави маневар: заузима положај између брода и луке из које је испловио. То је место са којег ће његова посада најмање очекивати напад. Да противподморнички сензори на торпедном чамцу који је пратио брод, због смрзавања, више не функционишу, баш као ни противавионски топови на самом броду, да су његов војни и цивилни капетан у међусобном сукобу, и да се морнарима, доведеним из једне далеке земље, издају команде на језику који не разумеју – све то посада подморнице није могла да зна. Баш као што није могла ни да зна ни његову листу путника…

На сивом металу првог торпеда морнари су, црвеном бојом, написали: “За отаџбину”, на другом: “За Лењинград”, на трећем: “За совјетски народ”; четврто торпедо, на којем је писало: “За Стаљина”, заглавило се у цеви и морали су да га демонтирају. Ипак, прва три су, тачно у осам минута после девет увече, пошла на свој судбоносни пут. После шест минута, прво је ударило у прамац, отварајући аутоматске непропусне преграде, чиме је на смрт осудило све који су се затекли испод њих; друго је ударило у бок, уз директни погодак у некадашњи бродски базен, у којем су биле смештене медицинске сестре; треће, у просторије са машинским постројењима, прекидајући напајање енергијом и комуникације. Четрдесет минута касније, прокључала вода Балтика се поново смирила и поново је почела да је прекрива танка кора леда. Испод себе је оставила несрећни брод и његове путнике. Од укупно двадесет два чамца за спасавање, у воду је спуштено само девет.

Био је уторак, 30. јануар 1945. године. Александар Маринеско, капетан треће класе Црвене флоте, син румунског морнара Јона и Украјинке Татјане, на око тридесет наутичких миља од обале пољског града Гдањска, потопио је највећи брод немачке флоте, “Вилхелм Густлоф”. Била је то истовремено и највећа поморска победа у рату који се ближио свом крају – одједном је потопљено преко двадесет пет хиљада бруто тона носивости – и највећа поморска несрећа у историји: преко девет и по хиљада људи, углавном избеглица, жена, деце, рањеника и медицинског особља, нашло је смрт у леденим водама Балтичког мора; спасено је само хиљаду двесто педесет.

Маринеско је данима чекао у заседи, чекајући на неки немачки поморски транспорт према западу. Баш на дан на који би Вилхелм Густлоф – да га Давид Франкфуртер није девет година раније убио у Давосу – прославио педесети рођендан, “Вилхелм Густлоф” је отишао на дно Балтика, постајући тако највећа масовна гробница под морем. На његовој олупини налази се шест пута више људских тела него на Титанику. Тог истог дана је, знамо, Адолф Хитлер прослављао дванаесту годишњицу свог доласка на чело Немачке. Да ли је тада већ знао да му је то последња прослава, данас можемо само да нагађамо, али педантни историчари су зато забележили једну другу бизарну коинциденцију: у време када је Маринеско испловио из своје заседе, из вода испред балтичке луке Колберг, да испали три судбоносна торпеда, у Берлину се давала премијера историјског филма о херојској одбрани једне пруске тврђаве од Наполеонове војске – последњи пропагандни филм Трећег рајха звао се као и тврђава – Колберг.

***

Тако је “Операција Ханибал” – евакуација немачких цивила бродовима, из источне Пруске, одсечене од остатка Немачке Црвеном армијом у њеном победничком походу на Берлин – неславно пропала. “Вилхелм Густлоф” постао је Титаник Адолфа Хитлера, а његовог капетана, Вилхелма Зана – човека који је, и сам као командант подморнице, на почетку Другог светског рата, пропустио да потопи британски разарач на којем се тада налазио Винстон Черчил – потопио је совјетски колега који је, само због тога, успео да избегне војни суд због пијанства.

О потапању “Вилхелма Густлофа” Немци, ни до дан данас, нису успели да се сами са собом договоре: да ли је то ратни злочин, и ако јесте, чији је? Брод је био наоружан, имао је пратњу ратних бродова, на њему су се – поред цивила, рањеника и болничког особља – налазили и војници и није био чак ни означен као болнички, по правилима међународног ратног права. Да је “Вилхелм Густлоф” представљао легитимну мету, односно да је капетан Маринеско само вршио своју дужност, Аксел Шилдт, историчар из Хамбурга, образложио је следећим аргументима:

“Ово није био терористички напад из ведра неба, него последица рата. Рат је потекао из Немачке, Немачка је прекрила Европу ратом и убиствима, и рат јој се вратио. Перфектно је јасно да, када се невини жале на то да им се рат враћа, то нема никакве везе са историјом.”

Ипак, у једном од својих последњих романа, “Ходом рака” (2002) – који је посветио причи о два Густлофа – Нобеловац Гинтер Грас склон је да овај случај посматра на комплекснији начин. У његовој фикцији, почетком двадесет првог века, унук преживеле путнице са “Вилхелма Густлофа” улази у анонимну расправу на једном интернет форуму на историјске теме, преузима фиктивни идентитет стварног “Вилхелма” (Густлофа) и идентификује се са његовим (нео)нацистичким екстремизмом. У тој расправи, он наилази на саговорника који себе назива “Давид” (Франкфуртер) и дели његове, антифашистичке, емоције и вредности. У тренутку када реше да виртуелни свет замене стварним, трагедија ове двојице младих Немаца је неизбежна. Међутим, и у Грасовој фикцији се историја понавља у свом обрнутом, фарсичном виду. “Вилхелм” узима пиштољ – последњу успомену од своје баке, који је сачувала из ноћи потапања оног правог “Вилхелма” – и са пет метака убија “Давида”, након чега се предаје немачкој полицији. На питање зашто је убио потпуно непознатог човека, он парафразира исти одговор који је прави Давид онда дао швајцарској полицији: “Зато што сам Немац”.

Да ли се тиме круг ове приче коначно затворио, пита се Гинтер Грас? Да ли се историја завршила? И сам, на последњој страници романа, даје одговор – помало мрачан – на то питање:

“Она никада не завршава. И никада неће завршити.”

XI

Судбина и коментари

Davidfrankfurter.jpg

Давид Франкфуртер стигао је у тадашњи британски мандат, Палестину, јуна 1945. године. У Југославији су му остала два гроба: мајчин, у Винковцима, и очев, који се не зна. У Швајцарској, дванаест година живота, од којих девет у затвору. Иза њега је Европа, са болестима и операцијама, срамотама и понижењима, опраним крвљу зликовца, са казном и чудотворним оздрављењем. Испред њега је нова јеврејска држава, Израел. Давид и Израел – поново уједињени као у древној библијској причи – почињу обоје испочетка, обоје од нуле.

Незавршени студент медицине запослио се у Министарству одбрану нове државе, а убрзо потом постаје и официр израелске војске. Оженио се и добио ћерку и сина. Догађај који је пресудно одредио ток целог његовог живота – своје мотиве, дилеме и каснија размишљања – описао је у две књиге мемоара, објављених на немачком (“Освета”, Die Rache) и енглеском (“Први борац против нацизма”, The First Fighter Against Nazism).

Шездесети рођендан Давид је прославио путовањем по Европи. Те, 1969. године, наследници оних већника кантона Граубинден, који су га четврт века раније помиловали, али уз доживотно протеривање из Швајцарске, сада поништавају други део старе одлуке – уз позивницу да поново посети њихову земљу, што је, све заједно, помало неспретно и на брзину, било спаковано са одлуком о проглашењу за почасног грађанина Давоса.

Assassination in Davos Poster

Са помешаним осећањима, олакшања што је његова стара домовина коначно нашла у себи снаге да раскрсти са нацистичком прошлошћу, и захвалности свим оним људима који су му остали верни у оловним тридесетим и четрдесетим годинама, Давид Франкфуртер посећује Швајцарску те године, и још једном, последњи пут, 1975. године, када је почасни гост на премијери филма “Убиство у Давосу” (нем. Konfrontation) у којем његову улогу игра познати швајцарски глумац, Петер Болаг. Тек тада, четрдесет година након догађаја и тридесет година после завршетка Другог светског рата, детаљи овог случаја први пут излазе из стручних правних и дипломатских кругова и јавност Швајцарске одједном сазнаје да су, баш у њеном монденском зимском одмаралишту, испаљени први меци у нацизам у целој Европи.

Давид Франкфуртер, болешљиви дечак из Југославије опчињен древним причама о херојствима, незавршени студент медицине из Беча и Лајпцига, сведок нацистичких страхота и понижења из Немачке, немилосрдни осветник и достојанствени робијаш из Швајцарске, педантан официр и брижан отац из Израела – умро је деветнаестог јула 1982. године у граду Рамат Ган у Израелу. Имао је седамдесет три године. Један дечји парк у Рамат Гану, и једна улица у месту Петах Тиква, предграђу Тел Авива, данас носе његово име.

***

“Разоткривање стварних намера нациста, извештаји о шпијунажи којом се бавила међународна секција НСДАП, о грозном принципу садизма као погледа на свет, читав тај Weltanschauung чији је представник био убијени нацистички лидер у Давосу и чији су описи по први пут уздрмали швајцарска срца – све је то учинило да суђење Франкуртеру због убиства падне у сенку. Уместо њега, пред већем у судници кантона Граубинден судило се Густлофу. И тај процес је добила – у свом најбољем интересу – Швајцарска, која неће заборавити његове лекције у дугим временима која ће доћи.”

(Хана Арент, “Die neue Weltbühne”, децембар 1936. године)

“Желео сам да продрмам савест света, али је она наставила да спава. Тако да је то, на крају, био само један морални чин, без последица.”

(Давид Франкфуртер, у једном интервјуу, 1950. године)

XIII

Епилог: етика тираницида

Lucius Tarquinius Priscus - Pro Romanis

Латински израз Sic semper tyrannis (тако увек тиранину) се обично користи да означи тзв. тираницид или тираноубиство – убиство особе која се сматра тиранином, односно изузетно окрутним и злим носиоцем власти у некој држави. Према легенди, ову реченицу је први пут изрекао Луције Брут, приликом убиства последњег римског краља, Тарквинија Охолог, 509. године пре нове ере. Наша сазнања о овом догађају (према неким изворима, убиство је било непосредно подстакнуто силовањем римске племкиње Лукреције које је починио Тарквинијев син) остала су замагљена и сиромашна – баш као што су остала и о већини других предања из времена у којима се крај праисторије још увек мешао са почецима писане историје.

Али, ако је Тарквиније Охоли заиста био прва записана жртва тираницида, далеко од тога да је био и последња: четири и по века касније, иста судбина затећи ће његовог много славнијег суграђанина, Јулија Цезара, а у следећих две хиљаде година и стотине других владара, политичара и других моћних људи на свим континентима. Хиљадама година, револуционари и побуњеници широм света славиће примере Хармодиуса и Аристогејтона, који су убили Хипарха, тиранина Атине; Јевреји ће славити Јудиту, која је на спавању убила суровог асирског генерала Холофернеса (њен лик дочараће нам и Ботичели, Каравађо, Мантења, Ђорђоне и многи други сликари Ренесансе); када је Балтазар Жерар у холандском Делфту 1584. године убио Виљема Ћутљивог, оснивача и првог статхолдера побуњених Уједињених провинција, у шпанском Ескоријалу звонила су сва звона у његову част, док је надбискуп Шпаније за убицу служио Te Deum, мису захвалницу…

Баш као и што су задрхтала срца многих верних католика 1610. када је Франсоа Равајак убо ножем француског краља Анрија IV; многих жирондинаца 1793. када је нож Шарлоте Корде, (иначе, страствене читатељке Плутарха, Русоа и Волтера) нашао пут до груди јакобинца Жан-Пол Маре, или многих ватрених присталица америчког Југа 1865. када је метак глумца Џона Вилкса Бута погодио у потиљак председника Уније, Абрахама Линколна, у Фордовом позоришту у Вашингтону.

Ван сваке сумње: када се ради о тираноубиству, никада ниједан његов случај није могао, a да не буде контроверзан. Зависно од тога са које стране тадашњих историјских подела га посматрамо, свако тираноубиство је истовремено било и злочин и јуначки чин, и гнусни и племенити акт, сваки тираноубица је за једне био само убица а за друге само херој, баш као што је и свака његова жртва за једне била само зликовац а за друге само мученик. Нигде се, вероватно, вечита дихотомија историје не огледа тако прецизно, и тако рељефно, као на примеру тираноубиства.

Да ли, онда, уопште можемо да одредимо нешто што би представљало тзв. differentia specifica тираницида, неки заједнички скуп одлика, које би овај чин одвојиле од многих других сличних кривичних дела – независно од конкретног историјског контекста у којем се он догодио?

Можемо ли да – полазећи од случаја којим смо се бавили у овој причи – изведемо неке заједничке елементе са другим сличним случајевима, који би нам помогли да поставимо јединствени образац, основе тзв. етике тираницида?

Прво, тираницид увек значи и атентат: то је чин политичког убиства. Дело, наравно, може да остане у покушају (ако атентатору задрхти рука) и да не доведе до жељене последице. Међутим, оно мора бити извршено у директном умишљају: учинилац, чак и ако је неуспешан, мора да има намеру да жртву лиши живота, а не да постигне неку другу последицу (нпр. застрашивање).

Друго, да би неко убиство било тираноубиство, жртва мора бити на довољно високом положају: владар, председник (државе или владе), високи војни командант, важан министар (обично тзв. министарстава силе: војске или полиције), или неки други видљиви симбол режима (по новцу, фактичком утицају или моћи). Ако убијете поштара, он јесте државни службеник, али не чините тираницид него обично убиство.

Треће, тираницид је атентат који се врши само у време мира; убиство непријатељског владара у рату, или сопственог, у државном удару или пучу, није тираноубиство. То је напросто један од видова ратних дејстава, међународних или унутрашњих, свеједно.

Четврто, тираноубиство је увек индивидуални чин. То је битна тачка која овај вид политичког убиства разликује од тзв. завереничког убиства. Извршилац делује сам, сам се суочава са својом жртвом, рука која држи нож или пиштољ је само његова (а не продужена рука некакве организације), и коначно он сам сноси све последице свог дела (како оне физичке, тако и моралне).

Пето, мотив за тираницид мора да буде опште добро – односно, искрено схватање да се убилачки чин предузима у циљу остварења општег добра. Убиство у било којем другом, ужем, циљу: личне освете, борбе за власт, или ради новца, није тираницид. То су све други облици атентата.

Шесто, да би неко политичко убиство могло да се квалификује као тираницид, у њему не сме да буде невиних жртава. Такво убиство, иако почињено из политичих разлога, не би било тираницид, него тероризам. Жртва мора да буде само она особа (тиранин) којој је смрт била и намењена.

Седмо, извршилац тираницида, по правилу, не сме да побегне са лица места: он мора да остане ту где је извршио свој чин, да престане са даљим вршењем насиља и сачека да буде или сам убијен или ухапшен (у ком случају, суђење треба да искористи за пропаганду мотива који су га подстакли да изврши тираноубиство).

XIV

Post scriptum: записник са небеског суда

The Creation of Adam - Wikipedia

Био је то један чудан, тежак, врло често трагичан и по много чему контроверзан век. Додуше, када сте на мом месту, и поредите различите векове, један за другим, тешко да је баш иједан од њих потпуно досадан. Али овај је то, извесно, био мање од свих претходних. Још откад сам створио Адама – и његовим потомцима подарио слободну вољу – они је никада до двадесетог века нису користили за тако различите ствари. Од оних најстрашнијих, због којих бих често помислио да је цела та врста само моја велика грешка, па до оних најплеменитијих, које су ми увек изнова враћале наду у њу.

Питате ме за тај бизаран случај када је студент медицине убио метереолога, у оном монденском швајцарском одмаралишту, које је Томас Ман описао у Чаробном брегу? Наравно да га се сећам – богови се, уосталом, свега сећају – али овај је био баш посебан. Не, не због заблуде њих двојице да имају различите богове – људи се уосталом, баш због те заблуде убијају откако је света и века, ево чак и данас. Сећам га се, највише, по мојим сопственим дилемама и сумњама, када сам морао да им судим.

Давид је, испаљујући пет метака у своју слику Голијата – а видели сте, тај Вилхелм је, по његовом сопственом признању, представљао нешто наближе Адолфу Хитлеру докле је он могао да дође – пуцао у идеологију, режим и фабрику смрти које су се све, тих година, убрзано формирале, пред почетак свог сатанског похода по Европи. Занимљиво: он сам, ни у једном тренутку, није поверовао да убија човека – иначе тај страшни чин, како ми се поверио у својим молитвама, никада не би ни предузео – него опасну дивљу животињу која је само, као нека чудна антропоморфна фатаморгана. привремено попримила људски облик, да превари лаковерне.

Сопствену пресуду, ону коју је сам себи унапред одредио, није успео да изврши: у узбуђењу, забројао се и потрошио и онај последњи, шести метак, који је најпре решио да сачува за себе. Пресуду земаљског судије издржао је достојанствено, без роптања, не тражећи милост али и не кајући се због свог чина – напротив, од самог почетка, па све до краја, био је поносан на њега. Све време је био убеђен да извршава моју вољу – то иначе мисли много фанатика – али се, заправо, само светио за неправде учињене његовом народу. Не, није убио Вилхелма као човек, него баш као Јеврејин. Да је био, на пример, Холанђанин, то вероватно не би учинио, на такав начин.

Када је дошао код мене, у лето 1982. године, био је савршено миран: дубоко у себи, веровао је да су сви ужасни догађаји из наредних година, сва она убиства милиона људи који су “нашли гроб у ваздуху” (како је то онај песник представио) накнадно оправдали његов чин.

“Али, ништа од тога ти тада ниси могао да знаш?” – питао сам га; тачно, било је у том питању и мало божанског трика: хтео сам да видим да ли се, можда, бавио магијом. Није. Он је једноставно веровао да ће се нешто страшно догодити – и био је ту у праву. Догодило се, заправо, нешто много страшније него што је он могао и да сања, у својим најгорим кошмарима.

Потом сам га питао за последице које је његов чин изазвао: знате да су Давидовог оца – као симболичку жртву, јер им је он сам, у швајцарском затвору, био недоступан – нацисти 1941. мучили на градском тргу у Винковцима, а одатле одвели у Јасеновац, где је сурово убијен. Да ли осећа макар малу грижу савести због тога? Не – одговорио ми је – то би се мом оцу свакако десило, као што се десило и другим милионима Јевреја, чија деца нису никога убила, који деце нису ни имали, који су били још бебе.

Давидов чин – а знате да је убиство кршење једне од заповести које сам дао људима – ставио сам на један тас мојих теразија. И неке његове ситније грехове – гордост, фанатизам, то тврдоглаво убеђење да сам ја изабрао баш њега да буде оруђе у мојим рукама, помисао и планирање самоубиства – све сам то придодао том тасу. Околности под којима је то убиство извршио, личност која је била његова жртва, страшне ствари којима је био сведок, чврсту веру у свој народ и у мене, телесне и душевне патње кроз које је прошао због своје болести, младост, поштење, достојанствену храброст са којом је издржао затворску казну, каснији частан живот, а надасве племените мотиве које је имао – све сам то ставио на други тас.

И знате шта? Теразије су биле поравнате! Перце би, да је којим чудом слетело на један од тасова, превагнуло на ову или ону страну. Али на Небесима перја нема, чуда су само лепа приповедачка техника маштовитих писаца, све ми се чини да ће судбину Давидове душе ипак морати да одлучи мој мали прст – на једном од тасова. Мислите да је то са божјим прстом варање? Не, ако сам непогрешив, нисам и безгрешан: понекад мало и варам. Али, срећом, имам довољно времена да одлучим – све до Судњега дана – а то је цела вечност и још мало.

***

А онај други, онај нациста, Густлоф, када се те фебруарске вечери из свог кабинета у Давосу преселио код мене на суђење, питаћете? Шта је било са њим? Знам, сигурно ћете мислити да је његов случај био једноставан: два плус два су увек четири. Али, ми овде имамо пред собом мало сложенију математику.

Вилхелм је, наиме, имао луду срећу што је, тако згодно, убијен на време – пре него што је и сам стигао да постане убица. Да, он јесте био одвратан нациста, био је и антисемита, учествовао је у неким отмицама и другим грозним и презира достојним стварима, али – још увек – није био убица. Давид га је спречио да то постане. О, па нема наравно никакве сумње да би се и то – да је остао жив – у наредним годинама променило и да би Вилхелм Густлоф своју блиставу злочиначку каријеру наставио и завршио је, рецимо, као управник неког концентрационог логора. Али није остао жив. Давид га је спасао те судбине, а мене тако онемогућио да га казним за све оне ужасе који су се десили тек после његове смрти.

Није лако боговима, рећи ћете? Па и није, да знате.

Како ја сада да одмерим казну између учињених и неучињених дела? Како да опростим једном зликовцу – којег је само случајна насилна смрт спречила да постане и убица – а казним једног племенитог човека који је – у борби против зла – сам на себе прихватио вечни жиг убице?

Знам, рећи ћете: па то су све већ проблеми које и иначе имају само богови и у које ви смртници не можете да се мешате. Тако је. И добро је што је тако: већ сте доста невоља створили и овако, својим људским работама. Замислите само да почнете да се бавите и овим мојим, божанским?

Али, нешто ипак можете. Можете добро да размислите о поукама ове приче – о оној баналности зла о којој је писала још Хана Арент – и да, свако од вас за себе, донесе закључке. Зато сам вам, уосталом, и дао слободну вољу – не да је користите при свакодневним, тривијалним, изборима, него баш у оним осетљивим, сложеним и на први поглед нерешивим моралним дилемама.

А ваши ће се закључци разликовати – и то не само између вас међусобно, него и код сваког од вас појединачно, зависно од тога из ког угла будете ову причу читали и тумачили. Ваши историјски закључци неће бити нужно исти као и филозофски, они правни као и они етички, нити идеолошки као и религозни.

Ако ја већ морам да будем једини небески судија, ваш земаљски свет, још увек, има срећу да о свим његовим мистеријама не мора да суди само један судија.

***

Image

Овај текст посвећен је Миодрагу Мајићу, доктору права, судији, критички ангажованом интелектуалцу, блогеру и писцу. Са жељом да у њему пронађе понешто корисно за сваку од ових друштвених улога. Баш као што су сви полимати чинили откада је света и века: сагледавали стари свет из различитих углова, затим га разбијали у парчиће, а онда, из тих парчића, стрпљиво стварали нове светове.

Алгоритам Исидора Бродског

Living Still Life Surrealist Dali Painting Painting by Salvador Dali

“Ми не припадамо себи више него што нам припадају ствари које су наша својина. Ми нисмо створили себе, стога не можемо ни бити изнад себе. Ми нисмо своји господари. Ми смо божја својина. Није ли наша срећа управо у таквом погледу на ствар? Је ли икаква срећа или утеха сматрати да припадамо самима себи?”

Олдос Хаксли, Врли нови свет (1932)

Тумарајући пустим улицама старог средњовековног језгра, човек је покушавао да се сети: када је тачно, по први пут, чуо ту реч? Воде две велике реке лењо су се спајале у загрљај, дубоко испод зидина које су га чекале на крају његовог пута: да ли је то можда било онда када је први – и једини – пут питао родитеље како су му дали његово име?

“Ах, па твоје име је одредио Алгоритам.”

Дечаку од пет година није било баш јасно шта – или можда ко? – је то Алгоритам и зашто је његово име одредио баш тај непознати, а не његови тата и мама – али њих двоје су и на то већ имали спремно објашњење:

“Алгоритам зна све о свима нама, још од најранијих дана. Он је сачувао и оно што смо ми одавно заборавили, записао све наше срећне и несрећне тренутке, зна чак и жеље које сами себи не смемо да признамо. Алгоритам је тако препознао да је за нас двоје Исидор најлепше име на свету.”

Када је пошао у школу, његово име и презиме – Исидор Бродски – већ је писало на таблици, на левој страни друге клупе у реду до прозора, месту унапред одређеном да буде његово. Још није знао да чита, и зато је на таблици била и његова мала слика. То место је – баш као и оно мале пегаве девојчице која је седела до њега – одредио Алгоритам. Он га је водио и кроз школовање, бирао му књиге за лектиру, прегледао задатке и давао оцене.

Било је, свакако, и нечег јако практичног у томе: сви ти људи са којима је у школи, а и касније у животу, долазио у додир нису били ни криви, а ни заслужни, ни за шта што му се догађало – па зато није имао ни разлога да према њима ишта осећа, ни мржњу ни захвалност. Сви они су само спроводили оно што је већ одлучио Алгоритам – били су само неутрални, технички, извршиоци једне више и неупитне воље.

***

The Colourful Career of Salvador Dali | Ken Bromley Art Supplies

А према излазу из старе тврђаве, одавно претворене у парк, ужурбано пролазе последњи шетачи за тај дан. Исидора као да нико од њих не види, али он за то изгледа више не мари – као да се у смирај овог сасвим неочекиваног дана и сам коначно привикао на сопствену, изненадну, невидљивост.

Када је завршио са школовањем, присећао се даље, Алгоритам је одредио род, гарнизон и јединицу у којима је одслужио војни рок, затим му нашао и прво радно место – асистента флауте на Музичкој академији – одредио тренутак у којем ће изаћи из родитељског дома, мали изнајмљени стан у којем ће провести прве самачке године, темпо свих даљих напредовања, све грипове и прехладе, чак и рутинску операцију на жучној кеси и један омањи саобраћајни удес.

“Ослобођен терета сталног доношења одлука, грађанин Новог доба може да посвети све своје умне и физичке способности добробити заједнице.” – писало је у Приручнику, који се аутоматски отварао сваки пут када би корисник (овим вишезначним појмом ћемо се касније детаљније бавити) укључио свој телефон.

Алгоритам је одредио да Исидор, у свом младићком добу, буде са пет девојака пре него што се коначно оженио: две плавуше, једном црнком и још две неодређене, помало шућмурасте, боје косе. Неки младићи имали су и по десет, неки само по једну, а неки су опет прва љубавна искуства учили са другим младићима – Алгоритам је за свакога непогрешиво знао шта му највише одговара.

“Четири би ми би било мало, шест превише.” – сећао се професор Бродски – “Алгоритам је био у праву.”

Сав новац који је у току живота зарадио, Исидор је држао на рачуну у банци коју никада није видео. Како се звала та банка? То чак ни сада, у својој седамдесетој години, није знао. Постојала је, уосталом, само једна једина банка, њом је управљао Алгоритам, свакоме је рачун био је доступан на телефону, порезници више нису постојали јер је Алгоритам – својом непогрешивом прецизношћу – одређивао колико ко и када треба да плати порез, и тај новац сам преносио на рачун државе.

“И када сам упознао Изабелу, знао сам да ће ми бити жена. Као што је и она знала да ћу ја бити њен муж. Обоје смо од Алгоритма добили такво обавештење: једно другом најбоље одговарамо.”

Пре много деценија, док је професор још био млад, било је људи који су тврдили како је некада, док није било Алгоритма, све то било много узбудљивије: постојали су, тврдили су, завођење, флерт, читаве игре које су мушкарци и жене играли, како би дошли у ситуације у којима би обавили репродуктивну функцију своје врсте. Сада свега тога више није било, а људи који су се тога сећали већ су одавно мртви.

“Физичке, психичке и сексуалне карактеристике сваке јединке, забележене из претходних опсервација, сачуване су, обрађене и систематизоване у Алгоритму. Комбинацијом ових података, добијају се идеални парови, чије је потомство генетски савршеније од својих родитеља.”

Да ли је Исидора понекад мучило питање ко од његових суграђана – или сународника, или људи уопште – ради у Алгоритму? О да, наравно. Али нико, никада и нигде није упознао ниједног таквог човека. И како ово питање није било могуће никоме поставити, тако на њега нико није могао ни да одговори. Некако, полако се уврежило схватање да је Алгоритам самодовољан: њему нису потребни никакви људи да га опслужују (напротив: он опслужује људе!), цео сложени процес конверзије енергије у рад обавља сам, податке са милијарди телефона, телевизора, сигурносних камера, компјутера, оних великих и оних малих – све то Алгоритам сам похрањује, процесира, употребљава…

***

Amazon.com: The Elephants - Salvador Dali Artwork Art Print Abstract  Picture for Living Room Wall Decor

Још откако зна за себе, Исидор је све своје интеракције са Алгоритмом – а оне су биле практично свакодневне – попут свих других грађана, обављао преко Налога. Налог је био јединствена и свеобухватна електронска апликација преко које је њен корисник комуницирао са својим пријатељима, заказивао им састанке ове или оне врсте, обављао новчане трансакције, молио се неком од својих богова, гледао ТВ програм, читао књиге или гледао слике по музејима, учио у својој школи и радио на радном месту, наручивао разне робе које су му из великих складишта доносили кући, пратио временску прогнозу или се кладио на резултате коњских трка, фудбалских утакмица и свега другог на шта се људи, одувек, кладе.

Налог је, у ствари, био alter ego корисника: неко је чак могао да замисли Налог без корисника (у стварности, постојали су и налози чији корисници нису ни били живи људи) али нико није могао да замисли човека без налога – односно неког ко не би, истовремено, био и корисник! Човек без Налога сматран је грешком, наказом, опаснoм и асоцијалнoм јединком, и налазио се под тајном присмотром као потенцијални терориста, анархиста, психопата или криминалац. Зашто би неки нормалан и поштени грађанин имао разлога да избегава свој Налог?

Налог би, тако, пратио свог корисника – од најранијих дана живота, па све до оних последњих. Са смрћу човека, Алгоритам би аутоматски гасио и његов Налог: он не би био потпуно избрисан, наравно – остао би као сведочанство о земаљским данима његовог корисника – али би се замрзао: његове интерактивне функције су престајале и, уоквирен црном бојом, био би јасно означен као тзв. меморијални налог, тако да нико више не би могао да његовог некадашњег корисника случајно замени са неком живом особом. Хардверску смрт – тела пратила је тако и она софтверска смрт – Налога.

И онда се, одједном, баш то и десило! Налог Исидора Бродског и тог јутра је освануо на екрану телефона – али по први пут замрзнут и уоквирен црном бојом!

“То је очигледно нека грешка!” – био је убеђен још поспани професор флауте – “Па ја сам још жив?”

Исидор је у купатилу пажљиво загледао и опипавао делове свог тела испред огледала: косу, очи, уши, уста, руке, груди, стомак, гениталије, ноге. Људско тело није превелико и за пар минута је његов мали оглед потврдио оно у шта од почетка није ни сумњао: сваки део свог тела осећа, баш као и претходне вечери, сваки од њих савршено функционише, ништа га не боли – он значи јесте жив. Али, зашто онда Налог показује другачије?

Можда је, ипак, Алгоритам нешто погрешио?

Нешто касније, одједном, ни телевизор ни тостер нису више радили: шта ће мртвом човеку кабловска телевизија а посебно тост за доручак? Некако истовремено, и на екрану телефона појавило се обавештење: стање на његовом банковном рачуну је нула, а средства која је ту још до јуче имао, Налог је аутоматски трансферисао његовом сину и ћерци, у једној далекој земљи, као законским наследницима.

Покушао је да их позове: без новца на рачуну, неће моћи да наручи храну из продавнице за тај дан, а ако је не наручи, неће имати шта да једе. Али, ни телефон више није радио: овај претплатнички број је трајно искључен, због смрти корисника, по обавештењу број тај и тај…

Изашао је бесно из стана: отићи ће код надлежних у Алгоритам и са њима ће то већ расправити! Како они могу живе људе да прогласе мртвим! Дужни су да исправе грешку и то уз извињење! Онда се тужно сетио да не зна где да оде – јер нико, никада, није био у просторијама Алгоритма. Можда оне стварно и не постоје? Ако је Алгоритам виртуелан, онда су и просторије, чиновници, апарати за кување кафе и фикуси – све оно што су, у древним временима, имале канцеларије – сада излишни! У неким уџбеницима историје, сећао се, писало је да је та револуционарна технологија смањила трошкове и повећала људско богатство…

Зато је, уместо у виртуелне канцеларије Алгоритма, професор Бродски отишао у оне стварне: општину и полицијску станицу. Збуњене службенице упорно би у компјутер укуцале број његовог телефона и сваки пут добијале исти тврдоглави одговор: корисник Бродски, Исидор преминуо је у среду, дана 27. јануара … те се примењују имовинско-правне, статусне и санитарне процедуре превиђене за случајеве…

“Да ли ћете ви више веровати компјутеру или својим очима!” – на крају овог малог путешествија, професор флауте више није био очајан, него љут.

“Више ћу веровати својим очима које гледају у екран компјутера, него у докону шаљивџију испред мене! Ко зна ко сте ви и шта све можете да будете, али свакако нисте Исидор Бродски, јер мртви људи не ходају по граду, не говоре и не терају шегу.” – била је љута и службеница – “Уосталом, ако баш мислите да је Алгоритам погрешио, решите то са њим, тамо…”

Са последњим – помало злобним – речима, службеница је руком показала у вис, у неком јако неодређеном правцу, где је (или је тако бар она мислила) требало да се налази Алгоритам. Исидор је знао да више нема где да оде – ако неко у Алгоритму сам не увиди своју грешку, он ће заувек остати мртав, иако је жив. Али, да ли Алгоритам икада греши?

На крају, већ без неке посебне наде и онако, више реда ради, отишао је и до старе цркве на ободу парка. Исидор није био неки велики верник и ретко је – сем на празничне дане – одлазио у цркву, али је свештеника знао из виђења… Кад су му се очи привикле на мрак у празном црквеном холу, спазио је младог човека у црном који је пажљиво гледао у телефон:

“Раб божји Исидор Бродски… Упокојио се у Господу према обавештењу Алгоритма дана двадесет седмог јануара лета господњег… За детаље погребне церемоније уписати код…”

“Ја сам жив! Ово је грешка!” – завапио је Исидор – “Жив сам! Оче, погледајте ме!”

Свештеник је подигао главу са екрана телефона: гледао је кроз њега. Није био чак ни превише зачуђен:

“А можда Ви, заправо, све време сањате све ово? Ако Алгоритам каже да сте мртви, а Ви упорно идете по граду и тврдите да нисте, једино логично објашњење је баш то: Ви сте мртви – као што лепо пише на екрану мог телефона – а само сањате да сте живи? Уосталом…” – свештеник је помало резигнирано слегнуо раменима – “… да сте стварно живи, имали бисте активан Налог, зар не?”

“А можда ћете, оче, лакше поверовати да је Алгоритам једном погрешио него да се један човек који сања и један будан човек сусрећу у вашој цркви, па још међусобно и разговарају, бивајући обојица истовремено и на јави и у сну?”

“Помилуј Господе и спаси ме искушења ђаволових.”

Свештеник је знао – а и Исидор је то био начуо – да Луцифер понекад шаље своје слуге, у облику живих људи, који стављају човекову веру на кушњу – тврдећи да је Алгоритам погрешио. Иако се то, наравно, никада и нигде није догодило јер сваки добар верник, баш као и сваки добар грађанин, одлично зна да је Алгоритам непогрешив.

Исидор је имао два избора: да прихвати да је ђаво, или да прихвати да је мртав. Било шта друго значило би да је Алгоритам погрешио, а та јерес би за њега било много, много, опаснија.

***

Top 5 Salvador Dali Paintings - Top 5 Must

На самој уској ивици високих зидина тврђаве, гледајући испод себе сплет железничких трачница како се пресијава под последњим зрацима залазећег сунца, сада хода професор Бродски. Већ је уморан и гладан, телефон му је искључен, новца којим би купио храну на рачуну више нема, а зна и да не може да се врати у свој стан. Чим буде прислонио бар код са екрана телефона на оптички читач на брави, уместо уобичајеног зеленог светла појавиће се црвено – као када картица госта за улазак у хотелску собу аутоматски истекне у подне последњег дана боравка. Јер, зашто би се мртви људи уопште враћали у своје станове, њихово ново место боравка је ваљда на гробљима?

“Али, да сам стварно мртав, дакле да Алгоритам није погрешио, моје тело би негде лежало непомично, а онда би неки људи добили електронски налог да дођу на место где се оно налази. Да га прегледају, установе смрт, потпишу електронску смртовницу. Неки други би то тело окупали, обукли и ставили у сандук; неки трећи би све то утоварили у возило и одвезли у централну градску мртвачницу, одакле би га сутрадан неки четврти однели до предвиђене локације, пети би ископали рупу у земљи и онај симпатични млади свештеник би обавио свој посао…”

Процедура које се Исидор присећао била је детаљно предвиђена упутством Алгоритма број 313-03 за поступање са телима мртвих људи. Та процедура се сада није, међутим, догађала: не само да нико од свих тих људи није долазио, него и његово тело није лежало непомично. Напротив, било је врло живахно, кретало се около, свађало са разним људима, размишљало и било већ помало гладно.

“То је зато што сам ја жив, ја сам јебено жив, нисам мртав и не могу да ме живог сахране! Десила се грешка, Алгоритам је погрешио!”

Софтверски, Исидор Бродски је већ био мртав. Хардверски, био је још жив. Све базе података о њему преселиле су се у тзв. меморијалну зону – виртуелни простор резервисан за мртве – у тренутку када је његов Налог, одједном, постао црн. Његово тело, међутим, и даље је, упркос одмаклим годинама, савршено функционисало. Једно и друго, заједно, није могло да траје вечито. Заправо, није могло да траје још много дуго уопште.

“Колико ми је година још било преостало? Три, пет, десет највише?” – Исидор је некако предосећао да је и тај податак негде на Налогу већ био записан, да ли баш у самом тренутку његовог отварања или касније, али да је био записан, иако он, баш као ниједан други корисник, није имао приступ том делу Налога. Као што није имао ни оном где су били записани и други детаљи његовог живота пре него што су се стварно догодили: они о његовим љубавницама, жени и деци, радним местима и каријери, смрти његових родитеља…

“Свеједно колико, шта су све те године у поређењу са вечношћу? Неправда коју је Алгоритам урадио према мени узимајући ми тих неколико непотрошених година само је зрнце песка у океану неправде коју бих ја учинио Алгоритму настављајући да јеретички сумњам, упоран у свом људском ништавилу, и даље тврдећи како је Он погрешио.”

Била је то коначна мисао професора флауте, Исидора Бродског, са којом се његово крхко старачко тело отиснуло са ивице зида у амбис железничких трачница под њим. У наредне две секунде – последњој секунди живота која се заувек стопила са првом секундом смрти – био је коначно срећан: успео је да на лак и брз начин реши проблем неусклађености свог софтвера и хардвера!

“Самоубиство је смртни грех.” – чуо је, негде далеко испод себе, глас младог свештеника; иако је овај, заправо ћутао и нешто куцао на тастатури свог телефона – “Ја не могу да одржим опело самоубици?”

“Биће примењено специјално упутство 2021-Б” – прочитао је на екрану уместо одговора – “Исидор Бродски је избрисан из евиденције. Технички, он никада није постојао. Чистачи ће са трачница уклонити остатке, по процедурама предвиђеним за асанацију животињског отпада…”

После ове поруке Алгоритма, свештенику је лакнуло, а Исидор је био престрављен:

“Сада ми тело неће бити ни сахрањено! Поступиће са мном као са псом којег је прегазио воз! А урадио сам само оно, и све оно, што је од мене Алгоритам очекивао! Не само да ми је живот неправедно скраћен, него сада испада да никада нисам ни постојао! Шта ли ће тек да буде Божја казна?”

Исидор Бродски се надао да ће видети рајске вртове, и истовремено се прибојавао и ватри пакла. Али, није видео ни једно ни друго: у простору без облика и граница, са низовима холограмских слика разних боја, у мноштву кристалних облика који су се стално окупљали у џиновским гроздовима и одмах потом раздвајали у звездану прашину, у свим безбројним космосима пред његовим очима, владала је савршена тишина.

Свих сто десет милијарди живота – колико је на Земљи укупно било откад се појавила људска раса – и све оне небројене хиљаде милијарди колико ће их још бити, сви су они били ту, непогрешиво записани у бинарним кодовима и груписани у низовима слика, боја и облика. Укључујући и његов, Исидоров живот – тог јутра завршен софтверски, те вечери хардверски. Порођајни плач, оргазмички крик и самртни ропац, све лепо и ружно, стварно и нестварно, све стопљено у једној тачки без времена и простора, у једном нечујном звуку. Исидор Бродски је коначно постао део Алгоритма. Као добар верник, стопио се са Богом.

***

Salvador Dali's 7 Most Expensive Paintings - Cheer Bell Gallery

А туп звук ударца људског тела о железничке трачнице узнемирио је беле птице на реци, које су узлетеле уз гласне крике и сада правиле широке кругове око ушћа. Млади полицајац и лекар чекали су да радници утоваре терет за мртвачницу у црни комби:

“Пензионисани професор флауте. Становао је у близини, код цркве. Живео је сам неколико година, откад му је жена умрла, деца су му се одавно одселила. Да ли је можда био болестан?”

“Самоубиство је очигледно. Тај део тврђаве био је у тренутку скока потпуно празан. Нема потребе за истрагом, па самим тим ни за обдукцијом. Зашто је сада битно да ли је патио од горушице или не?”

“Написаћу уобичајени извештај за надлежне. Иако је случај, признаћеш, ипак помало бизаран?”

“Да, кажу комшије да је био фасциниран друштвеним мрежама и успут убеђен да свим нашим животима управља некакав – чекај да видим како оно тачно пише – ал-го-ри-там? Тамо је, ваљда, све записано, прогањао је људе том суманутом причом.”

“Не помињи то около, молим те. Последњи пут сам имао девојку из Јеховиних сведока, пререзала је себи вене и онда сам морао да правим додатан извештај Управи за секте и фанатике. Пусти тај алгоритам, и платићу ти пиво у знаку питања?”

“Ако мене питаш, ја и немам појма шта је тај алгоритам уопште. Хајде да се сложимо да је човек био само мало депресиван, јер му се покварио мобилни телефон?”

И док су полицајац и лекар тако ћаскали – уз ону неизбежну арому досаде која нас увек испуњава када радимо рутинске, готово тривијалне, ствари – једна могућа слика бога, замишљеног као мноштво кристалних облика разних боја и облика у џиновским гроздовима и звезданој прашини, угасила се. Пост-мортална халуцинација, она иста коју једни људи доживљавају као дугачак тунел који води ка бљештавој светлости, други у облику старог човека са дугом белом брадом који јаше по облацима, а трећи као врт препун земаљских уживања – за професора флауте Исидора Бродског отелотворила се као визија колоритног, динамичког, апстрактног савршенства у бескрају. И, као и свака друга пост-мортална халуцинација, и ова се угасила – неких десетак минута после заустављања срца, са коначним престанком делта можданих таласа.

Да ли је то био Алгоритам? Исидор Бродски је, бар у тих првих десет минута свог пост-живота, био убеђен да јесте.

А полицајац и лекар о свему томе нису ништа ни знали: у лаганом ћаскању, стигли су до оближње старе куће у којој се, већ два века, налазила кафана. На улазу их је чекала весела, пуначка конобарица; у рукама је држала две кригле тамног пива:

“Добродошли господо. Два пива? Вашу поруџбину смо већ добили, онлајн.”

Demokratija, revolucija i rulja

“Pogled krvi gomili rađa žeđ više

Kao što prva vinska čaša dugoj zabavi vodi”

(Lord Bajron)

***

“Vladavina rulje je nemirno more za državni brod; svaki vetar govorništva uzburka vodu i skrene ga sa njegovog toka. Ishod takve demokratije je tiranija ili autokratija; rulja toliko voli laskanje, toliko je gladna meda, da se na kraju nalukaviji i najbeskrupulozniji laskavac, koji sebe zove “zaštitnikom naroda” uspinje na vrhovnu vlast.”

“Lumpenproletarijat, ta pasivna trulež najdonjih slojeva starog društva, biće delimično ubačen u pokret … revolucijom, ali će se po čitavom svom životnom položaju radije dati potkupiti za reakcionarna rovarenja.”

Ne, ova dva komentara nisu opisi događaja iz naše svakodnevice; nije ih napisao neki talentovani novinar, esejista ili publicista iz Turske, Mađarske, SAD ili Srbije. Između njih se nalazi čitavih dvadeset vekova. Prvi je – pre dvadeset dva veka – napisao Platon, u “Republici”, a drugi – pre dva – Marks u “Manifestu Komunističke partije”. Zašto, onda, naša stvarnost danas liči na neku opskurnu laboratoriju za Platonovu i Marksovu distopiju? Kako to da rulju i lumpenproletarijat nismo ostavili u mračnim odajama istorije, zajedno sa vešticama, inkvizicijom, trgovcima robljem, magijskim obredima i ostalim ružnim slikama iz prošlosti? Šta ti kosturi iz romana odjednom ponovo traže među nama, i to u dvadeset prvom veku, kada imamo najviše znanja, i najviše tehnološkog napretka u odnosu na sve ljude koji su živeli pre nas?

Jedan deo odgovora na ova pitanja leži u površnosti naših liberala: oni su polako postajali lenji kada je trebalo kritički promišljati istorijske izazove rulje. Slavili su “vlast naroda” onda kada je ona pretila režimima koje nisu odobravali – na primer, onim na Bliskom istoku – i okretali glavu na drugu stranu da ne vide ekscese onih za koje su smatrali da su na pravoj strani istorije, kao prošle godine u Portlandu, u SAD.

Invazija Kapitola u Vašingtonu – zgrade koju su generacije Amerikanaca, već dva veka, volele da zovu “hramom demokratije” – podsetila je, međutim, čitav svet na opasnost igranja vatrom. Bilo je, dabome, jako naivno pretpostaviti da će “narod” ostati uvek na onoj lepoj strani političkog spektra; levi i liberalni protesti neizbežno generišu i one desne i populističke. Za takav zaključak nisu nam potrebne društvene nauke – istorija, pravo ili sociologija – dovoljna je i čista fizika: Treći Njutnov zakon, onaj o akciji i reakciji. Isto tako, bilo je naivno i očekivati da će rulja sama postaviti granice svoje mržnje: u njenoj prirodi je da bude nekontrolisana. Ali, kada to, zašto, gde i kako, narod tačno postaje rulja?

II

Kaput u mnogo boja

Politički filozofi se ovom temom, manje ili više konstantno, bave – videli smo – već preko dva milenijuma. Predmoderni teoretičari nikada nisu prestajali da upozoravaju da će “višeglavo čudovište” jednom da zgazi uspostavljeni poredak. Čak su i liberalni mislioci bili zabrinuti da, u nekom trenutku krize, demokratija može da sklizne u “ruljokratiju”. Oni su tvrdili da volja naroda mora biti ograničena kombinacijom ustavnih garancija (individualna prava i mehanizmi podele vlasti) i građanske kulture. Oni mudriji među njima dodali bi i upozorenje da će popuštanje ovih ograničenja nužno transformisati demokratiju u vladavinu rulje.

Prvo veliko delo političke filozofije – Platonova “Republika” – bilo je, jednim delom, i lucidna meditacija o zlu vladavine rulje. Platon je – a to zna svako ko je pročitao neko od njegovih dela – smatrao demokratiju kao tek nešto malo više od vlasti rulje pod drugim imenom. Možda, eto, bez nasilja (bar na početku) ali sa istom konstrukcionom greškom: nedostatkom bilo kakve kontrole impulsa. On je građane u demokratiji često poredio sa kupcima u radnji, koji vide “kaput u mnogo boja” i kupe ga, samo da bi potom otkrili kako se kaput raspada čim se obuče nekoliko puta. Primetio je, sasvim mudro za doba u kojem je živeo, da su demokratije sklone da, uvek iznova, testiraju granice zdravog razuma.

Platon je takođe tvrdio da će se demokratije neizbežno degenerisati u anarhije, jer će siromašni da pljačkaju bogate, a njihova rasipništva voditi u bankrote. Anarhija, opet, vodi u vlast tirana: nasilnici i zlostavljači su uvek vešti kad apeluju na najgore instinkte rulje, jer su u tim apelima iskreni – njih vode njihovi najgori instinkti. Šta je onda Platon predlagao, kao efikasno sredstvo protiv raznih Trampova, Vučića, Orbana i Erdogana svog vremena? Smatrao je da je održiva alternativa vlasti rulje uspostavljanje tzv. kaste čuvara: filozofa, treniranih od detinjstva da potpuno kontrolišu svoje instinkte i uvek stavljaju mudrost ispred emocija. Duboka država, kako bismo mi to danas nazvali.

Aristotel – Platonov učenik – razlikovao je tri podjednako legitimne forme vladavine: monarhiju, aristokratiju i demokratiju. Nijedna od njih nije idealna, a najbolji izbor, smatrao je, uvek zavisi od konkretnih okolnosti vremena i prostora. Svaka od ove tri forme, po Aristotelu, ima i svoju tamnu stranu: kraljevina – tiraniju, aristokratija – oligarhiju, a demokratija – vlast rulje; svaka od njih, ako joj se dozvoli da bude nekontrolisana, nužno će se degenerisati u tu tamnu stranu. Demokratija će tako, tvrdio je Aristotel, postati vladavina rulje onda kada imućni prisvoje bogatstvo društva. Praktičniji mislilac od Platona, Aristotel je verovao da postoje dva praktična recepta kojima se sprečava degeneracija demokratije u ruljokratiju: jedan je mešavina elemenata monarhije i aristokratije, kojom se ograničava volja naroda; drugi je stvaranje velike i jake srednje klase, čiji je interes održanje društvene stabilnosti.

U narednim vekovima su politički filozofi, uglavnom, prepisivali i prerađivali ovih nekoliko misli dvojice svojih velikih prethodnika, uz povremene lucidne ideje. Tako je Makijaveli spekulisao da će “pametni prinčevi” znati da izvuku korist iz haosa – ako rulju instrumentalizuju, upotrebe je kao borbeno oruđe, ovna kojim će udarati po režimu koji se raspada. Ali, uglavnom, konzervativne elite su bile sasvim zadovoljne sa verbalnom demonizacijom. Srednji vek i rano moderno doba doneli su nam niz živopisnih imena za narod: “višeglava zver”, “svinjsko mnoštvo” ili mobile vulgus (lat. promenljiva masa) – izraz iz kojeg je, kasnije, nastala i današnja engleska reč za rulju: mob. Ta vremena donela su i niz praktičnih – i nesumnjivo ciničnih – saveta kako da se anarhične energije skrenu na bezopasne zabave – od kojih je, i dalje, najpoznatija stara rimska izreka “hleba i igara”.

Sve se ovo, međutim okrenulo naglavačke sa krajem osamnaestog veka kada su dve velike revolucije – najpre američka, a onda i francuska – potpuno promenila dotadašnja dominantna shvatanja o vlasti rulje.

III

Priča o dve revolucije

Storming of the Bastille - Wikipedia

Na samom početku, uzbuđeno idejama Voltera, Rusoa i Didroa, mnogo mislilaca tog vremena slavilo “moć naroda”, oslobođenu Francuskom revolucijom. U odgovoru na ovu vrevu epohe, poeta engleskog romantizma, Vilijam Vordsvort, ostavio nam je stihove:

“Blaženo je bilo u toj zori živeti

Ali biti mlad značilo je u raju biti.”

Mnogo njih je, ipak, promenilo mišljenje kada su otkrili da je revolucija – daleko od toga da je samo oslobodila prirodnu dobrotu i vrlinu čoveka – oslobodila i njegove unutrašnje demone. Oni koji su ostali verni idealima oslobođene Bastilje, uprkos krvavom sečivu giljotine i Terora, taj stav su racionalizovali kroz dva argumenta: prvi, da je stari režim odgovoran za nasilje, jer je stvorio toliko prigušene mržnje; i drugi, da se čovečanstvo nikada ne može unaprediti bez krvoprolića. Tako je, na primer, britanski radikal Tomas Pejn, ostao istinski vernik Revolucije – uprkos činjenici da je i sam bio zatočen desetak meseci za vreme Robespjerovog terora i da je sopstveni život sačuvao samo slučajnom omaškom zatvorskog čuvara: beli krstić kredom na vratima ćelije – znak da će vrat njenog stanara sutra ujutro imati randevu sa sečivom giljotine – nepismeni čuvar je, zabrojavši se, upisao na vrata susedne ćelije.

Francuska revolucija je, isto tako, porodila i jednu robustnu, upornu i ponekad intelektualno vrednu kritiku vladavine rulje – najpre u knjižici Edmunda Berka “Razmišljanja o revoluciji u Francuskoj” (objavljenoj pre nego što je Robespjerov Teror dostigao vrhunac), a potom i u čitavom nizu tekstova, različite saznajne i teorijske vrednosti. Berk je tvrdio da rulja ima kolektivnu psihologiju koja je čini jedinstvenom po opasnosti. Ona je “monstruozna mešavina svih stanja, jezika i nacija”; sladi se “divljim odbacivanjem”“užasnom vikom”, “piskavim kricima” i “neizrecivim grozotama furija pakla”. Ona se toliko zanese svojom “pravedničkom krvožednošću” da čak i sasvim obične, normalne ljude može da pretvori u monstrume. Berk je tačno predvideo da će se revolucija nastaviti u masakru hiljada ljudi (uključujući kralja, kraljicu i veliki broj sveštenika) i završiti u diktatoru koji će ponovo uspostaviti red i poredak – i biti dočekan kao spasilac. U vreme kada je Berk završio ovaj tekst (1790) Napoleon Bonaparta je imao tek dvadeset jednu godinu, čin konjičkog poručnika i na rodnoj Korzici i dalje nije znao kome da se priključi u kompleksnom građanskom ratu na ostrvu: rojalistima, revolucionarima ili nacionalistima.

Berkove proročke misli kasnije su potvrdile i mnoge druge revolucije: od onih u Francuskoj (1848. i 1871.) preko ruske 1917. do kubanske 1958. godine. Ali “život nije što i poljem preći” (kako je skoro dva veka kasnije pisao nezaboravni Pasternak) i sve te revolucije, uprkos povremenim ekscesima rulje – ili možda baš zahvaljujući njima? – gradile su jedan drugi, moderniji i pravedniji svet. Podanici su prvo, u divljim eksplozijama gneva, postajali rulja, da bi potom sazrevali na novom, višem nivou svesti i pretvarali se u političke narode. Svet u kojem živimo danas – i nesavršen kakav jeste, bolji od svih ranijih svetova – više možemo da dugujemo revolucijama nego evolucijama.

Ovde nas, međutim, zanima jedna druga stvar: kako je to američka revolucija uspela u onome u čemu francuska i njeni potomci nisu? Kako je odagnala opasnost od “zbrke i neumerenosti mnoštva”, na koji je upozoravao Berk? U Federalističkim spisima (ovaj koji citiramo, broj 55, napisao je ili Džems Medison ili Aleksander Hamilton – nikada nije tačno utvrđeno) autor je posebno oštar prema opasnosti da loše zamišljene institucije preokrenu čak i razumne građane u “lajavu rulju”:

“Čak i da je svaki atinski građanin bio Sokrat, svaka atinska skupština bi i dalje bila rulja.”

Očevi osnivači SAD tvrdili su da demokratija može da izbegne sudbinu ruljokratije samo ako je od početka obuzdana serijama ograničenja kojima se kontroliše moć naroda. Tako su, recimo, prvi podelili vlast na različite grane – zakonodavnu, izvršnu i sudski – kako bi obezbedili da je niko ne prigrabi previše. Građanima su data široka ustavna prava koja mogu da vrše kao pojedinci – nezavisno od toga da li se, u nekoj konkretnoj situaciji, nalaze u većini ili u manjini. Senatorima su dati šestogodišnji mandati, kako bi se se njihov položaj zaštitio od trenutnih hirova rulje; isto tako, njih – iako je to sa vremenom postala formalna procedura – imenuju zakonodavna tela pojedinih država, na osnovu rezultata izbora. Sudije Vrhovnog suda se imenuju na doživotan mandat – što im daje dovoljnu garanciju da ih više niko iz drugih grana vlasti, nikada, ne može smeniti ako ne bude zadovoljan nekom njihovom presudom.

IV

Dugi marš demokratije

Liberty Leading the People - Wikipedia

Kroz revolucije i ratove, na ulicama Pariza i u brdima Grčke, vladajuće elite sveta devetnaestog veka pomirile su se – koliko god nevoljno i gunđajući – sa činjenicom da je demokratija talas budućnosti, i da se novim materijalnim svetom (kao što ih je mudro upozorio Marks) ne može više upravljati iz starog sveta ideja. Međutim, kako surfovati na tom talasu, u velikoj meri je zavisilo od njihovog odnosa prema rulji. Optimisti su smatrali da proširenje biračkog prava nije samo ispravan potez po sebi, nego i lukav potez kojim se rulja umiruje. Bendžamin Dizraeli je, na primer, smatrao da glasanje asimilira nezadovoljne: baš kao što posedovanje sopstvene imovine čini ljude treznijim i odgovornijim vlasnicima, tako i vršenje demokratskih prava – glasanje – njih pretvara u odgovorne građane.

Pesimisti su, nasuprot tome, smatrali da je najbolji način da se rulja zaustavi stalno odlaganje promena. Većina pripadnika britanske vladajuće klase tog doba verovala je da demokratiju treba uvoditi postepeno, u pažljivo odmerenim fazama, kao kad se daje lek: na kašičicu. Na taj način, mislili su, biće moguće napraviti jasnu razliku i između poštovanja dostojne srednje klase i gornjih slojeva radničke klase – koji će svi glasati odgovorno jer poseduju privatnu imovinu – i klasa koje “nisu dostojne poštovanja” , svih onih nesrećnika iz Dikensovih romana, koji nemaju ništa i – budući da nemaju ništa – skloni su opijanju i raskalašnom životu. Džon Stjuart Mil, jedan od najvećih političkih filozofa tog vremena, verovao je da je rešenje u sistemu tzv. “varijabilnog glasa”: svaki čovek imao bi po jedan, tzv. “garantovani glas”, ali bi se – zavisno od obrazovanja, poreske snage i položaja u društvu – pojedini dobijali i dodatne glasove – sve do ukupno tri ili četiri, bar prema ovoj Milovoj formuli.

A Valter Bejgho (urednik londonskog Ekonomista 1861-1877 i čovek koji je celog svog života bio opsesivno zabrinut opasnošću sloma društvenog poretka) predlagao je i inventivno novo rešenje: da se monarhija iskoristi kao neka vrsta narodnog, popularnog pozorišta, u kojem će se se mase istovremeno i zabavljati, ali i gde će se njihova pažnja planski odvlačiti od skrivenih koridora, mesta na kojima se vrši ona “stvarna moć”.

***

Ova vrsta pesimizma je, ipak, izašla iz mode odavno: prvo su Drugi svetski rat i poraz nacizma otvorili dugu epohu demokratskog samopouzdanja; zatim je pad Berlinskog zida otvorio novu fazu, demokratske euforije. Samo mali broj pesimista nastavio je – kao neki ekskluzivni klub đavoljih advokata – da upozorava kako demokratije – baš kada se nađu na vrhuncu svog uspeha – i dalje mogu da se degenerišu u vladavinu rulje, ako zapostave zdravlje svojih političkih institucija i svest o građanskoj kulturi.

Tako je američki sociolog, Sejmur Martin Lipset, podsećao na Aristotelovu misao, kako zdrava demokratija zahteva široko zasnovan prosperitet i viziju mnogo ljudi u bolju budućnost. Harvi Mansfild, politički filozof, oživeo je Tokvilovu brigu da će “građanska dekadencija pokvariti demokratiju”. Samjuel Hantington je, opet, upozoravao na “demokratsko preopterećenje”, odnosno na situacije u kojima previše interesnih grupa očekuje previše od države, što vodi u “demokratsko razočaranje” jer država ne može da ispuni svoja obećanja – koja se stalno povećavaju.

Nakon dve velike krize u poslednjoj deceniji – najpre ekonomske (2008) a potom i migrantske (2015) – broj pesimista se naglo povećao. Iskustva zemalja kao što je, recimo, bio Egipat u toku Arapskog proleća (2011) potvrdila su upozorenja da – bez jakih institucija države – demokratija može da pokleke pred vladavinom rulje. Izbor Donalda Trampa – rijaliti TV zvezde i globalnog proroka vladavine rulje – otvorilo je i vrlo ozbiljna pitanja o zdravlju američkog političkog režima, ali i ne samo njega. Ta pitanja su se, prirodno, samo nastavila na niz sličnih koja su se postavljala već od početka prošle decenije: u Turskoj, Poljskoj, Srbiji, Mađarskoj, Brazilu, Filipinima, ali su – iz različitih razloga i motiva – nekako uvek gurana pod tepih pre nego što bi se na njih potražio ozbiljan teorijski i filozofski odgovor i formirala održiva politička alternativa.

Može li demokratija preživeti ako televizijski kanali, novine i društvene mreže zarađuju basnoslovan novac u trgovinu lažnim vestima i jeftinim emocijama? Ili ako bogati ljudi ulažu neograničene iznose da bi politički proces oblikovali po svojoj želji? Ili ako društvo postane beznadežno polarizovano na superklasu i demoralizovani lumpenproletarijat? Ili ako se – zarad apstraktne slobode govora – izbriše granica između istine i laži?

Izgleda da događaji sa početka ove decenije daju nedvosmislen odgovor na sva ova pitanja – ne.

Doba demokratske naivnosti, preterane tolerancije prema svakom drugačijem mišljenju i bojažljivosti u borbi za sopstveno, zauvek je završeno operetskim pokušajem puča u američkom Kapitolu, 6. januara ove godine. Demokratija, i dalje, može da bude najbolja zaštita od vladavine rulje – kako su nas to liberalni demokrati učili vekovima. Ali, ona može da bude uspešna jedino ako društva koja je primenjuju ulože dovoljne napore da ojačaju svoje institucije: one su te koje će, kao vredni noćni čuvari, sprečavati isuviše velike nejednakosti, obezbeđivati da svi birači imaju pristup objektivnim informacijama, krotiti moć novca u politici, ponovo uspostavljati ustavne i zakonske garancije da nijedna grana vlasti ne može prigrabiti ovlašćenja onih drugih.

Baš te institucije će, u krajnjoj liniji, biti i ona poslednja brana koja će sprečiti (ili neće) da se pojave razni mentalni bolesnici, egzibicionisti, proroci teorija zavere, šamani QAnon kultova, samozvane mesije, ili naprosto obične bitange – i proglase se onim “zaštitnicima naroda” o kojima je Platon pisao u Republici, i čijim smo mudrim rečima i započeli ovaj tekst.

U suprotnom, ako demokratije preteraju u političkoj korektnosti vlast naroda će, zaista, postati vladavina rulje i stabilni demokratski poredak, koji veći deo sveta poznaje, bar od kraja Drugog svetskog rata na ovamo, istorija će zabeležiti samo kao izuzetak od pravila, kratak kuriozitet. Svaki narod može, u trenucima kriza i nevolja, da privremeno postane rulja – ali to ne znači da će baš svaka rulja dobiti šansu da ponovo postane narod.

Jer, kako je jednom napisao Čarls Dikens:

“Rulja je obično stvorenje vrlo misterioznog postojanja, posebno u velikom gradu. Odakle dolazi ili kuda ide, malo ljudi može reći. Sakupljajući se i razilazeći se s jednakom iznenadnošću, teško je pratiti njene različite izvore kao i samo ušće; niti se paralela ovde zaustavlja, jer ni sam okean nije nepostojaniji i neizvesniji, strašniji kad se probudi, nerazumniji ili okrutniji.”

Витлејемска загонетка и ковид апокалипса – ауторски текст Благоја Пантелића

Dürer's Christ Among the Doctors - Lutheran Reformation
Албрехт Дирер: “Христ међу докторима”, уље на платну, 1506.

Mедицински радници већ месецима даноноћно раде у ужасним психичким и физичким условим. Живе у страху да се не заразе на послу, а онда инфицирају и људе који су им блиски. Неретко и по дванаест и више сати проводе у скафандеру, брину о људима који се, у ужасним боловима, боре за сваки дах. Ако ико на било који начин доприноси томе да они који нас лече буду изнемогли због посла, да на крају и сами буду заражени, онда је тај, благо ћу се изразити – обична ништарија. И не постоји блистава одежда којом се то може сакрити.

This image has an empty alt attribute; its file name is Kovid.jpg

Најзначајнији догађај у историји света, ако мене питате (мада ме, знам, не питате), није се догодио ни на неком тргу, ни на двору, чак ни на интернету. Догодио се у пећини, у једној блискоисточној забити. Тај, по свему, револуционарни догађај заправо је био један обичан порођај.

У ствари, није то био обичан порођај, али да се одмах на почетку не бих удаљио од теме, не бих сада о томе. Иако волим дигресије, треба имати мере.

Тема су последице поменутог револуционарног догађаја по човека и његову заједницу. Оно што се тада збило у некој сеоској пећини из корена је променило начин разумевања човечијег бића, као и људске заједнице и света у целини. Штавише, тај догађај и дан-данас, две хиљаде година касније, мења лице човечанства. А збило се, као што знамо, рођење, ни мање ни више него – лично Бога. Он се тада појавио у телу. Постао је један од нас.

Витлејемска загонетка

Поменуто село где се налазила пећина зове се Витлејем. Зато оно што се тамо догодило можемо, заједно са Честертоном, назвати – Витлејемска загонетка. Витлејемска загонетка је једна од оних загонетки које не треба решавати, него напросто прихватати као коначно нерешиве. Бог је постао неко ко се љути, плаче, препире, кога прогањају, шибају, неко ко пати и, на крају, умире. То није могуће објаснити. У то се или верује или се не верује.

Бог се очовечио како би човеку дао још једну шансу. Шансу коју је Адам прокоцкао. Хтео сам да сада наведем онај чувени отачки увид – „Бог је постао човек да би човек постао бог“ – али сам одустао. Толико пута је цитиран да је изгубио на вредности, као новчаница коју копира ко год стигне и како год жели.

Идеја Бога који се рађа као човек – да поновим: Бог постаје човек, a не човек бог – нова је и скандалозна. Истовремено је и ужасна и величанствена. Баш као порођај у пећини накрај света. Баш као и сваки порођај, уосталом. Има ли ичег скандалознијег од Божанства које исијава из пелена? Нема. Бар ја не знам да има.

Бог није сишао с небеса, него је изашао из земље. Није се појавио на облацима као свемоћни господар, него у пећини као немоћно дете. Бог је рођен у сиромашној (радничкој) породици, и одмах постао бескућник и одметник. Након таквог уласка Бога у историју, концепт човека више није могао остати исти.

Антрополошка парадигма се радикално променила. Људска личност је добила апсолутну вредност. Говорећи сликовитим језиком познате новозаветне приче, једна овца сада има вредност читавог стада. Појединац постаје вредан онолико колико и збир појединаца. Када се овај антрополошки став прихвати као истинит, онда више није легитимно користити човека као – да употребим познати Аристотелов израз који је искористио када је говорио о робовима – „живо оруђе“ за реализацију циљева другог човека или заједнице.

Узгред, вероватно је већини познато оно чувено питање којем професори етике збуњују студенте. Дилема да ли треба жртвовати једног човека да би се спасило више људи. Постоји више варијанти тог питања, а једна подразумева гурање једне особе под воз како би се спасило њих пет. За хришћане је ова дилема – да ли треба да убијем једног човека како бих тиме избавио њих неколико – лажна. Но, да се не удаљавамо од теме.

Ако прихватимо витлејемску загонетку као нерешиву, ако поверујемо, дакле, у истинитост богочовечанске идеје, онда за нас, у суштини, постаје ирелевантно да ли је неко богат или сиромашан, моћан или немоћан, здрав или болестан, стрејт или геј. Свако људско биће заслужује нашу љубав, одговорност, жртву, солидарност и бригу. Само зато што је људско биће. Понајпре и понајвише, наравно, заслужује људско биће које је угрожено, немоћно, понижено, сиромашно, болесно и одбачено.

Бог се оваплотио и својом жртвом нам је показао како је требало да живи Адам. Али и како треба да живи свако од нас ко не мисли да је витлејемска загонетка бесмислица или лудост. Показао нам је да смо одговорни не само пред другим него и за другог. Адам је такву одговорност одбацио, Христос ју је прихватио и реализовао. Она подразумева безусловну љубав и безусловну жртву. Небитно је, дакле, да ли је тај други мој пријатељ или мој непријатељ.

Да сам овај божићни есеј писао пре годину дана, овде би комотно могао да буде и завршен. Наравно, уз неки патетично-молитвени епилог (ми теолози верујемо да се тако понајбоље демонстрира побожност). Међутим, отприлике у то време, можда неколико недеља раније, више се и не сећам, појавио се и почео невероватном брзином да се шири вирус SARS-CoV-2. Убрзо је проглашена и пандемија, која је протеклу годину учинила таквом да је, без претеривања, можемо окарактерисати као апокалиптичну.

Ковид апокалипса

У овом тренутку, у Србији стотине људи дише уз помоћ неког вида механичке вентилације, стога би доиста непримерено било да пишем о егзистенцијалној релевантности богочовечанске идеје, а да игноришем ту чињеницу. Вирус корона је успоставио нешто што називамо „нова нормалност“. И она нам, на бруталан начин, намеће питање – како је промена антрополошке парадигме након појављивања Бога у телу утицала на наш однос према болеснима? Другим речима, како ми хришћани треба да се односимо према људима озбиљно нарушеног здравља.

Одговор је једноставан. Болесни ни у ком случају не смеју бити игнорисани, изопштени и одбачени. Напротив. Начин живота који смо прихватили када смо поверовали у Богочовека подразумева жртвовање првенствено за оне који су немоћни.

Када говорим о егзистенцијалном задатку човека, волим да користим (под утицајем Левинаса сковану) синтагму „талац ближњег“. Човек је талац ближњих. Преузима на себе одговорност за другог и спреман је да се безусловно жртвује за њега. Писао сам већ о томе, не бих сада да дужим.

Сада је битније видети ко је мој ближњи у време ковид апокалипсе. Наравно, то је заражена особа. Али, не и само неко ко је ковид позитиван. Мој ближњи је и онај ко о зараженоме брине. И моја дужност је да будем талац и једног и другог.

Једноставно је. Ако се будем понашао неодговорно, заразићу друге. Допринећу ширењу вируса. Ако се многи тако буду понашали, здравствени систем неће издржати. Ако лекари не буду могли да раде свој посао, због преоптерећености или зато што су и сами заражени, последице пандемије ће бити апокалиптичније него што су биле до сада.

Стога је дужност и теолога и хришћана уопште да на то упозоравају. Ово посебно наглашавам због понашања неких (наглашавам: неких, не свих) црквених великодостојника у току кризе изазване  овим тешким акутним респираторним синдромом. Не бих о томе нашироко говорио, иако би можда требало. Поменућу само оно што ми се чини најпроблематичнијим.

Неодговорност привилегованих

Многи од њих, а имам у виду, пре свега, клирике – епископе и свештенике – које ми у Цркви доживљавамо као узоре (добро, ја и не баш, али већина их тако доживљава), понашају се као некакви хероји вере. А њихово херојство се своди на одбацивање или игнорисање препоручених мера заштите. Тиме угрожавају себе, своје ближње и оне који немају никакве везе с њима.

Интересантно је видети шта се у време пандемије догађало са црквеним великодостојницима који су због свог неодговорног понашања били заражени. Они нису прихватили препоруке лекара које се односе на заштиту, а да ли су одбили и њихову помоћ након што су се разболели? Нису. Напротив. Добили су најбољу могућу медицинску негу. Најчешће су смештани у наше елитне болнице и о њима су бринули тимови најбољих лекара, лечени су најмодернијом опремом и данима су лежали у болничким апартманима.

Истовремено, нека радница на каси, чистачица у дому здравља, возач градског аутобуса или радник на градилишту, заразили су се не зато што су били неодговорни и неразумни, него зато што нису могли да се заштите. Морали су да одлазе на своја радна места како не би умрли од глади. И они нису добили исти третман као поменути црквени великодостојници. Зато што је такав третман резервисан само за привилеговане.

Ти јадници су се сатима гушили у хладним шаторима испред ковид амбуланти. Онда су их примали изморени лекари, прегледани су на брзину, добијали какву-такву терапију и најчешће су враћани својим кућама, с надом да неће заразити и своје ближње и да ће им се тело на крају изборити с вирусом. Тако је јер, напросто, нема места за све. Да ли су томе допринели и наши клирици који су заузели најбоље болничке лежајеве?

Нико од њих није одбио прворазредну медицинску негу. Бар ја не знам да јесте. Нико, колико ми је познато, није затражио да га, рецимо, пребаце у импровизовану ковид болницу а не у престижни клиничко-болнички центар, па да тамо на војничком кревету лежи са својом напаћеном „браћом и сестрама у Христу“. Нису се с лакоћом којом су одбацивали препоручене мере, одрицали и привилегија.

Не сећам се ни да је неко од њих, након свега, отишао испред ковид амбуланте где чекају непривилеговани људи, и окупљене замолио за опроштај. Јер је и сам допринео таквом развоју епидемиолошке ситуације. По томе се види какви су заправо хришћани.

Ако верујемо у Бога који је постао човек, ако је наш живот суштински одређен витлејемском загонетком, онда се ми жртвујемо за друге, не жртвујемо друге. Истински хришћанин никада и ни због чега не жртвује ближње. Ако херој вере не жртвује само себе, него његов херојски чин угрожава и друге, онда он вероватно јесте херој, а да ли хришћанин… нисам баш сигуран.

Mедицински радници већ месецима даноноћно раде у ужасним психичким и физичким условим. Живе у страху да се не заразе на послу, а онда инфицирају и људе који су им блиски. Неретко и по дванаест и више сати проводе у скафандеру, брину о људима који се, у ужасним боловима, боре за сваки дах. Ако ико на било који начин доприноси томе да они који нас лече буду изнемогли због посла, да на крају и сами буду заражени, онда је тај, благо ћу се изразити – обична ништарија. И не постоји блистава одежда којом се то може сакрити

С друге стране, сматрам да је неопходно нагласити да су клирици који се тако понашају ипак у мањини. Треба бити поштен и према Српској Православној Цркви. Већина се понаша одговорно и солидарно. Многи поштују мере и апелују да се примењују препоруке лекара. Уједно, од самог почетка кризе учествују у акцијама помоћи онима који су угрожени, донирају новац за куповину медицинске опреме и помажу на друге начине.

Ипак, фокус медија је, најчешће, усмерен на оне прве. Тако се и ствара лажна слика. Стварно стање у Цркви, и у нашој и у другим, – осећам дужност да то посведочим – далеко је боље него што би неко, пратећи медије који о томе извештавају, могао да претпостави.

За крај, наравно, морам додати и онај, на почетку поменути, молитвено-патетични епилог.

Надам се да ће нам божанска светлост која је засијала из пелена Младенца рођеног у витлејемској пећини обасјати пут љубави, одговорности и солидарност. И да ћемо кренути тим путем и ускоро изаћи из апокалиптичне тмине у којој се тренутно налази свет.

***

Овај текст објављен је на порталу teologija.net и овде га преносимо у целини, уз њихову и сагласност аутора:

Čudan slučaj kandidata Pere Fogla

“Pa ipak … ima slučajeva kad ćutanje nije dovoljno, kad se ono može smatrati priznanjem. Tada se ne treba kolebati. Ne samo da se tada javno treba odreći svojih pogleda, već se preporučuje pribegavanje svim lukavstvima samo da bi se protivnik prevario. Tada će se ispovedati sve vere koje mogu da se dopadaju, vršiti svi obredi koji se smatraju najbesmislenijim, krivotvoriti sopstvene knjige, koristiti sva sredstva za uvođenje u zabludu.”

(Česlav Miloš, “Zarobljeni um”)

MINISTARSTVO ISTINE

Agencija za oblikovanje mišljenja

Direkcija za društveni dijalog

17. novembar 2020.

KONKURS

Stručni saradnik za suzbijanje opasnih ideja: 1 (jedan) izvršilac

Uslovi: osnovna škola ili fakultet “Megatrend”; radno iskustvo u suzbijanju opasnih ideja od najmanje tri (3) godine; iskustvo na društvenim mrežama; elastičnost u shvatanju, tumačenju i primeni zakonskih propisa; sposobnost za rad u stresnim uslovima; sklonost ka timskom radu; dinamičnost i kreativnost.

Rok za podnošenje prijava: 30. novembar 2020. godine

***

21. novembar 2020.

Draga Agencijo,

Ovim pismom prijavljujem se na vaš konkurs za stručnog saradnika za suzbijanje opasnih ideja u direkciji za društveni dijalog! Ovo je prilika koju čekam celog svog života! Sav treperim od uzbuđenja! Ja sam Pera Fogl, građanista, doktor filozofije i teologije, ponosni vlasnik Agencije za istraživanje ruda i gubljenje vremena, ANEX MANEX ROGOVI&KOPITA INTERNACIONAL. Još od 2010. godine neumorno radim na stvaranju lika i dela našeg voljenog predsednika i na nemilosrdnom kompromitovanju i blaćenju svih kolebljivaca, skeptika, cepidlaka i drugih hejtera!

Podsetiću vas da sam ja prvi lansirao spin kako je naš predsednik obećao moćnim zapadnim silama da će potpisati nezavisnost Kosova! Iako je Vikiliks objavio depeše iz kojih se jasno vidi da je kontakt sa američkom ambasadom bio doktor Nebojša Stefanović, moja agencija AMRGI je neumorno radila sa zapadnim diplomatama objašnjavajući im kako je on to učinio po izričitom predsednikovom nalogu! Na kraju je u tu priču poverovao i onaj opskurni Amerikanac Palmer, šireći moju izmišljotinu i po samom Stejt Departmentu!

Morate priznati da je ovo bila vanserijski uspešna maskirovka, kojom sam, za samo nekoliko godina, uspeo da prikrijem pravu strategiju našeg voljenog predsednika: okretanje ka majčici Rusiji i zaustavljanje evropskog puta naše zemlje. Ja se, kao građanista i atlantista, grozim te zle Rusije, ali naš voljeni predsednik od mojih laži ima koristi!

Od tada, ja vredno radim, da u javnosti proširim malodušnost, rezignaciju i nevericu, ne samo u mogućnost, nego i u sam smisao bilo kakvih promena koje bi narušile sadašnje stanje i, čak i dalekoj budućnosti, mogle da ugroze vlast voljenog predsednika!

Čemu potreba za bilo kakvim demokratskim promenama, kad nas voljeni predsednik najbrže vodi u Evropu, modernost i svetske integracione procese? Čemu slobodni mediji, kada je jedna istina već oblikovana, a bolja od nje ne postoji? Čemu vladavina prava, kada te fiškalske smicalice samo otežavaju ispunjavanje volje predsednika, koja je aksiomatski savršena? Čemu, konačno, fikcija nekakve demokratske opozicije, kada su to ionako istrošeni i psihički slomljeni ljudi, koji smisao svojih bednih života vide jedino u bacanju klipove u točkove našeg napretka, otelotvorenog u voljenom predsedniku? Zar sve to nije samo podmetanje zle Rusije, maskirano u jeftine, sladunjave, fraze?

Primećujete, verovatno, kontradiktornost u dve prethodne hipoteze? Naravno, ne radi se o nekoj nemarnosti ili slučajnoj grešci nego o primeru dijalektičkog jedinstva suprotnosti! Naime, ispod površinske banalnosti oba ova iskaza krije se jedan nežni i osetljivi ekvilibrijum, moćan mehanizam manipulacije koji koristim u uništavanju zlih hejtera! On funkcioniše na tri nivoa:

Naime, jedan broj demoralisanih građanista i dalje veruje u prvu hipotezu: da će voljeni predsednik deliverovati nezavisnost Kosova i potpisati (šta god se od njega bude tražilo); da je čitavo otezanje samo varka pripremljena da obmane zle Ruse jer voljeni predsednik, čiju mudrost mi obični smrtnici ne možemo da dokučimo, ima neki tajni dogovor sa dobrim Zapadom.

To je, naravno, izuzetno neinteligentno tumačenje stvarnosti, ali građanisti u principu jesu skloni samoobmanama. A čovek najlakše prihvata samoobmanu kada se ona zasladi nekom sladunjavom pilulom. Zato im ja, odmah potom, kažem kako će dobri Zapad baš njih – onako pametne, poštene i sposobne – kad voljeni predsednik obavi svoju misiju, vratiti na vlast! Oh, kako su oni tada srećni!

Kod onih drugih, malo inteligentnijih, građanista, primenjujem nešto drugačiju taktiku: objašnjavam im, da u tom dugom putu ka reformama i Evropi, voljeni predsednik neće deliverovati samo Kosovo, nego će, usput, promeniti i Srbiju: uvesti vladavinu prava, civilnu kontrolu nad službama bezbednosti, podelu vlasti, osloboditi medije i na kraju postati predsednik svih građana! Uzgred, nikada nisam mogao da shvatim zašto oni toliko čeznu da voljeni predsednik postane i njihov predsednik? Ima nečeg mazohističkog u tome. Ali, pošto oni jadni čak ni oko kandidata za svog predsednika ne mogu nikako da se dogovore, onda im je i naš dobar. Dakle, suština ovog spina je da je voljeni predsednik jedini koji može da promeni sebe samog (a usput i Srbiju) i da je onda racionalan izbor da se on u tome ne ometa: dakle, da se uništi zla i hejterska opozicija, radi bolje budućnosti!

Konačno, kod onih ekstremnih građanista, koji smatraju da Srbija nije dovoljno kažnjena za sve svoje grehove komunizma i velikosrpskog šovinizma, nastupam sa tezom da nema veće pravde nego da baš voljeni predsednik – koji je pre četvrt veka bio najglasniji tribun ideologije “sto za jednog” – sada zabije glogov kolac u lešinu Velike Srbije koja zaudara već dva veka! I oni su jako srećni kada čuju ovu priču, i sada baš ti građanisti su sada pretorijanska garda voljenog predsednika koja bi ga branila jače od najvatrenijih pristalica naše stranke!

Građanisti su, draga Agencijo, jedan mentalno neuravnotežen, uplašen, sujetan i podeljen svet. To je svet prošlih zabluda, i moj zadatak je da ih održavam u tim zabludama dok se ne steknu uslovi za njihovu konačnu političku eutanaziju. A na tome ja radim aktivno, tako što ih stalno, uvek iznova, delim međusobno!

Svaki put kad predsednik dođe u neki problem, ja se aktiviram u opoziciji, trudim se da ih razbijem iznutra! Kompromitujem svaki protest, insistiram na sitnim i nevažnim razlikama, podstičem sujete opozicionih lidera i konflikte među njima.

Čim se u našem malom pretis loncu sakupi kritična količina pare, ja se vešto prikradem poklopcu i puštam paru napolje, da bih voljenom predsedniku olakšao položaj! Simuliram dijaloge, koristeći za to mreže beskorisnih nevladinih organizacija; učestvujem u besmislenim TV emisijama; pišem razne procene i analize po medijima i portalima koji vole da ostave intelektualan utisak; manipulišem diplomatskim korom, šireći razne spletke i tračeve kao informacije iz vrha vlasti; podstičem histeriju na društvenim mrežama, i propagiram nevericu, očajanje, pesimizam i osećanje bespomoćnosti!

Mislim da nećete naći boljeg stručnog saradnika od mene! U narednih nekoliko pisama, biću slobodan da vam detaljnije objasnim strukturu, načine funkcionisanja, logiku i posledice mojih najuspešnijih spinova.

Iskreno vaš,

dr Pera Fogl, građanista

***

3. decembar 2020.

Draga Agencijo,

Vidim da mi niste još odgovorili, ali ništa zato! Sada se formiraju novi timovi, i znam da ste u gužvi. Evo par kratkih dopuna moje biografije, možda će vam biti od pomoći u odlučivanju o mojoj prijavi?

Na društvenim mrežama preduzimam natčovečanske napore da unesem razdor među sve koji su kritički raspoloženi prema predsedniku! Izmišljam razne teorije zavere da bih sve pro-nacionalne snage okaljao kao fašiste i ruske špijune, a sve pro-demokratske, kao izdajnike i američke špijune. U tome sam toliko uspešan, da na kraju i oni sami poveruju u moje laži, i to ne samo o onim drugim, nego i o samima sebi! A to je, složićete se prvi korak da – kao jedinog ozbiljnog političara – prihvate našeg voljenog predsednika!

Sve to postižem mojom drugom omiljenom tehnikom: relativizacijom!

Moje relativizacije su prava mala remek-dela prevare: blagovremene i suptilne, filigranski izvedene, operacije psihološkog rata, sa tako fino podmetnutim formalno-logičkim greškama, da ih niko ne može uočiti!

Kada je pao helikopter, guglovao sam podatke o svim vojnim helikopterima koji su ikada negde pali; kada je rušena Savamala, objavljivao sam slike o srušenim kvartovima u Barseloni; kada su naše bolnice ostajale bez lekara, tvitovao sam o lekarima koji su odlazili iz Poljske!

Kad god se pojavi bilo kakva kritika voljenog predsednika, ja se najpre sa njom načelno složim, a onda je odmah relativizujem i na kraju obesmislim! Moje relativizacije su kompleksne: vremenske i prostorne. Najpre podsetim na sve grozne stvari koji su se dešavale u prošlosti: u vreme Tadića, Koštunice, Miloševića, Tita, Aleksandra, Miloša, Karađorđa, Nemanjića…

A kada je u ovoj kaljuzi od zemlje bilo dobro? Kada su mediji bili slobodni? Kada su sudije sudile po zakonu? Koji ratni veterani nisu završili kao prosjaci? Kada žandar nije mogao da prebije nekog nesrećnika kako mu se ćefnulo? Kada nije bilo mafije? Čemu sada ovo cepidlačenje, teranje maka na konac? Kao da će ikada ovde moći da bude drugačije?

Onda, onako kao uzgred, podsetim i na nevolje u celom svetu:

Evo, i Dojče banka se drma, u Egiptu su ubili neke demonstrante, u Japanu je bio zemljotres, a premijerku Novog Zelanda, zamislite, nju su našli da nije nosila masku!

Pa nigde ne cveta cveće, a vi ste se ostrvili baš na naše preduzeće!

Sa ponosom mogu da kažem da sam svojom aktivnošću na društvenim mrežama uspeo da otklonim najmanje polovinu pritiska sa predsednika!

dr Pera Fogl, građanista

***

7. januar 2021.

Draga Agencijo,

Hristos se rodi!

Vaistinu, ja u Boga ne verujem – jer sam građanista – ali znam da najveći broj birača našeg predsednika veruje. Zato već godinama samoinicijativno preduzimam crne operacije da svakog crkvenog velikodostojnika koji bi samo pomislio da kritikuje predsednika kompromitujem i oblatim! Sa jednih naloga na mrežama pišem kako je on ekumenista, vatikanski agent i srbožder, a sa drugih, da je mantijaš. pedofil, klerogubernista i rusofil. Često tako vodim polemike sam sa sobom – sa svojih raznih naloga – samo da bih održao tenziju i tog nesrećnika diskreditovao. I to na obe strane!

Naravno, gde je naša crkvica, tu je i naša službica! Jedan sam od rodonačelnika teorije o tzv. svemoćnoj službi, kojom širim strah i paniku među našim ljudima, i inače sklonim paranoji i strahu od uniformisanih ljudi! Srbi se i poštara boje, a kamoli ne tajne službe! Izmišljam fantastične priče o novoj izraelskoj tehnologiji za praćenja i prisluškivanja telefona, o tajnim listama za odstrel, čak i fotografišem slučajne goste po kafićima i posle šerujem njihove slike – kao agenata Službe. Tračeve i abrove prikupljene u gradu sam dalje razvijam i izgrađujem u najfantastičnije priče. Ovi opozicioni lideri se svaki put pogube, kao prasići zalutali u šumi, i posle mojih akcija međusobno se sukobljavaju i po šest meseci, dokazujući kako oni nisu doušnici Službe, a njihove kolege, eto, jesu! Time sam predsedniku kupio kritično vreme najmanje tri puta.

Ipak, najponosniji sam na rezultate koje sam ostvario u podsticanju uzajamne netrpeljivosti i svađa između političara i nezavisnih intelektualaca i građana! Lidere obmanjujem da intelektualci i građani imaju tajni zadatak od predsednika da unište stranke, a intelektualce da su se sve stranke već prodale predsedniku (videti šire pod šifrom: svi su oni isti). Kad završim sa svojim spletkama, niko od njih više ne veruje jedan drugom! Intelektualcima tako oduzimam hardver preko kojeg bi izneli širili svoje ideje, a političarima softver, koji proizvodi ideje. Oh, kako se oni, zbog mene, sada međusobno mrze, ne shvatajući da se zajedno kreću ka groblju – rashodovanih kompjutera.

Setićete se, draga Agencijo, da sam ja i autor slogana “Nije politika samo vikati Ua Vučić! Dajte da vidimo vaš program!” Naravno, oni nesrećnici koji se prime na ovu priču i počnu da pišu nekakav program bivaju odmah ismejani:

“Ma kakav program, kakvi bakrači, pa ko to uopšte čita? Srbi su funkcionalno nepismen narod.”

A onda, u kritičnom trenutku, uvek ubacim i priču na temu: “menjajmo sistem – a ne vlast”! Naravno svi mi profesionalci dobro znamo da se – sve dok je naš voljeni predsednik tu – ne može promeniti ni šef seoskog katastra a kamoli sistem; ipak, uvek iznova nađem neke nove korisne budale da se zaluđuju “promenom sistema” pa ih onda huškam da satanizuju one druge (“Ua Vučić”) opozicionare i posle uživam u njihovom ratu do istrebljenja!

Iskreno vaš,

dr Pera Fogl, građanista

***

11. mart 2021.

Draga Agencijo,

Nema veze što mi još niste ništa odgovorili: ja nastavljam da samoinicijativno suzbijam opasne ideje o promenama!

Danas ću vas podsetiti na moje velike zasluge u kompromitaciji opozicionih stranaka spinovanjem priča o njihovom finansiranju. Naime, čim neka stranka (koja kritikuje voljenog predsednika) pokrene novu akciju većih razmera, ja odmah u javnosti, praveći se nevešt, postavljam pitanje:

“A odakle vam za to pare?”.

Posle ovog, naizgled nevinog i dobronamernog, pitanja, odmah sam nudim i odgovore, i to u obliku raznih opcija:

“Da li novac dobijate od stranaca, tajkuna ili režima?”

Takva potpitanja ove jadnike dodatno uništavaju, jer se na to pitanje ne može racionalno odgovoriti, kao ni na pitanje: “Da li biste pre ubili čoveka nožem ili konopcem?”

Ima i stranaka koje ponosno (i budalasto) izjavljuju kako one nemaju nikakav novac i preživljavaju na crkavici koju dobijaju od svojih (već osiromašenih) malobrojnih članova; oni obično kažu:

“Naše siromaštvo je dokaz našeg poštenja”

Ali tu ih ja čekam i zadajem im završni udarac – gotovo ubistvo iz milosrđa – kada cinično odmahnem glavom:

“Pa šta mislite, jadnici? Čemu se vi nadate? Kako bez para promeniti bilo koju vlast? Ko da vam veruje, ako ne možete sami sebe pošteno da nahranite, da možete da idete na takvu silu? Vi ste neki avanturisti, čobani, budale…”

***

21. april 2021.

Draga Agencijo,

U današnjem pismu detaljno ću vam objasniti još jedno od mojih malih remek-dela: spin o nenasilju i pristojnosti.

Svaki put kada hejteri uspeju da stvore neko značajnije nezadovoljstvo, i onda to saradnici voljenog predsednika nazovu pravim imenom (dobro, oni neiskusni tu malo i preteraju), a naša policija i stranačka milicija primene legitimnu silu (batina je iz raja izašla), ja se odmah angažujem i pozivam na nenasilje i toleranciju!

Idealni građanin je onaj iz Novog zaveta, kažem: on okreće i drugi obraz nasilniku, da ga lakše bije! Ne odgovara na uvrede i dostojanstven je.

Ovaj misaoni mehanizam je isti i u slučajevima verbalnog nasilja:

Bez obzira kakve uvrede o nama rekli novi, pametni i mladi narodni poslanici, pravi građanin ne sme da odgovori istom merom! Pristojnost iznad svega! Neka nas oni biju pendrekom – mi ćemo koristiti olovku.

Mi nismo kao i oni. Mi smo pristojni, miroljubivi i odgovorni. Mi se borimo za drugačiji i bolji svet! Šta god nam radili, mi se moramo nenasilno ponašati i odupreti se iskušenjima da kažemo i jednu ružnu reč. I ako nas budu ubijali, moramo da zadržimo osmeh na licu, dostojanstven i pristojan stav.

Ovaj pristup, naravno, jako frustrira ljude: niko ne voli da ga jedan bije, a drugi ga drži za ruke tako da ne može da uzvrati. Ma, gotovo da ih je milina gledati, tako bedne i ponižene, kao popišane golubove! Naravno da bi svi oni najviše od svega uživali u jednoj dobroj, srpskoj, tuči! A ja im baš to ne dam, apelujući na njihovu pristojnost!

Šta je posledica ovog mog pristupa? Svu onu mržnju, koju bi sasvim prirodno ispoljavali prema našem voljenom predsedniku i njegovim mudrim saradnicima, ovi luzeri sada prenose na opozicione lidere i intelektualce. To je fenomen tzv. pomerene agresije: neko uvek mora da bude kriv, a mnogo češće će krivac biti onaj ko je slabiji a ne obrnuto.

Na dugi rok, ja sam naravno svestan rizika da, akumulacijom sve jačih osećanja nezadovoljstva i frustracije, stvaram jednu zapaljivu smešu, ali to je nešto o čemu se razmišlja na dugi rok. A na dugi rok smo svi, ionako, mrtvi – kao što je lepo primetio Kejnz – pa nam je ionako svejedno.

Ja sam najbolje razumeo genijalnu logiku našeg voljenog predsednika: politika, to je uvek kratak rok; ne šta će biti za deset godina, nego kako preživeti od petka do ponedeljka. A verujte mi, nema boljeg načina za kupovinu vremena, nego demoralisanjem protivnika kojeg stalno bijete i vređate, tako što ćete – i to iz njegovih sopstvenih redova! – apelovati na miroljubivost, učtivost i pristojnost.

Iskreno vaš,

dr Pera Fogl, građanista

***

10. maj 2021.

Draga Agencijo,

Od vas nema ni pisma ni razglednice? Ali nije to važno, znam da se svi vredno spremate za naredne izbore, na kojima će naš voljeni predsednik, po prvi put, osvojiti čak i više od 100% glasova!

Lepa slika predsednika – viša je matematika!

Za naredne izbore, već pripremam moju omiljenu taktiku racionalizacije: “Ovo nisu ti izbori!”

Opet ću se ubaciti u građanističke krugove i njihovu uobičajenu malodušnost dodatno pojačavati, mojim omiljenim sredstvom: pothranjivanjem niskih očekivanja i razvijanjem taktike odložene nade!

Režim će svakako pasti, ali ne sada. Nisu ovo “ti” izbori. Treba da se čuvamo za onaj pravi trenutak! Hajde da se prvo malo vežbamo na opštini Pičkovac, pa onda…

Ova taktika opet će delovati moćno na sve građaniste (oni su uvek nestabilne mentalne ravnoteže), kod kojih ću tako formirati osećanje hroničnog i beznadežnog pesimizma: naš voljeni predsednik biće, uz nemoćno gunđanje i zakukavanje, konačno prihvaćen kao nepobediv, percipiran kao neka vrsta mitske ličnosti, prsta sudbine, božanstva koje hoda. Narod je nepismen, povodljiv i potkupljiv; opozicija je podeljena, frustrirana i nesposobna.

Bolje vrabac u ruci nego ptica na grani, a Levijatan u vladi!

U mom narativu, svaki izbori će biti besmisleni, jer će njihov ishod uvek biti unapred određen. Ne samo da ovi izbori nisu ti izbori – nijedni izbori neće biti ti izbori!

Iskreno vaš,

dr Pera Fogl, građanista

***

17. jun 2021.

Draga Agencijo,

Vidim da još niste primili stručnog saradnika? Danas ću vam opisati moju novu taktiku za uništavanje opozicije i kritičkih intelektualaca: hoćemo nova lica!

Nijedan moj spin nije imao više uspeha u zbunjivanju građanista od spina o novim licima! Postoji više razloga za taj uspeh: prvo, tako na površinu izvlačim veliki broj ambicioznih arivista koji dosad nisu bili u politici – svako od njih se, jadan, naivno nada kako će baš on(a) biti to novo lice; drugo, među starim licima stvaram osećaj kako stalno moraju da se nekome pravdaju, izvinjavaju i dokazuju kako oni sami, eto, nisu imali baš toliki uticaj koliko se sada priča, nego je to bio neko drugi…; i treće, stara lica uvlačim u beskrajne međusobne rasprave i preganjanja: ko je staro, ko je starije, a ko je najstarije lice.

Naravno, niko od zbunjenih građanista ne shvata otrovnu suštinu mog spina: on je toliko sladunjava muzika za njihove malograđanske uši! Koliko nov bi neko trebalo da bude, da bi bio prihvatljiv? Možda bi bio idealan ako bi se rodio tek ove godine? I da li bi ga generacije, koje će živeti za trideset ili četrdeset godina, tada smatrale i dalje novim?

U međuvremenu, niko nije moralno dostojan da bude izazivač našem voljenom, jedinom, doživotnom i besmrtnom predsedniku! Nema novih lica!

Ah da, samo da ne zaboravim: kada se nesrećnici po medijima (jer novinari se, kao muve na lepak, hvataju na ovaj moj spin), društvenim mrežama i raznim opskurnim portalima konačno upecaju, pa onda – uz velike napore, gubitak energije, sukobe i pad entuzijazma – konačno izlicitiraju neka dva – tri tobože nova lica, zadajem im konačan udarac, kojim sam obesmišljavam svoju prvobitnu priču!

“Ma, lepo je da je on nov. Ali, nije dovoljno iskusan! Pa to su tamo vukovi! Kako će taj nesrećnik golog dupeta među pijane Turke?”

Čekajući nova lica, ja sam – draga Agencijo – i dalje vaše, uvek na raspolaganju, jedno uvek isto, večno staro lice!

Iskreno,

dr Pera Fogl, građanista

***

7. jul 2021.

Draga Agencijo,

Danas je tačno osamdeset godina, otkad je Srbin pucao na Srbina, a to je povod da vas podsetim na svoje zasluge u razbijanju naše opozicije, stalnim podmetanjem priče o četnicima i partizanima. Jao, kako se oni na to hvataju, kao mladi majmuni: za samo petnaest minuta virtuelnog rata na mrežama, uvek se međusobno zamrze toliko, da više nikome ne pada na pamet da kritikuje našeg voljenog predsednika!

Naravno da je moj spin o Srbinu koji je pucao na Srbina besmislen: Srbin puca na Srbina skoro svaki dan: u svađi oko novca, neke kurve, u kafanskoj tuči, oko međe na imanju. Ali ovaj pucanj deluje na konzumente mojih spinova kao crvena marama ispred bika. Oko svih drugih stvari, misle oni, Srbi smeju da pucaju jedni na druge – samo oko politike ne smeju.

Ni u jednoj drugoj zemlji rasprave o tome šta je bilo pre osamdeset godina više nisu važne – osim kod nas, jer kod nas su one blagotvorni lek koji štiti našeg voljenog predsednika! Zamislite da neka dvojica Engleza, u sred predizborne kampanje, krenu da se u pabu raspravljaju oko građanskog rata između crvene i bele ruže? Ili dvojica Francuza u bistrou, oko Nantskog edikta? Pa smestili bi ih sve u mentalnu instituciju i bacili ključ! Ali ne i kod nas – pseudoistorijska trabunjanja o nepročitanim knjigama su kod nas jedna uvek principijelna i etička rasprava koja stalno iznova postiče niske strasti. Pa ko bi se – pored jedne teme tako važne za svakodnevni život – još bavio nekakvom Jovanjicom ili Krušikom, svim tim beznačajnim sitnicama koje samo uznemiravaju našeg voljenog predsednika?

Svakako: nije ta 1941. jedini čarobni štapić u mom kovčežiću čuda kojim podstičem podele među predsednikovim protivnicima. Kada se javnost zamori od ovog spina, onda ja u priču ubacujem Karađorđeviće i Obrenoviće, zatim zvezdaše i partizanovce, pa onda seljake i građane, vernike i ateiste starosedeoce i došljake, imam ja tu aduta za spletkarenje na pretek!

Što se Srbi međusobno više mrze, naš voljeni predsednik je stabilniji.

Na žalost, više ne mogu da koristim priču o đokistima i mikistima (ah, zaboravili su ljudi staru muziku) ali sad mi je od boga poslata priča o koroni! To je moj mali zlatni rudnik! Vakcine, maske (a posebno kad sve to još dodatno zabiberim sa onom 5G mrežom, migrantima i ravnom zemljom) – pa takav ću građanski rat da napravim, da će 1941. izgledati kao dečji vrtić prema onome što će se desiti 2021!

Što se više ljudi međusobno svađaju i tuku – to je naš voljeni predsednik sigurniji i srećniji!

Moj konačni, skriveni, cilj je da sve zavađene strane toliko izludim, da svi na kolenima mole voljenog predsednika da ostane doživotno na vlasti – samo da ih zaštiti od one druge, grozne polovine Srbije.

Draga Agencijo, morate priznati da se ovoga čak ni vi niste setili?

Iskreno vaš,

dr Pera Fogl, građanista

***

20. avgust 2021.

Draga Agencijo,

Dostignuće na koje sam posebno ponosan – valjda će se neko setiti da me jednog dana predloži za Nobelovu nagradu? – jeste tehnika manipulacije koju sam doveo do savršenstva:

Svi su oni isti!

Ovu tehniku koristim u raznim narativima (privatno, ja najviše volim slogan: sjaši Kurta da uzjaši Murta) ali se ona uvek svodi na isto:

Ako su protivnici voljenog predsednika isti kao i on, što bi onda pošteni građanisti rizikovali suzavac, pendreke i otpuštanja sa posla da bi na vlast doveli nekog ko je isti kao i on?

U kombinaciji sa mojim spinovima o novim licima i nedostatku programa, ova tehnika ima najveći efekat. Često je koristim i kao uvod u moju sledeču sofisticiranu taktiku huškanja:

Preganjajmo se oko kolona!

Oh, ne znate vi kako su ti opozicioni političari srećni svaki put kad im bacim kosku o kolonama! Danima se sastaju, javno i tajno, muljaju, dogovaraju, cinculiraju, svađaju pa mire, tvituju, angažuju čitave mreže botova, plaćaju neke gramzive novinare – samo da podrže baš njihovu kolonu, a ne onu drugu kolonu.

Naravno, ako su svi isti, zašto bi onda uopšte išli u više kolona? Njihovo zamlaćivanje sa kolonama je pokušaj da pokažu kako nisu isti. Zato pišu nekakve tačke, sporazume sa narodom, za godinu dana promene pet raznih saveza, svađaju se oko bojkota, kao deca u vrtiću!

Draga Agencijo, mirno spavajte! Sve dok sam ja, Pera Fogl, uspešan sa pričama o programima, Kurti i Murti, novim licima, četnicima i partizanima – uvek će biti sve više i više kolona! Razmnožavaće se kolone, kao amebe – deobom. Da parafraziram čuvenu rečenicu Fransoa Morijaka o Nemačkoj:

“Volim našu opoziciju toliko mnogo da bih bio srećan da ih ima sto.”

A dok ja to radim, naš voljeni predsednik može mirno da spava! On i ja jedini znamo da ga može ugroziti samo jedna jedina kolona. Dobro je da su oni, koji bi trebalo da predvode tu kolonu, toliko sujetni i glupi, da to nikada neće hvatiti.

Iskreno vaš,

dr Pera Fogl, građanista

***

15. septembar 2021.

Draga Agencijo,

Šta sam sve radio u korist voljenog predsednika kada se radi o raznim međunarodnim spletkama, mislim da vam ne treba posebno ni naglašavati. Ipak, u najkraćem…

Ja sam autor spina:

Zapad ga je doveo, pa će ga Zapad i pustiti niz vodu.

Teza je, naravno, potpuno pogrešna (i to u oba dela), ali je za moje građaniste to muzika koja opčinjava njihove nežne i svilene uši! Prvo, tom tezom dalje podstičem njihov sukob sa patrijotama: patrijote se prime kao mladi majmuni, pojačaju svoju mržnju prema Zapadu, a građanisti skakuću kao jarci oko njih, ne znajući ni sami šta da rade: da li da brane svoj dobri Zapad ili da napadaju našeg voljenog predsednika?

A tu ih ja čekam! Kao što bi svaki patrijota oberučke prihvatio voljenog predsednika, samo da ga zaštiti od one grozne Evrope gde jedu pečene bebe koje otima veštica Hilari, tako bi i svaki građanista oberučke prihvatio voljenog predsednika, samo da ga zaštiti od one grozne Rusije u kojoj jedu pečene bebe koje otima zli monstrum Putin.

Blagovremeno sam procenio mentalna ograničenja obe ove grupe (a ona su, uzgred, vrlo slična), predvideo njihove tipične podsvesne i refleksne reakcije na spoljne nadražaje, uspešno podsticao njihove komplekse niže vrednosti, nasleđene predrasude i stečene mržnje – i time ih sve učinio lakim plenom za voljenog predsednika! Kada ih sve dovoljno razjarcam pričama o Rusiji i Evropi (videti u jednom od mojih prethodnih pisama – ovo je slično spinu o partizanima i četnicima), naš voljeni predsednik može da sruši pet Savamala, to niko od njih neće čak ni primetiti!

Ovu strategiju često kombinujem sa još jednim, dodatnim. spinom: da će – šta god mi na izborima odlučili – konačne odluke opet doneti neki mračni centri moći, nama nevidljivi i nepoznati!

Zašto da mi glasamo o bilo čemu, kad će sve odlučiti duboka država, masoni, Vatikan, Kominterna, Britanci i Marsovci?

Ovim spinom, ja podrivam poverenje u izborni sistem kao takav, državne institucije, ustav, zakone i integritet celog međunarodnog poretka. Ovu strategiju (ja je zovem “spaljenom zemljom”) primenjujem kao ono poslednje sredstvo: kako bih sistematski uništio i poslednji tračak nade da se, mirnim i demokratskim putem, ovde ikada, išta, može promeniti!

U tim trenutku, da bi čorba bila gušća, ja ubacujem moj novi spin:

A mislite da će on predati vlast dobrovoljno, sve i da izgubi izbore, pa niste valjda tako naivni?

Tako u sve nezadovoljnike unosim još jednu podelu: na ekstremne i umerene. Prve guram u radikalizaciju, avanturizam i nasilje, a druge u malodušnost, rezignaciju i kolaboraciju! Onda prve proglasim ruskim špijunima a druge američkim, pa se onda oni jadni, mesecima, na raznim opskurnim televizijama, i jedni i drugi trude da dokažu kako to nije istina…

A na kraju cele ove priče, odem u nekoliko dobro pripremljenih poseta ambasadama, tužno slegnem ramenima i kažem svojim domaćinima:

Pa jeste, tačno je to, nema vladavine prava, svi mediji su cenzurisani, korupcija je kao u Kirgistanu, mafija divlja – ali ko umesto njega? Ko? Pogledajte ove ludake sa litijama, svinjskim glavama i motornim testerama? Zar to hoćemo? Držite se vi njega, nije ovo zemlja za demokratiju, nego za čvrstu ruku. Batina je iz raja izašla! Znam da vam nije zgodno da nas ponovo bombardujete, razumem ja to, ali sad bar imate njegove žandarme da nas biju, umesto vaših marinaca.

Da, da, draga Agencijo, moji danonoćni napori su gotovo potpuno razorili parlament, vladu, sudove i sve državne institucije, obesmislili ustav i zakone, podelili društvo do ivice građanskog rata, a našu zemlju sveli na nivo afričkih ljudožderskih plemena!

Ali su zato su svi oni ojačali voljenog predsednika!

A moralo je da se bira: ili voljena Srbija, ili voljeni predsednik. Svi smo znali i sami, još od početka ove priče, onu vickastu rečenicu sa početka veka: ako on preživi, Srbija neće. Znam, nije to moja umotvorina (ne volim ja da se kitim tuđim perjem), a njen autor će ionako uskoro dobiti i ulicu u Beogradu.

Uzgred, po meni ne morate da nazovete nikakvu ulicu kad umrem; ali bilo bi lepo ako biste moje ime dali nekoj buvljoj pijaci:

“Buvljak Pere Fogla”.

Jer, ja sam najzaslužniji što je baš naša zemlja danas najveći buvljak na svetu!

Vaš, iskreno

dr Pera Fogl, građanista

***

31. oktobar 2021.

Draga Agencijo,

Počastvovan sam predlogom Stranke i ukazom našeg voljenog predsednika da budem ambasador Srbije u Finskoj! Skakao sam do neba od radosti kad sam saznao da je to bio lični predsednikov predlog, kada je pročitao moja prethodna pisma. Eh, da sam samo znao da voljeni predsednik ima vremena da, pored tako važnih državničkih obaveza, čita i moja pisma – pa pisao bih ja svakog dana!

Nije mi do kraja jasna poruka koju sam dobio iz Stranke, da sada – kad sam već u dalekom Helsinkiju – odmah prestanem sa daljim pisanjem? Ja sam očekivao baš suprotno: da sada, sa toliko slobodnog vremena koje mi se iznenada ukazalo – pišem dvostruko više nego ranije?

Isto tako, i poruka koju sam dobio iz Službe – gde se ljubazni operativac interesuje da li je još neko osim vas, draga Agencijo, upoznat sa mojim dosadašnjim pismima – ostala mi je malo nejasna? Da li bi još neko trebalo da čita našu prepisku? Ako smatrate da bi to bilo korisno, ja svakako mogu da umnožim svoje spise u koliko god primeraka je potrebno! Možda će i neke strane novine biti zainteresovane da ih objave?

Iskreno, vaš

Pera Fogl, ambasador

***

BEZBEDNOSNO-INFORMATIVNA AGENCIJA

SLUŽBENA BELEŠKA

Strogo poverljivo

15. decembar 2021.

Predmet: Informacija o slučaju Petra Filipovića, a.k.a. Pere Fogla

Nakon sprovedenih operativno-potražnih radnji u tajnoj akciji “Helsinki”, obavljenih informativnih razgovora sa zaposlenima u Ministarstvu istine i u Direkciji za društveni dijalog, poligrafskog testiranja dva člana vlade i uvida u dokumentaciju i listinge telefonskih razgovora, specijalna istražna komisija Agencije je utvrdila sledeće činjenice:

Petar Filipović, nezaposleni bibliotekar iz Užica, u toku dužeg vremenskog perioda krajem 2020. i u većem delu 2021. godine ostvario je simulovanu komunikaciju sa Ministarstvom istine i Direkcijom za društveni dijalog, lažno se predstavljajući kao izvesni Pera Fogl, bez stalnog zanimanja i prebivališta, navodni doktor filozofije i teologije, vlasnik nepostojeće Agencije za istraživanje ruda i gubljenje vremena ANEX MANEX ROGOVI&KOPITA INTERNACIONAL, simpatizer Srpske napredne stranke i samoprozvani “građanista”.

Propusti nadležnih službenih lica u proveri njegovog stvarnog identiteta i svih činjeničnih navoda koje je izneo o sebi, kao i formiranje i tako dugo uspešno održavanje legende koju je preuzeo, bili su u ovom slučaju olakšani ne samo upornošću, vanserijskom inteligencijom i bizarnim egzibicionističkim sklonostima osumnjičenog, već i činjenicom da se cela ova komunikacija odvijala za vreme važenja vanrednih mera, uvedenih u cilju protivepidemiološke zaštite, kada je većina državnih institucija praktikovala elektronsku komunikaciju.

Osumnjičeni je precizno uočio, identifikovao i izgradio, i do savršenstva razvio, sve vrednosne, jezičke, komunikološke, kulturološke i logičke obrasce funkcionisanja medija, kao i dominantne trendove na društvenim mrežama, a potom u svojoj prepisci krajnje uverljivo eksploatisao čitav niz stvarnih događaja, lica, simbola i situacija relevantnih za oblikovanje prioriteta stranke i vlade, i to u realnom vremenu u kojem se ova komunikacija odvijala.

Činjenica da je osumnjičeni Filipović, na kraju ove simulovane komunikacije, postavljen za ambasadora Republike Srbije u Finskoj, nesumnjivo predstavlja širi sistemski propust odgovornih lica u Ministarstvu inostranih poslova, ovoj agenciji i kabinetu predsednika Republike.

Prema operativnim saznanjima koja potiču iz međunarodne razmene, uskoro se može očekivati da vlada Republike Finske odobri zahtev za politički azil osumnjičenog. S obzirom da u njegovim radnjama nema elemenata nijednog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti po zakonima Finske, savetujemo nadležnom tužiocu da odustane od pokretanja krivičnog postupka i traženja ekstradicije, a u cilju uspostavljanja kontrole nastale štete.

Isto tako, s obzirom da dotično lice nije imalo pristup poverljivim dokumentima i podacima, sugerišemo da se ovaj neprijatan slučaj i u domaćoj javnosti što pre zataška, primenom uobičajenih operativnih tehnika i metoda.

Za ovu poslednju operaciju sugerišemo vanredni angažman svih naših operativnih pozicija: u glavnim nezavisnim medijima, nevladinim organizacijama, opozicionim strankama i stranim ambasadama, kao i dodatnu eksternu finansijsku stimulaciju svih pomenutih, u skladu sa praksom uobičajenom u takvim slučajevima.

Na kraju, sugerišemo primaocima ove beleške da se još jednom izvrši detaljna personalna provera svih državnih organa, upravnih organizacija, agencija, direkcija i drugih institucija, kao i njihove komunikacije sa građanima, a u cilju identifikovanja drugih skrivenih intelektualaca, infiltriranih u ove strukture, koji svoju neprijateljsku delatnost uspešno maskiraju tako što u javnim istupanjima koriste rečnik, običaje i ponašanja imanentne Srpskoj naprednoj stranci.

ZAMENIK DIREKTORA

Pera