ratDa li je u politici legitimno menjati strane? Svakako, menja se i situacija. Da li su svi koji promene stranu pacovi? Nisu, naravno. Ali, ako već sumnjate, i želite da nepogrešivo utvrdite da li se u nekom konkretnom slučaju radi o pacovu ili ne, postoji pouzdan kriterijum. Pacovi, naime, ne vole rizike

Pre nekoliko dana, jedan ovdašnji ministar osetio je potrebu da se javno odredi prema našim aktuelnim izbornim sporovima: “Nadam se”, rekao je ministar, “da će biti postupljeno po zakonu i rezultatima glasanja.” Ministar se takođe ponadao i da “neće doći do falsifikovanja rezultata glasanja”, dok je na pitanje kako će se ponašati njegov predsednik, odgovorio kako “misli” da će on “postupiti u skladu sa izbornom voljom građana”. Konačno, kao šlag na torti, ministar je čestitao svojim političkim protivnicima “ubedljivu pobedu”. Na prvi pogled, sasvim lepa i korektna izjava, gotovo izuzetak u ovom vremenu ostrašćenosti: priznati izbornu volju građana, unapred osuditi sva falsifikovanja, čestitati protivniku… Međutim, nekako je teško oteti se utisku da ova izjava, ipak, ne zaslužuje i tzv. drugo čitanje. Tek tada, u drugom čitanju, otvara se niz pitanja.

Najpre, ministar – kao otelotvorenje izvršne vlasti – ima dužnost da obezbedi da se “postupa po zakonu i rezultatima glasanja”; nadati se tome, dozvoljeno je građanima a ne ministrima. Takođe krajnje je sumnjiv i ministrov stav o mogućim falsifikatima: u momentu u kome je izjava data, nisu ni postojali dokumenti koji bi mogli da budu falsifikovani, tako ministrova nada da rezultati neće biti lažirani, u stvari, izražava sumnju da će oni to ipak biti.

Najapsurdnije ministar ipak zvuči kada “procenjuje” buduće ponašanje svog predsednika: ministar, dakle, “misli” da će predsednik “postupiti u skladu sa izbornom voljom građana”. Ministar, dakle, u to nije siguran, ne sme čak ni da se u to nada, kao u prethodnim odgovorima, on samo “misli”. Ako već sumnja u ponašanje predsednika, ministar je, svakako, mogao da učini i nešto više: ako bi, na primer, lično od njega zahtevao da se ta “izborna volja” i zaista poštuje. I tu su onda stvari vrlo jasne: ministar bi nesporno bio zaslužan, ako bi svojom intervencijom kod predsednika obezbedio poštovanje “izborne volje”; u suprotnom, kao častan čovek, morao bi da podnese ostavku.

Konačno, kako rekosmo, šlag na torti je ministrova čestitka svojim političkim protivnicima na “ubedljivoj pobedi”. Međutim, i stranka u kojoj je ministar visoki funkcioner dobila je na tim istim izborima nešto: neke opštine, neke poslanike, čak veliki broj njih. Nisam primetio da je ministrovoj stranci bilo ko od njenih političkih protivnika, na onome što je dobila, ista čestitao.

Dakle, tek drugim čitanjem ove izjave oslikava se njena suština: ministar nije siguran da li će izborna volja građana biti poštovana, da li će biti “falsifikovanja rezultata” ili neće, i kako će njegov predsednik da se ponaša. U suštini, ministar nije siguran da li će vlast njegove stranke opstati ili neće. I, naravno, tu svoju nesigurnost u državu čiji je visoki funkcioner – u svoju stranku i u svog predsednika – ministar želi da podeli sa svima nama. Kao da nam kaže: “Eto, ja upozoravam na vreme, ja nisam kao oni.” Ako sve prođe dobro, to će se sigurno shvatiti i kao zasluga samog ministra: on je čovek javno upozorio predsednika kako treba da se ponaša! Ako, opet, ne prođe dobro, ministar uvek može da kaže: “Eto, ja sam javno rekao, ali nisu me slušali!”

Ministrova izjava je, zapravo, vrlo reljefna paradigma jednog tipa ponašanja i razmišljanja neizbežnih saputnika velikih političkih i socijalnih potresa. Nesigurni u ishod događaja, mnogi ljudi iz državnog, političkog i privrednog establišmenta tada počinju očajnički da traže rezervne opcije, zadnje izlaze, da prave nova savezništva i primenjuju različite kozmetičke zahvate. Oni se, dakle, ponašaju kao pacovi na brodu koji plovi nesigurno, pa nisu sigurni da li će, možda, potonuti. Jer, samo kapetan tone zajedno sa brodom, pacovima je dozvoljeno da ga napuste.

U svim društvima u kojima se ovaj fenomen događao – a u poslednjih deset godina najčešće u ova pola tuceta malih država između Karpata, Alpa i Jadrana – već na prvi pogled može se izdvojiti nekoliko tipova ovih životinja. Nema razloga za sumnju da će se isti tipovi pacova pojaviti i u Srbiji, i ovaj prilog namenjen je njihovom lakšem prepoznavanju:

1. Pacovi koji tvrde da su, zapravo, kao visoki funkcioneri režima sve vreme radili protiv njega. Ovo je najzanimljivija i ujedno najređa vrsta pacova. Pristup zahteva hladnokrvnost, potpuno odsustvo skrupula i urođeni talenat za obmanjivanje ljudi. Pri tome, ovi pacovi nikako ne misle da su objektivno nesposobni, pa da su režimu, svojim neznanjem i nekompetentnošću, objektivno i štetili. Ne, oni govore o višem obliku štetočinstva, o nekoj vrsti sabotaže. “Više sam mogao da pomognem našoj stvari unutra, nego napolju”, najčešći je izgovor ove vrste pacova. “A ko vas je snabdevao informacijama, ko vas je štitio i pomagao dok ste bili u opoziciji?”, kažu ovi pacovi dalje. Najčešće, oni potpuno lažu: niti su ikome odali neku važnu informaciju, niti su ikoga zaštitili. Pametniji među njima, ponekad, unapred počinju da se pripremaju za buduću ulogu pacova, pa nešto zaista i urade.

Tako je, pre nekoliko godina, jedna od tadašnjih “mladih zvezda srpske levice”, predosećajući skore nevolje, počela da na zatvorene sednice Glavnog odbora svoje stranke donosi mali kasetofon i tajno snima njihov tok. Te trake su se kasnije pojavljivale u jednom beogradskom tabloidu koji, na žalost, nije preživeo “blagotvorne” efekte Zakona o informisanju. Cela priča je, naravno, imala dve dimenzije: romantičnu i realnu. Romantična dimenzija polazi od vlasnice kasetofona, prelepe novinarke jednog našeg nezavisnog medija, i ponovo otkrivenih pubertetskih sklonosti naše “mlade zvezde”. Da je to u pitanju, svakako bi se moglo i oprostiti čoveku: radi se o prilično ljudskoj greški, a pomenuta novinarka je zaista jedna od najlepših žena Beograda. Da, svi smo mi pomalo ljubavnici, samo su neki od nas i špijuni… Međutim, realna dimenzija je mnogo gora po “mladu zvezdu” i svakako mnogo manje romantična. Ispalo je, na kraju, da kasetofon nije služio prikupljanju poena u ženskom srcu, nego jednostavnom skupljanju miraza za politički transfer koji je, nedugo potom, i usledio. I onda, naravno, tipsko objašnjenje za ovu vrstu pacova: “Pa ja sam iznutra radio protiv njih…”, dobija mnogo više kredibilnosti.

2. Pacovi koji sami sebe proglašavaju “liberalnom”, “reformskom”, “mekom”, “razumnom” strujom establišmenta. Ovo je takođe vrlo zanimljiva vrsta pacova, odlikuje se nespornom inteligencijom, kvalitetnim obrazovanjem, poznavanjem stranih jezika, najčešće i “građanskim” pedigreom, koji im omogućava da se užive u ulogu koju su sami sebi dodelili. A ovi pacovi, pojednostavljeno, tvrde kako su baš oni (a ponekad i grupica njihovih pajtaša) “liberali”, dok je čitav ostatak režima “gnusan, bezobziran i diktatorski”. Ovi pacovi, u prelomnim trenucima, pokušavaju da naprave nekakvu “nagodbu” sa snagama koje očekuju kao pobednike, da obezbede “mirnu tranziciju vlasti” kako bi “svi bili zadovoljni”. Kada se povede reč o koalicionim vladama, ti pacovi uglavnom predlažu sami sebe, odjednom se prisećajući svih svojih govora i intervjua u kojima su se (naravno, bez ikakvog efekta) uvek zalagali za “pravnu državu”, “slobodu medija”, “tržišnu privredu”, po neko od njih pomene čak i “ljudska prava”. Jedan pripadnik ove vrste pacova savršeno je uspeo u toj metamorfozi, i to čak dva puta. Iako je, dok je bio u režimu, nemilosrdno proganjao svako drugačije mišljenje i pravio “crne liste”, ostavljajući bez hleba ljude u instituciji u kojoj je radio, na kraju je prošao kao “liberal”! Naivna srpska javnost, naviknuta na greške u padežima i bele čarape većine režimskih funkcionera, prigrlila je kao liberala prvog od njih koji se pojavio u Armaniju, sa tompusom u ustima i čašom čivasa u ruci!

3. Pacovi koji se (samo)identifikuju kao “eksperti”, “stručnjaci”, “tehnokrati” ili “tehnomenadžeri”. Najčešće vrlo uspešno, u statusnom i finansijskom pogledu, ova grupa pacova insistira na svojoj ideološkoj neutralnosti: “Moja stručna znanja”, kažu oni, “biće potrebna svakoj vlasti.” I naravno, svaka nova vlast će odgovarati i njima, i leva i desna, i domaća i strana. Iako se najčešće nalaze među privrednicima i bankarima, ovih pacova ima u državnoj upravi, pravosuđu, policiji i vojsci, a ne retko i u medijima.

Tako je jedan ugledni direktor velike srpske kompanije pre nekoliko meseci uspešno manevrisao, i Evropska unija ga je skinula sa “crne liste” pripadnika ovdašnjeg režima koje je proglasila nepoželjnim na svojoj teritoriji. “Ja sam ekspert”, u euforiji je vikao ovaj direktor na konferenciji za novinare, “pa čak i Evropska unija to zna, i zato me je izuzela. Mene su podržali moji poslovni partneri na Zapadu, i Unija je to morala da uvaži!” Ovaj direktor je, dakle, toliki ekspert da mu je dozvoljeno da i dalje podržava režim koji je smrtni neprijatelj te iste Evropske unije, a da istovremeno izbegne sve neprijatnosti pripremljene za njegove protagoniste! “Gospodar pacova”, napisao bi o njemu Tolkin, da je živ.

4. Pacovi koji apeluju na širokogrudost i milosrđe novih pobednika. U užem smislu reči, ovi pacovi ne pripadaju vrsti koju izučavamo, jer nisu uspeli da skoče sa broda dok je tonuo, već pokušavaju da se nekako, kasnije, izvuku sa dna. “Nemojte mene, imam malu decu”, ili “Šta sam mogao da odlučujem ja, običan sitan šraf”, ili “Da nisam bio ja, bio bi neko drugi, nema veze”, njihova su najčešća opravdanja. Suština je da se ukaže na minimum štete koju je pacov, dok je bio u vlasti, pričinio Novim pobednicima, i da se istovremeno apeluje na njihovu humanost, koju oni bar javno moraju da zastupaju. Ova vrsta pacova najčešće se nalazi među sitnim državnim činovnicima, novinarima državnih medija, mada se često sreće i u nižim policijskim strukturama.

Kako Novi pobednici gledaju na sve ove vrste pacova? Nesumnjivo, oni su za njih vrlo korisne životinje. U osetljivoj fazi pred smenu vlasti – a svaka smena vlasti je, zapravo, igra pokera: dobija onaj ko ima jače živce – pacovi su dragoceno oruđe, kojim se narušava unutrašnje jedinstvo protivnika i istovremeno hrabre sopstvene pristalice: “Evo, gotovi su, sad kad već i njihovi počinju da ih napuštaju.” Neposredno posle smene vlasti, pacovi su isto korisni: prepuni informacija, detalja, svedočenja, a istovremeno vrlo jeftini, oni Novim pobednicima služe kao metla, kojom se čise ostaci poraženog prethodnika.

Međutim, u dubini duše, bez obzira na ovu simbiozu, Novi pobednici duboko preziru pacove, i najčešće prema njima osećaju samo gađenje. Pacovi nisu bili s njima u prvim, najtežim, godinama borbe – naprotiv, uživali su sve blagodeti položaja koji su zauzimali. Pacovi nisu s njima delili strahove i nade, beznađa u krizama i slasti u malim pobedama, gorčinu sumnje i tvrdoglavost želje za uspehom. A najmanje su pacovi s njima delili rizike. Uostalom, kad su izdali svoje bivše prijatelje i saradnike, zašto pacovi ne bi, u prvoj pogodnoj prilici, ponovo izdali, ovog puta njih? Zato pacovi nikada neće biti deo “unutrašnjeg kruga” Novih pobednika, zato – ma koliko su se možda privremeno dobro snašli – pacovi nikada ne opstaju dugo.

Najgora je, međutim, sudbina onih pacova koji pogrešno procene da brod definitivno tone, koji poveruju svojoj i tuđoj paranoji, pa pre vremena skoče u vodu. I onda, ako brod zakrpi pocepana jedra, izbaci vodu i nastavi da plovi, pacovi počinju očajno da cvile, skiče, plaču i ponižavaju se, ne bi li se nekako vratili nazad.

Jedan od najbogatijih srpskih biznismena, čak dva puta nije imao živce da sačeka, i dva puta je pre vremena skočio u vodu. Osnovao je čak i jednu pravu opozicionu partiju – pa ju je posle napustio, kao vanbračno dete; za vreme bombardovanja spavao je u “Hajatu”, plašeći se da bude blizu svojih komšija, jer su oni bili verovatne mete; odlazio je na “pregovore” u Budimpeštu sa stranim diplomatama, ali insistirajući da sve ostane u tajnosti; klečao je pred stranim novinarima, objašnjavajući kako bi to Jugoslavija trebalo da klekne. I, dosad se stvarno dvaput prevario. Na njegovu neviđenu sreću, šefica političke stranke, koju je dosad dvaput izdao, oba puta je pokazala da ima meko srce, što u politici nikada nije preporučljivo. Popustila bi pred njegovim cviljenjem, plakanjem i ponižavanjem, i oba puta bi se ovaj biznismen vratio, onako šćućuren, mokar i promrzao, stresao sa sebe vodu, i rekao: “E, pa da nastavimo gde smo stali, a kad ćemo mi da popijemo kafu?”

Da li je u politici legitimno menjati strane? Svakako, menja se i situacija. Da li su svi koji promene stranu pacovi? Nisu, naravno. Ali, ako već sumnjate, i želite da nepogrešivo utvrdite da li se u nekom konkretnom slučaju radi o pacovu ili ne, postoji pouzdan kriterijum. Pacovi, naime, ne vole rizike, oni ih se iskonski plaše. Ideal pacova je da uveče legnu u krevet kao ministri (direktori, generali, ambasadori) jedne partije, a ujutro se probude u istom tom statusu, ali samo pod drugom zastavom. Baciti rukavicu u lice svom gazdi, reći mu: “Dobro šefe, mi smo završili, od sutra smo protivnici”, pa otići i preuzeti sve rizike takvog stava, čin je dostojan svakog poštovanja. U Srbiji za to treba i dosta lične hrabrosti (zato se slični primeri mogu nabrojati na prste jedne ruke) i to definitivno nisu pacovi. Ali, pokušaj da se baš svi rizici unapred otklone, da se cela smena vlasti svede na jednu “psihičku sekundu”, i po mogućnosti tu sekundu prespavati, jeste matrica po kojoj, nepogrešivo, funkcionišu pacovi. I zato ih ima tako mnogo.

(Ovaj tekst objavljen je prvi put u listu “Vreme”, 19. oktobra 2000. godine)

Advertisements