Che2Ernesto Če Gevara ubijen je 9. oktobra 1967. godine u bolivijskom selu La Iguera, nešto posle 13 časova po lokalnom vremenu.

Od momenta kada je – po kasnijim otkrićima, protivno želji CIA-e koja je htela da ga odvede u Panamu na ispitivanje – lično predsednik Bolivije, Rene Barientos, doneo odluku da se Če Gevara ubije, dolazi do očigledne pometnje među bolivijskim vojnicima koji su ga čuvali.

Još ranije tog jutra, Če je pljunuo u lice bolivijskom kontra-admiralu Ugartečeu, koji je pokušao da ga saslušava. Oficir za vezu CIA, kubanski izbeglica Feliks Rodrigez, zahtevao je od bolivijskih vojnika da Čeu ne pucaju u glavu, kako bi se kasnije spinovala priča da je poginuo u borbi…

Julija Kortez, dvadesetogodišnja učiteljica iz tog sela, videla je tada Čea, pričala sa njim, i provela neko vreme ispred zgrade njene škole u kojoj je Če bio zatvoren. Po njenim rečima, više je straha bilo kod vojnika nego kod njihovog zatočenika.

Očigledno ni kontra-admiral Ugarteče, ni agent CIA Rodrigez nisu se osećali komforno da organizuju propisnu egzekuciju, sa sve streljačkim vodom. Da ne govorimo o suđenju, čak ni onom koje je, 22 godine kasnije, priređeno za Čaušeskua.

Umesto toga, kada je iz La Paza stigla šifrovana poruka “Izdajte pasoš za tatu”, počeo je da se traži dobrovoljac za egzekuciju. Prijavio se Mario Teran, tada dvadesetsedmogodišnji narednik, inače notorni alkoholičar. Kasnije je tvrdio da su trojica njegovih drugova poginula u borbi protiv Čeovih gerilaca, pa je eto imao častan motiv da se osveti…

Komandant operacije – a to je bio Rodrigez – saopštio je Čeu da će biti ubijen, na šta mu je ovaj postavio nekoliko pitanja o njegovom poreklu, primećujući da ne govori bolivijskom varijantom španskog jezika…

Rezigniran, jer mu je propalo zadovoljstvo da oseti strah u glasu čoveka koji će posle par minuta biti ubijen, Rodrigez je napustio zgradu škole, i Mario Teran, noseći dve flaše piva i veliku poluautomatsku pušku M-1 preko ramena, ušao je unutra.

Uplašen, Teran je naredio svim vojnicima koji su bili u prostoriji sa Čeom, da izađu napolje. Dvojica ljudi su ostali sami. Če je ustao sa kreveta na kojem je – bio je ranjen prilikom zarobljavanja prethodnog dana – ležao. Želeo je da umre stojeći.

Mirno je kazao: “Znam da si došao da me ubiješ. Uradi to.” Očigledno, Teran je oklevao, ruke su mu se tresle. Prema Teranovim sopstvenim rečima, u kasnijem izveštaju vlastima, Če je morao da ga ohrabri. Pljunuo mu je u lice, i rekao:

“Pucaj kukavice. Samo ćeš ubiti čoveka.”

Tek tada je Teran pucao, ali je prvo pogodio Čea u ruke i noge. Tek posle nekoliko sekundi, kada se pribrao, pucao je ponovo, i tek jedan od metaka iz tog drugog rafala pogodio je Čea u grudi i zadao mu smrtonosnu ranu.

Teran je u Čea ispalio ukupno devet metaka: pet u noge, po jedan u desno rame i ruku, i konačno dva smrtonosna metka, u grudi i grlo.

***

Mario Teran je, oko jedan i deset popodne po lokalnom vremenu, tog 9. oktobra 1967. godine, učinio ono što će odrediti ostatak njegovog, inače dugog ali ne mnogo srećnog, života.

Njegovi pretpostavljeni podelili su među sobom, kao ratne trofeje, sve Čeove lične stvari: Feliks Rodrigez uzeo je njegov ručni sat, Roleks; pukovnik Andres Selić  kožnu torbicu; original ratnog dnevnika je najpre snimljen za Amerikance a onda odnet u Generalštab u La Paz. Mariju je, kao jedina nagrada, ostala Čeova lula, koju čuva i danas.

Ipak, bolivijska vojska nije imala previše razumevanja za alkoholičara iz provincije koji je morao da nastavi život sa teretom dela koje je učinio. Ne samo da nije dobio željeno unapređenje niti javna priznanja, već je ubrzo bio i povučen sa svih borbenih dužnosti. Oduzeto mu je službeno naoružanje i nekoliko godina morao je da radi kao kelner u oficirskoj kantini. Potom je i tamo postao nepoželjan…

Nešto kasnije se oženio, sa vremenom dobio petoro dece, a CIA mu je – iz straha od osvete kubanskih agenata – promenila identitet. Pod imenom Pedro Salazar, nastavio je život u Paragvaju.

Rene Barientos, bolivijski diktator po čijem je nalogu ubio Čea, poginuo je u helikopterskoj nesreći u aprilu 1969. godine. Andres Selić, Teranov komandant bataljona, najpre je sklonjen na mesto ambasadora u Paragvaju, da bi 1973. bio optužen za planiranje državnog udara, kidnapovan, odveden u vilu ministra policije i u njenom podrumu pretučen na smrt. Još četvorica drugih neposrednih učesnika u Čeovom ubistvu završila su svoje živote nasilnom smrću, što je u Boliviji pothranilo glasine o tzv. “Čeovoj kletvi”, a kod Terana stvorilo dodatni strah za sopstveni život.

Taj strah je, kako se kasnije pokazalo, bio neopravdan, ali je i njegov život bio prilično nesrećan. Stalni strah od kubanske osvete, siromaštvo (jer Amerikanci baš ne vode puno računa o komforu svojih isluženih kvislinga), osećaj niže vrednosti, sve je to doprinelo tužnoj sudbini bolivijskog narednika Marija Terana, alias Pedra Salazara

Ali, ne samo to. U konačnici, čovek kojeg je ubio postao je jedna od ikona XX veka, a on je morao da se krije, odbačen, siromašan i pod lažnim imenom. Od januara 2006. godine, velika slika Če Gevare nalazi se u kabinetu predsednika Bolivije, Eva Moralesa, a La Iguera je postala svetilište koje svakog oktobra posećuju Čeovi poštovaoci. U reklamnoj kampanji za novi model, Mercedes Benz je svoj znak stavio na gerilsku kapu Če Gevare a ne na vojničku šapku Marija Terana…

***

Punih četrdeset godina nakon oktobarskog podneva u La Igueri, sudbine Marija Terana i Če Gevare ukrstile su se drugi, i poslednji put.

2007. godine, tada već u svojim kasnim šezdesetim, Mario Teran je oboleo od katarakte oka, i više nije mogao ništa da vidi. Bio je suviše siromašan da bi mogao da plati operaciju kod očnog lekara u kapitalističkom Paragvaju. Svet za koji je Teran bio spreman da ubije, nije hteo da mu plati jednu rutinsku operaciju.

Tih godina, socijalistička Kuba i Čavezova Venecuela, sprovodile su tzv. “Operaciju Milagro” (čudo), u kojoj je hiljadama siromašnih ljudi iz cele Latinske Amerike pružana besplatna lekarska pomoć na Kubi, finansirana petro-dolarima iz Venecuele.

U sklopu tog programa, uspešno je izlečena i katarakta na očima Maria Terana. On se sa Kube vratio u svoj Paragvaj, i – kako je kasnije rekao jedan od njegovih sinova u intervjuu za bolivijske novine “ponovo je mogao da uživa u bojama neba i šume, uživa u osmesima svojih unuka, i gleda fudbalske utakmice”.

Četrdeset godina nakon njihovog prvog susreta u zgradi škole u La Igueri, Mario Teran i Če Gevara susreli su se ponovo, u očnoj klinici u Havani. Krug je konačno zatvoren. El Comandante je dobio i ovu drugu bitku.

***

(Ovaj tekst objavljen je prvi put na Tviteru, 14. juna 2015. godine, na rođendan Ernesta Če Gevare)

Advertisements