DR.JEKYLL_AND_MR.HYDE___31_Krajem XIX veka škotski romansijer, esejista i putopisac, Robert Luis Stivenson, napisao je roman “Doktor Džekil i Mister Hajd”, o naučniku blage naravi i lepih manira, pronalazaču čarobnog napitka koji ga pretvara u okrutnog i ubilačkog manijaka. Tridesetih godina prošlog veka po ovom romanu je snimljen i kultni američki horor, sa Frederikom Marčom u glavnoj ulozi, za koju je ovaj glumac posle dobio i Oskara.

U jednom čoveku – i to je osnovni zaplet romana – nalaze se, dakle, dve ne samo različite, nego i potpuno suprotstavljene ličnosti, društveno prihvatljivi malograđanin, doktor Henri Džekil danju a zastrašujući, krvožedni i požudni mister Edvard Hajd noću…

Ponašanje Evrope prema Jugoslaviji i Srbiji, već punih dvadeset pet godina, kao da je priča o kolektivnom doktoru Džekilu i mister Hajdu na prelazu dva veka.

Danju, mi smo za Evropu zemlja koja je lider u reformama, posvećena regionalnoj saradnji, hrabra u preduzimanju nepopularnih poteza, spremna da se suoči sa svojom prošlošću i ostavi je iza sebe… Izbor tih fraza je prilično siromašan, baš kao što su i intelektualni kapaciteti evropskih birokrata koji ih, kao neki preparirani papagaji, izgovaraju.

Noću, sve se to menja. Pažljivo se sastavljaju dosijea, kako za političare vladajućih, tako i za one opozicionih stranaka. Funkcioneri tzv. “nezavisnih institucija”, zovu se na različite sastanke van naše zemlje, daju im se određene instrukcije, u njima se pothranjuju političke ambicije. Pažljivo se planiraju vlasničke transakcije u privatnim elektronskim medijima i proračunavaju njihovi efekti.

I registar ovih noćnih poteza nam je dobro, i odavno, poznat, baš kao i registar dnevnih fraza.

Za svaku podršku svakoj vladi Srbije, koju je Brisel javno davao danju, Srbija je dobijala po jedan udarac noću.

Svaka politička garnitura u Srbiji uspevala je da izdrži ovu šizofrenu politiku samo nekoliko godina, i za to vreme je bivala potpuno potrošena, politički, moralno i psihološki. Bila je “najpre isceđena kao limun, a potom odbačena kao smrdljivi sir” – kako je to profesor dr Smilja Avramov, 1993. godine, slikovito rekla Slobodanu Miloševiću opisujući šta će se dogoditi na kraju njegovog plesa sa Evropom, tom prevrtljivom partnerkom.

Još dok traju licemerne Džekilove pohvale jednoj srpskoj političkoj eliti, Hajd precizno i strpljivo gradi njenu alternativu. Mehanizmi i instrumenti zavođenja se tu ne menjaju: intervjui svetskim medijima, pozivi na konferencije i skupove na egzotičnim mestima, večere sa kristalnim čašama i skupim porcelanskim tanjirima, poneka međunarodna nagrada koja deluje tako zvučno u balkanskom sivilu, i na kraju mesto u tom jatu evropskih papagaja, ili – kao utešna nagrada – članstvo u upravnom odboru neke svetske korporacije…

Svi srpski lideri intimno su se nadali da će se u jednom trenutku ta paradigma promeniti, da su baš oni ti koji će to obezbediti, i da će se u nekom momentu evropski doktor Džekil susresti sa svojim alter egom, mister Hajdom pa će se taj košmar konačno završiti hepiendom.

Nepotrebno je i reći, nijedan od njih nije bio ni blizu ostvarenja te iluzije. Umirali su po zatvorima, ginuli od snajperskih metaka, ili su penzionisani kao što se penzionišu pijani provincijski šefovi katastra, ponižavani pri tome od svojih naslednika, dojučerašnjih protivnika ili saradnika, svejedno.

Mister Hajd se uvek pažljivo pobrine da baš niko od istaknutih Srba ne uđe u istoriju kao iole pozitivna ličnost. Zato su svi oni i bili satanizovani mnogo više nego njihove kolege u drugim zemljama, i svakako više nego što su to ikada činjenice opravdavale.

I evropski doktor Džekil i mister Hajd su – baš kao i u Stivensonovom romanu – dve strane jedne iste ličnosti, samo lice i naličje jedne iste politike prema mnogim narodima na periferiji, suviše bliskim da bi im bila ostavljena sloboda, a ipak suviše dalekim da bi bili prihvaćeni kao ravnopravni.

Uspeh projekta svakog novog srpskog kandidata uvek zavisi presudno od poraza starog, da bi se i njegov sopstveni poraz kasnije ugradio, kao temelj, u uspeh njegovog naslednika. I svako od njih se, u jednom trenutku u kojem dan prelazi u noć, uvek iznova iznenadi kada doktora Džekila odjednom više ne vidi u svojoj blizini, a iz noći koja pada preteće se ceri figura doktora Hajda.

Teoretičari britanske književnosti viktorijanske ere voleli su Stivensonov roman, jer su u njemu videli ogledalo tog vremena, odnosno fundamentalnu dihotomiju između “spoljne respektabilnosti i unutrašnje požude”. U Frojdovoj paradigmi, misli i želje zabranjene u podsvesnom, motivišu ponašanje svesnog uma.

Jednog dana, teoretičari evropske politike sa početka XXI veka će u odnosu Unije prema Srbiji naći istu viktorijansku dihotomiju između zvaničnog jezika i stvarnog života. Dok će teoretičari srpske politike u njenom odnosu prema Evropi naći isti obrazac Frojdovog odnosa između zabranjenih želja i stvarnih mogućnosti.

(Ovaj tekst prvi put je objavljen na Tviteru, 19. juna 2015. godine)

Advertisements