Martin LuterKada je u utorak, 31. oktobra 1517. Martin Luter na vrata crkve u Vitenbergu zakucao svojih čuvenih 95 teza u kojima je osporio praksu Katoličke crkve da prodaje oproste grehova, malo ko je od okupljenih radoznalaca bio svestan da prisustvuje rađanju nove ere u istoriji Nemačke, Evrope i celog hrišćanstva.

Ali se zato mnogo decenija kasnije, kada je Reformacija od vlasti Rima već odvojila celu severnu Nemačku, Holandiju, Skandinaviju i Englesku, tadašnji rimokatolički nadbiskup Majnca, Albert, još tužno prisećao događaja koji je za njega u konačnici značio ne samo gubitak Majnca, nego i poraz njegovog života.

Papa Pavle III pitao je zato Alberta, na samrtničkoj postelji, zašto tog jeretika Lutera nije odmah spalio na lomači, pre nego što je te svoje “đavolske papire” prvi put učinio dostupnim javnosti. Da bi na to ovaj tužno odgovorio:

“Svakako da bismo ga mi odmah uhapsili i osudili, ali čim je stigao na gradski trg već je bio okružen sa 20 oklopnih konjanika vojvode saksonskog. Nismo mogli ni da mu priđemo.”

Ova priča nam pokazuje delikatan odnos između ideologije i sile. Bez tih oklopnika saksonskog vojvode Fridriha, Luter bi verovatno brzo završio na lomači, kao i mnogi sveštenici i misleći ljudi njegovog vremena koji su se pobunili protiv vladajuće dogme. Bez Lutera i njegovih teza, oklopnici bi verovatno završili taj dan u nekoj krčmi, zabavljeni pivom i veselim kelnericama. Ni u jednom od ta dva slučaja, istorija ne bi bila stvorena.

Ideologija je ono što legitimiše upotrebu sile, i što odvaja revoluciju od običnog prevrata, a državnika od razbojnika. Sila je ono što ideologiju čini stvarnom, upotrebnom i upotrebljivom. “Revolucija je ideja koja je našla svoje bajonete” rekao je, sa uobičajenom dozom tipično francuske patetike, Napoleon Bonaparta.

I za moderne derivate sile – ulogu nekadašnjih oklopnika danas su preuzele političke partije, masovni mediji, obaveštajne službe, strani faktor i krupni kapital – važi u osnovi isto pravilo. Sila dobija svoj puni smisao tek kada vodi određenom cilju, višem, dubljem i širem od osvajanja same vlasti. Politički ciljevi imaju svoj smisao onda kada su praćeni silom, dovoljnom za njihovo sprovođenje.

Luter je svoju oružanu zaštitu dobio od saksonskog vojvode iz prostog razloga – isuviše dukata je svake godine odlazilo u Rim da bi to nemački trgovci i bankari i dalje trpeli – ali taj prosti razlog se kasnije ponavlja, u različitim oblicima, u svim prelomnim istorijskim trenucima kroz vekove: kod holandskih brodovlasnika koji su finansirali pobunu protiv Španaca, u Bostonskoj čajanci, kod srpskih trgovaca u Trstu koji su kupovali topove za Karađorđa…

Status kvo ne zahteva nikakvo obrazloženje, ni logičko ni moralno. Status kvo se održava po inerciji, sitnim zastrašivanjima ili još sitnijim korupcijama, velikim i malim obmanama. Status kvo se održava i širenjem neverice i sumnje da su promene uopšte moguće, čak i onda kada je svima jasno da su zapravo neophodne.

Da bi se taj status kvo izmenio, raison d’etre novog političkog diskursa zato najpre moraju da, oni koji ga nude, objasne onima kojima je potreban. Jer, “ništa na svetu nije tako moćno kao ideja čije je vreme došlo”, napisao je proročki jedan drugi veliki Francuz, Viktor Igo.

Onda kada se konačno pojavi devedeset pet Luterovih teza izaći će na trg i onih dvadeset oklopljenih konjanika. I niko neće smeti ni da priđe…

(Ovaj tekst prvi put je objavljen na Tviteru, 9. juna 2015. godine)

Advertisements