history-biographiesKao što se, posle 5. oktobra, SPS nikada nije zaista vratio na vlast, tako se, posle 2012. godine, na tu vlast se nikada neće vratiti ni DS, odnosno ono što smo, pod tim imenom, poznavali.

I baš kao što JUL – ideološki korektiv SPS-a – nije čak uspeo ni da opstane posle 5. oktobra, tako ni G17+ odnosno URS, taj ideološki korektiv DS-a, nije uspeo da preživi 2012. godinu.

Određene formacije, personalne, strukturne i ideološke, bile su stvorene za određena vremena, i sa krajem epohe postalo je besmisleno dalje ih održavati.

Naravno, one i dalje mogu da odigraju neku epizodnu ulogu, i dalje su bogate pojedincima vrlo koloritne prirode i zanimljivih životopisa. Ali je pogrešno misliti da mogu da vrate istorijski tok, ili da presudno utiču na oblikovanje budućnosti.

Tačno, neki niži funkcioneri sada mogu da vide svoju šansu, i da neko vreme zapravo dobiju više nego što bi ikada dobili da im je partija ostala na vlasti. Ponekad, kao u slučaju Ivice Dačića, to je ona Marksova “istorija koja se ponavlja kao farsa”, jer – dok je SPS stvarno bila na vlasti – on naravno nije mogao da odlučuje ni o čemu bitnom.

Dilema u kojoj se našao Ivica Dačić (a i mnogi drugi zajedno sa njim) 2001, danas se postavlja pred Demokratsku stranku.

Naravno, moguće je da će Brisel, London i Vašington na kraju zaključiti da im treba još jedan unutrašnji igrač, koji će kontrolisati nepredvidivog Aleksandra Vučića. I sasvim je moguće da će neki današnji funkcioneri Demokrata biti kooptirani u Vučićevu vlast, baš kao što je Ivica bio kooptiran u Tadićevu.

Ali, baš kao što SPS posle 2000. nikada nije bio stvarna alternativa neoliberalnom konceptu Đinđića i njegovih naslednika iz petooktobarskog puča, tako ni DS ne može biti alternativa peronizmu Aleksandra Vučića i latinoameričkoj opereti koja je na sceni.

(Ovaj tekst objavljen je prvi put na Tviteru, 7. juna 2015. godine)

Advertisements