vuk mandusicSredinom XVII veka, na tromeđi nemirnih granica između venecijanskih poseda u Dalmaciji, austrijskih u Liki i turskih u Hercegovini, u dugim ratovima koje su nekad vodile dve a nekad i sve tri imperije, uglavnom se borilo lokalno slovensko stanovništvo, različitih veroispovesti i u različitim neregularnim formacijama.

Ratni vihor je često, sa raznih strana te granice i pod vlašću sva tri strana gospodara, ostavljao komšije, pa i pripadnike istih plemena i porodica, koji bi se tako našli u situaciji da se bore jedni protiv drugih, za račun Venecije, Beča ili Istanbula.

U predasima između dva rata, međusobno bi trgovali, često se opijali i ponekad slavili, zajedno se bavili švercom duvana ili stoke, i pljačkom putnika na kopnu i moru. Zavisno od ratne sreće, jedni drugima su plaćali danke i otkupe. Zavera ćutanja se poštovala a ratna i pljačkaška ekonomija su se međusobno dopunjavale.

Onda kada su se vodili, njihovi ratovi su bili po mnogo čemu osobeni, sa jedne strane puni mržnje i strasti, sa druge predmet različitih nagodbi i prećutnih dogovora. Zajednički kodeks ratničke časti po pravilu je ostajao enigma za civilne i vojne komandante sa strane.

U jednoj takvoj situaciji, na početku dugog Kandejskog rata, dva uskočka komandanta, Jovan Šandić i njegov pobratim Vuk Mandušić (da, onaj Vuk Mandušić, iz “Gorskog vijenca”), posle uspešnog napada na turski Glamoč, piju vino u Zadru sa svojim domaćinom, venecijanskim banom.

Oni imaju sve razloge za slavlje: turski garnizon od dve hiljade pešaka i konjanika je razbijen i nateran u bekstvo, a utvrđenja su razorena. Međutim – i na toj tački počinje zaplet o kome govori ova priča – pljačka posle bitke nije poprimila uobičajene razmere, pogađajući samo turske državne magacine i par bogatijih trgovaca. Posebno, civilno stanovništvo nije – uprkos opšteprihvaćenoj evropskoj praksi tog vremena – oterano u roblje, kuće nisu spaljene niti je sirotinja dirana.

Venecijanski ban (guverner) Zadra, nezadovoljan malim plenom, upravo to sve vreme prigovara ovoj dvojici, sumnjajući da su se oni, iza njegovih leđa, nekako dogovorili sa Muslimanima u Glamoču. Narodni pesnik je taj razgovor opisao na slikoviti način, a nama je ostao sačuvan u Erlangenskom rukopisu, najstarijoj sačuvanoj zbirci srpskohrvatske usmene književnosti. Venecijanac kaže:

“Dva uskoka, dvije arambaše,
jer tako me ne rodila majka,
ja se vami mogu dosetiti,
jer imate dobre prijatelje,
prijatelje u Glamoču gradu.

Tvoj je konak u Pilipovića,
a Šandića u Kovačevića,
Mrkonjića u Emirovića,
Mandušića u Alibašića.

Sastale se kurva i đidija,
prodajete Turke u kaure,
a kaure po svoj zemlji turskoj.”

Erlangenski rukopis je sačuvao odgovor Jovana Šandića, švercera i ratnika, razbojnika i viteza:

“Gospodine mlad zadarski bane,
lasno ti je ladno vino piti,
na kapiji Zadru bijelome,
sjedeć lijepo u debelu ladu.
Ali mučno s Turci bojak biti.”

Međutim, suviše mlad, bahat i arogantan, venecijanski ban ne može da shvati ovu poruku. On ultimativno zahteva da se ova dvojica vrate u Hercegovinu i donesu više blaga – roblja i konja – ako ne žele da ih prijavi višim vlastima:

“Brže mi dajte roblje od Turaka,
Ili roblje ili teško blago,
Jer tako me ne rodila majka,
Potražiću vaše prijatelje.”

Na ovu pretnju, Jovan Šandić daje svoj poslednji usmeni odgovor:

“Gospodine, mlad zadarski bane,
lijepo ti je pomučati, bane,
pomučati, ne govorit mnogo,
ovdi ima djecah samovoljnih
koji nemaju ni oca ni majke,
puška i sablja i otac i majka.”

Venecijanski ban više nije ni dobio priliku da kaže bilo šta – Jovan Šandić je “potegao sablju okovanu”: “udari ga po lijevom ramenu, niknu sablja pod desno pazuho”. Nemački slavista Gerhard Gezeman, koji je Erlangenski rukopis pripremio za štampanje 1925, u svom komentaru kaže da je Šandić zapravo morao da ubije bana kako bi odbranio svoju čast, jer je shvatio da je optužen za kukavičluk, a ne da bi izbegao nekakvu istragu, koja verovatno, u ratnim okolnostima, ne bi ni bila ozbiljno vođena.

Precizna istorijska istina nikada neće biti utvrđena, ali to nije ni važno. Sva trojica učesnika ove priče su, prema narodnoj pesmi, ionako “pili rujno vino ceo dan” što samo po sebi može da posluži kao dovoljno objašnjenje ubistva.

Poenta je, međutim, u jednoj drugoj stvari.

Već vekovima, razni strani guverneri dolaze na prostore između Jadrana i Dunava, u želji za avanturizmom, brzom karijerom i lakom zaradom, potcenjujući mudrost ljudi, kojima samo misle da upravljaju.

Svakih nekoliko decenija, kada se prostori, zemlje i narodi slovenskog Juga bar malo otrgnu od imperijalizma, kada pokušaju da izgrade svoju sopstvenu civilizaciju, koja – kako je to Krleža lepo napisao – “neće više da bude robovanje tuđim bankama, tuđim neistinama i predrasudama”, oni se ponovo pojavljuju, uvek novi kandidati na mestu starog zločina.

Neki od tih guvernera na Balkanu igrom slučaja zaista napreduju i obogate se pri tome. Drugi opet ostaju neuspešni, vraćajući se kući pre vremena, osramoćeni i praznih šaka. Misija trećih se završava na oštrici sablje Jovana Šandića, jataganu Milenka Stojkovića, ili metku iz pištolja Gavrila Principa.

I takvi kakvi su – impulsivni i nepromišljeni, sujetni i pokvareni, neobrazovani i primitivni, isključivi i netolerantni – narodi Balkana se međusobno vrlo dobro razumeju. Mnogo bolje nego što će to ijedan strani guverner ikada biti u stanju da shvati.

***

(Ovaj tekst prvi put je objavljen na Tviteru, 12. juna 2015. godine)

Advertisements