breugelRasulo će početi postepeno, tiho, gotovo neprimetno. Biće teško osetiti one trenutke u kojima će se obožavanje polako preliti u sumnju, sumnja u strah, a strah u paniku.

“Nečista savest traži ispovest. Ispovest je umetničko delo”, rekao je Alber Kami. Oni će dakle prvo početi da pričaju. Pričaće – brbljaće, da budem precizniji – više, lakše i brže nego što su to ikada ranije činili. Najpre će pričati o svojim saborcima koje ne vole – dugo su ionako čekali takvu priliku, da naplate sve stare račune. Potom će, vajkajući se i uz dozu stida, pričati i o svojim prijateljima. Na kraju će početi da se ispovedaju i sami o sebi. Ta njihova iznenadna blagoglagoljivost biće prvi znak rasula.

Nikada nisu ni bili preterano pametni, jer su baš po tom kriterijumu i birani. Priglup čovek ne može postaviti nezgodna pitanja, zar ne? Međutim, i ono malo pametnih ljudi kojih je, po zakonu velikih brojeva tamo ipak bilo, polako će prestati da se pojavljuju. Ustupiće mesto šarolikom društvu fanatika, avanturista, hohštaplera, sitnih švercera pa čak i ponekom slučajnom prolazniku… Ta nagla i potpuna kadrovska dekadencija biće drugi znak rasula.

Porazi u stvarnom životu kompenzovaće se sve više grotesknim propagandnim potezima. Granica između stvarnosti i parodije će se potpuno izbrisati – stvarnost će ličiti na parodiju, a parodija će biti stvarnost. Svođenje našeg života na jednu veliku imitaciju – na maketu života – biće treći znak rasula.

Od određenog momenta, čak ni ti propagandni resursi više neće biti dovoljni za pokrivanje celog prostora, i odbrana poretka će se polako povlačiti na sve uže perimetre i na par vitalnih tačaka. Na perifernim sektorima odjednom ćemo biti svedoci različitih konflikata, pojedinačnih i grupnih, koji su, potisnuti, dotad tinjali. Prepuštanje ranije čvrsto kontrolisanih zona spontanim procesima biće četvrti, konačni i nepogrešivi, znak rasula.

U poslednjoj fazi pojaviće se i oni, posrednici. Biće ih raznih vrsta: domaćih i stranih, dobrovoljaca i onih nevoljnih, amatera i profesionalaca… Posrednici će obema stranama ponuditi garancije za bezbednost, jednoj u dolasku, drugoj u odlasku. Kao čudni otpravnici vozova, na tim železničkim stanicama istorije, ovi posrednici će ispratiti i jednu i drugu kompoziciju u susret svojoj sudbini.

Coup de grace zadaće, naravno, neko od najbližih saradnika, neko iz tog “unutrašnjeg kruga” ili “prvog prstena” učenika. Kao u Tajnoj večeri, i ovde će Juda Iskariotski sedeti sa leve strane Učitelja, nestrpljivo čekajući svoju kesu – danas bi možda neko rekao kofer? – sa 30 srebrnjaka od prvosveštenika Kajafe.

U svojoj staklenoj palati u novom delu grada, rimski namesnik će, uz čaj u pet popodne, čekati da stigne vest koju je ionako još odavno sam napisao. Njegova sekretarica je, pre odlaska kod frizera, birokratski pedantno, već isplatila tih 30 srebrnjaka iz kase, u koju je pažljivo odložila faustovsku priznanicu novog klijenta. Namesnik dakle više ne mora da misli o tim profanim stvarima. Cela ta udaljena, siromašna i patetična provincija ga je uostalom, još od samog dolaska, ispunjavala pomešanim osećajima prezira i sažaljenja…

I onda će se, vrlo brzo, sve smiriti. Tačno, poneko će biti euforičan a poneko tužan, ali u celini biće isuviše kontraverzi da bi se stvorila uspešna legenda. Pažnja javnosti će biti planski odvučena na niz sporednih, bizarnih, detalja. Jedne će biti sramota što su se godinama ponižavali. Drugi će želeti da izbegnu neprijatna pitanja. Oni koji će doći neće biti mnogo pošteniji od onih koji su otišli. Već će se naći neki koristan profesor koji će sve to savršeno relativizovati. A svi će hteti da neprijatnu epizodu što pre zaborave, i na tom potiskivanju prošlosti će se, zanimljivo, brzo napraviti konačan konsenzus.

Jer, kao što je rekao Žak u Šekspirovoj komediji “Kako vam drago”: “Ceo svet je pozornica, i svi ljudi i žene su samo glumci: imaju svoje ulaske i svoje izlaske, a jedan čovek u svom vremenu odigra puno uloga.”

(Ovaj tekst je prvi put objavljen na Tviteru, 11. juna 2015. godine)

Advertisements