DragomanU Otomanskom carstvu, negde od sredine XVII veka, pojavljuje se jedna nova profesija: dragomani. Dragomani su bili formalno prevodioci u kontaktima između visokih otomanskih funkcionera i stranih – a to u praksi znači zapadnih – diplomata i trgovaca. Regrutovani uglavnom iz grčkih porodica nastanjenih u Istanbulu, dragomani su, međutim, pored prevodilačkih brzo počeli da obavljaju i složene diplomatske zadatke. Sve do kraja Otomanskog carstva, dragomani su praktično imali monopol na posredovanje u svim oblicima komunikacije, političke, ekonomske i vojne, između otomanske elite i Zapada. Time su stekli izuzetan uticaj kod obe strane koji su uvek koristili da bi uvećali svoj lični politički uticaj i materijalna bogatstva. U pojedinim porodicama, položaj dragomana je postao nasledan, i prenosio se sa oca na sina, generacijama.

Već za vreme Miloševićevog perioda, prvi dragomani se pojavljuju i u tadašnjoj Jugoslaviji, odnosno Srbiji. Oni stranim diplomatama “tumače” buduće poteze vlasti, a pripadnicima režima “pomažu” u uspostavljanju diskretnih kontakata sa strancima. Često su oni regrutovani među novinarima, nekada su analitičari različitih profila, biznismeni, ili pripadnici akademske elite.

Miloševićev režim nije preterano voleo dragomane, iako su mu ponekad bili potrebni. Bilo je čak i funkcionera koji su iskreno mislili da su svi dragomani, zapravo, strani špijuni. To je, naravno, bilo veliko preterivanje, mada su poneki od dragomana zaista bili u zanimljivim kontaktima sa stranim obaveštajnim službama. Jedan od njih je čak završio svoju karijeru, promenjenog lika, kao svedok Tužilaštva u Hagu u procesu protiv Slobodan Miloševića. Sada živi u jednoj zapadnoj zemlji, sa novim identitetom, i vodi jednu malu piceriju.

U vreme neposredno po bombardovanju, kada Evropska unija objavljuje svoju čuvenu “crnu listu” od nekoliko stotina pripadnika režima kojima se zabranjuju putovanja i zamrzavaju računi u bankama, jedan od naših poznatih dragomana, za visoke novčane iznose, “posreduje” sa “svojim vezama” u EU da bi se bogatiji funkcioneri skinuli sa te liste. Uspeo je u dva slučaja, uzeo je novac – koliko ja znam – u jedno pet…

Jedan drugi dragoman bio je poznat po raznim krivičnim delima koja je, na užasavanje policija raznih režima, stalno činio. Prodavao je kradene pasoše, posredovao u podmićivanju sudija, iznuđivao novac od suviše lakovernih ljudi, lažno se predstavljao… U jednoj situaciji, zabavljao sam se čitajući izveštaj o sastanku jednog ministra unutrašnjih poslova, i jednog uticajnog stranog ambasadora, koji je bio posvećen toj crnoj ovci u njihovom stadu. Ministar se plašio da će ambasador tražiti dragomanovu glavu, ambasador da će to tražiti ministar. Obojica su na kraju bili prilično zbunjeni, kad su shvatili da je sastanak zakazan iz upravo suprotnog razloga – da se grešni dragoman zaštiti, a ne da se privede pravdi…

Posle petog oktobra smatrao sam da će profesija dragomana, u našoj zemlji, postati bespotrebna. Uostalom, novi režim je bio miljenik Zapada, i šta će mu onda posrednici u toj komunikaciji? I zaista, neki od dragomana devedesetih kooptirani su u režim DOS-a. Prestali su, dakle, da budu dragomani i ostvarili svoj davnašnji san da sami budu vlast.

Ali, u celini, profesija je preživela izazov otvaranja Srbije prema Zapadu i sada, po svemu sudeći, ponovo cveta. Iskusni dragomani se npr. organizuju i u posebne institucije, koje reklamiraju kao elitne, i u njih onda kooptiraju pripadnike režima koji su – kao svaki skorojevići – iskreno ushićeni svačim što zvuči dovoljno zapadno…

Savremeni srpski dragoman je neka vrsta modernog Ujka Vase iz Nušićeve “Gospođe ministarke”. Kako koja nova vlast dođe, puna ljudi skromnog obrazovanja i još skromnijeg (ako ikakvog) međunarodnog iskustva, spopadnu je dragomani. I kao što je Živka ministarka učila da igra karte i piše ljubavna pisma, tako i naši ministri uče najpre gde je Brisel, iz koje se čaše pije koje vino na službenim večerama, kako se slažu boje košulja i kravata… Svaki ministar koji iole drži do sebe ima u svom okruženju po jednog dragomana, uglavnom na pozicijama šefa kabineta ili PR savetnika.

Svakako, ima i dragomana viših ambicija, koji stranim diplomatama objašnjavaju i predviđaju dinamiku procesa unutar nekog srpskog režima ili prenose osetljive informacije o pojedincima iz državnog ili političkog vrha. Oni su nekada formalno zaposleni u ambasadama, kao njihov lokalni staf, a ponekad su angažovani kao spoljni, povremeni saradnici.

U Otomanskom carstvu dragomani su bili nužni, prirodna posledica činjenice da otomanske elite, iz verskih razloga, nisu učili strane jezike. Danas u Srbiji veliki broj ljudi govori – ili bar natuca – engleski jezik. Razlozi, dakle nisu lingvističke prirode.

Plodno tle za dragomane u postkomunističkim zemljama istočne Evrope – a posebno u zemljama bivše Jugoslavije – je pre svega psihološke prirode. Naše elite imaju izraziti kompleks niže vrednosti u odnosu na Zapad, bez obzira na političku orijentaciju, i duboko unutar sebe osećaju se nesigurno u komunikaciji sa ljudima koji dolaze sa tog Zapada. Nezavisno od toga da li se radi o predsedniku neke male opštine, ili šefu države i vlade, te elite se plaše da li će Zapad njihovu poruku ispravno razumeti, i da li će se nekom moćniku možda nesvesno zameriti. Htele bi one, naravno, da budu “kooperativne”, ali ne znaju uvek baš kako se to tačno radi.

Zbog toga su njima podsvesno potrebni dragomani, iskusni ljudi koji razumeju “kako veliki svet funkcioniše” i koji mogu da “diskretno završe stvari”. U neformalnoj komunikaciji, za dragomane se često koristi angliciziran termin “fikseri”, koji označava baš tu njihovu veštinu.

Većina srpskih dragomana koje sam upoznao u poslednjih 25 godina bili su muškarci, mada se u poslednje vreme pojavljuje i sve više žena.

Zanimljivo je da naši dragomani ne moraju nužno biti Srbi, ili bilo koji naši građani uopšte. U Beogradu ima nekoliko dragomana, stranih državljana, koji se ovde – mnogi od njih oženjeni našim ženama – bave raznim poslovima, najčešće advokatskim, novinarskim ili drugim stručnim profesijama. Oni su svi, međutim, suštinski dragomani, i rade potpuno isti posao kao i njihove srpske kolege, opslužujući iste – kako domaće tako i strane – klijente.

U svojoj knjizi “Koža” (1949), opisujući život u Italiji okupiranoj od strane Saveznika, Kurcio Malaparte opisuje sopstveno iskustvo kao dragomana tog vremena, koji je vodio računa o američkim oficirima, obezbeđujući im razne usluge, od prevođenja, preko crne berze, antikviteta, pa do prostitutki.

Od bolesnika na Bosforu, preko poražene fašističke Italije, sve do kolonizovane istočne Evrope, dragomani su igrali svoju ulogu u susretima dva sveta, dve civilizacije, međusobno toliko udaljenih da im je bio potreban posrednik.

Domaće stanovništvo ih se pomalo plašilo, često ih mrzelo kao strane plaćenike, a potajno im je ponekad i zavidelo. Stranci su ih katkad prezirali, a nekad posmatrali vrlo praktično, kao deo svog inventara.

Ali, ako emocije i predrasude ostavimo po strani, dragomani su profesija kao i svaka druga. I kao što ima dobrih i loših ljudi među pekarima, krojačima ili vozačima tramvaja, tako ih ima i među dragomanima.

Međutim, sve dok u Srbiji budu postojali dragomani kao profesija, dok njihove usluge budu bile potrebne, bilo domaćem političaru ili njegovom kolegi sa Zapada, sve dok njih dvojica ne budu mogli – suštinski – da međusobno komuniciraju kao ravnopravni i bez potrebe za posrednikom, mi ćemo i dalje biti deo Orijenta, ili bar Levanta.

(Ovaj tekst prvi put je objavljen na Tviteru, 21. juna 2015. godine)

Advertisements