Alhemicar

“Vrijeme je da se zamislite što znači kad jedan živ čovjek smatra prirodnim da ga njegovi suvremenici dignu do polubožanstva, i što znači kad se je netko pretvorio u tajanstven pojam iza zavjese, a pred zavjesom kleči puk i moli litanije. Milosnici vaši, korisnici vaši, udvornice i laskavci, dvorjanici, dostojanstveni pripuzi, dvorske budale, plaćenici, podmićena pera, akademici, kardinali, sav onaj šareni narod papiga i opica, svi oni kleče pred vašim spomenikom, a ja vam kažem da u ovoj nesretnoj blitvanskoj zemlji neće biti tako dugo pravde dok se vaša glava ne nađe na konopcu ili na krvničkom panju.”

(Miroslav Krleža, “Banket u Blitvi”)

Prilikom nedavne selidbe, ambasada jedne velike zemlje u jednoj maloj zemlji nekako je zagubila jedan žuti koverat sa šest-sedam stranica teksta kucanog – interesantno – na pisaćoj mašini. Tekst je očigledno bio nezavršen – bez naslova i imena autora, više su to bile teze nabacane zbrda-zdola, sa rukom pisanim beleškama po marginama stranica, znakovima pitanja ponegde, znakovima uzvika na drugim mestima, i ponekim redovima nervozno podvučenim…

Ali u celini, taj tekst je sadržavao prilično dobre elemente psihološke i bihejvioralne analize jednog po mnogo čemu zanimljivog čoveka. Za potrebe ovog teksta neko bi ga verovatno mogao nazvati i Kristijan, po Barutanskom, glavnom junaku Krležinog “Banketa u Blitvi”. Mi ćemo ga, međutim, nazvati jednostavno, Alhemičarem.

Preveden na srpski i sasvim ovlaš stilski obrađen, naravno bez imena i drugih detalja čije objavljivanje ne bi bilo korektno prema našem izvoru, kao i bez nekoliko vrlo privatnih detalja koje smo izostavili iz etičkih razloga, ovaj “Dosije o Alhemičaru”, kako smo ga za ovu priliku nazvali, izgledao bi ovako:

I

Alhemičar je toliko dugo i toliko strasno želeo da dođe na vlast da – kada mu se jednom taj san ostvario – nije tačno znao šta sa njim, i od njega, da radi na javi.

Namerno smo upotrebili izraz “želeo” a ne “borio se” jer, iako se čitav svoj život bavio samo politikom – drugu profesiju nije imao – on se nikada za vlast nije zaista borio. Nekako je samo želeo da bude na njoj, ili bar blizu nje, i u svojim mlađim godinama ta želja mu se, u jednom kratkom periodu od par godina, delimično i ostvarila.

Na žalost, posle tog kratkog perioda slave i samozadovoljstva – doduše, ozbiljno narušenog jednim izgubljenim ratom koji se nekako baš tada dogodio – došle su ponovo duge i brojne godine neuspeha i frustracija. Morao je opet da sačeka, dosta dugo, ovog puta jednu veliku i surovu ekonomsku krizu, koja je pogodila i njegovu zemlju i poljuljala stubove vlasti koji su do tada u njoj postojali. Morao je da sačeka i da prethodna garnitura postane toliko moralno, politički i psihološki potrošena, da bi moćne velike sile – zabrinute za svoje investicije i svoje pozicije na Zapadu Istoka i Istoku Zapada – nevoljno odlučile da svog bivšeg protivnika regrutuju kao novog saveznika.

To je bio sticaj okolnosti koji se pruža jednom u životu, i on je odlučio da svoju šansu iskoristi, svemu uprkos, i upusti se u jednu veliku avanturu.

U tom tužnom i sivom međuvremenu, preispitivao je ideološke pretpostavke na kojima je do tada zasnivao svoju – ili, da budemo iskreni, prihvatao tuđu – politiku. Prirodno vredan i inteligentan, čitao je dosta knjiga, naročito onih koje su se bavile moćnim i uspešnim ljudima, na šta ćemo se kasnije vratiti.

Konačno je prihvatio, bez roptanja, i sopstvenu ideološku konverziju koju su strane i moćne sile postavile kao uslov svoje podrške njegovom dolasku na vlast. Diplomati jedne velike zemlje tu konverziju je sam opisao kao “prosvetljenje”, nešto slično onome što se dogodilo Svetom Pavlu kada je, na putu za Damask, video uskrsnutog Isusa i tako od šefa tajne službe jevrejskog režima koji je proganjao hrišćane postao jedan od apostola religije koju je dotad mrzeo i prezirao.

Ipak, javna podsećanja na tu konverziju, i na aranžmane sa stranim i moćnim silama koje je u tom sklopu morao da napravi, Alhemičar nikako nije voleo. To su zlobni novinari dobro znali, i u svakoj pogodnoj prilici namerno ga pitali da li mu je ovo ili ono baš od moćnih stranaca bilo naređeno, i šta će oko toga da uradi. U tim prilikama bi se iznervirao, glas bi mu poprimio tonalitet falseta i, naljućen, obično bi kazao “Pitajte svakoga od njih – sa mnom tako niko ne sme da razgovara”.

Ova laž nije bila samo providna, nego i zabavna. Ambasadori i njihovi epigoni, među njima i dvojica glavnih urednika vodećih prestoničkih medija, voleli su da se zabavljaju posmatrajući uz viski video snimke sa tih konferencija za štampu i pogađajući, baš po tim promenama u tonalitetu njegovog glasa, koliki je stepen laži u kom odgovoru.

Međutim, dobro prikriveni stid koji je ipak osećao u takvim trenucima posredno nam govori da ipak, uprkos svemu, Alhemičar nije bio amoralan čovek, nego naprosto samo nemoralan. Negde duboko u sebi, znao je razliku između dobrog i lošeg, ali je prihvatio faustovsku nagodbu da proda svoju dušu. Mefisto, koji je u njegovom slučaju stalno menjao svoj lik, ime, funkciju i prestonicu iz koje ga je zvao, stalno je i povećavao svoje zahteve, i odlagao obećanu zemlju, tu nagradu koja je čekala na kraju puta.

II

U svojoj vlasti okupio je najrazličitije likove: monarhiste i republikance, liberale i populiste, ekstremno leve i ekstremno desne. Na sastancima kojima je predsedavao sedeli su zajedno ljudi koji inače jedan sa drugim ne bi ni u kafani seli zajedno. Uz sve to, gotovo svaka velika i moćna sila imala je u njegovoj vlasti ponekog svog simpatizera, od kojih za većinu najčešće ni sama nije znala.

Poražene političke protivnike Alhemičar je naročito voleo da kooptira u svoju vlast. Neki su to posmatrali kao velikodušnost, drugi su zlobno komentarisali da je prinuđen da među protivnicima traži kadrove koje sam nije imao, ali je istina bila sasvim drugačija. Svi ti poraženi protivnici bili su zapravo njegovi lični trofeji, male slatke osvete za godine poniženja koje je morao da otrpi.

Njihove glave nisu odsečene i preparirane da bi bile stavljene na zid, kao što lovci stavljaju jelenske ili svinjske glave. Ne, njihovim vlasnicima je velikodušno omogućeno da ih i dalje nose na svojim ramenima, ali su, svejedno, one bile trofeji. I kao u jednom velikom zoološkom vrtu, vlasnici tih glava su živeli komforno ali nisu bili slobodni. Neki od njih, doduše, nikada nisu ni bili stvarno slobodni, i teško bi mogli da se snađu na slobodi, pa su u novom okruženju zapravo uživali.

Svoje stare saborce Alhemičar je uglavnom prezirao – bili su nesposobni da prate konfuzan tok njegovih misli, a kukavice da pitaju ono što nisu razumevali. Bili su i zavidljivi na pomenute vlasnike trofejnih glava, zavidljivi jedni na druge, pohlepni, lenji i uglavnom priglupi. Pa ipak, iako ih je intimno prezirao, on ih je u javnosti ipak strasno branio, sve do jednoga, sasvim nekritički i bez ostatka, čak i onda kada su činili banalne, nepotrebne i svima očigledne greške.

Jedni su takav stav pripisivali njegovoj bezgraničnoj sujeti, drugi osećanju odgovornosti za one koje je doveo na položaje kojima od početka nisu bili dorasli, a treći naprosto urođenoj tvrdoglavosti. Negde u dubini on ih je, međutim, sve zajedno smatrao nužnim zlom, gospodarima svog vremena – kako je to Dostojevski opisao u “Zločinu i kazni” – neophodnim, čak i takvi kakvi su bili, za obavljanje trivijalnih ovozemaljskih zadataka, kako bi on sam mogao da se bavi uzvišenim stvarima i bude gospodar budućnosti.

III

Kao srednjovekovni katalonski filozof Ramon Ljulj, koji je verovao da alhemičar može samog sebe transformisati u neku vrstu svemoćnog bića, i naš Alhemičar je poverovao kako ima istorijsku misiju da promeni karakter naroda kojim je vladao. Želeo je da ga učini boljim i vrednijim nego što ga je zatekao, i time se iskupi za sve žrtve koje ga je primorao da podnese na tom trnovitom putu u bolju budućnost. Podsvesno, kao da je osećao da bi ga uspeh tog projekta iskupio i za sopstvenu konverziju i faustovsku nagodbu koju je odlučio da napravi.

Eksperiment je – po ugledu na jednog svog prethodnika čiji je mandat prekinut atentatom – nazvao modernizacijom. I ta opsesija, opsesija modernizacijom, je sa vremenom postajala sve jača, neka vrsta njegove lične alhemičarske Velike Veštine, Ars Magna.

U grozničavoj trci da ovlada tom veštinom, mnogo je voleo da se druži sa ljudima značajnijim od sebe – po znanju, bogatstvu ili moći. Kako je sa vremenom u njegovoj sopstvenoj zemlji sve manje takvih ljudi želelo da se sa njim druži, on se okretao strancima, kojima je i inače potajno zavideo. Ta zavist se sa vremenom razvila u jedan poseban kompleks niže vrednosti.

Različite strance, često vrlo opskurne, ali koji bi mu se iz nekog razloga učinili dovoljno uglednim ili uticajnim, voleo je da postavlja za svoje razne savetnike. Nadao se da će ta blizina stranaca dovesti do nekakvog prirodnog transfera njihovog ugleda i moći, da će sa vremenom i on sam postati onakav kakvi su oni, bar po njegovom mišljenju, bili.

Uprkos urođenoj lukavosti i stečenoj beskrupuloznosti, paradoksalno je da je, u dubini duše, Alhemičar ostao lakoveran čovek. Gotovo svako, ko bi sticajem okolnosti došao u priliku, mogao je da ga ubedi u bilo šta, ako bi to nešto predstavio dovoljno važnim i komplikovanim. Njegova lakovernost jeste bila porok, ali porok koji mu se – kako je to Karl Marks jednom rekao u intervjuu svojoj ćerci Dženi – najlakše mogao oprostiti.

IV

“Velika ambicija je strast velikog karaktera. Oni obdareni njom mogu počiniti ili vrlo dobra ili vrlo loša dela. Sve zavisi od principa kojima se rukovode” – rekao je Napoleon Bonaparta. Alhemičar kao da se ipak plašio da staru ideologiju potpuno, i bez ostatka, zameni novom. Nekako je pokušavao da, bar za javnost, zadrži smokvin list i ostavi utisak čoveka kome je i dalje stalo do nekih principa.

Međutim, sve češće, i ti – prilično labavo formulisani – principi dolazili su u suprotnost sa onim što je diktirala realnost. Tu realnost, Alhemičar je shvatao vrlo jednostavno: kao ono što mora da uradi da bi opstao na vlasti. Ni više, ni manje.

Tako je, sa vremenom, rasla protivrečnost između njegovih javnih izjava i tajnih postupaka, i sve je polako poprimalo obrise jedne velike groteske. Ponekad, on je pokušavao da tu grotesku nekako racionalizuje, objašnjavajući pritiske kojima je izložen, čineći svoje dileme javnim, tražeći u inače licemernoj i razmaženoj javnosti podršku kojom bi savladao sopstvene strahove.

Advocatus diaboli bi, u odbranu Alhemičara, verovatno mogao da kaže kako se zadesio, živeo i vladao, u vrlo složenom i teškom trenutku, koji je po mnogo čemu prevazilazio njegove sposobnosti, čak i razumevanja stvarnosti, a posebno njenog oblikovanja. Kao da se čitava fiktivna Istočna Evropa tridesetih godina prošlog veka, sa svim njenim nacionalizmima, diktaturama, nerazvijenim parlamentarizmom, vojnim huntama, zaostalošću, policijskim torturama, zaverama, bankrotima, strahom, komunističkim iluzijama – odjednom svalila na njegova nejaka pleća.

V

Od samog početka imao je određeni problem sa sopstvenom percepcijom vremena, kako onog objektivnog vremena u kojem je planirao da ostvari svoje ciljeve, tako i subjektivnog vremena, onog koje je osećao da mu je preostalo. Suočen sa brojnim neuspesima i sve većom nestrpljivošću naroda kojim je vladao, često je javno molio za “još malo vremena”, obećavajući velike rezultate i uspehe u vrlo kratkom roku. Postepeno, to njegovo licitiranje sa vremenom postalo je predmet podsmeha i ružnih šala, koje su mu teško padale.

Kritike je inače uvek podnosio teško, smatrao ih je nepravednim, i zbog njih je patio. Alhemičar je bio prirodno preosetljiv, a smisao za humor nikada nije imao. Zato nije ni mogao da izgradi efikasne odbrambene mehanizme, a posebno onaj brehtovski otklon, distancu u odnosu na stvari kojima se bavio, situacije u kojima se zaticao, a posebno u odnosu na sebe samog.

Vrlo brzo, sam Alhemičar je u javnom mnenju postao predmet ekstremnih emocija, i pozitivnih i negativnih. Umesto racionalne podrške ili kritike – a pametan čovek bi mogao da ima koristi i od jedne i od druge – uporno je generisao iracionalne efekte: ili obožavanje ili mržnju. Nikako mu nije bilo jasno zašto više obožavanja uvek stvara više mržnje, a ne manje.

Zbog toga je često tu mržnju pokušavao da neutrališe sažaljenjem. Voleo je da javno predviđa sopstvenu tužnu sudbinu, projektujući tragedije vladara, koje su se u njegovom narodu događale u prethodnih dve stotine godina, u svoju budućnost. Bilo je, zaista, neke vrste čudnog egzibicionizma, pa i mazohizma, u tim projekcijama i u predviđanju sopstvenog Termidora.

Suočen sa novim i sve većim Mefistovim zahtevima i pritiscima, pretnjama one druge velike sile, licemerjem medija koji su ga čerečili u besomučnoj borbi za tiraž i zaradu, nestrpljenjem sopstvenog naroda kome je stalno obećavao bolji život koji nikako nije dolazio, sukobima između sopstvenih saradnika i sve većim brojem policijskih izveštaja o njihovim zloupotrebama, Alhemičar je ubrzano propadao, psihološki i fizički. Kao u romanu Oskara Vajlda Slika Dorijana Greja, sopstvena slika koju je ostavljao okolo bivala je sve ružnija i sve tužnija.

Vreme je izmicalo, i objektivno i subjektivno, i kao što Ciganin neće da izleči, odmori i nahrani svoju bolesnu, umornu i gladnu ragu, nego će je naprotiv šibati do krvi kako bi mu, pre nego što crkne, uradila još neki besmisleni posao – tako ni moćne strane sile nisu puštale Alhemičara da poliže svoje rane i makar malo predahne, nego su ga stalno pritiskale novim, većim, težim i sve besmislenijim zahtevima.

Kao u Šekspirovom Mletačkom trgovcu, dug koji je preuzeo a nije vratio sada mora da isplati funtom svog mesa, a Porcije koja bi se na suđenju pojavila i spasila ga takve sudbine, nema na pomolu…

***

I tu je negde i kraj ovog nezavršenog teksta, ili barem onog njegovog napisanog dela koji se prilikom selidbe zatekao u zagubljenoj žutoj koverti. U velikom metežu koji se valja Evropom, mnogi takvi koverti kruže i mnogi alhemičari jure u susret sopstvenim sudbinama, sa manje ili više uspeha.

Jer, da se vratimo na kraju na Krležu, čijim je citatom ovaj tekst i počeo: “Stižu uvijek od vremena na vrijeme pustolovi na vlast u takvim zaostalim zemljama, a u što može drugo vlast pustolova da se pretvori nego u zločinstvo…” (Zastave)

Advertisements