Stjepan_Stevo_Filipović

“Puše se i dime kemijski kombinati od Sjevernog ledenog mora do Urala i Volge, grmi čelična industrija od Vladivostoka do Magnitogorska, trese se zemlja u svojim sredovječnim temeljima, Amerika i Evropa kuvaju više od sto miliona tona čelika, grme topovi u Španiji, Hitler sprema pokolj, dolazi međunarodna oluja, a ovdje laju psi i vonjaju jame kao u Keglevićevo doba tlake i robote. 

Od Tihog Oceana i od Španije ližu plamenovi velike revolucije, u rujnom odsjevu titra osvit požara po bezbrojnim talionicama svijeta, dime se kombinati, puls svijeta kuca već danas ritmom budućih svijetlih stoljeća, a kod nas sovuljaga oblijeće oko marijaterezijanskih zvonika…”

(Miroslav Krleža “Titov povratak 1937”)

I

Četvrtog jula 1941. godine u jednoj vili na Dedinju, sedmorica ljudi donela su odluku o početku oružanog ustanka protiv nacističkih okupatora i različitih kvislinških tvorevina formiranih u proleće te godine na teritoriji Jugoslavije.

Krajem osamdesetih godina prošlog veka, na talasu tada popularne revizije dotadašnje zvanične istoriografije, otpočeće strasne rasprave o tome zašto je ova odluka doneta tek tada – posle 22. juna, dana kada je Nemačka napala Sovjetski Savez – i u kojoj je meri ta odluka označila početak narodnog ustanka, a u kojoj je otpočela građanski rat. Te rasprave, posle četvrt veka, još uvek nisu završene, niti će uskoro biti.

Međutim, sve naknadne – pa i naše današnje – rasprave mogu promeniti samo površinske, emotivne i politizirane, vrednosne sudove savremenika – one ni u kom slučaju ne mogu promeniti krajnji ishod događaja koji su otpočeti na današnji dan pre sedamdeset četiri godine. Taj ishod je oblikovao budućnost generacija u narednih pola veka i, u velikoj meri, opredeljuje naše kulturne i mentalne obrasce čak i danas.

U tom smislu, četvrtojulska odluka ostaje jedna od onih koje zavređuju analizu sa mnogo veće distance i uz manje strasti, nego što je to do sada bio slučaj.

II

Najpre, podsetimo se kako je izgledala evropska scena tih junskih i julskih nedelja 1941: preko sto tona eksploziva palo je na London i još petnaest britanskih gradova; Romel se približavao kapijama Kaira; Britanci su evakuisali Krit, poslednje uporište koje su držali u Evropi; a Crvena armija je u povlačenju na istok stigla do Dnjepra.

Nova Evropa je tada bila eufemizam za nacističku Evropu – u tada preovlađujućem narativu, protiv te porodice evropskih naroda borili su se samo otpadnici od vladajućeg poretka – boljševici, Jevreji i masoni… Svet rada, reda i mira – malograđanski svet sitnih trgovaca, provincijskih bibliotekarki i seoskih žandarma – prihvatao je, u celoj kontinentalnoj Evropi, novi poredak i kalkulantski pokušavao da mu se što uspešnije prilagodi.

Da li je, u svetlu tih činjenica, odluka o podizanju oružanog ustanka, u zemlji već duboko podeljenoj etničkim i verskim ratom, i bez ikakve strane pomoći, mogla nekome da izgleda avanturistički? Verovatno. Da li je povezivanje tog ustanka sa socijalnom revolucijom moglo da suzi pretpostavljenu bazu podrške? Sigurno.

Isto tako, i neke bitne pretpostavke na kojima su, tog popodneva, učesnici četvrtojulskog sastanka zasnovali svoju odluku takođe su se pokazale pogrešnim.

Prvo, radnička klasa se nije masovno pridružila ustanku i revoluciji. Naprotiv, masovno je ostala u gradovima, nastavljajući da radi za okupatora. U želji za brzom materijalnom i socijalnom promocijom, mnogi pripadnici radničke klase popunjavali su različite kvislinške formacije. Revolucionarna vojska formirana je od seljaka, suprotno svim dugo učenim lekcijama iz Oktobarske revolucije i kasnijeg građanskog rata u Rusiji. Bilo je u njoj i radnika, studenata, sveštenika, profesionalnih oficira, boraca iz Španskog građanskog rata, ali su svi oni zajedno bili u velikoj manjini. Rat protiv Vermahta na Balkanu dobili su 1945. seljaci, baš kao i njihovi očevi 1918.

Drugo, očekivanje da će se sa buržoazijom postići dogovor o zajedničkoj borbi protiv okupatora takođe se pokazalo kao utopija. U svakom od jugoslovenskih naroda, buržoazija je prihvatila paktiranje sa okupacionim vlastima ne toliko iz kukavičluka, već da bi zaštitila postojeći socijalni poredak i svoje privilegije. Imovina je tog leta bila očigledno veća vrednost od slobode.

III

Da li su učesnici četvrtojulskog sastanka, još tog istog dana, bili svesni da donose odluku koja je, u svojoj osnovi, bila jedna velika improvizacija? Najverovatnije nisu. Da li bi, da su bili toga svesni, doneli drugačiju odluku? Ne bi.

Kao što, jednog drugog 4. jula, 1776. godine, drugačije ne bi postupili ni delegati Kontinentalnog kongresa u Filadelfiji, kada su doneli odluku o odvajanju trinaest severnoameričkih kolonija od Velike Britanije – u tom momentu isto tako jednu veliku improvizaciju.

Zapravo, u jednom širem istorijskom kontekstu, postavlja se pitanje koja je slična odluka ikada doneta, a da je bila u skladu sa odnosom snaga dominantnim u tom trenutku?

Kakve su 1776. bile šanse Džordža Vašingtona sa 40.000 slabo naoružanih kolonista protiv 120.000 britanskih vojnika i nemačkih najamnika Lorda Kornvalisa? Kakve su 1968. bile šanse Ho Ši Mina i generala Đapa u Vijetnamu sa 400.000 ljudi pod oružjem protiv dva miliona vojnika američkih ekspedicionih snaga generala Abramsa?

Ako se uzmu u obzir kapaciteti potencijalnih budućih širih savezništava, kao i tokovi svetskog rata, verovatno su izgledi jugoslovenskih ustanika 1941. bili veći i od izgleda ustanika u Američkom ratu za nezavisnost i onih u Vijetnamskom ratu.

U tom smislu, logiku zajedničku Džordžu Vašingtonu, Titu i Ho Ši Minu najbolje je formulisao čuveni nemački vojni teoretičar, Karl von Klauzevic, početkom XIX veka: “Bolje je delovati brzo pa čak i pogrešiti, nego čekati dok vreme za akciju ne prođe.”

IV

Koje pouke iz četvrtojulske odluke možemo izvući i danas? Odgovor na to pitanje određuje, čini nam se, nekoliko prethodnih pitanja.

Najpre, kakav značaj sloboda kao vrednost ima za nas danas, a kakav je imala onda? Koliko iluzija o boljem životu, ta mantra koja se danas ponavlja tim upornije što smo dalje od njenog ostvarenja, deluje kao svojevrstan anestetik, upravo da bi se sprečio san o slobodi? Zašto su za današnje generacije bolji život i sloboda – pojmovi koji su u svim vekovima i na svim meridijanima išli zajedno – postale alternative između kojih treba birati?

Zatim, koliko su privilegovane klase danas svoju sudbinu neraskidivo vezale za opstajanje strane dominacije? Da li je naša buržoazija nepovratno postala kompradorska, pomoćno oruđe kolonizatora, ili u njoj postoje fermenti nacionalne buržoazije? Drugim rečima, kako je unutar sebe podeljen svet kapitala i šta se od njega može očekivati u budućnosti?

Dalje, koliko je u današnjoj Evropi sačuvan kontinuitet sa antifašističkom idejom, na kojoj je prvobitno utemeljena, a koliko je ona zapravo ponovo Evropa sa kraja tridesetih godina prošlog veka? Činjenica je da originalni koncept Evrope, utemeljen na antifašizmu, već dugo trpi udarce, i to ne sa strane, nego iznutra. Nesposobna da zadrži unutrašnju demokratsku supstancu i odbrani se od briselske birokratije; nesposobna da male zemlje, kojima decenijama obećava da će joj se priključiti, tretira kao suverene i slobodne; nesposobna da se suoči sa izazovom koji joj je nametnut prinudnim migracijama stotina hiljada ljudi sa svoje južne i istočne periferije – Evropa sve više u miru gubi one vrednosti koje je teško izborila, i skupo platila, u tom svom poslednjem velikom ratu.

Konačno, savremene tehnologije jesu promenile mnoga pravila igre, čineći je bržom i dinamičnijom, a informaciju dostupnom mnogo širem krugu ljudi nego ikada – ali da li su one stvarno promenile ljudsku prirodu?

V

Od sedmorice ljudi koji su 4. jula 1941. doneli odluku o ustanku, više niko nije živ. Dvojica nisu preživela rat u kojem nisu prihvatili kapitulaciju, i revoluciju koju su pokrenuli. Od preostale petorice, čak trojica su završila život van vlasti koju su zajedno bili izborili.

Kuća, u kojoj je četvrtojulska odluka doneta, posle Drugog svetskog rata je poklonjena Komunističkoj partiji Jugoslavije, da bi je srpska vlada, 2003. godine, vratila udovici poklonodavca, koja je u njoj provela četiri poslednje godine svog života. Te partije uostalom, tada više nije ni bilo, a ni država nije bila ista – ni prostorno, ni duhovno. Kuća, rentirana istoriji, više nije služila svojoj svrsi.

Praznik, koji se od 1956. proslavljao na dan četvrtog jula, Dan borca, ukinut je u Srbiji još 2001, a sa njim i muzej, koji je u kući postojao u prethodnih pola veka. Sećanje na prošlost, onu slavnu i pobedničku, trebalo je temeljito izbrisati, kako bi se oslobodio mentalni prostor za recepciju novih, potpuno različitih, duhovnih vrednosti. Nekih vrlo starih, nekih sasvim novih.

Ono što je posle svega ostalo zapisano, i zadržalo trajnu vrednost i u ovom veku, to je poruka koja je sa četvrtojulskog sastanka kurirom odneta u ilegalnu štampariju na Banjičkom vencu, gde je već 12. jula odštampana i odatle poslata narodima Jugoslavije. Tekst poruke napisao je najmlađi, najobrazovaniji, i po mnogim mišljenjima savremenika, najpametniji učesnik tog sastanka, a njen centralni deo, onaj koji je preživeo vreme i koji bi trebalo da ponovo pročitamo u ovom veku, glasi:

“Narodi Jugoslavije – Srbi, Hrvati, Slovenci, Crnogorci, Makedonci i drugi! … Vi ste bili pobeđeni u ratu, ali niste pokoreni. Slavne tradicije borbe za pravdu i slobodu vaših dedova ne smeju biti zaboravljene. Sada je vreme da pokažete da ste dostojni potomci svojih predaka. Sada je vreme, sada je kucnuo čas, da se dignete svi kao jedan u boj protiv okupatora i njihovih domaćih slugu, krvnika naših naroda. Ne prezajte ni pred kakvim terorom neprijatelja. Na teror odgovarajte masovnim udarom po najosetljivijim tačkama fašističkih okupatorskih bandita. Uništavajte sve – sve što koristi fašističkim osvajačima. Ne dozvolimo da naše željeznice prevoze ratni materijal i druga sredstva koja služe fašističkim hordama u njihovoj borbi protiv Sovjetskog Saveza. Stvorimo od naše zemlje opsadnu tvrđavu za fašističke osvajače.”

Advertisements