Greek RevolutionU nedelju, 5. jula 2015. godine, grčki birači su na referendumu, ogromnom većinom, odlučili da odbiju poslednji predlog konzorcijuma međunarodnih kreditora za rešavanje dužničke krize.

Mnogi su ovakav ishod očekivali, ali malo njih je – uključujući  i autora ovog teksta – pretpostavljalo da će rezultat biti tako ubedljiv. Preko 61% birača zaokružilo je OXI – NE – predloženom sporazumu.

Da se ne radi o rutinskoj operaciji bilo je jasno već danima uoči referenduma – histerija evropskih birokrata i njihovih satelita bila je u upadljivom neskladu sa smirenošću grčkog lidera, Aleksisa Ciprasa.

U nedelju popodne, “izvor” iz kabineta nemačke premijerke, Angele Merkel je, preko društvenih mreža, pustio vest da bi na čelu nove, tehnokratske vlade, koja će biti formirana posle usvajanja sporazuma na referendumu, oni “voleli da vide” guvernera grčke centralne banke, Stournarasa. To već više nije bilo samo kršenje pravila lepog ponašanja – jer mogao je “izvor” i da sačeka tih nekoliko sati – niti pokušaj da se, u poslednji čas, unese zabuna i utiče na ishod referenduma. Bio je to nepogrešivi znak odmakle panike i ubrzanog odvajanja od realnosti.

Pregovori Grčke i međunarodnih kreditora će se, naravno, narednih dana nastaviti. Grčka se možda ishodom nedeljnog referenduma približila izlasku iz Evrozone, ali je i dalje njen član.

Međutim, posle jučerašnjeg dana, više ništa neće biti isto. Kao i u mnogo drugih slučajeva u istoriji, jedni motivi su pokrenuli lanac događaja, koji će na kraju izazvati i mnoge druge posledice koje na početku nisu bile predviđene.

I

Evropska birokratija, da budemo sasvim jasni, nije bila oduševljena već samom pobedom koalicije radikalne levice – Sirize – na izborima krajem januara 2015. godine i izborom njenog lidera, Aleksisa Ciprasa, za novog grčkog premijera. Radikalni levičar i ateista, koji odbija čak i kravatu da stavi, Aleksis Cipras je bio otelotvorenje najvećih strahova konzervativne evropske birokratije – Če Gevara Evrope, kako ga je nedavno duhovito opisao jedan njegov kolega, premijer.

Uglavnom zbog te mešavine činjenica i predrasuda, Brisel i Berlin su potom – vođeni malo sujetom a malo glupošću – napravili dve krupne greške koje su u svojoj konačnici dovele do današnjeg dana.

Prvo, potcenili su protivnika, računajući da će – kao i mnogi drugi lideri malih zemalja na periferiji Unije – lako biti slomljen i primoran da nastavi sa politikom prethodnih grčkih elita.

I drugo, pošto su već od prvog dana Ciprasovog mandata počele psihološke operacije “kontrole štete” – poverovali su u sopstvenu propagandu. Ta propaganda bila je i sama zasnovana na prethodnoj grešci, odnosno na pogrešnoj pretpostavci da Grčka, pa ni Cipras, nemaju drugog izbora nego da prihvate baš svako rešenje koje im se, kao ultimatum, nametne.

Uporedo sa stručnim, finansijskim, pregovorima, već u rano proleće otvoren je medijski i psihološki rat iz oruđa svih kalibara. Grci su se pokazali kao tvrd orah, koji nije prihvatio uobičajenu stigmatizaciju i nametnuti osećaj krivice.

Otvorene su tu i priče o ratnoj šteti pričinjenoj za vreme nemačke okupacije 1941-1944, gde je bilo i nekih prinudnih zajmova koji nikada nisu vraćeni, niti je šteta plaćena… Polako, Brisel je – kao Vavilonska kula protivnika – zamenjen Berlinom. 

Taj narativ o “nemačkoj Evropi” koja – da bi sačuvala fotelju svoje liderke – uništava jednu malu zemlju, često je bio formulisan kroz – za većinu Nemaca uvredljivu – metaforu o “Četvrtom Rajhu”. Međutim, taj narativ je u Evropi većinski prihvaćen – naročito su Britanci bili imaginativni u stvaranju različitih njegovih oblika – i to je bila prva mala pobeda Aleksisa Ciprasa.

Nekako u isto vreme, Angela Merkel je napravila svoju prvu stratešku grešku, tako što je dozvolila da se priča personalizuje, insistirajući na Nemačkoj kao čuvaru evropske kase. Time je ona, u suštini, prihvatila borbu na terenu koji joj je nametnuo protivnik. Obrazac Davida i Golijata doneo je veliku podršku međunarodnog javnog mnenja Grčkoj i izazvao prve ozbiljne nervoze u Berlinu.

Zanimljivo, što su pregovori između Grčke i međunarodnih kreditora bili teži i komplikovaniji, i što su izgledi za njihovo uspešno okončanje bili manji, evropska birokratija je angažovala više spin doktora, kako bi sprečila širenje panike u sopstvenim redovima. A što je više spin doktora bilo angažovano, ta birokratija je više verovala u njihova, potpuno neosnovana, predviđanja. Evrokratija se ponašala kao diler droge koji počinje da sam konzumira svoju robu…

Zbog toga su jučerašnji rezultati i primljeni kao veliko, i iskreno, iznenađenje.

II

I kao što to slučaj ponekad režira, grčka kriza koincidirala je sa većom i potencijalno opasnijom, ukrajinskom krizom. Nemačka je bila više zainteresovana za rešenje ove prve, dok su prioriteti SAD i Velike Britanije bili obrnuti.

Što je Angela Merkel više i očajnije pokušavala da postigne nekakav kompromis sa Putinom, koji bi joj omogućio ukidanje sankcija EU protiv Rusije – zbog kojih je nemačka privreda sve više gunđala – to su Amerikanci i Britanci pokazivali sve više simpatija prema radikalnom levičaru na Mediteranu.

Atlantska logika bila je svakako složenija, iako ne nužno poštenija, od kontinentalne logike, i zasnivala se na dve premise:

Prvo, neophodno je zadržati jedinstvo zemalja prve borbene linije protiv Putinove Rusije, od Baltika do Sredozemnog mora, tog “sanitarnog kordona” kako ga je jedna britanska funkcionerka nazvala krajem zime, podsećajući na sličan projekat napravljen 1918. protiv boljševičke Rusije, kasnijeg Sovjetskog saveza. Grčka je od početka bila viđena kao važna karika na krajnjem jugu tog kordona.

Drugo, između para nemačkih poreskih obveznika i stabilnosti svojih baza na Kritu, Amerikanci su bez mnogo premišljanja izabrali ovo drugo. Grčki izlazak iz evrozone, a potencijalno i same Evropske unije, ugrozio bi stabilnost južnog krila NATO pakta, prenoseći iste rizike i na Kipar, gde se i dalje nalaze dve velike britanske vojne baze, Akrotiri Dekelia.

Već u toku proleća postalo je očigledno da pozicije MMF-a, koji je tradicionalno pod kontrolom SAD, nisu iste kao i pozicije Evropske unije i Evropske centralne banke – gde se, na čelu obe institucije, nalaze, faktički, obične marionete Angele Merkel.

Grčki pregovarači su nesumnjivo dosta rano uočili te prve, tada još jedva vidljive, pukotine na drugoj strani konferencijskog stola. Već početkom maja postalo je jasno da će rešenje morati da bude doneto pod prilično dramatičnim okolnostima, u kojima će se te pukotine samo produbiti i proširiti.

III

U toku proleća u igru su ušle i druge dve velike sile: Rusija Kina. Prva je Grčkoj ponudila predfinansiranje izgradnje gasovoda u severnoj Grčkoj, od turske do makedonske granice. Druga je ponudila da za milijardu evra kupi luku Pirej, južnu tačku buduće kontinentalne železničke transverzale do Budimpešte, koju takođe grade Kinezi.

Obe ove vesti nisu razveselile Amerikance koji su počeli da istražuju alternativne mogućnosti za delovanje…

Prema našim podacima, u maju su američki ambasador u Atini, Dejvid Pirs,  i njegov vojni i pomorski ataše, Robert Palm, vodili razgovore sa generalnim direktorom grčke Nacionalne obaveštajne agencijeTeodorom Dravilasom. Zanimale su ih mnoge stvari, a pre svega procene reagovanja grčkog oficirskog kora u slučaju dramatičnog razvoja situacije u zemlji. Grčka je inače jedna od zemalja koje su u svojoj novijoj istoriji iskusile vojne pučeve – hunta je vladala u Atini od 1967. do 1974. godine.

Sam Teodor Dravilas – inače stručnjak za telekomunikacije i informativne tehnologije, bivši potpredsednik grčkog Telekoma – nalazi se na mestu šefa obaveštajne službe Grčke od jula 2012. godine, i bio je jedan od najbližih saradnika bivšeg premijera i – za koji dan takođe bivšeg – lidera Nove demokratije, Antonisa Samarasa. Dravilas, dakle, nikako nije simpatizer Sirize a posebno ne nekih radikalnih revolucionarnih promena te je zato i bio pozvan na ovaj razgovor.

Tim veće je bilo iznenađenje američkih sagovornika kada im je, inženjerski precizno, Dravilas objasnio da nikakvi pučevi i vanustavni potezi neće biti ni pokušani, a – čak i kada bi se to kojim slučajem i desilo – njegov posao bi bio da ih spreči. “Stabilnost države značajnija je od partijskih i ideoloških razlika. Uostalom, kako vi zaista zamišljate vojnu huntu pored savremenih tehnologija komunikacije?” – glasi otprilike srpski prevod njegovog odgovora.

IV

Tu je negde i formirana matrica američkog stava o Grčkoj: desni udar nije moguć, ali je leva revolucija moguća, sa svim svojim posledicama. Pod takvim okolnostima, najbolje je da sve ostane kako jeste, sa Ciprasom se bar može razgovarati. Ako neko treba da plati ceh, neka to budu nemački poreski obveznici, oni su ionako nepristojno bogati…

I dok su u Briselu na sastancima ministara finansija Evrozone trajali razgovori gluvih, a predsednica MMF, Kristin Lagard, davala izjave koje su zabavljale evropsku štampu, u Atini je pripreman scenario referenduma. Neka saznanja ukazuju da su o tim pripremama znali i u Vašingtonu – verovatno ne sve detalje, ali svakako više od onoga što su podelili sa svojim evropskim saveznicima.

Premijer Cipras je objavio referendum u ranim jutarnjim časovima – nešto posle ponoći – u subotu, 27. juna. Parlament ga je usvojio u noći između subote i nedelje, 28. juna, isto posle ponoći, većinom od 178 prema 120 poslanika, a ukaz o referendumu je grčki predsednik potpisao iste večeri. Bio je to nemački recept – Blitzkrieg. Cela priča je majstorski odrađena za manje od 48 časova, i to u toku vikenda, kada evropske birokratske kancelarije ne rade… U ponedeljak, 29. juna one su bile suočene sa fait accompli.

U sredu, 1. jula, održavao se, međutim, redovni sastanak Borda MMF-a u Vašingtonu, za koji je pripremljen jedan zanimljivi memorandum o stanju grčkih javnih finansija… Na prvi pogled, uobičajena stvar. Međutim, taj dokument je sadržavao prilično jasnu, i za Evropu optužujuću, dijagnozu: “Grčke javne finansije neće biti održive bez suštinskog olakšanja tereta duga, uključujući i otpise potraživanja evropskih partnera”. 

Više izvora potvrdilo je da su iste večeri, po završetku sastanka Borda MMF-a, različiti evropski političari zvali Vašington i bezuspešno pokušali da spreče objavljivanje Memoranduma. Nije se radilo samo o proceni koja je bila suštinski različita u odnosu na slične procene Evropske komisije (koje su bile mnogo optimističkije) nego pre svega o efektu, o adrenalinskom šoku, koji bi objavljivanje dokumenta imalo tri dana uoči grčkog referenduma.

Izgleda da su ti bezuspešni evropski napori uključili i najteža oruđa – odnosno telefonski poziv Angele Merkel predsednici MMF-a, Kristin Lagard. Na taj poziv je Lagardova odgovorila, ali tek dobrih pola sata nakon što je dokument već bio objavljen, u četvrtak, 2. jula.

Sam razgovor je bio zanimljiv, jer je – prema jednom izvoru – u njemu Merkelova prilično precizno rekla da se “ne radi o parama nego o disciplini” i da “Grčka mora da pati kako bi se disciplina očuvala”. Kontekst te polurečenice je jasan – prioritet je sprečiti širenje virusa na druge potencijalno neposlušne đake u onome što ona smatra svojim nestašnim odeljenjem: Italiju, Španiju i Portugaliju.

Međutim, jednom izgovorena i zabeležena, ova polurečenica je počela da živi svoj samostalan život, nakon što je diplomatskim depešama upućena u evropske prestonice, a u petak stigla i u Atinu, gde je Cipras, po svemu sudeći, imao razloga da otvori šampanjac: “Ako već moramo da patimo, šta će nam onda Unija” – bilo je legitimno pitanje na koji su Grci, prošle večeri, dali sasvim jasan odgovor.

V

Novo deljenje karata dalo je nekoliko jakih aduta Grčkoj, koja je bila u mnogo boljoj poziciji u nedelju uveče nego tog jutra. Ojačalo je i položaj SAD, koje sada ponovo mogu kapitalizovati nesposobnost Brisela da održi jedinstvo svoje unije. Povećalo je broj raspoloživih opcija Rusiji, Kini, pa čak i Turskoj, koja sve više postaje samostalna regionalna sila.

Isto tako, atinska partija pokera ostavila je Merkelovu u položaju najvećeg gubitnika: Cipras je sa veštinom profesionalnog kockara prozreo njen blef, Amerikanci su je ostavili na cedilu – nakon što su je mesecima temeljno špijunirali – a Francuzi i Italijani su jedva dočekali da krenu sa popuštanjima.

Ono što Merkelovoj, međutim, sledi u narednim mesecima je podnošenje računa u sopstvenoj zemlji, svojoj poslovnoj zajednici, javnosti i biračima. I tu će ona biti suočena sa više neprijatnih pitanja u vezi strategije koju je osmislila u vezi grčke krize – ako je tu nekakve strategije uopšte i bilo.

Verovatno najteže pitanje tiče se motiva i razloga da, 2010. i 2011. godine, nemačka vlada izvrši pritisak na vlade svih drugih članica evrozone, kako bi sve one kolektivno formirale Evropski fond za finansijsku stabilnost, koji je preuzeo najveći deo (tadašnjeg) grčkog duga, kupovanjem grčkih državnih obveznica od privatnih poverilaca, odnosno komercijalnih banaka. Radilo se o 149 milijardi evra, od kojih je 56 milijardi palo na teret nemačkih poreskih obveznika, 42 francuskih, i tako dalje. Čak je i mala Slovenija morala da doprinese, sa skoro 2 milijarde evra.

Sve te pare su, naravno, odavno potrošene, i nijedna od ovih vlada nije imala iluzija da će biti vraćene u toku života sadašnjih generacija, ili čak uopšte. Uostalom, ozbiljni eksperti za procene političkih i ekonomskih rizika još odavno su saglasni da grčki poverioci ne mogu računati na više od 20 centi za svaki pozajmljeni dolar… Sasvim druga situacija, međutim, nastaje u momentu kada tu činjenicu treba javno priznati i tolike pare otpisati zauvek.

Naime, mnogo bi manje problema bilo, da su rizik grčkog bankrota i dalje snosili bogati akcionari banaka i investicionih fondova, originalnih zajmodavaca, umesto što su ga, na kraju, podnele španske učiteljice, slovenački poštari i nemački železničari. Država je – da budemo brutalni – ponovo spasila bankare i opljačkala poreske obveznike. Vlade manjih članica Evrozone će svakako svoju odgovornost prebaciti na nemačku vladu, nezvaničnog lidera ove družine. Nemačka – koaliciona – vlada će odgovornost prebaciti na premijerku. I tu se krug zatvara.

Naša procena je da će lider nemačkih socijaldemokrata, Zigmar Gabrijel – inače potpredsednik i ministar privrede u koalicionoj vladi – verovatno u toku jeseni pokušati da kapitalizuje nezadovoljstvo poslovne zajednice kako strategijom vlade prema Rusiji – koja je nemačku privredu koštala velikih gubitaka, a birače radnih mesta – tako i nespretnim i trapavim manevrisanjem u pregovorima sa Grčkom.

U decembru ove godine nemački koalicioni kabinet će napuniti dve godine – polovinu mandata – i sve kombinacije, uključujući i pad koalicione vlade i vanredne izbore 2016. godine, postaju moguće…

Takozvana “velika šestorka” – Volksvagen, EON, Dajmler, Simens, BASF i BMW – koja zajedno zarađuje 600 milijardi evra godišnje – ili 20% nemačkog bruto nacionalnog dohotka – odrediće do zime sudbinu svoje službenice u Bundesregierung-u.

VI

Da li će, i kakve, posledice grčki referendum imati po njene severne susede, bliže i dalje, na Balkanu, uključujući i Srbiju? Razmotrićemo najpre ekonomske, a potom i političke posledice.

Tri su ključne ekonomske posledice grčke krize – potencijalnog bankrota i verovatnog napuštanja evrozone – po balkanske zemlje i njihove privrede. Sve te tri posledice su na žalost negativne, ali su one različitog intenziteta.

Prvo, očekujemo direktan negativan efekat na stabilnost evra u kratkom roku. Evro će možda, sa vremenom, povratiti jedan deo vrednosti koju će izgubiti u ovoj nedelji, ali će se stabilizovati na nižem nivou u odnosu na onaj na kojem je završio prošlu nedelju. To će sa druge strane izazvati jačanje glavnih konkurentskih valuta u tzv. korpi: američkog dolara, švajcarskog franka i japanskog jena. Zemlje zadužene u dolarskoj denominaciji osetiće svako takvo pomeranje kursa kroz povećanje svog javnog duga. To se posebno odnosi na Srbiju, koja u pet emisija tzv. dolarskih evrobondova ima čak 5,25 milijardi dolara duga, a u kreditu Ujedinjenih arapskih emirata još 1 milijardu – ukupno 6,25 milijardi. Polovina spoljnog dela srpskog javnog duga je denominovana u dolarima, ali bi priča o uzrocima i uzročnicima te situacije bila kompleksna i izlazila izvan okvira ovog teksta, pa se njome dalje nećemo baviti.

Drugo, ako je članica Evrozone pokazala nesposobnost da servisira svoje međunarodne obaveze, šta se može očekivati od članica EU koje (još) nisu prihvatile evro, a šta tek od zemalja kandidata? Logika trgovaca državnim dugovima i investitora u te hartije od vrednosti – a to su uglavnom Amerikanci – je u takvim slučajevima jasna: do konsolidacije stanja smanjuje se tražnja za državnim hartijama od vrednosti, i ta smanjena tražnja utiče na veću cenu novca, odnosno kamatu. Dakle, sasvim je osnovano pretpostaviti da će i Srbija osetiti znatno pogoršanje uslove zaduživanja na međunarodnim tržištima kapitala, i da će se to sigurno odraziti na stabilnost već prenapregnute matrice na kojoj je zasnovan februarski dogovor sa MMF-om.

Treće, nelikvidnost grčkih banaka – a mi procenjujemo da, posle jučerašnjeg glasanja, Evropska centralna banka više neće obezbeđivati njihovu likvidnost eksternim intervencijama – direktno će uticati i na stabilnost filijala tih banaka u balkanskim zemljama: Albaniji, Makedoniji, Srbiji, Rumuniji i Bugarskoj. U Srbiji funkcionišu četiri banke čiji su akcionari velike grčke banke, pogođene krizom, i one drže portfelj od 15 do 20% ukupne devizne štednje građana, odnosno oko 1,7 milijardi evra. Uglavnom su to sve ulozi malih štediša – do 50.000 evra – za koje garantuje država. Ako se kriza u Grčkoj nastavi, verovatno je da će doći do masovnog povlačenja štednih uloga iz grčkih banaka u inostranstvu, uključujući tu i Srbiju, i zatvaranja nekih od njih.

Pored ekonomskih, jučerašnji referendum imaće i političke posledice, kako unutrašnje tako i međunarodne, po balkanske zemlje.

Prvo, nakon Ciprasove odluke da o ključnom pitanju za budućnost zemlje neposredno konsultuje narod, i prihvati njegovu volju – koji će balkanski lider ubuduće smeti da se odupre takvom zahtevu? A svaki od tih lidera ima isuviše pitanja o kojima bi voleo da i dalje odlučuje sam, ili u tajnim pregovorima sa američkim ambasadorom i dogovorima sa svojim finansijerima iz poslovne zajednice ili kriminalnog polusveta, a ne na nekakvom referendumu. Svima njima, Ciprasova odluka je neprijatno podsećanje, i to u susedstvu, da ipak može i drugačije, onako kako oni nisu navikli, ne znaju i ne vole.

Drugo, suočena sa taktičkim porazom na grčkom frontu, komplikovanjem situacije u Uniji i sa nezavidnom pozicijom neželjenog posrednika u odnosima između Rusije i SAD, koliko će Nemačka imati vremena, volje i interesa da se i ubuduće posveti Balkanu? Verovatno mnogo manje nego ranije. I da li su nekakav park na mostu u Kosovskoj Mitrovici, ili sudbina distrikta Brčko, ili termin makedonskih izbora – baš toliko važni za nemačkog birača ili se zapravo sve vreme radilo o urođenoj aroganciji, kombinovanoj sa megalomanskom opsednutošću nebitnim detaljima?

VII

Na kraju, da li će grčka pobuna ostati samo grčka, ili će promeniti dinamiku odnosa i strukturu moći na evropskom kontinentu? Koji su potencijali njenog širenja, na zapad u Mediteranu, i na sever na Balkanu? Koje druge siromašne, potčinjene i ponižene zemlje i narode ona može podstaći da razmišljaju o jednoj drugačijoj paradigmi?

I tu se opet vraćamo na amaterske greške Angele Merkel koje su dovele do atinskog fijaska – te greške su rezultat ponašanja koje je, po svemu sudeći, delom bile imanentno njenoj prirodi, formiranoj u ranoj mladosti u bivšoj komunističkoj Istočnoj Nemačkoj a delom i nemačkom mentalitetu kao takvom.

Oba ta faktora pojedinačno, a posebno zajedno, uticala su na formiranje jedne posebne vrste svesti koja ne dovodi u pitanje autoritete, pa zato nije ni razvila sposobnost za autonomno kritičko mišljenje, ono čuveno Dekartovo cogito ergo sum. Jer, kao što nije dovodila u pitanje ispravnost istočnonemačkog poretka sve do pada Berlinskog zida 1989. godine, Angela Merkel nikada nije dovodila u pitanje ni ispravnost briselske birokratije. Uspela je da, kadrovski, tu birokratiju potčini sebi – u krajnjoj liniji, ona je na čelu najveće, najjače i najbogatije članice te unije – ali nije ni pokušala da kritički preispita njen način delovanja, a pogotovo razmišljanja. Jedan politbiro je naprosto zamenila drugim.

Sve do kraja ere Merkel Evropska unija će nastaviti da zabija glavu u pesak pred činjenicama, reaguje haotično i bez plana na izazove sa svoje periferije. Te reakcije će biti kombinacija arogancije, represije i popuštanja, već zavisno od okolnosti.

U svojoj sveukupnosti, one će izazvati tzv. Pahlavijev sindrom – koji je dobio ime po ponašanju poslednjeg iranskog šaha, 1979. godine, uoči i neposredno po povratku imama Homeinija iz izgnanstva – represija koja će biti primenjena biće dovoljno velika da izazove nezadovoljstvo, a opet nedovoljna da izazove strah.

U takvim okolnostima, potencijal za revoluciju – i u duhovnom i u materijalnom smislu – ostaje značajan. Njegova realizacija zavisiće, naravno, od više faktora, a na prvom mestu od sposobnosti subjektivnih snaga – pokreta, organizacija i pojedinaca – u svakoj zemlji i narodu. Ali, u današnjem svetu povezanom i tehnologijama i vrednostima više nego ikada u svojoj istoriji, jučerašnje grčko iskustvo ostaće značajan izvor informacija i pouka, baš kao i inspiracija i ideala.

Advertisements