Prison 2“Несрећа несрећних људи и јесте у томе што за њих ствари које су иначе забрањене постану, за тренутак достижне и лаке, или бар тако изгледају, а када се једном трајно уселе у њихове жеље, оне се покажу опет као оно што јесу: недоступне и забрањене, са свим последицама које то има по оне који за њима ипак посегну.”

(Иво Андрић “На Дрини ћуприја”)

I

Прошла је ту, за последњих петнаест година, читава једна галерија занимљивих ликова: најмање десетак министара, један генерални секретар владе, два туцета бизнисмена и једно туце банкара, један судија Врховног суда и неколико тужилаца на нижим нивоима, начелник генералштаба, неколико градоначелника, више официра, шефова државне и војне безбедности и полицијских функционера, један владика и један вицегувернер, па чак и једна фудбалска легенда…

И ако сте за тренутак помислили да је ово само почетак некакве комерцијалне рекламе за нови ексклузивни клуб српске политичке, државне и пословне елите, нисте се заправо много ни преварили.

Наравно, ми овде говоримо о затвору, установи која је – без своје заслуге – постала, поред наравно гробља, једна од најдемократскијих средина данашње Србије. У затвору су, по први пут, сви његови становници међусобно равноправни. У свему осталоме, транзиција је већ створила паралелне светове: живимо у различитим крајевима града, возимо се различитим превозним средствима, хранимо, лечимо и школујемо на различитим местима… Чак и ако полудимо богати, сместиће нас у приватни санаторијум, док ће сиромаси бити везивани за гвоздене кревете у државној лудници…

Капитализам је српској елити донео велико психолошко олакшање: уз мало добро планираног дневног распореда, она више никада неће морати чак ни да гледа све те сиромашне, болесне, гладне, прљаве, неписмене, промрзле… све те „реметилачке чиниоце“ који ометају наш пут у рај.

Ти паралелни светови тако, наравно, иду све до, или само до, затвора. У затвору се круг затвара и сви су поново заједно. Свет луксузних аутомобила, скупих одела, лепих жена и финих вина – та визија већ остварених реформи – преко ноћи се претвара у хладну полутмину устајалих мириса, бубашваба и сплачина. Поноћ је наступила, кочије су се претвориле у бундеву, Пепељуга мора да се врати тамо одакле је и дошла, принца нема.

II

Зашто затвор, као некакав велики магнет, неодољиво привлачи српску транзициону елиту? Јесу ли наши државни, привредни и духовни руководиоци заиста баш толико лоши и неквалитетни људи, некакви криминалци по рођењу, што би рекао Ломброзо? Или се ради о феномену тзв. „српског дарвинизма“, тежњи да се противник, претходник, конкурент, штагод – уништи више него што је то обичај у цивилизованим државама? Или је, можда, заиста наступио тај идеал правне државе, па смо коначно сви равноправни пред законом?

Чини ми се да у питању ипак није ништа од наведеног, него нешто сасвим друго: прилика. Ако је повољна прилика оно једино што разликује анђела од ђавола – јер сви смо заиста поштени само онда кад немамо прилике за нешто боље од тога – онда је свакако систем, створен у Србији од 2000. године, пружио обиље мотива, прилика и оправдања за сва понашања које врхови тог система, ево већ петнаест година, упорно упражњавају.

Најпре, велики број српских руководилаца интимно је сасвим свестан да не поседује ни елементарне предуслове за квалитетно вршење послова које обавља, те да су њихова именовања резултат крајње чудних, и практично непоновљивих, срећних стицаја околности. А пошто, као што је познато, бог не плаћа баш сваке суботе, то за многе од њих значи само један мандат, можда чак и непотпун. Неки од њих такође знају да су политичке странке, које су их предложиле, већ историја; други, они који потичу из јачих странака, изложени су јаким унутрашњим конкуренцијама, и њихова будућност је такође далеко од сигурне.

У таквој ситуацији, српски министри, директори и други руководиоци – а посебно они који су под утицајем грамзивих чланова породица, најчешће својих супруга – одлучују се да наплате оно што реално могу, и то сада, кад још увек то могу. У транзицији се не исплати бити поштен, као што се није исплатило ни бити образован. Систем не постоји, па не може валоризовати личне квалитете и обезбедити трајност у кадровској промоцији, као што је то некада могао комунизам. Треба узети што више, што брже, заправо све треба узети одмах – “неки су рекли да сутра можда не постоји”, певао је Балашевић?

III

Друго, више него икада раније, новац је данас у Србији постао не само мера вредности, како га је својевремено описивао Галбрајт, него и симбол вредности. Са падом великих колективних идеологија двадесетог века, није ни било другог начина да Срби прихвате нови поредак ствари, осим поткупљивања.

Молох новца је, као моћан анестетик, за само неколико година, од наших непријатеља створио пријатеље: нема везе што су нас бомбардовали, ако нам сада добро плате. Помама за новцем је поништила сан о слободи, избрисала сећање на државу, индивидуализовала сваку амбицију, разорила основе солидарности међу људима.

Народ који је тако олако прихватио да његова земља од жртве силовања постане проститутка, и који је за своју реформску заставу узео новчаницу од сто евра, и није могао да изнедри квалитетнију елиту. Чувари ковчега претворили су се у носаче кофера.

И треће, санкције за крупне прекршаје највиших државних и привредних функционера данас су много блаже него раније. Као што је познато, тајне службе више не убијају, једва јадне да смеју и да прислушкују, екстрадиције иду споро, а притвореници се не транспортују у хладњачама, као Бата Тодоровић ономад. Велика је могућност да се казна избегне, иза њих ће стати њихове странке, адвокати ће сигурно већ потплатити неки таблоид, вероватно и истражног судију, а можда дођу и до Врховног суда?

Они најкрупнији привредни криминалци увек могу да рачунају на заштиту амбасаде једне европске острвске државе, чија влада ваљда не може да прежали што је бомбардовање Србије једном морало да престане, па сада мисли да нас додатно кажњава, оберучке примајући под скуте свакога ко се довољно замери било којим властима у Београду – па макар то било и због обичне пљачке… Сви ми, дабоме, прихватамо да одговарамо, али тек онда када се стекну услови … а не у овом „недемократском режиму“ – другим речима, када наши дођу на власт… Одговорност је дакле, изузетак – некажњивост је правило.

На ове три тачке – свести о сопственој пролазности, опседнутости новцем, и одсуству ефикасних санкција – спајају се, коначно и нераздвојно, српска елита и подземље. Елита одлази у подземље, подземље постаје елита. Узајамни трансфер њихових статуса почиње на различитим местима, али се увек финализује у затвору. Постоји, дакле, једна раскрсница Немањине, Шекспирове и Шилерове улице, и она се налази у Бачванској 14.

IV

Ретки су примери успешне ресоцијализације припадника српске елите у затвору. Сви они, по правилу, поричу сваку своју одговорност, чак и онда када су суочени са врло чврстим доказима. За своју злехуду судбину оптужују све редом: политичке противнике, тајне службе, конкуренцију у бизнису, страни фактор… свакога осим, наравно, себе самих.

Нема ту унутрашње катарзе злочинца коју је описао Достојевски, нити је уопште и може бити. Јер, сви ти притворени српски министри, директори и банкари осећају да је према њима лично, из неког чудног разлога, политичког или неког другог, начињена неправда. Па зашто баш они, а толики други су остали на слободи, а њихове грешке су веће?

Па зар не беше, сад ту скоро, онај министар са лицем Паје Патка, човек је узео милионе за непостојеће сателите, а спасила га је затвора амбасада оне државе (чије име више не сме ни да се помене, само се шапуће, као што се некада по Европи шапутало име Гестапоа) – док ја јадан ето седим већ три месеца за непуних сто хиљада, шта ћу када сам само обичан лопов а не и шпијун, пардон реформиста?

Сви српски руководиоци, када се нађу иза решетака, дубоко у себи осећају да једноставно, овога пута, нису имали среће – а не да су учинили нешто лоше. Они ће, свакако, по изласку из затвора, врло брзо потражити другу прилику: други проценат, нови кофер, нову комбинацију, другу амбасаду, сателит, аеродром, политичку партију или робну кућу…

Па уосталом, да ли се од једног председника Републике заиста очекује да поднесе оставку када установи да му је изборна кампања финансирана нафтом украденом од Француза – или ће сачекати да то прво учини његов колега премијер, код којег је, чини ми се, у питању била нека струја?

V

И коначно, Срби су, ваљда више него други народи, спремни да фаталистички прихвате затвор као легитимно место пребивања њихових челника. Има ту заиста неке дубље логике: ако власт може да му главу одсече секиром на спавању, као Карађорђу, да га избоде сабљама, као Александра Обреновића, да га на превару изручи најгорем непријатељу, као Милошевића, да га стреља из снајпера, као Ђинђића – па може вала и да га баци мало у букагије, то се такорећи подразумева. Ова четворица су много горе прошла…

Народ ће увек имати више симпатија за власт, него за њене сужње – и то је наредна, вековна, правилност у колективној свести Срба: Шта је он ту уопште и имао да се нешто петља у важне државне ствари, а није му то газда одобрио? Што није гледао своја посла? 

Ако је ухапшени функционер “народски човек”, за њега ће причати: сељачина једна, није за боље никада ни био, него за бувару; ако је, којом несрећом, “интелектуалац”, казаће: добро је и прошао, одувек је био сумњивац, ја бих му главу одшрафио, шта ће му све те књиге?

Када ухапшени,  понекад, дођу на власт, и почну сопствене освете против оних који су их прогањали, и то се у народу прихвата као сасвим нормална и уобичајена ствар. Као да је цела Србија читала Хајнриха Хајнеа, који је рекао: “Треба да опростимо нашим непријатељима, али не пре него што буду обешени.”

Власт у Србији ионако може све, а ко може више, може и мање? За две стотине година ми се ни за педаљ нисмо одмакли од идеала Милошеве жандарске државе у којој власт не значи изградњу школа и водовода, него могућност да се некоме удари двадесет пет батина, зато што нам се, ето, у неком тренутку баш тако ћефнуло…

Затвор, дакле, када су у питању државни, политички и привредни руководиоци, код нас не подразумева ни политичку ни моралну дисквалификацију, у смислу у којем су њој у истим ситуацијама изложени обични грађани, а посебно не у смислу у којем је то она у модерним и уређеним државама. Затвор је, као и кабинет, напросто део њихове судбине…

VI

Понекад је веза између политике и затвора тако присна, да то чак делује дирљиво и помало романтично.

Има случајева када је само једна СМС порука, у правом тренутку, била довољна да политичара спаси затвора. Али исто тако, нека друга СМС порука, још увек може тамо и да га пошаље. Јер, како је једном приликом рекао Мирослав Крлежа: “Може се, кад се хоће, ако се хоће тако, да пуцају кости онима који тако неће”

Сећам се на пример, забавне приче М. – високог функционера једне странке бившег режима који је неком приликом био ухапшен. На овом месту направићу једну малу дигресију и слободно препричати, нешто скраћену, верзију његове приче:

Кренули смо сви на трибину у С, и био сам са шефом у колима из Београда, као и обично. Када је требало да се увече вратимо за Београд, шеф ми је рекао: “Види, ја имам нека посла да обавим и не идем одмах кући – хајде ти са колегом П. – ионако живите у комшилуку”. Знајући да шеф после промоција често иде у швалерацију, ништа ми није било сумњиво. Сео сам код П. у кола, и мало се изненадио да нам се нико други није придружио…

Путем до Београда, П. је углавном ћутао, или је ћаскао о неким небитним стварима. Обавио је два три кратка разговора преко мобилног телефона. Био ми је мало чудан, али нисам обратио пажњу. Тек када смо били негде на Новом Београду, одједном ми је рекао, сасвим мирним гласом, као да ми предлаже да свратимо негде на кафу:

“Како да ти кажем друже, ови су ноћас добили налог да те доведу. Доћи ће, као и обично, пред зору, са све камерама. Али твој налог је активан у систему већ после 21 вечерас, па сам се ја са малопре са њима договорио да те сада одвезем право у 29. – боље него да те буде ујутро тим лупањем и да правимо комедију.”

Стигли смо у 29. и П. је мирно ушетао са мном у зграду, љубазно се поздравивши са чуварем на улазу. Попели смо се на трећи спрат, ушли у једну канцеларију где је човек весело рекао: “А, ви сте већ стигли? Нисте дуго путовали из С.?” Потом се П. поздравио са мном, као да идем на неко летовање. Он је отишао кући, а ја у ћелију, у којој сам остао тих месец и по дана.

На дан кад су ме, без икакве претходне најаве, одједном пустили поново сам добио мобилни телефон, којем се у међувремену испразнила батерија. И док сам тражио неко место где бих је напунио, и позвао такси, одједном се у просторији, поново појавио колега П.:

“Ма какав такси, шта ти пада на памет, ти си високи страначки функционер, ја те лично возим кући.”

На путу до куће, П. ме је детаљно информисао шта се догађало у претходних шест недеља, онако другарски и весело, баш као да сам се заиста вратио са неког дужег годишњег одмора.

И М. и П. су и даље присутни као јавне личности на нашој политичкој сцени, те су овом приликом означени само са по једним иницијалом – обојица су фини људи а, уосталом, битна је прича а не имена…

VII

На известан чудан начин, затвор, и то увек када је политички мотивисан, чак може да допринесе и моралној, а понекад и историјској, рехабилитацији самог затвореника. Боравак и смрт Слободана Милошевића у Хагу суштински су заокружили његову контраверзну историјску мисију, и у памћење просечног Србина коначно га увели у једној оптици која је данас неупоредиво позитивнија од оне стваране у годинама пред његов пад и у месецима непосредно после петооктобарског пуча.

Нешто слично се догодило и са Војиславом Шешељом, који је на крају морао да буде избачен из ћелије у Схевенингену, о чему је после месецима причао и невиђено се при томе забављао…

Хашки трибунал, додуше, јесте један по много чему специфичан случај, у којем би, баш као и у случају Садама Хусеина, било исправније говорити о логору за ратне заробљенике, него о класичном затвору, што је и повод за другу, и последњу, дигресију са главног тока наше приче.

Непуна два месеца после одласка Слободана Милошевића у Хаг, средином августа 2001. године, седео сам у Кијеву са генералом Александром Скибињецким, тада једним од шефова државне безбедности Украјине. По завршеном послу ћаскали смо уз ручак, између осталог, и о стратегији будуће Милошевићеве одбране – то је тада била тема дана у већини европских престоница. Још увек се сећам префињеног цинизма у краткој констатацији мог домаћина:

“Према Женевској конвенцији, председник је дужан да саопшти само своје име и презиме, чин и матични број. И ништа више. Па, име је општепознато, чин је врховни командант, а број је ваљда један?”

Занимљиво, чак и неке личности мањег историјског формата од Милошевића и Садама Хусеина, као нпр. Милорад Вучелић или Раде Булатовић, постале су, ако не баш омиљене а оно бар некако симпатичније обичном човеку, по први пут након што су изашле из политичког затвора у који су их, из разлога сопственог страха и глупости, бацили онај пропали трговац чилеанским винима, наркоман драматург и провинцијална адвокатица из Ужица…

Бивши затвореници понекад долазе и на чело државе, али опет само као политички затвореници а не обични криминалци, и то и тада само након крупних промена, најчешће револуција: Лењин, Никола Пашић, Јосип Броз Тито, Нелсон Мандела… Међутим, grosso modo посматрано, српска транзициона елита у затвор ипак не одлази због високих идеала, него због високих износа и ниских страсти, па стога њени бивши и будући затворски дани могу бити инвестиција у политичку будућност једино док траје колонијална свест данашњице.

VIII

Социјални и политички банкрот такозваних реформи, и промене које ће наступити, вероватно ће – да ли већ пре следеће зиме или пре оне после ње, сасвим свеједно – у наше затворе увести нову генерацију становника. Неки од њих ће ту тужну судбину ипак успети да избегну: кукумавчећи по амбасадама, склапајући разне непринципијелне коалиције, очајнички се борећи да пређу изборни цензус, обећавајући бесплатне али непостојеће акције, правећи разне друге маскараде и керефеке, панично свесни да су нека министарска фотеља, или бар посланички имунитет, та једна једина танка линија која у њиховој будућности раздваја дедињску вилу од затворске ћелије.

Неки други то, међутим, неће успети, и наћи ће се иза решетака. Првима савет није потребан, сами добро знају шта им је чинити. А за друге, било би вероватно најбоље да већ сада, док су још увек на власти, мало тог националног инвестиционог плана, или како се то чудо сада већ зове, инвестирају и у побољшање грејања по српским затворима. Исплатиће им се: зиме су на Балкану дуге, судије плашљиве, а ћебад су танка…

***

(Овај текст писан је у више наврата, између 2003. и 2007. године и никада досад није објављен. Случајно поново пронађен, објављује се на овом блогу баш данас, 7. јула. Текст је на ћирилици, на којој је у оригиналу и написан, уз две кратке допуне и неке незнатне стилске и језичке измене. Особа којој се овом приликом овај есеј посвећује схватиће то сама, у тренутку када га буде још читала…)

Advertisements