Vermeer

“Случајност одлучује о моме животном путу и мојој судбини и најчешће бивам доведен пред готов чин, упадам у један од могућих токова, а у други ће ме убацити само друга случајност.”

Меша Селимовић

I

У којој мери случајности управљају нашим животима? Не мислимо овде на баналне случајности, ма колико оне могле имати значајне последице: као она толико пута понављана прича о човеку који је закаснио на аеродром и тако пропустио авион који се касније срушио.

У овом тексту говорићемо о оним другим случајностима, оним које су покренуле ланцe догађаја, и тако створиле одређене сложене и дуготрајне каузалне везе које у моменту њиховог настанка нису могле бити ни предвиђене.

Да тог лета, 1666. године, Исаку Њутну није пала на главу јабука, док је седео испод дрвета у својој башти у Кембриџу, да ли би била пронађена теорија гравитације?

Или, истог дана (5. децембра), три пута у току три века (1664, 1785. и 1860. године), на истом месту код обала Велса у Британији, у невремену је потопљен путнички брод. У свакој од те три несреће, од неких педесетак путника преживео је само један, а сваки од те тројице звао се исто – Хју Вилијемс. Да се те три несреће нису десиле на такав начин, да ли би најпопуларније мушко име у Велсу већ вековима било баш – Хју Вилијемс?

Шта би се десило да је Никола Тесла рођен сто година касније, 1956. и да је приликом својих открића имао на располагању технологије доступне данас?

Или – да једног октобарског дана прошле године Андреј Вучић није случајно кренуо одређеним улицама, да ли би Саша Јанковић овог јула вечерао са Ангелом Меркел? Када ће се, и како, завршити ланац догађаја покренут том октобарском шетњом?

II

Карл Густав Јунг је дао до сада најпрецизнију дефиницију случајности или синхроницитета, како је назвао овај феномен. Он каже да је то “принцип повезивања без узрока” који повезује ум и материју и који се манифестује кроз случајности које имају одређени смисао и значење, али се не могу објаснити узрочно-последичном везом.

Марксисти, укорењени у детерминистичку теорију, и теисти, са својим концептом судбине у основи деле презир према случају. Чак је и Алберт Ајнштајн заступао став да је наша неспособност да предвидимо ишта више од вероватноће, у суштини само последица нашег недовољног знања. “Случај је начин на који Бог остаје анониман” – рекао је једном приликом Ајнштајн.

Чак и они који прихватају теорију о човеку као слободном бићу често одбацују могућност да случај игра пресудну улогу у његовом животу – целокупно понашање човека, па макар он био и потпуно слободан, може се са високим степеном прецизности предвидети, само ако се располаже са довољно података о њему…

Неки историчари сматрају да случајност ни у историји не постоји, односно да су њене последице практично никакве. Франсоа Фире је на пример у својој “Историји Француске револуције” одбацио могућност да би француска и светска историја кренуле другим током да је, на почетку своје каријере, Наполеон Бонапарта погинуо од неког залуталог британског метка приликом опсаде Тулона. Напротив – тврди Фире – у том случају би неки други француски мајор постао генерал, маршал и император, и прошао цео Наполеонов пут, од Маренга и Аустерлица, преко Бородина и Лајпцига, до Ватерлоа и Свете Јелене.

Да је задрхтала рука Гаврила Принципа, тог Видовдана 1914 – да ли би се Први светски рат догодио? Већина историчара – не само они марксистичке провенијенције – сматра да свакако би. Прва и друга мароканска криза, недовршена пруга Берлин-Багдад, неодржива подела колонија у Африци – све је то могло да доведе до рата, и све би се то понављало и после тог Видовдана, баш као што се догађало и пре њега.

III

Отворени и истраживачки умови воле и радују се случајностима, испитују их као што дете испитује сваку своју нову играчку, покушавају да процене њихове домете и последице, уоче, ако их има, одређене тенденције и правилности. Напротив, ауторитарне структуре личности се плаше случајности, јер оне уносе немир у њихов уски, затворени свет и нарушавају њихов унутрашњи осећај сигурности.

Ерих Фром је тврдио да се случајности нарочито плаше садисти: “Садистички карактер се боји свега што није сигурно и предвидиво, онога што пружа изненађења која би га присилила на спонтане и изворне реакције. Због тога се боји и живота. Живот га страши управо зато што је, по самој својој природи, непредвидив.” (Е. Фром, “Природа садизма”)

Срби, али и јужни Словени уопште, спадају међу оне народе код којих се вековима развијао један посебан облик колективне свести, у којем нема места за случајност. Екстремни антипод случајности је, наравно, тзв. теорија завере.

Ништа се на свету никада није десило случајно – мисле Срби – све је последица тога да су се некада, негде, неки моћни људи тако у тајности договорили. И наравно, сви ти договори су увек ишли на нашу штету, јер смо ми храбри и поштени, али наивни…

IV

Имам један неодређени утисак да је случајност мојим животом управљала, отприлике, као и код већине других људи: некада више, некада мање, никада пресудно, али понекад занимљиво.

На пример, да на Косову 1961. није избила епидемија тифуса, сигурно бих се родио у Приштини – обоје мојих родитеља су тада тамо живели и радили. Може се рећи, дакле, да сам се у Београду родио сасвим случајно…

И касније, неколико ствари у мом животу се десило случајно: нека пријатељства и нека непријатељства, извесне жене, поједине прочитане књиге и виђене земље, неке паре олако зарађене и друге олако изгубљене…

Случај је на пример хтео и то да мој син Милан, у септембру ове године, крене у ону исту основну школу у коју се мој деда Милорад уписао 1913. године…

Понекад, господин случај је, својом невидљивом руком, одредио и неке тренутке у мом животу који су се, потом, показали као занимљиви и у неким ширим размерама. На овом месту, не могу да се отмем једном сећању.

Почетком маја 2010. године путовао сам за Америку. У својој опсесији истраживањем различитих авионских веза, као град за преседање – тада, баш као ни сада, из Београда се није могло директно летети за САД – изабрао сам, од свих других, и Београду много ближих градова, баш Лондон. Сасвим случајно, могло би се рећи.

У Лондону сам морао да преспавам, и негде од три поподне размишљао како да убијем преостало време. Јавио сам се старом пријатељу и договорили смо се да попијемо пар пива предвече. Био је то – опет случајно – први четвртак у мају, дан њихових избора те године, те мој пријатељ није имао времена да одемо на вечеру као што смо имали обичај у сличним приликама случајних сусрета – морао је да те вечери заврши још неке послове који се, ваљда, за тај дан подразумевају.

Сећам се да је наш разговор већим делом протекао у његовом вајкању зашто Ратко Младић још није ухапшен и ко му у том његовом скривању помаже, те у мом помало детињастом тријумфализму због те чињенице, уз неколико циничних коментара на рачун једног човека. Човек, на жалост, више није жив, а De mortuis nihil nisi bene, па његово име овде не би било пристојно помињати. Оно је уосталом ирелевантно за главни ток ове приче. Потом смо спонтано прешли на Осаму бин Ладена, па смо за тренутак променили улоге…

Пред сам крај разговора, мој пријатељ ме, онако узгред, запитао: “Шта мислиш, да ли се онај ваш Николић већ довољно реформисао да бисмо могли да га пустимо да дође на власт? Или је боље да ипак сачекамо још мало? Шефови се овде још двоуме, а требало би да напишем извештај са препорукама следеће недеље.”

Те 2010. године није ме, искрено, баш много занимало ко ће бити на власти у Србији. Живот ми је био занимљив, а цела та прича о рециклажи кадрова ми је, још после Ивице Дачића, ионако деловала као један добар виц. Био сам већ помало и гладан, а хтео сам да свратим и до оближње књижаре на Трафалгар скверу пре него што је затворе у девет. Разговор о томе како се и колико “Николић реформисао” било је дакле последње што би ме у том тренутку интересовало…

Из свих тих разлога, потпуно сам сметнуо са ума једно од такозваних златних правила – “најважније питање се поставља на крају разговора”. Вероватно сам имао и онај посебан, мало збуњен а мало мрзовољан, израз лица – обично га иначе имам када ме Тања прекине у неким мислима својим тривијалним питањем шта ћемо за ручак – па сам кратко одговорио човеку: “Whatever. It’s easier to throw things out than to fix them.”

И ту се отприлике наш разговор и завршио – платио сам рачун конобарици боје чоколаде, и нас двојица смо полако одшетали до улаза у хотел и растали се у вечерњој гужви на Нортумберланд авенији. Прилика да се размене озбиљни аргументи о томе да ли се, како и колико, Николић реформисао била је неповратно пропуштена…

После само годину дана, већ наредног маја, три коцкице су се сложиле на занимљив начин, у мање од месец дана: најпре је Томислав Николић штрајковао глађу и спремао се да постане шеф државе, потом је мој лондонски пријатељ учествовао у операцији неутралисања Осаме бин Ладена у Пакистану, да би на крају човек који више није жив напрасно одлучио да ипак пронађе Ратка Младића…

V

Понеко ће случајности тумачити као знаке који нам указују на пут којим треба да идемо. Многи књижевници су, заиста, посветили врло лепе редове тим “знаковима поред пута”. А Ернест Хемингвеј је тим поводом упозорио: “Морамо се навићи да на најважнијим раскрсницама не налазимо увек знакове”.

Шта да радимо када дођемо на ону раскрсницу, на којој знака нема? Можемо ли, другим речима, на време препознати оне случајне тренутке у нашем животу који ће пресудно обликовати његов будући ток? Можемо ли их, у моменту када већ почну да се догађају, подвргнути некој врсти рационалне анализе?

Чини ми се да је одговор на оба ова питања, код већине људи и у већини случајева, негативан. Додуше, психолози тврде да преко 90% наших одлука доносимо на основу интуиције, а не чињеница, и сасвим је могуће да та интуиција понекад подразумева и способност препознавања случајности.

Међутим, човек није савршено биће, ма колико се трудио да, стицањем знања, усавршавањем самога себе, самодисциплином или вежбом, то постане. Чак ни данас, када је количина доступног људског знања, захваљујући савременим технологијама, највећа у људској историји, ми смо далеко од савршенства.

У том смислу, случај ће управљати нашим животима и даље, баш као и у вековима пре и после нас. И то ће, уосталом, наше животе и чинити занимљивим, остављајући им, свему упркос, ту веселу непредвидивост која је у својој суштини неодвојива од људскости. Потпуно предвидиви животи, и токови догађаја у њима, сигурно би били неописиво досадни.

Тачно, ми ћемо се – и свесно и подсвесно – трудити да предвидимо онолико колио можемо, па и више него што можемо. Господин случај – наш пратилац кроз живот – остаће нам невидљиви партнер у партији шаха, којег ћемо се трудити да прозремо, прочитамо његов блеф, и победимо.

Као, отприлике, и средњовековни витез Антониус Блок, главни јунак у култном филму Ингмара Бергмана, “Седми печат”. И у томе ћемо заиста понекад успевати, а понекад не. Уосталом, исход те шаховске партије је код свих нас већ унапред познат. Оно што се памти, то је лепота игре.

Погрешно би и наивно било веровати да је наша евентуална способност да предвидимо, препознамо и победимо случај врлина, а неспособност мана. Ради се о две стране истог процеса.

О томе је уосталом, Никола Тесла – човек који је изумео двадесети век – једном приликом рекао: “Наше врлине и наше слабости су неодвојиве, као сила и материја. Онда када се оне раздвоје, човек то више није.”

***

Овај текст посвећен је Николи Тесли, на дан његовог 159. рођендана

Advertisements