Cezarova smrt

“Црно млеко зоре пијемо те ноћу 

пијемо те у подне смрт је мајстор из Немачке

пијемо те увече и изјутра пијемо и пијемо

смрт је мајстор из Немачке његово око је плаво

оловним зрном те погађа занавек те погађа

у кући живи човек твоја коса од злата Маргарето

хушка своје псе на нас поклања нам у ваздуху гроб

са змијама се игра и снева смрт је мајстор из Немачке.”

(Paul Celan, “Фуга смрти”, 1952)

Према Плутарху, пре самог атентата, Јулије Цезар је од видовњака био упозорен да му прети опасност на Мартовске иде, али је то упозорење занемарио. На путу за Помпејев театар, Цезар је случајно срео истог видовњака и подругљиво му рекао како су “Мартовске иде дошле”, на шта му је видовњак одговорио “Јесу Цезаре, али још нису прошле.”

Председник Владе Србије, Александар Вучић, био је прошле суботе у Сребреници најближе својим Мартовским идама у читавом досадашњем току његовог живота. Стицај чудних околности водио је ка том дану згуснутог, кондензованог, насиља и обликовао догађаје који су га обележили. Вучић је преживео свој сусрет са Сребреницом – многе хиљаде других, пре двадесет година, на том месту нису имале ту срећу – али је он свеједно оставио дубоке последице на њега лично, баш као и на динамику односа унутар његове власти и Србије у целини, али и између обавештајних служби неколико страних земаља, па и тих служби самих…

Ради се, дакле, о једном врло занимљивом тренутку историје који захтева мало ширу анализу и један мултидисциплинарни приступ: криминалистички, обавештајни, политички, историјски и етички.

I

Некрофилија балканске Каносе

На почетку, битно је уочити једну правилност: сам идентитет босанско-херцеговачких Муслимана у великој мери је у последњих двадесет година изграђен на култу жртве. Централна тачка у том наративу (само)виктимизације је егзекуција ратних заробљеника у Сребреници, јула 1995. коју су поједини центри идеолошке моћи Запада, прилично претенциозно и са сумњивим квалитетом правних аргумената, квалификовали као геноцид. 

У држави која не постоји, у привреди која не ради, у друштву које се вратило у предмодерне облике – једина дугорочно исплатива позиција је била позиција жртве. Процеси започети одавно доживели су кулминацију овог јула. Некрофилија је од појединачног заната постала колективна судбина.

Комплекс такозване српске кривице за рат неодвојив је од овог култа жртве, они један другог хране и потпомажу. И наравно да у таквом контексту “злочинац – жртва” никакво суштинско помирење није могуће. Оно, међутим, није ни било циљ од самог почетка – радило се само о тривијалним механизмима империјалне манипулације, којима је основни циљ био да Балкан што дуже остане подељен, посвађан, рањив, сиромашан, далеко од сваке модернизације и еманципације – и као такав препуштен на милост и немилост интересима великих сила.

Ту је негде и прва озбиљна политичка грешка Александра Вучића – он је, што под притиском спољног фактора, што из сопственог егоцентризма који се граничио са наивношћу – прихватио да својим присуством тој манифестацији додатно потхрани један одавно присутан danse macabre и улије му једну квалитативно нову легитимацију.

Као немачки цар Хенрик Четврти који је јануара 1077. године отишао на покајање код папе Гргура Седмог у Каносу у Италији, и пре уласка у папски замак морао на коленима да клечи три дана и три ноћи у снегу, бос и обучен само у кошуљу, тако је и Александар Вучић у Сребреницу отишао да, како је сам рекао, погне главу. 

II

Убиство у Оријент експресу – ритам најављеног злочина

Као у чувеном роману Агате Кристи, и у Вучићевом “Оријент експресу” било је неколико заинтересованих страна, од којих је свака имала своје мотиве и своје ресурсе да на станици у Сребреници заустави воз. Ти мотиви јесу у неким случајевима међусобно супротстављени, а ресурси прилично различити, али је циљ тог суботњег поднева био заједнички.

Сам муслиманско-хрватски ентитет у Босни и Херцеговини, тзв. Федерација данас је безбедносно најризичнији део Балкана. Присуство и утицај вехабија, крила радикалног ислама блиског Катару и Саудијској Арабији, расте од 2011. године. Стране службе још су пре четири године прилично прецизно лоцирале главне тачке у Босни и Херцеговини за обуку вехабија: Жељезно поље код Зенице и Травника, подручје према Теслићу, село Маоча код Брчког, и зоне око Бихаћа и Санског моста. Према неким извештајима, вехабија у Босни и Херцеговини има чак око сто хиљада – наша је процена да је ова процена вишеструко увећана, али чак и 15 до 20 одсто тог броја и даље оставља сасвим довољан резервоар кадрова за извођење терористичких операција различитих нивоа и профила.

Муслимански лидер у Босни и Херцеговини, Бакир Изетбеговић, у неколико наврата је довођен у везу са вехабијским покретом. Занимљиво, те квалификације нису никада долазиле из Републике Српске, него из алтернативних центара моћи у муслиманском естаблишменту у Босни и Херцеговини, блиских Сједињеним Америчким Државама, а окупљених око политичара, тајкуна и обавештајца Фахрудина Радончића. Занимљива је коинциденција да је неколико личности из сарајевског подземља, из различитих ситуација блиских Бакиру Изетбеговићу, идентификовано прошле суботе у Сребреници.

Обавештајна служба Босне и Херцеговине – Агенција за истраге и заштиту (СИПА) – која је под јаком контролом америчке амбасаде у овој земљи, покушала је да почетком септембра 2014. године, у акцији под кодним називом “Дамаск”, неутралише вехабијски покрет, хапшењем његовог неформалног лидера, радикалног имама из Бужима, Хусеина Билала Боснића. Боснић је тренутно у притвору, чекајући суђење, који може трајати до краја 2016. године, али далеко од тога да је вехабијски покрет обезглављен.

Занимљив је податак да је досад идентификовано преко 50 млађих мушкараца који су са територије Босне и Херцеговине учествовали на страни Исламске државе Ирака и Леванта у борбама у Сирији, углавном у оквиру тзв. Ал-Нусра фронта. Процене о укупном броју бораца Исламске државе са простора бивше Југославије варирају од 200 до 600. Негде од Нове године, у Босну су се вратила 32 оперативца ИСИС-а, а доступни подаци о њиховом кретању по повратку указују на равномерно покривање више центара. Средином фебруара ове године, босанске службе безбедности ухапсиле су шест руководилаца мреже ИСИС у Босни средњег нивоа. Међутим, организација у целини остала је практично нетакнута.

Сам Меморијални центар у Поточарима, иако технички на територији Републике Српске, већ годинама функционише као екстериторијална енклава, и на дан комеморације, 11. јула 2015. године, био је под фактичком управом тзв. Организационог одбора, који је одредио протокол догађаја и практичне аранжмане за његову реализацију. Такав статус редуковао је број, расположиво време и маневарски простор за деловање безбедносног апарата у простору Меморијалног центра.

Мерсад Смајловић, директор Меморијалног центра, био је задужен за организацију простора, утврђивање траса кретања званичних делегација, физичко раздвајање ВИП простора од остатка Меморијалног центра као и издавање акредитација различитим службеним и полуслужбеним лицима. Смајловић, дакле, може пружити одговор на доста занимљивих питања.

Једно од питања које је после инцидента запањило професионалце из више земаља било је потпуно одсуство било какве озбиљне безбедносне провере приликом уласка у Меморијални центар: свако је, а посебно ако је имао ма какву службену акредитацију, могао да унесе шта је хтео.

Према сведочењима неких очевидаца, чак неколико минута пре почетка инцидента – док још није покушан никакав физички контакт са Вучићем и његовом пратњом – чуо се пуцањ, највероватније из пиштоља. Протокол није, међутим, чак ни промењен. У неким каснијим извештајима, појавила се и аутоматска пушка “Хеклер и Кох”, са оптичким нишаном, нађена на локацији у близини трасе кретања српске делегације. Око порекла и власништва над том пушком још увек постоје одређене недоумице.

Запањује такође велика физичка удаљеност – анализе снимака указују на педесет до сто метара, зависно од тренутка – између Александра Вучића и државника других земаља у тренутку инцидента. Та физичка удаљеност, односно изолација, је потпуно неуобичајена за протоколе који регулишу боравак шефова држава и влада, чак и на скуповима мањег ризика.

Интересантан детаљ је и распоред камера појединих ТВ екипа, нарочито регионалне мреже Н1, која је знатно пред почетак инцидентног понашања, имала скоро потпуно покривену трасу будућег повлачења српске делегације,  и то на оним тачкама на којима постоји најбоља видљивост. Камере су – а то се под датим околностима показало као далековиди потез – биле опремљене телеобјективима. Било је очигледно унапред обезбеђено да инцидентни догађаји буду снимљени, како би се цела прича могла максимално медијски експлоатисати.

Коначно, неуобичајено велики број оперативаца разних обавештајних служби – између осталог и британске, руске и турске – идентификован је у последњих неколико месеци у Сарајеву и Бања Луци. Одређени састанци одржани су и у Бечу. Толики број професионалаца у једном релативно кратком временском периоду и на специфичном месту, тешко да може да буде случајан.

Сарајево је, иначе, одавно добило репутацију Казабланке двадесет првог века: оно је одличан полигон за тренирање и обуку младих кадрова сваке озбиљне обавештајне агенције у окружењу и Европи. Исто тако, представља и локацију на којој се дискретно могу разменити информације чак и између оних страна којима није згодно да се то сазна.

Американци су посебно волели да користе Сарајево у разним оперативним акцијама – куриозитет је да су чак четири активна шефа станица ЦИА-е у свету у последњих десетак година службовали у Сарајеву: Џон Ситсема (2014), који је данас у Скопљу; Андреја Попов (2005-2008), данас у Подгорици; Глен Чафец (2007-2009), данас у Хелсинкију; и Мајкл Рајоле (2006-2008), данас у Авганистану.

На крају, долазимо и до оног тежег питања: имајући у виду бројне индиције, од којих смо навели оне које смо могли, да ли је у Сребреници прошле суботе на сцени био озбиљан покушај убиства? По досад доступним подацима, још увек нема недвосмислене потврде такве претпоставке. Уосталом, озбиљни такви покушаји се ретко преживе – о чему нам довољно говоре примери Анвара ел Садата, Раџива Гандија, Џона Кенедија па и Зорана Ђинђића…

Очигледно, у Сребреници су различити учесници имали различите мотиве, а мета је имала и мало среће. Али, да ли би било коме од учесника у организацији овог насиља баш много сметало ако би, као колатерална штета њиховог пројекта неко изгубио живот, укључујући ту и самог премијера?

III

Надметање полтрона и лицемера vs. Ђинђићева парадигма

Сателити Александра Вучића већ исто поподне су почели такмичење у томе ко ће наћи теже и запаљивије речи и оштрије квалификације за насиље у Сребреници – као да догађај, сам по себи, није био довољно страшан, ружан и опасан, па је њихова скромна интелигенција била неопходна да би га учинила још страшнијим.

Цинични западни коментатори одавали су тог поподнева српском премијеру признање, уз једва прикривено и злобно радовање. Нисам могао да се отмем утиску, да Вучић није дочекао крај тог дана, добио би од бриселске бирократије вероватно највећа од свих могућих и немогућих признања.

Део опозиционо опредељене јавности инцидент је исто тако злобно коментарисао наводном Вучићевом жељом да се баш неки такав догађај деси, како би добио ореол жртве и учврстио свој пољуљани рејтинг.

Али, ако јефтину пропаганду и теорије завере оставимо по страни, онда једна финија анализа догађаја у Сребреници отвара друго, много занимљивије, питање које ћемо овде назвати Ђинђићевом парадигмом.

Наиме, озбиљнији истраживачи атентата на Зорана Ђинђића, марта 2003. године, мање-више су сагласни у утиску да је одређену улогу у његовом убиству имало и тзв. припремање јавног мнења односно стварање атмосфере у којој би такав догађај био нешто што је свакако ружно и трагично, али ипак очекивано, готово неизбежно.

Мислим да се, после догађаја у Сребреници, та ситуација у суштини поновила и у случају Александра Вучића – могућност његовог убиства је постала омиљена тема различитих новинара и аналитичара на маргини, који се утркују у својим катастрофичним проценама и предвиђањима. Александар Вучић је и сам, знатно пре насиља у Сребреници, волео да у неким својим јавним иступањима, једва прикривено, кокетира са таквим сценариом. Појединим његовим сарадницима, то је већ постала омиљена тема, па у својим новинама по фотографијама Вучићевог лика већ цртају снајперске нишане.

Као оној Чеховљевој пушци, која у првом чину виси на зиду да би у наредном морала да опали – иначе би била сасвим непотребна у читавој сценографији – и стално понављање те морбидне приче о убиству има свој дубљи смисао и највише говори – и обавештајно, и политички и психолошки – о онима који на тој причи инсистирају.

IV

Амбиције, грешке и заблуде бивше Империје

Јавност је у Србији, одмах после насиља у Сребреници, била суочена са оркестрираном кампањом у медијима, чији је заједнички именитељ било директно повезивање британске спољне обавештајне службе – чувене МИ-6 – са “покушајем убиства Вучића”.

По први пут, у једној оваквој кампањи учествовали су не само медији који су, на овај или онај начин, под контролом или утицајем руских обавештајних агентура у Србији, него и један таблоид чувеног немачког издавачког концерна Ringier. Очигледно се радило о комбинованој обавештајно-медијској операцији много сложенијих мотива и размера него што то на први поглед изгледа.

На овом месту нећемо се бавити ширим аспектима британско-српских односа у обавештајним сферама – то је уосталом једна посебна тема која заслужује много детаљнију анализу и само се овлаш додирује са причом из Сребренице.

Ову кратку дигресију ћемо почети подсећањем да је рат за југословенско наслеђе, деведесетих година прошлог века, представљао у одређеном смислу трауматично искуство и за саму Британију. Све до избора 1997. године, када је на власт дошао Тони Блер, влада Џона Мејџора била је више наклоњена Србима него другим учесницима у балканском конфликту. За разлику од Немаца, који су подржавали хрватску страну рата, и Американаца који су већ тада са Изетбеговићем старијим поставили темеље онога што је ИСИС данас, британски конзервативци су у Србији још видели континуитет Титове Југославије, земље чијем је стварању пресудно допринео баш њихов легендарни вођа, Винстон Черчил.

У седам година, од пада Маргарет Тачер (1990) до доласка Тони Блера (1997), британска политика према Србији и Југославији прошла је различите фазе и комбинације, углавном конфузије, параноје и инерције. Упркос јаком притиску Клинтонове администрације, Џон Мејџор се до краја свог мандата супротстављао предлозима за ваздушне ударе против Војске Републике Српске, а истовремено је подржавао ембарго УН на наоружавање муслиманских формација у Босни и Херцеговини. Већ после 1992. године забележене су и неке чудне финансијске донације из Србије британским конзервативцима, у чијем је трансферу учествовао један српски бизнисмен који је тада радио у Лондону.

У недељама пред Сребреницу, крајем пролећа 1995, лично сам са двојицом високих службеника Форин Офиса договарао детаље промоције књиге Мире Марковић “Ноћ и дан” у Лондону, планиране за јесен те године. Мада је идеја деловала мало бизарно, контекст смо заједнички оценили као повољан: очекивали смо закључење плана З-4 о аутономном статусу српских енклава у Хрватској, скори мировни договор у Босни и Херцеговини, и укидање санкција против Савезне Републике Југославије. Промоција је дакле била замишљена као симболични гест добре воље којим би јавност у обе земље требало да добије анестетик после прилично болне операције.

Бљесак, Сребреницу и Олују – ту трагичну секвенцу догађаја између маја и августа – нико од нас, у то касно пролеће 1995. није још предвиђао. Они су после тај пропуст замерали нама, а ми њима, мада смо, истини за вољу, и једни и други неке догађаје и неке актере тада били прилично аматерски потценили, а друге преценили. Дејтон је у новембру донео релаксацију у које су обе стране полагале велике наде, испоставило се, опет, неосновано.

Доласком на власт Тонија Блера, и његовог шефа дипломатије Робина Кука, 1997. године, Велика Британија по први пут јавно представља концепт тзв. етичке спољне политике. Под притиском да се дистанцира од конфузне политике својих претходника конзервативаца према Балкану, Блерова влада у само две године радикално мења дотадашњи курс и заузима изразито антисрпски став, који ће своју кулминацију имати у агресији НАТО пакта и бомбардовању, марта 1999. године.

Тај антисрпски став, заузет на почетку Блеровог мандата и материјализован кроз бомбе, наставиће се и после петооктобарског пуча (у чијем су припремању британске структуре такође имале кључну улогу), да би у првој деценији овог века постао константа, потхрањивана неспособношћу кључних британских обавештајаца да лоцирају и ухапсе Радована Караџића и Ратка Младића, као и комичним дебаклом неколико сведока инсајдера које су Британци припремали за Хашки трибунал о трошку својих пореских обвезника.

Дакле, фамозна резолуција о Сребреници у Савету безбедности – замишљена иначе као рођендански поклон једног колеге лорда баронеси Арминки Хелић, априла ове године – представља феномен комплексне, садо-мазохистичке природе. У мери у којој је та резолуција била замишљена као садистички инструмент у односу на Србе (и тако су га Срби свих политичких опредељења, старосних и социјалних група углавном интимно и доживели) она је истовремено била и мазохистички инструмент – болно подсећање британске политичке, културне и обавештајне елите на њене сопствене заблуде и промашаје у балканској политици у последњих двадесет пет година.

Сам текст нацрта Резолуције је био аматерски и на брзину писан, пун историјских нетачности и непрецизности, лоше формулисаних порука између редова и јефтиних клишеа на нивоу средњошколског писменог састава. Међутим, Резолуција је била – што је заправо много озбиљнији пропуст Форин Офиса – врло лоше и политички припремљена, са потпуно погрешним проценама одговарајуће руске реакције, као и уз недовољно тачне и прецизне обавештајне податке о стварном квалитету и интензитету веза између Москве и Додикове администрације у Бања Луци.

Британци су били искрено изненађени развојем ситуације у последњих неколико дана уочи руског вета у Савету безбедности, али им је само 48 часова после тог фијаска Александар Вучић великодушно понудио појас за спасавање својом одлуком да – упркос бројним саветима, и приватним и политичким и безбедносним, као и упркос здравом разуму – ипак оде у Сребреницу.

У петак, 10. јула поподне, у телефонском разговору са британским шефом дипломатије, Филипом Хемондом, Александар Вучић је потврдио одлазак у Сребреницу наредног јутра. Алекс Јангер, који је тек непуних осам месеци шеф МИ-6, бољи поклон није могао да замисли. Вучићева кооперативност компензираће његову неспособност и Арминкину тврдоглавост. Наставиће се пројекат контроле Балкана са циљем изграђивања сопствене базе моћи, независно не само од интереса свог архинепријатеља Русије, него – све више – и тврдоглавог савезника Немачке.

Дакле, насиље у Сребреници је било последњи сценарио који би у датим околностима одговарао британским интересима, посебно у ситуацији у којој су њихове позиције у самој Србији и даље несигурне. Наиме, британска агентурна мрежа је распуштена (још после Младићевог хапшења 2011. године престала је да функционише станица МИ-6 у Београду) а кадровски ресурси у региону су битно ослабљени. Три врло способна висока британска обавештајца – сва тројица су рођена 1960. године – иду у пензију у току 2015. године. Двојица од њих непосредно су се, у различитим фазама своје каријере, бавила Балканом и Србијом.

Ако се, међутим, запитамо који би међународни чинилац имао највише користи од насиља у Сребреници, одговор се намеће сам по себи – Русија. Русија је наиме овим покушајем Вучићевог линча дошла у прилику да додатно капитализује политичке поене стечене улагањем вета у Савету безбедности, створила идеалну прилику за антибританску (и антизападну) хомогенизацију и хистерију у српској јавности, те за озбиљан временски период онемогућила даљи процес интеграција на Балкану, који је и иначе, од самог почетка, видела као супротстављеног сопственим интересима.

У операцији Сребреница, Русија је била у ситуацији да проигра и неколико својих обавештајних канала у Србији и на Балкану, тестира своје односе и квалитет сарадње са турским структурама и службама, и додатно задужи свог главног човека у српском политичком корпусу, Милорада Додика.

Ако би овај мастерплан до краја успео – тојест, ако би Александар Вучић заиста поверовао да му је живот угрозила завера Британије и Запада, истог оног Запада којем је он толико веровао и у њега полагао толике наде – то би неспорно били и додатни, бонус поени. Али, чак и ако у то Вучић не поверује у потпуности, или трајно, нето добитак из целе операције би за руску страну и њене балканске савезнике и сателите био врло велики.

V

Политичке последице неуспелог линча

Постоје три основне политичке последице суботњег насиља у Сребреници, и свака од њих, већ сама за себе, представља гласника врло значајних последица:

Прво, Александру Вучићу је послата порука да није недодирљив, отворена је тзв. Ђинђићева парадигма, и у одређеној мери нарушена је његова унутрашња стабилност. Вучићево време и енергија биће одсад, барем неко време, више усмерени ка савладавању својих унутрашњих страхова, него суочавању са стварним изазовима. На тој тачки, сагласне су не само обе фракције у његовом сопственом естаблишменту, него и кључни међународни чиниоци који се такође боре за контролу Србије. Борба између свих ових чинилаца, како унутрашњих тако и спољних, за Вучићеву наклоност и подршку, чином насиља у Сребреници, добија сасвим нови квалитет и претвара се у нешто друго и ново – у борбу за механизме контроле његових страхова.

Друго, отворена су нова поља и линије конфликта између националне, односно про-руске, и европске, односно про-западне, фракције у српском естаблишменту. Обе стране се сада убрзано припремају и опремају за медијски рат који је већ одавно у току, али је досад био нижег интензитета. Обе стране регрутују нове сараднике, учвршћују своје позиције у медијима, попуњавају досијеа, праве спискове непријатеља и закључују различите, најчешће непринципијелне, коалиције. Досад је сам Вучић – и морамо некако невољно признати да је бар у томе био савршено у праву – чинио све што може да тај конфликт одложи или бар смири, ако већ није могао у потпуности да га избегне. Сада је тај процес добио свој нови динамички моменат и видећемо колико дуго ће он моћи – или и хтети – да га даље спречава. Неколико кадровских потеза који чекају Александра Вучића крајем овог лета, пре свега на челу осетљивих механизама безбедности, пружиће релативно брзо одговор и на ово питање.

Треће, идеја интеграције балканских земаља и народа претрпела је озбиљан ударац. Подстакнута је поново традиционална фрустрација Срба, који се сада осећају као једном преварен муж који је жени опростио неверство, само да би му га она поново, и то пред камерама, приредила. Муслиманско становништво у Босни и Херцеговини поново је симболички редуковано на претполитичку масу, а читав овај простор приказан у светској јавности као вероватна наредна тачка продора Исламске државе. Старе верске поделе у Босни и Херцеговини подстакнуте су поново. Два значајна јужнословенска народа централног Балкана још једном су представљени као незрели, претполитички, народи којима је очигледно неопходан продужени протекторат, уместо заједнице балканских народа.

VI 

Демократија као право на погрешан избор

Да ли је Александар Вучић идеална особа која би Србију могла да води у историјско помирење са суседним народима? Сигурно не – он је високо контраверзна личност, оптерећена сопственом прошлошћу, приморана да се стално због ње некоме правда и нешто објашњава.

Постоји у том смислу одређена сличност између Александра Вучића и бившег генералног секретара УН и аустријског председника Курта Валдхајма (1918 – 2007). Они су обојица у младости били припадници екстремног политичког пројекта који је на крају пропао, и обојица су се задесили у прилици да своју политичку каријеру, после те пропасти, наставе са сасвим супротних позиција.

Валдхајм је био нациста, а Вучић екстремни шовиниста – што наравно није исто, мада је блиско – али је Валдхајм ипак у немачкој нацистичкој машинерији био само мали шраф, док је Вучић у српској шовинистичкој машинерији играо једну од главних улога. Тако да су, grosso modo, њихове позиције прилично упоредиве.

Упркос шокантном открићу о нацистичкој прошлости Курта Валдхајма, он 1986. бива изабран за председника демократске Аустрије. Српски бирачи су, за разлику од аустријских, добро знали шовинистичку прошлост Александра Вучића па га 2014. ипак бирају за премијера демократске Србије. Цинични коментатор би вероватно изоставио ово “ипак” и додао да га Срби баш због те прошлости бирају – јер то тада по први пут могу да ураде са америчким благословом – али то је у крајњој линији свеједно за ову расправу.

У ширем југословенском контексту, феномен Александра Вучића никако није изузетак – ни његов несуђени домаћин у Сребреници, син ратног лидера босанских Муслимана, ни колегиница у Загребу на чијој је инаугурацији био прошле зиме, нису ништа бољи избор за своје земље и народе, него што је сам Вучић за Србију. У сва три случаја ради се о популистичким варијантама инстант-демократа, рециклираних на брзину, уз јак утицај страног фактора, из врло сумњивих мотива и са тешким, малигним, наслеђем сопствене шовинистичке прошлости. Ради се, дакле, о профилима политичара који, у вредносним и естетским дискурсима великих сила, сасвим одговарају профилима држава на чијем су челу. Полуполитичари на челу полудржава.

Али, суштина је ипак у нечем другом: демократија подразумева, и у себи носи, и право на лош избор, односно право да се демократски избор поштује и онда када објективно није добар. Као што тај избор мора да поштује мањина, тако морају – тим пре – да га поштују и све друге државе, па макар оне биле и велике силе.

У том смислу, Александар Вучић, не само као премијер, него и као сасвим обичан грађанин – чак и да није било тог симболичног покајања на којем је сасвим неспретно и непотребно инсистирао – имао је право да оде у Сребреницу, и да тамо ужива физичку безбедност, односно да не буде линчован.

Као премијер, имао је додатно право на уважавање које би било у складу са његовим статусом, односно на протокол покојем би му било омогућено да говори као и други председници и премијери; или по којем би седео у првом реду на манифестацији, заједно са свим својим колегама из других земаља, а не – као нека црна овца у малој балканској породици – у другом. Као човек, имао је право да очекује помоћ, солидарност и подршку од свог колеге Бакира Изетбеговића, пре него од професионалних полицајаца.

Србија, са своје стране, има право да се одупре матици историје у последња два века, матрици у којој је страни фактор упорно постављао, понижавао, смењивао, хапсио, и по потреби убијао њене владаре.

Сва та права су прошле суботе ускраћена, и Александру Вучићу и Србији. Она неће бити добровољно враћена, морају бити изборена.

VII

Закључак – добитници и губитници

Насиље у Сребреници, 11. јула 2015. године има своје врло јасне добитнике и губитнике, како непосредне, тако и посредне.

Непосредни добитници су руске и турске империјалне амбиције на Балкану, као и њихови шаролики локални протагонисти – од бањалучких, преко сарајевских, до београдских. Посредни добитник је и немачка амбиција да балканске народе задржи у статусу у којем се налазе последње две и по деценије, посвађане и сиромашне, под популистичким вођама сумњивих биографија.

Непосредан губитник је британска империјална амбиција да овлада простором између Дунава и Јадрана и помери линију конфронтације са Русијом даље на исток према Црном мору, а линију поделе зона утицаја са Немачком даље на запад, према Алпима. Посредан губитник су и амерички планови на овом простору, као и чврстина америчко-британског савезништва, која је и иначе тренутно на испиту и на ширем простору Источног Средоземља и Блиског Истока.

Александар Вучић и Србија, бар за сада, нису ни коначан добитник ни коначан губитник неуспелих Мартовских ида у граду сребра – шта ће на крају из овог догађаја по њих испасти зависи од способности, и Вучића и Србије, да савладају своје страхове, ослободе се комплекса ниже вредности према великим силама, направе своје сопствене агенде уместо да стално испуњавају туђе – једном речју, да од објеката историје постану њени субјекти.

За оне које историја занима мало више, завршићемо овај текст једном поучном паралелом: упркос понижавајућем одласку у Каносу, немачки цар Хенрик Четврти овим чином није решио своје проблеме – када се вратио из Италије присталице папе наставиле су да ратују против њега и оспоравају његову власт. Морао је да се врати у Италију, овог пута са војском, и освоји Рим (папа Гргур Седми је побегао на поседе своје љубавнице Матилде).

***

(Овај текст посвећен је мом другу Асиму Топаловићу, ковачу из села Јања код Бијељине и председнику одбора Савеза комуниста – покрета за Југославију у том месту, убијеном априла 1992. године у нападу паравојних јединица Жељка Ражнатовића-Аркана на Јању и Бијељину. Као комуниста и Југословен, Асим Топаловић у Новом европском поретку није био довољно вредна и идеолошки квалитетна жртва, да би његово убиство било квалификовано као геноцид. Сигуран сам да би се тој идеји и сам насмејао, а вероватно би му и овај мој текст био дражи од Вучићеве погнуте главе)

Advertisements