slovenija ustanak

“Slovenci! Zakunimo se da u tom našem nacionalnom ratu nećemo oružje idati iz ruku pre nego što fašistički tlačitelj bude potpuno razbijen i uništen, pre nego što bude oslobođena i poslednja stopa slovenačke zemlje od Jadranskog mora do severnih slovenačkih predela, od Koruške do Sutle, pre nego svi narodi Jugoslavije, Balkana i cele Evrope, pre nego sve čovečanstvo ne bude oslobođeno strašne more kriminalnih zločinaca iz Berlina i Rima i njihovih lakeja.”

(Iz Proglasa Centralnog komiteta Komunističke partije Slovenije od 22. juna 1941. godine slovenačkom narodu)

I

Tog jutra, u utorak 22. jula 1941. godine, Franc Žnidaršič je ustao rano. Kao i obično, krenuo je peške na posao. Žandarm u vreme Kraljevine Jugoslavije – rat ga je zatekao kao komandanta žandarmerijske kasarne u Šentvidu – posle aprilskog sloma našao je posao kao prevodilac u italijanskoj policijskoj postaji u malom mestu Šmartno kod Ljubljane.

Navršavalo se tačno mesec dana od početka Hitlerovog napada na SSSR – čuvene operacije Barbarosa – i nacistička ratna propaganda bila je u punom jeku. Prethodnog dana Franc je ostao na poslu do kasno u noć – puno Dučeovih proklamacija iz Rima, uz redovne službene telegrame, trebalo je prevesti na slovenački, puno špijunskih dojava na italijanski, a i njegov šef je imao sastanke sa lokalnim župnikom i nekoliko poslovnih ljudi.

Franc je imao sve razloge da bude prilično zabrinut – njegovi sugrađani nisu blagonaklono gledali na italijanskog okupacionog službenika, a i oba sina su mu pokazivala sve jače simpatije za zabranjenu Komunističku partiju. Već krajem juna počelo je organizovano preseljenje Slovenaca u druge krajeve Jugoslavije – uglavnom u Srbiju – u skladu sa Hitlerovom direktivom prilikom posete Mariboru 26. aprila: “Učinite mi ovu zemlju nemačkom”.

Uzalud se Franc pravdao da je on samo prevodilac – zid ćutanja kad bi se negde pojavio, od crkve, preko prodavnice do kafane, postajao je sve veći i sve teži. Poglede su ljudi sklanjali u stranu, ako već ne bi stigli da na vreme pređu ulicu.

U Šmarnom i Šentvidu se verovalo da upravo Franc, koristeći svoje iskustvo i veštine predratnog policajca, potkazuje članove i simpatizere KPJ Italijanima. Nekoliko čudnih hapšenja u proteklim nedeljama uglavnom se njemu pripisivalo…

II

Prethodna noć bila je besana i za trojicu drugih ljudi – Mihu Novaka, Mirka Knapiča i Ludvika Bradeška, članove ilegalne KPJ. Tri dana ranije, na tajnom sastanku koji je sa njihovom grupom održao poverenik iz Ljubljane, drug Lojze, doneta je odluka o početku ustanka i podeljeni su zadaci.

Miha, Mirko i Ludvik su znali da je određeni broj domaćih izdajnika tog 19. jula osuđen na smrt. Nisu oni previše ulazili u zakone i procedure, niti su preispitivali da li su i koliko ti ljudi krivi, a i ako jesu da li su zaslužili baš najstrožu kaznu. Vreme je bilo ratno, a vremena je bilo malo. Drug Lojze je govorio kratko i odsečno.

Ono što su njih trojica sa celog tog sastanka dobili, bila su jedna rukom nacrtana karta, gotovo skica, jedna crno-bela fotografija i tri pištolja. Franc Žnidaršič je osuđen na smrt i njima je palo u zadatak da izvrše presudu koja je već bila doneta. Kao najstariji – imao je tada 42 godine – Miha Novak je određen za vođu grupe.

Niko od trojice ustanika do tada nije ubio čoveka – to je ipak nešto što se ne radi svaki dan, i zahteva određenu dozu veštine, hladnokrvnosti i rutine. Vežbali su, doduše, prethodnog dana u šumi iznad Šmartnog, ali mete na drveću se nisu kretale, niti su mogle da se brane. Ispucali su prilično metaka iz skromne zalihe koja je bila sakupljena posle kapitulacije jugoslovenske vojske.

III

Taj ustanak se očekivao već nedeljama. Visio je u vazduhu, osećao se u pogledu, osmehivao sa crvenih karanfila u reverima odela, pretio sa svakog iscepanog fašističkog plakata.

Još u junu se pojavio veliki broj ilegalno štampanih letaka, sa pozivom na otpor nemačkim i italijanskim vlastima. 8. jula je na železničkoj stanici u Ljubljani Osvobodilna fronta organizovala masovne demonstracije protiv raseljavanja slovenačkog stanovništva.

11. jula komanda italijanske divizije Sardinija poslala je potčinjenim jedinicama tajno upozorenje o merama predostrožnosti, koje je uključivalo prekide odsustva oficira, uspostavljanje kontrolnih punktova na putevima koji vode prema kasarnama, pojačavanje noćnih patrola.

16. jula su borci Molničke partizanske grupe u dolini Besnice ubili nemačkog pograničnog vojnika. 18. jula je Rašička partizanska grupa napala automobil visokog okupacionog funkcionera, italijanskog grofa Lazarinija.

IV

Od Tacena u kojem je živeo do njegove kancelarije u Šmartnom – oko četiri kilometra – put je Franca Žnidaršiča vodio kroz par stotina metara šume. Bio je gotovo stigao – kad bi već ušao u tu šumu imao je još nepunih desetak minuta hoda.

Znajući dobro rutinu Francovog kretanja, te činjenicu da uvek ide sam i nema nikakvu zaštitu, partizanska grupa je prethodnog dana obavila temeljno izviđanje i odredila mesto za akciju. Novak i Knapič su čekali raspoređeni u žbunju, svaki sa po jedne strane puta, dok je Bradeško bio raspoređen oko pedeset metara pre ove dvojice. On je trebalo da pusti Franca da prođe, pa da onda meti priđe sa leđa.

Na Franca je ispaljeno ukupno 15 metaka iz dva pištolja i jednog revolvera – od čega ga je pogodilo čak 11. Kasniji lekarski izveštaj pokazivao je da je čak pet od tih 11 pogodaka, pod normalnim okolnostima, moralo da bude smrtonosno.

Nijedan od trojice atentatora nije ni za trenutak posumnjao da oni to nisu bili. Zato su svi, suprotno savetu instruktora od prethodnog dana, smatrali za nepotrebno da se približe meti i overe je. Bili su potpuno uvereni da su izvršili zadatak. Udaljili su se prema partizanskoj bazi na Šmartnoj gori, da izveste o uspehu.

Franc Žnidaršič je bez svesti dovezen u italijansku vojnu bolnicu u Ljubljani. Igrom slučaja, prilikom dolaska uviđajne ekipe pomerio se – inače bi bio odvezen pravo u mrtvačnicu.

Hirurg, koji ga je nekoliko sati operisao posle je pričao da u svojoj višedecenijskoj karijeri nije imao slučaj u kojem čoveku, pogođenom sa toliko metaka, nije bio ozbiljno oštećen nijedan vitalni organ…

V

Franc Žnidaršič je ipak lečen mesecima, i mesecima se posle toga oporavljao. Iz bolnice je otpušten tek u proleće naredne, 1942. godine. Nije se vratio na posao jer su mu, u međuvremenu, oba sina otišla u partizane. Ipak, kao čudom preživela žrtva partizanskog atentata, nije ni odveden u logor, što je u tim slučajevima bila uobičajena praksa.

Italijani su ga smatrali – i često u svojoj propagandi to koristili – dvostrukom komunističkom žrtvom: boljševici su ga zamalo ubili, a potom su mu rasturili i porodicu.

Kako je vreme prolazilo – došla je i prelomna 1943. godina – Franc je sve ređe izlazio iz svog Tacena i sve manje se družio sa starim poznanicima iz italijanskog okupacionog aparata. Kao da se u njemu nešto polako, ali nepovratno, menjalo.

U septembru, neposredno po kapitulaciji Italije, koristeći velikodušnu ponudu amnestije koju su slovenački partizani tim povodom uputili službenicima bivšeg okupacionog aparata, Franc Žnidaršič je otišao u Narodnooslobodilačku vojsku. Činjenica da su mu sinovi već bili tamo samo je olakšala tu odluku.

Izgleda da je u poslednjih 600 dana vojevanja, do majske pobede 1945. godine, Franc Žnidaršič imao sreće kao i prvog dana rata. Više ga nije pogodio nijedan metak.

VI

Po završetku rata, u metežu obnove i izgradnje, sve manje ljudi se sećalo prva dva meseca Francove karijere. A i on sam, u partizanskoj uniformi, više je voleo da evocira uspomene na pobedničke dane, pred kapijama Trsta i Klagenfurta.

Franc je posle rata uglavnom ostao veran svojoj karijeri. Nije, doduše, bio više policajac, kao u Kraljevini Jugoslaviji, nego oficir Jugoslovenske narodne armije – dogurao je do čina majora i komandovao pešadijskim bataljonom u Celju, sve do penzije, tu negde početkom šezdesetih godina prošlog veka.

I, svakog 22. jula, major JNA Franc Žnidaršič bi, u paradnoj uniformi, postrojio svoj bataljon i uz zvuke himne, u stavu mirno salutirao zastavi – odajući tako počast Danu ustanka naroda Slovenije i prvom ispaljenom metku na okupatora, u danu neuspelog pokušaja sopstvenog ubistva.

Samo mesto na kojem je, čudnom igrom slučaja, preživeo ono što bi za svakog drugog bila sigurna smrt, Franc Žnidaršič je mnogo puta posle prošao, berući kao penzioner pečurke na Šmartnoj gori.

VII

I kao što se to obično događa, oni koji su svojom nespretnošću Francu Žnidaršiču poklonili nastavak njegovog života, u sopstvenom su imali mnogo manje sreće.

Od trojice neposrednih atentatora na Franca Žnidaršiča, Drugi svetski rat nisu preživela dvojica: i rukovodilac grupe, Miha Novak i Mirko Knapič poginuli su već pre kraja 1941. godine.

Jedino treći član te grupe, Ludvik Bradeško, imao je više sreće. Pod partizanskim imenom Istok, učestvovao je u mnogim borbama i dočekao kraj rata kao kapetan Jugoslovenske armije, u oslobođenom Trstu.

Drug Lojze Kebe – instruktor iz Ljubljane i organizator ustanka na Šmarnoj gori, čovek koji je ustanicima preneo direktivu o egzekuciji Franca Žnidaršiča – postao je politički komesar partizanskog štaba za Gorenjsku. Oktobra 1942. na njega je slučajno naišla grupa nemačkih vojnika dok je u šumi pisao izveštaj Glavnom štabu Slovenije. Ranjen u stomak, uspeo je da im pobegne, ali je posle par dana umro od posledica ranjavanja. Za narodnog heroja Jugoslavije proglašen je 1951. godine.

Slovenija je u Drugom svetskom ratu izgubila skoro sto hiljada stanovnika – ili oko 7,2% svoje predratne populacije. To je znatno iznad prosečne stope ratnih gubitaka u Evropi. Izolovana od glavnih tokova vojnih operacija na jugoslovenskom ratištu, Slovenija je svoje oaze slobode izborila, i odbranila, sama, da bi na kraju samog rata doživela to zadovoljstvo da se, baš u njoj, preda komandant nemačke grupe armija E, general-feldmaršal Aleksandar Ler.

Od svih jugoslovenskih zemalja, Slovenija je posle 1990. godine najmanje podlegla antikomunističkoj histeriji revizije istorijskih ocena Drugog svetskog rata i antifašističke borbe.

I kao što je Franc Žnidaršič sa filozofskim mirom prihvatio slučaj koji se poigrao sa njegovim životom, tako je i Slovenija u Evropu ponela, i u nju unela, svoj antifašizam – simbol verovatno najsvetlijeg perioda u celoj njenoj istoriji i vrednost prilično retku u savremenoj Evropi.

***

Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju Branku Greganoviču, poslednjem predsedniku Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, 1989/90. godine.

Advertisements