Lorenzo_de'_Medici-ritratto

“Teško je bogatim ljudima da žive u Firenci, osim ako ne vladaju državom. Ako vi ne kontrolišete državu ona će vas uništiti.” 

(Lorenco de Mediči Veličanstveni, bankar, političar i de fakto vladar Firence, 1449 – 1492)

Najčešće, ljudi koji se bave javnim poslovima pokušavaju da dođu i na neki položaj. U demokratskim sistemima oni se kandiduju na izborima, u nedemokratskim to čine na razne druge načine, primerene tipu društva u kojem žive.

Mnogo su ređi, ali samim tim zanimljiviji, slučajevi u kojima sam sistem zahteva od pojedinca, i vrši pritisak na njega, da prihvati neki položaj, čak i kad on(a) to neće. Nekoliko takvih slučajeva opisaćemo u ovoj priči…

I

U srednjovekovnoj Firenci, na primer, svi punoletni i slobodni građani sa stalnim prebivalištem u tom gradu, koji su platili porez (žene i Jevreji su bili isključeni) bili su automatski i po sili zakona kandidati na lutriji za izbor članova gradske vlade, čiji je mandat trajao samo dva meseca.

Ceduljice sa imenima budućih gradskih otaca bile su nasumice izvlačene iz kožnih torbi. Bilo je ukupno šest torbi: po jedna za svaki od četiri gradska kvarta, jedna u kojoj su bila imena iz sedam bogatih (trgovačkih i bankarskih) cehova i jedna sa imenima iz dva siromašnija (zanatlijska) ceha.

Biralo se – odnosno na lutriji izvlačilo – ukupno devet gradskih otaca, priora. Šefa te male gradske vlade birala su potom, među sobom, njih devetorica. Po nepisanom pravilu, šef gradske vlade – gonfaloniere della giustizia – bio bi uvek jedan od tri priora koji su predstavljali bogate bankarske i trgovačke cehove.

Ta devetorica koja bi bila izvučena u ovoj maloj lutriji morali su da prihvate tu dužnost, i zajedno rade, hrane se i spavaju ta dva meseca u gradskoj kući, Palazzo della Signoria. Mnogi Firentinci nisu bili oduševljeni tim izborom – dva meseca bi morali da žive sa ljudima koje možda ne znaju dovoljno ili sa njima nisu u dobrim odnosima, a bili bi odvojeni od svojih porodica i redovnih poslova – ali stroga pravila Republike nisu dozvoljavala izuzetke. Da nijedan čovek ne bi mogao da vlada stalno, svako je morao da vlada, ali kratko. O toj, čak i za ondašnje italijanske prilike pomalo bizarnoj praksi, Makijaveli je ostavio verodostojan opis u svojoj Istoriji firentinske republike.

II

Tomas Mor, jedan od najboljih pravnika Engleske u vreme Henrija Osmog, napravio je karijeru pišući napade na Martina Lutera, osnivača protestantizma. Tako je postao i vrhovni sudija Engleske (bilo je to još mnogo pre njenog ujedinjenja sa Škotskom 1707. godine – Britanija još nije postojala).

Kada se Henri Osmi razveo od Katarine Aragonske i oženio Anom Bolen, 1533. godine, Tomas Mor je podneo ostavku koja nije usvojena. Zatočen je u ozloglašenom Taueru – i dalje kao vrhovni sudija – i rečeno mu je da će biti oslobođen kada potpiše ukaz kojim će svako Henrijevo i Anino dete biti proglašeno legitimnim naslednikom prestola, a Henriju biti priznata vrhovna duhovna i svetovna vlast u Engleskoj.

Tomas Mor nije potpisao taj ukaz, ali ga nije ni osporavao: ćutao je sve vreme u Taueru i u ćeliji se bavio pisanjem pobožnih tekstova i tumačenjem Svetog pisma. Konačno je Henri Osmi bio toliko iznerviran njegovim ponašanjem da je odlučio da mu odseče glavu. Na pitanje Tomasovih malobrojnih preostalih prijatelja, kako neko ko sve vreme ćuti uopšte može biti veleizdajnik, Henri Osmi je – tako se bar priča – odgovorio: “Njegovo ćutanje odzvanja Evropom”.

Tomas Mor je pogubljen kao veleizdajnik 6. jula 1535. godine. Četiri veka kasnije, 19. maja 1935. Katolička crkva ga je proglasila svecem. Ana Bolen pogubljena je svega godinu dana posle Mora, 1536. godine.

III

Sredinom devedesetih, kad smo formirali JUL, očekivali smo od jednog biznismena da se kod nas učlani. On je to uporno, ali pristojno, izbegavao. Jednog letnjeg dana, kod čoveka smo – uz propisnu najavu, razume se – došli Nebojša Maljković, Zoran Todorović i ja.

Kancelarija u kojoj nas je primio delovala je kao omanja crkva – puna raznih ikona, krstova, prigodnih fotografija, luksuznih knjiga sa verskom tematikom. Slika uobičajena za srpski nouveau riche devedesetih. Kada je sekretarica, ofarbana plavuša sa jako kratkom suknjom, donela viski, naš domaćin je iskreno rekao: “Aman ljudi, ja sam desničar i antikomunista. Šta ću vam ja?”

Nebojša je počeo da ga ubeđuje kako će uskoro rekonstrukcija vlade, pa bi mogao da bude i ministar, Zoran se nešto mrštio i pominjao nultu toleranciju prema poreskim utajama, ovaj nesrećnik se preznojavao pod klimom uključenom na najjače…

Meni je sve to delovalo vrlo simpatično, jer smo retko nailazili na tako iskrene odgovore – uglavnom je bilo obrnuto, različiti likovi sumnjivih ideoloških profila predstavljali su nam se kao levičari, neki su čak i napamet učili citate Marksa i Engelsa (najčešće pogrešne) samo da bi bili primljeni u članstvo…

Zaustih da kažem par prigodnih reči i zahvalim mu se na tih sat vremena koliko smo ćaskali, kad me biznismen preduhitri:

“Evo mog predloga” – rekao je radosno – “Koliko plaća vaš član koji daje najveći doprinos stranci?”

Sva trojica smo bili zatečeni – teško je uostalom bilo znati tačan odgovor na to pitanje. A on uhvati taj trenutak našeg ćutanja, i reče:

“Ja predlažem da plaćam dvostruko više od najvišeg iznosa koji neki član JUL-a plaća. Ali samo da ne budem član.”

Koliko se sećam, nikada nije platio ništa, niti mu je neko nešto tražio. Nastavio je da se uspešno bavi privatnim biznisom, što čini uostalom i sada. Ne znam koliko je zaista (ikada bio) antikomunista, a koliko mu je ta poza bila samo duhovit i bezbedan način da odbije ponudu koja mu se nije dopadala…

IV

Negde pred kraj tzv. Miloševićevog režima sećam se par slučajeva u kojima je na pojedince bio izvršen (manje ili više suptilni) pritisak da bi bili članovi vlade: Bogoljub Karić i Milan Beko su dva najpoznatija takva primera.

Obojica nisu bila ni najmanje oduševljena idejom da budu članovi vlade kojoj su, između ostalog, bila zabranjena putovanja u zemlje Evropske unije. Još manje im se dopadalo blokiranje njihovih računa, i računa njihovih firmi, u bankama tih zemalja.

Gunđali su privatno, kako eto oni moraju da uđu u tu vladu, a Mišković ne mora iako su njegove privilegije u prethodnoj deceniji – po njihovom mišljenju naravno – bile veće, pa bi bio red da on, u ime celog malog bratstva, “odsluži tu ministarsku kaznu”.

Pa ipak, bila je to ponuda koja se ne odbija.

Slobodan Milošević je, uoči formiranja svake vlade u kojoj su bila ova dvojica biznismena, dobijao uredna upozorenja nadležnih službi, gde su sasvim precizno bili analizirani svi rizici takvih imenovanja. Službe su, pre svega, bile zabrinute da bi Zapad – jer, mehanizam petooktobarskog puča se polako stavljao u pogon – mogao da iskoristi ljude sa poslovnim interesima u inostranstvu kao objektivno najslabiju tačku u celoj vladi.

Ta upozorenja bi Milošević uvek pažljivo pročitao i na kraju ignorisao: “Bolje je da su oni meni ipak na oku.”

Vrlo interesantno – u ovom konkretnom slučaju na kraju se ispostavilo da Službe nisu bile u pravu, a Milošević jeste. Na konačnoj listi imena insajdera koji su od strane zapadnih obaveštajnih službi bili, na ovaj ili onaj način, angažovani da ruše vladu u kojoj su sami sedeli, nije bilo ni Bogoljuba Karića ni Milana Beka. Okosnicu pete kolone Zapada u jesen 2000. činili su neki drugi ljudi, u koje sam Milošević – zbog njihove prirodne gluposti – nije ni najmanje sumnjao, ali o tome ćemo pisati nekom drugom prilikom…

V

Na zahtev ruskog predsednika Putina, ruski biznismen Roman Abramovič postavljen je 2000. godine za guverenera oblasti Čukotka, na ruskom Dalekom Istoku. Na tom mestu proveo je osam godina. Procenjuje se da je za to vreme, na unapređivanje života u toj oblasti od nekih pedesetak hiljada stanovnika, potrošio skoro milijardu evra svojih privatnih para. Prosečnu zaradu u Čukotki je sa 165 evra 2000. podigao na 588, već 2006. godine. Tek 2008. godine, tadašnji ruski predsednik Medvedev uslišio je “poslednji zahtev za ostavkom” guvernera Abramoviča…

Roman je odslužio svoj dug otadžbini, deo novca zarađenog pod, hm, čudnim okolnostima vratio istoj, i na kraju još dobio “orden časti” za “veliki doprinos ekonomskom razvoju autonomnog distrikta Čukotka”.

VI

Postoje i određene granične situacije u kojima se neka funkcija prihvati mimo sopstvene volje, ali ne pod pritiskom ili ucenom, nego iz razloga prijateljstva.

U jesen 2008. godine – tek je počinjala da funkcioniše Vlada Mirka Cvetkovića – zaključen je takozvani međustranački koalicioni sporazum, u poslednjih petnaest godina najefikasniji instrument kojim je uništavana privreda Srbije. Sporazum je predvideo da se Dunav osiguranje da na upravljanje Socijalističkoj partiji Srbije. Tada je na čelu ove kompanije bio Mirko Petrović, moj prijatelj još sa Pravnog fakulteta.

Prihvatio sam tada Mirkov predlog da uđem u upravni odbor Dunav osiguranja, verujući da ću nekako moći da pomognem da se i on, i sama kompanija, zaštite od zloupotreba koje su izgledale neminovne. Bio sam od samog početka skeptičan, ali su me na kraju i Mirko, i Goran Perčević i Goran Vesić ubedili da prihvatim…

Na žalost, ispostavilo se da sam bio u pravu. Već posle šest meseci SPS je kao jedna velika ptica grabljivica krenula na svoj plen koji im je Boris Tadić tako velikodušno dao. Koza je dobila da čuva kupus, i za pet godina napravila štetu od 120 miliona evra.

Mirko je smenjen u proleće 2009. godine, i to mi je poslužilo kao odlična prilika da napustim taj upravni odbor u koji sam i prihvatio da uđem samo zbog njega.

Naravno, neka vrsta pravde ipak, i uvek, postoji – suočena sa pretnjom bankrota najveće osiguravajuće kuće u zemlji, Vlada Srbije je Mirka Petrovića, u avgustu 2014. godine, vratila na mesto prvog čoveka Dunav osiguranja, u istu kancelariju ali na mnogo teži posao nego što je bio onaj sa kojeg ga je, pet godina ranije, smenila jedna druga vlada. U medjuvremenu, koza je pojela puno kupusa…

VII

Cela ova priča o vlasti na silu dobija posebno interesantnu dimenziju kada se događa unutar porodice, virtuelne ili stvarne. Evo jednog zanimljivog primera iz Ujedinjenih arapskih emirata.

Šeik Hamdan bin Zajed al-Nahjan (1963) polubrat mnogo poznatijeg Muhameda, krunskog princa Emirata Abu Dabi i prijatelja srpskog premijera Aleksandra Vučića, pokušao je – prema britanskim obaveštajnim izvorima – dvorski udar u Emiratima, 2011. godine, u vreme epidemije tzv. arapskog proleća. U celoj toj opereti određenu ulogu odigrala je i izvesna Iman Ibrahim Dafala Ahmed, Hamdanova ljubavnica, kao i neki zanimljivi, ali prilično nezgodni likovi iz emirata Ras-al-Khaima, bliski Muslimanskom bratstvu, čija imena nećemo sada pominjati. Tanja mi ionako gunđa da u ovim tekstovima pominjem isuviše imena, pa mi uoči vikenda nisu neophodna bar ta iz Muslimanskog bratstva…

Hamdanov dvorski puč nije ni pokušan, pa nije mogao ni da propadne. Koliko ozbiljno je uopšte pripreman, ostaje takođe vrlo upitno. Interes britanskih službi da se izazove razdor unutar vladajuće porodice bin Zajed i time onemogući Rusija da preko nje proširi uticaj u Persijskom zalivu, takođe pratimo već nekoliko godina. Međutim, sve je to van teme kojom se danas bavimo…

Ovde je interesantna jedna druga konstatacija: porodica bin Zajed nije mogla sebi da dozvoli javno suđenje jednom svom članu, posebno za blasfemično delo kakva je veleizdaja. Uostalom, čak i viši službenici – koji nisu članovi same porodice – ne idu na sud kada ih uhvate npr. u proneveri novca, već budu samo neformalno zatvoreni neko vreme. Dok se ne proceni da su se popravili…

Porodica, takođe, nije mogla da dozvoli Hamdanu razvod, posebno kada su njegovi planovi o zajedničkom životu sa Iman u zapadnoevropskim prestonicama – tim leglima razvrata, nemorala i liberalizma – postali jasni obaveštajnim službama kojima je rukovodio treći brat, ministar unutrašnjih poslova, Saif bin Zajed al-Nahjan. Porodica je u arapskoj tradiciji svetinja, i Hamdanova žena Šamza bi se svakako požalila ženama Muhameda i Saifa i eto problema za ovu dvojicu…

Skandal je trebalo sprečiti po svaku cenu – i zato je Hamdanu bin Zajedu, početkom septembra 2011. godine, učtivo saopšteno da njegov avion – u kojem se već nalazio – neće poleteti za Bejrut, gde ga je u foajeu hotela “Four Seasons”, čekala nestrpljiva Iman. Umesto toga, stavljen je u kućni pritvor, koji je inteligentno zamaskiran novim postavljenjem – za specijalnog predstavnika Krune za zapadni region Abu Dabija.

Očigledno, reč je bila o potpuno izmišljenoj funkciji, u nečemu što nije zaista nikakav region, nego jedna mala oaza, usred pustinje, gotovo 200 kilometara od Abu Dabija, na samoj granici sa Saudijskom Arabijom. U oazi Liwa živi ne više od dvadeset hiljada nomada, sa svojim kamilama i kozama, i upravo u tom rustičnom ambijentu je Hamdan bin Zajed, već četvrtu godinu “specijalni predstavnik Krune”. 

Ponekad, kad njegova braća na vlasti tako procene, Hamdana dovedu iz palate u kojoj je zatočen na neku zvaničnu manifestaciju, kako javnost, stranci i novinari, ne bi ništa posumnjali. Slika se za državnu televiziju, i potom bude vraćen u svoj luksuzni zatvor.

Usred pustinje, na mestu kojem strane diplomate i novinari nemaju pristup, okružen agentima tajne službe koji ga štite od iskušenja da ode negde na svoju ruku, Hamdan bin Zajed je jedan od najčudnijih zatvorenika i istovremeno najčudnijih funkcionera savremenog sveta.

VIII

U proleće prošle godine, negde između martovskih izbora i formiranja vlade krajem aprila, diplomata iz jedne – da se tako izrazimo – uticajne ambasade pozvao me je na kafu. U poruci je kratko napisao da ga “zanima moje mišljenje” o potencijalnim kandidatima za neke ekonomske resore…

Vrlo brzo, međutim, postalo je očigledno da on u glavi već ima vrlo određena dva imena, i da ga zapravo zanima šta ja mislim o to dvoje ljudi.

“Mislim dve stvari…” – odgovorio sam mu ne čekajući kraj dosadnog uvodnog hvalospeva – “…prvo, da bi oboje trebalo najpre da nauče da upravljaju svojim kućnim budžetom, i drugo, da su ipak dovoljno pametni da takvu ponudu odbiju.”

Zanimljivo – moj sagovornik nije suštinski osporio nijedan od ta dva argumenta. Preko prvog je prešao lakonskom opaskom: “Cinično ali irelevantno”. Drugi je komentarisao onako uzgred, rečima da je Beograd ipak prijatnije mesto da se u njemu bude ministar nego Kijev, a posebno neke prestonice na Bliskom istoku…

Dok smo nastavili da pijemo kafu pao mi je na pamet naš razgovor od pre nekoliko godina kada je, medijski satanizovan nekim upornim policijskim istragama protiv njemu bliskih ljudi, jedan bivši potpredsednik vlade hteo da podnese ostavku: “On mora prvo da zasluži pravo da se izvuče tako lako, ostavkom. To mora da se odradi.” – rekao mi je tada ovaj diplomata.

I u tom trenutku sam shvatio da ni ovo dvoje budućih ministara, zapravo, nemaju nikakav izbor da li da prihvate ili ne ono što će im – tada niko od njih to još nije ni znao – biti ponuđeno za koju nedelju. Pomislih kako će kandidatkinja biti u panici kad bude birala haljinu za svečanu sednicu Skupštine – ugojila se u poslednje vreme – valjda će joj javiti dovoljno rano?

Svega par meseci kasnije, moj sagovornik će napustiti Beograd i vratiti se u svoju zemlju, u kojoj – još uvek – kandidati za javni položaj moraju da se kandiduju, prođu kroz javnu proveru svojih sposobnosti i znanja, i – ako na kraju budu izabrani – to smatraju samo prolaznom etapom u svojim životima. U kojoj ih, takođe, niko ne prisiljava da budu na nekoj funkciji. I u kojoj strane ambasade ne rade poslove koje njihove ambasade redovno rade u malim državama na periferiji Imperije…

IX

Zašto bi, i kako, neko, ko to ne želi, mogao da bude koristan na nekom javnom položaju? Zar posao neće bolje obavljati onaj kome je do njega zaista stalo? Pod kojim okolnostima se javni položaj može shvatiti kao kazna?

Odgovori na ova pitanja, naravno, različiti su, zavise od slučaja na koji se odnose, i konteksta u kojem se taj slučaj desio.

Nepopularni režimi često žele da na javne položaje dovedu ugledne nezavisne ličnosti, delom da bi u međunarodnoj javnosti poboljšali sopstvenu sliku, delom da bi te ličnosti i same bile kompromitovane i time neutralisane kao potencijalni politički protivnici.

Nesposobni režimi ponekad moraju da prinudno regrutuju jedan broj tehničara, u raznim oblastima, jer sopstvenih kadrova nemaju ili je njihova upotrebna vrednost vrlo mala.

Režimi u zemljama ograničenog suvereniteta često moraju da prihvate tzv. sugerisana rešenja za koja su zainteresovane velike sile, a ponekad su i sama ta imenovanja, faktički, prinudna.

Šta je onda preostalo nečemu što bi zapravo bila kombinacija sva tri navedena primera: nepopularnom i nesposobnom režimu u zemlji ograničenog suvereniteta? I da li je u takvoj vladi – bizarnoj kombinaciji nezavisnih ličnosti, tehničara i sugerisanih rešenja – ijedan njen član zaista dobrovoljno?

***

Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju Zoranu Todoroviću, generalnom sekretaru JUL-a, ubijenom 24. oktobra 1997. godine u Beogradu, pod okolnostima koje nikada nisu razjašnjene. Zoran je bio jedan od majstora da ljude u dve reči ubedi kako zapravo hoće ono što neće, samo im to još nije jasno. Posebno kada se radilo o imenovanjima na razne javne funkcije…

Advertisements