Morocco postcard

Ta nam je nada kao sigurno i čvrsto sidro duše koje ulazi u unutrašnjost iza zavesa.

Hebrejima 6:19

Prvi svetski rat – u poslednje vreme poznatiji i kao Veliki rat – čiju stogodišnjicu smo počeli da obeležavamo prošle godine, odlikovao se i velikim brojem dezertera na svim zaraćenim stranama.

Dezerterstvo – jedan od najtežih prekršaja ne samo vojničke discipline, nego i časti – bilo je naročito prisutno na Zapadnom frontu – u uslovima pozicionog, rovovskog, rata gde su žrtve bile ogromne, a pomeranja trupa, mesecima, neznatna ili nikakva.

Pojedinačno dezerterstvo lako je postajalo grupno, i tada bi obično vodilo u pobune manjih jedinica, vodova i četa.

Suočene sa tim problemom, komande svih zaraćenih strana dovijale su se da suzbiju pojavu dezerterstva, drakonskim kaznama koje su izricali vojni sudovi.

Britanski ekspedicioni korpus u Francuskoj izvršio je 306 smrtnih kazni nad uhvaćenim dezerterima – tek 2006. godine, svi ovi ljudi su formalno rehabilitovani. Australija je, međutim, i pre sto godina odbila da njeni vojnici, uhvaćeni kao dezerteri, budu streljani. Američki ekspedicioni korpus izrekao je 21 smrtnu kaznu, ali nijedna nije izvršena. Nemci su izvršili svega 18.

Najstrožiju politiku prema dezerterima u Velikom ratu imala je francuska vojska, u kojoj je izvršeno preko 600 smrtnih kazni streljanjem. U situacijama kada bi se jedinica pobunila grupno, primenjivala se tzv. decimacija, odnosno desetkovanje – bio bi streljan svaki deseti pripadnik pobunjene jedinice, nasumično izabran. To se npr. dogodilo sa 10. četom 8. bataljona alžirskih strelaca, koja je odbila naređenje da izvede napad na utvrđene nemačke položaje, pa je svaki njen deseti pripadnik streljan, 15. decembra 1914. godine, kod grada Zilebeke u Flandriji.

Procedura je u svim tim slučajevima bila jednostavna – dezerter uhvaćen u bekstvu bio bi izveden pred preki vojni sud, koji bi izricao samo smrtnu kaznu. Prava na žalbu i pomilovanje nije bilo, i ta kazna bi se izvršavala već narednog dana, pred zoru. Po pravilu, dezertera bi streljali vojnici iz njegove jedinice – smatralo se da ta bliskost između osuđenog i onih koji izvršavaju kaznu šalje dodatnu zastrašujuću poruku.

Posle ovih uvodnih napomena koje su objasnile kontekst u kojem se naša današnja priča događala, prelazimo na Marokanski dogovor…

I

Negde u zimu 1916. godine, za vreme Bitke na Somi, u jednom pešadijskom bataljonu 37. pešadijske divizije u francuskoj Šestoj armiji, pod komandom generala Emila Fajola, pojavio se dezerter.

Fransoa, star 21 godinu, trgovački pomoćnik iz Klermon Ferana, napustio je rov u toku bitke da bi našao pantalone kojima bi zamenio svoje, koje su se pocepale. Kaplar mu je, doduše, ponudio pantalone skinute sa malopre poginulog druga, ali ih je, pošto su bile potpuno natopljene krvlju, Fransoa odbio.

Fransoa nije ni napuštao prostor u kojem je bivakovala njegova četa – nakon što je u nekom magacinu našao pantalone koje su mu odgovarale, proveo je izvesno vreme tražeći hranu, i – pošto je već padalo veče – tu negde je i zaspao.

Uhapšen je iste noći, u snu, i sutra ujutro izveden pred vojni sud u štabu divizije, koji je bio smešten u zgradi škole u malom mestu Dompjeru. 37. pešadijska divizija imala je već desetak dezertera kojima je suđeno, i čim bi se neko sa takvom optužbom pojavio pred sudijama, njegove šanse su bile prilično slabe.

Iako Fransoa nije bio klasični dezerter – vojni tužilac je bio na ivici da li da njegov prekršaj discipline kvalifikuje kao obično samovoljno ponašanje (što bi za optuženog bilo svakako povoljnije) – birokratska rutina je prevagnula.

Za četrdeset minuta dva majora i jedan potpukovnik doneli su odluku – identičnu svim prethodnim, razume se, i Fransoa je osuđen na smrt streljanjem. Sproveden je pod stražom u vojni zatvor, u podrumu škole, gde je trebalo da sačeka zoru. Streljanja su uvek obavljana u zoru. Do tada je bilo predviđeno da stigne i streljački vod za izvršenje kazne – šestorica vojnika iz njegove čete.

II

Nakon što je osuđenik odveden, oficiri su ostali još malo u učionici škole u Dompjeru u kojoj je održano suđenje. Kao i u svim ranijim sličnim prilikama, razgovarali su o tome kako će se, sutra ujutro, osuđenik držati prilikom streljanja.

Naime, i 37. pešadijska divizija – kao uostalom i svaka druga jedinica francuske vojske – imala je izuzetno razvijen kodeks vojničke časti. On nije uključivao samo hrabrost u borbi, već i viteško držanje prilikom izvršenja smrtne kazne.

Od osuđenika se očekivalo da se ponaša dostojanstveno, da ne plače i ne kuka, ne moli za milost, hoda uspravno i odmerenim korakom. Ritual je uključivao poslednju čašu vina i cigaretu, a osuđenici koji bi odbili da im se vežu oči bili su posebno omiljeni… Priče o njima su posle prepričavane, uz dozu poštovanja, gotovo kao da se radilo o ratnim herojima.

Ali, trgovački pomoćnik iz Klermon-Ferana, Fransoa, bio je prilično daleko od ideala hrabrosti koji su očekivali i priželjkivali njegovi pretpostavljeni. Treće ratno leto već je počelo da ostavlja svoj trag na njegovoj psihi, i mladi poručnik, njegov komandir čete, procedio je kroz zube organizatorima jutarnje ceremonije da ne može garantovati za svog vojnika.

Oficiri su se na kraju razišli – otišli su na ručak – nakon što su gotovo dva puta više vremena proveli u spekulacijama kako će sutrašnje izvršenje smrtne kazne da izgleda, nego što su potrošili na utvrđivanje krivice osuđenog.

III

Otprilike u to doba, bilo je već kasno posle podne,  u školi se pojavio i divizijski kapelan, sveštenik Žan. U svojim ranim tridesetim, pre rata sveštenik u jednoj maloj crkvi u Provansi, Žan je obavljao versku službu u 37. diviziji od početka rata. Za Dompjer je krenuo još tog jutra, čim su mu javili da divizijski vojni sud zaseda po optužbi za dezerterstvo – bilo mu je jasno da je pred njim još jedna neprospavana noć.

Kapelan je imao tu dužnost da od osuđenika na smrt primi poslednju ispovest, i tu privilegiju da noć uoči streljanja provede sa njim nasamo.

U improvizovanu ćeliju doneta je poslednja večera – na tome se naročito insistiralo – kao i flaša crnog vina.

Kada se stražar udaljio, dvojica muškaraca su počela zanimljiv razgovor. Ispovest je obavljena brzo, i na Žanov predlog, otvorena je i flaša vina.

Polako je postajalo jasno da je cilj sveštenikovog produženog boravka u ćeliji – imao je pravo da ostane koliko je hteo, sve do zore koja je još bila daleko – jedan čudan predlog o kojem je želeo da porazgovaraju:

“Sine, moraš da znaš jednu stvar. Niko ko je dosad osuđen na smrt i izveden na streljanje u ovoj diviziji nije zapravo mrtav. Sva streljanja su izvršena ćorcima, kako bi se ostavio utisak na vojsku i narod. I svi osuđenici su posle dobili nešto para, papire i brodsku kartu za Kazablanku u Maroku. Tamo su i sada, svi živi i zdravi.”

U početku, Fransoa nije mogao da veruje u celu priču – delovala je suviše neverovatno, gotovo kao bajka. Posle treće čaše vina, njegov duhovnik je izvadio i pohabanu poštansku kartu, sa markom Francuskog Maroka i žigom Kazablanke: “Ovo sam dobio od onog kovača iz Bretanje, sećaš ga se? Za kojeg se misli da je streljan prošlog Božića. Poslaćeš mi i ti jednu kad stigneš, zar ne?”

Kako je vreme odmicalo, flaša vina se praznila, a zora približavala, Fransoa je sve više verovao u celu priču, posebno zato što ju je Žan potkrepljivao brojnim sitnim, ali uverljivim, detaljima. Njegovi papiri na novo ime već se pripremaju, kao i vozna karta za brod koji bi za dva dana trebalo da isplovi iz Marseja. Sasvim uverljivo, rekao mu je i ime čoveka kojem treba da se javi kad stigne u Kazablanku – Andrea, vlasnika krčme na samom kraju keja… Tu su bile i tri novčanice od po 100 franaka – novac skroman, ali sasvim dovoljan za put koji je bio pred njim.

Pred zoru, stražari su se uzmuvali u susednoj prostoriji, i čuo se bat čizama streljačkog voda koji se postrojavao u dvorištu škole. Sveštenik Žan je, preciznošću profesionalnog igrača pokera, zaigrao na poslednju, ali najjaču kartu:

“Uostalom, sećaš li se da se neko od osuđenih na smrt u 37. diviziji plašio kada je izveden na streljanje? Naravno da se ne sećaš, jer su svi oni unapred znali – a sada to znaš i ti – za Marokanski dogovor.” 

Prvi deo ovog iskaza bio je lako proverljiv: u 37. diviziji sva streljanja su zaista obavljena kao u romantičnim filmovima. Drugi deo je bio logičan, pa samim tim i ubedljiv: ako su svi znali za Marokanski dogovor zašto bi se i čega plašili?

Flaša vina je dovršena, i Fransoa je pojeo nešto od poslednje večere koja se već bila ohladila. Njegov duhovnik je naročito insistirao da uzme malo hrane, jer mu je potrebna snaga za dug put do luke u Marseju, na koji će krenuti prvo volovskim kolima, pa vozom, čim se raziđu zvaničnici koji će posmatrati streljanje. Ko zna kada će naredni put biti u prilici da jede…

Naravno, Marokanski dogovor je podrazumevao strogu zaveru ćutanja i saradnju obe strane: da bi sve ostalo u tajnosti, Fransoa nije smeo ničim da oda da unapred zna da neće biti streljan, a nije smeo ni da se ponaša nedostojno vojnika. U protivnom, ako dogovor prekrši u bilo kojoj od te dve tačke, on će zaista biti ubijen, ne od streljačkog voda – pošto će oni pucati ćorcima – već od njegovog komandanta, majora Ležena koji će svakako biti zadužen da proveri da li je osuđenik mrtav.

Nakon što su dogovoreni i poslednji tehnički detalji – čim bude čuo pucanj, Fransoa će pasti na zemlju i praviti se mrtav, a Žan će ostati pored njega sa dvojicom grobara koji su uključeni u celu priču sve dok se prisutni ne raziđu – dvojica muškaraca su zajedno napustila ćeliju…

IV

I ovo streljanje proteklo je kao i prethodnih desetak. Poručnik iz Fransoine čete – koji se još od prethodnog dana vajkao zašto će ovaj mladi čovek morati da izgubi život zbog pocepanih pantalona – nije mogao da veruje svojim očima.

Vojnik koji se za sve vreme prethodnog ratovanja ponašao prilično kukavički, u toku jedne noći dobio je držanje, izraz lica, glas i korak heroja. Trgovački pomoćnik je čvrsto koračao prema zidu uz koji će biti postavljen, kao da je maršal Francuske koji vodi svoju vojsku prema Trijumfalnoj kapiji. U toj čudnoj metamorfozi, zec se pretvorio u lava…

Odmahnuo je dvojici drugova koje je prepoznao u streljačkom vodu. Namignuo je šeretski mladoj kuvarici koja je na bunaru uzimala vodu. Propisno je salutirao majoru Leženu, komandantu cele procedure, i odsečno raportirao, kao da dolazi da primi orden:

“Redov Fransoa Bartu, javlja se na izvršenje smrtne kazne.”

Sveštenik Žan je prišao osuđeniku, već postavljenom uza zid, da pročita poslednju molitvu:

Notre Père, qui es aux Cieux,

Que ton nom soit sanctifié,

Que ton règne vienne,

Que ta volonté soit faite

Sur la terre comme au ciel.

Kada je završio sa obredom, smirenim glasom mu je dao poslednje instrukcije:

“Sine, držao si se odlično. Ispunio si svoj deo dogovora. Pogledaj levo, preko školske ograde, na kraj ulice. Vidiš, i 37. divizija se držala svog dela dogovora.”

I zaista, na kraju ulice nalazila su se volovska kola, ona ista o kojima su pričali pre nepun sat u ćeliji, sa istim seljakom koga je sveštenik detaljno opisao. Fransoa je gotovo mogao da vidi njegove brkove, i obraze rumene od vina. To su zaista bila ona volovska kola koja će ga odvesti do železničke stanice u Amijenu, odakle će otići do luke u Marseju, a potom do Kazablanke i novog života u slobodi…

Sasvim smiren, Fransoa je završio poslednju cigaretu. Svom spasiocu je poljubio ruku, a zatim odlučnim glasom odbio povez za oči.

Decembarsko sunce je počelo da izlazi na istočnom horizontu, i njegovi prvi odsjaji obasjavali su nemačke položaje, desetak kilometara daleko. Major Ležen je dao uobičajene komande streljačkom vodu: Puni! Nišani! Na gotovs! Pre nego što je dao poslednju komandu – Pali! – kapetan je zastao na sekund, dajući tako vremena osuđeniku da uzvikne:

“Vive la France!”.

Gromki uzvik trgovačkog pomoćnika pomešao se sa detonacijom iz šest pušaka. Sveštenik Žan se prekrstio. Fransoino telo je, sekund kasnije, kao vreća, palo na zemlju pored zida, a major Ležen je odahnuo i, uz olakšanje pomešano sa nevericom, pomislio: “Još jedno streljanje koje nije narušilo čast 37. divizije.”

Potom su major i divizijski lekar zajedno konstatovali činjenice: čak četiri od šest metaka pogodilo je osuđenika pravo u srce. Šok je izazvao trenutni gubitak svesti i smrt koja je nastupila gotovo istovremeno.

Dvojica grobara su posle uzela telo i odnela ga do volovskih kola koja su čekala na kraju ulice. Sahrana je obavljena brzo, bez suvišnih ceremonija, u delu groblja rezervisanom za robijaše i samoubice.

Sveštenik Žan je uzeo svoju poštansku kartu iz Maroka, dobijenu još pre početka rata od kolege koji je tamo bio u katoličkoj misiji i – jedva primetno – stavio još jednu recku u donji levi ugao.

V

Oficirski kor je imao sve razloge da bude zadovoljan – ponovo se jedan osuđenik na smrt u 37. pešadijskoj diviziji ponašao, prilikom egzekucije, dostojanstveno i viteškiPriče o neviđenoj hrabrosti vojnika ove jedinice, koji su prezirali ne samo neizvesnu, nego i izvesnu smrt, pronosile su se po susednim jedinicama francuske armije, ali već i preko borbene linije, kod Nemaca.

Sa vremenom su te priče došle i u komandu francuske Šeste armije, u Amijen, kod generala Emila Fajola. Niko od njegovih saradnika, pa ni sam komandant 37. divizije koji je tim povodom pozvan na raport, nije mogao da objasni ovaj fenomen.

Da li iz poslovične oficirske arogancije, ili iz obične lenjosti – a možda i iz podsvesne želje da se izbegnu detalji koji bi mogli da unesu nespokoj – niko se u višim komandama nije setio divizijskog kapelana Žana, niti je ustanovio jednostavnu koincidenciju da su poslednju ispovest svi osuđenici dali baš njemu…

Veliki rat se završio – u diviziji je bilo još nekoliko dezertera, suđenja i streljanja – sva ona su prošla po gotovo identičnom obrascu – i Žan je u zimu 1918. skinuo uniformu. Vratio se u svoju malu crkvu u Provansi, u kojoj je proveo i ostatak života. O ratnim sećanjima i iskustvima govorio je malo, nerado i kratko. Nikada nije otišao u Maroko, o kome je toliko maštao u mladim godinama.

Umro je u dubokoj starosti, negde sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Među njegovim papirima pronađena je, brižno čuvana, jedna đačka sveska iz vremena Velikog rata. Na njenim koricama je, plavim mastilom, bilo napisano: Le Accord MarocaineMarokanski dogovor.

U svesci je bilo osamnaest imena, a uz svako od njih je ovlaš bio nacrtan kroki portret, uz par beležaka. Tri stranice u toj svesci bile su zapravo skice: železničke stanice u Amijenu, luke u Marseju i keja u Kazablanci, na kojem je malim krstićem bila označena Andreova krčma

I, u toj svesci, nalazila se i jedna stara, već izbledela poštanska karta i tri novčanice od 100 franaka sa početka veka, koje nikada nije potrošio…

VI

Da li je kapelan Žan prekršio verske dužnosti vojnog kapelana? Da li je njegova laž bila protivna građanskim moralnim standardima? Da li je on bio neka vrsta saučesnika u bizarnoj i sadističkoj igri oficirskog kora 37. pešadijske divizije?

Ili se stvari, možda, mogu postaviti i obrnuto? Poslednjih nekoliko sati svojih života, svi osuđenici na smrt u školi u Dompjeru proveli su, zahvaljujući kapelanu Žanu, srećni. Verovatno bi se moglo reći da su, posle poverljive ispovesti, svi oni bili mnogo opušteniji nego bilo kog dana u dotadašnjem toku rata. Po prvi put, nisu se plašili smrti.

Pojeli su u slast svoju poslednju večeru i popili flašu crnog vina. Maštali su o životu na sunčanim obalama Maroka, daleko od zime, blatnjavih rovova, bojnih otrova, leševa i krvave evropske klanice.

I ukoliko je tačno da se, kao na sastavni deo te sadističke igre, računalo i na onaj intenzivni, višečasovni osećaj straha, koji suočavanje sa izvesnošću bliske smrti uvek podrazumeva, onda je kapelan, svojom genijalno pripremljenom laži, i majstorski odigranom predstavom, rasterao i odagnao bar taj strah.

Pored toga, osuđenici koji su svoju poslednju ispovest dali kapelanu Žanu, i sa njim sklopili Marokanski dogovor, sačuvali su i u poslednjim trenucima života, dostojanstvo. Za razliku od drugih, njih nisu morali da vezuju, tuku, guraju, tretiraju kao životinje koje idu na klanicu…

Za razliku od običnih osuđenika na smrt, koji u poslednjem sekundu svog života prožive ceo svoj prethodni život, osuđenici koji su se ispovedili kapelanu Žanu, u toj sekundi su proživeli ceo svoj budući, očekivani a nedoživljeni, život.

Marokanski dogovor uključivao je, konačno, i još jedan ustupak koji je kapelan učinio svojim nevoljnim vernicima: svu težinu ovog greha primio je na sebe. Obmanuti, oni su završili svoje živote nevini barem u toj obmani.

***

Ovaj tekst posvećen je dr Radovanu Bigoviću (1956 – 2012), svešteniku i teologu, izuzetnom čoveku sa kojim sam imao zadovoljstvo da se upoznam, i koji bi svakako, kao i ja, uživao da smo našli vremena da razgovaramo o ovoj priči…

Advertisements