soviet science

“Затвореник који вредно ради осећа се, иако у логору, као слободан грађанин своје земље, нека врста друштвеног активисте.  И ако ради напорно, и даје друштву оно што може, он је херој рада.”

Јосиф Висарионович Стаљин, штампано на књижицама логораша-ударниkа

I

Изненадна посета

KalugaРевизори из Москве дошли су без најаве, већ око седам ујутро, једног понедељка, почетком октобра 1950. године. Овог пута, у малој Управи за шуме у области Калуга нису успели да се на време припреме за њих – претходне недеље је њихова веза у Москви, која им је увек унапред јављала долазак ревизора, као за пакост била одсутна.

Узалуд је шеф шумске управе, инжењер Висоцки покушавао да одобровољи главног ревизора да одложи почетак контроле бар за неколико сати, како би се папири, колико-толико, довели у ред. Ни вотка са кавијаром, ни провод у шумској кући са келнерицом Каћом, па ни коверат са одређеном сумом новца, унапред одвојеном за ту прилику, сада нису помагали. Главни ревизор Рогин желео је да направи каријеру, и чинило му се да је мала шумска управа прави златни рудник његових шанси…

Већ око дванаест сати било је сасвим очигледно да се бројеви не поклапају: количина посеченог дрвета била је знатно већа од прихода приказаним у извештајима шумске управе.

“Није могуће да је чак 20% дрвећа у Калуги труло?” – значајно је подигао обрве Рогин – “Мораћемо да тражимо додатне извештаје Шумарског института.

Али, негде око три после подне изгледало је да се ситуација ипак нешто поправља по злосрећне шумаре – Висоцки је успео да дође до свог пријатеља Игора, који је радио у администрацији Кремља, и кога је звао само у изузетним ситуацијама, када би нешто озбиљно пошло по злу, као тог дана.

Компликовани механизам блефа, притиска и обећања стављен је у погон. Игор је био наравно само ситан шраф у Кремљу – он је заправо тамо урамљивао слике и повремено испомагао у служби протокола – али је био речит и убедљив, док је главни ревизор Рогин, свестан да у рукама држи јаке карте, хтео да их њих извуче максимум…

На крају је постигнут џентлменски договор који је требало да задовољи све стране: извештај ревизора неће поменути систематску продају дрвета у Калуги црноберзијанцима; амбициозни Рогин добиће позивницу за наредни пријем који ће у Кремљу бити организован за хероје социјалистичког рада; инжењер Висоцки ће, међутим, морати да сам одреди неког од својих нижих службеника који ће бити ухапшен због проневере. Тако ће и вук бити сит, и све овце на броју. Све овце, осим једне.

II

Несрећна судбина возача Сергеја


kolaСергеј Вдовин – Серјожа
, возач у шумској управи, повремено је узимао гориво из свог Москвича и продавао га таксистима у Калуги. Водио је свакако рачуна да то буду количине које неће привлачити ничију пажњу – десетак литара недељно могло се увек оправдати са стотинак додатних километара у путним налозима. Шуме око Калуге су велике, а путеви лоши…

Како је руководству шумске управе пало на памет да баш Серјожу одреде као жртвено јагње, остало је нејасно. Главна куварица је била свакако незгодан избор, мада је било опште познато да је крала месо, јер се веровало да је у љубавним везама са оперативцем локалног НКВД-а. Сви остали потенцијални кривци су се исувише добро познавали, и од њихових различитих операција инжењер Висоцки је редовно узимао свој проценат.

Већ око осам увече тог понедељка, главни ревизор Рогин потписао је извештај: све је у шумској управи у Калуги било у реду, осим “систематског поткрадања социјалистичке имовине, лажним увећавањем података о потрошеном гориву за службено возило, које је у претходних шест месеци организовао и сам спровео возач Сергеј Вдовин.”

Вдовин је ухапшен наредног јутра – тужилац у Калуги није желео да се ревизори исувише дуго мувају по његовом граду, ко зна на шта би још могли да наиђу после те шумске управе – и пожурио је да налог за хапшење потпише још претходне вечери.

Народни социјалистички суд осудио је, по кратком поступку, возача Сергеја Вдовина на десет година принудног рада у казненом логору Каргополаг, у провинцији Архангелск, близу Арктичког круга.

III

Каргополаг, гулаг на далеком Северу

KargopolagНКВД је формирао казнени логор Каргополаг још 1937. године, као место за “непоправљиве непријатеље совјетске државе и народа”. Заједно са Норилском, Воркутом и Колимом, Каргополаг је био део “гулага далеког Севера”, у којем се народни непријатељи преваспитавају радном терапијом, комбинованом са суровим климатским условима и “ограниченом исхраном”. Пред крај 1950. године, када је Серјожа стигао у Каргополаг, у њему је било око тридесет хиљада затвореника.

Највећи број затвореника радио је на крчењу густих шума, односно на сечи дрвета, али су у оквиру логора функционисале и фабрике цигала, пилане, радионице за израду намештаја, и други помоћни погони. Била је то права мала дрвна индустрија.

Преко 70% логораша у Каргополагу – њих око двадесет хиљада – били су класични криминалци, укључујући и две до три хиљаде тешких убица. Преосталих десетак хиљада били су политички затвореници – те 1949. године у свим казненим логорима којима је управљала Главна управа логора (ГУЛАГ) било је око два и по милиона људи.

Када је после дугог путовања, најпре кажњеничким возом па онда дресином, стигао у Каргополаг, Серјожу је дочекао натпис на улазу:

“Рад у Совјетском савезу је ствар части и славе.”

И заиста, управа логора је, под притиском бирократских инструкција из Москве, све била подредила раду, заснованом на њеном величанству норми: прецизно одређеном броју стабала које треба посећи, транспортовати и обрадити у току дана, недеље, месеца…

Проблем са нормом је био једноставан али нерешив: она је била постављена по стандардима професионалних и искусних дрвосеча, које затвореници – од којих су готово трећина били интелектуалци, сасвим необучени за такав тежак физички рад – никако нису могли да достигну.

Апсурдност логорског механизма је на тој тачки прелазила у нови квалитет: бригаде које претходног дана нису постигле норму наредног дана су биле кажњаване смањивањем ионако скромне количине хране. Тако су слаби постајали још слабији, и наредног дана би њихово одступање од норме постајало још веће, да би потом били кажњени новим смањењем хране. Из зачараног круга било је немогуће побећи.

У децембру се температура спустила на -45 степени Целзијуса. Било је практично немогуће сећи замрзнуто дрво, али ни о томе нико није водио рачуна – норме нису узимале у обзир климатске промене. Смртност затвореника је била огромна и бројно стање се надокнађивало увек новим приливима.

IV

Рационализација

five year plan.jpgОписујући касније свој боравак у Каргополагу, Серјожа није могао да се тачно сети када му је, и како, пала на памет идеја која му је спасила живот. Међутим, од самог почетка му је било јасно да, уколико настави да неуспешно сече стабла, већ ту прву зиму неће преживети.

Изгледа да је ипак био пресудан један натпис, који се издвајао својим јарко црвеним словима на огласној табли у управној згради:

“У последњих шест месеци остварене су 302 рационализације, од којих је примењено 157, чиме је постигнута уштеда од 812.322 рубље.”

По свему судећи, тек кад је ово прочитао, Серјожа је у глави почео да склапа фантастичну комбинацију. И негде почетком јануара 1951, после још једног дана проведеног у неуспешним покушајима да обори довољно стабала да би добио какву-такву храну, ушао је одлучно у канцеларију дежурног официра логора, са смелом тврдњом да је овладао новом, изузетно важном, рационализацијом.

Дакле, не било каквом:

“Грађанине дежурни, ја сам овладао технологијом којом се сваки аутомобил може преправити тако да уместо на бензин иде на кисеоник.”

Дежурни припадник НКВД-а је гледао тупо у Серјожу, чешкајући се иза потиљка. За тренутак је размишљао да га одмах казни самицом, или бар добро изудара пендреком, због таквог бесрамног спрдања са великим циљевима револуције, као што су научно-технолошка открића. Ко је још видео да аутомобил може да се вози на кисеоник? Да ли је овај човек пијан? Или је можда полудео од глади и умора?

Онда је, ипак, у тренутку недоумице, окренуо број на црвеном, бакелитном, телефону, и позвао свог претпостављеног, команданта логора, пуковника Коровина. Није наравно могао да му објасни о чему се тачно ради, осим што је папагајски поновио Серјожине речи:

“У питању је најсавременије научно откриће на којем сам радио на тајном задатку у управи за шуме у Калуги.” 

Помало узбуђен због могућности да се, баш у његовом логору, налази проналазач који би му донео славу и унапређење, пуковник је наредио дежурном да му сутра доведе “тог научника” на разговор. Возач Вдовин из Калуге је почео своју игру живота.

“Кисеоник под притиском сагорева као бензин, и сваки мотор са унутрашњим сагоревањем се може прилагодити да ради на њега. Великим вентилатором ћемо убацивати ваздух у преткомору, тамо из њега издвајати чисти кисеоник, који ће се онда сабијати под одређеним притиском, а потом сагоревати у комори.” – Вдовин је објашњавао самоуверено, као да се целог живота тиме заиста бавио.

Пуковник није био потпуно сигуран да је све то остварљиво, али се стидео да призна како се не разуме довољно у техничка питања. И док је Вдовин, оловкама у црвеној и плавој боји, цртао линије на великом листу папира, пуковник је размишљао:

“Ово делује сасвим невероватно, и човек је чудак. Али, сви школовани људи су помало луцкасти. Дакле, шта могу да изгубим ако овом чудном човеку дам на располагање лабораторију да свој наум покуша да спроведе у пракси? Лабораторија је ионако празна. Ако не успе, то ми неће штетити. А ако успе? Е, ако успе, можда добијем Стаљинову награду”.

Ослобођен тешког рада на сечи дрвећа у смрзнутим шумама далеког севера, у топлој лабораторији и са нормалним оброцима хране, Серјожа је почео озбиљно да размишља о ситуацији у којој се нашао.

Тачно, живот је привремено спасао. Али, то је била само одложена смртна казна. Ако се покаже да је цела прича о мотору на кисеоник била само блеф, стрељање му не гине. Ако ни због чега другог, оно зато што ће се овај амбициозни, сујетни и приглупи пуковник осетити као будала, и то му неће опростити.

Једино решење било је да се прича настави, новим – и нужно све већим – обманама. Обманама тако грандиозним, да их ум пуковника НКВД-а неће моћи да схвати. Обманама тако вештим, да ће се Стаљинова награда, унапређење, премештај у Москву и орден, пуковнику сваки пут чинити све ближим, готово на дохват руке.

Возач из Калуге почео је да игра улогу Шехерезаде, састављајући своју сопствену збирку прича из хиљаду и једне ноћи и стављајући на коцку сопствени живот. Убрзо је схватио да то ипак – иако природно интелигентан – не може сам.

V

Исак Мојсејевич Филштински

FilshtinskijIM1980eAURIНекако у то време, у Каргополаг је доведен још један занимљиви затвореник. Исак Мојсејевич Филштински, Јеврејин рођен у Харкову, био је историчар, књижевни критичар, оријенталиста и арабиста – укратко, човек прилично осебујне ренесансне природе, мајстор за речи и слике. У логору се налазио по основу чувеног члана 58. Кривичног закона Совјетског Савеза: “контрареволуционарна активност”. 

Исак је добио, поштом, научни часопис на енглеском језику од колега арабиста из иностранства. Био је и Јеврејин – у годинама када је Стаљин патио од одмакле параноје о “јеврејској завери”. На Институту га, као перспективног и младог научног радника – имао је само 31 годину – нису волели. Те три чињенице су, узете заједно, биле довољне за десет година логора у Арктичком кругу – баш као што је за десет година логора била довољна и проневера оних стотинак литара горива у Серјожином Москвичу…

Двојица затвореника су брзо постигла договор: Исак ће цртати планове и шеме “великог научног открића” и – ако се икада буде поставило неко питање – давати компликоване научне одговоре које нико неће моћи да разуме. Сергеј ће свему томе додати ауторитет великог иноватора, и обезбедити да цела прича буде толико важна управи логора да од ње више нико неће смети да одустане.

Убрзо је и Исак ослобођен редовних физичких послова, и распоређен у лабораторију као Серјожин помоћник. Њих двојица су, потом, добили и посебну собу у којој су спавали, близу лабораторије, и преселили се из групних логорашких соба у којима су дотад били.

Полако, велика макета је почињала да поприма прве обрисе. Састављена од разних делова расходованих аутомобила, празних ацетиленских боца, испражњених акумулатора, лампица и жица, деловала је застрашујуће за неупућене.

Двојица мушкараца – а повремено би им се у “научно-иноваторској групи” придруживало још неколико њихових сапатника – схватали су одлично значај визуелног утиска. Цела ова скаламерија је обојена у црвено, а изнад предњег ветробранског стакла фиксиран је огроман портрет Јосифа Висарионовича… Сам аутомобил назван је, у част великог вође светског пролетаријата, “Стаљиномобил”.

Стаљиномобил, наравно, није могао да се сам покреће. То је истовремено била и његова највећа слабост, али и највећи потенцијал. Нова, фундаментална научна истраживања, нови ресурси и људи, били су потребни да се пројекат заврши, сада када је – по Серјожиним речима – био већ 80% готов. Дијалектика обмане је била савршена.

Дошло је и пролеће, и првомајска парада у којој су учествовали, заједно, логораши, стражари и цивилни радници. На свечаној трибини, командант Каргополага, пуковник  Коровин са сарадницима, високи гости из Главне управе логора из Москве, локално руководство Комунистичке партије, ударници, официри… Преко десетак хиљада људи било је постројено са обе стране главне улице у логору, поздрављајући параду ударника.

И као саставни део те параде, у једном моменту се појавио Стаљиномобил којег су, постављеног на два дебла уместо осовина, носила четворица јачих логораша. Испред великог научног открића поносно су марширали заслужни иноватори, Вдовин и Филштински…

VI

Одлазак у Москву

ParadaВисоки гости из Москве су наравно приметили то чудо технике, којим се пуковник Коровин помало неопрезно похвалио. Серјожа и Исак су позвани да, на пригодном коктелу, објасне мало шире о чему се ради.

Покерашки хладно, Серјожа је – док се његов пријатељ арабиста купао у хладном зноју – објаснио друговима из Главне управе логора како је аутомобил само почетак, и како његова технологија сагоревања компримираног кисеоника може да покреће и млазне авионе, без керозина. И како ће, наравно, бити одлучујућа совјетска предност у трци у освајању космоса, о којој се већ помало писало, и омогућити да се на Месец стигне пре капиталистичких Американаца…

У очима високих гостију засијале су искрице. Овим сусретом, пут у Москву био је отворен. Рад на Стаљиномобилу наставиће се у много бољим техничким условима, под надзором врхунских специјалиста совјетских служби безбедности…

Бирократске формалности око трансфера су потрајале пар месеци, негде до краја лета. Дресином до Архангелска, истом оном којом су и дошли, а потом возом, Серјожа и Исак су једног јесењег дана 1951. године, у пратњи поспаног стражара, стигли на Комсомолски вокзал, московску железничку станицу која је опслуживала северне руте… У теретном вагону, пажљиво пломбираном, налазио се и Стаљиномобил.

Неколико дана су Вдовин и Филштински провели у објекту затвореног типа, намењеном за “привилеговане логораше”, на Лењинским горама изнад Москве. Одвојени од своје макете, туробно су чекали – како се Исак једном изразио – “црну Волгу, са двојицом у црним кожним мантилима”, када ће коначно главом платити за своју превару.

То се, међутим, није десило. Прича о компримираном кисеонику који би, поред аутомобила, покретао млазне авионе и будуће свемирске бродове очигледно је била исувише заводљива. Дошла је до начелника техничке управе НКВД-а, и неколико недеља у новембру 1951. и Серјожа и Исак провели су у низу разговора са његовим сарадницима. Како су обојица били скромних техничких знања, остало је нејасно, чак и њима самима, зашто обмана већ тада није откривена – са њима су ипак причали инжењери, па чак и један доктор техничких наука.

Очигледно, у причу се већ тада умешала, ако не политика, а оно бар пропаганда. Решено је да се истраживачки рад настави, и чудном тандему је на располагање стављена – много боље опремљена од оне у Каргополагу – лабораторија у техничкој управи НКВД-а, у једном крилу зграде на Тргу Ђержинског у Москви.

Извештаје су, додуше, морали да подносе, али не често. Састављање тих извештаја био је углавном посао Филштинског, који се трудио да у њих убаци што више страних, тешко разумљивих израза, који би требало да звуче научно. Да ли је те извештаје ико читао, а посебно шта је о њима мислио, нико од двојице логораша никада није сазнао. Питања им, у сваком случају, нису постављана. Направљена је и нова, много лепша и импозантнија, макета Стаљиномобила, на шта је потрошен већи део наредне, 1952. године.

VII

Сусрет у генераловој дачи

dachaНегде пред крај 1952. године, међутим, у лабораторију у којој су радили Сергеј и Исак дошла су заиста, једног поподнева, двојица у црним кожним мантилима, без најаве. Јунаци ове приче одведени су у црну Волгу, и Исак је помислио да се његово пророчанство остварује:

“Није ни могло да траје вечно. Да смо наставили да сечемо она стабла, били бисмо свакако одавно мртви.”

Али, уместо у затвор Лефортово где би били стрељани, Вдовин и Филштински одвезени су у луксузну дачу у предграђу Москве. Тамо их је чекао нико други него Георгиј Прокофјевич Добрињин, генерални начелник Главне управе Логора, човек који је одговарао једино свемоћном шефу НКВД-а и члану Политбироа КПСС, Лаврентију Берији, и сам одлучивао о животу и смрти два и по милиона људи. И њих двојице.

Генерал мајор Добрињин је седео у фотељи и пушио лулу. На грудима његове генералске униформе пресијавали су се Медаља за храброст и Орден Суворова другог реда. За тренутак их је посматрао испод малих наочари са танким металним оквиром, а онда – као да је препознао старе знанце – рекао:

“Ах, грађани Вдовин и Филштински… Велики совјетски проналазачи, а и узорни логораши. Прочитао сам ваше досијее.”

Након што је послуга свима донела јерменски коњак, генерал Добрињин је једноставно објаснио сврху овог чудног састанка:

“За четири месеца, на првомајској паради на Црвеном тргу, Главна управа Логора жели да државном и партијском руководству, и другу Стаљину лично, прикаже Стаљиномобил. И било би лепо када би се он сам кретао, на тај ваш компримирани кисеоник, а не да га поново гурате, као прошле године у Каргополагу. Претпостављам да до тада не можете да направите авион?”

Исак је, много деценија касније, признао да је у том тренутку био на ивици. Спреман да, чак и без икаквог даљег питања, призна целу њихову превару, и запита коме и где да се јаве да буду стрељани, само да се ово мучење једном прекине. Била је то ситуација пуна психолошког набоја, како ју је сам описао,  достојна завршних сцена код Достојевског, у Злочину и казни.

Но, баш у том тренутку, возач Вдовин је, нехајно одмахнувши руком, рекао како су нацрти за авион већ у завршној фази, али би за прототип било потребно још око годину дана рада. Стаљиномобил ће, међутим, моћи сам да се вози већ на наредној паради 1. маја 1953. године.

Генерал Добрињин је задовољно протрљао браду:

“Одлично. И наш руководилац и члан Политбироа, друг Берија, ће бити обавештен о вашем успеху. Ви сте понос совјетске примењене механике. И свакако рачунајте, после првомајске параде, на међународне изложбе и сајмове технике. Врата света се отварају пред нама.”

И онда је генерал устао, што је био знак да је разговор завршен. За тренутак је застао, размишљајући да ли да се рукује са својим гостима, па је од тога на крају одустао. Климнуо је главом, и кренуо до прозора са којег се пружао поглед на Москву и њене цркве, чији су се звоници пресијавали под последњим зрацима децембарског сунца.

VIII

Недеље уочи расплета

MoscowПосле разговора са генералом Добрињином, положај двојице несуђених иноватора је значајно побољшан. Само формално су остали логораши – добили су право да се слободно и без надзора крећу по граду. А већ неколико месеци су били у врло добрим цивилним оделима, на пример. Смештени су, и хранили су се, у луксузном хотелу затвореног типа резервисаном само за више официре НКВД-а.

Једино, наравно, нису били стварно слободни. Од почетка су били, и све више су постајали, таоци сопствене обмане и заробљеници туђих, све већих, очекивања.

Начелник техничке управе НКВД-а им је послао једног младог капетана, као официра за везу, који је био задужен да испуњава све њихове захтеве – за литературом, алатима, материјалима, различитим хемикалијама – свиме што би било потребно да се прототип Стаљиномобила оспособи у преосталих неколико месеци до параде.

Слика леденог пакла са Арктичког круга потпуно је замењена сликом тоталитарног раја за одабране. Једино што је кварило слику тог раја била је једноставна чињеница: Стаљиномобил неће моћи да се креће на компримирани кисеоник. Неће моћи да се креће уопште. Оно на чему су званично радили, и о чему су писали редовне недељне извештаје генералу Добрињину, била је заправо још једна макета. Лепша и савршенија од претходне две, разуме се, али ипак само макета.

Тих јануарских недеља 1953. године, и Серјожа и Исак су лако могли да побегну. Пошто су се већ одавно слободно кретали по граду, било је довољно да се једног петка увече напросто не врате. Дежурни у хотелу НКВД-а би, вероватно, помислио да су одлучили да викенд проведу у неком женском друштву – обојица су били млади и слободни мушкарци – и не би ризиковао да подигне узбуну. Дакле, њихово одсуство би, највероватније, први приметио тек официр за везу из техничке управе, у понедељак ујутро када би затекао празну лабораторију, а до тада би они већ били далеко..

Ипак, ни Вдовин ни Филштински нису побегли. Када би на ту тему разговарали – а с обзиром на околности разговарали су често – Исак би обично рекао да је цео Совјетски Савез један велики логор, а да су њих двојица ипак ексклузивни гости у његовом луксузном делу. Серјожа је, међутим, био опседнут својом игром око Стаљиномобила, и хтео је да истражи и њене, а и своје, границе. Почео је, на неки чуда и помало морбидан начин, чак и да ужива у томе.

Недеље су пролазиле, у данима испуњеним бесциљним цртежима и све смешнијим конструкцијама, и ноћима у којима се страх осећао тако интензивно, да су га могли сећи ножем… Фебруар је заменио јануар, и официр за везу их је једног понедељка обавестио да, од тог дана, извештаји о напретку пројекта више неће бити недељни, него дневни, и да ће их куцати у два примерка уместо у једном. Други примерак ће он лично носити секретару друга Берије, који је показао изузетно интересовање.

“На 45 дана уочи параде, 15. марта, прототип мора бити готов за генералну пробу параде, која ће се одржати на полигону НКВД-а. Генерал Добрињин и друг Берија ће лично бити присутни.” – одсечно је двојицу проналазача обавестио млади капетан.

Дакле, само чудо је могло да спасе двојицу логораша-иноватора. Чуда се обично не дешавају у стварном животу. Али, овог пута, чудо се десило.

IX

Неочекивани расплет

stalinЈосиф Висарионович Стаљин умро је изненада, 5. марта 1953. године, од последица можданог удара. Вест о томе објављена је тек после 48 часова. Првомајска парада, грандиозно представљање најновијих научних и техничких достигнућа прве земље социјализма, те године није одржана.

Злогласни Стаљинов шеф свих тајних служби, и његов несуђени наследник, најмоћнији човек Совјетског Савеза, Лаврентиј Берија, ухапшен је већ 26. јуна. На седницу Политбироа стављен је као ванредна тачка дневног реда, и остао у мањини. Из зграде Кремља извео га је, везаног, лично освајач Берлина, маршал Совјетског савеза, Георгиј Жуков.

Док су га у црној Волги возили у бункер у којем ће провести преостало кратко време свог живота, Берија је јасно могао да види тенковe Kантемировске четврте гардијске дивизије како се распоређују по стратешким тачкама совјетске престонице…

Крајем децембра исте године објављена је кратка вест да је Берији судило специјално војно веће Врховног суда Совјетског Савеза, којем је председавао још један маршал Совјетског савеза, Иван Коњев, и да је потом извршена казна смрти стрељањем. Када је тачно, и на који начин, Берија завршио свој живот, никада није прецизно утврђено, јер документи о томе – званично – нису сачувани.

Сергеј Вдовин и Исак Филштински, “привилеговани логораши”, још пар месеци су остали у луксузном хотелу у Москви. Лабораторија у којој су радили је убрзо закључана, без објашњења, а официр за везу је престао да се појављује. Нико их није питао ништа, нити су они сматрали да нешто треба да питају. Уосталом, и да су хтели нису имали кога – млади рецепционар у НКВД-овом хотелу им се љубазно јављао сваког јутра и рекао да ће им свакако пренети поруке. Онда када их, наравно, и он буде добио.

У новом руководству НКВД-а постојала је извесна недоумица да ли су њих двојица били гнусни сарадници, или несрећне жртве, злогласног Берије. Очигледно, није долазило у обзир да буду враћени у Каргополаг, као обични робијаши, да одслуже остатак својих затворских казни. Били су већ исувише познати да би тако нешто било могуће. Пред њима су била само два пута: стрељање или ослобађање. Чекало се да неко, негде, некад, одлучи о томе.

Сва документа о Стаљиномобилу су изнета из лабораторије и запечаћена, а све три макете пажљиво склоњене у један депо, дубоко у подрумским просторијама зграде на Тргу Ђержинског.

Ни улога генерала Добрињина у смењивању Берије, крајем јуна 1953. никада није до краја разјашњена. Занимљиво је, међутим, да је он један од ретких високих функционера НКВД-а који након бурних догађаја у лето 1953. није доживео никакве непријатности. Разрешен дужности генералног начелника Главне управе логора сасвим изненада, у недељама између Стаљинове смрти и Беријиног хапшења, једно време је провео у дипломатији. Био је и делегат на историјском Двадесетом конгресу КПСС на којем је осуђен Стаљинов “култ личности”, 1956. године. Умро је, као заслужни совјетски пензионер, 1977. године у Москви.

Доласком Хрушчова на власт, почетком септембра 1953, Серјожа и Исак су коначно и формално ослобођени и рехабилитовани. Циничан какав је био, Исак је – тог дана када су им враћена лична документа и уручени папири који потврђују да су поново слободни совјетски грађани – питао да ли ће и даље моћи да се хране у ресторану НКВД-овог хотела… Серјожа је питао може ли добити назад његову документацију о великом научном открићу… Млади рецепционар је обојици одговорио истом реченицом:

“Будите љубазни да собу напустите до 12 часова данас. Долазе нови станари.”

X

Судбине главних јунака

sssr.jpgБизарна прича о Стаљиномобилу и његовим творцима помињала се, у ужим круговима НКВД-а, каснијег КГБ-а, још годинама, као доказ колективног лудила из Стаљиновог времена. Нови лидер Никита Сергејевич Хрушчов ју је посебно волео, и препричавао у различитим приликама и у разним верзијама.

Касније је заборављена и сама прича, а и њени актери. И Вдовин и Филштински вратили су се својим мирним животима. Једно време су наставили да се друже, да би касније – у жељи да у својим сећањима потисну тај чудан, непријатан и помало опасан период својих живота – проредили међусобне контакте.

Сергеј Вдовин је наставио живот у слободи вративши се својој старој професији – возача. Иронијом судбине, запослио се као возач баш у Академији техничких наука у Москви. Није познато да ли је са академицима које је возио икада разговарао о мотору са унутрашњим сагоревањем који би покретао компримирани кисеоник, али – све до пензије – бар није више имао проблема са горивом и ревизорима.

Понекад је патио за својом великом игром, коју је све мање у сећању чувао као духовити и мудри начин да спасе главу, а све више као неостварени сан. Крај тог сна није могао да смисли док се догађао, а на његову срећу, сан је прекинут пре краја. После пензионисања, 1983. године, Серјожа се одао алкохолу, и умро од цирозе јетре, почетком деведесетих година. Дочекао је крај и Совјетског Савеза и комунизма, државе и система у којима је од ситног крадљивца горива постао државни непријатељ, а потом од државног непријатеља генијални проналазач…

Судбина се поиграла и са његовим партнером из “великог научног открића”, Исаком Филштинским, који се 1957. вратио на Институт за оријенталне студије у Москви, где је наставио са превођењем арапске литературе. Од 1968. се укључио у дисидентски покрет у Совјетском Савезу. Имао је ту част да га, 1977. са посла отпусти лично тадашњи директор Института, Јевгениј Примаков, касније премијер Руске федерације, у време Јељцина.

После пада комунизма у Русији, 1992. се вратио на Институт. Тек 1997. године објавио је књигу својих сећања из гулага, у којој је – кратко и без сувишних детаља – описао и епизоду са аутомобилом који би користио кисеоник као гориво.

Исак Мојсејевич Филштински је преко двадесет година надживео свог друга и вршњака Серјожу: умро је 18. октобра 2013. године, у Москви, у 96. години. Одличног памћења, пар месеци пред смрт издиктирао је неколико својих необјављених успомена из тог чудног и бурног историјског времена. Ова прича је једна од њих.

XI

Поруке и шифре: како читати ову причу?

posterПрича о Стаљиномобилу, као и већина других прича, може имати више различитих тумачења и носити различите поруке. Оне зависе од начина читања и преференција, предрасуда и амбиција самог читаоца. Свака прича има више шифара, а сваки читалац бира ону која му се чини тачном, или бар одговарајућом.

Антикомунисти ће, свакако, бити срећни новим бизарним детаљем који она пружа – још једном у мору истих или сличних – који по њиховом мишљењу показује злу природу режима у којем се ова прича догодила.

Пропагандисти ће причу вероватно узети као доказ старе тврдње да у животу, а посебно у политици, чињенице нису ништа, док је утисак све. За разлику од антикомуниста, пропагандисти ће се сетити, на пример, и чувених Потемкинових села, једне лепе епизоде из Русије осамнаестог века…

Моралисти ће расправљати о етичкој димензији: колико је поступак Серјоже и Исака био оправдан имајући у виду чињеницу да им је, највероватније, спасао животе? Да ли су њих двојица, упркос томе, били колаборанти, сарадници репресивног режима? И да ли је, можда, ова стратегија преживљавања, коју су њих двојица применили, мање или више оправдана у односу на неке друге, којима су редовно прибегавали затвореници у Стаљиновим логорима.

Психолози ће се вероватно запитати да ли су можда, бар од неког тренутка, и сами аутори ове обмане, а и они којима је била упућена, поверовали у њену истинитост? Јер, да би била мајсторски спроведена, обмана увек захтева барем прећутну сагласност две стране: онога који је смишља и онога коме је упућена и који је прихвата.

Историчари ће, опет, анализирати да ли је генерал Добрињин, прихватајући обману као истину, и подижући је на највиши ниво, можда имао неку скривену намеру? Одговор на ово питање вероватно би објаснио зашто се ни Вдовину ни Филштинском, свакако незгодним сведоцима, ништа није на крају десило, а можда и због чега је генерал Добрињин, тако изненада, склоњен у дипломатију, у недељама између Стаљинове смрти и Беријиног хапшења и стрељања.

И све су то, наравно, легитимни аспекти за расправу о овој причи. Оно о чему смо ми, међутим, наставили да размишљамо и када смо на овај текст ставили тачку најбоље је описао Леонардо да Винчи:

“Највећа обмана од које људи могу да пате је она која потиче из њихових сопствених мисли.”

***

Овај текст је посвећен једном паметном младом човеку, који се у данашњем режиму у Србији бави пропагандом и, стицајем прилика, свакодневно мора да склапа нове макете истине, прерађује старе, уништава непотребне и црта будуће… Он ће свакако у овој причи препознати не само себе, него ће – као добар играч покера и експерт за шифре – и схватити поруку која му је упућена, и у којој су дате назнаке његове сопствене будућности. За све остале читаоце, сасвим је довољно да су уживали у једној лепој причи.

Advertisements