DIGITAL CAMERA

Unutar duboke slobodnozidarske simbolike, masoni sebe tretiraju kao “decu udovice”. Upravo ovaj simbol detaljno razrađuje veliki pisac i nobelovac Herman Hese u knjizi “Demijan”.

Simbolika vezana za “decu udovice” bila je poznata i tokom svetskih ratova. Tada su se masoni često tako predstavljali, što bi im spasavalo glave, jer bi ih na taj način “prepoznavala” “braća” iz neprijateljskog tabora.

 

I

Depeša sa Balkana

Brandenburg vojna knjizicaSS pukovnik Oto Skorceni došao je tog popodneva, u utorak 22. avgusta 1944. godine, u svoju kancelariju, u štabu 800. specijalne brigade Brandenburg, u Fridentalu kod Berlina. Po običaju, rad posle pauze za ručak otpočeo je čitanjem depeša koje su u međuvremenu stigle iz Bendlerstrasse, centra veze Vermahta. Vesti nisu bile neočekivane: Crvena armija je došla do istočnih granica Poljske, pad Pariza je pitanje dana, izvori iz Bukurešta javljaju da je Rumunija na ivici prelaska na stranu Saveznika, Gestapo nastavlja sa hapšenjima osumnjičenih za julski neuspešni atentat na Hitlera…

Sve su to bile očekivane vesti, osim jedne kratke depeše, poslate iz Beograda, iz štaba general-feldmaršala Maksimilijana von Vajksa, komandanta grupe armija F:

“Major Fridrih von Kenen i njegov vozač nađeni jutros mrtvi u štapskim kolima, trideset kilometara zapadno od Višegrada. Verovatno zaseda komunističkih bandita.”

Taj kratak papir privukao je pukovnikovu pažnju. Najpre, majora von Kenena lično je poznavao, još iz zajedničkih pustinjskih operacija koje su izvodili kao prethodnica Romelovih jedinica u severnoj Africi. Ali, bilo je još razloga za Skorcenijevu zabrinutost.

Još od proleća te godine, kada je, pod prilično čudnim okolnostima, odbio da učestvuje u izvođenju operacije “Konjićev skok” – desantu na Drvar – Oto Skorceni se trudio da sa Jugoslavijom ima što manje veze. U skladu sa tim, i svoje najbliže saradnike rasporedio je na druge dužnosti: major von Kenen bio je stacioniran u Atini, odakle je vodio antipartizanske operacije u Grčkoj, na primer. Otkud on sad kod Višegrada?

Jedan pogled na preciznu vojnu kartu Vermahta raspršio mu je i poslednje iluzije da se radi o slučajnosti: prema izveštajima u poslednje dve nedelje, najbliža partizanska jedinica nalazila se ne bliže od 150 kilometara od Višegrada…

Uskoro se u njegovoj kancelariji pojavio kapetan Ditrih Lang, koji je u 800. brigadi Brandenburg bio zadužen za unutrašnju bezbednost:

“Lang, major von Kenen je jutros nađen mrtav negde kod Višegrada, i mi ne znamo šta je on tamo radio. Komanda grupe armija F u Beogradu malo je požurila da zatvori ovaj slučaj. Hoću da sutra ujutro budete u Višegradu. Izveštaj ćete samo meni podneti. Pitanja?”

Kapetan Lang nije imao pitanja. Propisno je salutirao, i već oko 21 čas te večeri bio je na berlinskom aerodromu Tempelhof, u avionu za Sarajevo. Von Kenenova balkanska – a i životna – odiseja je završila, njegova je tek počinjala.

II

Major Fridrih von Kenen

Fridrih von KenenMajor Fridrih von Kenen rođen je 28. juna 1916. godine u tadašnjem nemačkom gradu Dancigu, koji je posle samo par godina, po završetku Prvog svetskog rata, postao poljski Gdanjsk. Kao ni mnoge druge nemačke plemićke porodice, ni von Kenenovi nisu bili oduševljeni da nastave život pod poljskom vlašću, i ubrzo su se iselili u bivšu nemačku koloniju, Nemačku jugozapadnu Afriku, tada pod mandatom Lige naroda koji je vršila Južnoafrička republika.

Fridrih je odrastao, i završio vojne škole, u Vindhuku i Kejptaunu, i 1941. godine odazvao se pozivu nemačke vojne obaveštajne službe – Abver – da se pridruži specijalnoj jedinici Brandenburg, u Romelovoj kampanji protiv Britanaca u severnoj Africi. Vešt u borilačkim veštinama – govorilo se da može ubiti čoveka na šest načina a da ne opali metak – sa odličnim znanjem engleskog i italijanskog, a pomalo i arapskog – Fridrih je brzo napredovao u hijerarhiji ove nemačke specijalne jedinice.

Već 1942. dobio je čin kapetana i komandu nad posebnom jedinicom – “Tropskom četom Von Kenen” – koja je, iza linije fronta bila zadužena za borbena izviđanja, sabotaže, diverzije, likvidacije i druge operacije namenjene izazivanju panike u neprijateljskoj pozadini.

Posle poraza kod El-Alamejna, povlačenja kroz Libijsku pustinju i odsudnih bitaka protiv Amerikanaca i Engleza u Tunisu, Fridrih je dobio čin majora. Kada je komandant nemačkih snaga u Africi, Hans Jirgen von Arnim, 12. maja 1943. potpisao kapitulaciju pred Montgomerijem, Fridrih je odbio da se preda, i sa poslednjih dvadeset vojnika koji su mu preostali iz Tropske čete von Kenen, čamcima se prebacio na Siciliju.

Nakon italijanske kapitulacije, septembra te godine, borio se u Grčkoj, i vodio kontranapad na ostrvu Leros, novembra 1943. gde je sa dve stotine vojnika porazio celu englesku brigadu. U jesen te godine dobio je i jedno od najviših odlikovanja Vermahta: Gvozdeni krst.

U aprilu 1944. major Fridrih von Kenen bio je uključen, pod komandom SS pukovnika Ota Skorcenija, u tajnu misiju tačnog lociranja Vrhovnog štaba NOVJ i Josipa Broza Tita. Nakon što je, posle nesporazuma sa Maksimilijanom von Vajksom, komandantom nemačke grupe armija F, Skorceni odustao od učešća u ovoj operaciji, i von Kenen je raspoređen na novu dužnost u Atini. Sa nje je i krenuo na svoj poslednji put.

Fridrih von Kenen nije bio član nacističke partije – jedna od privilegija Abverovih specijalaca bila je i sloboda izbora da ne budu u stranci – i bio je jedan od retkih oficira Vermahta koji su ne samo poštovali sva pravila međunarodnog ratnog prava nego na to bili i ponosni. Na Lerosu je, na primer, osoblju nemačke vojne bolnice naredio da se ista nega pruži svim ranjenicima – i onim iz njegove jedinice, i britanskim.

“Rat nije moj zanat, nego moja ljubav.” – govorio bi von Kenen u krugu prijatelja – “I rat ja vodim protiv naoružanih muškaraca. Sve ostalo je mesarski posao.”

III

Mrtvačnica u višegradskoj bolnici

mortuaryOko hiljadu kilometara između Berlina i Sarajeva Henkel-111 specijalne brigade Brandenburg preleteo je za oko tri i po sata. Na vojni aerodrom Rajlovac Ditrih je sleteo nešto posle ponoći.

Noć je proveo u komandi SS divizije “Princ Eugen” na Bistriku. Komandant divizije, SS general Oto Kum bio je u Crnoj Gori, gde je nadgledao operacije protiv partizana, ali mu je njegov načelnik štaba pukovnik Volf dao prilično precizan opis prethodnih dana. Majora von Kenena u Sarajevu su svakako znali, ali ga nisu očekivali, niti su imali saznanja o njegovom boravku u Višegradu, koji je bio u njihovoj zoni odgovornosti.

Sutra ujutro, u sredu, Ditrih je iz Sarajeva krenuo za Višegrad, štapskim vozilom koji mu je ljubazni Volf stavio na raspolaganje, sa dvojicom pratilaca iz voda vojne policije. Iako je put bio – prema njegovim rečima – sasvim bezbedan, misteriozna pogibija majora von Kenena nalagala je posebne mere opreza.

Razdaljinu između Sarajeva i Višegrada – oko 120 kilimetara – prošli su za oko dva i po sata, i već oko 11 ujutro Ditrih je bio u mrtvačnici improvizovane nemačke vojne bolnice u Višegradu.

Telo majora von Kenena ostalo je sa širom otvorenim očima. “Očigledno nikome nije palo na pamet da ih zatvori” – pomislio je Ditrih kada je ušao u mrtvačnicu. I te oči su mu prve privukle pažnju. U prethodnih nekoliko godina rata Ditrih je video dosta leševa i nije se retko dešavalo da oči poginulog ostanu otvorene. Ali, u mrtvim očima majora von Kenena bio je očigledan izraz dubokog, i iskrenog, iznenađenja.

Smrt je, očigledno, nastupila od jedne jedine prostrelne rane, tačno u predelu srca. Ulazna rana je nedvosmisleno ukazivala da je pucano sa razdaljine ne veće od jednog do dva metra. I kalibar je bio neuobičajen, odmah se videlo da je suviše mali.

Domali prst na levoj ruci bio je odsečen, najverovatnije nožem, u korenu. U ustima je nedostajao treći levi zub, u gornjoj vilici. Bio je izbijen tupim predmetom, po svemu sudeći kundakom pištolja. Obe ove povrede nastale su nakon smrti.

I dok je profesionalno beležio sve ovo, i pravio snimke rana, Ditrih je razmišljao:

“Kako je moguće da se takvom profesionalcu kakav je Fridrih neko naoružan približi na metar-dva, a da njegov automatski pištolj ne bude sa metkom u cevi? Odsečeni prst i izvađeni zub su međusobno povezani. I, odakle to čudno iznenađenje u njegovim očima?”

Telo majorovog vozača bilo je pošteđeno ovog naknadnog skrnavljenja. Smrt je nastupila pogotkom iz vatrenog oružja, u glavu. Ditrih je odmah, po obliku ulazne rane, zaključio da je u pitanju metak istog kalibra kojim je pogođen i major.

“Zanimljivo. Mala je verovatnoća da bi partizanske jedinice, koje su se naoružavale kako su stigle, imale dva komada istog oružja. A posebno oružja koje nije tako često i očigledno nije nemačkog porekla.” – zaključio je Ditrih izlazeći iz mrtvačnice.

IV

Višestruke intrige u gradu Višegradu

????????, 26. ???? /????/ - ???????????, ???? ?? ????????? ????????????? ???????? ?????? 18. ???? 1905. ??????, ?? ????? ?? ???????????? ???????? ???????? ????????? ?? ?????????? ????????? ???? ???? ?? ??????? ?????? - ?????????

Višegrad je, posle kapitulacije jugoslovenske kraljevske vojske u aprilu 1941. uključen u sastav Pavelićeve NDH, sa ostatkom Bosne i Hercegovine. Na njenoj istočnoj granici, ovaj gradić je ubrzo postao značajna tačka oko koje su se povremeno sukobljavali Nemci, Italijani, Ustaše, Četnici i Partizani.

Posle italijanske kapitulacije, septembra 1943. godine, odnosi su se dodatno komplikovali, jer su – u očekivanju britanskog iskrcavanja na Jadranu koje se nije desilo – četnici pokušali da iz grada izbace ustašku posadu i pri tome se sukobili i sa nemačkim snagama.

U vreme Ditrihovog boravka u Višegradu, krajem avgusta 1944, situacija je bila nešto mirnija, ali daleko od normalne. Komandant V SS brdskog korpusa, general-lajtnant Artur Fleps, odbijao je ponovljene naloge iz Berlina da razoruža četničke formacije – kako je rekao “sve dok mi vlada NDH ne obezbedi njihovu zamenu u borbi protiv komunista, trupama adekvatne snage i kvaliteta”.

Pospani narednik, zadužen za garnizonsko skladište, odveo je Ditriha do automobila kojim su se major von Kenen i njegov vozač odvezli na svoj poslednji put. Kubelwagen, uobičajena štapska kola Vermahta, nije bio pogođen. Na zadnjem sedištu nalazila se oficirska kožna torbica, u kojoj je Ditrih našao desetak listova papira – alternativni plan povlačenja nemačke grupe armija E iz Grčke, preko Višegrada i Sarajeva, za slučaj da glavni pravac prema severu, usled očekivanog prodora Crvene armije u Srbiju, bude onemogućen.

“Prosto je neverovatno da su dokumente ovakvog značaja komunisti ostavili.” – Ditrih je bio zaprepašćen. Narednik mu je objasnio kako su papiri, kada je vozilo sa telima nađeno prethodnog jutra, bili izvan torbice, razbacani, neki čak i izvan vozila, pa su ih vojnici sakupljali. Jedna ili dve strane su ipak nedostajale, ali najbitnije su bile tu.

Detaljnijim pregledom, kapetan Abvera je pronašao i jedno od ispaljenih zrna – najverovatnije ono koje je prošlo kroz glavu vozača, i zabilo se u zadnja desna vrata vozila:

“Italijanska puška Carcano, kalibar 6.5 x 52 mm.” – zaključio je Ditrih okrećući zrno u ruci – “model 1940. godine, u upotrebi u običnim pešadijskim jedinicama italijanske vojske.”

Ditrih je tek sad imao razloga za zbunjenost: od italijanske kapitulacije, pre skoro godinu dana, ova puška se na Balkanu malo koristila. I Italijani su se više puta žalili da je nepouzdana, sa suviše velikim trzajem, i da na većim daljinama teško može da bude od neke koristi.

“Nijedan pešadinac Vermahta ne bi u ruke uzeo ovaj škart. Ustaše su bile snabdevene nemačkim oružjem, Partizani uglavnom britanskim” – analizirao je Ditrih moguće opcije – “Ostali su četnici, koji su prethodnog septembra razoružali dve italijanske divizije na severu Crne Gore. Verovatno su došli do većeg broja ovakvih pušaka.”

“Gde su kola tačno pronađena i kada? Da li su tela bila u njima?” – upitao je Ditrih narednika. Šef skladišta je slegao ramenima:

“Meni su kola dovezena prazna, juče kasno popodne. Vojnici koji su ih dovezli pričali su da su nađena tog jutra, nekih pet ili šest kilometara pre ulaska u Goražde. Tela su verovatno odvezli pravo u mrtvačnicu.”

Većina istražitelja bi iz ovih činjenica prilično samouvereno izvela hipotezu o mogućem počiniocu. Više kockica se polako uklapalo. Zapravo, previše. Ditrihu je nešto u ovom slučaju sve više smetalo. Nešto, što još uvek nije mogao sebi da objasni do kraja, govorilo mu je da će rešenje biti mnogo dalje od uobičajenih pretpostavki nego što je mogao čak i da zamisli.

Znao je da će se, vrlo brzo, u priči pojaviti i neki partizani, i neki četnici. I nekako je predosećao da će i jedni i drugi biti samo mnogi od pogrešnih tragova.

V

Čudan susret u kafeu “Evropa”

Café_Mélange,_Wien

Ditrih je u Višegradu odseo u hotelu “Zur Brucke” – čuvenom Lotikinom hotelu koji je upravo tih ratnih dana Ivo Andrić opisivao u svom romanu “Na Drini ćuprija” – u centru grada. Po povratku, recepcionar mu je predao poruku – na listu papira, na brzinu istrgnutom iz đačke sveske, bilo je napisano, na nemačkom:

“Osam uveče, kafe Evropa. Dođite sami. Deca udovice.”

U sobi, Ditrih pogleda papir još jednom, onda zapali cigaretu a potom, istom šibicom, i sam papir. Imao je još sat vremena.

I dok se pepeo od cigarete mešao sa izgorelim papirom, Ditrih je brzo razmišljao. Od dolaska Hitlera na vlast, pre više od deset godina, masonske lože u Nemačkoj su zabranjene, a mnoga braća – zajedno sa homoseksualcima, komunistima i Jevrejima – poslata u koncentracione logore.

Admiral Kanaris je obećao zaštitu svoj braći koja su se zatekla u Abveru, i njegovim specijalnim jedinicama, kao što je bio Brandenburg. Nije ih ionako bilo previše, a uslov je bio da i oni sami, u javnosti, prekinu sve veze sa masonerijom. I Kanaris je ispunio obećanje. Ni Ditrih, ni ostala braća u nemačkoj vojnoj obaveštajnoj službi, nisu imali problema zbog svog članstva u masonskim ložama pre rata.

I sada, u sred ove male, zapuštene, turske kasabe, neko ga poziva na razgovor potpisujući se šifrom koju znaju samo posvećeni? U svom rodnom Minhenu, verovatno ne bi otišao na tako zakazani sastanak. U Višegradu, po svoj logici, tek nije trebalo da ode. Rizik je bio suviše veliki: sa jedne strane, on je bio oficir okupacione vojske u zemlji u kojoj ta vojska već gubi rat; sa druge strane, već nakon što je Kanaris smenjen, krajem februara, a posebno posle neuspelog atentata na Hitlera, 20. jula, ni status oficira Abvera više nije bio tako neprikosnoven kao ranije. Međutim, nešto mu je govorilo da ovaj poziv ima veze sa misijom zbog koje je došao. “Možda je pošiljalac samo želeo da pojača utisak o svom značaju?” razmišljao je Ditrih.

U kafe “Evropa” Ditrih je stigao petnaestak minuta ranije – uobičajena mera predostrožnosti. Ne primetivši ništa sumnjivo, seo je i naručio tursku kahvu, sa čašom vode. U osam sati – krajem avgusta na Balkanu je tada još dosta svetlo – na ulazu u kafe pojavio se mlađi muškarac, odeven u fino građansko odelo, sa crvenim fesom, i malom negovanom bradom, i rekao na solidnom, pomalo akcentovanom nemačkom: “Advokat Amir Šahinpašić, drago mi je.”

Spoljno svetlo je sve manje prodiralo u unutrašnjost kafea i prelamalo se na nekoliko komada austrijskog nameštaja, očigledno zaostalog još iz vremena austro-ugarske okupacije Bosne i Hercegovine, pre Prvog svetskog rata. Uprkos treningu, Ditrih nije uspeo da potpuno sakrije izraz iznenađenja na licu, i tajanstveni posetilac nastavi:

“Očekivali ste nekog starijeg, pretpostavljam. Da nismo u ovim ratnim vremenima, možda bi neko drugi zaista radio moj posao. Ali, verovatno i Vaš…”

Kapetan Abvera je i dalje ćutao. Bilo mu je jasno da njegov sagovornik vrlo precizno zna šta je cilj misije zbog koje je došao, ali nije hteo to da pokaže. Prefinjena subjektivna percepcija moći, taj duboki intepersonalni odnos između dva čoveka, prelamao se u tim trenucima, i Ditrih nije želeo da bez potrebe pokaže slabost: “Slušam Vas.” – kratko je odgovorio.

Gost se jedva primetno nasmešio, uglovima usana, a potom dao znak mrzovoljnom konobaru da i njemu donese kafu. Nastavio je:

“Likvidirati takvog specijalca kao što je bio pokojni major, svakako bi bila značajna, bez obzira koliko mala, taktička pobeda. I naš Vrhovni štab bi se time svakako pohvalio. Da smo u blizini Višegrada uopšte imali borbene jedinice. Ali, da smo ih imali, major verovatno ne bi bio ubijen, nego zarobljen i sada bi se nalazio kod nas na ispitivanju. I posle bi nam bio vrlo dragocen za bilo koju razmenu visokog nivoa, zar ne?”

Ditrih je od početka sumnjao da tajanstveni poziv može da ima veze sa partizanima, verovatno mnogo više nego sa četnicima, o kojima je razmišljao tog popodneva, razgledajući zrno kojim je majorov vozač ubijen.

Sada je to bilo očigledno. To je, na izvestan način, njegovu poziciju činilo još složenijom. Prateći izveštaje sa Balkana, i razgovarajući sa Skorcenijem koji je u proleće prošao poluostrvo uzduž i popreko, Ditrih je znao da je početkom prethodne, 1943. godine, bilo više poverljivih kontakata između partizanskog rukovodstva i komande nemačkih snaga u Zagrebu. Oni su delimično završeni uspehom – neki bitni zarobljenici sa obe strane su razmenjeni – a delimično ne. Na kraju su ti kontakti prekinuti, na izričitu Hitlerovu naredbu.

Ali, ma kako na kraju bili završeni, ti kontakti su bili zvanični, odobreni od strane nemačke komande za Jugoistok i admirala Kanarisa. Ovde, u poluosvetljenoj balkanskoj krčmi, on je bio sam – bez ičije autorizacije i bez fizičke zaštite – u razgovoru zakazanom na krajnje sumnjiv način.

“Shvatam. Želite da mi prenesete da je majora ubio neko drugi. Pretpostavljam, četnici? Ili možda ustaše?” – Ditrih je pokušao da ispita svog sagovornika.

Advokat Šahinpašić je podigao obrve, nasmešio se još jednom, i otpio gutljaj iz šoljice: “Mi to naravno ne znamo. Iako ja iskreno ne verujem da bi se bilo četnici bilo ustaše usudili na tako nešto. Ali, Vi ste došli da vodite ovu istragu. Hajde da kažemo da su majora ubile ubice. To je jedino što za sada znamo.”

“Znate da ih je bilo više?” – Ditrih nije mogao da izdrži. U trenutku je postao svestan da je napravio grešku, i počeo je da se ljuti na sebe.

“Ne znamo. Ali pretpostavljamo da su bila najmanje dvojica neposrednih izvršilaca. I da su morali da imaju određenu obaveštajnu i logističku podršku. Majori nemačkih specijalnih jedinica ne ubijaju se baš svaki dan, znate.”

Advokat je nastavio: “Iz određenih razloga, i nama je u interesu da se ovo ubistvo rasvetli. Poslat sam da Vam prenesem poruku da Vam bar mi nećemo smetati. Osećajte se potpuno bezbedni u naredne tri nedelje.”

Ditrihova nervoza je postajala očigledna. Zapalio je još jednu cigaretu. Ovaj mladi musliman se sa njim igra mačke i miša: “A posle tri nedelje? Ubićete me kao majora?”

“Posle tri nedelje, u drugoj polovini septembra, ovde će početi ozbiljne borbe. Višegrad je strateški važna tačka, u budućoj borbi za kontrolu Srbije. Sada možemo da Vam koliko-toliko garantujemo bezbednost. Završite Vašu istragu.”

Sa tim rečima, advokat je ustao, pružio konobaru dve novčanice hrvatskih kuna, i nonšalantno dodao Ditrihu: “Dozvolićete mi da Vam platim kafu. Ove novčanice za par meseci ionako više ništa neće vredeti, kao ni država koja ih je štampala.”

“I vi stvarno verujete da, posle svega što ste rekli u prethodnih pola sata, sad jednostavno možete da odšetate odavde?” – Ditrih više nije ni pokušavao da sakrije svoju zbunjenost.

“Verujem, jer smo procenili da ste vi razuman čovek, i znate da postoje samo dve opcije: ili da ja odšetam, a Vi nastavite Vašu istragu, ili da ovaj rat, za nas dvojicu barem, bude završen u ovoj kafani, ove večeri.” – sa tim rečima, advokat je pokazao na bombu koju je nosio za pojasom, sakrivenu ispod somotskog sakoa – “S tim da, u ovom drugom slučaju, niko nikada ne bi mogao da utvrdi ko je, i zašto, ubio majora.”

Kapetan Abvera je poluodsutno klimnuo glavom, priznajući svoj poraz u ovom razgovoru. Rukovanje je izostalo, a sa njim i mogućnost da dva sagovornika razmene tajni znak. Advokat se učtivo naklonio i izašao iz kafane.

Nakon što je ostao sam, Ditrih pomisli da svrati do dežurnog garnizona, i zatraži proveru nepoznatog čoveka. Uskoro se, međutim, sam sebi nasmejao na početničkoj ideji: ne samo što bi takav potez otvorio mnoga, po njega samog potencijalno neprijatna pitanja, i ne samo što bi na taj način ozbiljno otežao svoju dalju istagu. Već pre svega zato što – Ditrihu je to postalo sasvim jasno – nikakav advokat Amir Šahinpašić ne postoji…

“Taj lik je izmišljen da bi se poruka prenela, sutra će on biti neki kovač, čistač cipela, hodža ili pop, učitelj ili kelner.” – razmišljao je Ditrih odsutno, vraćajući se u hotel.

Te noći, u košmaru su mu prošle slike sopstvene inicijacije u masonskoj loži Lesing u Minhenu, 1931. godine; osmeh na licu zarobljenog sovjetskog komesara čijem je streljanju prisustvovao deset godina kasnije, na početku Operacije Barbarosa, kod Rovna u Ukrajini; iznenađene mrtve oči majora von Kenena; iscereno lice njegovog šefa, pukovnika Skorcenija; bomba ispod sakoa advokata Šahinpašića…  I sve te prikaze koje su se smenjivale jedna za drugom, govorile su mu jednu istu poruku:

“Moraš da rešiš ovaj slučaj.”

Te srede, 23. avgusta 1944. godine, u vojnom puču u Bukureštu smenjen je pro-nacistički premijer Antonesku, i Rumunija je prešla na stranu Saveznika. Dolazak Crvene armije na Dunav bilo je pitanje nedelja…

VI

Čast četničkog komandanta

Major-Milan-CvjeticaninMajor Milan Cvjetičanin, u propisnoj uniformi Jugoslovenske vojske u otadžbini, pojavio se sledećeg jutra u nemačkoj komandi i tražio “istražitelja iz Berlina”. Ditrih je tek završavao doručak, kada je kurir iz komande ušao u hotel i javio mu da “četnički komandant” ima važne informacije.

“Balkanci su krenuli sa svojim uobičajenim intrigama” – pomislio je Ditrih – “sada će po svom običaju krenuti da optužuju jedni druge.”

Međutim, major Cvjetičanin je bio značajniji svedok nego što je Ditrih u prvi mah pomislio:

“Ja sam sa svoja dva vojnika obezbedio pratnju majoru von Kenenu, sve do Goražda.” – odmah je počeo – “Vozili smo ispred njihovih štapskih kola, i nismo uočili nikakva sumnjiva kretanja. Komunisti nisu zapaženi u ovom kraju već oko tri meseca. U Goraždu smo ostali svojim poslom, a majorova kola su krenula na zapad, prema Sarajevu.”

Ditrih je posmatrao svog kolegu, starijeg po činu, više pokušavajući da uoči one sitne znake u njegovom ponašanju koje je bio obučen da zapazi, nego slušajući šta je govorio.

“Ovaj čovek nas Nemce ne voli. Verovatno komuniste ne voli mnogo više, ili ih se više plaši. Ali nije pokazao nijedan znak da laže. Uostalom, da je ubio Fridriha, zašto bi uopšte ostao u Višegradu?” – razmišljao je Ditrih.

“Da li je major zatražio Vašu zaštitu?” – postavio je par rutinskih pitanja svom sagovorniku – “Ako mu je bila potrebna zaštita, zašto ga nisu pratili nemački vojnici? I kako ste uopšte došli sa njim u kontakt?”

Major Cvjetičanin je negativno odgovorio na prvo pitanje. Na drugo nije znao odgovor. Ali je zato – ne skrivajući ni sopstveno čuđenje – rekao da je majora upoznao tek prethodnog dana, na večeri koju je priredio komandant SS divizije “Skenderbeg”, SS general August Šmidhuber, koji se tada zatekao u Višegradu. On je taj poziv razumeo kao deo napora da se poprave odnosi između nemačke vojske i jedinica Jugoslovenske vojske u otadžbini, posle sukoba u Višegradu prethodne zime. Majora von Kenena nije očekivao, niti mu je najavljen. Šmidhuber je međutim u toku večere insistirao da ga on ujutro otprati, pošto je već išao za Goražde, i nije imao puno izbora:

“Smatrao sam da sam suviše niskog čina da bih večerao sa nemačkim generalom. Bilo je i naših viših oficira tu okolo, ali mi je saopšteno da je poziv ličan. Malo me je začudilo i što je večera organizovana u nedelju. Takođe mi je bilo čudno što za pratnju nisu bili angažovani nemački vojnici, kojih je u gradu bilo sasvim dovoljno, ali nisam želeo da pravim probleme…”

Četnički major je verovatno hteo da kaže još nešto, ali ga je Ditrih prekinuo u pola rečenice:

“Nedelja? Zar ta večera nije bila u ponedeljak? Jer, Vi ste majora pratili u utorak ujutro, prekjuče, zar ne?”

“Ne” – Cvjetičanin je bio kratak i kategoričan – “posle vikenda provedenog u gradu krenuo sam na sastanak sa drugim komandantima, u Goražde. To je bio ponedeljak, 21. avgust. Ne znam kada se major pojavio u Višegradu, ali iz njega je otišao zajedno sa mnom, u ponedeljak oko osam sati. Rastali smo se na izlasku iz Goražda prema Sarajevu, već oko devet. Sećam se vrlo precizno: rukovali smo se, imao je oficirsku torbicu preko desno ramena, a crnu kožnu tašnu u levoj ruci.”

Ditrih se zahvalio majoru. U njegovim očima primetio je trag straha da ne bude optužen za ubistvo. Nekako je ličilo da je to bio više strah od sramote nego od kazne: “Ovaj čovek bi sa nama verovatno ratovao, kada bi samo smeo. Ali ne izgleda kao drumski razbojnik. To bi mu sigurno bilo ispod časti.”

“Ljubazno je od Vas što ste došli samoinicijativno. Ovaj razgovor mi je mnogo pomogao u istrazi” – Ditrih je želeo da okonča njihov susret nekom uobičajenom, ljubaznom frazom, ali je u toj frazi bilo dosta istine. Njegova predosećanja iz prethodnog dana i večeri polako su se potvrđivala. Sve manje detalja ovog slučaja je bilo jasno.

Po odlasku majora Cvjetičanina, Ditrih otvori svoj rokovnik, i na praznom listu napisa sledeće:

  1. Zašto nemačka komanda nije obezbedila pratnju za von Kenena, nego je angažovala četničkog oficira?
  2. Zašto je datum ubistva falsifikovan?
  3. Gde je crna kožna torba?
  4. Kako je moguće da je Cvjetičanin ispratio von Kenena na put prema Sarajevu, a ovaj je pronađen pre ulaska u Goražde?

Zureći u papir, Ditrih je shvatio da u Višegradu teško može da nađe odgovore koji su nedostajali. Moraće da ih potraži na drugim mestima. A prvo od ih mesta bio je Novi Pazar, u kojem se trenutno nalazio jedan od enigmatičnih aktera cele ove priče, SS general August Šmidhuber.

Kratak put od nemačke komande mesta do Lotikinog hotela Ditrih je prošao peške, zaustavivši se nekoliko minuta na sredini mosta Mehmed paše Sokolovića. Zatim je platio hotelski račun za prethodnu noć i, već oko 11 sati, bio na putu za Novi Pazar.

 

VII

Mesarski poslovi u Novom Pazaru

novi pazarPut od Višegrada do Novog Pazara, nešto više od 150 kilometara, Lang je prešao za gotovo tri sata – drumovi su bili loši, kontrolni punktovi česti, nepotrebna zadržavanja duga.

SS Oberführer – čin bi otprilike odgovarao brigadnom generalu – August Šmidhuber, komandant 21. SS planinske divizije “Skenderbeg” primio je Ditriha u svom štabu, privremeno smeštenom u Gradskoj kući, preko puta Arap džamije. Unapređen krajem juna te godine, Šmidhuber je sa svojom jedinicom, sastavljenom pretežno od Albanaca i Muslimana, pokrivao široko područje Kosova, Metohije i Sandžaka.

Sa svega sedam hiljada vojnika – ni trećina standardnog divizijskog sastava Vermahta Skenderbeg nije bio u stanju da spreči infiltraciju partizanskih jedinica iz Hercegovine i Crne Gore na sever i zapad, prema Srbiji. Samo u toku prethodna dva meseca imao je preko dve hiljade dezertera, procenat neviđen u nemačkoj vojsci. Zato se Šmidhuber uglavnom bavio represalijama – što je tada bio eufemizam za likvidacije civilnog stanovništva.

Šmidhuber je, bez obzira na značajnu razliku u činovima, bio napadno ljubazan prema sagovorniku i vrlo govorljiv.

“Čovek koji govori puno nešto želi da sakrije” – setio se Lang jedne od prvih lekcija na kriminalističkoj akademiji u Berlinu, početkom tridesetih.

Naravno, general se sećao susreta sa majorom von Kenenom, kao i večere koju je za njega priredio u Višegradu:

“Herr Hauptmann je došao u Višegrad bez najave. Rekao je da je mali avion, kojim je leteo iz Atine morao zbog kvara da sleti u Niš, i onda je tamo uzeo neka kola, i krenuo prema Sarajevu, na putu za Zagreb. Mrak ga je uhvatio na ulasku u grad, i odlučio je da ovde prenoći, zbog bezbednosti.”

Ditrih je odlučio da prvo proveri datume: “To je bilo u ponedeljak uveče, a Vi ste već u utorak ujutro već našli telo?”

Šmidhuber se za trenutak zamislio – izgledalo je kao da pokušava da se tačno seti – a onda je sa olakšanjem potvrdio kapetanovu tvrdnju, namerno pogrešno rečenu.

Taj odglumljeni trenutak prisećanja najčešće odaje laž – pomislio je Ditrih:

“On vrlo dobro zna kada je major došao i kada je priredio tu njegovu poslednju večeru. Ali iz nekog razloga mu je bitno da poverujem da je to zaista bilo dan kasnije. Ta kola, ta tela i predmeti oko njih, su negde, nekoga čekali ceo dan, pre nego što je ubistvo zvanično prijavljeno. Taj ko je došao uzeo je jedino što ga je zanimalo – crnu kožnu tašnu…” 

Razgovor je potom prešao na četničkog komandanta i njegovu ulogu u pratnji majora von Kenena. General se potrudio da Ditrih poveruje kako tog dana u samom Višegradu nije bilo dovoljno nemačkih vojnika, a kako Cvjetičanin već ide jedan deo puta… Potom je pomenuo i izvesnog ustaškog bojnika koji je trebalo da ga sačeka znatno pre ulaska u Sarajevo.

“Eto, ni pedeset kilometara nije bilo predviđeno da ide sam. I komunistički banditi nisu viđeni oko tog puta već mesecima. Ali, sudbina je htela drugačije…”

Šmidhuber se potom interesovao za majorovu porodicu; izrazio je visoko poštovanje za borbene kvalitete vojnika i oficira Brandenburga, sa kojima je imao prilike da sarađuje u nekim borbenim akcijama; pitao može li još nešto da učini da bi pomogao Ditrihovoj istrazi.

Na kraju je, Šmidhuber, onako uzgred, rekao kako je već preduzeo mere da se zbog ove akcije komunističkih bandita strelja 200 talaca. Streljanje bi trebalo da bude obavljeno sutradan, u petak, mada talaca još uvek nema dovoljno:

“Posle operacija Švarc i Vajs, prošle godine, “Skenderbeg” odmah eliminiše sve civile na koje naiđe, bez obzira imaju li oružje i skrivaju ili bandite ili ne. Tako da od utorka ujutro sakupljamo taoce. Nemamo ih još ni punih sto, ali nastavićemo i sutra.”

Lang je bio iznenađen. Još nije bilo dovoljno dokaza da se zaista radilo o partizanskoj akciji. Četnici su bili isto potencijalni osumnjičeni. A možda se radilo i o običnim pljačkašima, koji u ratu nisu ni učestvovali. Čemu ova žurba?

General je odmahnuo rukom:

“To je sada sve manje značajno. Imamo nekih desetak Jevreja koje smo našli nedavno i koji čekaju za transport, dobro će nam poslužiti. U zatvoru ima i oko dvadesetak simpatizera komunista. Sad ćemo da im pridružimo i članove njihovih porodica, oni su već na spisku. Tu su i neke dve ciganske porodice, one su brojne i zahvalne za streljanja. Nedostaje mi još stotinak, naći ćemo neke srpske seljake u okolini.” – računao je zadovoljno Šmidhuber, kao nekakav knjigovođa smrti.

“Znate Lang, i kada bi Vaša istraga utvrdila da su majora ubili ovi Mihajlovićevi četnici, a ne komunisti, opet bismo streljali istih dve stotine. Onim Ciganima svejedno.”

Lang se setio jednog od razgovora koji je imao sa von Kenenom 1942. kod Bengazija: “Za mene je rat borba sa naoružanim muškarcima. Ostalo je mesarski posao.”

Mesarski posao, pomislio je. Šta bi tek rekao o ovom Šmidhuberu?

Ditrih se izvinio i odbio generalov ljubazni poziv na večeru. Put je bio naporan, a te večeri mora da završi i preliminarni izveštaj za pretpostavljene u Abveru. U generalovim očima uočio je iskricu iznenadnog interesa:

“Već ste pri kraju Vaše istrage?”

Da.” – kratko je slagao Ditrih, ustao i vojnički pozdravio svog domaćina. Izašavši na već svež večernji vazduh, prošetao je čaršijom Novog Pazara na putu prema hotelu.

“Metzgerei Job” – mesarski posao – promrmljao je sebi u bradu.

VIII

Ko je treći čovek?


third man“Istraga je očigledno došla na slepi kolosek”
, razmišljao je Lang sutra ujutro, dok se iz Novog Pazara vozio ka nemačkom aerodromu u Podgorici. Jedan transportni avion je te večeri išao za Beč, odakle će se već nekako prebaciti do Berlina.

U dosadašnjoj karijeri istražitelja ubistva, i civilnoj i vojnoj, često se, naravno, susretao sa raznim zataškavanjima. Ovo je, međutim, bio prvi put da su ta zataškavanja obostrana, a i višestruka.

Očigledno, pravi cilj misije majora von Kenena nije bila isporuka onih alternativnih planova nemačkog povlačenja iz Grčke. Iako važan dokument, on bi obično bio predat po nekom kuriru, u činu podoficira. Nije bilo potrebe da se njime bavi specijalac takvog ranga. Znači, te planove povlačenja je sam von Kenen poneo kao masku za nešto drugo. Nešto, mnogo značajnije, što je verovatno bilo u crnoj kožnoj torbi koja je nedostajala… To von Kenenovo zataškavanje je Ditrihu već bilo sasvim jasno, iako njegove motive još nije mogao da shvati.

Drugo, očigledno je i Šmidhuber namerno požurio da ubistvo majora nespretno pripiše navodnoj partizanskoj zasedi u koju je upao, i takav izveštaj je odmah poslao u višu komandu u Beogradu, ne vodeći praktično nikakvu istragu. Nije bilo slučajno što je u toj konstrukciji ostavljeno mnogo slabih tačaka – naprotiv, te slabe tačke ostavljene su namerno:

“Dobro je znao da će Abver pokrenuti svoju istragu, i da ćemo utvrditi da nijedne partizanske jedinice nije bilo u blizini, da ćemo naći poverljive dokumente koje komunisti nikada ne bi ostavili na licu mesta, kao i da ćemo ustanoviti da kalibar oružja iz kojeg je pucano više odgovara naoružanju četničkih formacija, posle italijanske kapitulacije.”

Dakle, razmišljao je dalje Lang: “Nekoliko tragova je namerno ostavljeno kako bi za ubistvo bio optužen onaj četnički major, Cvjetičanin: njegovo nepotrebno angažovanje u pratnji, koje ga stavlja na mesto zločina, ono naknadno pomeranje vozila, izvršeno nakon ubistva, kao i odsečeni prst i izvađeni zub, koji bi trebalo da me navedu na pljačkaške, a ne vojničke motive.”

Nikakav ustaški bojnik nije trebalo da sačeka von Kenena na ulasku u Sarajevo, kako je Cvjetičanin verovao, a Šmidhuber se pohvalio. “Nije, jer od samog početka nije ni bilo predviđeno da Fridrih uopšte živ dođe do Sarajeva.”

U Podgorici, Lang se pozdravio sa dvojicom vojnih policajaca iz komande SS divizije “Princ Eugen”, koji su ga vozili i čuvali, od Sarajeva, preko Višegrada, do Novog Pazara i Podgorice. Njegov prvi boravak na Balkanu – preodsećao je, doduše, da se ne radi i o poslednjem – bližio se kraju.

Tog popodneva, 25. avgusta 1944, tenkovi De Golovih i Ajzenhauerovih divizija ušli su u Pariz.

Dok je Henkel-111 uzimao zalet na pisti aerodroma u Podgorici, Ditrih Lang je postao svestan svoje odluke, koju je podsvesno već bio doneo: ova istraga nije završena. Doduše, nije znao tačno gde će ga ona dovesti – i nisu mu se ni najmanje dopadale mogućnosti koje su bile pred njim – ali mu profesionalna čast nije ostavljala nijedan drugi izbor.

U toku leta Lang je pažljivo čitao neke detalje iz personalnog dosijea majora von Kenena, koji je poneo sa sobom iz komande 800. specijalne brigade u Fridentalu. I pre nego što je avion sleteo u Beč, već je odlučio da, umesto u svoj štab u Berlinu, krene za Minhen. U toku celog leta razmišljao je o odsečenom prstu i izvađenom zubu: prsten i zlatni zub – navodno ukradeni – su zapravo dve strane iste kockice:

“Verovatno ne bih obratio toliku pažnju da je u pitanju bio samo zub, ili samo prst. Neko se znači ozbiljno potrudio da mi taj detalj ne izmakne.” – razmišljao je Ditrih.

Istinu o prstenu nije mogao tako lako da proveri, onu o zlatnom zubu je mogao. Bar prema dosijeu, žena majora von Kenena ostala je u Jugozapadnoj Africi, ali njegova zubarka je bila u Minhenu i njeni podaci su bili u dosijeu, zajedno sa podacima o ostalim lekarima majora von Kenena. Vermaht je pokrivao troškove njegovog zdravstvenog osiguranja i birokratija je, ovog puta, bila od pomoći..

Ako ta zubarka potvrdi pretpostavku koju je Ditrih formirao na osnovu svoje intuicije, on će moći da, van svake razumne sumnje, zaključi kako su i advokat Šahinpašić i četnički major Cvjetičanin u pravu. Kako majora von Kenena nisu ubili ni partizani ni četnici. Moći će da krene dalje.

Takav razvoj događaja – koga se Ditrih pomalo plašio, a pomalo ga i priželjkivao – otvorio bi zapravo ono ključno pitanje za dalji tok cele istrage: ko je treći čovek?

 

IX

Zubarska ordinacija u Minhenu

munichSredina septembra te 1944. bila je u Minhenu neuobičajeno topla. Zubarska ordinacija nalazila se naMarienplacu, blizu gradske kuće u centru grada. Rođen u Minhenu, Ditrih je dobro znao te ulice, kojima nije prošao punih pet godina. Tog dana one su izgledale sasvim drugačije nego kada ih je ostavio, u jesen 1939. godine: zakrčene vatrogascima, porodicama koje su sa zavežljajima spasenim u bombardovanju pokušavale da nađu neki smeštaj, ranjenim vojnicima na odsustvu, policajcima. Šteta iz poslednjeg bombardovanja, krajem jula, kada je 1100 američkih aviona gađalo civilne i vojne ciljeve podjednako, bila je vidljiva na svakom koraku. Nemačka je ulazila u poslednju ratnu jesen, i slom je bio očigledan, iako niko o njemu nije smeo da priča.

“Dr Silvia Greif, Zahnarztpraxis” pisalo je na mesinganoj tabli pored ulaza. Na drugom spratu, Ditrih je pritisnuo zvono. Bio je u civilnom odelu, ne želeći da privlači suviše pažnje. Vrata je otvorila negovana plavuša koja se bližila četrdesetim godinama:

“Mislim da nemate zakazano za danas?”

“Ali se možda možemo danas dogovoriti za neki termin posle nedelje?” – Ditrih nije želeo da odmah pokazuje službenu legitimaciju Abvera.

Međutim, ispostavilo se da je Silvija govorljivija nego što je na prvi pogled izgledalo. Muž joj je bio zarobljen u von Paulusovoj Šestoj armiji kodStaljingrada, pre punih godinu i po dana. Zubarsku ordinaciju je vodila sama, bez ičije pomoći, a posla je bilo sve manje:

“Kada ne znate hoćete li sačuvati glavu, popravka zuba dođe nekako kao luksuz. Šta će vam zubi bez glave?” – Silvija je pokušala da napravi šalu na sopstveni račun.

Ubrzo se pokazalo da svakog pacijenta – a nije ih bilo više od desetak u tom trenutku – poznaje sasvim dobro. Kada je Ditrih pomenuo majora von Kenena Silvijinim licem je prošao blag osmeh:

“Fridrih. On je tako dobro dete. Vi ste njegov prijatelj?”

“Zajedno smo službovali u Africi i podelili neke uzbudljive trenutke kod El Alamejna i u Bengaziju. A pre izvesnog vremena sam razmišljao da ugradim jedan zlatni zub, pa mi Fridrih reče da ste mu Vi to izvrsno uradili?” – slagao je Lang, pokušavajući da sakrije pogled na obrise tela iza belog mantila.

Silvija se nasmejala:

“Fridrih je imao sve zdrave zube. Verovatno ste se zabunili. Rendgenski snimak u njegovom kartonu bi mogao da posluži kao reklama za svaku zubarsku ordinaciju.”

Sa tim rečima, Silvija ustade i iz police izvadi karton na kome je pisalo “Von Kenen” – rendgenski snimak je potvrdio njene reči, i gornja leva trojka – ona koja je nedostajala u vilici leša koga je Ditrih video u višegradskoj mrtvačnici bila je – baš kao i svi ostali zubi – sasvim zdrava. Snimak je nosio datum 12. maj 1944. godine.

“Fridrih se tada vratio sa Balkana. Bio je u Minhenu nekoliko dana pre nego što je krenuo na novu dužnost, u Atinu, pa je navratio, na redovni pregled.” – Ditrih je u glasu primetio sasvim blagi, prefinjeni trijumfalizam, sa naglaskom na poslednje dve reči. Imao je utisak da je bila ponosna na svog pacijenta, koji to zapravo nije ni bio.

Pogled mu je i dalje bio fiksiran na njene noge samo delimično sakrivene belim mantilom. Ova žena je bila nekih tri ili četiri godine starija od njega – razmišljao je Ditrih – znači najmanje deset godina starija od Fridriha. Čudna ratna veza.

“Uostalom, trebalo bi uskoro ponovo da se vidimo. Javio mi se telefonom iz Atine pre nekih mesec dana i najavio dolazak na odsustvo, do kraja septembra.” – Silvijin veseli glas prekinuo je Ditriha u razmišljanju.

Ozbiljan istražitelj bi u tom trenutku shvatio da je njegov posao završen. Zahvalio bi se, ustao i otišao. Pretpostavka sa kojom je došao bila je potvrđena. Video je i materijalni dokaz, uostalom. Ne bi pitao zašto je onda njegov ratni drug, Fridrih von Kenen, uopšte i dolazio u ovu zubarsku ordinaciju. Ne bi, umesto odgovora na to nepotrebno pitanje, prihvatio ponuđenu kafu, ni konjak koji je sledio posle nje…

Ali, tog toplog septembarskog dana Ditrih Lang nije želeo – sam sebi je posle govorio kako jednostavno nije mogao – da se ponaša kao ozbiljan istražitelj. Miris kože sa novog troseda na kojem su sedeli mešao se sa mirisom Silvijinog parfema i mirisima zubarske ordinacije.

Sutra ujutro, u svom minhenskom stanu, Ditrih je pokušao da osećaj krivice odagna radom: sastavio je drugi izveštaj za Ota Skorcenija. U njemu je ponovio, mnogo preciznije, glavne zaključke iz prvog izveštaja, koji je poslao iz Beča, sutradan po povratku iz Podgorice:

Ubistvo nema neposredne veze sa ratnim dešavanjima. Cilj majorovog puta u Zagreb nije bilo prenošenje planova o pravcima povlačenja iz Grčke. Važan dokazni materijal nedostaje, a neki dokazi su očigledno podmetnuti. SS general Šmidhuber možda uključen u zataškavanje ovog zločina. Naručilac je očigledno neko na mnogo višem položaju.

Kapetan Lang je insistirao da, u cilju potpunog rasvetljavanja svih okolnosti zločina, ode lično u Atinu, pregleda kancelariju i dokumente na kojima je radio major von Kenen i porazgovara sa njegovim saradnicima.

Njegov pretpostavljeni, pukovnik Oto Skorceni, poslao mu je, posle nekoliko dana, depešom saglasnost. Da je to učinio prilično preko volje, nije napisao…

 

X

Jedan dan na Levantu – mali žuti koverat

grande bretagnePrvog dana oktobra 1944. godine, Ditrih je rano ujutro sleteo u Atinu, jednim od poslednjih nemačkih transportnih letova. Već vozeći se od aerodroma do komande nemačkog garnizona, bilo mu je očigledno da je povlačenje u toku. Taj utisak se u zgradi komande, u hotelu Grande Bretagne na Trgu Sintagma, samo pojačao: važna dokumenta su se pakovala, ona druga spaljivala. Grčki partizani su tih dana intenzivirali akcije u gradu, kvislinške vlasti su sarađivale preko volje, i same uplašene. Nemci su već 12. septembra evakuisali Rodos, a do kraja meseca i ostala grčka ostrva. Britansko iskrcavanje u gradu se očekivalo svakog dana.

Jedan od bataljona Brandenburga – prvi oklopni izviđački – u kojem je službovao i von Kenen – bio je zadužen za specijalne zadatke: zaštitu vitalnih zgrada i komunikacija, infiltraciju agenata u redove grčkog pokreta otpora, praćenje radio-veza britanskih snaga na Sredozemlju. Usred svih tih važnih poslova komandant, major Fridrih Miler-Roholc, nije imao previše vremena za istražitelja iz Berlina.

U kratkom razgovoru, Lang je saznao da je von Kenen već par meseci pre pogibije radio na “specijalnom zadatku”, i da je izveštaje slao direktno u Berlin. Miler-Roholc nije znao kome, ali je pretpostavljao da se nije radilo o njihovoj jedinici, Brandenburgu“Logično, jer onda bi i Skorceni o tome nešto znao”, pomisli Lang – nego o nekome u samom vrhu Abvera, vojne obaveštajne službe. Miler-Roholc je nastavio:

“Sredinom avgusta, saopštio mi je da planira hitno da ode do Zagreba, i da ne zna kad će se vratiti. Trebalo je da preda planove za moguće rute povlačenja Grupe armija E iz Grčke, kako bi se u usputnim garnizonima na vreme formirale rezerve goriva. Razumljivo, sve je to bilo strogo poverljivo – nismo mogli da dozvolimo širenje panike među trupama. Zato nismo ni obavestili komandu garnizona, već sam odobrio upotrebu jednog aviona koji je bio nama na stalnom raspolaganju. Poleteli su iz Atine 19. avgusta ujutro, to je bila subota. Ali zanimljivo je da Fridrih nije želeo Henkel koji je mogao da pređe put od Atine do Zagreba bez sletanja. Insistirao je na malom Fizeler-Storču, iako on nema domet veći od nekoliko stotina kilometara. Očigledno je planirao neko sletanje radi dopune goriva. Nisam ulazio u te detalje, ovde je već tada bila prilična gužva.”

“Sa dodatnim rezervoarom za gorivo, Fizeler-Storč može preći oko šest stotina kilometara. Očigledno, mogao je da sleti na niški aerodrom.” – pomislio je Lang, ali ništa nije komentarisao – “Baš kao što je rekao Šmidhuber u Novom Pazaru. Ali, zašto je njemu prijavio kvar na avionu, kada su se sreli u Višegradu? Da li je uopšte mislio da se vrati u Niš, ili je avion tamo ostavio samo da zavara trag?”

Ditrih je saznao još nekoliko zanimljivih tehničkih detalja: pilot aviona je ostao u Nišu, i imao naređenje da čeka dok se von Kenen i njegov pratilac ne vrate, da bi konačno bio povučen u svoju bazu u Atini tek dan nakon što je ubistvo otkriveno, 23. avgusta. Miler-Roholc se potom izvinio svom sagovorniku – te večeri se spremala posebna operacija protiv grčkih partizana u kojoj je i njegova jedinica trebalo da učestvuje – i odveo ga u von Kenenovu kancelariju, u kojoj ga je i ostavio.

Lang je imao neki neodređeni utisak da tamo neće naći bog zna šta.“Profesionalci ne ostavljaju papire tek tako. Nose ih sa sobom, uništavaju, šifriraju ili sakrivaju.” – sećao se Lang svoje obuke dok je preturao po uobičajenim, beznačajnim, dnevnim izveštajima, transkriptima radio poruka, dosijeima grčkih antifašista…

Ditrih je već počeo da primećuje onaj osećaj uzaludnosti, koji mu se toliko puta javljao kada bi istraga koju je vodio kretala slepim kolosekom. Zašto je uopšte dolazio u Atinu? Miler-Roholc je zaista znao malo o von Kenenovom radu, ali je tu činjenicu nekako suviše naglasio, i sa olakšanjem je priznao? Kao da je želeo da se ne samo distancira od onoga čime se njegov kolega bavio, nego i da Ditrihu učini vrlo jasnim kako on o tome nije imao nikakvog pojma. Zašto?

Razmišljajući o svojim utiscima iz prethodnog razgovora, Ditrih zamalo nije prevideo jedan običan, žuti, koverat, na kojem ništa nije bilo napisano, gotovo sakriven na kraju fascikle sa inače nevažnim papirima. Koverat je izgledao prazan – u njemu su bila samo dva lista tankog, pelir papira, koja su se – i po debljini i po težini – jedva mogla osetiti.

Na prvom, bili su prilično precizni podaci o zlatu koje je, prilikom povlačenja kraljevske vlade iz Beograda, aprila 1941. godine, ostalo u trezoru Narodne banke u ulici Kralja Petra. Tu je, posle kapitulacije, bilo sedište Srpske narodne banke, formalno dela Nedićeve kvislinške administracije, a suštinski pod kontrolom nemačkih okupacionih vlasti. Preko sto kilograma ovog zlata – uglavnom se radilo o zlatnom novcu, poluge su bile evakuisane sa kraljevskom vladom – bilo je, u tri ili četiri navrata, izneto iz trezora, najvećim delom u toku 1942. godine – da bi bilo predato “na čuvanje” u nemačku Bankverein für Serbien. Papir je sadržao podatke o količinama iznetog zlata, datumima kada se to događalo, i potpisanim priznanicama.

Drugi papir je bio još zanimljiviji – sadržao je detalje o kupovini akcija francuske kompanije koja je bila vlasnik Rudnika bakra Bor. Očigledno, aranžman je bio zaključen još u proleće 1941. godine, pre okupacije Jugoslavije, između nemačkih okupacionih vlasti u Francuskoj i kvislinške vlade u Višiju, i predviđao je nemačku kompenzaciju tzv. troškova okupacijeFrancuske vlasništvom nad borskim rudnikom u Jugoslaviji.

Dva dokumenta povezivalo je, međutim, jedno ime: Franc Nojhauzen. Njegovi potpisi nalazili su se na priznanicama o preuzimanju zlatnog novca iz beogradskog trezora; on je bio predsednik Bankverein für Serbien; bio je takođe jedan od nemačkih pregovarača sa Francuzima u 1941. godini; bio je i predsednik Uprave Rudnika bakra Bor

Na poleđini jednog od dva papira – onog na kojem su bili napisani detalji o iznošenju zlata – neko je – Ditrih je pretpostavljao da je to uradio sam von Kenen, ali nije bio siguran – napisao plavim mastilom:

“25.08. Von Horstenau. Zagreb. Hitno.”

Ova beleška je Ditriha dodatno zbunila: Edmund Glajze von Horstenau, opunomoćeni general nemačkog Vermahta u Pavelićevoj NDH, nije bio čovek sa kojim bi, tada, major von Kenen trebalo da bude u službenom kontaktu. Von Horstenau je, uostalom, i sam bio pod prismotrom i Abvera i Gestapoa, jer su izveštaji u prethodnih par meseci ukazivali na njegove čudne veze saLorkovićem i Vokićem, ministrima u Vladi NDH koji su, Nemcima iza leđa, pokušavali da uspostave kontakte sa Anglo-Amerikancima…

Ditrih je oba papira vratio u koverat, koji je posle stavio u džep. Za najviše dve nedelje, u ovom hotelu će biti smeštena britanska komanda, a u ovoj kancelariji će sedeti neki britanski obaveštajac. U paničnom povlačenju, Miler-Roholc će sve papire najverovatnije spaliti. Sadržina žutog koverta bila je suviše značajan dokaz da bi se dozvolilo da izgori…

Lang je rutinski završio pregled prostorije, i na odlasku se javio svom domaćinu. Koverat koji je uzeo nije pominjao. Ni major Miler-Roholc nije bio previše zainteresovan za ishod njegove pretrage, niti je krio olakšanje kada je Lang upitao za gde je, i za kada, zakazan prvi let iz Atine:

“Imate sreće Herr Lang. Avion ide večeras u šest. Naravno, na sever. To je jedini pravac koji nam je sada preostao, na žalost. Letite za Beograd, sa oficirima iz komande jurišnog puka “Rodos” koji treba da zauzme nove pozicije na severu. Moja kola su Vam na raspolaganju. Najbolje da krenete na aerodrom odmah.”

Ditrih bi u tom trenutku više voleo da je avion leteo za Zagreb – razgovor sa von Horstenauom mu se činio logičnim nastavkom istrage – ali nije mogao da bira. Iz Beograda, uostalom, neće mu biti teško ni da dođe do Zagreba. Pogledao je na zidni sat iznad majorove glave. Tek je prošlo dva posle podne, bilo je još isuviše rano.

“Neće da mi da ni sat vremena da još jednom prođem gradom u kojem više nikad neću biti. Zašto mu se toliko žuri?”

Na samom ulasku u kola, Ditrih se okrenu prema svom domaćinu. Bilo je nejasno da li ga je lično ispratio kao znak ljubaznosti ili da bi se uverio da je zaista otišao, ali sada je to Ditrihu bilo sasvim svejedno:

“Zamalo da zaboravim. U Višegradu sam preuzeo majorove lične stvari, i vratio ih u komandu jedinice. Jedino što smo našli od službenih papira bili su oni planovi povlačenja sa Balkana.”

Još pre mesec dana, Ditrih bi morao da upotrebi i izraz “mogućeg” pre bilo kakvog pominjanja povlačenja, makar i u privatnom razgovoru. Sada je to bilo potpuno besmisleno. Nastavio je:

“I oni su prosleđeni na destinacije koje su bile označene. Da li je možda bilo još nešto što je Fridrih poneo sa sobom, a što bi možda bilo potrebno Vama ovde u Atini?”

Ako je Miler-Roholc išta znao o crnoj kožnoj torbi, ovo je svakako bio najbolji trenutak da se to proveri. Major je međutim samo odmahnuo glavom:

“Mislim da nije poneo ništa odavde. Ali, ionako nam uskoro više ništa neće biti potrebno. Kapaciteti za evakuaciju su ograničeni, i mnogo dokumentacije će morati da bude spaljeno. Čak i da nešto naknadno pronađete, besmisleno je da nam šaljete.”

Sa tim rečima, major Miler-Roholc zatvori vrata automobila u kojem je Ditrih već sedeo. Automobil je brzo zamakao iza ugla, u Aveniju kraljice Sofije i krenuo dalje prema istoku.

“Crnu kožnu tašnu Fridrih nije poneo iz Atine. Uzeo ju je negde usput, u Srbiji. Zato je sigurno i tražio mali avion, kako bi iskoristio dopunu goriva na aerodromu u Nišu kao izgovor za primopredaju.” – sklapao je svoje kockice Ditrih dok su se mirisi Levanta mešali na popodnevnom oktobarskom suncu Atine.

I sadržaj te tašne, sasvim očigledno, bio je u neposrednoj vezi sa ona dva lista tankog papira u žutoj koverti u njegovom džepu.

“Beograd” – pomisli Ditrih ulazeći u avion. “Kuća svetih ratova” – setio se turskog naziva za grad iz vremena kada su se u njemu sukobljavale imperije.

Ditrihov Via militaris išao je na sever, i morao je proći kroz Beograd. Znao je da je to samo prolazna stanica, ali važna: u tom gradu čekao ga je – ili je bar tako Ditrih mislio dok je ispod prozora Henkela-111 video prve obrise Egejskog mora – čovek koji je verovatno bio i ključ rešenja misterioznog ubistva: Franc Nojhauzen.

 

XI

Franc Nojhauzen

neuhausenFranc Nojhauzen rođen je 1887. godine u nemačkoj pokrajini Sar na samoj francuskoj granici. Studirao je tehničke nauke u Ahenu, a potom radio kao inženjer u fabrikama naoružanja. Kao rezervni oficir, u toku Prvog svetskog rata upoznao je Hermana Geringa, i tada uspostavljeno prijateljstvo bitno je obeležilo ostatak njegovog života.

Po završetku rata, 1921. godine dolazi u novoosnovanu Kraljevinu SHS, gde počinje privatni biznis, najpre kao ortak u maloj beogradskoj radionici za popravku automobila, a potom kao suvlasnik preduzeća za spoljnu trgovinu. Posle stečaja ove firme odlazi u Bugarsku, gde biva umešan u razne finansijske afere zbog kojih se pokreću i sudske istrage, pa se ponovo vraća u Beograd i tu, početkom tridesetih godina, radi kao činovnik u predstavništvu nemačke Lufthanze.

Dolaskom nacista na vlast u Nemačkoj, Nojhauzen se – iako u svojoj 46. godini – odmah učlanjuje u stranku, i preuzima zaduženje da, u Jugoslaviji, organizuje tajne nacističke organizacije od pripadnika nemačke manjine. Uz Geringovu podršku, Nojhauzenova karijera privrednika se brzo razvija: već 1934. godine dolazi na čelo Nemačkog saobraćajnog biroa, smeštenog u luksuznoj palati na današnjem Trgu Republike. U istu zgradu, pod njegovim rukovodstvom useljava se ubrzo i sedište Hitlerove NSDAP za inostranstvo, kao i različiti ogranci nemačkih obaveštajnih službi.

I jugoslovenske i britanske tajne službe drže Nojhauzena na oku, i povezuju ga sa ubistvima austrijskog kancelara Dolfusa (1934) i rumunskog premijeraKalineskua (1940), kojima je bio pripremljen prelazak ove dve zemlje na stranu Sila osovine. Ipak, nijedna jugoslovenska vlada – ni Stojadinovićeva, a kamoli Cvetkovićeva – nije se usudila da onemogući njegovo delovanje u Beogradu. Geringov uticaj u Nemačkoj je sve više jačao, a Nojhauzen je u svakoj prilici jasno demonstrirao njihovo prijateljstvo.

Neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata, Nojhauzen u ime nemačke vlade pregovara sa Jugoslavijom oko kredita za kupovinu naoružanja i vrši pritisak da se koncesije za istraživanje nafte dodele nemačkoj, a ne francuskoj kompaniji. U visokim beogradskim krugovima, Nojhauzen se javno hvali da, po nalogu Kneza Pavla, “prikuplja podatke o jugoslovenskim generalštabnim oficirima koji održavaju veze sa Britancima i Francuzima.”

Po okupaciji Jugoslavije, aprila 1941. godine, Nojhauzen postaje Generalbevolmächtigter für Wirtschaft in Serbien – generalni opunomoćenik za privredu u Srbiji. Sa tog položaja deluje kao prokurator nemačke eksploatatorske politike u zemlji čiji je narod sam Firer optužio za“zavereništvo i verolomstvo” i stavio na listu za kažnjavanje.

Zbog neumerenosti u ispunjavanju Geringovih prohteva, ali i zbog ličnog bogaćenja, bahatog i arogantnog ponašanja, sa vremenom dolazi u sukob sa gotovo svim strukturama nemačke okupacione uprave u Srbiji, civilnim, obaveštajnim i vojnim.

Pad Hermana Nojhauzena počinje već u leto 1943. godine, sa relativnim slabljenjem Geringovog uticaja u nacističkom vrhu, čime njegova jedina zaštita gubi na značaju. Protiv Nojhauzena se postepeno formira jedinstveni front, u kojem su učestvovali nemački vojni zapovednik u Srbiji, šef policije i predstavnik ministarstva spoljnih poslova.

 

XII

Dva iznenađenja u Beogradu


Beograd taksi“Ako je Firer očigledno prežalio Atinu i dozvolio povlačenje, po svemu sudeći će se za Beograd boriti” – 
razmišljao je Lang vozeći se od starog aerodroma na današnjem Novom Beogradu prema centru grada.

Njegov saputnik iz Atine, general-majorLudvig Frike, komandant jurišnog puka“Rodos”, bio je ljubazan da ga poveze do grada. Usput mu je detaljno objašnjavao kako će zauzeti položaje u Banatu, istočno od Beograda, i biti prva linija odbrane pred nastupajućim snagama Crvene armije.

Na Terazijama, Ditrih se oprostio od predusretljivog i pričljivog Frikea, i ušao u hotel “Stara Srbija” – kako se, za vreme nemačke okupacije, zvao hotel“Moskva”.

Ispod balkona Ditrihove sobe bilo je živo, iako je bila skoro ponoć: tenkovi, borna kola, kamioni sa vojskom, artiljerijska oruđa – sve se to kretalo sa jedinog preostalog mosta na Savi preko Terazija ka Slaviji i dalje na jug, prema spoljnom perimetru nemačke odbrane, koji se ubrzano postavljao između Grocke i Obrenovca. Na istoku, preko Dunava, jasno su se čule detonacije projektila ispaljenih iz višecevnih raketnih bacača Crvene armije, čuvenih Kaćuša.

Tog dana, na svom ratnom komandnom mestu u Vučjoj jami u Istočnoj Pruskoj, Hitler je izdao direktivu da se Balkan brani na tzv. “plavoj liniji”:Skadar – Skoplje – Đerdapska klisura. Komanda grupe armija F je, međutim, već uveliko pripremala svoje povlačenje duboko iza linije fronta, u Vukovar

Ujutro, za vreme doručka, Lang je doneo odluku da ovog puta izbegne uobičajene službene najave nemačkim vojnim i policijskim vlastima u Beogradu, pa čak i samom Abveru, čija se kancelarija nalazila u prizemlju hotela. Franc Nojhauzen je bio visoko u okupacionom aparatu, imao je razgranate veze i dosta novca. Poslednje što je Lang želeo bilo je da ga neko unapred obavesti o njegovom dolasku. Računao je na efekat iznenađenja, i od dežurnog u komandi Brandenburga izričito tražio da sve eventualne poruke pošalje telegramom u sam hotel.

Uz malu napojnicu, uslužni recepcionar se ponudio da mu nađe taksi prevoz do Zemuna – “Inače nemoguća misija gospodine, ali za Vas ću se posebno potruditi“- i Lang se, nakon što je granični službenik NDH sa druge strane Save stao mirno kada je video legitimaciju Abvera, odvezao do zgrade nekadašnje Komande vazduhoplovstva. Tamo su se, od 1941. godine, nalazile kancelarije Generalnog opunomoćenika Rajha za privredu u Srbiji, Franca Nojhauzena.

Stražar na ulasku ga ništa nije pitao – navikao na mnoge oficire koji su tih dana prolazili pored njega – ali, na prvom spratu zgrade, tamo gde je trebalo da sedi Nojhauzenova sekretarica, naleteo je na prepoznatljive i omrznute uniforme Gestapoa.

Očigledno je pretres prostorija završen pre nekog vremena, ali su jedan major i jedan narednik, nemački pedantno, naknadno pregledali svaki papir. Ditrih je shvatio da se nešto desilo, ali je već bilo kasno da se vrati. Odlučio je da blefira:

“Kapetan Ditrih Lang, Abwehr. Imam nalog za hapšenje Franca Nojhauzena, pod optužbom za ubistvo nemačkog oficira.”

Major Gestapoa se samo nasmejao:

“Na Vašu žalost, zakasnili ste. Gospodin Nojhauzen je uhapšen pre dve nedelje i odveden u koncentracioni logor Dahau. Nisam ovlašćen da Vam saopštim detalje jer su poverljivi, ali imam naredbu da privedem svakoga ko se pojavi u vezi sa njim, kako bi bio ispitan u istrazi koja se vodi, kao potencijalni saučesnik ili svedok. Budite ljubazni i predajte Vaš pištolj naredniku.”

Oko podne Lang je odveden u sedište Gestapoa za Srbiju, u tadašnjemRatničkom domu – kasnije Domu JNA, pa Domu Vojske – u ulici Braće Jugovića. Tamo ga je sačekao zapovednik nemačke policije za Beograd,Emanuel Šefer, vrlo zainteresovan za razlog njegovog dolaska. Očigledno, Šeferova sujeta je bila pogođena mešanjem vojne obaveštajne službe u pitanje za koje je smatrao da je isključivo u njegovoj nadležnosti:

“Franca Nojhauzena sam lično uhapsio, po nalogu iz Berlina. Posebnim avionom je odveden na ispitivanje u lager Dahau. Optužbe za korupciju su vrlo ozbiljne, i Vama je verovatno jasno da sam ja u ovom slučaju izvršio ono što je odlučeno na višem mestu. Sva dokumentacija bitna za optužnicu se pregleda, pakuje, i šalje u Nemačku.”

Ditrih nije u tom trenutku znao šta se oko Nojhauzena dešavalo u Berlinu i Beogradu za vreme dok je on po Višegradu, Novom Pazaru, Minhenu i Atini vodio svoju istragu. Bilo mu je jasno da lični prijatelj Rajhsmaršala Geringa ne može biti uhapšen bez nekog šireg konsenzusa i barem posrednog Hitlerovog odobrenja. Tako se desilo, uostalom, i sa njegovim bivšim šefom, admiralom Kanarisom, koji je 18. februara te godine razrešen komandne dužnosti uAbveru, a 23. jula stavljen u kućni pritvor.

Zato je odlučio da otkrije samo one detalje svoje misije koje je morao. Pokazao je nalog pukovnika Skorcenija koji se odnosio na istragu ubistva majora von Kenena, i kratko rekao:

“U papirima pokojnog majora u Atini pronašli smo i neke dokumente koji se neposredno odnose na gospodina Nojhauzena. Dok nam oni zvanično ne stignu, smatrao sam da bi gospodin Nojhauzen mogao da nas usmeri u daljem toku istrage. Radi se o istrazi koja ima vrhunski prioritet.”

Lang je izbegao da pomene Šmidhubera i svoje sumnje u njega. Prećutao je i da su papiri kod njega a ne više u Atini, kao i da Nojhauzena već smatra glavnim osumnjičenim. Izbegao je da ponovi i prethodni blef kako već ima nalog za hapšenje. Na kraju je prilično ozbiljno saopštio Šeferu da ima obavezu da se svakog dana u 18 časova javi u sedište Abvera u Berlin, gde je već poznato da se on tog dana nalazi u Beogradu.

Komandant nemačke policije u Beogradu, Emanuel Šefer, nije želeo da se sa Langom upušta u previše detalja. Ni svojih ni njegovih. Već i samo hapšenje Nojhauzena izveo je preko volje – bilo mu je sasvim jasno da se radi o političkom obračunu na visokom nivou u kome je on samo beznačajni izvršilac. Dalje zadržavanje specijalnog istražitelja Abvera, samo zato što se interesovao za Nojhauzena, bilo je nešto poslednje što bi mu se u tom trenutku svidelo. Mogućnost da mu se, pored svega ostalog, na vrat natovari i neka istraga o ubistvu majora specijalnih jedinica, još povezana sa slučajem Nojhauzen, delovala mu je još gore. Dani njegovog boravka u Beogradu ionako su bili odbrojani…

“Drago mi je da smo razjasnili ovu, hm, situaciju. Izvinjavam se zbog nesporazuma i neprijatnosti.” – Šefer je ustao sa stolice, i pogledom dao znak naredniku da Ditrihu vrati pištolj.

“Na žalost, bez direktne autorizacije iz Berlina nije mi dozvoljeno da bilo kome omogućim uvid u dokumentaciju Herr Nojhauzena. Uostalom, najveći njen deo je poslednjih dana, nakon njegovog hapšenja, već poslat u centralu Gestapoa. Savetujem Vam da tamo pogledate ono što bi Vas možda još zanimalo.” 

Langu je bilo sasvim jasno da je slobodan. Slobodan, i prilično nepoželjan u Beogradu, bar što se Šefera tiče. Prošetao je tih nekoliko stotina metara, od Ratničkog doma, pored Palate Albanija do hotela “Moskva”.

“Doduše, i da sam poželjan Šeferu, pitanje je koliko bih vremena u Beogradu uopšte imao.” – pomisli Lang, osluškujući sve jaču artiljerijsku vatru iz pravca Banata, preko Dunava. Tog dana jedinice Crvene armije oslobodile suZrenjanin.

Kada je već bio na Terazijama, Ditrih pomisli da prošeta još malo do zgrade Narodne skupštine gde se tada nalazio štab komandanta armijske grupe “Srbija”, generala Hansa Felbera. On bi verovatno bio u mogućnosti da mu obezbedi nekakav, za te ratne dane pouzdan, prevoz do Zagreba. Kada je Nojhauzen već nedostupan, možda bi von Horstenau mogao da pomogne u rešavanju misterije crne kožne torbe?

Ipak, najpre je svratio do hotela, da vidi jesu li u toku njegovog odsustva stigle neke poruke. I, čim ga je video, recepcionar mu je predao telegram – papir sa nizom čudnih kombinacija brojeva i slova. Ditrih je u sobi zapalio cigaretu, uzeo knjigu sa šiframa i polako počeo da ispisuje tekst poruke. Nije bila dugačka:

“Odmah prekinite sve akcije i dođite u Budimpeštu. Skorceni.”

Sutradan uveče Lang je odlazio iz Beograda, vozom kojim su evakuisani ministri Nedićeve vlade za Beč. Ranije u toku tog dana, 3. oktobra, održana je poslednja sednica Nedićevog kabineta, a nemački komandant Jugoistoka,Maksimilijan von Vajks, proglasio je Beograd “operativnim područjem” u kojem su prestale funkcije civilne administracije. Pruga Beograd – Zagreb bila je prilično rizična, zbog stalnih partizanskih diverzija, i voz je, sa pratnjom nemačkih vojnika, išao preko Budimpešte. Ditrihov nesuđeni tamničar, Šefer, bio je ljubazan da mu obezbedi mesto u spavaćim kolima.

Dok je ispijao kafu na Glavnoj železničkoj stanici, Lang primeti fizionomiju koja mu se učinila poznatom. Pridošlica je bio u uniformi otpravnika vozova i od punačke konobarice naručio pivo. Stao je za šank pored Ditriha, ljubazno klimnuo glavom i pokazao na kriglu:

“Već smo jednom popili kafu. Da li ste sada za jednu kriglu pred put?” – Ditrih nije mogao da se ne seti blagog akcenta u inače odličnom nemačkom izgovoru:

“Advokat Šahinpašić?” – osmehnuo se iznenađeno – “A ja sam eto prekoračio vaš rok od tri nedelje”

“Železničar Popović. Svejedno, živi ste i zdravi, i Vaša istraga napreduje. Došao sam samo da se uverim da ste bezbedno napustili Beograd. Bilo bi zaista šteta da Vam se sad, pred sam kraj, dogodi nešto neplanirano.”

Pola sata kasnije, železničar Popović otpratio je Langa do ulaza u spavaća kola. Pri rastanku, pružio mu je ruku:

“Zbogom Herr Lang. Uzgred, nadam se da ste u Novom Pazaru uspeli nešto da saznate od Šmidhubera? Pošto drugu priliku nećete imati. Imamo, hm, određene račune sa njim koje ćemo morati da poravnamo.”

Kao što je Ditrih i očekivao, železničarev palac pritisnuo je njegov zglob: tajni znak je razmenjen. Ono što međutim nije očekivao, bio je presavijeni papirić koji je, posle tog rukovanja ostao u njegovoj šaci. Zatim se Ditrih popeo u vagon, železničar Popović je dunuo u pištaljku, i voz je polako krenuo.

Lang je zaključao vrata svog kupea, izvadio pištolj i stavio ga pod jastuk. Potom je pažljivo uzeo papirić koji je dobio i razvio ga. Na njemu je pisalo:

Bewährungsbataillone (kazneni bataljon – primedba ZČ) 500. Dvojica prekomandovana iz Minska u Sarajevo krajem juna. Naređenje potpisao Šmidhuber. Deca udovice.

Slušajući ravnomerno kloparanje točkova voza Ditrih se setio da, posle nešto više od mesec dana, ponovo napušta Balkan, a da ovo ubistvo još nije rešio. Poziv da se javi na raport šefu u Budimpeštu onemogućio ga je u nameri da ode odmah do Zagreba. Međutim, posle čudne poruke koju je dobio na peronu beogradske železničke stanice, postalo mu je jasno da će morati da ode i do Sarajeva i istraži tu čudnu prekomandu. Dok je Ditrih razmišljao kako će ga sudbina, i po treći put tog leta, dovesti na Balkan, voz je ušao u železničku stanicu u Novom Sadu, na teritoriju nemačkog već nevoljnog saveznika u tom ratu, Hortijeve Mađarske.

Voz je bio označen kao specijalni nemački vojni transport, i mađarski policajci nisu ulazili. Bili su, međutim, vrlo vidljivi na peronu, sve dok se čekalo na potvrdu da je pruga prema severu bezbedna od savezničkog bombardovanja. Već je uveliko prošla ponoć kada su ponovo krenuli.

Umoran od prethodna dva dana, Ditrih je ubrzo pao u san. Te noći njegov košmar iz Lotikinog hotela u Višegradu se nastavio. Bili su u tom čudnom snu i Šmidhuber sa svojih dve stotine talaca, od kojih je panično pokušavao da pobegne; i von Kenen koji ga je prekorno posmatrao – Ditrihu nije bilo jasno da li zbog sporosti u istrazi ili zbog Silvije; kao i njegov šef, pukovnik Skorceni i železničar Popović koji su se otimali oko jedne crne kožne torbe…

 

XIII

Susret u Budimpešti: kraj koji to zapravo nije bio

Budapest1Voz iz Beograda stigao je nešto posle svitanja na železničku stanicu Keleti u Budimpešti. Retki putnici su začuđeno posmatrali pospana lica Nedićevih ministara koja su stidljivo izvirivala sa prozora vagona. Na tim licima su bila vidljiva pomešana osećanja: olakšanja, jer su u poslednji čas uspeli da napuste zemlju koju su izdali, i koja im tu izdaju ne bi oprostila; zabrinutosti, zbog odlaska u dalju neizvesnost; kajanja, straha, poniženja… Za samo desetak sati, u noćnom vozu sumnjive čistoće, ovi ljudi su doživeli tužnu transformaciju: zaspali su kao ministri a probudili se kao izbeglice.

U svom kupeu, Ditrih se polako umio, obrijao, obukao i popušio prvu jutranju cigaretu. Kod domaćina spavaćih kola nije bilo kafe koja mu je bila toliko potrebna. “Kakvi ministri takva i usluga”, pomislio je Ditrih. Oporavljao se polako od košmara prethodne noći, a nije ni bilo razloga za žurbu: u očekivanju potvrde da je pruga prema Beču slobodna za saobraćaj, ova kompozicija će u stanici Keleti biti još satima. Kapetan je zapravo razmišljao o sastanku koji ga očekuje sa njegovim pretpostavljenim. Nije valjda da će baš sada, kada su sve kockice sklopljene, neki nalog odozgo onemogućiti da završi svoj posao?

Kada je izašao na peron, Ditrih je odmah uočio nestrpljivo lice majora Adrijana von Folkersama, Skorcenijevog načelnika štaba:

“Ditrih pobogu, gde ste dosad? Pukovnik je vrlo nervozan, dao mi je nalog da Vas odmah dovezem u komandu. Kaže da ne zna gde ste već danima…”

Komanda, o kojoj je von Folkersam govorio, bila je zapravo smeštena u zgradi nemačke ambasade u Budimpešti, gde su tri kancelarije vojnog atašea bile ispražnjene i stavljene Skorceniju na raspolaganje. Prvi Ditrihov utisak po ulasku bila je neuobičajeno, gotovo grozničavo, užurbana atmosfera. Ozbiljna operativna akcija očigledno je bila u odmakloj fazi priprema…

Ogorčen onim što je doživeo kao izdaju u Bukureštu i Sofiji, besan zato što je morao da preda Atinu i jer će za par nedelja izgubiti Beograd, Hitler je odlučio da se za Budimpeštu bori. Grad je bio suviše blizu Beču i njegov pad omogućio bi Crvenoj armiji prodor prema srcu Rajha. Vesti o tajnim pregovorima mađarskog diktatora Mikloša Hortija sa sovjetskim generalima koji su na istoku već ušli na mađarsku teritoriju, o susretima mađarskih i američkih diplomata u Istanbulu i Ženevi – sve se to Fireru nimalo nije dopadalo.

Zato je Oto Skorceni – čovek koji je, uostalom, oslobodio i Musolinija – dobio od Hitlera još jedan u nizu bizarnih zadataka: prvo će kidnapovati Hortijevog sina, a potom izvesti državni udar, smeniti samog Hortija i na vlast u Budimpeštu dovesti one čija se lojalnost Berlinu ne dovodi u pitanje. Bili su toFerenc Salaši i njegova paravojna organizacija “Strelasti krstovi”.

Četvrtog oktobra, kada je Ditrih ušao u Skorcenijev kabinet prepun karata, šifrovanih izveštaja, fotografija sa tajnih praćenja, planova vladinih zgrada i radio poruka, pripreme za Operaciju Margareta bile su u punom jeku…

Ditrih je precizno izneo šta je sve do tada uspeo da sazna, i šta mu je još potrebno:

“Nalog kojim će mi biti omogućeno da saslušam Franca Nojhauzena u zatvoru; pregled svih prekomandi iz kažnjeničkog bataljona 500 u Sarajevo; uvid u komunikacije majora Miler-Roholca iz Atine, i generala Šmidhubera gde se već nalazio, u julu i avgustu” – izdiktirao je Ditrih četiri karike koje su nedostajale u lancu njegove istrage.

Pukovnik Skorceni nije, međutim, delio njegov entuzijazam:

“Ditrih, hapšenje Nojhauzena je jedva izvedeno, ne samo Geringu nego po svemu sudeći i Hitleru iza leđa. Von Horstenau je preuzeo odgovornost, uz podršku Von Vajksa i još nekoliko ljudi. Uspeli su da izblefiraju onu budalu Šefera u Beogradu. Sad njih dvojica tvrde da su dokazi o korupciji nepobitni, ali veliko je pitanje šta su to nepobitni dokazi za ova vremena. Vrlo je opasno da Nojhauzena sad optužite i za ubistvo na osnovu rekla-kazala. Ne moram da Vas podsećam da je Šmidhuber aktivni general Vermahta i komandant divizije. Uostalom, i sam Gering je čuo za Vaša putešestvija po Balkanu i prilično je ljut.”

Ditrih je dobro znao da je položaj njihove jedinice Brandenburg, pa i celog Abvera, poljuljan posle smenjivanja admirala Kanarisa. Znao je i da Hitler, posle neuspelog atentata u julu, traži izdajnike u sopstvenim redovima. Naslućivao je, takođe, da je tih izdajnika, u samom Abveru, bilo verovatno više nego što je mogao i da zamisli. Ipak, odlučio je da još jednom pokuša:

“Naravno da je Gering ljut, kad je od Nojhauzena 12. januara ove godine, za rođendan, dobio zlatnu polugu od petnaest kilograma. To je zlato izneto iz trezora u Beogradu, za koje je Nojhauzen potpisao reverse. Major von Kenen je došao do tih podataka, potkrepio ih dokumentima, i to ga je koštalo života. Potrebno je samo pritisnuti Nojhauzena da prizna gde je crna kožna torba, koja je jedina nestala sa mesta zločina.”

Takođe, Ditrih je tražio od Skorcenija da odmah, iz Budimpešte, ode za Zagreb i razgovara sa von Horstenauom, koji bi trebalo da ima preciznija saznanja o razlogu sastanka koji je zakazao sa von Kenenom za 25. avgust, a možda i o dokumentaciji koju je major nosio. Iz Zagreba, Ditrih je planirao da ode pravo za Sarajevo i pokuša da utvrdi identitet dvojice pripadnika Kažnjeničkog bataljona 500, za koje je sumnjao da mogu biti neposredni izvršioci ubistva.

Urođena tvrdoglavost i kod časti oficira Brandenburga – koji je, između ostalog, podrazumevao da se ubistvo jednog od njihovih mora istražiti do kraja – borili su se, u glavi Ota Skorcenija, sa osećajem zdravog razuma i nagonom za samoodržanje.

I sam je video da je njegov kapetan zadužen za unutrašnju bezbednost uglavnom zatvorio krug. Nije sumnjao ni da je moguće naći tu dvojicu prekomandovanu iz Minska u Sarajevo, niti šta bi pokazali transkripti komunikacija Miler-Roholca i Šmidhubera.

Konačno je otpustio Ditriha i dao mu nalog da se odmah vrati u Berlin, u komandu Brandenburga u Fridentalu:

“Ditrih, nema svrhe da putujete za Zagreb. Von Horstenau je smenjen sa dužnosti prošle nedelje, 25. septembra, vrlo brzo posle Nojhauzenovog hapšenja u Beogradu. Pavelić je, uz pomoć Zigrfrida Kašea, uspeo da ubedi Hitlera da ga povuče sa Balkana. Možete nastaviti sa istragom, ali vrlo oprezno. Nikakve dalje autorizacije ne smem da Vam dam sada, jer bi to moglo da ugrozi ne samo mene lično, nego svu braću, pa i celu jedinicu, čiji je položaj već ionako poljuljan. Ako nešto pođe po zlu, nas dvojica danas nismo ni razgovarali. Jasno?”

Ditrihu je to, naravno, sve bilo sasvim jasno. Da je položaj jedinice Brandenburg, pre svega, poljuljan zbog čudne, iznenadne i nikad do kraja objašnjene, Skorcenijeve odluke da odustane od izvođenja operacije“Konjićev skok”, odnosno desanta na Drvar, 25. maja te godine, takođe mu je bilo jasno, ali bilo je neumesno to sada pominjati…

Kratko je rekao “Razumem”, vojnički pozdravio, i izašao. Sutradan ujutro, Ditrih Lang se vratio u Berlin, u komandu Brandenburga.

 

XIV

Berlin: poslednja ratna zima

BerlinNazad u komandi u Fridentalu, Ditrih je sumirao utiske iz poslednja dva meseca: vodio je tvrdoglavu, upornu i gotovo fanatičnu istragu. Uložio je velike napore i preuzeo prilične lične rizike. Dosta toga je otkrio, ali su dve ili tri ključne kockice još nedostajale. Da li je sve to vredelo?

Sredinom oktobra, nakon uspešno izvedene Operacije Margareta u Budimpešti, Oto Skorceni se vratio u Berlin. Istragu o ubistvu majora von Kenena nije više pominjao. Krajem godine, po Hitlerovom naređenju priključio se pripremama za poslednju veliku nemačku ofanzivu na Zapadnom frontu, u Ardenima.

Ditrihov prostor za dalju istragu bio je ograničen i razvojem događaja u međuvremenu: mesto zločina još početkom oktobra palo je u ruke neprijatelja, baš kao što je onaj advokat i predvideo u kafeu “Evropa“, krajem avgusta: Goražde je oslobođeno 7. oktobra, a Višegrad 9. oktobra. Samo pet dana kasnije, britanske jedinice ušle su u Atinu, a 20. oktobra poslednji nemački vojnici napustili su Beograd.

Tela von Kenena i njegovog vozača, štapska kola kojima su putovali, majorova dokumentacija u kancelariji u Atini, svedoci koji bi mogli da potvrde aktivnosti Nojhauzena u Beogradu – sve je to sada bilo pod kontrolom neprijatelja. Crne kožne torbe nije bilo pa nije bilo…

Ditrihu su dakle ostali samo Nojhauzen, u tom trenutku zatvoren u jednom hotelu u Bavarskoj, i von Horstenau, koji je posle povlačenja iz Zagreba postavljen na izmišljeno mesto “glavnog vojnog istoričara za Jugoistok”. Bila su tu i dvojica verovatnih izvršilaca ubistva, prekomandovanih iz Minska u Sarajevo, čija imena – a ni mesto gde su se tačno nalazili, jer je i Minsk u međuvremenu pao u ruke Crvene armije – još nije tačno znao, kao i Šmidhuber koji se sa ostacima svoje divizije “Skenderbeg” povlačio prema zapadu, odnosno austrijskoj granici.

U novembru 1944. godine major von Kenen je posmrtno unapređen u čin potpukovnika, i Ditrih Lang se sam ponudio da – u odsustvu bilo kojeg drugog člana njegove porodice prisutnog u Nemačkoj – taj ukaz odnese Silviji Greif u Minhen. Bio je potpuno svestan da je jedva dočekao povod da je ponovo vidi. Bila je i ona…

Sa svim svojim pretpostavkama, indicijama i sumnjama, Ditrih je ušao u 1945. godinu, u kojoj se nemački front protiv Crvene armije na Visli raspadao kao kula od karata. Dok je Skorceni još bio u Ardenima – u utorak 9. januara – Ditrih je dobio poziv da – sa celokupnom dokumentacijom o istrazi u slučaju van Kenen – hitno dođe u sedište Glavne uprave bezbednosti Rajha (RSHA)Prinz-Albert-Strasse u Berlinu.

Tamo ga je čekao Valter Šelenberg, u tom trenutku zamenik Hajnriha Himlera, koji je nakon Kanarisovog smenjivanja postao zadužen i za Abver, ili bolje rečeno ono što je od njega još bilo ostalo. Šelenberg je bio najmlađi među svim visokim funkcionerima u Hitlerovom okruženju: u tom momentu, imao je samo 34 godine. Bio je, dakle, godinu dana mlađi i od samog Ditriha.

U dotadašnjoj karijeri Ditrih Lang nikada, o predmetima na kojima je radio, nije razgovarao ni sa kim drugim, osim sa neposrednim pretpostavljenim: to je bilo ne samo pravilo službe, nego i njegovo duboko lično ubeđenje – hijerarhija se morala poštovati. Šelenberg je to očigledno dobro znao:

“Herr Lang, na žalost pukovnik Skorceni je zauzet na frontu u Ardenima, pa sam bio prinuđen da se lično angažujem na onim poslovima koje je radio u Berlinu a koji ne trpe odlaganje. Među njima je i slučaj, hm, čudne pogibije majora von Kenena.”

“Čudna pogibija” je očigledan eufemizam za ubistvo – razmišljao je Ditrih – koje Šelenberg ne želi da pomene.” 

Iskusnom kapetanu Abvera je bilo sasvim jasno da su, od avgusta do januara, brojne beleške i interpretacije njegovih razgovora u istrazi stigle u RSHA u Berlinu, koja se tih meseci posebno zanimala špijuniranjem svojih kolega iz vojne obaveštajne službe.

“Šmidhuber, Miler-Roholc, Šefer, a možda je i sam Skorceni nešto rekao posle razgovora u Budimpešti…” – Ditrih je pokušavao da locira verovatni Šelenbergov izvor i proceni eventualna predubeđenja koje je ovaj mogao da ima o slučaju.

Šelenberg je, po svom običaju, bio izuzetno ljubazan, ali to je često znala da bude opasna varka. Ditrih odluči da bude uzdržan u pretpostavkama, ali odlučan u njihovom iznošenju i argumentaciji:

“Herr Brigadefuhrer, u dosadašnjoj istrazi došli smo do mnogo indicija, a i nekih dokaza, da se u slučaju smrti majora von Kenena ne radi o ratnim dejstvima nego o ubistvu. To ubistvo je verovatno samo posredno povezano sa Jugoslavijom.”

Šelenberg je ovo izlaganje pratio sa izuzetnom pažnjom, i glavom dao znak kapetanu da slobodno nastavi. I Ditrih je nastavio: pričao je o detaljima na mestu zločina koji se nisu uklapali, o odsustvu spremnosti i Šmidhubera i Miler-Roholca da sarađuju na rasvetljavanju slučaja. Pomenuo je čak i čudnog sagovornika iz Višegrada i Beograda, za koga je bio ubeđen da je komunistički obaveštajac, kao i informaciju koju je od njega dobio. Jedino što je prećutao bili su neki detalji razgovora sa Skorcenijem u Budimpešti, za koje je smatrao da bi njegovom šefu mogli da štete.

Posle nekih pola sata, Šelenberg primeti kako bi, pod normalnim okolnostima, slučaj mogao lakše da se reši: Nojhauzen je bar bio dostupan, Šmidhuber – iako još uvek na Balkanu – takođe, a pedantna administracija kakva je nemačka svakako ne bi imala problem da locira i dvojicu pripadnika Kažnjeničkog bataljona iz Minska i utvrdi stvarne razloge njihovog transfera u Sarajevo:

“Na žalost, Herr Lang, situacija na frontovima i neprijateljska bombardovanja situaciju čine sasvim različitom od normalne. Moramo se više oslanjati na improvizaciju. I intuiciju.” 

Ako je postojala stvar koju Ditrih nije voleo, bila je to improvizacija. Intuiciju je imao – i bio nje u punoj meri svestan – ali je ipak više voleo dokaze. Tačan, precizno utvrđen, lanac dokaza, gde će svaka karika logično proisticati iz prethodne i voditi ka sledećoj, sve do konačnog rešenja. “Šelenberg je, uprkos svemu, ipak političar – pomisli Lang – a ja sam policajac.

Postepeno, težište razgovora se sa ubistva majora von Kenena pomerilo na njegov “specijalni zadatak” – onaj o kojem je major Miler-Roholc nešto promrmljao u Atini – a na koji je Ditrih naleteo slučajno, u kovertu sa dva lista tankog pelir papira. Ditrih je bio zapanjen u kojoj meri Šelenberg zna vrlo sitne detalje u vezi sa Nojhauzenom i njegovim finansijskim aranžmanima. Te detalje mogao je saznati ili ako je imao uvid u Ditrihovu tamno-crvenu fasciklu u kojoj su bili svi dokumenti o predmetu – tu mogućnost je Lang odmah isključio još dok je tu fasciklu držao u ruci – ili…

“Ili ako ih je dobio od samog von Kenena, pre njegove smrti – pomisli Ditrih –ako je taj von Kenenov kontakt, “čovek iz vrha Abvera” kojeg je pomenuo Miler-Roholc u Atini, bio zapravo sam Šelenberg. Ali, ako sve to zna, zašto me je onda zvao i sada već preko sat vremena insistira na svakom detalju?”

Šelenberg je, zapravo, pokušavao da dođe do dve ključne informacije: prvo, koji je bio stvarni razlog neplaniranog (ili vešto prikriveno planiranog) von Kenenovog sletanja u Niš, i njegovog kasnijeg odaska kolima prema Višegradu i Sarajevu? Očigledno u pitanju su bili kontakti prvorazrednog značaja, ali je ostalo nejasno da li se radilo jednom sastanku – čije je mesto održavanja u poslednji čas promenjeno nakon što je von Kenen već bio poleteo iz Atine – ili možda dva?

I drugo, gde se nalazi famozna crna kožna torba, pošto ona – to je Šelenberg otkrio Ditrihu prilično iskreno – nije bila među stvarima nađenim prilikom pretresa Nojhauzenove kancelarije u Beogradu, njegove vile u Srpskoj Crnji i kuće u Berlinu.

Odgovori na ova pitanja su od početka nedostajali, i na ovom razgovoru nisu ni bili pronađeni.

Razgovor kapetana Langa i Valtera Šelenberga trajao je oko dva sata, i Ditrihu je polako postajalo jasno da Šelenbergov krajnji cilj zapravo nije sam Nojhauzen – u tom momentu ionako već potpuno potrošen čovek – nego njegov dugogodišnji zaštitnik, koji je  za rođendan dobijao zlatne poluge,Herman Gering.

Geringov uticaj, koji se u Hitlerovom okruženju nesporno smanjivao ali je i dalje u celini nacističkog aparata ostao značajan, sprečio je Langa da sasluša Nojhauzena nakon njegovog prebacivanja u Nemačku: najpre u zatvoru a potom i u hotelu u kojem se nalazio u nekoj vrsti “kućnog pritvora”. Geringov uticaj je takođe bio presudan da se, nepunih mesec dana nakon Nojhauzenovog hapšenja, iz Zagreba povuče i Glajze von Horstenau, čovek sa kojim je von Kenen trebalo da se vidi.

Sam Ditrih Lang nije mogao da zamisli da vodi istragu protiv Geringa – niti je bilo indicija koje bi njega lično povezivale sa slučajem ubistva – ali je Šelenberg, očigledno, imao sasvim drugu agendu. U pokušaju da, pred kraj rata, izgradi poziciju u kojoj bi bio od koristi zapadnim saveznicima, Šelenberg je računao i na kompromitaciju mnogih nacista, pa i omraženog Geringa. Slučaj van Kenen – odnosno slučaj Nojhauzen – video je kao jednu od važnih karika u toj strategiji.

Na kraju razgovora, tamno crvena fascikla je ostala u Šelenbergovoj kancelariji, a Ditrih je, za utehu, dobio obećanje da će biti ponovo pozvan radi dogovora o nastavku rada na slučaju. Šelenberg mu je takođe obećao da će baš on, kao iskusan istražitelj i čovek koji najbolje poznaje ovaj slučaj, predvoditi mešoviti tim Abvera, RSHA i Gestapoa…

Do toga, međutim, nikada nije došlo. “Očigledno, nisam pokazao dovoljno veliki entuzijazam za improvizaciju i intuiciju” – cinično je sam sebi Ditrih objašnjavao razloge za odsustvo daljih kontakata sa Šelenbergom, kome se više puta javljao, samo da bi od njegovog sekretara svaki put čuo ljubazno objašnjenje da će se “svakako javiti kad Brigadefuhrer završi sastanak”.

U martu 1945, Ditrih Lang je istovremeno bio svedok i konačnog sloma Nemačke, zemlje čiji je policajac toliko želeo da bude, i sloma svoje istrage. Posle ljubaznog razgovora sa Šelenbergom ostao je ne samo bez dalje podrške i instrukcija koje su mu bile velikodušno obećane, nego i bez svoje dokumentacije, mesecima brižljivo pripremane. Fizički, psihički i moralno, osećao se kao potpuno slomljen i poražen čovek.

Krajem aprila 1945. godine, neposredno pred slom Hitlerove Nemačke, Valter Šelenberg je otišao u Štokholm gde je grofu Folke Bernadotu, tadašnjem predsedniku švedskog Crvenog krsta i posredniku u nezvaničnim pregovorima sa Anglo-Amerikancima, predao – kao znak dobre volje – jedan deo dokumentacije koja je po njegovom mišljenju mogla da kompromituje druge nacističke glavešine. U toj dokumentaciji nalazila se i Ditrihova tamno crvena fascikla.

 

XV

Hamburg, jun 1947.

hamburgŠef kriminalističke policije u britanskoj okupacionoj zoni u Hamburgu pio je čaj u svojoj kancelariji. Kavan Eliot, u toku rata pripadnik britanske Uprave za specijalne operacije – SOE, nije se iznenadio kada je čuo kucanje na vratima. Očekivao je gosta. Zapravo, pozvao ga je na čaj.

Ditrih Lang se sporo navikavao na život van uniforme. Mahinalno je krenuo da salutira, ali se onda setio da je gologlav, i u civilnom odelu. Stao je mirno, sastavio pete po pruskom običaju, i klimnuo glavom u znak pozdrava: “Ditrih Lang, javljam se po Vašem pozivu.”

Na pisaćem stolu, Langov iskusan pogled odmah je uhvatio dve fascikle. Jedna je bila tamno crvene boje, na kojoj je bilo zaglavlje Abvera, ime “Fridrih von Kenen” i pečat sa natpisom “Strong Geheim” – Strogo poverljivo. Bila je to njegova fascikla iz istrage koju je 9. januara 1945. ostavio u Šelenbergovoj kancelariji u Princ-Albrecht-Strasse u Berlinu. Njena sestra bliznakinja je bila nešto veća, sive boje, sa zaglavljem “Secret Intelligence Service”, imenom “Franz Neuhausen”, i engleskim pečatom “Top Secret”.

Eliot je uhvatio Langov pogled i postao svestan da mora malo relaksirati atmosferu. Ustao je iz stolice, pružio ruku gostu, i ponudio mu da sednu u fotelje u uglu prostorije. Posilni je brzo doneo još jednu garnituru sa čajem.

“Imajući u vidu komplikovanu situaciju u kojoj ste vodili ovu istragu, moram da Vam odam kolegijalno priznanje.” – počeo je domaćin – “Vi ste ovaj slučaj kriminalistički razrešili. Izgleda da su samo burni događaji pred kraj rata onemogućili da on dobije i sudski epilog.”

Nemac je ćutao. Nešto u njegovom vaspitanju govorilo mu je da se, bez preke potrebe, ne ćaska sa okupacionim vlastima uz čaj. Dok je on bio okupator, poštovao je ljude koji su se tako ponašali. Nisu, doduše, bili česti tada, kao ni sada… A opet, neočekivana šansa da sklopi nedostajuće kockice iz te poslednje velike istrage koju je vodio, kopkala ga je. Nešto u fizionomiji njegovog domaćina činilo mu se poznato, mada je bio uveren da se po prvi put sreću. Britanac je nastavio:

“Mi smo Nojhauzena pratili još od kraja tridesetih godina, baš kao i vi. Sećate se onog slučaja iz Sofije, 1938, kada je jugoslovenskog novinara pokušao da prevari, na kraju partije pokera koja je trajala celu noć? Mislim da ste u Vašoj istrazi naišli na taj detalj?”

Iznenađen, Lang je klimnuo glavom. Eliot je uhvatio iskru profesionalne znatiželje u njegovom pogledu i nastavio:

“I onda je taj Srbin bio vrlo ljut, i od svoje ljubavnice, žene tadašnjeg bugarskog ministra finansija, Kirila Guneva, dobio vrlo kompromitujuće podatke o Nojhauzenu. Bila je to bogata dokumentacija, uglavnom se odnosila na lažno bankrotstvo Nojhauzenovog osiguravajućeg društva “Bugarski Lojd” u Sofiji, 1927. Na njegovu žalost, tadašnja jugoslovenska vlada je bila profašistička, i on je, posle bezuspešnih pokušaja da je zainteresuje, dokumentaciju na kraju predao našem vojnom atašeu u Sofiji, na sastanku u loži “Zora.”

Ditrih je u tom trenutku shvatio da je taj britanski vojni ataše bio zapravo njegov domaćin sam, ali je to prećutao. Nakon što je 1942. padobranom spušten u Srbiju, u jednu od britanskih misija za vezu sa četničkim formacijama, Eliota su zarobili Nemci i ostatak rata je proveo u zloglasnom lageru Koldic, o kojem je posle rata snimljeno dosta filmova. Abver je naravno imao njegov dosije i on je Ditrihu bio dobro poznat. Kada je Eliot pomenuoSofiju, to sećanje se vratilo…

“Sada su uloge obrnute. Zarobljenik je postao tamničar. Kao profesionalac, pre nego što me pozvao dobro je proučio, ne samo fasciklu sa predmetom von Kenen, nego i moj dosije.” – razmišljao je Ditrih. “Dobro, sada smo bar ravnopravni.”

I dok je razmišljao o svemu tome, Lang kratko primeti kako su Amerikanci, još u jesen 1945, Franca Nojhauzena predali jugoslovenskim vlastima, i da ga u Beogradu čeka suđenje. Englez je to potvrdio i dodao:

“Nojhauzen je nedavno priznao da je naručio i organizovao ubistvo majora von Kenena, u razgovoru sa jugoslovenskim istražiteljima. Oni ga intenzivno ispituju već godinu i po dana. Potvrdio je i Šmidhubera kao saučesnika. Doduše, Šmidhuber je pre nekoliko meseci obešen u vojnom zatvoru u Beogradu, pa sad ne može da se izjasni o toj optužbi. Ali, pogledao sam Vaš izveštaj iz razgovora sa njim u Novom Pazaru. On se u detalj poklapa sa Nojhauzenovim navodima.”

Kolegijalni odnos engleskog policajca malo je raskravio Langa:

“Od početka mi je bilo jasno da je Šmidhuber direktno uključen u zataškavanje, ako ne i samu organizaciju ubistva. Do Nojhauzena sam došao nešto kasnije, posle otkrića dokumenata iz Atine, ali na žalost tek nakon što ga je Gestapo zbog korupcije uhapsio u Beogradu. Pa ipak, zbog Geringove zaštite, nije mi bilo dozvoljeno da ga na okolnosti majorovog ubistva ispitam u nemačkom zatvoru. Odnosno, u hotelu u kojem je bio zatvoren.”

Kavan Eliot je uhvatio taj trenutak u razgovoru. Da se njegov gost ne bi ponovo povukao u svoju ljušturu, odlučio je da odmah pređe na stvar:

“I naravno, Nojhauzen je Jugoslovenima odao i imena direktnih izvršilaca. Enrst Remer i Konrad Štajdl, obojica iz Bewährungsbataillone 500. Šmidhuber ih je povukao iz Rusije, navodno za specijalni zadatak protiv komunista. Potom im je u Višegradu preneo očekivanu trasu majorovog kretanja, nakon što u Goraždu ostane bez četničke pratnje i produži sam prema Sarajevu. Dao im je i one dve italijanske automatske puške, malog kalibra. Od početka je bilo dogovoreno da se majorovo ubistvo prvo pripiše komunistima, a onda – ako tu obmanu uspete da prozrete – četnicima.”

U tom trenutku Ditrih se setio onog iznenađenog pogleda koji je video u otvorenim očima na lešu majora von Kenena u improvizovanoj mrtvačnici vojne bolnice u Višegradu:

“Tačno, Fridriha je u ratu teško moglo nešto da iznenadi. Ali da će na njega pucati Nemci, u nemačkim uniformama, to nije mogao da pretpostavi.”

Britanac je nastavio:

Zapravo vi ste napravili samo jedan propust. Ipak je postojao i taj ustaški bojnik, Vladimir Kren, bivši komandir straže u Jasenovcu. Nojhauzen je priznao i to. Bio je angažovan kao rezerva, na ulasku u Sarajevo, za slučaj da ova dvojica ne uspeju da izvrše zadatak. Ništa nisu hteli da prepuste slučaju, major von Kenen je ipak bio profesionalac. Ali na žalost, sad je slaba vajda od Krena kao svedoka. Predali smo ga Jugoslovenima u Blajburgu a oni su očigledno procenili da nije vredan suđenja…”

Langu je bilo drago što se slagalica konačno sklopila. Ipak, imao je neki neodređeni predosećaj da razgovor u kojem učestvuje neće voditi ka propisnom suđenju počiniocima. Eliot je nastavio:

“Štajdla je kraj rata zatekao u sovjetskoj okupacionoj zoni. Rusi su našli dosta podataka o njegovim zločinima kod Minska, i odavno je u nekom logoru u Sibiru. Iskreno, mislimo da verovatno više nije živ. Ali, Remer je ovde, u Hamburgu, bavi se ovih dana nekom crnom berzom.”

Lang je odlučio da testira svog sagovornika:

“Pa, vi ste sada ovde vlast, i na vama je da odlučite šta ćete učiniti. Dok sam ja bio vlast, vodio sam ovu istragu koliko sam mogao.”

Eliot je pogledao kroz prozor, i – pomalo odsutno – dodao:

“Istini za volju, ovo nije slučaj koji je lako dokazati na sudu. Svedoka nema. Saizvršilac je u sibirskom logoru, možda mrtav. Saučesnik u nekoj jami u Sloveniji. Organizator obešen u jugoslovenskom zatvoru, a naručilac će tamo ostati još dugo vremena. Na osnovu čega bi bilo koji sudija u Hamburgu sada mogao da osudi Remera? Naše dve fascikle nisu dovoljne…”

Usledilo je nekoliko trenutaka neprijatne tišine. Ditrih je osetio da njegov sagovornik ima još nešto da kaže, i odlučio je da tu tišinu ne prekida. Čaj je odavno bio popijen. Britanac ga je ponudio cigaretom, pa onda i sam zapalio jednu. “Želi da dobije još par trenutaka vremena.” – pomisli Ditrih.

Kada su obojica povukli prvi dim, Eliot nastavi:

“Ali, da sam ja na Vašem mestu, i da je moj ratni drug ubijen od strane jednog kriminalca, rešio bih to na svoj način. Uostalom, većina specijalaca iz Vaše jedinice više nije u zarobljeničkim logorima, zar ne?”

Englez je potom ustao, otišao do pisaćeg stola i doneo mali komad papira, koji je, bez reči, pružio gostu. Ostao je da stoji, što je bio znak da je razgovor završen. Lang je ustao, kratko rekao: “Hvala” i krenuo ka izlazu iz kancelarije.

Na samim vratima, zaustavilo ga je još jedno Eliotovo pitanje:

“Lang, moram ovo da Vas pitam. Kako ste tako sigurno mogli da utvrdite da na odsečenom prstu major nije nosio venčani prsten? U personalnom dosijeu se navodi da je ženu ostavio u Južnoj Africi 1941. godine, zar ne? Zar nije bilo moguće pretpostaviti da je možda ipak nosio prsten?”

“Jednostavno.” – odgovorio je Lang – “Zubarka je bila majorova ljubavnica. Ona mi je potvrdila ne samo da je imao sve zdrave zube, nego i da je prsten ostavio kod nje, na čuvanju, pre polaska na Balkan. To je bio neki njihov mali ritual, koji su ponavljali uoči svakog njegovog odlaska na neki borbeni zadatak, još od početka rata. Valjda su mislili da im to donosi sreću…”

Tek kad je izašao na ulicu, Ditrih izvadi mali komad papira koji je dobio i pogleda ga. Na njemu je, pisaćom mašinom, bilo napisano samo:

“Ernst Remer. Kesterbergstrasse 31, kvart Blankenese”.

Par nedelja kasnije, Kavan Eliot je jednog jutra, čitajući uobičajene policijske izveštaje iz prethodne noći, zapazio kratku belešku da je u hamburškoj luci nađeno telo izvesnog Ernsta Remera, “poznatog crnoberzijanca”, dodao je savesni pozornik. Tužilac nije tražio obdukciju – bilo je očigledno da je smrt nastupila davljenjem. Eliot je na margini dopisao:

“Obračun mafije. Prioritet: nizak.”

Britanski obaveštajac se zatim nasmešio, a onda na malom listu papira, zelenim mastilom, napisao kratku poruku:

“Usta su zatvorena u Hamburgu. Deca udovice.”

Koverat sa tom ceduljom otišao je sledećeg jutra, običnom poštom i bez naznake pošiljaoca, na adresu general-lajtnanta Jakoba Avšiča, šefa jugoslovenske vojne misije u Berlinu, a odatle kurirom u Beograd, pravo u istražni zatvor OZN-e u ulici Kneginje Ljubice.

 

XVI

Dramatis personae: Franc Nojhauzen i nekoliko drugih ljudi iz ove priče

sudjenje31. oktobra 1947. godine Franc Nojhauzen je pred Vojnim sudom u Beogradu osuđen na dvadeset godina zatvora, zbog organizovanog odvođenja građana Jugoslavije na prinudni rad u Nemačku i pljačke narodne imovine. Dokumente koje je dobio iz crne kožne torbe ubijenog majora von Kenena neposredno pred hapšenje u Beogradu uspeo je da deponuje u sefu banke Basler Handelsbank u Bazelu. Radilo se o detaljima transakcije kojom je Hitlerova Nemačka kupila rudnik Bor odVišijeve Francuske i njih je Nojhauzen stavio na raspolaganje jugoslovenskim vlastima. To ga je spasilo smrtne kazne, a novoj Jugoslaviji omogućilo da izbegne plaćanje bilo kakve odštete De Golovoj Francuskoj – FNRJ je bila u mogućnosti da dokaže kako je, pravno gledano, nacionalizovana imovina nemačkog Rajha.

Ironijom sudbine, u toku izdržavanja kazne Nojhauzen je jedno vreme bio na prinudnom radu baš u Rudniku bakra u Boru. Povremeno je bio angažovan i kao savetnik novih vlasti, uglavnom na pronalaženju umetničkog blaga i drugih vrednosti iznetih iz Jugoslavije u toku rata.

Po obnavljanju diplomatskih odnosa između FNRJ i Savezne republike Nemačke, 1951. godine, Nojhauzen je pomilovan, marta 1953. godine, i među poslednjim nemačkim zarobljenicima napustio Jugoslaviju. Umro je u Minhenu, aprila 1966. godine.

Za organizovanje ubistva Fridriha von Kenena i njegovog vozača nikada nije zvanično odgovarao. Nerazjašnjeno ubistvo Ernsta Remera u Hamburgu, 1947. godine, uklonilo je i poslednjeg preživelog svedoka. To je uostalom bila i najvažnija tačka u njegovom dogovoru sa jugoslovenskim istražiteljima. Ipak, ljudi sa kojima je bio blizak pričali su, posle njegove smrti, da poslednjih trinaest godina života, koje je proveo na slobodi, nijedne noći nije mirno spavao.

***

General major August Šmidhuber, komandant SS divizija “Skenderbeg” i “Princ Eugen“, zarobljen je u toku povlačenja prema Austriji, 10. maja 1945. godine kod Zidanog Mosta u Sloveniji. Vojni sud za grad Beograd sudio mu je od 5. do 14. februara 1947. godine, u tadašnjoj zgradi Narodnog odbora grada Beograda, u Uzun Mirkovoj 1. “Knjigovođa smrti”, kako ga je opisao Ditrih Lang posle njihovog razgovora u Novom Pazaru, 24. avgusta 1944. godine, nije priznao nijedan od brojnih zločina za koje je optužen. Za svaki od njih pokušao je da prebaci krivicu na neku drugu jedinicu i nekog drugog oficira: nemačkog, italijanskog, četničkog ili ustaškog. U toku suđenja utvrđeno je da je, pored svega ostalog, od seljaka po raznim mestima u Jugoslaviji, ukrao oko sedam stotina svinja… Osuđen je na smrt i obešen 19. februara 1947. godine u zatvoru u Beogradu.

***

Major Fridrih Miler-Roholc, komandant izviđačkog bataljona Brandenburga u Atini u avgustu 1944. godine, posle povlačenja iz Grčke borio se protiv Crvene armije u Poljskoj i na Odri, i učestvovao u završnim borbama za Berlin. 8. maja 1945. godine bio je poslednji pripadnik Vermahta koji je odlikovan Gvozdenim krstom.

Po završetku rata, nekoliko pripadnika jedinice Brandenburg sumnjalo je da je upravo on odao podatke o vremenu i trasi leta majora von Kenena iz Atine i time omogućio njegovo ubistvo. Te optužbe, međutim, nikada nisu mogle biti dokazane. Sa vremenom su se svele na žučne rasprave prilikom povremenih okupljanja bivših pripadnika jedinice. Fridrih Miler-Roholc umro je u 88. godini, 5. maja 2002. godine, u jednom staračkom domu u Libeku, u Nemačkoj.

***

Emanuel Šefer, komandant nemačke policije u okupiranom Beogradu, ipak je ušao u istoriju ne po hapšenju Franca Nojhauzena zbog korupcije, nego po neslavnoj izjavi iz proleća 1942. godine, kako je Beograd “jedini veliki evropski grad koji je slobodan od Jevreja”. Za sve zločine koje je počinio, i u Poljskoj i u Jugoslaviji – a samo na Sajmištu je lično nadgledao ubistvo preko sedam hiljada Jevreja – u posleratnoj Nemačkoj je osuđen na samo šest i po godina zatvora. Umro je 1974. godine u Štutgartu.

***

Major Jugoslovenske vojske u otadžbini, Milan Cvjetičanin, nastavio je da komanduje svojim pukom “Gavrilo Princip”, boreći se uglavnom protiv partizana, a ponekad i protiv ustaša. Igrom sudbine, preživeo je Drugi svetski rat i otišao u emigraciju u SAD. Umro je jula 1963. godine u Čikagu, od srčanog udara, u 47. godini života.

 

XVII

Epilog: deca udovice i njihove sudbine

deca udoviceU raznim ratnim arhivama, kao i u zvaničnoj istoriji Drugog svetskog rata koju su nemački istorijski instituti pisali osamdesetih godina prošlog veka, ostalo je zvanično zapisano da je:

“Fridrih von Kenen, major 800. specijalne brigade Brandenburg poginuo kod Višegrada, kada je njegovo vozilo uletelo u zasedu.”

Nigde nije navedeno u čiju zasedu. Kao datum njegove smrti navode se – na raznim mestima – čak tri različita datuma: i 20, i 21. i 22. avgust 1944. godine.

U jesen 1955. godine, posmrtni ostaci majora Fridriha von Kenena preneti su iz neobeleženog groba u Višegradu na nemačko vojno groblje u Košutnjaku, u Beogradu, gde se i danas nalaze. Skromnoj ceremoniji su prisustvovali tadašnji nemački ambasador u Beogradu, Hans Krol, i pukovnik jugoslovenske vojne obaveštajne službe,Nijazim Šarkić – advokat Amir Šahinpašić iz kafea “Evropa” u Višegradu i železničar Popović sa Glavne stanice u Beogradu…

***

SS Brigadeführer Valter Šelenberg – čovek za čiji je račun major von Kenen vodio tajnu istragu protiv Franca Nojhauzena, koja ga je na kraju koštala života – po kapitulaciji Nemačke otišao je u Dansku, u još uvek okupirani Kopenhagen. Odatle je – iz švedske ambasade – oko mesec dana pregovarao sa Britancima o uslovima sopstvene predaje. Svog prijatelja i dugogodišnjeg zaštitnika, admirala Vilhelma Kanarisa, ipak nije uspeo da spase Hitlerovog besa: admiral je obešen mesec dana pred kraj rata, 9. aprila 1945. godine u koncentracionom logoru Flosenburg, sa još nekoliko nemačkih antifašista.

Britanskoj obaveštajnoj službi Šelenberg je bio tako dragocen plen da je samo jednom američkom istražitelju bilo dozvoljeno da učestvuje u njegovom ispitivanju. U toku Nirnberškog procesa bio je jedan od ključnih svedoka protiv nacističkih glavešina. Proces protiv samog Šelenberga vođen je tek 1949. godine: dobio je, na iznenađenje mnogih, samo šest godina zatvora. Neki učesnici tog procesa pominjali su, mnogo kasnije, brojne diskretne intervencije američkih i britanskih masona u njegovu korist. Vreme koje je proveo u zatvoru iskoristio je da napiše knjigu svojih memoara, “Lavirint”.

Zbog pogoršanog zdravstvenog stanja – bio je ozbiljno oboleo od raka jetre – Valter Šelenberg je oslobođen daljeg izdržavanja kazne već 1951. godine. Otišao je da živi u Švajcarskoj, a ubrzo potom i u Italiji. Ratni ljubavnik poznate Koko Šanel umro je 31. marta 1952. godine u Torinu, u svojoj 42. godini.

***

Pukovnik OZN-e, a kasnije KOS-a, Nijazim – Ziko Šarkić završio je Drugi svetski rat kod Zidanog mosta u Sloveniji. Tamo je konačno poravnao računekoje je, na peronu beogradske železničke stanice, najavio Langu.

Jedno vreme, po oslobođenju Jugoslavije, proveo je na specijalnim misijama kod Đirokastre, rodnog mesta Envera Hodže na albansko-grčkoj granici. U vreme građanskog rata u Grčkoj (1946-1949) bio je vojni ataše u jugoslovenskom poslanstvu u Tirani, koje je napustio pod dramatičnim okolnostima, 4. juna 1950. godine u vreme Rezolucije Informbiroa.

U vreme Tršćanske krize (1953-1954) bio je nekoliko godina na specijalnim zadacima u Ljubljani, i u tzv. Zoni B odnosno delu Slobodne Teritorije Trsta pod vojnom upravom JNA. Maja 1957. godine saslušavao je pomoćnika ministra odbrane Albanije, Panazita Pljakua, koji je iz Albanije prebegao u Jugoslaviju.

Pukovnik Nijazim Šarkić, borac Španskog građanskog rata, obaveštajac i diplomata, umro je u Beogradu, 1967. godine, u pedesetoj godini. Obojica njegovih sinova postali su doktori prava: Srđan je profesor na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, a Nebojša je jedno vreme obavljao visoke dužnosti u vladama Srbije i Savezne Republike Jugoslavije.

***

SS pukovnik Oto Skorceni, ratni komandant 800. specijalne brigade Brandenburg, imao je prilično burnu karijeru u toku prvih trideset posleratnih godina.

Saveznički vojni sud ga je 1948. oslobodio optužbi za zloupotrebu američkih uniformi u bici u Ardenima. Potom se razveo i 1950. oženio sa Ilze Luthe, nećakom bivšeg Hitlerovog ministra finansija Hjalmara Šahta. Kasnije je uglavnom živeo u Španiji, gde je, na Palma de Majorci, kupio imanje. Odatle je savetovao razne latinoameričke, arapske i afričke vladare, uključujući tu i argentinskog diktatora Huana Perona i pukovnika Gadafija u Libiji. Usput je pomagao bivše naciste, i povremeno sarađivao sa službama kao što su CIA i MOSAD.

I on je napisao memoare, već 1950. godine: “Skorcenijeve tajne misije.” U njima je opisao mnoge detalje svojih uzbudljivih ratnih doživljaja, ali ni tu nije objasnio zbog čega je naprasno odustao od daljeg učešća u operaciji Konjićev skok – Desantu na Drvar – 25. maja 1944. godine i time možda promenio tok istorije na Balkanu u narednih pola veka.

Oto Skorceni, “najopasniji čovek Evrope”, kako ga je decenijama posle Drugog svetskog rata opisivala zapadna štampa, umro je 5. jula 1975. godine u Madridu.

***

General lajtnant Jakob – Jaka Avšič, komandant snaga Jugoslovenske vojske u otadžbini za Sloveniju kasnije je postao član Vrhovnog štaba NOVJ. Dužnost šefa jugoslovenske vojne misije u Berlinu napustio je krajem 1947. godine. Nakon toga je bio jugoslovenski ambasador u Austriji, ministar šumarstva, narodni poslanik i gradonačelnik Ljubljane. Umro je 1978. godine u Ljubljani.

***

Milorad Stanojević, dopisnik lista “Vreme” iz Sofije 1938. godine, koga je Franc Nojhauzen pokušao da prevari u partiji pokera, zarobljen je u Aprilskom ratu kao rezervni poručnik u štabu vojvode Petra Bojovića.

Vratio se iz nemačkog zarobljeništva 1946. godine, nastavio da se bavi novinarskim poslom u novoj Jugoslaviji i vodi miran život. O predratnim ljubavnim, kockarskim i obaveštajnim avanturama retko je i nerado pričao, a Sofiju je prvi i jedini put posle rata posetio tek 1975. godine. Umro je 1980. godine u Beogradu. Njegov unuk je autor ove priče.

***

Kavan Eliot, bivši detektiv Skotland Jarda i agent Intelidžens servisa, napustio je Hamburg i Nemačku već krajem 1947. godine. U septembru 1948. uhapšen je u Budimpešti od strane sovjetske tajne službe, za vreme navodno “poslovne posete”, sa lažnim dokumentima direktora Unilevera. Posle ispitivanja je proteran iz Mađarske.

Proveo je potom nekoliko godina na Bliskom istoku – na Kipru je, 1956. godine, rukovodio obaveštajnim pripremama Operacije Musketar, neuspešnog britansko-francuskog desanta na Suecki kanal. Potom je službovao na Malti i uAdenu.

Kavan Eliot je penzionisan 1968. godine. Sve do pred smrt, jula 1977. godine, redovno je utorkom uveče posećivao sastanke masonske lože 1591 Studholmu hotelu Savoj u Londonu, iste one čiji je član, pre njega, bio Vinston Čerčil, a posle njega Toni Bler.

Njegov sin Džefri je 1998. godine napisao knjigu “Ja, špijun” u kojoj je po prvi put objavio neke detalje iz biografije svog oca. One koje je uspeo da sazna…

***

Glavni junak ove priče, Ditrih Lang odbio je brojne ponude da se posle rata zaposli u policiji Savezne republike Nemačke – slučaj ubistva majora von Kenena bio je tako poslednji na kojem je, kao policajac, radio. Ditrih je, duboko u sebi, smatrao da nije završio posao u toj istrazi a dodatno je osećao grižu savesti kada je shvatio da je, učešćem u organizaciji ubistva crnoberzijanca Remera, postao žrtva manipulacije jugoslovenskih i britanskih tajnih službi.

Par godina je bio bez posla, a 1949. godine počeo je, u četrdesetoj godini, advokatsku karijeru: Lang und Partners  Rechtsanwalte postala je s vremenom jedna od najuspešnijih advokatskih firmi u Nemačkoj, specijalizovana za komplikovane slučajeve, uglavnom krvnih delikata.

Nekoliko posleratnih godina živeo je u Minhenu sa zubarkom koju je upoznao u ovoj istrazi, tada već udovicom, Dr Silvijom Greif, koja ga je jedno vreme i izdržavala. Izgleda da su okolnosti pod kojima su se upoznali, a posebno Fridrihova senka koja se nad ovim parom nadvijala sve vreme, onemogućile da njih dvoje nastave zajednički život. Ipak, iz te nikada ozvaničene veze dobio je sina Hermana, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći u Hanoveru, 1986. godine.

Ditrih Lang je umro u 85. godini, 1994. u Minhenu.

Ditrihova unuka, Dr Sonja Lang, rođena 1981, diplomirala je na univerzitetima u Tibingenu i Lozani i danas je ekspert za bankarsko pravo u kancelariji jedne velike američke advokatske firme u Frankfurtu na Majni. Kažu da ova lepa plavuša neodoljivo podseća na svoju pokojnu baku Silviju…

***

Tako su, sa dvadesetim vekom, završene i životne priče svih učesnika u ovoj čudnoj, i pomalo bizarnoj, sagi o ubistvu kod Višegrada. Svi oni su se, jedan za drugim, preselili na Večni Istok. Sama priča je, međutim, preživela smenu vekova i ostala jedan od zanimljivih primera kako decu udovice, čak ni u vreme svetskih ratova, ne treba potcenjivati – bez obzira da li se bore na pobedničkoj ili gubitničkoj strani.

***

Posvećeno mom dedi, Miloradu Stanojeviću (1906 – 1980).

Advertisements