Telefonski imenik

“100.000 Рајхсмарака у злату добиће онај који доведе жива или мртва комунистичког вођу Тита.

Онај који докаже да је овог злочинца учинио безопасним или га преда најближој немачкој власти не само што ће добити награду него ће тиме учинити и једно национално дело јер ће ослободити народ и отаџбину од бича бољшевичког крвавог терора.

Врховни заповедник немачких трупа у Србији.”

I

Невоље младог вицеконзула

KonzulatТог петка, у јануару 1942. године вицеконзул Винцетић са досадом је прегледао остатак службене поште. Након што је министарство у Загребу поново одбило његов захтев за повећањем буџета, уобичајене окружнице Поглавника нису га много занимале.

У згради конзулата у Добрачиној улици број 22, било је прилично хладно. Дрва за грејање било је, као и у целом окупираном Београду, мало и домаћин конзулата престао је да ложи пећ већ око подне. Ионако је предстојао викенд и Винцетић се полако спремао да оде кући.

Тихомиру Винцетићу није се заправо допадало што је уопште постављен на дипломатску службу у Београд: поред толико великих и лепих градова о којима је маштао – Рима, Мадрида, Прага – Београд је некако доживљавао као казну. Немачке власти су га углавном игнорисале, бугарски колега га је на пријемима третирао као представника државе нижег ранга, а Београђани нису имали разлога да га воле.

Откад је допутовао, крајем јула 1941. године, Винцетић је – са прилично мало успеха – покушавао да у Београду направи озбиљну обавештајну службу и тиме себи обезбеди напредовање у каријери, и напусти овај град, препун сплетки и интрига. Његов шеф, министар спољних послова тзв. НДХ, др Младен Лорковић, био је упоран у тим захтевима:

“У Београду има преко двадесет хиљада Хрвата. Ако бисте успели да заврбујете само сваког стотог, имали бисте мрежу од преко две стотине агената.” 

Тихомир је, међутим, за претходних шест месеци успео да успостави контакт само са двадесетак људи. То су углавном били шверцери, црноберзијанци, неколико дама лаког морала и три професионална коцкара. Готово да нико од њих није био Хрват – имао је чак и једног Руса, белогардејског емигранта.

Информације које је вицеконзул добијао од својих сарадника биле су непоуздане, контрадикторне и често измишљене. Углавном су се сводиле на кафанска препричавања разних фантастичних прича чије је порекло, наводно, било у надлештвима Недићеве владе. Узалуд је Тихомир своје “обавештајце” усмеравао да прикупљају податке о илегалном комунистичком покрету, или о деловању британске шпијунске мреже: они су само климали главом, тупо га гледали, да би одмах потом тражили нове пропуснице за Земун, како би се и даље бавили шверцом.

И тако је, Тихомир, пун самосажаљења, тог редовног пратиоца свих његових размишљања о себи и сопственим неоствареним амбицијама, прегледао последњу пошту пристиглу тог дана. Тада му је пажњу привукао сасвим мали папир, половине стандардног А4 формата, са добро познатим застрашујућим заглављем:

“Главни усташки стан. Усташка надзорна служба, други биро”.

Вицеконзул је добро знао да се други биро УНС-а бави обавештајним деловањем у иностранству, и у том циљу често захтева сарадњу дипломатских представништава. Ово је, међутим, било прво писмо које је од њих добио за време свог службовања у Београду.

Испод заглавља стајао је само кратак текст:

“Овај уред добио обавијест да се извјесни Јосип Броз, познат и под конспирaцијским именом Тито, опасан комунистички агент, налази на подручју Београда и Србије. Хитно испитати чињенице. Све акције спровести у највећој дискрецији. О налазима извјестити ову службу, посебним куриром који ће бити стављен на располагање.”

Испод текста је био потписан “равнатељ другог бироа” Октавијан Свјежић.

Вицеконзул је дубоко уздахнуо, ставио мали лист папира у унутрашњи џеп сакоа, и напрасно одлучио да је посла за тај дан било доста. Шта ће радити са тим Брозом, и шта са овим чудним захтевом, размислиће у току предстојећег викенда…

II

Агент за некретнине и његов телефон

stara telefonska centralaОкупација је за Јосипа значила доста новог посла: људима је био потребан новац, и некретнине су се продавале у бесцење, као и друге вредне ствари. Некретнине Јевреја продавале су се по посебном режиму, који је прописала немачка окупациона управа, као конфискована имовина.

Било је тада у Београду пуно Немаца – а и Срба – са довољно пара и решених да се обогате на несрећи својих суграђана. Тржиште је тих ратних дана функционисало динамичније него раније. Јосип Броз је себе видео као неутралног, професионалног, посредника. Није се много упуштао у етичке дилеме: напротив, решио је да искористи прилику која му се пружила. Рат се ипак не догађа баш сваки дан.

За те велике планове био му је, међутим, потребан телефон. За телефоном је он одавно жудео као за статусним симболом, али је то убрзо постала и потреба његовог посла. Годинама је Јосип покушавао да дође до телефона, међутим ограничен број линија је тај подухват увек чинио тешко остваривим.

Тек пред крај 1940. године, уз помоћ лепушкасте Наталије, службенице Министарства грађевина, Јосип Броз је успео да дође до човека у Градском телефону који је одлучивао о додељивању нових бројева. Уз вешто дотурени коверат са неколико крупних динарских новчаница, он је успео да добије толико жељени телефон:  27-659. Одмах је штампао луксузне визиткарте са бројем, и убрзо потом запослио Наталију да у његовом одсуству одговара на телефонске позиве и заказује састанке.

И док је Наталија одговарала на позиве, а Јосип у елегантном оделу – у склоности ка лепим оделима био је бар сличан свом много познатијем имењаку и презимењаку – шетао по луксузним београдским кафанама тражећи клијенте, неке ствари су почеле да се одвијају чудним и непредвидивим токовима, о којима агент за некретнине није имао појма…

III

Једна мала допуна телефонског именика 

imenikВикенд Тихомиру није донео решење проблема. Напротив, неопрезно је детаљ са поверљивим захтевом из Загреба испричао својој жени. И врло брзо, Нада је почела да му џангриза – у томе је протекао и већи део времена у којем је прижељкивао да се одмори и размисли:

“Шта сада чекаш? Има да нађеш тог Броза, и да добијеш награду, и унапређење. Али не, ти хоћеш да размишљаш, и пре тебе ће га наћи Немци, или још горе, Срби. И сада онај Петровић, на пример, седи у Софији као војни аташе, његова жена иде на бал код цара Бориса, а ми се овде злопатимо…”

У понедељак ујутро, Тихомир се сетио телефонског именика града Београда – главног приручника који је користио у неуспешним покушајима да успостави своју обавештајну мрежу. Још претходне јесени тражио је у њему имена и презимена телефонских претплатника која су му деловала као хрватска. Означио их је укупно око девет стотина од петнаест хиљада…

Онда је чиновник конзулата Јозо добио задатак да зове све те бројеве и њиховим власницима заказује састанке, наводно ради “важних консултација”. На већину позива, међутим, нико није одговорио, а било је и пуно спуштених слушалица. Чиновник конзулата је нашао и неколико наглувих баба, у једном стану се на позив јавио немачки официр који се на њега издрао, а од стотинак разговора које је на крају обавио једва десетак људи је прихватило да дође у конзулат на разговор на којем је требало да буду врбовани. На крају су се појавила тројица, и наравно тражила пропуснице за Земун, како би преко Саве прошверцовали неку кафу и брашно.

Тог понедељка, међутим, Тихомиру је, у делићу секунде, кроз главу прошла та мисао. Одјурио је до Јозе, без објашњења зграбио именик, и нестрпљиво почео да га листа. На његову жалост, на 34. страни нашао је само извесног апотекара Брозичевића… Тужно је кренуо назад, и кад је већ био на вратима своје канцеларије чуо задихан Јозин глас:

“Шефе, шефе, добили смо и допуну телефонског именика, бројеве унете у последњих пет година. Недавно је стигла…”

И у тој допуни, на 15. страни, вицеконзул је нашао оно чему се потајно надао:

“Броз, Јосип, Завод за купопродају непокретних имања “Дунав”, Његошева 11, други спрат, телефон 27-659″

Тихомир је погледао у небо, захваљујући се у себи Девици Марији и свим свецима, Поглавнику и Усташком главном стану, већ како је то замислио да би се по протоколу од њега очекивало…

Потом је одлучио да – не обавештавајући никога, ни од својих претпостављених ни од немачких или Недићевих власти у Београду – почне да опсервира своју мету. Верни Јозо добио је одмах задатак да већ наредног јутра оде до Централне пријавнице Полиције града Београда и тамо се дискретно распита са ким живи Јосип Броз у Његошевој улици, ко му је у комшилуку, и има ли о њему можда неких сумњивих података.

Ствари се, међутим, нису одвијале по плану. Када се Јозо није вратио све до четири поподне Тихомир је схватио да нешто није у реду, и некако стидљиво позвао шефа усташке специјалне полиције у Земуну Ретла, да интервенише код свог београдског колеге, Илије Параноса, тако да је касно увече Јозо био пуштен.

IV

Необичан сусрет у Специјалној полицији

Poternica_za_Markom_NikezićemДа нервозни Тихомир није пожурио да затражи Ретлову интервенцију, београдска полиција би Јозу вероватно већ ујутро пустила. Коначно, он је – мада није имао дипломатски статус – ипак био држављанин тзв. НДХ, и запослен у страном дипломатско-конзуларном представништву. Није ни учинио неки озбиљан прекршај, само се мало распитивао около…

Овако, Тихомир је у целу причу укључио Илију Параноса, шефа специјалне полиције у Недићевој администрацији у Београду. Искусан предратни полицајац знао је готово сваког комунисту који је у Краљевини Југославији био хапшен. Име Јосипа Броза било му је, наравно, познато, као и фотографије са суђења у Загребу 1928. године.

Паранос се најпре насмејао на саму идеју да би прекаљени комунистички илегалац могао да живи под својим именом и презименом у Његошевој улици у центру Београда, у месецима када су се у пола Србије водиле борбе а у скоро сваком већем граду стрељали комунистички симпатизери. Када су му агенти рекли да је код приведеног службеника конзулата НДХ нађена и истргнута страница из телефонског именика за град Београд, почео је грохотом да се смеје:

“Значи, не само да живи под својим именом, усред Београда, него је још под тим именом и регистровао телефон? Какав је то илегалац? Па ваљда ни ови Хрвати не могу бити тако глупи.”

Ипак, Параносу нешто није дало мира, и наложио је двојици агената дежурних тог поподнева да му доведу тог Јосипа Броза, да га он ипак мало погледа.

Сусрет у централи специјалне полиције на Обилићевом венцу 4 требало је да буде рутински – агент за некретнине уосталом није ликом ни најмање подсећао на човека са Загребачког процеса 1928. године. Био је скоро двадесет година млађи, нижег раста, мало тамнијег тена и много дебљи.

И, да је агент за некретнине ћутао, или бар говорио оно што је био питан, то би се тако и десило. Али, Јосип Броз је одмах почео да прича: причао је разне ствари, и оне које су га питали и оне које га нису питали.

Ускоро су се у Параносовој канцеларији скупили сви присутни агенти, да виде то чудо. Први шамар добио је, заправо, само да би престао да прича.

“Комунисте човек мора да бије да проговоре, а ову будалу да би престала да брбља” – рекао је Бошко Бећаревић, агент који му је ударио тај први шамар.

Паранос је покушавао да некако ухвати нит у свим тим сувишним и конфузним речима, да би могао да се направи записник, протоколише случај а приведени пусти кући. Било је већ око шест увече и ишло му се у кафану.

И баш тада, у ко зна ком покушају да објасни како са комунистима нема никакве везе, Јосип Броз рече како је једном, 1939. године, познавао неку жену чији је даљи рођак радио као помоћни радник у британском посланству, а та жена је опет имала другарицу за чијег се мужа причало да је масон…

Бећаревић је видео да лице његовог шефа постаје љубичасто од беса, и на то несрећном Јосипу ударио два шамара, мало јача од претходног:

“Овај један ти је за Енглезе, а други за масоне” – био је задовољан својим смислом за хумор.

Агент за некретнине на то поче да плаче, и затражи да призна.

“Шта ћеш сад да признаш несрећо?” – Паранос је био ван себе од беса – одлазак у кафану му се очигледно измицао све више.

“Све. 1935. проневерио сам две стотине динара, и једној баби 1937. подметнуо уговор за продају стана у којем је цена била умањена за једну нулу.”

Бећаревић је већ почео да гледа около има ли при руци уобичајеног прибора за мучење – воловске жиле биле су му омиљене – кад Јосип ухвати његов поглед и завапи: “Варао сам и жену са оном Наталијом, још док је радила у Министарству грађевина.”

Паранос је схватио да би свака даља тортура само повећала количину записника које мора да пише, и са великом муком убедио Бећаревића да се мане ћорава посла. Тек око девет увече, Јосипа Броза су једва избацили напоље – хтео је да остане како би се “разјаснили још неки детаљи”.

V

Телохранитељи из Дубровника

ustašeСредином фебруара, њих двојица су се појавила на улазу у конзулат. Када је видео те непријатне појаве ломброзовских вилица и ниских чела, Тихомир је помислио да је постао мета разбојника и побегао у оставу. Домар му је са великим напором објаснио да се ради о “особним тјелохранитељима који су дошли из Загреба на тајну мисију” – бар је тако прочитао у брзојаву који су му предали.

Влахо Матичевић и Тонко Главан, ти челични Хрвати како их је касније описивао вицеконзул како би пред самим собом опрао срамоту од сопственог кукавичлука, била су заправо два предратна разбојника који су се у Дубровнику бавили различитим криминалним радњама, да би их од непријатног сусрета са законом спасао Други светски рат који је захватио и Југославију и Дубровник.

“За вријеме Јефтићевог режима разоружали су једног српског редара којега су након тога намртво премлатили” – поносно је наглас читао њихове биографије вицеконзул, док је чудни пар испијао ракије у његовом кабинету.

Као и већина других криминалаца на подручју тадашње Бановине Хрватске, и Влахо и Тонко су се у усташком покрету осећали као код своје куће. Било је тамо доста њихових другова из разних затвора Краљевине, а и ново време – како су они називали геноцид над Србима, Јеврејима и Циганима – пружало је могућност за привредну иницијативу.

Онда су „својом одлучношћу и храброшћу спасила обојица за Независну Државу Хрватску огромни ратни материјал” (уз остало, шест аутомобила су пребацили у Загреб, а три приватна аутомобила, три теретна возила и четири мотоцикла предали су у Дубровник).

Вицеконзулови „тјелохранитељи” су то радили неколико ноћи, превозећи опљачкани плен из Конавла, иако „за тај њихов рад није нити један добио никакове награде”, а ни они сами нису „за ово било што тражили”.

Матичевић се посебно „прославио”, јер је после 10. априла „донио из Котора 7 килограма злата, које је злато ради слабих саобраћајних прилика готово пјешице донио у Загреб и предао надлежним властима”.

Осим тога, телохранитељи су „заплијенили од београдских жидова у Дубровнику злата и драгуља у вриједности од неколико милиона куна, што је такођер однесено у Загреб и предано нашим властима”.

Телохранитељи су били ти “специјални курири” најављени месец дана раније у поверљивом допису Октавијана Свјежића. Очигледно поносни на тајну мисију која им је додељена, значајно су вицеконзулу саопштили да су му они на располагању за све што би му било потребно у лову на Јосипа Броза…

VI

Разговор између стриптиза и шампањца у Лотос бару

Lotos barДа није било једне пијане ноћи у Лотос бару, априла 1942. године, вероватно се ништа од даље приче не би ни десило. Вицеконзул је после неуспеха Јозине мисије био опрезан, агент за некретнине се после неколико шамара у Специјалној полицији вратио свом редовном послу убеђујући сам себе да се грешке дешавају, а Паранос се бавио ловом на озбиљне комунисте. У том тренутку Гестапо још увек ништа није знао.

Међутим, стицајем чудних околности те вечери су се у Лотос бару нашли бугарски војни аташе, контраадмирал Сава Иванов, командант Гестапоа за Београд, СС пуковник Вилхелм Фукс и командант Бањичког логора, Светозар Вујковић. Вечеру је организовао бугарски дипломата и, по обичају, позвао и Винцетића. Желео је да у друштву са којим ће провести вече бар од некога буде значајнији… Винцетић је, опет, једва чекао прилику да види Фукса.

И у једном тренутку, далеко после поноћи, између завршене тачке стриптиза и нове туре шампањца, Вујковић – већ добро под гасом – почео је причу о чудном случају из Специјалне полиције, “где је замислите некакав агент за некретнине приведен само зато што има исто име и презиме као и вођа оних комунистичких бандита, Јосип Броз. А после је и пуштен, уместо да су га довели мало код мене на пансион”.

Гестаповац Фукс их је све погледао кроз танке оквире својих наочари и – већ подижући се да крене – презриво рекао:

“У овом послу господо, нема случајности. Ко зна где је сада тај агент за некретнине нестао. Изгубили сте траг.”

У том тренутку Винцетић је схватио да се догађаји одвијају мимо његовог знања:

“Очигледно је Недићева тајна полиција ушла у траг том Брозу. И то мимо Немаца. А чињеница да су га пустили само значи да је прихватио да ради за њих као двоструки агент.”

Сутрадан ујутро – а опет је био викенд – Тихомир се, онако мамуран, правдао жени да је у четири ујутро стигао кући не зато што је пијанац – он то заправо није ни био – него зато што је био у друштву врло важних личности. Тачно је проценио да ће то њену љутњу неосетно претворити у љубопитљивост.

“И замисли драга моја, она српска сељачина, онај Вујковић, шеф Бањичког логора, одао се кад је био мортус пијан. Нашли су Јосипа Броза, и сада је сигурно почео да ради за њих. А молим те, ни Гестаповац Фукс ништа није знао о томе…”

Искрица је прошла кроз плаве очи Наде Винцетић: Карлов мост у Прагу, Фонтана ди Треви у Риму, Plaza Mayor у Мадриду – сва та места која никада није видела а о којима је маштала у родној Копривници – учинила су јој се одједном на дохват руке:

“Сада је време за тебе Тихомире. Мораш надмудрити и Србе и Немце. Мораш се докопати тог Броза први. Ако успеш добићеш орден од Поглавника лично. Можда ћеш бити унапређен у амбасадора, а сигурно ћемо отићи из овог балканског блата.”

Брачни пар Винцетић је те вечери наставио своја маштања о бољем животу, потпомогнута флашом Траминца коју су отворили за ту прилику. Колективна илузија је увек јача од појединачне. А људи су склони да верују илузијама, више него чињеницама.

Већ у недељу, иако је био нерадни дан, Тихомир је послао свог возача по тјелохранитеље Матичевића и Главана. Заверенички посао је могао да почне.

VII

Отмица на Косанчићевом венцу

kosancicev venacМатичевић и Главан, искусни криминалци, почели су да неприметно прате Јосипа Броза, како би установили тачне временске и просторне матрице његовог кретања. За акцију је било потребно изабрати погодан тренутак, као и место које је скровито и сигурно за повлачење према Сави и Земуну.

Убрзо су установили да сваког понедељка увече, прецизно као сат, Јосип напушта стан у Његошевој улици, и одлази у стари део града, према Косанчићевом венцу. Из стана би излазио око пет сати поподне, пре полицијског часа, а враћао би се сутра ујутро, да се пресвуче пре одласка у канцеларију.

Жени би – то је Главан успео да чује прислушкујући њихов разговор на улици једног од тих понедељака – Јосип то објаснио сређивањем документације за велике клијенте, који су наводно увек долазили уторком. То сређивање би трајало дуго, и полицијски час би га онда увек приморао да преспава у канцеларији….

На самом Косанчићевом венцу, близу рушевина Народне библиотеке погођене у шестоаприлском бомбардовању, телохранитељи су убрзо установили једноспратну кућу у коју је Јосип одлазио. Њена станарка, Наталија, није ни покушавала да се сакрије: пар пута су је видели док га је чекала на улазу у зграду.

У јуну 1942. године, одређен је и понедељак за акцију. Главан је чекао у колима, а Матичевић је вештим ударцем гуменим пендреком напуњеним оловом имао задатак да онесвести Јосипа и стави га на задње седиште возила. Рачунали су да немачка стража на мосту у Бранковој неће посумњати у отмено возило са дипломатским таблицама НДХ: CD Za – 76. И били су у праву.

Јосип је тог дана каснио – дошао је скоро око пола шест – када су улице већ биле празне. Главан је чекао на почетку улице, са подигнутим поклопцем мотора и запитао Јосипа разуме ли се у филтере… И када је агент за некретнине пришао – његова жеља да помогне возачу скупоценог возила са дипломатским таблицама била је природна – Матичевић га је иза леђа онесвестио ударцем професионалца.

Јосипа су ставили на задње седиште и опуштено се одвезли према немачком контролном пункту на мосту.

Колега се напио на ручку. Сад га возимо жени у Земун. ” – рекао је Главан показујући саобраћајну дозволу министарства спољних послова НДХ.

Немачки стражар је са презиром погледао у човека на задњем седишту, по којем је било просуто скоро пола литра јефтине ракије. Мирис се осећао у целим колима. Потом је махнуо руком другом војнику да подигне рампу и рекао:

“Боље га прво водите негде да се отрезни. Нема смисла да јадног човека одведете жени у оваквом стању.”

VIII

Подрум за мучење у Земуну

Torture_chamber_in_Prague_CastleЈосип Броз је одведен у подрум земунске испоставе Усташке надзорне службе, који је Матичевић унапред резервисао, ради “саслушавања четничког агитатора који вређа Поглавника па га треба мало научити памети”. Стварни циљ операције било је потребно држати у најстрожој тајности – Тихомир је својим телохранитељима објаснио да ће и они напредовати и бити награђени ако све пође како треба.

Буђење је било брзо и болно, са лавором хладне воде. Главан је на столу поред везаног Броза распоредио свој прибор за мучење, ту његову драгоцену опрему коју је понео из Дубровника: клешта за чупање ноктију, дрвене палице, игле… Со за утрљавање на ране и кофу са водом за дављење нашао је на лицу места…

Јосип Броз је долазио свести полако – болела га је глава од ударца пендреком додуше – али га је поглед на ужасне инструменте одмах разбудио:

“Нема потребе, све ћу признати.” – мада у том тренутку још није тачно знао шта би требало да призна.

“Признаћеш нашем шефу, наравно. Сви увек признају. Али не сада, него кад дође. Ми имамо наређење да почнемо са нашим послом одмах, и то ће трајати док он не стигне. И зависно од тога да ли ће он бити задовољан вашим разговором, ми можемо наставити ову нашу процедуру или не.” – рекао је професионално Главан, распоређујући последње преостале инструменте: клешта за чупање језика, специјалне ексере за забијање испод ноктију, итд.

Тихомир је у подрум стигао тек након пола сата, и са забринутошћу гледао у агента за некретнине, онесвешћеног од болова, кога су двојица његових телохранитеља опет поливала хладном водом из лавора. Уплашен могућношћу да његов драгоцени плен умре, почео је да виче неконтролисано:

“Па бедаци једни, убили сте човјека. Ви сте најобичнији месари. Как ја сада да радим са лешом? Зар ни пол уре нисте могли да издржите? Рекао сам вам да га само припремите.”

Као дечаци ухваћени код разбијеног прозора, Матичевић и Главан су се правдали:

“Ово је најблаже шефе, само два нокта су му ишчупана, и добио је мало удараца по табанима. Још нисмо почели да му палимо ране лет лампом и утрљавамо со. Одмах је он хтео све да призна, него мало да га омекшамо пре него што стигнете. Такве су процедуре…”

Тихомир је одмах забранио било какву даљу процедуру нестрпљив да што пре почне са саслушавањем. Не само да се плашио да киднаповани комунистички агент случајно не умре – сад када је коначно под његовом контролом – него је покушавао и да избегне и озбиљније повреде које би захтевале опоравак у некој болници.

“Ви сте Јосип Броз, комунистички вођа. У вашој илегалној комуникацији користите тајно име Тито.” – Тихомир је почео саслушање љубазним, али неумољиво одлучним гласом. У лице несрећног агента за некретнине била је уперена сијалица.

“То је једна велика забуна, и пре три месеца већ сам ја дао изјаву у Специјалној полицији на Обилићевом венцу.” – Јосип је био срећан јер је коначно сазнао разлог својих недаћа, и убеђен да ће и овог пута, као и претходног, све на крају лепо да се заврши.

Тихомир је подигао обрве и његово лице је попримило тужан израз. Тонко Главан, који је стајао поред њега, исцерио се и шкљоцнуо клештима која је користио за чупање језика, његовом омиљеном справом за мучење.

“Лажи Вам неће помоћи. Ми већ знамо да сте потписали изјаву о сарадњи са Недићевом полицијом.” – био је упоран Тихомир. Влахо Матичевић је кренуо да пуни кофу са водом: очигледно је наредна фаза процедуре било дављење жртве.

Јосип погледа у сву тројицу, најпре у неверици, па у шоку. Није био сигуран колико даљег мучења може да издржи, али заправо није ни имао разлог зашто би уопште издржавао било шта. Одједном његово лице поприми израз неочекиваног унутрашњег мира:

“Јесте. Признајем. Ја сам комунистички вођа, и користим тајно име Тито, када издајем наређења својим присталицама. И потписао сам изјаву о сарадњи са Недићевом полицијом.”

Тихомир је ликовао. Најпре је, српским властима и Немцима испред носа, киднаповао опасног комунистичког агента. Потом га је, за мање од сат времена, сломио. Сопствена даља судбина чинила му се у том моменту врло блиставом.

Одмах је наредио да се затвореник одвеже, и лично му помогао да, са ногама повређеним у батинању, напусти подрум. Отишли су у суседну канцеларију, и Тихомир је помогао Јосипу да легне на отоман и одмори се. Мучитељи Влахо и Тонко послати су у оближњу кафану да купе флашу вина и печено пиле.

Јосип Броз је, схватајући да је лаж коју је управо изрекао за њега неупоредиво бољи избор него истина, наставио да ту лаж развија. Говорио је Тихомиру и о својим контактима са британским војним мисијама, о тајној организацији коју има у масонским круговима, о комунистичким агентима у Специјалној полицији града Београда…

Два мушкарца су поделила печено пиле и добро начела флашу вина. Наравно, агент за некретнине је одмах прихватио да сарађује са Усташком надзорном службом, “много професионалнијом службом него наша сељачка специјална полиција, оне пијандуре Параноса”.

Тихомир је био ван себе од среће. Једва се уздржао да не загрли и изљуби свог затвореника: “И наравно, ми Хрвати морамо једни другима да се испомажемо, зато смо ту.”

Јосип Броз је био збуњен:

“Ја уопште нисам Хрват. Мој прадеда је био Чех, и доселио се у Београд пре неких сто година. Још мој деда је почео да се изјашњава као Србин и прешао у православну веру.”

То међутим није омело Тихомира:

“Није битно мој драги Јосипе које сте Ви националности и вероисповести. Битно је да сте опасан комунистички агент, и користите тајно име Тито?”

Јосип је климнуо главом. Поново су наздравили и бацили се на остатке печеног пилета…

“И велика времена сада су пред нама двојицом” – закључио је Тихомир слабодобитно, док је Јосип марљиво потписивао три примерка Изјаве којом је прихватио да ради као агент Усташке надзорне службе

Кад је земунски лекар Вукић, поверљиви Тихомиров човек, дошао да прегледа и санира Јосипове повређене ноге, већ је добро прошла поноћ. Сутрадан ујутро, двојица телохранитеља добила су задатак да Јосипа врате у његов стан у Његошевој улици.

Случајна банална заблуда сада је допуњена намерном, изнуђеном, обманом. Једна и друга заједно, нису могле да произведу ништа друго, него пут у катастрофу.

IX

Фаустовска нагодба

SavamalaДоговор између Јосипа и Тихомира био је прецизан: сваких петнаест дана, Јосип ће слати повјерљиво извијешће о активностима комунистичких банди, Јевреја, масона и Британаца – Тихомир је инсистирао да наслов буде што бомбастичнији – у Тихомиров конзулат. Да не би био виђан у близини конзулата, договорено је да коверат са Јосиповим извештајима Наталија предаје Јози, у кaфани Зелени венац која се налазила на месту данашње пијаце. Сваки пут, Јозо ће јој предати по хиљаду окупационих динара.

И Јосип Броз је полако кренуо да измишља различите приче, као Шехерезада у чувеним Причама их хиљаду и једне ноћи. Није му се поново ишло у земунски подрум, на процедуре код оне двојице грубих људи. А и хиљаду петсто динара месечно није било на одмет – пет стотина је договорио са Наталијом као малу награду за њен труд.

Садржај својих извијешћа Јосип је састављао пратећи помно немачке и недићевске новине, али такође ослушкујући и чаршијске приче. Све што би прикупио у две недеље завио би у обланде јеврејских, британских и масонских завера, тачно претпостављајући да ће то Тихомира импресионирати. Понекад би давао и неке извештаје из удаљених места по Босни или Црној Гори, за које је знао да их није могуће прецизно проверити.

Тихомир је, опет, Јосипове информације обрађивао и слао у Загреб, директно министру вањских послова, др Младену Лорковићу. Као строго повјерљив материјал те запечаћене коверте носили су телохранитељи Матичевић и Главан.

У међувремену, у Београд је коначно стигао и конзул тзв. НДХ, Др Анте Никшић. Под редовним околностима, Тихомир би то доживео као деградацију и јако би патио. Овако, он је имао своју специјалну мисију, Загреб му је коначно одобрио специјални буџет од којег је требало да финансира “операцију Броз” и најављено му је брзо унапређење.

Када је, после извесног времена, из Загреба добио нову поверљиву депешу, да све извештаје из “операције Броз” убудуће шаље директно министру спољних послова Лорковићу, а не више Усташкој надзорној служби и том Октавијану Свјежићу, његовој срећи није било краја…

Захваљујући добрим везама са двојицом београдских кафеџија, Тихомир је успео да издејствује рачуне за службене вечере са Јосипом којих није ни било. Од пара тако оправданих, купио је нове ципеле за Наду, у продавници у којој су се снабдевали припадници дипломатског кора и функционери немачке окупационе управе.

Брачни пар Винцетић коначно је осетио прве благодети новонасталог стања и Нада је озбиљно размишљала да узме часове италијанског: коначно је закључила да би јој Тихомирово ново постављење у Риму најбоље одговарало…

Ова фаустовска нагодба једно време је одговарала обема странама. И Тихомир и Јосип надали су се да ће она потрајати. И та идила је једно време заиста и потрајала, скоро пуне две године, заправо.

X

Једна потерница и сто хиљада Рајхсмарака у злату

PoternicaTito_zps9aacdaaaПрву аутентичну фотографију Јосипа Броза Тита, генералног секретара КПЈ и Врховног команданта НОВЈ, немачке обавештајне службе добиле су још почетком 1942. године, преко једног специјалног агента убаченог Врховни штаб, који је тада био у Фочи.

Међутим, аутентичност ове фотографије дуго се проверавала, као и идентитет саме особе која се на њој налазила. Рађена су антропометријска испитивања и поређења са фотографијама сачуваним из Загребачког процеса 1928. године.

Посао је отежавала и чињеница да је агент, који је снимио Титову фотографију и доставио је својој вези, убрзо потом разоткривен и стрељан, тако да није могао да додатним информацијама, тим драгоценим сведочењем са лица места, допринесе разјашњавању дилема које је имао Абвер.

Тек негде пред крај 1942. године – после пуних десет месеци откад су је добили – Немци су позитивно утврдили аутентичност Титове фотографије. У пролеће следеће, 1943. године, та фотографија је послужила као основа за израду чувене немачке потернице за Титом, на којој је његова глава уцењена на сто хиљада Рајхсмарака у злату.

Истовремено, негде од марта 1943. године, у Загребу је руководство тзв. НДХ већ имало низ непобитних доказа да се Тито налази негде на простору Босне и Херцеговине – тада под њиховом формалном јурисдикцијом – крећући се стално на граници немачке и италијанске интересне сфере у тзв. НДХ.

Министру Лорковићу постало је јасно да му вицеконзул из Београда шаље извештаје неког другог човека, али је имао разлога због којих је ту игру хтео да настави. После капитулације Италије, септембра 1943. године, Лорковић је, са још неким високим функционерима тзв. НДХ, отпочео тајне преговоре са Британцима и Американцима, очекујући брзо искрцавање Савезника на јадранској обали. У тим преговорима, намеравао је да искористи и извештаје агента за некретнине, Јосипа Броза, из Београда, као доказ да има контакте и са партизанима и тиме олакша договор.

Маја 1944. у припремама за операцију “Коњићев скок” – десант на Дрвар – немачки Абвер је случајно дошао и до курира који је америчком обавештајцу Далсу у Женеву носио поруке министра НДХ Лорковића и његових присталица. У том материјалу налазио се и један извештај вицеконзула Винцетића из Београда, са фотографисаним оригиналним извијешћем агента за некретнине, Јосипа Броза који се – као и на ранијим извештајима – лажно потписао као Тито.

Сам документ био је безначајан, али аматерски начин на који је припремљен изненадио је Абвер. Заправо, исувише аматерски. Мотив таквог фалсификата није им био јасан, и он је јуна 1944. године прослеђен шефу Гестапоа за Србију, већ поменутом Др Вилхелму Фуксу из Лотос бара у Београду.

XI

“Једно време бићете наш гост…”

Major d. Sch. Fuchs, General der Polizei Daluege, Oberst d. Sch. Winkelmann

У својој канцеларији у данашњем Дому војске, у улици браће Југовића, др Вилхелм Фукс, шеф Гестапоа за Србију, разгледао је са занимањем заплењене документе из Хрватске које му је послао Абвер. Потом је погледао потерницу за Титом издату пре скоро годину дана, као и записник из Недићеве Специјалне полиције са саслушања Јосипа Броза 1942. године. Упоредио је фотографије.

Фукс није волео да му конкурентски Абвер – војна обавештајна служба – шаље овакве материјале чији је крајњи циљ – био је у то убеђен – да од њега направи будалу. Зато је одлучио да реагује брзо: патрола Гестапоа послата је у Његошеву 11 са задатком да приведе Јосипа Броза, агента за некретнине…

Јосипу је то, у три године окупације, било треће хапшење. После мучења у Земуну ништа горе није ни могао да очекује. Зато је релативно миран ушао код Фукса и сео на понуђену столицу.

Фукс је био директан:

“Ви јесте Јосип Броз, али нисте Тито, комунистички вођа. Већ годину дана овом хрватском вицеконзулу Винцетићу пишете измишљене извештаје и лажно се представљате. Да ли је ово Ваш извештај? Да ли сте Ви уопште нормални?” – показао му је заплењени материјал.

“Нисам комунистички вођа, али би ме те усташе мучиле до смрти да нисам признао да јесам и прихватио да будем њихов сарадник. И сада им пишем шта год могу да измислим, само да ме поново не киднапују. Ја сам агент за продају некретнина. О комунистима немам појма, па морам да измишљам. Јесте, то један од бројних извештаја које сам им слао. Добијао сам хиљаду динара по извештају.” – рекао је у једном даху Јосип Броз, посматрајући запањено Фуксово лице.

Фукс је размишљао о бизарности ове ситуације. Могао је целу ту комедију одмах да прекине, захтева да се Винцетић смени и протера из Београда, и да пошаље Јосипа Броза на суд. Могао је чак и да нареди Јосипову ликвидацију. Овлашћења шефа Гестапоа у Београду била су те 1944. године велика.

Али, потенцијална бламажа из ове афере била би заједничка, а власт – она права власт – није била ни Недићева ни хрватског конзулата, него немачка. Немачка, то значи полицијска, полицијска, то значи његова. Није долазило у обзир да се афера раскринка, чак ни у ужим круговима. Опет, није могао да дозволи да овај луцкасти агент за некретнине настави да обмањује тог детињастог вицеконзула и да њему Абвер шаље овакве глупости.

И онда је, у делићу секунде, кроз Фуксову главу пролетела мисао да би се ова чудна ситуација можда могла корисно употребити. И Броз и Винцетић, такви какви су били, послужиће му као један користан мамац…

Са најљубазнијим осмехом који је могао да одглуми, Вилхелм Фукс се осмехнуо свом саговорнику:

“Господине Броз, имам потпуно разумевање за разлоге који су Вас приморали да учествујете у овој глупости. Те усташе знају да буду врло, хм, незгодне. Зато Гестапо против Вас неће покренути никакав формални поступак.

Лицем агента за некретнине прошао је видљив талас олакшања. “Па да, Немци су културан народ, њихови полицајци су професионалци, тачно знају о чему се ради, све је сада разјашњено и нема потребе да га малтретирају као раније.” – одахнуо је Јосип.

Фукс је наставио:

“Али опет, не можемо дозволити да се ова комедија настави. И ни Ви то не желите, схватио сам. Међутим, ако Вас сада једноставно пустим, опет могу доћи усташе да Вас одведу у онај подрум у Земуну. Биће врло љути. Зато је једино решење да, за неко време док се све не разјасни, будете наш гост.”

Јосип Броз је био одушевљен. Коначно о њему води рачуна једна велика светска сила, а не неке тамо сељачине као Паранос и Винцетић. Његово одушевљење је мало спласнуло када је чуо да иде у логор на Бањици – а не у некакав луксузни хотел како је у први мах помислио – али му је Фукс објаснио да је то превасходно због његове заштите, и да ће тамо сви имати строге инструкције како да се према њему понашају.

Коначно је договорено да он и даље доставља извештаје вицеконзулу Винцетићу, али оне које ће претходно добијати већ припремљене из Гестапоа, и само морати да препише својом руком. Наталија, која ће га редовно посећивати, одржаваће и даље везе са Јозом из хрватског конзулата, предавати извештаје у кафани Зелени венац, и узимати договорени износ новца.

“Хрвати, господине Броз, не смеју приметити да се било шта променило. А посебно да смо ми сазнали за Вашу комуникацију. То Вам је наравно јасно?” – упозорио га је Фукс.

Агент за некретнине је климнуо главом. Цела ова прича му се све мање допадала, али више није имао куд.

Фаустовска нагодба између првобитне случајне заблуде и касније изнуђене обмане сада је попримила обрисе озбиљне обавештајне игре у коју се укључио и Гестапо.

XII

Лето у Бањичком логору

banjicki-logor-izlozba-gostovanje-1328585176-97407Јосип Броз одведен је из канцеларије др Фукса право у Бањички логор. У пропратном документу, шеф Гестапоа је написао немачком команданту логора, Вилију Фридриху, да се ради о човеку који је под специјалним надзором, и коме треба обезбедити посебан третман, и заштитити га од евентуалног малтретирања било кога, а посебно српског управника, Вујковића.

Јосип Броз је на Бањици одведен у собу 37 на првом спрату у којој су били затварани тзв. интелектуалци – доктори наука, научници и писци – који се нису водили као припадници комунистичког покрета или симпатизери Драже Михајловића. Режим у соби 37 – исхрана, шетње, посете, пошта и пакети – отприлике је одговарао обећању које је Фукс дао Јосипу Брозу.

И Јосип Броз је почео да преписује оно што би добио од Гестапоа, и потом, преко Наталије, шаље у хрватско дипломатско представништво. Паре које би за узврат добио, Немци су му уредно давали. Јосип је преписивао механички, и не покушавајући да разуме о чему се уопште радило. То му је помало и годило, јер више није морао да сам води рачуна о конзистентности онога што шаље Винцетићу – о томе се ваљда сада бринуо Гестапо…

На прве Јосипове извештаје са Бањице Винцетић није обратио претерану пажњу. Чинили су му се, мање или више, исти као и претходни. Међутим, крајем јула 1944. године извештаји су почели да садрже све више елемената који су се односили на унутрашњу динамику односа у Загребу, у врху тзв. НДХ. Јосип се позивао на свој поверљив извор, комунистичког агента под кодним именом “Рената”, и најављивао пуч против Павелића који организују нико други до Тихомиров заштитник Лорковић и министар рата у влади тзв. НДХ, Анте Вокић, у сарадњи са Енглезима и Американцима. Као датум наводног британског искрцавања на јадранској обали наведен је 1. септембар 1944. године.

И овај извештај Винцетић је послао у Загреб, не очекујући последице које је изазвао. Када је Лорковић ову информацију сакрио и није је пријавио ни Павелићу ни Немцима, коначно је нађен corpus delicti, који им је толико дуго недостајао.  Немачки посланик у Загребу, Каше, обавестио је Павелића који је своја два министра ставио под присмотру. Смењени су 30. августа, на ванредној седници владе сазване у Павелићевој вили. Нешто касније стављени су у кућни притвор, и непосредно пред крај рата, 1945. године, ликвидирани у затвору у Лепоглави.

И овим извештајем заправо је престала и сва употребна вредност Јосипа Броза, агента за некретнине, својим новим господарима, Немцима. Средином августа послао је још један извештај, који међутим, никада није послат у Загреб. Када је обавештен о Лорковићевом смењивању, и каснијем хапшењу, вицеконзул Винцетић тражио је излаз из Београда који би заобишао Загреб. Режим је, у његовом родном граду, постао прилично параноидан и он је почео да спаљује преостале белешке и документа из “операције Броз”.

Крајем августа, када је на ред дошао наредни извештај, Јосип Броз није добио ништа да преписује. Потпоручник Фридрих, који му је доносио материјале за преписивање и прегледао текстове пре него што би их Јосип предао Наталији, гледао је кроз њега:

“Какви текстови, какво преписивање. Ви булазните, Броз. Ви пуковника Фукса никада нисте ни видели. Не знам уопште зашто се Ви и налазите у соби 37 када нисте никакав интелектуалац, уосталом.”

Фридрих је озбиљно размишљао да Јосипа Броза пусти да једноставно оде кући. Фукс му је, додуше, послао прилично јасно писмо да му он, на Бањици, више није потребан. Није, међутим, прецизирао да ли то значи пуштање или стрељање, и Фридрих је чекао даље инструкције.

XIII

 Последњи дани: danse macabre 

Dance MacabreЈосип Броз је, у три месеца колико је провео на Бањици, избегавао дружење са осталим логорашима. Посебно је избегавао да се изјасни као припадник комунистичког покрета или присталица Драже Михајловића – било је очигледно да није Јеврејин. Рачунао је на Фуксову и Фридрихову заштиту, и она је једно време добро функционисала. Почетком септембра, међутим, било је јасно да овај чудан затвореник почиње да представља непотребан терет.

Двојица логораша, иначе обојица адвокати – Стефано Ђелине (партизан) и Александар Трифунац (четник) су негде од априла те године успоставили ближе контакте, како би утицали да се избегну међусобни сукоби између комунистички и монархистички опредељених логораша. Тог септембра, њих двојица су разматрали и случај Јосипа Броза, који им је био од самог почетка нејасан. Закључили су да је он највероватније злоупотребљен од Гестапоа за неки специјални задатак, и да ће сигурно бити стрељан када му истекне рок употребе… Одлучили су заједно да покушају да му спасу живот, и понудили му да буде прихваћен и сакривен, било међу комунистичке било међу четничке логораше: могао је да бира.

Јосип Броз је, међутим, тврдоглаво одбио да се прикључи другим логорашима. Остао је, већ готово сам, у соби 37 на првом спрату, коју су сви други интелектуалци већ били напустили.

Вујковићев заменик, Радован Чарапић, хтео је да пусти Броза, али никакав папир из Гестапоа – који га је на Бањици и затворио – није стизао. Било је јасно да је крај немачке власти у Београду близу, и да ће се логор ускоро распустити. Његови преостали становници имали су само два пута: у Јајинце, на стрељање, или на слободу. Септембар 1944. се ближио крају.

Другог октобра 1944. године Прва пролетерска дивизија ослободила је Уб и Вреоце, а Пета дивизија почела да потискује Немце из Тополе. Бањички логор налазио се на главном правцу наступања главнине снага НОВЈ, и сутрадан, 3. октобра, војни командант Београда, генерал Шнекенбургер, наредио је његово распуштање.

Управник логора Вујковић побегао је истог дана возом према Будимпешти и Бечу, заједно са вицеконзулом Винцетићем и његовом женом Надом, и министрима у Недићевој влади. Управу над логором оставио је свом заменику Радовану Чарапићу.

Сутрадан, 4. октобра 1944. Чарапић је прво пустио на слободу све затворенике које је довео Гестапо, а које Фридрих није изричито тражио ради стрељања. Урадио је то на своју руку. Стражар је дошао у собу 37 и рекао Јосипу Брозу да иде кући – није се налазио на Фридриховом списку.

У дворишту логора, неповерљиви Броз је оклевао да се придружи групи логораша која је пролазила кроз капију. Метеж је био велики. Јосип је очајнички покушавао да нађе потпоручника Фридриха и види да ли је пуковник Фукс у последњи час послао неку поруку за њега. Није ни знао да је Фукс већ две недеље раније напустио Београд.

Сам потпоручник Вили Фридрих је тада надгледао утовар последњих камиона који су на стрељање у Јајинце водили оне – углавном комунисте – за које је Гестапо имао посебан интерес да не преживе расформирање Бањичког логора. Приметио је досадног Јосипа и склонио се од њега. И док се мувао међу тим камионима и тражио Фридриха, Јосипа Броза су запазила два припадника СС јединица, помислила да је он неким случајем заборављен, и без много објашњавања убацила га у један од камиона. Његови протести и позивање на Фридриха и Фукса нису помогли.

Наредну ноћ провео је у топовским шупама у Јајинцима. Стрељан је, заједно са последњих седамдесет шест бањичких логораша, петог октобра 1944. године, пре подне, последњег дана стрељања на Бањици. Тог дана, последњег у свом животу, Јосип Броз, размажени београдски кицош и агент за некретнине, први и једини пут је видео неког комунисту.

И тако је овај danse macabre, започет пуне две и по године раније, завршио тог октобарског дана у Јајинцима. Заблуду је пратила обмана, потом су обе злоупотребљене у једној малој игри, и на крају је све то постало трагедија.

XIV

Dramatis personae: шта се десило са главним јунацима ове приче?

ViennaOberführer und Oberst der Polizei,  др Вилхелм Фукс, командант Einsatzgruppe Serbien заробљен је на крају рата и изручен Југославији. 22. децембра 1946. Војни суд за град Београд осудио га је на казну смрти вешањем због ратних злочина. Обешен је 24. јануара 1947. године, о чему је Танјуг уредно известио наредног дана.

***

Светозар Вујковић, командант Бањичког логора, успео је да побегне у Аустрију, октобра 1944. године. Ипак, брзо по окончању рата 1945. тим од три припадника ОЗНА-е успео је да га лоцира у једном малом месту близу Салцбурга и прошверцује у Југославију, дрогираног у гепеку аутомобила. Петнаестак година касније исти метод ће применити израелски специјалци у Аргентини, при хватању нацистичког злочинца Адолфа Ајхмана. Осуђен је на смрт крајем те исте, 1945. године али пресуда није одмах извршена. Говорећи све што је знао – а знао је много – купио је још четири године живота. Убијен је тајно, 1949. године, наводно након што је Александар Ранковић у једном друштву рекао: “Мислим да нам је Вујковић већ рекао све што је знао. Није нам више потребан.”

***

Илија Паранос, шеф Недићеве специјалне полиције у Београду од 5. септембра 1941. године, побегао је из Београда почетком октобра 1944. године, заједно са старешинама и другим припадницима службе којој је био на челу. Неко време се задржао у Бечу, затим у Постојни у Словенији, да би га пред сам крај рата негде на југословенско-италијанској граници ухапсили италијански партизани и предали енглеским јединицама.

Са севера је потом пребачен на југ Италије и боравио у логору Санта Ћезарија све док Енглези нису одлучили, крајем 1945. године, да га изруче Југославији ради суђења за ратне злочине. Међутим, он је изабрао другачију – бржу али сигурно лакшу – смрт: извршио је самоубиство скочивши кроз прозор брзог воза којим га је патрола британске војне полиције превозила према Трсту у којем је било договорено изручење.

***

Влахо Матичевић и Тонко Главан, телохранитељи вицеконзула Тихомира Винцетића, растали су се од њега на београдској железничкој станици, 3. октобра 1944. године и кренули колима конзулата у Загреб. Њихов загребачки заштитник, др Младен Лорковић, тада је већ био смењен са дужности и стављен у кућни притвор, због одржавања контакта са западним савезницима и покушаја да у НДХ изведе пуч. Матичевић и Главан добили су посао у обезбеђењу зграде министарства вањских послова.

Пред ослобођење Загреба, маја 1945. године, покушали су да побегну у Аустрију истим аутомобилом којим су се претходне јесени довезли из Београда. На аутомобилу су остале чак и исте дипломатске таблице које су коришћене и у Београду: CD Za – 76.  Негде на улазу у Цеље аутомобил им се покварио, и док су покушавали да бар део злата које су опљачкали понесу са собом, наишла је извидница 51. дивизије Југословенске армије. Кратак поглед на садржину пртљажника – на несрећу ове двојице, тај поглед је прво приметио златни јеврејски свећњак – био је довољан младом поручнику да схвати на кога је наишао. У журби да што пре стигне до аустријске границе поручник није имао пуно времена: егзекуција је обављена у кратеру створеном експлозијом авионске бомбе.

***

Наталија Иконић, бивша службеница Министарства грађевина, а потом секретарица и љубавница агента за промет некретнинама, Јосипа Броза, дочекала је ослобођење Београда, и на Тргу Републике са одушевљењем слушала говор једног другог Јосипа Броза, 27. марта 1945. године. Коначну судбину свог бившег шефа и љубавника сазнала је тек неколико година по завршетку рата, сасвим случајно. Стварни разлог његове погибије – тај телефонски број 27-659 који му је сама помогла да добије – остао јој је тајна све до смрти. Умрла је 1983. године у Београду.

***

Главни јунак ове приче, вицеконзул Тихомир Винцетић и његова амбициозна жена Нада побегли су из Београда заједно са министрима Недићеве владе, 3. октобра 1944. године. До Главне железничке станице довезли су их телохранитељи Матичевић и Главан. По доласку у Будимпешту, Тихомир је једно време радио у посланству тзв. НДХ у Мађарској, као конзуларни службеник. Као кадар смењеног министра др Младена Лорковића, био је срећан да је добио и тај посао.

Пред ослобођење Будимпеште, марта 1945. године, брачни пар Винцетић одлучио је да оде за Беч, уместо да се врати кући у Загреб. Била је то, како ће време убрзо показати, прилично мудра Надина процена.

У ковитлацу милиона избеглица, тог лета 1945. године, Винцетићи су остали у Бечу, у америчкој зони, где на њих нико није обратио претерану пажњу. Тихомир је после неког времена почео да ради као таксиста – сву уштеђевину коју су успели да понесу са  собом уложио је у куповину једног половног Форда.

У кафане у којима се у Бечу окупљала усташка емиграција Тихомир је нерадо одлазио: није волео грубе шале и подсмех којима би биле дочекиване његове приче како је, у лето 1942. године, “имао у својим рукама Јосипа Броза, који му је потписао документ којим је прихватио да ради за Усташку надзорну службу”.

Тихомир и Нада Винцетић живели су у Бечу до смрти, негде пред крај осамдесетих година прошлог века. 1949. године добили су сина Крунослава. Иронијом судбине, он је изабрао баш каријеру агента за некретнине и до недавно је имао разгранати бизнис који је водио из своје канцеларије на Кертнерштрасе...

XV

Епилог: ко је крив за смрт агента за некретнине?

FabritiusУ целом другом светском рату, који је коштао живота шездесет два милиона људи на свим континентима и код свих зараћених страна, вицеконзул НДХ у Београду, Тихомир Винцетић је на крају испао кривац за смрт само једног јединог човека – београдског агента за промет некретнинама, Јосипа Броза. Или можда ипак није?

Неки читаоци ће свакако рећи да је смрт Јосипа Броза резултат Тихомирове упорности и неспретности, други ће то приписати претераној амбициозности његове жене Наде, трећи манипулацијама гестаповца Фукса…

Четврти ће опет све приписати брбљивости и глупости самог Јосипа Броза који би, у пресудним тренуцима свог живота, увек рекао реч или две више него што је то било мудро учинити. И тиме тај живот, како се испоставило, битно скратио и одвео у правцу трагичног краја.

Неки ће опет окривити заљубљену службеницу Министарства грађевина, Наталију: без њене помоћи, Јосип Броз никада не би 1940. године добио телефон, и највероватније – готово сигурно – преживео би сасвим безбедно цео Други светски рат.

Или је заправо кривац претерано савесни службеник конзулата, Јозо, који се случајно сетио те допуне телефонског именика, и не знајући шта у њој све пише, па је појурио да је однесе свом шефу?

Као и у обичним, свакодневним ситуацијама, и судбина агента за некретнине Јосипа Броза у својој коначници је обликована великим бројем ситних, понекад сасвим случајних, детаља. Ти детаљи су, сви заједно, формирали неумољиви узрочно-последични ланац и одвели га до његовог фаталног краја на Бањици. Да се било који од тих детаља није десио, Јосип Броз би тај рат преживео.

Са друге стране, агент за некретнине Јосип Броз је типичан пример човека који – из неких својих разлога – никада није хтео да се бави политиком. На бурно историјско време у којем је живео гледао је превасходно као на прилику да понешто заради и тако поправи свој материјални и социјални статус. На известан начин, он је био ментални брат близанац вицеконзула Винцетића, сличног етичког профила и вођеног идентичним мотивима.

И пошто Јосип Броз није хтео да се бави политиком, политика се бавила њим. Низ бизарних детаља је на крају диктирао најгори могући начин на који се то бављење по Јосипа Броза завршило.

Па шта, могао би са правом да запита читалац. Ова прича се догодила у време када се политика бавила милионима људи, од којих је највећи број био потпуно невин, или макар морално далеко исправнији него агент за некретнине Јосип Броз. Та примедба би била сасвим тачна.

Али, упркос формалној тачности те примедбе, ова прича носи и једну поуку која је преживела време, и прерасла простор, у којима се сама прича десила: ко не жели да се бави политиком, политика ће се бавити њим. Са том законитошћу морална исправност нема никакве везе.

***

Овај текст посвећен је мојим пријатељима, Ивану и Петру, који ће разумети кључ за тумачење ове поруке у занимљивим месецима који су пред нама. Њихови телефонски бројеви су у мом именику ионако већ десетак година уписани као “сервис за хемијско чишћење”. Тако да немају разлога да страхују од неспретних вицеконзула и њихових амбициозних жена…

Advertisements