Haji Bakr total“Zaista, Alah je od vernika otkupio njihove živote i njihovu imovinu, i u zamenu za njih oni će imati Raj.

Oni se bore za stvar Alaha, tako ubijaju i bivaju ubijeni.

Istinsko obećanje vezuje Njega i u Tori i u Jevanđeljima i u Koranu.

I ko je verniji svojim obećanjima nego Alah? Zato se radujte vašem ugovoru koji ste zaključili.”

(Koran, 9:111)

I

Prolog: slučajna smrt u Tal Rifatu

Haji BakrTog januarskog dana 2014. godine, mali grad Tal Rifat, severno od Alepa u Siriji, iznenada se našao pod udarom lokalnih pobunjenika. Po prvi put, njegovi obaveštajci su zakazali: napad se nije očekivao, grad nije bio branjen i za samo nekoliko sati Tal Rifat je podeljen. U južnom delu grada učvrstili su se lokalni pobunjenici, u severnom su se održale pozicije Islamske države.

On se našao u pogrešnom delu grada, i da ne bi privlačio nepotrebnu pažnju, otpustio je sve teško naoružane ljude koji su ga dotad čuvali. Odlučio je da se pritaji, znajući da je samo pitanje vremena kada će pojačanja stići i proterati tih nekoliko stotina neiskusnih i slabo opremljenih pobunjenika.

Mladi komandant, Abdelmalik Hadbe, čuo je od prodavca orijentalnih poslastica da se u jednoj kući, tu blizu, nalazi “šeik”. Potom je to čuo i od vodiča kamila. Sa patrolom od tri vojnika ušao je oko podne u dvorište, pažljivo se osvrćući oko sebe. Nije bilo nikakvih znakova koji bi ukazivali na prisustvo neke značajne ličnosti: ni obezbeđenja, ni izviđača postavljenih oko kuće. Abdelmalik je već pomislio da su dojave bile lažne, i krenuo je prema izlazu.

Tada je izašla žena, srednjih godina, u odeći uobičajenoj na sirijskom selu, i odmah počela da viče: “Moj muž nije kod kuće.” 

I u tom trenutku je Abdelmalik, krajičkom oka, u garaži pored kuće zapazio NISAN-ovo terensko vozilo. Posumnjao je u ženin iskaz i krenuo ka ulazu.

Na vratima se tada pojavio čovek, kasnih pedesetih godina, u pižami. Mirno i pomalo mrzovoljno je gledao u grupu naoružanih ljudi. Abdelmalik mu naredi da pođe sa njima, kako bi se utvrdilo ko je i čime se bavi.

Čovek se nije bunio – tražio je malo vremena da se obuče. Ali mladi komandant je bio nestrpljiv: “Ne može! Polazi odmah!”

Iznenađujuće brzo i spretno za njegove godine, čovek odskoči u stranu, nogom zatvori vrata i zauzme poziciju koja ga je štitila od vatre iz dvorišta:

“Imam pojas sa eksplozivom. Sve ću nas dignuti u vazduh” – povikao je iz kuće.

Ubrzo zatim, otvorio je vatru iz kalašnjikova i ubio dvojicu naoružanih ljudi iz patrole. Abdelmalik je zapucao iz svog oružja, i posle kraće razmene vatre uspeo je da čoveka pogodi rafalom koji je bio smrtonosan.

Kada su potom izvršili pretres kuće, Abdelmalik i njegov jedini preživeli vojnik bili su zapanjeni. Našli su jednu kratkotalasnu radio stanicu, veći broj kompjutera, SIM kartica za mobilne telefone, jedan GPS uređaj, tri lažna pasoša, dosta gotovog novca različitih valuta – dolara, turskih i sirijskih lira, iračkih dinara, čak i neke britanske funte – i puno dokumenata koje nisu uspeli da razumeju: bili su uglavnom šifrovani.

Jedino Koran nigde nisu našli. I, u onim dokumentima koji nisu bili šifrovani, ni na jednom mestu nije pomenut bog.

Čovek koji je mrtav ležao na ulazu u kuću, i čije pripreme za sahranu su već, po muslimanskim običajima, počinjale – sahranu je trebalo obaviti pre zalaska sunca, a dan u januaru traje kratko – nije bio lokalni šeik, kao što su u prvi mah poverovali.

U Tal Rifatu, tog januarskog podneva 2014. godine, ubijen je Samir Abd Muhamed al-Khlifawi, zapadnim obaveštajnim službama poznatiji kao Pukovnik Samir ili Hadži Bakr, a svojim saborcima po nom-de-guerre kojim je potpisivao instrukcije koje im je slao: Gospodar senki.

Jedan od osnivača Islamske države Iraka i Levanta, i čovek koji je – praktično sam – postavio celu strukturu obaveštajne i kontraobaveštajne službe ove tvorevine, godinama gospodar života i smrti na širokim prostorima Sirije i Iraka, a ne retko i na mnogo udaljenijim mestima, ležao je mrtav u pesku, na obodu sirijske pustinje.

Životna priča bivšeg pukovnika vazduhoplovnih snaga Sadama Huseina, zatvorenika u zloglasnom američkom logoru “Kamp Bucca” i vodećeg ideologa i obaveštajca onoga što su njegovi sledbenici nazvali “Kalifatom”, tada je završila. Naša priča na ovom mestu tek počinje.

II

Pukovnik Samir: rani radovi

Samir abd MuhamedDalek. Učtiv. Preteći. Izuzetno pažljiv. Uzdržan. Nečastan. Nedostižan. Zloban. 

Pobunjenici sa severa Sirije, opisujući susrete sa Samirom Abd Muhamedom, mesecima kasnije, opisivali su potpuno različita lica jedne iste osobe. U jednom su, međutim, svi bili saglasni: “Mi nikada nismo tačno znali preko puta kog čoveka sedimo.” 

I danas, posle skoro dve godine od pogibije Samira Abd Muhameda, skoro sve obaveštajne službe koje su se njim bavile otkrile su prilično malo nepobitnih činjenica.

Za početak, ne postoji saglasnost ni oko tačnog datuma i mesta Samirovog rođenja. Razni izvori pominju vremenski period od 1958. do 1964. godine, negde u Iraku. Tajne još uvek obavijaju njegovu porodičnu istoriju, obrazovanje, pa čak i trenutak i okolnosti pod kojima se priključio armiji Sadama Huseina.

Utvrđeno je da je u toj armiji imao čin pukovnika, i da je jedno vreme radio na razvoju složenih borbenih sistema, a potom rukovodio kontraobaveštajnim poslovima u korpusima protivvazdušne odbrane. Hišam al Hišemi, irački novinar čiji je rođak jedno vreme bio u vojsci sa Samirom, tvrdi da je to bilo u vazduhoplovnoj bazi Habanija.

Sama baza Habanija, oko 75 kilometara zapadno od Bagdada, bila je okosnica iračkog ratnog vazduhoplovstva. Pre američke agresije, 2003. godine, na njoj se nalazilo ukupno šest eskadrila ruskih lovaca i bombardera: tri eskadrile MiG-ova i tri Suhoja.

Očigledno, oficir kome je režim Sadama Huseina poverio da rukovodi kontraobaveštajnim poslovima u bazi ovakvog značaja morao je ne samo biti potpuno proveren, nego i natprosečno sposoban. Al Hišemi ga opisuje kao “visoko inteligentnog, čvrstog, i odličnog logističara”.

Za razliku od mnogih drugih iračkih oficira, pukovnik Samir Abd Muhamed izbegao je u toku kratkotrajnog rata sa Amerikancima, 2003. godine, i pogibiju i zarobljavanje. Jednostavno je nestao. Obaveštajna služba novog iračkog režima držala ga je godinama vrlo visoko na listi traženih begunaca ali sve što je uspela da dobije bili su sporadični izveštaji navodnih očevidaca, da je pustio dugu belu bradu kojom je u velikoj meri uspeo da prikrije specifičnu koščatu fizionomiju glave.

III

U američkom logoru

Haji_Bakr u logoru

Odluka američkog administratora Iraka, Pola Bremera, u maju 2003. godine, da raspusti iračku armiju ostavila je Samira bez posla, ogorčenog, i u potrazi za sredstvima kojima će svoju zemlju ponovo staviti pod kontrolu.

Vrlo brzo, shvatio je da ostaci poraženog režima Sadama Huseina nemaju kapacitet da uspešno podignu narod na ustanak i izbace američke okupatore – to je bio trenutak u kojem se Samir, dotad potpuno indiferentan prema religiji, okreće islamistima i počinje da ih upotrebljava kao sredstvo u svojoj velikoj igri.

U suštini, i Samir i islamisti delili su isto verovanje da mase treba kontrolisati od strane male, ali svemoćne elite, čiji će legitimitet biti zasnovan posvećenosti višem principu. U slučaju Samira, taj viši princip bila je bila slava arapske prošlosti i vizija budućnosti BAAT partije, a u slučaju islamista Alah.

I tako je prvi islamista koga je Samir, svojim pigmalionskim sposobnostima, obučio, oblikovao i uzdigao na vlast među pobunjenicima bio Jordanac Abu Musa al-Zarkavi (1966-2006), veteran raznih avganistanskih ratova devedesetih. Samir ga upoznaje u iračkoj provinciji Anbar, i – sasvim nezavisno od Osame bin-Ladena i centrale Al-Kaede koji su ga smatrali isuviše radikalnim – dovodi Al-Zarkavija krajem te 2004. godine za lidera Al-Kaede u Iraku.

Nakon ubistva Al-Zarkavija, juna 2006. godine, u preciznom pogotku američke bespilotne letelice, Samir je uhapšen i naredne dve godine proveo je u zloglasnim američkim logorima Camp Bucca i Abu Ghraib. Vreme provedeno u logoru iskoristio je da nametne svoj uticaj u maloj ali šarolikoj zajednici zatvorenika: kako među svojim bivšim kolegama, oficirima u vojsci Sadama Huseina, tako i među islamistima.

I u logoru Camp Bucca, Samir se upoznaje sa drugim islamistom, koji postaje njegov novi izbor za lidera narodne i verske pobune: Abu Bakr al-Bagdadijem (1971), kasnijim vođom Islamske države Iraka i Levanta.

Ostaje vrlo čudno – i dosad neobjašnjeno – kako su američke obaveštajne službe, koje su raspolagale ogromnim fondom informacija prikupljanih pažljivo od samog ulaska u Irak, aprila 2003. godine, napravile tako kardinalnu grešku u proceni značaja svih ključnih islamista koje su – manje ili više – imale pod kontrolom u svojim zatvorima sredinom 2000-tih godina.

Ne samo junak naše priče Samir, i njegov novi prijatelj al-Bagdadi, nego i nekolicina drugih lidera Islamske države – Abu Abdulrahman al-Bilawi ili Abu Ayman al-Iraqi na primer – bili su, otprilike u isto vreme, američki zatvorenici i svi su bili službeno ocenjeni kao “zatvorenici nižeg ranga”. Svi su pušteni između 2008. i 2010. godine.

Samir izlazi iz američkog logora 2008. godine, sa novim životnim iskustvom koje ga je očvrsnulo i istovremeno učvrstilo u strategijskoj proceni da je za uspešan otpor okupatorima neophodan savez dve moćne ideje: arapskog nacionalizma i islamske religije. Odnosno, rekonstruisanih delova bivše administracije Sadama Huseina i Al-Kaede.

IV

Strategija novog saveza

john_mccain_with_isis_chief_abu_bakr_al-baghdadiPokušaji da se objasni Islamska država i njen brz uspon na vlast zavise od toga ko taj fenomen objašnjava.

Eksperti za terorizam, na primer, gledaju na Islamsku državu kao na običnu filijalu al-Kaede kao globalne mreže, i odsustvo spektakularnih terorističkih napada tumače naprosto nedostatkom organizacionog kapaciteta.

Kriminolozi vide Islamsku državu kao poseban vid mafijaškog holdinga, čiji je cilj jednostavno da maksimizuje profit.

Eksperti u društvenim naukama ukazuju na apokaliptične izjave portparola i drugih propagandista Islamske države: njihovu glorifikaciju smrti i verovanje da je baš Islamskoj državi poverena sveta misija.

Međutim, same apokaliptične vizije i zapaljive reči nisu dovoljne da se osvajaju gradovi i preuzimaju zemlje. Teroristi ne upostavljaju države. Kriminalni karteli teško mogu podstaći entuzijazam među pristalicama širom sveta, od kojih se očekuje da iz svojih bezbednih domova putuju hiljadama kilometara u borbu za pravednu stvar Kalifata. Borbu, koja će za najveći broj njih značiti smrt.

Negde 2010. godine Samir, i mala grupa bivših obaveštajnih oficira Sadama Huseina proglasili su Abu Bakr al-Bagdadija emirom, i kasnije “kalifom” – službenim liderom Islamske države. Njihova logika bila je jasna: smatrali su da al-Bagdadi, kao obrazovani islamski teolog, njihovoj grupi može da obezbedi neophodan religiozni kredibilitet.

Za Samira i njegove kolege ovaj aranžman je predstavljao mogućnost da preuzmu faktičku vlast u okviru značajno manjeg kruga džihadista. Oni jesu iskoristili vreme provedeno u američkom logoru da uspostave široku mrežu kontakata. Ali glavni lideri su se poznavali već neko vreme pre toga: dvojica od ključnih ljudi Islamske države dolaze iz male zajednice sunitskih Turkmena, iz grada Tal Afar. I jedan od njih je bio visoki obaveštajni oficir za vreme režima Sadama Huseina, baš kao i Samir Abd Muhamed.

U toj 2010. godini, već sama ideja da se pokuša direktan vojni obračun sa iračkim vladinim snagama izgledala je besmisleno. Tako je moćna podzemna organizacija prvo počela da se gradi kroz akte terora i finansira reketom. Tek kada je ustanak protiv sirijskog predsednika Asada ušao u oružanu fazu, krajem 2012. godine – posebno na severu – i kada su bivše svemoćne vladine snage bile poražene i proterane sa niza tačaka, rukovodstvo Islamske države odlučilo je da pređe svoj Rubikon.

Umesto bivše centralizovane državne – pre svega vojne i policijske – strukture, sada su postojale stotine lokalnih saveta i pobunjeničkih brigada, deo jedne anarhične mešavine o kojoj niko nije bio u stanju ni da vodi preciznu evidenciju, a kamoli da nešto više sazna. Niko, osim Hadži Bakra – “Gospodara senki” kako je tada počeo da se potpisuje u instrukcijama svojim poverljivim ljudima na terenu – kao što ćemo uskoro videti.

I upravo to stanje ranjivosti je grupa iskusnih obaveštajnih oficira sasvim ispravno identifikovala, i ocenila kao idealan trenutak za akciju:

“Juče je bilo rano. Sutra je kasno. Danas!” – bio je kratak Lenjinov telegram Trockom, 27. marta 1917. godine, kada ga je pozvao da se vrati u Rusiju uoči Oktobarske revolucije. Očigledno, pukovnik Samir je Lenjinovu logiku poznavao bolje nego Koran.

V

Džordž Orvel i istočnonemački STASI: obrazac tajne službe

ISIS Security Service

Istočnonemački STASI, sa malom aromom Džordža Orvela – to bi verovatno bio najprecizniji opis Službe koju je, kao udarnu pesnicu Islamske države, organizovao Samir.

Početak bi uvek bio isti: grupa bi regrutovala sledbenike pod maskom otvaranja tzv. Dawah kancelarije: islamskog misionarskog centra. Od svih koji bi došli da pohađaju kurs i slušaju predavanja, iskusni instruktori bi izabrali jednog ili dvojicu iz svakog sela da nadgledaju svoje komšije i prikupljaju informacije. Samirova lista željenih podataka bila je precizna:

  • Lista moćnih porodica
  • Imena uticajnih pojedinaca u svakoj porodici
  • Njihovi glavni izvori prihoda
  • Nazivi i brojnost pobunjeničkih brigada u svakom selu
  • Imena vođa i drugih uticajnih ljudi u svakoj brigadi, i njihova politička orijentacija
  • Njihove ilegalne aktivnosti (naravno, prema Šerijatskom zakonu – ZČ), kako bi se – ako bude bilo potrebno – mogli ucenjivati.

Budući agenti su dobili zadatak da vode preciznu evidenciju da li je neko homoseksualac, ili ima vanbračnu vezu, ili se bavi kriminalom. “Imenovaćemo najpametnije kao šeike Šerijata” – napisao je Hadži Bakr – “Obučavaćemo ih neko vreme i onda poslati na teren.”

Kao post scriptum dodao je da će nekolicina “braće” biti izabrana u svakom gradu, sa zadatkom da ožene ćerke iz najuticajnijih porodica, kako bi se “obezbedila penetracija u te porodice bez njihovog znanja.

Špijuni su zaduženi i da saznaju što je više moguće o samim gradovima koji su bili cilj dalje ekspanzije Islamske države: ko u njima živi, ko vrši vlast, koje su porodice religiozne, kojoj od pojedinačnih islamskih škola stanovništvo pripada, koliko ima džamija, ko je imam, koliko mnogo žena i dece on ima i koliko su oni stari. Drugi traženi detalji uključivali su, na primer, i pitanja kako izgledaju imamove propovedi, da li je imam otvoren za Sufi, mističku varijantu Islama, da li je na strani opozicije ili režima, i šta misli o Džihadu.

Hadži Bakr je takođe želeo odgovore na pitanja kao što su: Da li imam zarađuje platu? Ako zarađuje, ko mu je plaća? Ko ga imenuje? I konačno, koji pojedinci su, u svakom selu, demokratski orijentisani.

Od agenata se očekivalo da funkcionišu kao brojni, kapilarno raspoređeni a ipak povezani, seizmografski uređaji. Njihov zadatak je bio da uoče kako najsitnije pukotine u društvenoj strukturi, tako i stare podele u dubokim slojevima društva. Ukratko, da jave svaku informaciju koja bi mogla da bude korisna kako bi se lokalno stanovništvo prvo podelilo, a onda i potčinilo.

Informatori su birani iz širokog kruga ljudi. To su bili najpre bivši pripadnici sirijske obaveštajne službe, ali takođe i protivnici režima Bašara al-Asada koji su ušli u konflikt sa lokalnim pobunjeničkim grupama. Neki od njih su takođe bili mladi ljudi – često adolescenti – kojima je bio potreban novac, ili su u samom poslu nalazili uzbuđenje. Većina onih koji su nađeni na Samirovoj listi informatora, kao npr. oni iz samog Tal Rifata, bili su u ranim dvadesetim godinama, poneki od njih čak sa 16 ili 17 godina.

Planovi su takođe uključivali oblasti kao što su finansije, školstvo, briga o deci, mediji, saobraćaj… Ali, u svakoj od njih se Hadži Bakr stalno vraćao na suštinu, koju je detaljno nacrtao u organizacionim šemama i listama različitih funkcija i zahteva za izveštajima: nadzor, špijunaža, ubistva i kidnapovanja.

Za svaki provincijski savet, Samir je planirao po jednog emira, ili komandanta, koji bi bio zadužen za svaku od pet ključnih oblasti: ubistva, otmice, snajperiste, komunikacije i šifrovanja, kao i jednog nad-emira koji bi kontrolisao prethodnu petoricu – “u slučaju da ne rade svoj posao kako treba”.

Tako je stvoren nukleus ove “Božje države”: demonski časovnik ćelijske komandne strukture zamišljen tako da širi strah, kao istovremeno i sredstvo, ali i cilj sam po sebi.

Od samog početka, plan je bio da različite obaveštajne strukture Islamske države operišu paralelno: ne samo na vrhu, nego čak i po pojedinim provincijama.

Opšte obaveštajno odeljenje bilo je subordinirano “emiru za bezbednost” za region, koji je opet kontrolisao zamenike emira za pojedine distrikte. Istovremeno, šefovi tajnih špijunskih ćelija – “menadžeri za informacije i obaveštajne podatke” – u distriktima bili su subordinirani ovim zamenicima emira. Ali, i špijunske ćelije na lokalnim nivoima odgovarali su zamenicima emira u distriktima. Tako su npr. oni zaduženi za obuku “Šerijatskih sudija za prikupljanje obaveštenja” takođe odgovarali i emirima u distriktima, dok je odvojeno odeljenje “oficira bezbednosti” bilo pridodatno regionalnim emirima.

Ova komplikovana struktura bila je zamišljena sa precizno određenim ciljem: da svako špijunira svakog drugog.

VI

Božja država ili državni Bog?

Bakr ArabicŠerijatski zakon, sudovi, propisana pravila ponašanja – sve ovo je Samir uveo kako bi služilo jednom jedinom cilju: nadzoru i kontroli. Čak i reč koju je Bakr u svojim beleškama koristio za konverziju istinskih muslimana – takwin – nije religiozni, nego tehnički izraz koji bi se na srpski mogao prevesti kao “implementacija”. Jedna prilično prozaična reč, inače korišćena u geologiji ili građevini.

Ipak, pre hiljadu i dvesto godina, ovaj izraz je sledio jedinstveni put ka kratkom momentu slave. Šiitski alhemičari su ga koristili da bi opisali stvaranje veštačkog života. U svojoj “Knjizi kamenja”, u devetom veku, Persijanac Džabih Ibn Hajan je pisao – koristeći tajne šifre i oznake o stvaranju homunkulusa:

“Cilj je da se obmanu svi, osim onih koji vole Boga.”

I bez obzira što stratezi Islamske države na šiite gledaju kao na apostate koji su odbacili pravi Islam, ova rečenica bi im se verovatno dopala. Međutim, za Hadži Bakra, Bog i vera stara hiljadu i četiri stotine godina, bili su samo jedan od mnogih modela koje je imao na raspolaganju da aranžira državu kakvu je želeo, u višem cilju.

Jednostavan je dakle razlog zbog kojeg u Samirovim spisima nema pomena o proročanstvu koje se odnosilo na uspostavljanje Islamske države, kao tvorevine koju je navodno odredio sam Bog: on je verovao da fanatična religiozna ubeđenja, sama po sebi, nisu dovoljna da osiguraju pobedu. Ali je isto tako bio potpuno ubeđen da veru drugih ljudi treba do krajnjih granica eksploatisati.

VII

Turska veza: Hakan Fidan

Secretary of Defense Chuck Hagel meets with Turkish Minister of National Defense Ismet Yilmaz and Minister of Foreign Affairs Ahmet Davutoglu at the Pentagon, May 17, 2013. The three met to discuss issues of mutual importance. DoD photo by Erin A. Kirk-Cuomo (Released)

Još pre nego što je iz Iraka prešao u Siriju – dakle, definitivno pre kraja 2012. godine – Samir je uspostavio prve, posredne i naravno nezvanične, kontakte sa jednim od najmoćnijih ljudi Turske.

Hakan Fidan (1968), formalno podsekretar u Davutogluovoj vladi, a zapravo šef Nacionalne obaveštajne agencije, Milli İstihbarat Teşkilatı, MİT – turske obaveštajne službe – sa pažnjom je pratio novu dinamiku na turskim južnim granicama.

Sama ideologija turske vladajuće AKP stranke – odnosno Erdogana i Davutoglua – u mnogim tačkama se dodiruje sa ideologijom Islamske države. U suštini, Turska je – slično Egiptu između pada Mubaraka 2011. i puča generala el-Sisija, 2013. godine – država zasnovana na ideologiji Muslimanskog bratstva.

Pored programskih, Hakan i Samir imali su i praktične zajedničke ciljeve: neutralizaciju Kurda kao političkog činioca na tromeđi Sirije, Iraka i Turske, kao i likvidaciju režima Bašara el-Asada u Damasku.

U Samiru je Hakan Fidan video, pre svega, kolegu i profesionalca na čiju reč i procenu može da se osloni. U Hakanu je pukovnik Samir video pouzdanu vezu prema vrhovima turske vlade. Prema nekim američkim izveštajima, njih dvojica su se, u toku 2013. godine, nekoliko puta videli, uz mere stroge diskrecije, negde na tursko-sirijskoj granici.

Modus vivendi je bio prilično lako nađen: Turska će se uzdržati od ozbiljnijih akcija protiv Islamske države a Islamska država neće na turskoj teritoriji izvoditi svoje operacije.

Juna 2013. godine, uz posredovanje Hakana Fidana, Samir je postigao i svoj profesionalni vrhunac: njegov učenik Ali Bakr al-Bagdadi, i još jedan visoki funkcioner Islamske države, Muhamed Nur, učestvovali su na sastanku – negde na prostoru Sirije otetom od vlasti legalne vlade – sa američkim senatorom Džonom Mek Kejnom. Za tu priliku bili su predstavljeni, naučeni i ponašali se, kao “demokratski aktivisti”.

Jedan nemački izvor potvrdio nam je zanimljiv detalj: nijedan od sirijskih “demokratskih aktivista” nije pretresen pre sastanka sa Džonom Mek Kejnom. Amerikanci su smatrali da bi to toliko povredilo njihov osećaj za ponos, da bi vrlo lako pokvarilo dogovore koji su na tom sastanku napravljeni. Rizikovali su.

Na jednom od njihovih poslednjih sastanaka, Hakan Fidan je pitao Samira da li je razmišljao da se ta prilika iskoristi za likvidaciju senatora Mek Kejna. Bila bi to velika propagandna pobeda.

“Ni u jednom trenutku.” – odgovorio je Hadži Bakr – “U al-Bagdadija smo ulagali godinama i on nam je dragocen resurs. Mnogo važniji od te senilne američke budale.”

VIII

Sirijska avantura: strategije preuzimanja

iraq syria islamic stateEkspanzija Islamske države počela je tako neprimetno da su, samo godinu dana kasnije, mnogi Sirijci morali ozbiljno da razmisle o momentu kada su se, u njihovoj svakodnevici, pojavili džihadisti. Dawah kancelarije su otvorene u mnogim gradovima severne Sirije u proleće 2013. godine, kao nevine misionarske filijale, slične onima koje, širom sveta, otvaraju razna islamska dobrotvorna društva.

Kada se kancelarija Dawaha otvorila u gradu Raka, “sve što su rekli bilo je da su braća, i nikada nisu ni jednom rečju pomenuli Islamsku državu” – rekao je jedan doktor iz Rake koji je kasnije pobegao iz grada.

Kancelarija Dawaha otvorena je i u Manbiju, liberalnom gradu nedaleko od Alepa, negde u isto vreme. “Na početku je nisam ni primetio” – svedočio je posle mladi aktivista za ljudska prava:

“Tada je svakome bilo dozvoljeno da otvori štagod želi. Mi nikada nismo ni pomislili da bi bilo ko drugi, osim režima, mogao da nam bude pretnja. Tek kad su počele borbe, u januaru 2014. godine, saznali smo da je Da’ish (arapski akronim za Islamsku državu – primedba ZČ) već zakupio nekoliko stanova u gradu, u kojima je skladištio oružje i sakrivao svoje ljude.”

Situacija je bila slična i u gradovima al-Bab, Atarib i Azaz. Dawah kancelarije su otvorene i u susednoj Idlib provinciji početkom 2013. godine, u gradovima Sermada, Atmeh, Kafr Takharim, al-Dana i Salkin.

Čim bi identifikovala dovoljno “studenata” koji bi mogli da budu regrutovani kao špijuni, Islamska država bi širila svoje prisustvo. U al-Dani su iznajmljene dodatne zgrade, podignute crne zastave i blokirane ulice.

Iz gradova u kojima je bilo isuviše otpora, ili nije bilo moguće regrutovati dovoljno pristalica, Islamska država bi se privremeno povlačila. Na početku, njen modus operandi je bio da se širi bez rizikovanja otvorenog otpora, uz tajne otmice i ubistva “neprijateljskih pojedinaca”, pri čemu se javno negirala bilo kakva povezanost sa takvim događajima.

IX

Sirijska avantura: tajne i paralelne veze

YafourIstovremeno, Hadži Bakrova strategija podrazumevala je i održavanje tajnih paralelnih kontakata sa obaveštajnim strukturama zvanične vlade u Damasku. Ovu strategiju on je pažljivo razvijao u toku cele decenije svojih kontakata sa Asadovim obaveštajnim službama.

U 2003. godini režim u Damasku je bio u panici da će tadašnji predsednik SAD, Džordž Buš, posle pobede nad Sadamom Huseinom u Iraku, produžiti sa trupama i u Siriju i smeniti i Asada, o istom trošku. To je, uostalom, bilo vreme kada je Rusija bila mnogo manje zainteresovana za Bliski istok nego danas, i istovremeno, period u kojem su odnosi Rusije i SAD bili mnogo bolji nego što su to postali nakon nacističkog puča u Kijevu, prošle godine. Neke kasnije informacije dobijene iz kruga planera operacije u Vašingtonu potvrdile su nam da je ova opcija zaista, bar za neko vreme, bila razmatrana.

I upravo je ta bojazan diktirala da najviši sirijski obaveštajni oficiri – državni, vojni i partijski – organizuju transfer hiljada islamskih fundamentalista iz Libije, Saudijske Arabije i Tunisa kako bi ojačali snagu al-Kaede u Iraku. Skoro 90% bombaša samoubica ušlo je u Irak preko sirijske rute.

Tajnu operaciju saradnje zvaničnog sirijskog režima i onoga što je kasnije postalo Islamska država koordinirao je Asaf Shawkat (1950) inače muž starije sestre predsednika Bašara el-Asada, Bušre, u to vreme šef sirijske vojne obaveštajne službe. Asaf Shawkat izgubiće život – u tom trenutku kao zamenik ministra odbrane – pod vrlo čudnim okolnostima, jula 2012. godine, u bombaškom napadu izvedenom u toku zasedanja Saveta za nacionalnu bezbednost u Damasku – čime je nestao i ključni svedok ove saradnje.

U toku te operacije razvio se čudan odnos između sirijskih generala, međunarodnih džihadista i bivših iračkih oficira koji su bili lojalni Sadamu Huseinu: bizaran joint venture smrtnih neprijatelja, koji su se više puta sastajali na istoj, bezbednoj lokaciji oko 30 kilometara zapadno od Damaska, u rezidencijalnom naselju Katana, u hotelu Yafour.

U to vreme, primarni cilj je bio da se Amerikancima u Iraku od života napravi pakao. Posle desetak godina, Bašar el-Asad je imao sasvim različit motiv da udahne novi život u ovu čudnu alijansu: želeo je da sebe predstavi svetu kao manje od nekoliko zla. Islamistički teror – što gnusniji tim bolji – bio je, dakle, suviše važno oružje da bi se ostavilo samo teroristima.

Odnos režima u Damasku i Islamske države bio je – baš kao i deset godina ranije – diktiran potpuno taktičkim pragmatizmom. Svaka strana je pokušavala da iskoristi onu drugu u pretpostavci da će iz te saradnje izaći kao jača, sposobna da u konačnici pobedi diskretnog saradnika iz ranije faze.

Prema tome, Hadži Bakr i drugi lideri Islamske države nisu imali nikakav problem da primaju pomoć od Asadovog ratnog vazduhoplovstva, uprkos svom javnom zalaganju za uništenje apostatskih Šiita.

Već od januara 2014. godine – otprilike u vreme kada je Hadži Bakr ubijen u Tal Rifatu – sirijski ratni avioni bi redovno – i isključivo – bombardovali položaje, komunikacije i štabove pobunjenika, baš u vreme kada bi oni vodili najžešće borbe protiv Islamske države. Istovremeno, emir Islamske države je u tom periodu izdao strogu naredbu svojim borcima da se uzdrže od napada na sirijsku vojsku. To je bio tajni aranžman koji je mnogo stranih dobrovoljaca razočarao: oni su Džihad, očigledno, drugačije zamišljali.

Islamska država je tada angažovala čitav svoj potencijal upravo protiv pobunjenika: za samo nekoliko nedelja angažovano je više bombaša samoubica u akcijama protiv pobunjenika nego što je u toku čitave 2013. godine poslato protiv sirijske armije. Delimično i zahvaljujući dodatnim vazdušnim napadima vlade iz Damaska, Islamska država je bila u mogućnosti da, posle smrti Hadži Bakra, povrati teritoriju koju je privremeno bila izgubila.

Ove taktičke promene u savezništvima ništa ne ilustruje bolje od sudbine sirijske 17. divizije. U izolovanoj bazi pored grada Raka, bila je pod opsadom pobunjenika više od godinu dana. Ali tada je Islamska država nanela već opisan strateški poraz pobunjenicima u Raki, i Asadovo ratno vazduhoplovstvo je ponovo moglo da koristi ovu bazu za snabdevanje, bez straha od napada.

Međutim, samo pola godine kasnije, u jesen 2014. godine, nakon što je Islamska država osvojila Mosul u Iraku i preuzela ogromna skladišta oružja u tom gradu, osetila se dovoljno jakom da napadne svoje dotadašnje pomagače. Za samo nekoliko dana, borci Islamske države naprosto su pregazili pozicije 17. divizije sirijske vojske i pri tome hladnim oružjem pogubili sve preživele i zarobljene vojnike, one iste kojima su pomagali do pre samo nekoliko meseci…

X

Internacionalne brigade

Isis fighters on the border of Syria and IraqSami borci su na početku ostajali neprimetni. Hadži Bakr i njegova prethodnica, koji su se u Tal Rifat doselili krajem 2012. godine, nisu želeli da sa sobom povedu prekaljene iračke saborce – oni su, čak, izričito i zabranili iračkim islamistima da dođu u Siriju. Isto tako, odlučili su da ne regrutuju isuviše mnogo samih Sirijaca.

Umesto toga, Gospodar senki i njegovi najbliži saradnici izabrali su najkomplikovaniju opciju: odlučili su da na jednom mestu – sticajem okolnosti, to je bila baš Sirija – sakupe sve radikalne islamiste koji su na Bliski istok dolazili iz celog sveta, još od leta 2012. godine.

Studenti iz Saudijske Arabije, službenici iz Tunisa, razočarani prodavci brze hrane iz Londona, automehaničari iz Pariza i lučki radnici iz Marseja, taksisti iz Kaira, krojači iz Novog Pazara i građevinski radnici iz Frankfurta – muslimani cele Evrope i Sredozemlja, bez ikakvog borbenog iskustva, trebalo je da budu osnova za formiranje jedne armije, sa podoficirima izabranim od Čečena i Uzbeka, očvrslih u bitkama. Ova armija bi bila locirana u Siriji, pod komandom iračkih obaveštajaca i oficira.

Već krajem 2012. godine u nekoliko gradova su bili uspostavljeni kampovi za vojnu obuku. U početku, niko nije znao kojoj grupi pripada. Kampovi su bili organizovani po načelima stroge vojne discipline i ljudi u njima dolazili su iz različitih zemalja. Vrlo malo ih je bilo iz Iraka. Niko nije smeo da priča sa novinarima.

Pridošlice bi dobile samo dva meseca osnovne, pešadijske, vojne obuke koja je uključivala i dril bezuslovne poslušnosti centralnoj komandi. Ova manipulacija je bila neprimetna i imala je još jednu prednost: iako na samom početku haotična masa, ono što je na kraju postalo od ovih dobrovoljaca bile su apsolutno lojalne trupe. Ovi stranci nisu znali nikog drugog osim svojih drugova, nisu imali razloga da pruže milost bilo kome, i mogli su biti brzo raspoređeni na veliki broj različitih mesta.

Cela ta organizacija bila je u očiglednom kontrastu sa lokalnim sirijskim pobunjenicima koji su se uglavnom ograničavali na odbranu svojih rodnih gradova, morali da vode računa o svojim brojnim porodicama i pomažu oko poljskih radova.

U jesen 2013. godine, Samirove arhive su sadržavale imena oko 2.650 stranih boraca samo u provinciji Alepo. Tunižani su predstavljali gotovo trećinu tog broja, da bi ih sledili dobrovoljci iz Saudijske Arabije, potom Turci, Egipćani, i – u nešto manjem broju – Čečeni, Evropljani iz različitih zemalja, i Indonežani.

Već u prvim borbenim operacijama, Hadži Bakr je mudro koristio neke jednostavne, i vekovima stare, trikove. Njegovi ljudi su se uvek, i svuda, pojavljivali noseći crne maske, na primer. To im nije samo obezbeđivalo dodatni zastrašujući izgled, već je onemogućilo ma kome da zna koliko ih je, kada, i gde angažovano. Kada bi se, na primer, bataljon od 500 boraca pojavio u pet različitih mesta, jedno za drugim, šta je to značilo? Da Islamska država ima 2.500 boraca? Ili 1.500? Ili samo nešto više od 500?

Pored toga, Hadži Bakrovi špijuni su stalno obaveštavali centralnu komandu o mestima u kojima je stanovništvo bilo slabo, podeljeno ili defetistički raspoloženo, ili u kojima bi izbili lokalni sukobi, omogućavajući na taj način da se Islamska država pojavi kao faktor stabilnosti i nametne svoj autoritet.

XI

Pad Rake: studija slučaja

RakaRaka, svojevremeno miran i gotovo pospan provincijski grad na Eufratu, postao je prototip za ceo mehanizam osvajanja Islamske države. Operacija je počela suptilno, postepeno postajala sve brutalnija, i na kraju je Islamska država pobedila znatno brojnije protivnike bez mnogo stvarne borbe.

“Nikada nismo bili preterano politički angažovani.” – objasnio je jedan lekar koji je uspeo da pobegne iz Rake u Tursku – “Nismo bili ni mnogo religiozni, niti smo se previše molili.”

Kada su iz grada proterane snage vlade u Damasku, marta 2013. godine, gradsko veće je formirano na brzinu. Advokati, lekari i novinari su se organizovali u profesionalne cehove. Uspostavljene su i prve ženske organizacije. Osnovana je i skupština Slobodne omladine, kao i pokret “Za naša prava” i desetine drugih inicijativa. Posle decenija jednopartijskog sistema, sve je tada izgledalo moguće u Raki. I – prema kasnijim svedočenjima izbeglica – upravo taj trenutak “nekontrolisane eksplozije demokratije” označio je i početak pada.

Hadži Bakr je u Raki svoj koncept doveo do krajnjih granica brutalnosti: fazu tajne infilitracije zamenila je faza preventivne eliminacije svakoga ko bi mogao da bude potencijalni lider ili oponent. Prva žrtva bio je tadašnji predsednik gradskog veća, koga su, sredinom maja, oteli maskirani ljudi. Sledeći je nestao brat uglednog pisca. Dva dana kasnije, čovek koji je predvodio grupu koja je po zidovima crtala revolucionarnu zastavu, jednostavno je iščeznuo…

“Imali smo ideju ko je mogao da ga kidnapuje…” – objasnio je kasnije jedan od njegovih prijatelja – “…ali niko se više nije usuđivao da učini bilo šta.” Sistem straha je zavladao. Već u julu 2013. godine broj ljudi koji su nestajali bez traga merio se desetinama, a potom i stotinama. Nekada bi njihova tela bila pronađena – uvek sa odgovarajućom porukom – ali su obično nestajali bez ikakvog traga i glasa.

U avgustu 2013. Hadži Bakrov “vojni savet” poslao je nekoliko vozila kojima su upravljali bombaši samoubice u štabove brigade “Unuci proroka” koja je bila deo Slobodne sirijske armije. Ubijeno je na desetine ljudi, ostali su morali da pobegnu. Istovremeno, pobunjenici iz drugih brigada sve su nemo posmatrali. Hadži Bakr je razapeo paukovu mrežu tajnih aranžmana sa svim pobunjeničkim brigadama, tako da je rukovodstvo svake od njih bilo ubeđeno kako će baš one druge biti meta napada Islamske države, dok će oni sami biti pošteđeni. Divide et impera.

Konačno, 17. oktobra 2013. godine Hadži Bakrovi izaslanici pozvali su sve građanske lidere, sveštenike i advokate u Raki na sastanak. U tom trenutku, neki su smatrali da bi to mogao da bude gest pomirenja. Od tri stotine ljudi koji su učestvovali na tom sastanku, samo dvojica su se usudila da javno ustanu protiv preuzimanja grada od strana Islamske države i kidnapovanja i ubistava počinjenih od strane njenih boraca.

Jedan od te dvojice bio je Muhamed Habajebna, aktivista za ljudska prava i novinar, dobro poznat u gradu. Pet dana kasnije, 22. oktobra 2013. godine pronađeno je njegovo telo – bio je vezan i ubijen iz neposredne blizine, hicem u potiljak. Nekako u isto vreme, svi njegovi bliski prijatelji dobili su identičan anonimni e-mail sa fotografijom njegovog leša. Sama poruka bila je u jednoj jedinoj rečenici: “Da li vam je sada žao vašeg prijatelja?” Za samo nekoliko sati, preko dvadeset demokratskih aktivista pobeglo je u Tursku. Tog dana, demokratska revolucija u Raki se završila. Jedan autoritarni režim zamenjen je drugim, ekstremnim i fundamentalističkim.

Posle kratkog vremena, četrnaest šefova najvećih klanova javno je dalo zakletvu vernosti šefu Islamske države, Abu Bakr al-Bagdadiju. Cela ova ceremonija je pažljivo dokumentovana, tonskim i video snimkom. To su bili šeici istih klanova koji su se prethodno – samo dve godine ranije – zakleli na doživotnu vernost sirijskom predsedniku Bašaru el Asadu…

XII

Dva kovčežića sa zanimljivim dokumentima

Anatomija ISIS-aNakon pogibije Hadži Bakra, pobunjenici nisu mnogo pažnje posvetili njegovim papirima. Sa par izuzetaka, oni su bili jedva pismeni, a šifre nikako nisu mogli da razumeju, niti su smatrali da su naročito značajne. Tako je ovaj kovčežić ostao sakriven u pomoćnoj zgradi na imanju, vrlo blizu one u kojoj je Hadži Bakr izgubio život.

Nekako u isto vreme, jedan drugi kovčežić nađen je u samom Alepu, kada je Islamska država bila prinuđena da brzo napusti svoje pozicije i – suočena sa istim problemom koji je istočnonemačka tajna policija imala pre 25 godina – nije imala dovoljno vremena da spali sve dokumente koje nije mogla da ponese sa sobom.

Jula 2014. godine, agent nemačkog BND-a, maskiran u novinara, uspeo je da dođe do jedne stranice ove dokumentacije, nakon dugih i komplikovanih pregovora sa komandom brigade al-Tawhid u Alepu. Autentičnost dokumentacije dugo je proveravana u ispostavi BND-a u nemačkoj ambasadi u Libanu, u bejrutskom predgrađu Rabije.

Tek jula 2014. godine obe strane su na najvišem mestu dobile odobrenje za ceo aranžman primopredaje – jedini dokument koji sirijski pobunjenici nisu dali BND-u bila je lista agenata Islamske države raspoređenih po različitim vojnim formacijama pobunjenika. Oni su tada već uveliko bili likvidirani, ili zavrbovani da rade kao dvostruki agenti.

Pažljiva analiza stotina strana dokumentacije otkriva nam jedan čudesni svet i visoko složen sistem koji uključuje ne samo infiltraciju i nadzor nad svim iole relevantnim grupama u Siriji, nego i nadzor nad svojim sopstvenim ljudima. Arhivisti džihada održavali su, pedantno, dugačke liste koje su sadržale podatke o tome koji su informanti instalirani, kako u pobunjeničke brigade, tako i u vladine milicije. Dokumentacija je čak sadržala i imena onih pobunjenika koji su bili agenti obaveštajnih službi sirijske vlade.

Među dokumentacijom su se nalazila i personalna dosijea svih komandanata Islamske države – čak i srednjeg i nižeg ranga. Tu su i detaljne pismene aplikacije potencijalnih džihadista iz inostranstva, kao što je bio Jordanac Nidal Abu Ejš. On je, kao savestan kandidat, poslao sve svoje dotadašnje terorističke reference, brojeve svojih fiksnih i mobilnih telefona, čak i broj krivičnog predmeta koji se protiv njega vodi u Amanu. Naveo je i svoje omiljene hobije: lov, boks i – naravno – izradu bombi…

Islamska država je želela da zna sve, ali je u isto vreme želela i da obmane svakoga o svojim pravim ciljevima. Jedan profesionalno sačinjen izveštaj, na desetak strana, na primer, pažljivo navodi sve izgovore koje Islamska država treba da upotrebi kako bi opravdala konfiskaciju najvećeg mlina za brašno u severnoj Siriji. Među njima su i sledeći razlozi: zloupotreba i krađa prilikom merenja žita i brašna, i bezbožničko ponašanje radnika u mlinu. Ali, istina je bila mnogo direktnija: sve strateški važne instalacije, kao što su industrijske pekare, silosi za žitarice, generatori… – morale su da budu zauzete, a njihova oprema poslata u neslužbenu prestonicu Islamske države u Raku.

Svako malo, dokumentacija nam otkriva genijalne detalje Hadži Bakrovog plana za uspostavljanje Islamske države – kao na primer da ženidbe pripadnika ISIS-a sa ćerkama iz uticajnih porodica treba podržavati i materijalno podsticati.

Kovčežić iz Alepa tako sadrži i listu od 34 borca koji su želeli da se ožene Sirijkama, pa su tražili pomoć kako bi se skućili: Abu Luqman i Abu Jahja al-Tunis, npr. naveli su da su im potrebni stanovi; Abu Suheib i Abu Ahmed Osama tražili su nameštaj za spavaću sobu; Abu al-Baraa al Dimaschqi tražio je finansijsku pomoć ali i kompletan nameštaj; dok je Abu Azmi zamolio da dobije automatsku mašinu za pranje veša…

XIII

Nasleđe Hadži Bakra: rukovodstvo i strategija

Abu Bakr al BagdadiSmrću Hadži Bakra, vrhovno političko i vojno rukovodstvo Islamske države ostalo je bez svog stratega, ideologa i nesumnjivo najsposobnijeg člana. Ipak, i preostala četiri člana “vojnog saveta” zaslužuju kratak osvrt. To su ipak sve ljudi koje je Hadži Bakr lično izabrao:

1- Abu Bakr al-Baghdadi

Njegovo pravo ime je Ibrahim al-Badri, takođe ranije poznat i kao Abu Douaa, profesor islamskih studija i imam džamija u Bagdadu i Faludži, pre hapšenja od strane američkih trupa, 4. juna 2004. godine. Nakon oslobađanja, 2007. godine, uspostavio je miliciju “Sunitske armije” i pridružio se al-Kaedi. Posle smrti Abu Omara al-Bagdadija postao je treći u komandnom lancu al-Kaede u Iraku, da bi 2010. godine postao “emir” a 2013. i “kalif” Islamske države. Danas je prvi čovek Islamske države.

2 – Abu Ayman al-Iraqi

Al Iraki je jedan od ključnih lidera ISIS-a i član “vojnog saveta” organizacije. Ranije je bio pukovnik u obaveštajnim službama iračke protivvazdušne odbrane, za vreme Sadama Huseina, i tada je koristio lažno ime Abu Muhannad al-Suweidawi. Bio je zatvoren od strane američkih snaga u Iraku 2007. godine, i u logorima je proveo tri godine. Posle oslobađanja, 2010. godine, otišao je u Siriju i trenutno komanduje zapadnom grupom brigada Islamske države u Edlibu, Alepu i planinama oko Latakije.

3 – Abu Ahmad al-Alwani

Bivši pripadnik vojske Sadama Huseina, al-Alwani je trenutno član vojnog saveta ISIS-a. Njegovo pravo ime je Waleed Jassem al-Alwani.

4 – Abu Fatima al-Jaheishi

Al-Jaheishi je najpre bio zadužen za operacije ISIS-a u južnom Iraku, a potom se preselio u severni grad Kirkuk. Njegovo pravo ime je Ni’ma Abd Nayef al-Jabouri.

Među ostalim ključnim ljudima u rukovodstvu Islamske države nalazi se i sledećih pet ljudi čiji su identiteti pozitivno utvrđeni, i čije se fotografije prikupljaju, analiziraju i upoređuju sa dostupnim biometrijskim podacima:

  • Abu Bakr al-Qahtani, predsednik Religioznog saveta
  • Abi al-Athir Amr al-Abassi, rukovodilac odeljenja za medije i propagandu
  • Abu Mohammad al-Adnani, portparol
  • Abu Ali al-Anbari, rukovodilac Obaveštajne službe
  • Omar al-Šišani, komandant grupe divizija u Siriji

XIV

Nasleđe Hadži Bakra: organizacija države

ninivaU okviru Islamske države postoje državne strukture, birokratije i vlasti. Ali, takođe postoji i paralelna komandna struktura: elitne jedinice uporedo sa regularnim trupama; dodatni komandanti uporedo sa nominalnim vojnim komandantom, Omarom al-Šišanijem; neformalni centri moći koji premeštaju, unapređuju ili smenjuju provincijske ili gradske emire po svojoj volji. A nekada, jednostavno, odlučuju da poneko od rukovodilaca naprosto iščezne i nikada se više ne pojavi…

Dalje, one ključne odluke se, po pravilu, ne donose u Šerijatskom savetu, nominalno najvišem zakonodavnom i izvršnom predstavničkom telu – nečemu što bi, u tradicionalnoj državnoj strukturi bilo najbliže našem pojmu parlamenta. One su rezervisane za još jedno neformalno i paralelno telo, “ljude koji oslobađaju i vezuju” (ahl al-hall wa-l-aqd), tajni krug čije je ime preuzeto iz srednjovekovnog islama.

Islamska država je sposobna da prepozna sve oblike unutrašnjeg revolta i efikasno ih uguši. Istovremeno, jedna u osnovi hermitska struktura nadzora i kontrole je takođe korisna i za finansijsku eksploataciju svojih stanovnika.

Vazdušni udari SAD i njihovih saveznika su mogli da unište ili privremeno onesposobe naftna polja i rafinerije. Ali nisu mogli da spreče finansijske vlasti Kalifata da uzimaju novac od miliona ljudi koji i dalje žive u regionima pod kontrolom Islamske države – u obliku novih poreza i nameta, ili jednostavno konfiskacije imovine. Islamska država, konačno, zna sve preko široke mreže svojih špijuna i iz podataka otetih iz banaka, katastara i menjačnica. Ona zna ko poseduje koje kuće i koje njive; zna ko ima mnogo ovaca a ko mnogo novca.

Ljudi koji žive na prostoru pod kontrolom ISIS-a mogu biti nezadovoljni svim tim činjenicama, ali je njihov prostor da se organizuju, naoružaju i pobune minimalan. Jedina realna alternativa je da pobegnu sa tog prostora. Kao što ćemo videti u daljem tekstu, Gospodar senki je i tu alternativu bio predvideo, i zamislio kao sastavni deo svoje velike strategije.

Istovremeno, pošto je pažnja Zapada usredsređena prevashodno na mogućnosti terorističkih napada, godinama je potcenjivan sasvim drugačiji scenario: rizik unutrašnjeg muslimanskor rata između Šiita i Sunita. Takav konflikt je, naime, bio ključan faktor koji je Islamskoj državi omogućio taj kvantni skok u razvoju, iz omrznute terorističke organizacije u centralnu vlast.

Već vrlo brzo nakon pogibije Hadži Bakra, linije fronta u Siriji, Iraku i Jemenu postavljene su upravo po ovoj konfesionalnoj liniji, sa šiitskim Avganistancima koji se bore protiv sunitskih Avganistanaca u Siriji, i Islamskom državom koja u Iraku profitira od varvarizma brutalnih šiitskih milicija.

Dokumenti Hadži Bakra su vizionarski predvideli i dalji tok događaja: ovaj stari verski konflikt u okviru Islama nastaviće da eskalira i sa vremenom će se preliti na sve konfesionalno mešovite države, kao što su Saudijska Arabija, Kuvajt, Bahrein i Liban.

XV

Epilog: “Operacija Musa” ili uticaj iz groba

BosphorusNeposredno po pogibiji Hadži Bakra, januara 2014. godine, pobunjenici u Tal Rifatu zarobili su ženu koja se sa njim zatekla u kući tog kritičnog dana. Njen identitet, kao ni činjenica da li je bila njegova zakonita – a posebno da li i jedina – žena, nisu im bili poznati.

Zanimljivo je, međutim, da je ta žena – čije tačno ime ni danas nije poznato obaveštajnim službama Zapada – nije ostala u rukama pobunjenika duže od nekoliko dana. Vrlo brzo, na obližnjoj sirijsko-turskoj granici, zamenjena je za četvoricu ključnih operativaca Islamske države koji su se dotad nalazili u turskim zatvorima. Ova razmena – po svedočenju jednog od pobunjeničkih komandanata koji je održavao bliske veze sa nemačkim BND-om – aranžirana je na direktno insistiranje vrhova turske vlade, a primopredaji je prisustvovao lično direktor turskog MIT-a, Hakan Fidan.

Ta žena i danas živi u jednoj od vila MIT-a u rezidencijalnom kvartu Istanbula, na Bosforu. Sa sobom nije ponela ništa – osim onoga što je imala u glavi.

Zapadne službe imaju malo ljudskih izvora u turskom MIT-u, vrlo zatvorenoj i strogo kontrolisanoj obaveštajnoj službi. I to malo izvora je pozicionirano relativno nisko. Pa ipak, neki od njih su u poslednjih par meseci omogućili da se prikupe delići šire slike. Ti delići su potom potvrđeni analizom nekih presretnutih komunikacija.

Žena iz Tal-Rifata, ta poslednja osoba koja je videla Hadži Bakra živog i sa njim razgovarala, u Tursku je donela detalje onoga što je Gospodar senki nazvao “Operacijom Musa (Mojsije – ZČ) – a koji su u analitičkom odeljenju nemačkog BND-a u poslednjih šest meseci obrađivani kao tzv. “Operacija Armagedon” – plan za migraciju tri miliona izbeglica iz Sirije i Iraka u zemlje zapadne Evrope. Ali, to je već jedna sasvim druga priča…

Gospodar senki je očigledno osećao da je njegovo preostalo vreme bilo kratko, limitirano brojnim činiocima na koje – u haotičnom okruženju u kojem je bio prinuđen da deluje – nije mogao u potpunosti da utiče. I zato je, nakon što je formirao Islamsku državu, izabrao njeno rukovodstvo, ustrojio obaveštajnu službu i osnove vojne organizacije, krajem 2013. godine postavio i svoj testamentalni projekat, kojim je nastavio da – iz groba – utiče na buduće zanimljive događaje.

***

Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju R. koji je punih dvadeset pet godina – od 1990. godine – u Službi državne bezbednosti i kasnije Bezbednosno-informativnoj agenciji, rukovodio borbom protiv islamskog terorizma i danas je među desetak najboljih eksperata za ta pitanja u celoj Evropi. R. je u junu ove godine penzionisan, ali sam siguran da ništa od svojih znanja i veština nije zaboravio…

Zahvaljujemo saradnicima u Damasku, Londonu, Bad Pulahu, Istanbulu i Tel Avivu za podatke, procene i fotografije, korišćene u pripremi ovog teksta.

Advertisements