Saint UrsulaI

Легенда у магли векова

Лепа принцеза Урсула је – сасвим уобичајено у тим временима – покорно прихватила наређење свог оца Дионотуса, краља хришћанске Думноније, да се уда за Конана Меријадока, паганског гувернера Арморика, и напусти земљу у којој је одрасла.

У магли прохујалих времена, хроничари из разних векова се не слажу о прецизном току каснијих догађаја. Једни тврде да је Урсула са својом пратњом доживела бродолом на путу ка свом несуђеном младожењи, и да је у знак захвалности – пошто су на крају сви прошли срећно – на лицу места одлучила да, пре свадбе, прво крене у Рим, на ходочашће.

Други опет кажу да јој је у сну божанско Провиђење саветовало да – баш како би одложила нежељену удају за паганина – одмах крене на ходочашће, које је унапред било предвиђено да траје пуне три године.

У сваком случају, Урсула није отишла на свадбу, већ је кренула узводно реком Рајном, и дошла све до Базела у Швајцарској, крајње тачке до које су бродови, у то време, могли да плове.

Са собом је повела чак десет најбољих другарица – које су по неким хроничарима заправо биле дворске даме: Сенцију, Грегорију, Пинозу, Марту, Саулу, Бритулу, Сатурнину, Рабацију, Сатурију и Паладију.  А свака од њих једанаест имала је у пратњи још по хиљаду девица. Тако се, према предању, у једанаест римских трирема налазило чак једанаест хиљада девица које су Урсулу пратиле на овом путу.

Бројно и весело друштво је на коњима прешло Алпе, сишло у северну Италију и коначно се спустило све до Рима, где их је дочекао папа Киријакус.

Али, у повратку су се Урсула и њене девице, у немачком граду Келну, непланирано сусреле са Атилом и његовим Хунима.  Очигледно, у паузи опсаде града, Хунима су се допале девице са Британских острва. И, пошто њихова непристојна понуда није прихваћена, Хуни су одрубили главе свим девицама, а на крају тог крвавог и тужног церемонијала Атила је лично одрубио главу Урсули. То је вероватно била посебна част, пошто је она била краљевског рода и шеф целе њене експедиције – на неки начин, Атила је био њен колега.

У неким интепретацијама, као што ћемо касније видети, он је Урсулину главу одсекао секиром, а у другим ју је убио луком и стрелом, поготком у врат из непосредне близине, као што је то представио средњовековни холандски сликар Ханс Мемлинг из Брижа.

И ту се легенда о Урсулином кратком животу, отприлике, и завршава. Урсулу је хришћанска црква – било је то много пре њене поделе на источну и западну – прогласила за мученицу и светицу, а 21. октобар – дан када се масакр наводно десио – проглашен је даном Свете Урсуле.

II

Историја и географија против митологије

Ursula in KelnЛегенда коју смо укратко испричали и историјска наука имају озбиљне међусобне проблеме. Хајде да мало погледамо основне чињенице: најпре је потребно да утврдимо простор, а потом и време.

Думнонија – краљевство којим је владао Урсулин отац Дионотус – се по свему судећи налазила на простору данашњег полуострва Корнвол, на крајњем југозападу Енглеске. Арморик – у којем се налазио младожења, пагански гувернер Меријадок – је данашње полуострво Бретања у Француској.

Дакле, од неке луке у Корнволу до Бретање – преко канала Ламанш – бродови су, и оно време, могли да пређу за неколико сати, пола дана највише. Временски услови у Каналу нису увек идеални – петнаест векова касније они су мучили и америчког генерала Ајзенхауера док је планирао инвазију Нормандије јуна 1944. године – али би се у сваком случају Урсулини бродови насукали ту негде у околини. Нема никакве логике да би дошли све до ушћа Рајне, око четири стотине километара далеко на север.

И ту је прва слаба тачка приче: шта ће Урсула уопште на Рајни? Ако је и одлучила да иде на ходочашће у Рим, из Бретање или из родног Корнвола, свеједно, изабрала би сигурније јужне путеве, преко Француске и северне Италије, и не би уопште морала да плови Рајном а потом прелази Алпе на коњима. Осим, наравно, ако је било из неког разлога неопходно да свој живот – онај у легенди – заврши баш у Келну, на шта ћемо се вратити касније.

Ако причу покушамо да ставимо у прецизнији временски контекст, Урсулин отац Дионотус је највероватније историјска личност, јер се помиње у више историјских извора, пре свега у хроникама Џефрија од Монмаута, познатог британског историчара, који је живео у Велсу у првој половини дванаестог века. Према Џефријевим хроникама, Дионотус је био брат претходног краља Димноније, Карадокуса, који му је оставио власт када је кренуо у неки ратни поход у Галију (данашњу Француску) после којег се о њему више ништа није чуло…

Највероватније, Дионотус уопште није био краљ – бар не у данашњем значењу тог појма – јер и сам Џефри на различитим местима упоредо користи термине rex (краљ) и dux (војвода). Дионотус је, по свему судећи, био нешто између римског намесника и вазала. Да ли су се он и Урсула осећали баш Димнонијанцима или Римљанима (Британаца тада још није било) никада није разјашњено, али није ни претерано важно за ову причу.

И док неки рани хришћански писци као датум Урсулине погибије помињу већ трећи век наше ере (238. или 283. годину) по свему судећи догађај се десио најмање сто година касније – Дионотус је преузео власт у Димнонији негде између 380. и 390. године. Ове године су вероватније и ако причу посматрамо у контексту ширења самог хришћанства: у целом трећем веку – дакле пре Константиновог Миланског едикта 313. године – хришћанство је у Британији било маргинално, ограничено на мале изоловане групе, и припадници владарских породица свакако нису могли да буду хришћани.

Овде долазимо и до најслабије тачке легенде о Светој Урсули: Хуна и њиховог чувеног вође Атиле. Познато је да је Атила прешао Рајну у својој кампањи на Западу, која је завршила поразом на Каталаунским пољима, у данашњој Француској, 451. године. Келн је опседао раније те исте године, како би обезбедио логистичку базу на месту где је одлучио да пређе реку.

Дакле, између година када је Урсулин отац, као владар Димноније, могао да обећа њену руку Меријадоку, и Атилиног боравка у Келну, прошло је скоро седамдесет година. У време када је Урсула изабрала своју мученичку смрт (као највероватнија узима се 383. година) Атила још није био ни рођен – као година његовог рођења узима се 406. година.

Коначно, прилично занимљив лик је и наводни папа Киријакус, који је – опчињен снагом Урсулине вере и примамљивошћу дружења са њених једанаест хиљада младих пратиља – наводно абдицирао и придружио се девицама на путу из Италије ка Рајни, где су се – у Базелу – поново укрцале на бродове. Папа Киријакус и његов пријатељ Сулпицијус, бискуп из Равене, који му се придружио такође су – према легенди – погубљени од стране Хуна, заједно са Урсулом и целим њеним друштвом…

Међутим, у званичној листи поглавара Римске цркве нема никаквог Киријакуса. Крајем четвртог века, додуше, постојао је папа Сирицијус – и сасвим је могуће да су хроничари погрешно преписали имена после неколико векова – али је он на престо римске цркве дошао тек 384. године (дакле, пуних годину дана после Урсулине наводне погибије у Келну) и на њему се задржао скоро петнаест година, до 399. године. Његов претходник, Дамасус, умро је 384. године, у Риму, у свом кревету, у осамдесетој години. Он је очигледно био сувише стар да би игде путовао, а вероватно га девице нису више ни занимале…

Дакле, поставља се питање који је то папа абдицирао у Риму да би са Урсулом нашао смрт у Келну? И да ли је то уопште био папа? И – као што смо видели – да ли се Урсулина погибија уопште догодила у Келну?

III

Немачка и британска тумачења: легенда постаје мит

saint ursula shipПроблем различитих – а често и контрадикторних – верзија Урсулиног мита пре свега потиче из врло дугог времена – ради се о најмање четири стотине година – које је протекло од наводног догађаја до првих писаних трагова о њему, који су водили у све касније, и различите, интерпретације.

У читавом том процесу кристализовала су се два основна објашњења. Прво – које и даље преовлађује у различитим католичким хагиографијама – описано је у уводној легенди, и оно је у својој основи германоцентрично: иако не пориче Урсулино британско порекло, центар њеног мучеништва оно ставља у Келн и тиме учвршћује легитимност тврдњи немачких католика да су једини овлашћени, или бар главни, тумачи мита.

Британска историографија која се успутно бавила Урсулином епизодом, као једним детаљем из тих мутних времена пред крај римске власти, сматра да две покрајине – Корнвол и Бретања – нису биле тако далеке као што нам можда данас изгледа. Конан од Арморика је заправо био командант британског војног похода на данашње француско полуострво, чији је задатак у међувремену проширен, и наређено му је да у освојеној земљи остане као колониста.

Како би могао да тај задатак изврши – јер имао је на располагању само своје војнике, на простору који је био разорен и опустошен од ратовања – тражио је да му се из матице земље – Британије – пошаље довољно жена.

Британски историчари раног средњег века не споре да је Урсула, као краљева ћерка, била одређена за предводницу те експедиције и да јој је било намењено да се уда за Конана. Њених једанаест хиљада девица биле су заправо ћерке угледних грађана јужне Енглеске које су требало да постану жене Конанових официра у окупираној Француској, а поред њих је преко мора послато још шездесет хиљада тзв. плебејских девица – дакле, ћерки сељака – којима је било намењено да се удају за војнике експедиционог корпуса. Један прилично озбиљан пројекат етничког инжењеринга, рекли бисмо данас.

И британски историчари и немачки католички писци углавном се слажу око невремена, које је погодило макар део целе ове флоте која је превозила девице. Бродови који нису могли да наставе пут насукали су се на “дивља острва” (географија нам, као једину могућност за тај догађај оставља тзв. Каналска острваЏернси и Гернзи – између британског и француског копна) тада под контролом “дивљих хунских племена”.

Неке од девојака – а вероватно и сама Урсула – изгубиле су живот као резултат тог нежељеног сусрета. Ипак, не само да се то десило двадесетак година пре Атилиног рођења – па је Бич божји неправедно оптужен као идејни творац овог геноцида – него су забележена и имена убица. То су била двојица поглавица Хуна и Пикта, Гуаниус и Мелга, које је један од зараћених римских војсковођа, Грацијан, позвао у помоћ против свог супарника, Максијана – чији су вазали били и Урсулин отац и њен несуђени муж…

Свакако, погинулих девојака није могло бити једанаест хиљада и тај број се у британској историографији и не помиње: он је остао резервисан за католичке легенде, као један од носећих стубова мита који је касније створен. Јер, како кажу заступници ове теорије, након убиства у Келну једна армија од једанаест хиљада анђела прогонила је невернике Хуне преко целе Европе и на крају их протерала, преко седам гора и седам мора, у азијску дивљину којој заправо и припадају.

И британска и немачка варијанта имају своја упоришта у историји. Поред оних девојака које су страдале на Каналским острвима, десетине хиљада других су у наредним деценијама и вековима успешно прешле Канал, удале се за војнике који су тамо већ били, и успоставиле дуготрајну британску колонизацију западне Француске. Чињеницу која ће на крају бити узрок чувеном Стогодишњем рату и појави једног новог, француског, мита: Јованке Орлеанке.

Са друге стране, и католичка прича о Урсули је делом заснована на историјским догађајима. После опсаде и пада Келна (које су, са или без Урсуле, биле ван сваке сумње врло сурове), Атила је прешао Рајну, продужио у Француску и тамо изгубио у одсудној бици на Каталаунским пољима, близу данашњег Париза, 451. године, од римског војсковође Флавијуса Валенса. Потом је продужио у Италију, и тамо две године касније изненада умро. Хуни су ишчезли брзином којом су и дошли у Европу.

Само у две мале и изоловане европске земље остали су њихови потомци: у Мађарској и Финској. И, док сам гледао слике како се данашњи Мађари понашају према мајкама са децом у избегличким колонама, сетио сам се и приче о страдању Урсулиних једанаест хиљада девица у рукама њихових предака…

IV

Наслеђе и сећања: слике, цркве, острва и земље

St Ursula church Coln

Прича о Светој Урсули и њеној девичанској армији од једанаест хиљада пратиља имала је значајан утицај на стваралачки свет Средњег века и Ренесансе.  Стотинама година ова прича је била предмет фасцинације уметника свих врста.

Рани Средњи век испуњен је сведочењима мистика који су комуницирали са душама младих девојака. Призори хиљада девојака које плове својим сопственим лађама освојили су народну машту. Њихова смела и трагична прича о мучеништву инспирисала је и једно од најфинијих дела литургијске музике, икада написано “Песме у славу Свете Урсуле”, коју је написала Хилдегард фон Бинген (1098-1179), немачка опатица, композиторка, филозоф, мистик и визионар.

Базилика Свете Урсуле, у чијој се Златној одаји налазе кости једанаест хиљада девица, и даље постоји у центру Келна, у Немачкој. Црква се налази на тргу који се и зове препознатљиво: Ursulaplatz.

На грбу града Келна, у доњем пољу штита, налази се једанаест стилизованих суза – успомена на мучеништво једанаест хиљада девица.

У пословном центру Лондона – чувеном Ситију – постојала је црква која се звала Света Марија од секире, и у којој се – као реликвија – чувала једна од две секире којима су Хуни погубили Урсулу и свих једанаест хиљада девица. Црква је коначно срушена 1565. године, и данас се на њеном месту налази Fitzwilliam House, једноспратна пословна зграда са десетак канцеларија, углавном мањих осигуравајућих друштава.

Још једна црква посвећена јој је и у малом селу Llangwyryfon у западном Велсу, које је можда било и њено родно место. И још једна, у провинцији Ризал, на удаљеним Филипинима.

У Брижу, у данашњој Белгији, налази се још један Урсулин реликваријум: у њему се, наводно, чува једна рука светитељке…

У швајцарском граду Базелу, око четири стотине километара јужно од Келна, верује се да је Света Урсула прошла баш кроз овај град на свом путу према Риму. Тамо је била и усидрила своје бродове. Оне исте у које се касније, на повратку, поново укрцала и кренула у сусрет својој судбини у Келну. Становници Базела чувају успомену на та два краткотрајна дружења са Урсулом кроз улицу Elftausendjungfern-Gässlein – Алеју једанаест хиљада девица – у центру града.

1493. године, дошавши на најисточнију тачку Карипских острва, Кристифор Колумбо је новопронађени архипелаг посветио Светој Урсули и једанаест хиљада девица: ова острва су касније постала позната као Девичанска острва. Око једне трећине заузели су Французи (касније су их, у време Наполеона, продали Данској, а ова, у току Првог светског рата, САД) а две трећине Британци. Британска девичанска острва – или скраћено БВИ – данас су једна од најзгоднијих оф-шор дестинација и служе тзв. пореској оптимизацији – на ужас свих могућих влада које се труде да повећају своје пореске приходе. Лик Свете Урсуле данас се налази на застави Британских девичанских острва.

21. октобра 1520. године, португалски морепловац Фердинанд Магелан прешао је најјужнију тачку Аргентине и у својој пловидби око света ушао у теснац који ће касније бити назван његовим именом. Ту најјужнију тачку назвао је – јер то се догодило баш на Урсулин дан – Рт девица или Cape Virgenes.

Један други португалски морепловац, Жоао Алварез Фагундез је, наредне 1521. године, по “једанаест хиљада девица” назвао неколико малих острва близу источне обале Канаде. Та острва се данас зову Сен Пјер и Микелон – очигледно су их после освојили Французи…

Тзв. Урсулински ред, који је 1535. године – као део ширих напора да се Противреформација учврсти у немачких земљама – основала Света Ангела од Меричија (1474 – 1540) добио је име по Светој Урсули и у великој мери је допринео ширењу мита о њој у каснијим вековима. Овај женски монашки ред био је посебно посвећен образовању младих девојака.

Крајем двадесетог века – 1995. године – у индијској држави Керала основана је Урсулина гимназија на енглеском језику, чији је заштитник истоимена светица.

Коначно, Света Урсула је дуго била један од омиљених мотива средњовековне сакралне уметности: поред већ поменутог холандског мајстора Ханса Мемлинга, чија се репродукција налази на почетку ове приче, мотив Свете Урсуле био је омиљен и италијанским сликарима Каравађу и Белинију, француским Валентину од Булоња и Клоду Лорену, као и бројним анонимним ауторима Швапске школе шеснаестог века.

Аустријски композитор Јохан Мајкл Хајдн – млађи брат много чувенијег Јозефа Хајдна – написао је 1793. године Missa in honorem Sanctae Ursulae – мису за коју се верује да је посвећена Светој Урсули. Неки Хајднови савременици, међутим, прилично су злобно коментарисали да је ова композиција заправо написана извесној Урсули Освалд, ћерки Хајдновог пријатеља са којом је био у, да кажемо, блиским односима. Тако да је на крају морала да оде у бенедиктински манастир, а као опроштајни поклон добила ову мису… Но, то је већ ван опсега ове приче.

С обзиром да је била британска принцеза – или бар једна од њих – Урсула је често представљена са круном, а застава коју носи је барјак Светог Ђорђа, хришћанска застава Енглеске. Она такође често штити младе девојке испод свог плашта, па се из тог разлога сматра и заштитницом сукнара и трговаца платном.

Занимљиво је, иако свакако бизарно, да је Света Урсула и заштитница стреличара – с обзиром да је по неким хроникама убијена стрелом, одапетом из лука…

V

Структура и функције мита

St_Ursula_bonesКао и многе друге легенде, и ова о Светој Урсули је са временом постала мит који у себи садржи вишеструке и слојевите поруке. На известан начин, мит о Светој Урсули је један он најчуднијих примера развоја верског мита.

Чак и у најранијој форми у којој нам је познат – оној из осмог века наше ере – мит о Светој Урсули је већ био резултат таложења различитих усмених предања у току векова, и било какав покушај утврђивања непобитних историјских чињеница од почетка је био осуђен на пропаст.

У великој мери, овај мит је германски а не британски. Света Урсула и њена мученичка смрт – историјски смештене у ефемерну и краткотрајну епизоду хунске опсаде Келна – представљају заправо христијанизовану верзију паганске германске богиње Фреје, познате у Тирингији под именом Horsel или Ursel, а у Шведској као Old Urschel, која је у германским политеистичким веровањима била заштитница душа умрлих девица. Само име Урсула, у старогерманском, значи мала медведица.

Према овој теорији, тевтонска Фреја је ушла у германске хришћанске традиције као Урсула, баш као што је и Световид из словенских паганских политеистичких веровања (а не сицилијански хришћански мученик Вид) ушао у српску православну традицију као Свети Вид, по којем је касније прозван Видовдан.

У раном средњем веку, када су формиране основе овог мита, западноевропско хришћанство је било под јаким утицајем различитих култова смрти, углавном изграђених на симболици јавног излагања људских посмртних остатака. То је био период епидемије куге, Црне смрти, и пролазност људског живота била је јако присутан мотив у уметности уопште, а нарочито у њеној сакралној употреби.

Базилика Свете Урсуле у Келну, у својој “Златној одаји” садржи изложене кости које – по легенди – припадају Урсули и њеним девицама. Те кости нађене су средином дванаестог века – 1155. године – у масовној гробници за коју се тада веровало да датира из четвртог века и садржи посмртне остатке девица из Британије. Иако су озбиљнији истраживачи указивали на различите форензичке неконзистентности у овом тумачењу – између осталог, нађене кости припадале су и мушкарцима и деци од неколико месеци – све то није утицало на снагу мита. Различити каснији хришћански писци додавали су детаље чији је циљ био да рационализују чињенице, а један немачки доктор који је несмотрено тврдио да је међу костима које је испитивао пронашао и делове лобања паса – радило се о булдозима – био је протеран из Келна…

Коначно, 1969. године, суочена са све више историјских извора који су озбиљно оповргавали аутентичност мита, Римокатоличка црква је донела и формалну одлуку којом је Дан Свете Урсуле избрисан из званичног календара светаца. Базилика у Келну је, међутим, остала као централна тачка овог бизарног, и већ помало заборављеног, култа.

И данас се понегде у Немачкој сматра да ће помоћ Свете Урсуле бити пресудна за срећан брак младенаца: наводно је Урсулин вереник Конан имао толико разумевања за снагу њене вере да се није противио одласку своје драге на ходочашће у Рим које је трајало три године…

VI

Закључак: хероји, фикције и судбине

saint-ursula-campagniИ тако је јунакиња наше приче, Урсула, и у свом кратком животу и у дугом периоду после своје смрти, прошла кроз различите фазе и одиграла различите улоге.

Свакако је била дипломата, и као таква планирана је да постане агресивни колонизатор освојене земље.

Била је и знатижељан путник, и вођа оних који су у њу веровали.

У критичном тренутку свог живота одабрала је да буде мученик.

После смрти била је један од носећих симбола немачког католицизма у том осетљивом шеснаестом веку у којем су се у Немачкој преламали верски ратови.

Била је и окрепљујући пример и подстицај за многе младе девојке, којима је давала духовну снагу да истрају у борби да се школују.

Била је и инспирација уметницима. Највећи број њих представљао ју је као плавушу, тек понеки као бринету.

Све у свему, занимљив живот, и овоземаљски и онај други. У поређењу са низом бизарних и баналних ранохришћанских светаца, мени се као атеисти чини да је она своју титулу у великој мери заслужила.

И зато је мало непоштено што јој је Ватикан, пре неких педесетак година, одлуком неког мрзовољног бирократе, одузео њен дан који је имала вековима, 21. октобар. Посебно је цинично било образложење да се Светој Урсули дан одузима зато што је њено “постојање у претежној мери фикција”. Јер, зар је и једна религија ишта друго, сем скуп лепо упакованих фикција?

Ипак, у базилици Светог Петра у Ватикану, том пантеону западне цркве, у колонади која садржи кипове сто четрдесет најзначајнијих светаца, Урсула се налази и даље. Њен кип, који је 1754. године извајао чувени уметник тог времена, Аугустино Корначини, висок три метра, налази се на деветом месту…

***

Ова прича посвећена је Благоју Пантелићу, директору Хришћанског културног центра “Др Радован Биговић”,  интелектуалцу којем вера не представља уточиште из незнања него лични избор који се надопуњује са његовим енциклопедијским знањем.

Advertisements