Brasillach_portrait

“Изгледа ми да сам се заразио везом са немачким генијем, коју никада нећу заборавити.

Волели ми то или не, ми смо били живели заједно. Французи који су размишљали су, у току ових година, мање или више, спавали са Немачком – не без свађа – и то искуство ће за њих остати слатко.”

(Роберт Бразилах, 19. фебруар 1944. године)

I

Стрељачки вод у тврђави Монруж

MonrougeОнижи, дебељушкаст и још увек млад човек носио је наочаре. Фебруарско јутро је било хладно и на себи је имао зимски капут.

Већ раније тог јутра, у ћелији, обавио је све уобичајене верске обреде са свештеником. Није имао жеље да их сада понавља. Одбио је и да му вежу очи. Ипак, као последњу жељу, затражио је да нешто каже свом тужиоцу који је дошао да присуствује извршењу казне.

Тужилац је пришао пар корака, издвојивши се из групе полицијских службеника и лекара у којој се дотад налазио. Човек је затим скинуо свој зимски капут, предао га тужиоцу и гласно рекао:

“Молим Вас да га предате мојој сестри Сузани. Њеном мужу Морису ће одлично стајати. Још је нов и штета да га меци поцепају.”

И у том тренутку, када му је предавао капут, нагнуо се до тужиоца и нешто му кратко прошаптао. Једно време, обојица мушкараца су се гледала без речи. Потом је тужилац кратко климнуо главом, и вратио се, са капутом, тамо где се и пре налазио.

Пар минута касније, стрељачки вод од дванаест припадника жандармерије извршио је наређење. Непосредно пред пуцањ, човек је гласно узвикнуо:

“Живела Француска, свеједно.”

Било је девет часова и тридесет осам минута, у уторак, шестог фебруара 1945. године.

У бившој тврђави, тадашњем затвору, Монруж, јужно од Париза, у тридесет петој години  живот је завршио Роберт Бразилах, писац, новинар и филмски критичар.

И, свакако, фашиста по личном убеђењу.

Да ли је наређење које је стрељачки вод извршио тог јутра значило правду? Или освету? Или једноставно, само још једно ратно дејство?

II

Писац у политици

je_suis_partout_indexРоберт Бразилах рођен је 31. марта 1909. године у Перпињану, на југу Француске, у породици више средње класе. Његов отац Артемил служио је као поручник у француским колонијалним трупама у Мароку и погинуо је 1914. године, када је Роберт имао непуних шест година.

Робертова мајка, Маргарета Бразилах, тада у својој тридесет другој години, удала се поново 1917. године – у време Великог рата – за богатог доктора и породица се преселила у околину Париза. Огорчени дечак, наредних година, пише свој први текст – писмо у којем напада свог нежељеног очуха заједљивом спретношћу.

Мржња према свом буржоаском псеудо-оцу, и мржња према варљивој реалности француске Треће републике левог центра, десетак година касније, полако постају константа у свести Роберта Бразилаха, ти формативни чиниоци који га обликују, најпре у десничара, а потом и у фашисту.

По завршеним студијама на Ecole Normale Superieure од 1931. године Роберт пише ангажоване новеле и књижевне критике, за рачун екстремно десне Француске акције Шарла Мораса. После инцидента на Тргу конкорд у Паризу, фебруара 1934. почиње отворено да подржава фашизам.

Већ у тој раној фази Бразилахов књижевни ангажман се нераскидиво преплиће са политичким: неколико протагониста његових књига деле екстремно десна уверења свог писца, међу њима и два главна јунака у роману Седам боја (1939), који је био номинован и за Гонкурову награду.

Друга област Бразилаховог интересовања био је филм. Био је фасциниран биоскопом, и 1935. написао своју  Histoire du cinéma која је преко десет година остала “најпроминентнија естетска историја филма за најмање десет наредних година”. Све до седамдесетих година прошлог века ова Бразилахова студија имала је значајан утицај и на наредне, послератне, генерације преко Жоржа Садула, једног од најпознатијих француских филмских критичара. Занимљиво је да је Садул, иначе комуниста, успео да раздвоји свој презир према личности Роберта Бразилаха, као фашисте, од поштовања за његово дело о филму.

Иако националиста, Бразилах је у кинематографији следио међународне трендове а не локалне партикуларизме. Његови укуси су обухватали широк круг тема и филмских школа, од руских (Крстарица Потемкин, Александар Невски) преко класика као што су били Чарли Чаплин, Рене Клер и Жан Реноар, све до појединих холивудских аутора – Џона Форда или Кинга Видора, на пример.

Јуна 1937. године Роберт Бразилах постаје главни и одговорни уредник фашистичког листа Je suis partout (дослован српски превод био би: “Ја сам овде”), којег су у Паризу, још 1930. године, покренули дисиденти Француске акције.

Некако у то време, пред Други светски рат, Бразилах постаје фасциниран и белгијским фашистичким покретом – тзв. Рексистима – које је предводио Леон Дегрел, каснији шеф нацистичког квислиншког режима у Белгији (1940-1945). Бразилах је ценио оно што је он сматрао Дегреловом младошћу и харизмом, избегавањем подела на левицу и десницу, охрабривањем љубави према краљу, породици и богу, као и жељом да успостави антикомунистичку и антикапиталистичку “хришћанску корпоративну државу”.

Сличне симпатије Бразилах у то време гаји и према шпанском десничару Хозе Антонио Примо де Ривери и његовом Фалангистичком покрету – претечи касније диктатуре Франциска Франка.

То је, укратко, историјски и идеолошки контекст у којем Роберт Бразилах интелектуално и политички сазрева, клише створен на последицама Велике економске кризе 1929. године и на политичком и моралном слому европских парламентарних демократија тридесетих година прошлог века.

У предвечерје Другог светског рата, тај слом је европској интелигенцији остављао само два пута за активан политички, друштвени, уметнички и етички ангажман: леви и десни. Дух времена је нужно диктирао да оба та пута буду врло искључива.

Роберт Бразилах се определио за десни пут. Целокупно своје биће: образовање, интелигенцију, амбицију, рад – а ниједан од тих ресурса није био мали – ставио је у његову службу.

Са тим опредељењем, које су и савременици који се са њим идеолошки нису слагали признавали као искрено а не калкулантско, Роберт Бразилах дочекао је Други светски рат и немачки напад на Француску, маја 1940. године.

III

Окупација: издајник или верник?

Brasillach germansПосле слома Француске, јуна 1940. године, Роберт Бразилах одлази у немачко заробљеништво, са преко милион и по других Француза. Одатле је, међутим, пуштен већ априла 1941. године. Четири године касније, на суђењу у Паризу, његов тужилац ће ту чињеницу објашњавати писањем пронемачких текстова за време боравка у заробљеничком логору и, заправо, од ње и почети да гради свој случај велеиздаје.

Бразилах се вратио уредничким дужностима у Je suis partout. Једно време је подржавао режим маршала Петена у Вишију – немачку марионетску творевину – али је касније додатно радикализовао своје ставове и почео да заступа све отвореније пронемачке и пронацистичке идеје, критикујући и сам Вишијев режим. Придружио се групи француских књижевника и уметника која се – као део Гебелсових пропагандних напора – састала са својим немачким колегама у Вајмару, у покушају да створи утисак о подршци интелигенције Хитлеровој идеји “уједињене Европе”.

Новембра 1942. године, Бразилах је јавно подржао немачку одлуку да окупира и дотад неокупирани део земље, тзв. “Вишијеву Француску”, бранећи је тезом да је та окупација “поново ујединила Француску”.

Бразилах све више, и све брже, учествује у нацистичкој ратној пропаганди. У организацији немачког Вермахта посећује Катинску шуму, место контраверзног масакра заробљених пољских официра од стране Стаљиновог НКВД-а, 1939. године. Држи трибине и књижевне вечери француским добровољцима у 33. СС дивизији Charlemagne (Карло Велики) на Источном фронту како би их охрабрио у њиховом крсташком рату против бољшевизма.

По повратку у Француску, Бразилах осећа потребу да објасни процес сопствене трансформације из француског екстремног десничара и националисте у заговорника нацистичког “Новог поретка” и пише:

“Прошао сам пут од пригрљивања колаборације због разума и рационалности до колаборационисте из разлога срца.” (“De collaborationiste de raison, je suis devenu collaborationiste de coeur.“)

Са овом реченицом, Бразилах се већ опасно приближио оном стрељачком воду, две године касније, у Форт Монружу. Али, та реченица није била и крај: нову идеологију је било неопходно одбранити новим ангажманом. Један радикализам нужно је повлачио други.

Бразилах у својим текстовима и јавним иступањима све чешће позива на смрт левичарских политичара и интелектуалаца, а у лето 1944. године – после савезничког искрцавања у Нормандији – потписује јавни позив за сумарну егзекуцију, без суђења, свих ухваћених припадника француског Покрета отпора.

IV

Август 1944: ослобођење Париза, две слике

Paris1944-improved

Тенкови Де Голових и Ајзенхауерових дивизија били су тих августовских дана у јужним предграђима Париза, а дуге немачке колоне повлачиле су се, авенијом Шанзелизе, ка северу. Упркос Хитлеровој наредби, командант немачкe групе армија Б, фелдмаршал Валтер Модел, није имао ни најмање жеље да од Париза направи немачки Стаљинград.

У среду, 16. августа 1944. године, Марсел Бразилах је отишао на последњу вечеру у Немачки институт у Паризу, центар нацистичке културне пропаганде за време немачке окупације.

Био је топао августовски дан и вечера, сервирана у башти Института, трајала је дуго. И немачки домаћини и француски гости добро су знали да је то опроштајна вечера. Карл Ептинг, директор Немачког института и угледни романиста, узалуд је покушавао да Бразилаха убеди да се повуче из Париза са немачком војском баш као што је то неколико дана раније, пред сопствени одлазак, учинио и њихов заједнички пријатељ, писац Луј Фердинанд Селин.

Наредног дана, 17. августа увече, Бразилах је – као да се ништа око њега није дешавало – отишао у позориште. Приказивао се Сартров комад Без излаза, последњи који ће бити одигран за време окупације, и чији ће се наслов показати сасвим пророчки за даљу Бразилахову судбину.

У петак, 18. августа, кренуо је до Народне библиотеке, где је радио на приређивању антологије класичне грчке поезије. Успут је Роберт видео плакате који су позивали народ на устанак против Немаца. Нико се више није ни трудио да их скине.

Сутрадан ујутро, у суботу, на наговор пријатеља, Бразилах је напустио стан у којем је живео са сестром и зетом и отишао у скровиште у броју 16, у rue de Tournon, низ улицу од Луксембуршког парка близу зграде Сената из које се ужурбано исељавала немачка окупациона администрација. У три претходна дана по последњи пут у свом животу био је у неком културном центру, позоришту и библиотеци.

***

Исте те суботе, 19. августа 1944. године Марсел и Жак су заједно отишли до Ботаничке баште на јужној обали Сене, поред станице Аустерлиц. Управник парка требало је да истакне француску тробојку, што је био договорени знак за општи устанак против немачких снага у том делу Париза.

Двојица мушкараца били су колеге, пријатељи и комшије. Заједно су живели у броју 51, у улици Geoffroy St. Hilaire која се протезала дуж Ботаничке баште. Заједно су проводили ноћи у подруму, за време савезничких бомбардовања. Заједно су и радили у Палати правде – Марсел је био тужилац, а Жак адвокат.

Иако нису били организовани припадници Покрета отпора, и Марсел и Жак сматрали су учешће у народном устанку својом грађанском дужношћу. Те суботе њих двојица су организовала израду импровизованих барикада од калдрме, камења и врећа са песком, поделу сакривеног оружја добровољцима, осматраче задужене да јаве положаје немачких патрола.

Нису те барикаде могле да задрже тенкове, али су биле ипак тамо за ову прилику, вековима саставни део париских побуна, устанака и револуција. Борби за Париз, уосталом, неће ни бити – баш као што их није било ни 1940. године – али те суботе, још увек, то нико није могао са сигурношћу да каже.

Ипак, само пар месеци касније, судбина ће се бизарно поиграти са двојицом другова по оружју, у чудном стицају околности који ће одредити остатак њихових живота: Марсел Ребул је постао тужилац, а Жак Исорни адвокат, у истом процесу против Роберта Бразилаха, главног јунака ове приче.

Предстојеће суђење промениће однос двојице пријатеља заувек, и обојицу их однети изван њиховог комшилука, изван мале и затворене париске правничке заједнице, у шири свет политичких борби и сукоба.

V

Јесен 1944: скровиште и затвор

h-800-brasillach_robert_anthologie-de-la-poesie-grecque_1950_edition-originale_tirage-de-tete_0_42398Скровиште је већ унапред била припремила Робертова другарица из детињства, Маргарета Кравоазије, годинама у њега несрећно заљубљена – Бразилах је о женама размишљао само као о ликовима својих романа а не у стварном животу – и годинама верна дактилографкиња свих његових текстова.

У свом дневнику Бразилах је тај период ироније описао са дозом ироније:

“Јевреји су живели по орманима четири године, зашто да их не имитирам?”

Ипак, Роберт Бразилах није доживео судбину Ане Франк у Амстердаму. Његово скровиште остало је непронађено. Међутим, 14. септембра 1944. године, када је чуо да је његова мајка Маргарета ухапшена, сам се предао полицији. Сматрао је то својом дужношћу.

Наредних пет месеци Бразилах је провео у затвору, чекајући суђење. За то време, као да се ништа око њега није догађало, наставио је да се бави својим књижевним радом. Сасвим мирно, мајци и сестри које су га посетиле рекао је:

“Имам још много ствари да завршим, а времена ми је остало мало.”

И заиста: у затворској ћелији Бразилах пише своје последње, тестаменталне, текстове, и поезију и прозу.

Антологију грчке поезије, коју је почео да пише тог лета, завршава у ћелији. Биће објављена 1950. године.

У свом “Писму војнику класе ’60-те” – намењеном дечаку који ће тек за петнаест година отићи у војску – Бразилах остаје веран свом антисемитизму, сматрајући га “угаоним каменом сваког будућег француског система вредности”.

Према својим претходницима, припадницима француског Покрета отпора чија имена види написана по зидовима ћелије, и који су баш на том месту, до пре пар месеци чекали саслушања, суђења и стрељања, Бразилах изграђује нешто другачији однос. У песми “Имена на зиду” он пише:

“Ви сте то, моја браћо никада упозната, 

О којима размишљам сам по целу ноћ. 

О братски противници! 

Јучерашњи дан је тако близак данашњем. 

Упркос самима себи, уједињени ми стојимо, 

У нашој нади и нашој беди.”

VI

Јануар 1945: само шест сати суђења

brasillach sudjenje

Суђење Роберту Бразилаху трајало је само шест сати: од један поподне до седам увече, у петак, 19. јануара 1945. године.

Куриозитет је, свакако, да је Морис Видал, судија који је председавао већем које је судило Бразилаху и сам био активан судија квислиншког режима маршала Петена у Вишију.

Тужилац Морис Рабул је своју оптужницу засновао на три централне тачке: Бразилаховом вехементном антисемитизму, његовим јавним похвалама Немачке као агресора и окупационе силе, као и денунцирањем интелектуалаца блиских Покрету отпора и позивањем на њихова хапшења.

Врло вешто, тужилац је играо и на карту преовлађујућих хомофобних сентимената у тадашњем француском јавном мнењу. Играјући се Бразилаховим сопственим речима, из фебруара 1944. године, да је “Француска спавала са непријатељем и тог искуства ће се сећати са задовољством”, тужилац је констатовао да је Бразилах “спавао са непријатељем и одобравао немачку пенетрацију Француске”.

Јер, поред тога што је био фашиста по убеђењу, Роберт Бразилах је био и хомосексуалац. Или можда, чак и није био али је малограђански Париз веровао да јесте. Сасвим свеједно, та комбинација, јануара 1945. године у Паризу, показала се смртоносном.

Сам Бразилах није оспоравао ниједан навод оптужнице. Ни у чињеничном, ни у вредносном смислу. У својој завршној речи недвосмислено је казао:

“Не кајем се ни због чега што сам учинио.”

На крају тог дана, Роберт Бразилах осуђен је на смрт. Поротници су већали тачно двадесет пет минута. Било је већ касно поподне, и ваљало је стићи кући пред викенд.

Роберт Бразилах је пресуду – која је изазвала огорчење његових присталица у публици – прокоментарисао само кратком реченицом:

“То ми је част.”

VII

Шарл де Гол: помиловање које није дато

degaulleВећ када је изречена, смртна пресуда Роберту Бразилаху изазвала је многе контроверзе у француској јавности.

Велики број интелектуалаца – Франсоа Моријак, Пол Валери, Албер Ками, Жан Кокто, Колета, Тјери Молнијер – упутио је петицију Де Голу са молбом за помиловање. Коначан списак садржао је 57 имена, од којих су многа – ако не и већина – припадала борцима и симпатизерима Покрета отпора.

Многи други, не мање угледни интелектуалци, били су против помиловања: Жан Пол Сартр, Симон де Бовоар, Пабло Пикасо, Луј Арагон, Пол Елуар…

Интелектуална јавност Француске била је подељена. Било је подељено и јавно мнење: једно тајно истраживање јавног мнења из јануара 1945. године – учињено доступним истраживачима тек деценијама касније – показивало је да смртну казну за Роберта Бразилаха одобрава тек 52% Француза. Сви су чекали Де Голову одлуку.

Бразилахов адвокат Жак Исорни, по традицији која је водила порекло још од француских краљева, имао је право да молбу за помиловање образложи непосредно шефу државе, на састанку, и он је то учинио у суботу увече, 3. фебруара 1945. године.

Заправо, Исорни је Де Голу представио две молбе за помиловање: Бразилахове мајке, Маргарете, која је навела да је Робертов отац већ дао живот за Француску, и молбу коју је поднела група интелектуалаца на челу са Франсоа Моријаком. Сам Бразилах је, са гнушањем, одбио да сам пошаље било какву молбу за помиловање.

Исорни је навео и да би одлука о помиловању представљала чин националног помирења.

Састанак је трајао укупно тринаест минута, сећао се Исорни касније у својим мемоарима:

“Генерал је једва рекао коју реч. Углавном је гледао кроз мене, повремено би климнуо главом, када бих застао. Не могу рећи да сам био суочен са зидом – пре са сфингом – него са човеком пуним свести о сопственом поносу кога је сопствена воља – а не његова природа – учинила неумољивим.”

Де Голова одлука је, наравно, била превасходно политичка. Али, она је имала и дубље моралне разлоге и сопствену, чудну, логику: интелектуалци морају бити одговорни за све последице које произведу идеје које они заступају – био је Де Голов једини коментар када је одлучио да одбије молбе за помиловање Роберта Бразилаха.

Неки историчари сматрају да је, између осталог, Де Голова одлука била вођена и личним разлозима. Бразилах је, наиме, за све време окупације упорно позивао на егзекуцију Жоржа Мандела, угледног конзервативног политичара међуратне Француске, доброг Де Головог пријатеља и једног од лидера Покрета отпора, који је – случајно – био и Јеврејин. Мандел је већ био ухапшен од стране окупационих власти да би га, приликом превоза из једног затвора у други, 4. јула 1944. године киднаповали припадници Француске милиције, профашистичке паравојне организације. Његова егзекуција обављена је 7. јула 1944. године, у шуми Фонтенбло код Париза, шест недеља уочи ослобођења.

Убиство Жоржа Мандела запечатило је и судбину Роберта Бразилаха, само седам месеци касније.

У трећем тому својих мемоара “Спас” (1959) Де Гол ће, говорећи о односу који је имао према интелектуалцима који су учествовали у колаборацији, своју одлуку у случају Роберта Бразилаха описати овако:

“Ако нису служили непријатељу директно и страсно, у принципу сам замењивао њихове смртне казне. У супротном случају – једном једином – осећао сам да немам право да дам помиловање.

Јер у литератури, као и у свему, таленат поверава одговорност.”

VIII

Пресуда: правда, освета или катарза?

sudstvo_ilustracija

Алис Каплан, аутор досад најпотпуније биографије Роберта Бразилаха – The Collaborator: The Trial and Execution of Robert Brasillach (2001) – иначе и сама ћерка америчког тужиоца на Нирнбершком процесу – сматра да је Бразилах био крив, али да смртна казна није била адекватна.

Алис Каплан, наиме, верује да је стрељањем Бразилаху учињена највећа услуга, и да му је заправо омогућено да, на начин достојан његових духовних узора из Вагнеровог “Сумрака богова”, оде у историју као мученик за своју идеју.

Уместо тога, сматра Капланова, правда је захтевала да он заврши свој живот у затвору, презрен и морално осуђен на социјални остракизам:

Правда би своју потпуну победу доживела – мисли Капланова – тек ако би се Бразилах, на робији или после ње сасвим свеједно, покајао за оно што је учинио. Живи покајник је много кориснији од мртвог хероја.

Алис Каплан, дакле, посматра Бразилахову кривицу и пресуду која му је изречена као два потпуно независна вектора: и један и други су чињенице, али један са другим немају никакве везе.

У извесном смислу, тачно је да сам појам суђења – као концепт – подразумева да оптужени и судија деле исте базичне моралне вредности. Суђење је могуће само у оквиру једне исте заједнице: породице, племена, села, државе или целог међународног поретка. Оно, дакле, нужно захтева тај минимум психичког односа између учесника, у оквиру којег се могу дефинисати категорије добра и зла као заједнички прихваћени појмови.

У случају Роберта Бразилаха, врло је спорно да ли је тог минимума било, имајући у виду екстремне погледе оптуженог и прилично низак простор толеранције који је читав историјски контекст оставио судији. У том смислу, дакле, могли бисмо да кажемо да је суђење Бразилаху имало више елемената освете, него правде.

Али, исто тако, Роберту Бразилаху је суђено док је Други светски рат још трајао, а велика немачка офанзива у Арденима тек била завршена – потхрањујући поново страхове да Париз, као и 1940. године, може пасти. У тој ситуацији, у сред Париза, један припадник француске нације јавно је заговарао идеологију од које је Француска не само пропатила у току четири године окупације, већ и са којом је још увек ратовала. Може се зато рећи да је суђење Бразилаху, на известан начин – да парафразирамо Клаузевица – било и наставак ратних дејстава другим средствима.

У недељама ослобођења, у лето 1944. године, у Француској је, без икаквог суђења, убијено између четири и пет хиљада сарадника са окупатором. Касније, све до средине 1946. изречено је још између шест и седам хиљада смртних казни. Око хиљаду и пет стотина тих казни је извршено. Роберт Бразилах је, међу свима њима, био једини писац.

Шеф полиције града Париза у време окупације, који је лично надгледао хапшења и депортације преко седамдесет хиљада Јевреја у нацистичке логоре смрти, осуђен је, на пример, само на две године затвора, и то условно. Он, међутим, није био писац – био је полицајац.

Суочен са опасношћу социјалне револуције, Де Гол је свесно изабрао амнестију чиновничког, полицијског и судског апарата Вишијеве Француске. Само један француски судија одбио је да под Вишијем обавља своју дужност – а цело правосуђе је остало у служби.

Са друге стране, ако реалност није дозвољавала масовно кажњавање ипак је победа захтевала симболичко кажњавање. Чин који би оправдао све жртве које су поднете у борби, и којим би се повукла јасна линија између патриотизма и колаборације. Национално помирење, на којем је Де Гол инсистирао, никако није подразумевало и етичку еквидистанцу.

IX

Наслеђе и сећања: мученик екстремне деснице

Brasillach graveЗа послератне фашисте био је отворен читав низ различитих могућности. Да је којим случајем преживео зиму 1945. године Роберт Бразилах би, врло вероватно, поделио судбину румунског писца и филозофа Емила Сиорана, у младости непосредног учесника у убилачкој политици Гвоздене гарде, који је живот завршио 1995. као угледни афористичар у Паризу.

Судбина Роберта Бразилаха је заправо резултанта једног занимљивог стицаја околности које су га, све заједно, одвеле на последњи пут у Форт Монруж.

Најпре, њему је суђено сувише рано, док је рат још трајао. Да се, на пример, крио још годину дана, сигурно не би добио смртну казну.

Друго, Роберт Бразилах је био, свему упркос, исувише добар писац. Да је био писац осредњег квалитета, мање познат и признат, такође би преживео.

Коначно, Бразилах није желео да се покаје – ни по цену свог живота – и таквим својим понашањем је заправо од себе самог учинио идеалну симболичку жртву.

Алис Каплан описала је Роберта Бразилаха као човека који је свесно изграђивао трагику своје судбине, као да је то само још један његов роман. Главни јунак је умро млад, доследан својим моралним уверењима, и његова жртва је требало да инспирише нове генерације: он је био Џемс Дин француског фашизма, употребила је метафору Алис Каплан.

Ту метафору је, у деценијама после Бразилаховог стрељања, преузела не само француска неофашистичка десница, него и шири кругови екстремне, а нарочито антисемитске, европске деснице.

X

Dramatis personae: касније судбине три главна јунака

Marcel ReboulМарсел Ребул, тужилац, морао је да напусти Париз на врхунцу славе стечене у процесу против Бразилаха: његова ћерка Бернадета је оболела и лекари су саветовали терапију у ваздушним бањама у Прованси.

Ребул је био провинцијски тужилац, најпре у Тулузи, па у Нансију, да би се у Париз вратио тек после десетак година, као судија Апелационог суда. Пред крај живота био је декан новооснованог Правног факултета у Тулону.

У својим мемоарима, Бернадета Ребул наводи како су, пуну деценију, добијали увредљива и претећа писма због Марселове улоге у процесу против Бразилаха. У том периоду њен отац се налазио под сталном дискретном полицијском заштитом.

Марсел Ребул умро је у Тулону, на југу Француске, 1976. године.

***

Jacque IsornoЖак Исорно, адвокат Роберта Бразилаха, учесник у борбама за ослобођење Париза у августу 1944. године, до краја живота је носио печат тог првог суђења немачким квислинзима у којем је био наступио као бранилац и дошао под рефлекторе јавности.

У августу 1945. године та слава му је омогућила да буде у тиму одбране шефа немачког колаборационистичког режима у Вишију, маршала Филипа Петена. И он је осуђен на смрт. Али, за разлику од Роберта Бразилаха, младог писца, Де Гол је помиловао Филипа Петена, старог политичара, који је живот завршио шест година касније, у француском војном затвору, у 95. години.

Наредне, 1946. године, Жак Исорно је написао и прву у низу књига које су се у наредних 70 година појавиле о Бразилаховом суђењу. Када је књига штампана, један примерак је посветио свом противнику на том суђењу, комшији и пријатељу, тужиоцу Марселу Ребулу:

“Марселу Ребулу, лојалном противнику, који би у свом срцу, сигуран сам, више волео да је изгубио. У знак пријатељства, Жак Исорни.”

1951. године Исорни је изабран у француски парламент, на листи екстремне деснице. Почетком наредне деценије био је близак екстремистичкој организацији француских колона у Алжиру, ОАС-у, а потом бранио и неке њихове припаднике оптужене за покушај атентата на Де Гола.

Последњих десетак година живота више пута је покушавао да буде изабран за члана Француске академије. Огорчен, тумачио је све своје неуспехе политичким ангажманом.

Жак Исорни умро је у Паризу, 1995. године. Лондонски Економист је тим поводом објавио In memoriam у којем је, између осталог, цитирао и једну његову реченицу:

“Свака будала може бранити невиног човека. Потребан је таленат да се брани кривац.”

***

Maurice BardecheМорис Бардеш, Бразилахов најбољи пријатељ, идеолошки саборац, зет и јатак пуштен је из затвора већ у априлу 1945. године. Тужилац Марсел Ребул проценио је да нема довољно доказа да би се оптужница за велеиздају подигла. Одржао је обећање које је Роберту дао непосредно пред стрељање, када је од њега узео онај зимски капут.

До краја живота, Морис Бардеш није могао да се ослободи осећаја кривице зато што свог пријатеља није успео да спасе. Зато је тај осећај покушао да потисне, настављањем Бразилахове идеолошке борбе за ствар фашизма.

Оспоравао је Холокауст, Нирнбершка суђења, парламентарну демократију… Од 1961. постао је најеминентнији неофашистички интелектуалац у Француској. Био је један од оснивача, а једно време и потпредседник, Европског социјалног покрета, прве међународне асоцијације европских неофашиста.

Живи Морис Бардеш и мртав Роберт Бразилах били су кључни узори и обрасци у духовном и политичком формирању Жан Мари Ле Пена, дугогодишњег лидера француског неофашизма.

Ипак, фашизам тридесетих година прошлог века у предвечерје Другог светског рата, и неофашизам педесетих и шездесетих, у време Хладног рата, нису могли да буду исто. Историја која се десила као трагедија – да парафразирамо Карла Маркса из Осамнаестог бримера Луја Бонапарте – сада се понављала као фарса.

Морис Бардеш никада није отишао у затвор за оно за шта је његов зет био стрељан. Имао је неколико судских поступака за накнаду штете, у којима га је увек, са доста успеха, бранио Жак Исорни, адвокат Роберта Бразилаха.

Умро је 1998. године у Паризу.

XI

Епилог: интелектуалци и њихова одговорност

mislilacИзмеђу квислиншких и тоталитарних режима не може се, наравно, ставити знак једнакости. Квислиншки режими су заправо само окупациони апарати, док су тоталитарни режими аутохтони и, у једном ширем друштвеном смислу, много дубље укорењени.

Па ипак, када говоримо о одговорности интелектуалаца, многи закључци важе и у једном и у другом случају. Шта би Де Голова мисао, да “таленат поверава одговорност” у том контексту значила?

Најпре, да степен наше одговорности никада није исти. Он се, најпре, разликује према објективним критеријумима: једна је одговорност за чињење, друга је за ћутање. А затим се разликује и према субјективним: та одговорност пресудно зависи и од тога ко је у питању.

Они који су заиста завршили своје факултете и стекли докторате увек ће бити више одговорни од оних који су купили дипломе и преписали докторате.

Генерали ће бити одговорнији од пуковника, а пуковници од мајора. Владике од свештеника. Хирурзи од медицинских сестара…

Добри писци биће одговорнији од лоших. Баш као и лекари, судије, новинари…

Они који искрено верују у један поредак који наноси штету биће одговорнији од оних који су му се прикључили само из личне користе, стварне или чак претпостављене.

“Noblesse oblige” написао је Оноре де Балзак: “племство обавезује”. Исто тако, обавезује и припадност друштвеној елити.

Кршење закона подразумеваће правне санкције, кршење правила професије професионалне санкције. Ћутање ће, свакако, подразумевати моралне санкције.

И ништа неће бити заборављено, ма колико то некада изгледало згодно, или чак корисно.

***

Овај текст посвећен је Борку Стефановићу, политичару који је – због свог доследног става против рехабилитације ратних злочинаца и ревизије историје – данас савест Србије у нечасним временима.

Advertisements