43 royal marine commando korcula

“Jedna tradicionalna vojnička zabava, seks, definitivno nije bila dostupna na Visu. … Mnogo godina posle rata par marinaca tvrdilo je da su uspeli da održavaju diskretne odnose i, u jednom slučaju, ostanu u vezi sa damom preko četrdeset godina.”

Michael McConville “Small War in the Balkans”, 1986, str. 136.

I

Jedna neobična fudbalska utakmica

Vis 1944Tog četvrtka popodne čudna grupa ljudi kretala se ka improvizovanom fudbalskom stadionu na kraju Velog Sela na ostrvu Visu. Skoro svi su bili naoružani, i publika i fudbaleri i sudije. Bili su i u civilu, i u različitim uniformama. Našao se tu i seoski župnik, vatreni navijač, sa nemačkim mauzerom ispod svojih haljina.

Na zapadnoj strani igrališta, tamo gde je bilo postavljeno nekoliko klupa za starešine jedinica, raspoređena je i vojna muzika: bio je dogovor da svira koračnicu onog tima koji postigne gol.

Nisu to bile reprezentacije, već timovi na brzinu sakupljeni od vojnika, pilota i mornara, ali su ipak na jarbolima bile propisno istaknute zastave: trobojka nove Jugoslavije, sa petokrakom, i britanski Union Džek.

Bila je to dobra utakmica, sa ukupno četrnaest golova. Samo dvojica braće Matošić, Frano i Jozo, dali su jedanaest golova. Ipak, oni su do rata bili prvotimci Hajduka, što Britanci nisu znali. Tako je tim Prve dalmatinske udarne brigade pobedio, na kraju, goste – 43. komando kraljevskih marinaca – sa 12:2.

Britanci su od tako visokog poraza bili žalosni, a još više zbunjeni. Nikako nisu mogli da shvate kako su ih partizani tako nemilosrdno i olako pobedili. Sledećih dana krenuće depeše prema bazama u Italiji i na Malti, kako bi se iz drugih britanskih jedinica u Sredozemlju doveli predratni fudbalski profesionalci, za obećani revanš.

Ali, tog četvrtka, 9. marta 1944. godine, tek je predstojalo zajedničko veselje. Pobednici su od kuvara dobili duplu porciju za večeru, koju su velikodušno podelili sa poraženima. Poraženi su onda sa pobednicima podelili sadržaj svojih paketa sa engleskim vojničkim obrokom. Nekoliko seljaka je donelo vino, da se eto tu nađe.

Na toj proslavi marinac Redžinald “Reg” Prajs je prvi put video Senku Radonić. Nenaviknut na žene u borbenim jedinicama pomislio je da se radi o kuvarici. Neukusna šala ga je, međutim, koštala šamara.

“Reg je Velšanin, gospođice…” – krenuo je da smiruje incident poručnik Tripovich, jedini prisutni britanski vojnik koji je znao jezik svojih domaćina – “… a Velšani zbog svog ponašanja dobijaju šamare i od svojih devojaka kod kuće. Uostalom, posle onog poraza popodne, nije to ništa strašno.”

Veselo društvo jugoslovenskih i britanskih vojnika odlično se zabavljalo. Tih prolećnih dana kovalo se bratstvo po oružju koje nije mogao da poremeti ni jedan fudbalski poraz ni jedan devojački šamar.

Senki je posle bilo žao, ne samo što je Regu udarila prilično jak šamar, već što je nesrećni Velšanin, sa svoja skoro dva metra visine, stajao crven kao bulka, zbunjeni predmet grubih vojničkih šala. Demonstrativno je ustala, otišla do kazana i donela još dve porcije večere, za Rega i sebe, i glasno rekla: “Kao da je uostalom tako teško biti kuvarica?”

II

Nepotopivi nosač aviona

split_komizaViški arhipelag obuhvata, osim otoka Visa i otočića i grebena neposredno oko njega, još i otoke Biševo i Svetac (Sveti Andrija) i otočiće Jabuku i Brusnik i otočje Palagruža.

Otok Vis udaljen je 29 nautičkih milja (oko 56 km) jugozapadno od grada Splita. Vazdušnom linijom udaljen je 44 km do najbližeg dela kopna, do otoka Hvara 18 km, a do najbliže tačke u grupi Paklenih otoka 12 km, dok njegova udaljenost do najbliže tačke italijanske obale iznosi 147 km.

Površina otoka je 90,3 km. Vis ima oblik trapeza čija je najduža uzdužna linija istok-zapad duga 17 km, a sever-jug 8 km. Severne i istočne obale su strme, nepristupačne i pogodne za organizovanje odbrane. Južna obala ima blaže nagibe, sa više uvala i uvalica, dok je zapadnu obalu, uglavnom obuhvata Komiški zaliv iznad kojeg se, negde vrlo strmo, izdižu glavna uzvišenja.

Istočna polovina otoka ne prelazi nadmorsku visinu od 300 metara, dok zapadna ima nekoliko vrhova (Hum 587, Mali Hum 514, Sveti Duh 563) koji prelaze 500 metara nadmorske visine.

Početkom dvadesetog veka na Visu je živelo oko 12.000 stanovnika u stalnim naseljima. Sredinom 1941. godine, u vreme kada otprilike počinje naša priča, taj broj je pao na oko 8.000.

Posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, aprila 1941. godine, Vis je – zajedno sa Dalmacijom i ostalim jadranskim otocima – pripao Hitlerovom savezniku, Italiji. Marionetska vlada tzv. NDH je ovo bila prinuđena i da potvrdi, tzv. Rimskim sporazumima.

Posle kapitulacije Italije, septembra 1943. godine, vlast na Visu preuzimaju snage Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i na njemu uspostavljaju glavnu logističku i operativnu bazu za svoje akcije na srednjem Jadranu, kao i isturenu tačku za održavanje veze sa anglo-američkim snagama u Italiji.

Krajem 1943. i početkom 1944. godine, postaje jasno da se najveći broj ostrva i gradova na Jadranu, oslobođenih posle kapitulacije Italije, neće moći održati pred nemačkom kontraofanzivom. Bilo je, međutim, moguće odbraniti jednu tačku. Raspored snaga i geografija jasno su ukazivali da je tačka za odsudnu odbranu Vis.

Vrhovni štab NOVJ donosi odluku da se na Vis prebaci cela 26. divizija – tri brigade – sa oko 3.500 vojnika. Istovremeno, u pregovorima sa anglo-američkom komandom u Napulju, dogovoren je i saveznički (uglavnom britanski) ekspedicioni korpus od oko 2.000 vojnika.

Vladimir Nazor, taj lord Bajron jugoslovenske revolucije, i sam rođen na susednom Braču, nazvao je u leto 1944. otok Vis “prestonicom države na nepotopivom nosaču aviona”.

Prva dalmatinska proleterska brigada – prethodnica 26. divizije – dolazi na Vis u noći između 31. decembra 1943. i 1. januara 1944. godine, a sa njom i lepa brineta Senka Radonić.

43. bataljon kraljevskih marinaca, u kojem je teški mitraljez nosio visoki Velšanin Redžinald Reg Prajs, iskrcava se u luci Komiža na Visu 28. februara 1944.

Zajedno sa lokalnim stanovništvom, bilo je predviđeno da u slučaju nemačkog desanta Vis brani oko 6.000 vojnika. I njih dvoje.

III

Drugovi po oružju

americkioficirobucavapaSenka Radonić rođena je 1923. godine u selu Pitava, na Hvaru, u seljačkoj porodici koja se bavila maslinama, imala malo vinograda, par ovaca za sir, jednu svinju i nešto kokošaka. U porodici ih je bilo četvoro – otac, majka, starija sestra i Senka. Senkin otac je, do njene osme godine, plovio da prehrani porodicu. Onda se iskrcao u Njujorku gde je proveo šest godina. Kad se vratio napravili su novu kuću.

Kada su Italijani došli na Hvar, 1941. godine, rekvirirali su i sve zalihe maslinovog ulja, koje su stanovnici čuvali za zimu. Sklonili su ih u crkvenom mlinu. Noć pre nego što je trebalo da dođu po to ulje – juna 1942. godine – hvarski skojevci su obili vrata mlina i sve ćupove u kojima je stajalo ulje razbili i bacili u more. Sutradan ujutro, italijanski oficir je očajno gledao ulje koje se sa površine mora moglo loncem uzimati.

Kada su stanovnici postrojeni na obali niko nije hteo, a većina ni znala, da oda ko je prosuo ulje. Italijani su onda nasumice izabrali osamdeset muškaraca i četiri žene, da bi ih brodom prebacili do Splita u zatvor. Među ženama je bila i Senka.

Kada je brod isplovio, ona trojica koja su prethodne noći razbila ulje odjednom su skočila na stražare, koristeći faktor iznenađenja. Nastao je opšti metež, u kojem je većina Italijana pobijena, neki su skočili u vodu, a Senka je uspela da dopliva do obale.

Povratka kući više nije bilo. Već u septembru te godine Senka je bila u Livnu, u stroju Prve dalmatinske udarne brigade. U novembru učestvuje u uništenju nemačko-ustaškog garnizona u Jajcu, a u februaru naredne 1943. u čuvenom jurišu na Prozor, koji je te noći pao…

Senka je bila hrabar strelac i bombaš, a često i nišandžija na puškomitraljezu. Istaknuti puškomitraljesci njene čete rado su bili sa njom u borbi, budući da je bila hrabra, staložena i odličan pomoćnik, a u slučaju da se nišandžija zamori pa neprecizno gađa, uloge su se mogle brzo zameniti.

U junu 1943, na Barama na Sutjesci, Senka ostaje poslednja u zaštitnici bataljona, kada se on po izvršenom zadatku povlači u glavninu kolone.

Avgusta 1943, u borbama sa četnicima i Italijanima između Vrlike i Drniše Senka je teško ranjena i narednih nekoliko meseci oporavlja se u partizanskoj bolnici na Korčuli, odakle dolazi na Vis, u novogodišnjoj noći 1944. godine.

***

commando placateRedžinald Reg Prajs, rođen je 1913. u velškom gradiću Aberfan, u rudarskoj porodici. Svi u Aberfanu su bili rudari, koliko je bar Regov deda mogao da se seti – a to je bio dobar deo devetnaestog veka. Rudarska sudbina bila je namenjena i Regu, ali kada je došao u godine u kojima su velški dečaci tada postajali rudari – negde između šesnaeste i sedamnaeste – Velika ekonomska kriza privremeno zatvara dosta ugljenokopa.

Suvišna usta odlaze jedinom drugom sudbinom koja je tada za siromašne u Velsu bila moguća: na more. Crne jame ugljenokopa zamenio je plavi beskraj okeana. Reg ostaje u trgovačkoj mornarici osam godina, i tu ga zatiče izbijanje Drugog svetskog rata.

Nemirnog duha, Redžinald se dosađuje na uobičajenim mornarskim dužnostima. Zato, već u jesen 1940. njegovu pažnju privlači oglas za novu formaciju britanske vojske: komandose. U dve hiljade dobrovoljaca od kojih su u novembru te godine sastavljena prva četiri bataljona Brigade za specijalna dejstva nalazio se i Reg Prajs. Visok, jak i prirodno promućuran, sa iskustvom stečenim u nekoliko godina plovidbe, Reg u centru za obuku u škotskim planinama po prvi put čuje borbeni moto pod kojim će ratovati: “Zapalite Evropu”.

Redžinald Prajs raspoređen je na Mediteran, i već od naredne, 1941. godine, bori se na Kritu, potom u severnoj Africi kod Bengazija i Tobruka, da bi 1942. učestvovao u čuvenoj bici kod El Alamejna. Njegov 43. komando kraljevskih marinaca učestvuje u invaziji Sicilije, jula 1943, a potom u borbama na jugu Italije.

Kada je posle Teheranske konferencije, krajem novembra 1943. godine, Čerčil odobrio slanje ekspedicionih snaga za podršku jugoslovenskim partizanima na Jadran, njegov specijalni izaslanik u Titovom štabu, Ficroj Meklin, na pitanje koji bi profil jedinica bio najpotrebniji, odgovara jednom rečju: “Komandosi”.

Tog dana, u Marakešu u Maroku, doneta je odluka da se na Vis – za početak – pošalje baš 43. komando kraljevskih marinaca, najobučenija jedinica za pomorsko ratovanje koja je u tom trenutku bila dostupna, svega oko sto pedeset kilometara udaljena, sa druge strane Jadrana.

Ratni i životni putevi Senke Radonić i Redžinalda Prajsa tada su nepovratno ukršteni.

 IV

Spasavanje redova Prajsa sa kote 622

Brac 1944Krajem maja 1944. svim operativnim jedinicama na Visu – i partizanskim i britanskim – iznenada je data uzbuna. Saveznička Vrhovna komanda za Sredozemlje primila je niz šifrovanih telegrama britanske vojne misije Ficroja Meklina da je veliki nemački napad na Drvar počeo i da je neophodno hitno olakšati pritisak na partizanski Vrhovni štab.

U svega nekoliko dana razrađeno je više jednovremenih napada na nemačka ostrvska uporišta: Hvar, Brač i Korčulu, kako bi se nemačkoj vojsci vezao deo vazduhoplovstva i sprečilo slanje pojačanja u oblast oko Drvara.

Senkin 2. bataljon i Redžijev 43. komando zajedno napadaju Brač, u subotu 3. juna. I britanska i partizanska vojna istoriografija više decenija kasnije baviće se detaljima neuspeha ove operacije koja je trajala punih četrdeset osam časova: navodiće slabe obaveštajne pripreme, lošu koordinaciju na terenu, loše vreme koje je onemogućilo vazdušnu podršku… Sve što vojni istoričari obično navode, uostalom.

Već prvog dana operacije postaje očigledno da se centralna tačka sa koje se kontroliše otok Brač – kota 622 – ne može zauzeti. Partizanski napad to popodne je propao, uz velike gubitke. U devet uveče, posle pola sata artiljerijske pripreme, drugi napad preduzima četa C britanskih komandosa. I opet neuspešno, i opet sa ogromnim gubicima. Nemački položaji su dobro ukopani, raspoređeni na širem prostoru nego što su napadači očekivali, i teško ih je otkriti i neutralisati.

U onome što su mnoge njegove kolege kasnije privatno opisivale kao “trenutak panike”, komandant britanskih snaga, potpukovnik Simonds, oko 2230 naređuje povlačenje. Partizanski kolega nevoljno sledi njegov primer.

U tom trenutku, udaljena od glavnine snaga, i na svega pedesetak metara ispod kote 622, prikovana za tlo upornom nemačkom mitraljeskom vatrom, nalazi se prethodnica napada: junak naše priče Reg Prajs i narednik Rojl. Rojl je već teško pogođen u vrat, obilno gubi krv i počinje da gubi svest. Reg se brani sam, protiv istovremene vatre sa pet do šest nemačkih vatrenih tačaka. Njegove šanse su praktično nikakve.

Neko je od partizana tada pitao: “A šta ćemo sa onom dvojicom ispred?”, ali je većina smatrala da, ako ih je njihov komandant već prepustio sudbini, nije na njima da se u to mešaju.

U prvoj borbenoj liniji tada se nalazi i troje ljudi: marinac Čarli Nikols, drvodelja iz Bristola, i dvoje partizana, junakinja naše priče Senka i Ahmet Fazlijević, Rom iz Vučitrna na Kosovu, trgovački putnik koga je rat, nekim čudnim sticajem okolnosti, zatekao na Jadranu.

Kasnija svedočenja očevidaca ne slažu se baš o svim detaljima – neki tvrde da je Nikols rekao “43. komando ne ostavlja svoje ljude”, drugi da je Senka kazala “Zar ovde nema nijednog muškarca” – sve to može da bude naknadna, romansirana i romantična, verzija istine.

Ono što je, međutim, činjenica to je da su – kršeći već izdate komande za povlačenje – ovo troje odjednom krenuli ka isturenom položaju, bacili bombe u pravcu u kome su se – otprilike – nalazile nemačke vatrene tačke, a potom i otvorili vatru iz jednog mitraljeza i dva automata koja su imali. Privlačeći tako nemački pritisak na sebe, dali su Regu nekoliko minuta predaha.

Za to vreme, glavnina britanskih i jugoslovenskih vojnika već se povukla van domašaja nemačke vatre. Ostali su sami.

Narednik Rojl je već umirao, i bilo je jasno da – čak i da nema nikakve nemačke vatre – ne bi mogao da preživi do bolnice. Kako je Reg sam ispričao, godinama kasnije, rekao mu je:

“Don’t bother with me. I’ve bloody well had it. Look after yourself.” 

Reg ga je položio da leži na leđa i u tom momentu čuo upozorenje marinca Nikolsa da imaju još najviše pet minuta – posadi nemačkih utvrđenja stizala su pojačanja.

Izvlačenje je trajalo oko pola sata, i Nikols je pogođen u nogu, ali su se, negde posle ponoći, svo četvoro bezbedno priključili glavnini svoje vojske. Sutradan uveče, u nedelju 4. juna, sve britanske i partizanske jedinice povukle su se sa Brača i vratile na Vis.

Desetak dana kasnije, obe komande su pisale izveštaje, nezavisno jedna od druge, svojim pretpostavljenima. Radilo se o krupnom taktičkom porazu, i o operaciji u kojoj je – u odnosu na sve ostale na jadranskom teatru u kojima su Britanci učestvovali – bilo najviše gubitaka. Partizani su imali 67, Britanci 50 mrtvih.

Međutim, amfibijski desant na Brač vezao je u tih kritičnih četrdeset osam časova preko dve hiljade dodatnih nemačkih vojnika, onih koji bi inače bili angažovani na kopnu. To mu je, uostalom, bio i strategijski cilj.

Jer, baš oko te ponoći u kojoj su drvodelja iz Bristola, seljanka sa Hvara i putujući trgovac iz Vučitrna uradili ono što će, četrdeset godina kasnije, Stiven Spilberg ovekovečiti u filmu “Spasavanje redova Rajana“, američka Dakota kojom je upravljala sovjetska posada prebacila je Josipa Broza Tita i Vrhovni štab NOVJ sa Kupreškog polja blizu Drvara na saveznički aerodrom Bari u Italiji.

U sledećih nekoliko dana istorija će krenuti svojim ubrzanim hodom: u ponedeljak, 5. juna, dok su se Čarli, Reg, Senka i Ahmet odmarali na plažama na Visu, Saveznici su oslobodili Rim. Narednog, 6. juna, otpočela je dugo čekana Operacija Overlord, saveznička invazija u Normandiji. A pred zoru u sredu, 7. juna 1944. godine Tito i Vrhovni štab su, britanskim razaračem “Blekmor” stigli iz Barija na Vis.

Nesuđeni rudar iz Velsa i uzgajivačica maslina sa Hvara nisu tih dana, naravno, znali sve te događaje. A i da kojim slučajem jesu, verovatno ih ne bi bilo mnogo briga: tada su, već, u svemu što su gledali, videli samo jedno drugo.

V

Ljubavnici po izboru

War loversReg je bio zapljusnut različitim osećanjima. Najpre, zahvalnošću: bio je potpuno svestan da je bio ostavljen da pogine, i da mu je Senka, sa još dvoje ljudi, spasla život. Ali, bio je i impresioniran njenom odvažnošću i hladnokrvnošću koje je pokazala u kritičnoj situaciji. Najverovatnije, Reg dugo nije ni bio svestan da je zaljubljen.

Senka je opet bila ispunjena ponosom: pokazala je i svojim drugovima, a i tim Englezima, kako se ratuje. Ovi prvi su to znali odavno, još od onog juriša na ustaške bunkere u Jajcu, pre dve godine. Ovi drugi su je posmatrali sa divljenjem, koje joj je godilo. Vrlo brzo, Rega je počela da posmatra kao svoj lični plen.

I tako su, u nekoliko nedelja, drugovi po oružju postali prijatelji, a prijatelji ljubavnici. Dvoje mladih ljudi su bili fascinirani jedno drugim, i svaki slobodan trenutak koristili da budu zajedno. Senka, čiji je otac bio šest godina u Njujorku, znala je nešto engleskih reči. Reg je povremeno tražio pomoć od poručnika Tripovicha, jugoslovenskog iseljenika iz Australije.

“Kad završi rat moram te upoznati sa svojim ocem. I on je bio pomorac. Dopašćeš mu se.” – pričala je Senka.

“Kad završi rat, odvešću te kod momaka u krčmu “Kod Zmaja” u Aberfanu. Niko u mestu još nije došao sa devojkom iz inostranstva.” – bio je ponosan Reg.

Sredinom juna desila se i ta ceremonija: samovoljno spasavanje Redžinalda Čarlsa, iako tipičan primer vojničke neposlušnosti, na kraju je ispalo zvezdani trenutak cele propale operacije. Kako bi podigle moral svojih vojnika, uzdrman nesrećnom bračkom avanturom, i britanska i jugoslovenska komanda odlučile su da tu neposlušnost nagrade.

Marinac Čarli Nikols, inače redovan predmet privođenja vojne policije u svim mogućim i nemogućim situacijama izvan borbenih dejstava, dobio je Medalju za hrabrost od britanskog komandanta Visa, Morgana Žila. Senka Radonić unapređena je, vanredno, u čin vodnika od komandanta Prve dalmatinske brigade, Bogdana Stupara. Trgovački putnik Ahmet Fazlijević nije dobio nikakvu nagradu, ali nije bio tužan: unapred se radovao proslavi.

Na obali Svetog Jurja u viškoj luci, uobičajenom mestu za postrojavanje, bile su okupljene jedinice obe vojske, njih oko hiljadu koliko ih je tada bilo slobodno.

Opet su intonirane obe himne, “Bože spasi Kralja” i “Hej Sloveni”. Nikols je, za tu priliku, bio trezan. Senka je od svojih drugarica pozajmila najbolje delove uniforme.

I kada je orden bio na Nikolsovim grudima, a novi činovi na rukavima Senkine uniforme, krenula je ponovo jedna od uobičajenih proslava. Nastavila se do duboko u noć.

“Dok smo zajedno ovde, nijedan Nemac neće kročiti nogom na Vis” – bila je njihova uobičajena, desetinama puta te noći, ponovljena zdravica koju je ubrzo prihvatilo celo veselo društvo. Zdravica koja je zvučila pola kao hvalisanje, a pola kao zakletva.

I kada su se svi vojnici vratili u svoje barake, Reg i Senka su otišli na plažu, ispod borove šume, u uvali Tončica, oko dva kilometra istočno od viške luke. I jugoslovenski i britanski stražar, na ulazu u grad, sasvim zgodno su okrenuli glavu na drugu stranu…

Sutradan ujutro, na krevetu improvizovanom od šatorskog krila, pod prvim zracima junskog sunca, dvoje ljubavnika su dali još jednu zakletvu:

“Dok smo živi ostaćemo zajedno.”

VI

Trka u vremenu između župnika i komesara

Crkva Svetog Ciprijana i JustineLjubav, siromaštvo i kašalj ne mogu se sakriti – napisao je Ivo Andrić. I Reg i Senka bili su do tada više siromašni nego što nisu, ponekad i bolesni, ali nikada ranije nisu bili zaljubljeni.

Regova iskustva sa ženama uglavnom su se svodila na prostitutke po lukama kojima je plovio pred rat, od Barselone, Marseja, Livorna pa do Malte i Aleksandrije. Senka je u rat otišla u devetnaestoj godini, iskustava sa muškarcima nije ni imala.

I ma koliko ova ljubavna priča nama danas izgledala simpatičnom, u vreme u kojem se dešavala ona je bila vrlo opasna. Za Senku je mogla da bude i smrtonosna. Zapravo, i bila bi smrtonosna da se sudbina nije, u poslednjem trenutku, čudno poigrala sa njenim akterima.

Seks je, u partizanskim jedinicama, bio strogo zabranjen. Trudnoća je smatrana zločinom. Po puritanskom partizanskom kodu, razlog ovog tabua ležao je u samoj prirodi partizanskog ratovanja: muškarci i žene marširali su jedno pored drugog, borili se jedno pored drugog i spavali jedno pored drugog, bez razlike. Fizičke i emocionalne veze bi pogodile efikasnost i smanjile šanse za preživljavanje u celini. Trudna partizanka postala bi teret za celu jedinicu.

Istina, ova zabrana nije podjednako strogo primenjivana u svim delovima Jugoslavije: u Srbiji ili Hercegovini često se vodilo računa i o bebama rođenim iz takvih veza, i one su bile pažljivo sklanjane i čuvane kod pouzdanih porodica. Ali, u Dalmaciji i na jadranskim ostrvima, gde su se zabrane bigotnog komunizma pomešale sa tabuima bigotnog katoličanstva, nad trudnim partizankama primenjivana je i smrtna kazna.

Dva ili tri takva slučaja desila su se i na Visu, i egzekucije su obavljene u prisustvu britanskih vojnika kao svedoka. Njihov šok i duboko nezadovoljstvo ništa nisu mogli da promene.

Sve su to i Senka i Reg dobro znali – dešavale su se te stvari, uostalom, pred njihovim očima – pa su se opet, nekako, nadali da se one neće baš njima dogoditi.

Don Anđelo Rabađan, župnik crkve Svetog Ciprijana i Justine na Visu, mislio je, međutim, drugačije. Ogorčeni protivnik italijanske okupacije Visa, još od 1941. godine počeo je da iskazuje svoje simpatije prema partizanskom pokretu i u vreme italijanske kapitulacije, septembra 1943. ušao je u prvi narodnooslobodilački odbor Visa.

Strogi partizanski tabui – a pre svega zabrana održavanja seksualnih odnosa – bili su don Anđelu bliski, jer su ga podsećali na tabue Katoličke crkve. Zato je uhođenje, potkazivanje i proganjanje u takvim slučajevima smatrao ispunjavanjem dvostruke dužnosti: duhovne i svetovne.

Don Anđelo je, naravno, uglavnom proganjao devojke – nije se usuđivao da se mnogo zamera muškarcima, posebno borcima, jer je to moglo da bude opasno. Ali zato je na svakoj nedeljnoj misi podsećao svoje vernike – a to su uglavnom bile stare žene – da “otvore četvoro očiju” i obavezno mu prijave svako “nepodobno ponašanje”, kako je on to zvao…

Već krajem jula meseca – Vis je malo mesto – don Anđelo je dobio prve dojave o Senki i Redžinaldu. Nije još uvek bilo svedoka koji bi mladi par uhvatili in flagranti ali je bilo sve više indicija i govorkanja.

Reg je, međutim, bio britanski vojnik, a Senka pripadnik elitne partizanske jedinice, oboje vrlo omiljeni kod svojih ratnih drugova. Slučaj je bio više nego specifičan i svakako osetljiviji nego da se radilo o nekoj njihovoj domaćici. Don Anđelo je pažljivo zapisivao dojave, i datume, u svoju malu crnu svesku, ali – u tom trenutku – nije se usuđivao ništa da preduzme.

I dok se revnosni župnik bavio uhođenjem Rega i Senke, podstičući svake nedelje svoje vernice da ih uhode po ostrvu, na Vis je došao i mladi partizan Veljko. Sin starog komuniste Mirka, koji je kao borac Interbrigada poginuo u Španiji 1936. godine, Veljko se u NOB uključio u svojoj osamnaestoj godini, 1943. godine. Bio je svakako pametan i prodoran, ali je i porodični pedigre odigrao svoju ulogu: posle nekoliko administrativnih poslova u raznim partizanskim štabovima, 21. avgusta 1944. godine Veljko postaje zamenik političkog komesara Prve dalmatinske udarne brigade. I jedan od prvih problema sa kojima je prinuđen da se bavi jeste i neprijatan slučaj Senke Radonić i njenog ljubavnika Britanca.

Od kraja avgusta život Senke Radonić zavisiće od trke u vremenu između župnika i komesara…

VII

Jedna vojna parada i dijagnoza italijanskog doktora

Smotra_Prve_dalmatinske_brigade_na_VisuSenka i Reg privlačili su sve više pažnje. Njihova ljubav nije se dopadala pretpostavljenima, ni jednim ni drugim. Nije se, isto tako, dopadala ni domaćem stanovništvu, koje je – razumljivo s obzirom na rat koji je besneo oko Visa – bilo pretežno žensko, i staro. A to je značilo, tada i tamo kao uostalom i uvek i svuda, zavidljivo i zlobno.

Prepoznatljivi pogledi, zlobna šaputanja, demonstrativna okretanja glave u stranu… Sve je to pratilo mladi par kada bi prošetao obalom ili zastao kod Rimskih Termi.

“Proklete crne vrane. Zašto nas tako mrze?” – bila je ogorčena Senka dok bi grozdovi starih žena, u crnini uobičajenoj za jadranske otoke, prekidali sve svoje poslove kako bi dobro odmerili njih dvoje – “To je taj stari svet, pun mržnje, protiv kojeg se mi borimo.”

U noći između 7. i 8. septembra Senkin bataljon učestvuje u prepadu na Hvar, gde se 9. septembra između Starog grada i Vrboske suočava sa jednim bataljonom nemačkih specijalnih jedinica “Brandenburg”. U šestostatnoj borbi ubijeno je 20 i zarobljeno 5 Nemaca, dok ih je pedesetak, rastureno, lutalo Hvarom. Senka se vraća na Vis 11. septembra, dan uoči proslave dvogodišnjice svoje brigade.

12. septembra 1944. godine cela Prva dalmatinska udarna brigada postrojena je na rivi u Visu. U sva četiri bataljona, tada je imala preko tri i po hiljade pripadnika. Tada, u viškoj luci, Tito brigadi dodeljuje naziv “proleterska” i u govoru tom prilikom prvi put pominje priključenje jadranskih ostrva, Rijeke i Istre Jugoslaviji, pod sloganom – kasnije toliko puta pominjanim – “Tuđe nećemo svoje ne damo.” 

Na kraju cele ceremonije, kompletna Prva dalmatinska brigada defilovala je po rivi, da bi zatim bila zakazana i svečana večera.

Senka je, međutim, umesto na svečanoj večeri taj dan završila u bolnici. Onesvestila se po završetku defilea. Njeni drugovi smatrali su da je to posledica iscrpljenosti – prethodnih nekoliko dana na Hvaru vodili su teške borbe – ili gladi. Dok su je vozili u bolnicu žalila se i na mučninu.

Italijanski doktor, Luiđi Alberđini, lekar u partizanskoj vojnoj bolnici na Visu, nije imao međutim mnogo dileme. Posle rutinskog pregleda, rekao je kratko:

“Ovo su simptomi trudnoće u trećem mesecu.”

Jedna časna sestra koja je u bolnici pomagala italijanskom doktoru prenela je tu dijagnozu don Anđelu iste večeri.

“Bludnica nosi i kopile imperijalističkog plaćenika” – upisao je pažljivo župnik u svoju crnu svesku i već od narednog dana počeo da traži svedoke koji bi prihvatili da tako nešto posvedoče…

VIII

Jedan tajni odlazak

vis-airfield-ca1944

U ponedeljak, 18. septembra 1944. godine, otok Vis je zaspao kao i obično, već negde oko deset sati uveče. Poslednji gosti su ispraznili krčme u ulici Svetog Jurja i Dubrovačkoj, vojnici koji su imali izlazak u grad vratili su se u svoje kasarne, okasneli ribari već su pristali u luci i svoj ulov iz mreža vešto vadili na obalu.

Bila je već prošla ponoć kada su dva džipa i jedan putnički automobil, ugašenih svetala, napustili dvorište vile “Tramontana” u severozapadnom delu viške luke. Mala kolona uputila se u brda južno od grada. Posle dvadesetak minuta vožnje došla je nedaleko od ulaza u kompleks vojnog aerodroma u Velom Polju, koji je čuvala zajednička jugoslovensko-britanska straža, i tamo se zaustavila.

Negde pre jedan sat ujutro, 19. septembra, transportni avion “Dakota” – američki avion sa sovjetskim oznakama, iznajmljen po Lend Lease aranžmanu iz 1941. – spustio se na glavnu pistu. Zaustavio se na kraju piste i nije gasio motore. Registarski broj je bio prebrisan.

U tom trenutku kolona je prošla kroz ulaz velikom brzinom, ne zaustavljajući se. Britanski stražar je u tom trenutku bio u stražarskoj kućici. Njegov jugoslovenski kolega koji je podigao rampu posle je rekao da se nikakvih automobila ne seća…

Za svega par minuta, jedan muškarac, jedna žena i jedan pas izašli su iz putničkog automobila. Psu je, da ne bi lajao, platnena torba bila navučena preko glave. Iz džipova su izašla još tri muškarca, od kojih su dvojica bila teško naoružana. Svi oni su ušli u “Dakotu” koja je zatvorila vrata i odmah počela da uzima zalet za poletanje.

“Dakota” se uputila na jugozapad, u pravcu Barija, ali se negde na pola puta susrela sa još dvanaest istih “Dakota” – svima su bili obrisani registarski brojevi – sa sovjetskim posadama, okrenula i nastavila zajedno sa njima u suprotnom pravcu. Čudan konvoj od trinaest aviona produžio je na severoistok, prema Dunavu i rumunskom gradu Krajovi.

Vrhovni komandant NOVJ, maršal Tito, napustio je Vis i otišao u Moskvu gde se sreo sa Staljinom. Britancima – koji su bili ubeđeni da ga drže pod potpunom kontrolom – su bila potrebna još puna tri dana da shvate da se više ne nalazi na ostrvu…

IX

Dva hapšenja i jedno suđenje

NB-3---JADRAN-en-1944Posle Titovog tajanstvenog odlaska sa Visa odnosi između britanske i partizanske komande na Visu počeli su da se, malo po malo ali stalno, pogoršavaju. Najpre su proredile zajedničke proslave, fudbalske utakmice i odlasci u ribolov. Već krajem septembra zabranjeno je i druženje vojnika prilikom izlaska u grad. Prvog oktobra dotadašnje zajedničke straže zamenjene su odvojenim…

Kapetan Laudon je tog dana skrenuo pažnju Regu da bi njegova jugoslovenska devojka mogla da snosi teške posledice ako bi njihovu vezu otkrile partizanske vlasti. Reg je, naivnošću dobroćudnog džina, rekao kapetanu kako Senka nosi njegovo dete i kako će se njih dvoje venčati čim završi rat…

U ponedeljak, 2. oktobra, don Anđelo Rabađan je uveče došao na sastanak Narodnooslobodilačkog odbora za grad Vis. Sa sobom je poneo pismene izjave dve starije žene, koje su – posle dosta sufliranja, doduše – navele kako su svojim očima videle Senku i jednog britanskog vojnika u nedoličnom ponašanju, pre neko veče, u šumici iznad luke. Jedna od tih žena, doduše, nije ni bila pismena. Druga nije dobro videla ni po danu.

Ipak, župnik je na sastanku mahao tim papirima, govorio o zapadnim imperijalistima, o špijunaži, o narušavanju partizanskog morala, o skrnavljenju uspomena na žrtve naše borbe… Njegova diskusija uspela je da potpuno skrene pažnju sa samih izjava. Odbor je na kraju sastanka jednoglasno odlučio da se od vojnih organa traži hapšenje Senke Radonić i suđenje za sva ta grozna dela.

Senka je uhapšena u utorak, 3. oktobra ujutro. Partizanskom poručniku je bilo neprijatno da je vezuje – zajedno su bili i pod Prozorom i na Sutjesci uostalom – nego je samo uzeo njen pištolj, pa su zajedno krenuli do zgrade škole gde je trebalo da je dovede.

Don Anđelo je tamo već formirao narodni sud, i sakupio publiku koja je trebalo da uzvikivanjem “Kriva je” i “Na smrt” poboljša ukupan utisak. Pozorišna predstava trajala je nepun sat – počela je čitanjem dva pismene izjave, nastavila župnikovom optužnicom. Stare žene, navodni očevici, bile su vrlo konfuzne u svom svedočenju – i nijedna od njih nije mogla da sa sigurnošću prepozna baš Senku kao učesnicu u bludničenju na koje su naišle – ali su na kraju njihovu nesigurnost prigušili strastveni uzvici iz publike.

Senka je, u svojoj odbrani, navela samo jednu rečenicu:

“Mislila sam da smo se borili za novi svet u kojem crkva više neće suditi ljudima.”

Presuda je, kao i u nekoliko prethodnih slučajeva, bila na smrt streljanjem. Don Anđelo je insistirao da se odmah, to popodne, presuda i izvrši, i već je počeo da traži dobrovoljce. U tom trenutku, u školsku učionicu u kojoj se ova predstava odigravala, ulazi komesar Veljko sa dva vojna policajca iz komande 26. divizije i u mrtvoj tišini koja je zavladala saopštava:

“Vodnik Senka Radonić, iz 2. bataljona Prve dalmatinske udarne brigade, uzima se u nadležnost vojnog suda 26. divizije.”

Župnikovo lice se izobličilo – podsećao je na neku čudnu životinju kojoj je izmakao već dobijeni plen – uzalud je pokušavao da ubedi komesara kako je bludnica i izdajnica već osuđena na smrt, pa ni vojni sud ne može da je osudi strože.

Komesar je, međutim, bio neumoljiv: s obzirom da je drugarica Senka Radonić pripadnica narodnooslobodilačke vojske, vojni sud ima apsolutnu nadležnost u ovom slučaju.

Senka je odvedena u improvizovani vojni zatvor, koji se tada nalazio na uglu ulice Matije Gupca i Strme ulice, nekoliko stotina metara dalje. Zatvor je čuvao jedan vod vojne policije – smene od po dva stražara bile su na dužnosti po četiri sata – koji je od komesara dobio striktna naređenja da vodi računa o bezbednosti uhapšene. A naročito da župnika ne pušta ni blizu…

Drugo suđenje – vojnog suda – biće zakazano kada se njegov šef, Vladimir Marković – Inđo, vrati sa Brača.

X

Drugi tajni odlazak

ukrcavanje vis

Početkom oktobra Nemci su polako počeli da napuštaju srednji Jadran – 10. oktobra Vrhovna komanda Vermahta naredila je štabu 2. oklopne armije koji je držao dalmatinsku obalu da se evakuiše sa Jadrana i odbranu organizuje na tzv. “Zelenoj liniji”: Mostar – Široki brijeg – Knin.

Početak evakuacije određen je za 17. oktobar, po planu  »Herstgewintter« (»Jesenja bura«). 

Čim su Britanci, koristeći čuveni sistem “Enigma” za presretanje nemačkih šifrovanih poruka, shvatili da neprijatelj evakuiše Dalmaciju (ostrva su do tada uglavnom već bila oslobođena), 43. komando je dobio naređenje da napusti Vis i pripremi se za operacije na kopnu. Njegov novi zadatak bilo je ometanje nemačkog povlačenja prema severozapadu i nanošenje što većih gubitaka, kao deo tzv. “Operacije Ratweek”.

Prethodni zadatak – odbranu partizanske prestonice u prethodnih osam meseci – 43. komando kraljevskih marinaca uspešno je izvršio. Doduše, i sam Vis će ta prestonica biti još samo par nedelja. Tito se, posle tajanstvenog odlaska 18. septembra, na Vis više neće vraćati do kraja rata, a i ostali najviši organi vlasti do kraja meseca će se preseliti za oslobođeni Beograd.

Malo ostrvo će se, posle šest meseci slave, vratiti u svoju vekovnu kolotečinu: ribolov, uzgajanje maslina, preradu sira i ulja… Posle političara, Vis će napustiti i vojnici.

43. komando kraljevskih marinaca ostao je poslednja britanska jedinica na Visu. Druge dve – 2. i 40. komando – već su povučene, u avgustu i septembru. Konačno je određen i dan za njegovu evakuaciju – 13. oktobar 1944. Bio je to petak.

“Ja ne idem bez nje.” – mirno je, ali odlučno, rekao Redžinald Prajs, uz odobravanje svojih drugova iz čete C i na užasavanje kapetana Laudona. “Mi ne idemo bez njega.” – rekli su ostali vojnici čete C.

“Čak i kada bi uspeo da je izbaviš iz zatvora, i prošvercuješ na brod, to bi bio kraj tvoje karijere u vojsci. I verovatno bi, bar neko vreme, proveo u vojnom zatvoru. Da li ti je to jasno.” – pitao je Rega kapetan Laudon.

“Sasvim jasno gospodine. Niko od vas neće imati veze sa tim.” – odgovorio je Reg.

Kapetan je pažljivo odsekao vrh cigare, stavio je potom u usta, i polako zapalio:

“I neće imati. Ali će sve biti dobro pripremljeno. Pažljivo, kao vojna operacija.”

Odmah po svitanju, u petak 13. oktobra, 43. komando kraljevskih marinaca je počeo evakuaciju svojih pet četa sa oko 450 vojnika i oficira. Kolona kamiona i borbenih vozila polako se formirala kako bi krenula na zapad, prema luci Komiža u kojoj je trebalo da se ukrca u transportni brod.

Ali, dva džipa iz čete C krenula su u suprotnom pravcu, prema centru grada Visa. Jedan se zaustavio u ulici Matije Gupca u kojoj se nalazio vojni zatvor. U njemu je bio marinac Čarli Nikols sa kapetanom Laudonom. Drugi, u kojem je bio Reg sa poručnikom Tripovichem zaustavio se u Strmoj ulici, koja je od ulice Matije Gupca vodila uzbrdo, i izbijala na put iz grada.

Preko puta samog ulaza u zatvor, marinac Nikols je bespomoćno pokušavao da otkloni navodni kvar na motoru. Kapetan Laudon se nervirao: kasnili su na ukrcavanje na brod. Partizanski stražar bio je privučen scenom i došao je da pomogne.

“Motor je prekuvao. Voda. Sipati.” – Nikols je objašnjavao stražaru, mašući nekom praznom plastičnom kantom koju mu je gurao u ruke.

“Možemo li da sipamo unutra?” – pitao je kapetan Laudon, pokazujući glavom ka zgradi zatvora sa druge strane ulice.

Stražar se snebivao. Tako rano ujutro u zgradi zatvora nije bilo nikog od starešina, i bilo mu je strogo zabranjeno da, bez prisustva oficira, otključava glavni ulaz. Umesto toga, ponudio je da sam ode do obližnje kuće, oko dve stotine metara udaljene, i sipa vodu. Upravo to se od njega i očekivalo da učini.

Čim se stražar udaljio, Laudon je dao dogovoreni signal – zvuk divlje guske – i Reg i Tripovich su izašli iz džipa parkiranog u sporednoj ulici, i bez mnogo teškoća obili zadnja vrata kuće koja je služila kao improvizovani zatvor. Dobro su procenili da je drugi stražar u smeni, u tim ranim satima, spavao snom pravednika. Tripovich je ostao napolju, na straži, a Reg je došao do prostorije u suterenu koja je služila kao ćelija i u kojoj se nalazila Senka. Kalauz – taj neizbežan detalj u opremi svih specijalnih jedinica na svetu – bio je sasvim dovoljan za ne mnogo komplikovanu bravu na vratima.

Senka se bila pomirila sa smrtnom kaznom. Smatrala ju je, duboko u sebi, pravednom kaznom za greh koji je počinila. Ipak, četiri prethodna meseca provedena sa Gregom bila su najlepša u dotadašnjem, kratkom toku njenog života. Nije se pokajala, ali nije htela ni da beži:

“Ja sam u tu vojsku pristupila dobrovoljno, znajući njena pravila. I nisam se plašila smrti toliko puta do sada, pa se neću plašiti ni sada.”

U vinskom podrumu kamene kuće na Visu, na brzinu pretvorenom u improvizovani zatvor, dvoje mladih ljudi imalo je na raspolaganju samo kratko vreme za sudbonosnu odluku koju su morali da donesu. Kada se partizanski stražar ponovo pojavi, sa onom kantom vode, Laudon će ponovo dati isti znak – zvuk divlje guske – i to će značiti da imaju još samo nekoliko minuta…

Redžinald Prajs je hteo da Senki kaže toliko toga, ali nije znao kako… Kako je posle puno godina sam rekao, nije mu problem jezika bio najveći: “Šta sam hteo da joj kažem, iskreno, nisam mogao ni na engleskom da smislim.”

Vreme je izmicalo. Umesto bilo čega što je mogao da smisli, Reg je jednostavno uzeo Senku, podigao je i stavio preko ramena. Nije znao šta da radi ako bude pružala otpor, ali Senka se nije bunila. Reg je mirno izašao na ulicu, gde je poručnik Tripovich već bio za volanom džipa. U tom momentu se čuo zvuk divlje guske. Džip je krenuo uzbrdo, prema putu za izlaz iz grada…

Put do Komiže trajao je oko pola sata. Pred ulazak u luku Senka uđe u veliki Regov vojnički ruksak čija je sadržina, zajedno sa nepotrebnim postavama, već bila raspoređena kod drugih vojnika iz čete C. Standardni ruksak “Bergen” koji su tada koristili pripadnici komando jedinica imao je zapreminu od 120 litara, dok je Senka imala nešto više od 55 kilograma.

Don Anđelo Rabađan se muvao po rivi – bilo mu je jako sumnjivo zašto mladi komesar Veljko nije dozvolio da se streljanje obavi onog dana kada je takvu presudu izrekao narodni sud i zašto je zakazao drugi, vojni sud, kada bi presuda mogla da bude jedino ista. Nekako je sumnjao da će bludnica pokušati da pobegne sa imperijalističkim plaćenikom. Zato je i odlučio da evakuaciju Britanaca drži na oku…

U trenutku kada se džip sa Regom, Senkom i Tripovichem zaustavio na rivi, u kancelariji jugoslovenskog vojnog policajca u luci Komiža zazvonio je telefon. Laudon i Nikols uspeli su da zamajavaju stražara možda i punih dvadeset minuta, da bi im dali dovoljno prednosti za povlačenje prema Komiži. Onda su morali i sami da krenu ka luci. Neće biti baš zgodno ostati na Visu kad Jugosloveni shvate da smo ih izigrali, razmišljao je Laudon.

Čete A i B su već bile ukrcane na transportni brod, i ukrcavanje Regove čete C je trebalo da počne. Vozila su već bila poređana, kako bi, preko rampe, počela sa ulaskom na brod. Vojnici su bili postrojeni, po svojim jedinicama.

Poručnik Tripovich ponudi Regu da ranac sa Senkom ostavi u džipu koji će on dovesti preko rampe na brod. Očekivao je da će on privlačiti manje pažnje od Rega. “Ranac ostaje kod mene” – odbrusio je Reg i stao u vrstu svoje čete koja se formirala na rivi. U tom momentu stigao je i drugi džip, sa Laudonom i Nikolsom.

Ali, u tom trenutku je i jugoslovenski vojni policajac digao uzbunu: jedna zatvorenica je nestala iz pritvora u gradu Visu, i mere bezbednosti zahtevale su strogu kontrolu svih izlaznih brodova, dok se ona ne nađe. U luku u Komiži došao je i dežurni oficir garnizona Vis, zamenik komesara Prve dalmatinske brigade, drug Veljko. Došla su i dva džipa sa vojnom policijom.

Ukrcavanje je privremeno zaustavljeno. Četa C je još uvek stajala postrojena na rivi. Napetost je rasla iz minuta u minut.

Potpukovnik Simonds nije hteo ni da razgovara o tome da jugoslovenska vojna policija kontroliše njegove vojnike, vozila ili – još gore – sam brod. Ipak, optužba da je britanska vojska možda umešana u krijumčarenje vojnih begunaca bile su suviše ozbiljne da bi mogle da se ignorišu.

Na kraju je ipak nađen diplomatski kompromis. Sam ratni brod je uživao eksteritorijalnost, čak i kad je bio u luci, tako da već ukrcanih dvestotinak vojnika iz četa A i B, kao ni njihova vozila, neće biti kontrolisani. Preostalih tri stotine, koji su ostali na rivi biće, međutim, pregledani. Taj pregled, koji ne bi trebalo da traje isuviše dugo, obaviće pripadnik voda britanske vojne policije, kome će “pomagati” jugoslovenski vojnik. Tako će i vuk biti sit i sve ovce na broju.

Posle još jedno pola sata čekanja, konačno je, na samoj rampi koja je sa broda bila spuštena na rivu, uspostavljen kontrolni punkt. Postrojeni, vojnici čete C čekali su da dođu na red za pregled. Don Anđelo Rabađan je pokušavao da priđe što je moguće bliže ulasku na brod, dovikujući pripadniku voda vojne policije 26. divizije: “Otvori četvore oči druže. Bludnica mora biti tu negde.”

Oba vojna policajca otvarala su svaki vojnički ruksak i pažljivo gledala u njegovu unutrašnjost. Došao je red i na Rega. Skinuo je ruksak sa leđa kao i svi pre njega, spustio ga na kamen rive i otvorio njegov poklopac. Senka je unutra bila pokrivena samo jednim šatorskim krilom.

Britanski policajac pogleda u unutrašnjost ruksaka, potom u Rega i konačno u, par metara udaljene, kapetana Laudona i komesara Veljka. Očigledno je čekao neke instrukcije, ako ih je bilo. Potom upita jugoslovenskog vojnika želi li i on da proveri. Vojnik refleksno podiže pogled prema kapetanu i komesaru.

Neki očevici su posle tvrdili kako su i Laudon i Veljko sasvim malo, gotovo neprimetno, odmahnuli glavama. Neki su opet tvrdili kako ništa nisu videli. Župnik je dovikivao: “Ovaj riđi je viđan sa bludnicom. Njega treba posebno proveriti.”

Jugoslovenski vojnik je pogledao britanskog vojnog policajca, koji je samo slegnuo ramenima. Konačno je Jugosloven odmahnuo glavom, Britanac je uzviknuo “Clear” i Reg je zatvorio ruksak, vratio ga na leđa, i preko rampe se, laganim korakom, popeo na brod.

Naredna dva vojnika ljubazno su zamoljena da na rivu izvade kompletnu sadržinu svojih ruksaka… Predstavu je ipak trebalo odigrati do kraja.

Oko podne, kapetan Laudon se rukovao sa komesarom Veljkom, i poslednji preko rampe popeo na brod, sa kojeg je u poslednji trenutak sišao poručnik Tripovich. Sa svoje beretke je već skinuo britansku značku komandosa i na obali je zamenio crvenom petokrakom zvezdom sa srpom i čekićem. Lieutenant Tripovich postao je poručnik Tripović – tu odluku doneo je još odavno, ali nije hteo da je objavi dok su njegovi stari drugovi bili još na ostrvu. Čekao je ovaj dan.

“Zamenili smo vodnika za poručnika. Nije loše.” – pomislio je komesar Veljko na obali.

“Spasili smo dva života. Nije loše.” – pomislio je kapetan Laudon na palubi.

Mahnuli su jedan drugom, dok je brod brzo izlazio iz luke. Dva puta je kratko, a potom jednom dugo, zatrubio u znak pozdrava ostrvu koje su toliko dugo branili njegovi putnici. Uskoro je nestao iza horizonta.

XI

Oktobarski susret u Užičkoj ulici

partizani-na-terazijamaNameštaj u radnoj sobi bio je od masivnog, tamnog i sjajnog drveta. Na pisaćem stolu, stajala je bronzana bista Napoleona Bonaparte.

“Ova kuća je očigledno pre rata pripadala nekom bogatom trgovcu” – pomisli Ficroj Meklin, ulazeći u prostrani kabinet.

Beograd, kojim se provezao dolazeći u Užičku ulicu još je nosio tragove nedavnih borbi. Požari su bili ugašeni, leševi uglavnom odvezeni, ali su izgoreli automobili i tenkovi i dalje bili po obodu ulica, svedočanstvo nedavnih borbi.

Tog petka, 27. oktobra 1944. godine, Ficroj Meklin je konačno pozvan kod Tita, koga je bezuspešno tražio po celoj Jugoslaviji, po direktnom nalogu Vinstona Čerčila, punih mesec dana. Prethodni put videli su se na Visu krajem avgusta, večerali su samo dva dana uoči Meklinovog odlaska za Bojnik u Srbiji.

“Pregovori sa Šubašićem i kraljevskom vladom napreduju bolje nego što smo očekivali. Sad, kad ste i Vi došli Ficroj, mogli bismo uskoro da ih i završimo.” – Tito je počeo da govori još sa vrata, kao da je izašao pre neki minut. Ničim nije ostavljao utisak čoveka koji je bio odsutan negde daleko puna dva meseca.

Šef britanske vojne misije imao je, međutim, striktne instrukcije da vođi jugoslovenskih partizana prenese izrazito nezadovoljstvo britanskog premijera:

“Gospodine Maršale, način na koji ste otišli nije bio u skladu sa dobrim odnosima između Saveznika. Pored toga, od dana kada ste iščezli sa Visa, odnosi između britanske i jugoslovenske komande su značajno pogoršani. Imam dužnost da Vam prenesem nezadovoljstvo premijera Čerčila, imajući u vidu sve što smo za Vas učinili…”

Titove plave oči su se suzile. Osmeh sa uglova njegovih usana nestao je. Ali nije prekidao Meklina. Pretpostavljao je da on mora da završi sa deklamovanjem naučene verbalne note. I, posle par minuta, kada više nije znao kako da ponavlja tri iste prethodne rečenice, Meklin je zaćutao.

“Žao mi je ako je moje odsustvo dovelo do nesporazuma sa našim vojnim komandantima. Odmah ću izdati odgovarajuće instrukcije. Doduše, i vi bi trebalo da povedete više računa. Ovaj slučaj sa odvođenjem naše partizanke, praktično kidnapovanjem… To ne doprinosi poverenju dve vojske.” – Tito je rukama prelazio preko lista papira na stolu, čija je prazna strana bila okrenuta na gore.

Meklin je i očekivao da će partizanska komanda pripremiti podatke kojima bi Tito mogao da pogoršanje međusobnih odnosa pripiše i Britancima. Ipak, optužbu za kidnapovanje nije očekivao. Tito je nastavio:

“Sada je ta jadna zavedena devojka osuđena na smrt, zbog dezerterstva i, najverovatnije, špijunaže. A vaš vojnik je njen ljubavnik i saučesnik, i ko zna ko još sa njim.” – Tito uze papir sa stola i pruži ga Meklinu. Bila je to presuda vojnog suda 26. divizije NOVJ Senki Radonić na kaznu smrti streljanjem.

Ficroj Meklin nije imao ovlašćenja, a ni želje, da ulazi u detalje slučaja. Ipak, optužbe su bile teške i preko njih se nije moglo preći tek tako:

“Da li ćete insistirati na formalnoj istrazi? Naša misija još ništa nije dobila u tom smislu.” – Ficroj Meklin je znao da bi formalni zahtev, upućen u štab generala Vilsona u Kazertu, vodio u dalji krug konfrontacije. Nije mu bilo jasno koliko je to Titova želja, ili Staljinova naredba, a koliko običan blef u pregovaračkom pokeru.

Maršal je izbegao da odgovori na ovo pitanje. U kartama je bila Čerčilova podrška u pregovorima sa Kraljevskom vladom, međunarodno priznanje nove Jugoslavije, buduća linija razgraničenja oko Trsta… Uzeo je papir sa presudom i vratio ga na pisaći sto. I tada je odjednom promenio boju glasa, i izraz lica, i nonšalantno rekao:

“Saveznici bi morali da imaju poverenje jedni u druge. Eto, na primer vaš premijer Čerčil je nedavno bio u Kvebeku, na razgovorima sa američkim predsednikom Ruzveltom. A mene nije obavestio o tome uoči puta. Pa ipak, ja se na njega ne ljutim, jer imam poverenje.”

Meklin je bio zapanjen. Par trenutaka je razmišljao kako će uopšte ovu poslednju rečenicu da prenese Čerčilu, i odjednom shvatio da će biti najbolje da to uopšte ne učini. Tito i njegovi komunisti bili su na vlasti čvrsto u Beogradu, ali britanska podrška im je i dalje bila potrebna. Moraće da nauče da rade jedni sa drugima.

Po povratku u ambasadu, Meklin je krenuo da piše depešu za komandu u Napulju o slučaju Senke Radonić i Redžinalda Čarlsa. Potom ju je pročitao još jednom, i na kraju pocepao. Neki neodređeni osećaj govorio mu je da je ne bi trebalo slati, pre zvaničnog jugoslovenskog zahteva. A da li će takav zahtev stići ili neće, razmišljao je Meklin, zavisiće od budućih a ne od prošlih događaja.

XII

Zatvor, izbeglištvo i jedna iznajmljena soba


UnrraDPcentre
Brod sa četom C pristigao je u luku Bari pred smiraj dana. Nemačka avijacija nije previše ometala prelaz – polako je već odustajala od borbe za prevlast nad srednjim Jadranom, pomerajući se sve više ka severozapadnim aerodromima.

Tek kada je brod isplovio Reg i Senka su postali potpuno svesni šta su učinili. Tamo, u zatvoru i na molu u Komiži, adrenalin je odradio svoje: oboje su imali onaj dobro poznati osećaj, pred bitku i u njoj, kada čula otupe za sve spoljne nadražaje, sve osim onog jednog na koji su koncentrisani.

Sada su, međutim, oboje bili nazad u realnosti, koje su se, duboko u duši, oboje nekako stideli: bedna dezerterka i njen pomagač, oboje kriminalci. I mada britanska vojska svakako ne bi volela da bude svedok Senkinog streljanja zbog njene veze sa Regom i trudnoće, to nije značilo da bi rado bila saučesnik u njenom švercovanju na brod Kraljevske ratne mornarice, i u bekstvu u Italiju.

“Ja ću reći da sam sve sam učinio. Niko od vas o tome nije imao pojma.” – ubeđivao je Reg svoje drugove uzbuđeno, kada je – na zaprepašćenje svih, ili da budemo precizniji, skoro svih – Senka konačno izašla iz njegovog velikog vojničkog ranca.

Čarli Nikols se odmah pobunio: “Nećeš. Svi smo ti pomogli. Ja sam prvi zagovarao onog partizanskog stražara da bi ti mogao da obiješ vrata zatvora…”

I drugi marinci su hteli da se solidarišu sa Regom i Čarlijem, ali ih je kapetan Laudon prekinuo:

“Reg je potpuno u pravu. Vi ćete svi ćutati, jer vas niko ništa neće ni pitati. Pitaće mene, a ja ću svedočiti da sam devojku prvi put video ovde, na brodu, i da ni o čemu niko od nas nije imao pojma. Jasno?”

I kada je video zbunjeno klimanje glavama, Laudon je dodao:

“Jer će tako ispasti najbolje i po Rega i po curu. Sve drugo bi im samo otežalo položaj.” 

Na pristaništu u Bariju, Reg i Senka su se odmah prijavili patroli vojne policije. Oni su, uostalom, hteli zajednički život, ali u slobodi a ne u bekstvu i sakrivanju. Ovog puta Reg je odveden u vojni zatvor, britanski, a Senka u izbeglički logor UNRRA-e u Santa Čezareji na Kalabriji, gde su dolazile i druge izbeglice. Formalno, nije bila optužena ni za šta.

Reg je, posle šest nedelja vojnog pritvora, sredinom novembra, izveden pred vojni sud u komandi britanske Osme armije u Kazerti kod Napulja. Kapetan Laudon je ispunio obećanje, i došao da svedoči. Čarli Nikols je došao u Napulj sa kapetanom, da pruži podršku svom drugu, ali ga je Laudon ubedio da je bolje da ih sačeka u obližnjem bistrou.

Kapetanovo svedočenje je bilo presudno da jedan pukovnik i dva majora prihvate blažu kvalifikaciju “teškog prekršaja discipline” i odbace zahtev vojnog tužioca za zatvorskom kaznom. Laudon je objasnio da je Senku, po partizanskom kodeksu, čekala izvesna smrtna kazna, i da je Regov prekršaj bio zapravo iznuđen tom činjenicom. Jedini način da joj se spase život.

Reg je otpušten iz britanske Kraljevske mornarice, ali mu nije bilo zabranjeno da, kao civil, nastavi da radi u vojsci. Kapetan je na tome posebno insistirao, jer je znao da će ovaj morati da izdržava svoju novu malu porodicu.

Redžinald Čarls, bivši marinac, krajem decembra 1944. počinje da radi kao vozač kamiona u logističkoj bazi britanske Kraljevske mornarice u Brindiziju, u južnoj Italiji, ni sat vremena vožnje udaljenom od izbegličkog logora u Santa Čezareji, u kojem se nalazila Senka, sada već u šestom mesecu trudnoće.

Tako se približila i nova 1945, godina pobede. Kraj rata se osećao u vazduhu. Reg i Senka su konačno mogli da se presele u skromnu iznajmljenu sobu u Via Spalato, između železničke stanice i luke u Brindiziju, gde su dočekali Novu godinu. Njihovoj sreći nije bilo kraja.

Ali, da bi mogli da ostvare svoju želju i venčaju se bilo je neophodno da se i Senkin izbeglički status okonča. Prvi uslov za to bio je da dobije dokumenta koji bi, bar kako-tako, mogli da dokažu njeno državljanstvo.

Administracija misije NOVJ u Bariju nije mogla da bude od pomoći u tome, jer je Senka – kao što je Ficroj Meklin saznao još krajem oktobra u Beogradu – u odsustvu osuđena na smrt streljanjem, kao dezerter i špijun.

Dani su postajali nedelje, a nedelje meseci. U južnu Italiju je stiglo proleće. U utorak, 13. marta 1945. u bolnici u Brindiziju, Senka Radonić je rodila ćerku Nelu. Beba je upisana u improvizovane matične knjige koje je vodila administracija UN za izbeglice – UNRRA – u Bariju i, kao i njena majka uostalom, dobila izbegličku legitimaciju. Za tu priliku, ponosni otac Reg uzeo je slobodan dan, od prijatelja Italijana koji je sa njim radio kao vozač u bazi pozajmio je civilno odelo, jer nijedno svoje nije imao, i lično došao da se potpiše u formular kao otac deteta…

XIII

Čaj uoči odlaska na aerodrom

Yugoslav-leader-marsal-tito-talking-with-itzroy-maclean

Iz dvorišta ambasade u Resavskoj ulici u Beogradu džip je izašao nešto posle devet. Vozač je, po navici, počeo da skreće levo, prema centru grada i mostu u Brankovoj ulici – to je bio uobičajeni put za aerodrom tih dana.

Ali, putnik je tog utorka, 13. marta 1945, imao drugačije instrukcije za vozača:

“Skreni desno Frenk, na Kneza Miloša i Dedinje. Pozvani smo na čaj pred put.”

Šef britanske vojne misije, Ficroj Meklin, završio je svoj boravak u Beogradu. Ambasador Ralf Stivenson doputovao je prethodnog dana i preuzeo dužnost. Vojna misija kod jedne gerile probudila se tog jutra kao ambasada u jednoj državi. Ficroj se vraćao kući.

Pa ipak, neposredno pred odlazak na aerodrom dobio je taj neočekivani telefonski poziv:

“Drug Maršal bi voleo da sa Vama popije čaj u deset.”

Mitar Bakić, jedan od prvih partizanskih komandanata koje je Meklin upoznao po dolasku u Jugoslaviju, 1943, postao je šef Titovog kabineta juna prethodne, 1944, godine, na Visu. A prethodne srede i generalni sekretar prve Vlade Demokratske Federativne Jugoslavije, čiji je Tito bio premijer.

Stražar na kapiji Belog dvora vojnički je pozdravio džip britanske vojne misije. Poseta je očigledno bila najavljena. Na stepenicama Dvora čekao je, nestrpljiv, Mitar Bakić. Meklin primeti u sebi kako je, u prethodnih pola godine, očigledno našao vremena i da uči engleski:

“Drug Maršal visoko ceni što ste našli vremena da svratite pred put. Ima nešto za Vas.”

Tito je bio dobro raspoložen. Primeti kako i Meklin i Bakić – obojica su bili u uniformi – nose pištolje. Rat je, uostalom, još uvek bio u toku:

“I posle, pobogu, nose to oružje i uveče, pa onda popiju, posvađaju se oko žena, i znaju da zapucaju.”

Meklin je i sam znao za nekoliko takvih incidenata. U jednom je učestvovao i Titov sin, Žarko, sa jednim pijanim oficirom Crvene armije, u drugom marinac iz obezbeđenja britanske ambasade sa oficirom iz Crne Gore… Srećom, pomisli Meklin, dosad još niko nije poginuo.

Ćaskanje je potrajalo još desetak minuta, i za to vreme je čaj popijen. Meklin u Titovim očima primeti blagu setu:

“Žao mi je što odlazite, Ficroj. Bio sam se navikao na Vas. Čak i naše svađe imale su, kako da kažem, nekog stila.”

Tito potom ustade sa kanabeta na kojem je sedeo, sa pisaćeg stola uze veliku kutiju u crvenom kožnom povezu i preda je Meklinu:

“Znam da ste pred Novu godinu postali Komandant Reda Britanske Imperije, a da su Vam Sovjeti dali Orden Kutuzova. Ovo je skromna zahvalnost za ono što ste učinili za Jugoslaviju.”

U kutiji je bio Orden partizanske zvezde I reda, koji se dodeljivao za “umešnost u komandovanju i naročite zasluge u borbi”. Gledajući u fino izrađeni odlivak od zlata, koji je po skici Đorđa Andrejevića-Kuna uradio Antun Augustinčić, Meklin pomisli kako ga, na rastanku, Tito simbolički ispraća kao vojnika:

“A ne kao političara. Jedno vreme je završeno, i sa njim i moja uloga. U novom mi više nije mesto.” 

Tito je ostao da stoji, i to je bio znak da je vreme za iznenadni jutarnji čaj isteklo. Meklin pozdravi vojnički – Bakić je stajao u stavu mirno – a Tito pruži ruku svom gostu i isprati ga do vrata kabineta. Na samim vratima iz unutrašnjeg džepa na uniformi izvadi jedan koverat:

“I, da ne zaboravim, Ficroj. Vi idete kući preko Italije, zar ne?”

“Da, letimo na aerodrom u Fođi, pa odatle za Kazertu, u komandu snaga na Sredozemlju. Dva-tri dana uobičajene administrativne procedure pred odlazak u London.” – Meklin je bio iznenađen, pomalo pitanjem, a više kovertom koji je njegov domaćin držao u ruci.

“Onda bih Vas zamolio, da predate ovo. Sećate se onog slučaja sa Visa prošle jeseni, one naše lepe partizanke koju je vaš vojnik prošvercovao u rancu? Mislim da smo prošli put to pomenuli?”

Meklin je, naravno, dobro znao o kom slučaju se radi. Neprijatan oktobarski razgovor bio mu je i dalje živo u sećanju:

“Mislite na devojku koju je vaš vojni sud osudio na smrt zbog navodne špijunaže i dezerterstva? Ne bih da budem poštar koji uručuje vaše naloge za hapšenje, to će morati da ide diplomatskim putem, preko Londona.”

Mnogo godina kasnije, Meklin se sećao Bakićevog izraza lica u tom trenutku: kao da je upravo progutao žabu. Neprijatna tišina trajala je sekund ili dva, koverat je i dalje bio u Titovoj ruci. Maršal odjednom prasnu u smeh:

“Jeste, o njoj se radi. I nije nalog za hapšenje Ficroj, nego odluka o pomilovanju Predsedništva AVNOJ-a. Ustanovili smo dodatne činjenice u tom slučaju, očigledno je da nije bilo nikakve špijunaže a za dezerterstvo je – imajući u vidu onog ludog župnika koji ju je jurio po otoku i hteo po svaku cenu da strelja – oslobođena. Vraćen joj je i čin vodnika i sva vojna priznanja.”

Meklin, iznenađen, uze prilično debeo koverat. Bilo je očigledno da se u njemu ne nalazi samo jedan dokument. Tito nastavi:

“Tu se nalazi i njen pasoš, koji je izdala nova Vlada DFJ, prošle nedelje. Tako da sada ima lične dokumente i može zaključiti brak sa tim vašim marincem. Računam na vas, Ficroj, da predate to usput u Italiji?”

“Naravno, gospodine Maršale. Biće mi veliko zadovoljstvo. Ja sam Vam od početka govorio da ta mlada žena nije nikakva Mata Hari.” – rekao je Meklin.

Tito je klimnuo glavom:

“To su mi rekli i svi njeni ratni drugovi. Ovo je više priča o Romeu i Juliji nego o Mati Hari. I, da ne zaboravim, oni su sakupili i nešto novca, da im se nađe na početku. Iz Barija su stigle vesti da ovih dana očekuje bebu. A Jadran je mali, vesti brzo putuju.”

Meklin je konačno preuzeo koverat. Držao ga je u levoj ruci, zajedno sa kutijom sa ordenom. Desnom se rukovao sa Titom još jednom, a potom izašao iz kabineta. Bakić ga je otpratio do džipa parkiranog na ulazu:

“Drug Maršal visoko ceni Vašu diskreciju u ovom slučaju. Sada imamo vlade, birokratije, priznanice, procedure. Ovo je ipak naša, hm, vojnička stvar.”

Ulazeći u džip, Meklin nonšalantno odgovori:

“Za par dana, kada napustim Italiju, i ovo će biti samo jedan detalj za moje memoare. Možda čak i za onaj njihov deo koji neće biti objavljen?”

Na putu od Belog dvora do aerodroma Meklin je pažljivo pogledao Odluku o pomilovanju Predsedništva AVNOJ-a, novi pasoš Demokratske Federativne Jugoslavije koji je nosio potpis Mitra Bakića, generalnog sekretara vlade, i svežanj od pedeset novčanica od po dvadeset funti sterlinga. Taj iznos – hiljadu funti – je 1945. godine odgovarao godišnjoj plati višeg činovnika u vladi u Londonu. Svih pedeset novčanica bilo je potpuno novo, sa serijskim brojevima koji su išli u nizu:

“Sakupili ratni drugovi? Ovo su novčanice uzete pravo iz trezora banke. Ali valjda to tako ide kada ti je ratni drug maršal…” – pomisli zadovoljno Meklin dok je džip prelazio Savu.

XIV

Dan za dve pobede

VE_day_sweethearts_3255247b

Dvojica muškaraca i jedna žena izašli su tog utorka, 8. maja 1945. godine, u podne na balkon palate. Stotine hiljada ljudi ispunile su prostor ispod palate, i spojile se u neprekinutu masu sve do kilometar udaljenog trga.

Od Trafalgar skvera pa sve do Bakingemske palate, pola miliona ljudi slušalo je Vinstona Čerčila koji je, u društvu kralja Džordža Šestog i njegove žene Elizabete upravo objavio kraj rata u Evropi. Britanija je luda od radosti. Jer, to je više od pobede. Pobeda i mir.

Sto pedeset kilometara dalje na sever, u Birmingemu, jedan mladi par sa bebom sluša direktan prenos Čerčilovog govora na radiju. Kuća u kojoj se trenutno nalaze je mala, ima svega tri sobe, ali se nalazi na lepom mestu, kod Kaltorp parka, u mirnom delu grada.

“Dopada vam se? Moguće je dozidati još jedan sprat ako kasnije budete želeli…” – kada se prenos Čerčilovog govora završio, agent za nekretnine je nastavio da profesionalno ističe sve prednosti kuće koju je prodavao – “A i blizu je park, za bebu.”

Senka i Reg napustili su Brindizi i Italiju sredinom aprila, kada je Nela napunila mesec dana života. Koverat koji im je doneo Ficroj Meklin omogućio im je da vrlo brzo budu u Londonu. Po prvi put u svom životu, Senka je putovala vozom – na stanici Termini u Rimu zamalo se nije izgubila…

Senku i Rega je, u jugoslovenskoj ambasadi u Londonu, venčao tek pristigli ambasador nove Jugoslavije, dr Ljubomir Leontić. Bilo je to u utorak 1. maja 1945. godine. Mladoženjin kum, marinac Čarli Nikols, veselo je komentarisao datum:

“Oženiš komunističku curu pa moraš da imaš svadbu na Prvi maj. To valjda tako ide.”

Senkina najbolja drugarica Lucija ostala je na Hvaru, koji je u međuvremenu oslobođen. Ulogu kuma morao je zato da preuzme savetnik jugoslovenskog poslanstva, dr Vladimir Ribar. 

Posle skromne proslave, u Birmingem su došli za vikend, i sa jednim delom novca koji je Senki doneo Ficroj Meklin u ponedeljak položili u banci učešće za hipotekarni kredit…

Agent za nekretnine je strpljivo posmatrao dvoje mladih ljudi. Nije ih požurivao. Iskustvo mu je govorilo da će tog popodneva završiti posao.

Šta je zaista presudilo da izaberu baš tu kuću Senka i Redžinald su raspravljali ceo ostatak svojih života, koje su u toj kući i proveli. Senka je posle tvrdila kako se beba sve vreme smejala, Reg kako je pogled na park preko puta ulice bio toliko sličan pogledu sa one plaže u uvali Tončica na Visu…

Ali, negde oko tri sata popodne, tog 8. maja 1945. godine, Redžinald Prajs i njegova supruga potpisali su ugovor kojim su postali vlasnici jedne male kuće u Birmingemu, na samom kraju Kaltorp parka.

Taj utorak, prvi dan mira posle dvanaest godina, bio je i prvi dan njihovog, stvarnog, zajedničkog života. Dan za dve pobede.

XV

Decenije osvojene sreće

Calthorpe_Park,_BirminghamGlavni junaci ove priče, Senka i Reg, živeli su dugo i srećno do kraja života… Tako se, otprilike, završavaju bajke.

U stvarnosti, oni su zaista živeli i vrlo dugo, i vrlo srećno. Posle Nele, začete one noći na plaži na Visu a rođene kao izbeglice u bolnici u Brindiziju u Italiji, imali su još dva sina, Nikolu i Ivana.

Ostali su u Birmingemu ceo život – Senka je bila medicinska sestra, a Reg je ostvario svoj dečački san i ubrzo po završetku rata otvorio svoju automehaničarsku radionicu.

Svake godine, zajedno su odlazili na redovno godišnje okupljanje veterana koje je organizovao 43. komando kraljevskih marinaca, na kojem bi počasni gost uvek bio ambasador Jugoslavije u Velikoj Britaniji. Na ta okupljanja bili su pozivani i njihovi ratni drugovi, jugoslovenski partizani sa Visa, koji bi uvek odsedali u kućama svojih britanskih ratnih drugova.

Oktobra 1972. godine, prilikom posete kraljice Elizabete II Jugoslaviji – njene prve i jedine posete nekoj komunističkoj zemlji – među veteranima obe zemlje koje je protokol pozvao da prisustvuju dodeli Velikog krsta Reda Britanske imperije Josipu Brozu Titu, bili su i Reg i Senka, svako u svojoj uniformi.

1984. godine, bili su zajedno na Visu, prilikom posete veterana kraljevskih marinaca ovom ostrvu. Pevale su se stare pesme, pilo novo vino, i pričale stare uspomene, tu i tamo ispolirane onim naknadnim “optimizmom pamćenja” o kojem je pisao još Frojd.

Posle 1991. godine i građanskog rata u Jugoslaviji, počeli su da dolaze ređe. Redžinald nikako nije mogao da shvati ko je u tom ponovljenom ratu pobedio, a ko izgubio, te zašto nije bilo njegovih ratnih drugova partizana, kad je već ponovo bilo i četnika i ustaša… Nije mu bilo jasno ni gde su Nemci. Za Italijane je znao da su odavno kapitulirali…

Od 2000. više nisu dolazili na ostrvo na kojem su se upoznali. Dani, nedelje i meseci provedeni na sunčanom ostrvu ostali su u njihovim sećanjima i snovima. Dani od snova.

XVI

Dramatis personae: neki drugi učesnici ove priče i njihove zanimljive sudbine

Elisabeth MacleanObojica vojnika koja su, zajedno sa Senkom, tog 3. juna 1944. izvukla Redžinalda Prajsa ispod nemačke vatre na Braču, i time zapravo omogućila ovu priču, imala su, na žalost, sasvim drugačiju sudbinu.

Ahmet Fazlijević, trgovački putnik iz Vučitrna, Rom koji je svoj Drugi svetski rat počeo i vodio na Jadranu, stigao je, maja 1945. godine, sve do samog kraja. Do Ilirske Bistrice u Sloveniji. Tamo je, na samom kraju, i poginuo – poslednjeg dana rata nije dobro pretresao zarobljenog ustaškog oficira, koji ga je ubio iz sakrivenog pištolja.

Čarli Nikols, drvodelja iz Bristola, demobilisan je odmah po završetku rata. Sve teže pijanstvo onemogućilo mu je da ostane u vojsci, čak i van borbenih jedinica. Po povratku kući, trezan je tugovao za danima ratne slave a pijan bivao sve agresivniji. Tako je proveo narednih petnaestak godina života, sve češće u zatvoru nego na slobodi.

Početkom šezdesetih godina, najpre je u kafanskoj tuči ubio čoveka, a potom u neuspešnoj pljački banke ubio još jednog. Bio je jedan od poslednjih osuđenika nad kojima je u Velikoj Britaniji izvršena smrtna kazna vešanjem, 1964. godine.

***

Don Anđelo Rabađan, župnik crkve Svetog Ciprijana i Justine i član prvog partizanskog narodnooslobodilačkog odbora u gradu Visu, nastavio je, i po završetku rata, sa svojim pomalo ekscentričnim ponašanjem.

Iako, kao katolički sveštenik, nije mogao da bude član Komunističke partije Jugoslavije, često se ponašao kao i u slučaju Senke Radonić – ekstremnije od mnogih partijskih funkcionera.

Tako je, prilično brzopleto, postupio i 1948. godine, podržavajući Staljina a ne Tita, i zato proveo dve godine na Golom otoku. Bio je jedan od retkih zatvorenika na ovom čudnom mestu koji nije bio član KPJ, i svakako jedini katolički sveštenik.

Po izlasku sa Golog otoka posvetio se svom redovnom poslu župnika, sve do penzije, početkom 1965. godine. Politikom se, na sreću svojih ostrvljana, a i sopstvenu, više nije bavio.

Umro je 1975. godine na Visu.

***

Šef britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu NOVJ i lični Čerčilov izaslanik kod Tita (1943 – 1945), brigadni general Ficroj Meklin, 1946. se oženio Veronikom Nel Frejzer-Fips, udovicom svog prijatelja i ratnog heroja Alana Fipsa, koji je poginuo 1943. na grčkom ostrvu Leros, i sa njom dobio dva sina.

1947. je unapređen u čin brigadnog generala, a od 1954. do 1957. bio je državni sekretar u Ministarstvu rata. 1957. dobio je titulu baroneta Meklina od Stahura i Glensluana. Sve do 1974. bio je poslanik u britanskom Parlamentu.

Kasnije se bavio pisanjem – obuhvatajući široki izbor tema, od škotske istorije, preko biografija (uključujući i biografiju Josipa Broza Tita), do putopisa i romana… Svaki prvi primerak svog romana Meklin je redovno slao kraljici Elizabeti II sa posvetom, i ona mu je svaki put odgovarala pažljivo biranim rečima zahvalnosti. Ponekad bi zajedno popili čaj.

Ser Ficroj Meklin bio je – zajedno sa jugoslovenskim tajnim agentom Duškom Popovom – jedna od dve istorijske ličnosti po kojima je, 1953. godine, Jan Fleming napravio legendarni književni (i kasnije filmski) lik Džemsa Bonda.

Ser Ficroj Meklin umro je 15. juna 1996. godine na svom imanju u Škotskoj.

***

Mladi zamenik političkog komesara, drug Veljko, koji je Senki na brzinu organizovao drugo hapšenje, tog popodneva 3. oktobra 1944. godine, i tako joj spasao život, nastavio je profesionalnu vojnu karijeru u Jugoslovenskoj armiji, kasnijoj JNA.

Bio je komandant divizije, načelnik štaba korpusa, pomoćnik komandanta armije… Završio je i najviše vojne škole, među kojima i Komandno-štabnu školu američke vojske u Vest Pointu.

U činu generala armije, Veljko Kadijević je, od 1988. do 1992. godine, bio i poslednji savezni sekretar – ministar – za narodnu odbranu Jugoslavije. Za razliku od života Senke Radonić, armiju koju je vodio i državu koju je ta armija trebalo da brani, nije uspeo da spasi.

Od 2001. godine živeo je u Moskvi, gde je 2008. godine dobio i rusko državljanstvo. Umro je 2. novembra 2014. godine u Moskvi.

XVII

Epilog: ponovni susret sa malom plažom

Reginald Charles

Senka Radonić Prajs, penzionisana medicinska sestra, umrla je u novembru 2010. u Birmingemu, u svojoj 87. godini.

Redžinald (Reg) Čarls Prajs, penzionisani automehaničar, umro je 17. decembra 2012. godine u Birmingemu, u svojoj 99. godini.

Oboje su, po poslednjoj želji, kremirani. Njihov pepeo je potom pomešan i, juna 2013. godine, prosut na maloj plaži u uvali Stončica, dva kilometra istočno od luke Vis, na istoimenom ostrvu u Hrvatskoj.

Iza njih je ostalo troje dece, osmoro unučadi, i petnaestoro praunučadi.

Ostalo je i nešto požutelih fotografija, ordenja, dva trofejna nemačka pištolja, luger i mauzer, i dosta pisama. Jedan veliki vojnički ranac u kojem su pažljivo bile složene dve uniforme umotane u jedno šatorsko krilo. Ostale su i dve ispunjene zakletve.

Ostalo je i nekoliko papira u privatnoj arhivi Ser Ficroja Meklina, koji su pomogli da se napiše ova priča.

***

Ova priča posvećena je mojoj ženi Tanji, koja je nedavno zabrinuto primetila da se, već duže vreme, nijedna moja priča nije završila hepiendom.

Zato ova priča i jeste, igrom sudbine, samo smeštena u istorijsku scenografiju jednog velikog vremena. Van te scenografije, ona u svojoj suštini ostaje priča o dve velike ljudske vrednosti: ljubavi i prijateljstvu, koje sticajem puno srećnih okolnosti, ovog puta jesu pobedile one druge, ružne, osobine čoveka: mržnju, zlobu i zavist.

Advertisements