great-britain-1686“То што је Русија поклонила Србији три хиљаде и одобрила куповину још седам хиљада пушака по фабричкој цени није био једини разлог на основу којег је Фонбланк поверовао да је прави господар у Србији руски конзул Данилевски. Српска влада која је морала да води такву политику каквом би биле задовољне и Турска и Русија и Аустрија и Француска, изгледа, није могла, а ни много марила да одржава добре односе још и са Британијом.” 

(Љубодраг П. Ристић, “Велика Британија и Србија (1856-1862)”, САНУ, Београд, 2008, стр. 29) 

I

Правила и изузеци

London sunriseОвај опис односа између британског генералног конзула у Београду, Томаса Фонбланка, и српске владе у време кнеза Александра Карађорђевића, 1848. године, могао би да буде парадигматичан за многе британске конзуле и амбасадоре и многе српске и југословенске владе, у наредних век и по. А, у одређеном облику, чак и за оне данас.

Да ли су, међутим, од овог правила постојали изузеци? Могу ли се, у цикличним смењивањима ових правила и изузетака, уочити одређени трендови? Који су фактори на те трендове утицали?

Шта су Србија (и Југославија као један од облика у којима је српска држава постојала у последња два века) заиста биле у британској политици, а шта у британској јавности и колико су ова два стереотипа утицала један на други?

Да ли је Србија – да ли су, заправо, сви јужни Словени – икада имали историјску шансу да своје односе са Британијом развију, и стабилизују, изван ширег паралелограма сила, одређеног традиционалним конфликтима: руско-исламским, на источном Средоземљу, и британско-немачким, у средњој Европи?

Имамо ли ту шансу данас? Или је то покушај унапред осуђен на пропаст?

II

Кључне културне одреднице

IF

Августа 2014. године, на летовању на Малти, мој син Милан је упознао девојчицу из Африке, Фелицију, чији је матерњи језик био француски. Њих двоје су се, међутим, некако споразумевали на енглеском језику, онолико колико су га обоје помало разумевали.

Када смо се вратили у Београд Милан ме је питао: “Тата, а зашто смо нас двоје говорили на енглеском када ниједно од нас није Енглез?”

Фелиција и Милан, као уосталом и стотине милиона друге деце и одраслих, на целом свету, ако говоре различите матерње језике, немају ниједну другу могућност споразумевања, осим енглеског језика. У том смислу, сам енглески језик је одавно престао да буде својина народа који живе у ономе што је Черчил назвао “земљама које говоре енглески језик” (English speaking countries).

Као и грчки у Старом, латински у Средњем или француски у Новом веку, и енглески је у постмодерном свету постао lingua franca, језик који се подразумева у међународној политици, трговини, забави, туризму и масовним комуникацијама.

Становништво данашње Србије је на самом европском врху по проценту оних који се – у ма ком обиму – служе енглеским језиком. По неким подацима, чак 49% становника Србије говори, служи се, или бар разуме енглески. Идентичан проценат показују и истраживања у Хрватској.

То је знатно више не само од многих других посткомунистичких земаља, као нпр. Пољске (33%), Румуније (31%), Бугарске (25%) или Мађарске (20%) него и – Британији знатно ближих – земаља западне Европе: у Шпанији само 22%, Италији 34% и Француској 39% одраслог становништва може да користи енглески језик.

И док се већи проценти у односу на бивше комунистичке земље и могу објаснити раскидом Југославије и Совјетског Савеза још 1948. године (масовно учење енглеског је у земљама бившег Варшавског уговора почело тек после 1990. године), дотле подаци за земље западне Европе отварају низ питања.

Свакако, у последњих двадесет пет година (1990 – 2015) енглески је постао lingua franca савременог српског друштва из више разлога, међу којима је на првом месту свакако комбиновани утицај Интернета и Холивуда.

И док је доминантни лингвистички утицај, већ средином двадесетог века, у Југославији преузео енглески језик, технички стандарди које и данас користимо су преписани из немачког (DIN), а правни институти преузети из француског (Наполеонов Code Civile) наслеђа.

Срби су, такође, јединствени и по томе што у свом језику равноправно користе оба алфабета – ћирилицу и латиницу – при чему прва јесте званично писмо али је друга далеко заступљенија у јавној употреби.

Савремена Србија је тако постала – и за сада остала – јединствена међу словенским земљама, као хибрид културне блискости са Западом и емотивне блискости са Русијом.

III

Стереотипи, предрасуде и кампање

nazi-propaganda-to-je-engleska1

Лоренс Дарел, аутор чувеног “Александријског квартета” и “Авињонског квинтета” написао је, у својој књизи путописа “Дух места: писма и есеји о путовању” (1969) и ово:

“Београд. Досадан бели град лежи на ушћу две проклето прљаве и лепљиво влажне реке. … Боже! Ово место изгледа тако далеко од Медитерана. Равно, затворено, настањено свињама које се не разликују од Срба и Србима vice versa; нема маслина; беле глупе гуске; прашина лети и магла зими.”

Лоренс Дарел, аташе за штампу британске амбасаде у Београду (1948-1952) није волео ни друге земље у којима је службовао као британски дипломата: Египат и Аргентину, на пример. Ипак, ниједан град – који је описао у својим есејима – није мрзео више од Београда.

Упркос културне блискости Србије и Запада – и посебно упркос ратних савезништава Србије и Југославије са Великом Британијом у два светска рата – у последња два века формирали су се бројни, и обострани, негативни стереотипи у узајамним перцепцијама оба друштва, и британског и српског.

И у Британији и у Србији ови стереотипи се најпре плански изграђују, из политичких разлога. Потом, они полако постају предрасуде, које се из политичког простора преносе на шире просторе културе, забаве и масовних медија.

Најватренији заговорници антисрпских стереотипа у Британији су увек они исти кругови који стално подстичу конфронтацију са Русијом. Истовремено, заговорници антибританских стереотипа у Србији су кругови који стратешко савезништво траже, са мање или више успеха, са Немачком.

Србија се, дакле, у једном делу британске јавности, често доживљава као комбинација оријенталног, православног и комунистичког. Србији се не може веровати, она је агресивна, преварантска и подмукла. Никада се не зна када ће флерт Србије са Русијом прерасти у прељубу.

У британском географском поимању Балкана, Србија је – у току целог деветнаестог века – врло полако и постепено прихватана као “западна”, односно почела да се доживљава као европска земља. Тада, баш као и сада, границе Европе нису биле фиксиране (географске) него променљиве (политичке). Области где је Турска имала превласт, и где је преовладавао ислам, сматрале су се делом Оријента, а не Европе.

Сам појам Оријента, односно Истока, имао је и једно интринзично негативно, увредљиво, значење. Од Карловачког мира (1699) граница између Оријента и Европе пролазила је поред Београда, који се сматрао најсевернијим градом Оријента.

Шта је то, у доживљају цивилизације, значило види се из путописа пруског капетана Ота Дубислава фон Пирха, који је 1829. прешао из Земуна у Београд и том приликом забележио:

“Страшна граница раздвајала ме је од цивилизованог света, мада сам прешао само неколико корака.”

А дописник лондонског Тајмса из Београда, Џемс Дејвид Барчер, крајем 1903. је записао:

“На Истоку ништа не успева као успех, и тамо се ретко може наћи нескладна белешка у општем хору Vae victis. али, за ово није потребно дубоко познавање оријенталног карактера – јер Србија, иако најзападнија од балканских држава такође је најоријенталнија.”

Са друге стране, Британија се, у одређеним српским круговима, традиционално доживљава као хладна, калкулантска и цинична, и суштински масонска, држава. Британија воли да манипулише малим земљама и народима, да их подстиче на ратове које ће водити на своју штету а за њен рачун, као и на међусобне ратове, све како би их лакше експлоатисала, да организује кризе и пучеве, мења режиме и убија њихове лидере.

Пропаганда немачке окупационе управе и Недићеве квислиншке администрације (1941-1944) била је готово исто толико усмерена против Велике Британије (и њеног alter ega, међународног јеврејства и масонерије) као и против Совјетског Савеза (и његовог alter ega, бољшевизма).

Занимљиво је да се кључни мотивациони и психолошки механизми антибританске кампање, коју су организовале и подстицале квислиншке власти у Недићевој Србији, не разликују много од механизама које данас, у Вучићевој Србији, водећи исту антибританску кампању, користе поједини таблоиди и разне опскурне јавне личности које славе било Ангелу Меркел било Владимира Путина било њих обоје заједно…

***

У деведесетим годинама, односно у оној “Јељциновој деценији” када су Руси у Британији доживљавани као “савезници на провери”, британска и америчка филмска продукција привремено су морале да напусте стереотипе из Хладног рата и престану Русе да приказују као “лоше момке”. Под утицајем медијске хистерије коју су истовремено створили Ратови за југословенско наслеђе, ту улогу су преузели Срби, и држали је читаву деценију, све до 11. септембра и антимуслиманске хистерије, када су – поред, али не у потпуности уместо, Срба – “лоши момци” постали Арапи, односно муслимани уопште.

Тако је 1998. снимљен “Спасилац” са Денисом Квејдом и Настасјом Кински; у неколико епизода легендарне британске серије о обавештајним службама “Оперативци” (2002-2011) главни негативац је Србин; Анђелина Џоли је 2011. режирала “У земљи крви и меда” – све су то били високобуџетни производи масовне културе који су, по обрасцу америчког вестерна, сасвим поједностављено, приказали Србе као дно Европе…

Најбољи пример за ову врсту систематски изграђиваног стереотипа је случај фалсификованог дијалога у “Убиству у Оријент експресу”. У оригиналном тексту романа, који је написала 1934. године, Агата Кристи је, описујући разговор госпође Хубард са инспектором Поароом, написала и следећу реченицу:

Када је чула да су у Југославији рекла је: “Ох. Једна од оних балканских ствари. Шта човек може да очекује?”

У верзији филма, снимљеној 1974. године, са Лорин Бекол и Ингрид Бергман, овај текст је остао непромењен. Али, у ТВ верзији из 2001. године, и каснијој из 2010. са Давидом Сушеом, овом дијалогу додата је и реченица коју Агата Кристи није написала:

“Југославија, то је дно Европе.” 

***

Хајде да сада покушамо један мали ментални експеримент и да у наредних сат времена заједно отпутујемо Оријент експресом, али не кроз простор него кроз време, застајући на том путу само на оним важнијим, односно занимљивијим, станицама.

Наша полазна станица биће онај фебруарски дан 1804. у коме је свињарски трговац из Вишевца код Раче, Ђорђе Петровић почео да гради модерну српску државу. Долазна станица биће данашњи октобарски дан у коме се том државом бави београдски правник Александар Вучић.

На свакој од тих станица где ће се наш Оријент експрес зауставити мало ћемо застати и изаћи из воза, да видимо шта смо тада радили ми, а шта наши британски пријатељи, како смо једни друге видели и шта смо једни о другима мислили, причали и писали.

И онда ћемо погледати чега ћемо се, на крају овог путовања, сећати и које ћемо утиске понети у сутрашњи дан.

IV

Српска револуција и стварање нове државе на Балкану (1804-1839)

prvi srpski ustanak

Када је Балкан, почетком деветнаестог века, ушао у епоху националних револуција Србија је у британском јавном мнењу стајала знатно слабије од Грчке.

Филхеленски покрет, присутан у Британији од краја осамнаестог века није имао свој пандан у покрету који би Британцима приближио Србију, нити је међу Карађорђевим устаницима био Енглез формата лорда Бајрона у Грчкој.

Заправо, британске новине су по први пут уопште и поменуле Први српски устанак тек годину дана после његовог почетка – Наполеонови ратови били су тада много значајнија, и географски ближа, тема. Британска влада је првог официра послала на Балкан (мада и тада не у Србију) тек после неколико година, са строго ограниченим мандатом тек да “извиди о чему је реч”.

Као што је историчар Чедомир Антић приметио, “приликом посете српских депутата канцеларији британског министра спољних послова, Кастлерија, 1814. године, његовим секретарима је требало објашњавати где је Србија”.

Академик Милорад Екмечић је прe пар година изнео и занимљиву хипотезу по којој је британска обавештајна служба била умешана и убиство Карађорђа 1817. године. Чедомир Антић ову тврдњу је оспорио прилично аргументовано у једном тексту у “Политици”. На жалост, смрт академика Екмечића, крајем августа ове године, ускратила нас је за наставак ове занимљиве расправе.

Званични дипломатски односи између Велике Британије и Србије успостављени су тек 1837. године – Србија је тада још била само аутономна област у Отоманском царству и то нису ни били дипломатски односи у пуном смислу те речи – када је кнезу Милошу у Крагујевцу предао акредитиве први генерални конзул Велике Британије, пуковник Џорџ Лојд Хоџес.

Остало је забележено да су конзул Хоџес и кнез Милош успоставили врло блиске, чак и пријатељске, односе. Конзул је помагао Милошу да се обрачуна са својим политичким противницима који су тражили више слободе – термин “више демократије” био би вероватно непримерен – у тадашњој Кнежевини Србији. Милош је, за узврат, помагао Конзулу у смиривању “националних аспирација” Срба у Босни и Херцеговини. Déjà vu?

Па ипак, Хоџесова помоћ је у коначници кнезу Милошу више штетила него што је користила. Хоџесов наследник на месту британског конзула у Србији, Фонбланк, у својим мемоарима је на једном месту цитирао и самог Милоша, који му је рекао да “када је пуковник Хоџес покушао да га подигне у седло, дао му је тако снажну подршку да се овај нашао у блату с друге стране коња”.

Иако кратка – Хоџес је морао да напусти Србију након свргавања кнеза Милоша, 1839. године – конзулова мисија је имала огроман значај, јер је означила успостављање не само дипломатских односа између две земље, већ и односа између два народа и почетак сарадње у политичким, привредним и културним областима.

Тачно је да је доласком Хоџеса Србија увучена у “вртлог политике великих сила на Истоку” али је у исто тако “први пут дошла у додир са идејама Запада и западне оријентације”, како је то још 1940. године у својој књизи “Европа и српско питање у периоду ослобођења 1804-1918” написао историчар Васиљ Поповић.

 V

Кримски рат (1856)

Crimean WarУ разговорима са британским амбасадором у Санкт Петербургу, Хамилтоном Сејмуром, (1853) руски цар Николај Први предлагао је решење тзв. Источног питања: кнежевине Влашка, Молдавија и Србија постале би независне, као и Бугарска. Оне би биле под протекторатом Русије. Британији је нудио Египат и Крит, а Аустрији источну обалу Јадрана и Архипелаг. Сам Цариград остао би ван контроле иједне велике силе појединачно.

Амбасадор Сејмур је одговорио да “болесног човека треба пажљиво неговати да би могао да се опорави” те да је Турској потребан “лекар а не хирург”.

Истовремено, руска дипломатија врши притисак на кнеза Александра Карађорђевића да са највиших положаја уклони све за које је она сматрала да су блиски Западу (тада се, под појмом Запад, подразумевала пре свега Француска). Тако је најпре смењен министар иностраних дела, Гарашанин, али су Руси имали и додатне захтеве, међу којима и да српска влада одустане од пребацивања војне школе из Београда у Крагујевац…

Вазалство према Отоманској империји, руски протекторат и близина Аустрије чиниле су положај Србије врло сложеним. Жеља Александра Карађорђевића да се приближи Западу – и сво руско подозрење које је та жеља изазвала – нису утицали на Палмерстонову владу у Лондону да Србију посматра у бољем светлу.

Британски посланик у Београду, Фонбланк, вршио је притисак на српску владу да се – у предстојећем руско-турском рату – стави на страну свог номиналног сизерена, Порте. Узалуд су српски политичари објашњавали како би, с обзиром на све околности, неутралност Србије у том сукобу била једино природно решење. Истовремено, и британски и француски амбасадор у Истанбулу јасно су саопштили српском посланику Константину Николајевићу да те две велике силе “нити даду нити трпе да се Србија распростире или побољша”Déjà vu?

Основни ратни циљ британске владе – потпуно потискивање Русије са Балкана и Средоземља, између осталог – у великој мери је остварен руским поразом у Кримском рату, 1856. године. Од тридесет четири члана мировног споразума у Паризу, само два су се односила на Србију. Дотадашње руске гаранције српске аутономије замењене су међународним гаранцијама. Потврђено је право Порте да држи гарнизоне у Србији, али је употреба војске у њима условљена претходним споразумом са Великим силама. У историографији је углавном прихваћена оцена да, са Париским миром, Србија по први пут постаје – иако ограничени – субјект међународног права.

Хатихумајун од 18. фебруара 1856. године прогласио је пуну равноправност за хришћанске поданике Отоманског царства. Овај документ, који су и британски посланик Фонбланк и Србске новине звали, погрешно, хатишерифом, објављен је на београдкој тврђави, 2. марта. Турци нису прихватили предлог британског посланика да се хатихумајун објави уз велику помпу – сто и једним пуцњем из топова – јер је овај документ, по његовој оцени “био већи Султанов тријумф над Русијом него поновно заузимање Карса и рушење Николајева”.

Занимљива је, међутим, оцена хатихумајуна коју су дале Србске новине. У броју од 5. марта 1856. оне га описују као “најважнију последицу рата и као заједнички резултат два начела: руске борбе за веру и борбе Запада за цивилизацију”.

Тадашњи уредник Србских новина, Коста Вујић, показао је у овој оцени већи степен зрелости и дипломатске вештине него многи политичари после њега…

За разлику од њега, британски конзул Фонбланк све до краја свог мандата у Београду (1860) није показао вишак мудрости. Упорно се, и када је за то имао разлога и када није, мешао у српско-турске односе, увек на турској страни. А када је, јуна 1858. године на калемегданској тврђави, ушао у бизаран конфликт са турским војником који га је на крају свађе претукао, од тежих последица спасила га је патрола српске полиције која се ту затекла. За то време, Београђани који су се затекли у шетњи на месту инцидента гледали су са занимањем “како браћа Турци утукоше брата Енглеза”.

VI

Дизраели и Велика источна криза (1875-1878)

SouthEast_Europe_1878

И у наредној великој кризи која је захватила Турско царство – Великој источној кризи (1875-1878) Велика Британија је Србију посматрала првенствено као руског сателита на Балкану, док је истовремено Бугарску третирала само као жртву турских зверстава.

Тај дискурс у британској штампи, који се касније пренео и на дипломатске канцеларије, ишао је до те мере да се цео српско-турски рат (1876-1877) заправо посматрао као руско-турски рат који Русија води преко Србије. Већ на самом почетку рата (10. октобра 1876) лондонски Тајмс о српској војсци пише као о “руско-српској војсци”, а Лорд Дерби, говорећи у британском парламенту почетком 1877. године каже да је српска војска “готово у потпуности” руска. Руски генерал Черњајев, који се борио у српско-турском рату имао је, међутим, под командом само око две и по хиљаде руских добровољаца – свакако недовољно за овакву оцену.

Британски империјализам имао је сасвим довољно разлога за такав приступ. Најважнији од њих био је, свакако, изградња Суецког канала (1869) који је тежиште британских веза са колонијалним поседима у Индији и на Истоку пренео у источно Средоземље. То је диктирало савезништво са Турском и спречавање доминантне позиције било које друге велике силе у том региону. У том тренутку, једина друга велика сила која би била потенцијални конкурент Британији била је Русија. Такав распоред снага неизбежно је диктирао не само дневну политику према Србији, него је постепено утицао и на формирање трајних стереотипа, који су постепено прерастали у предрасуде.

Као један од главних протагониста те политике, лидер британских Торијеваца и премијер Британије (1874-1880) Бенџамин Дизраели, супротстављао се било каквом територијалном проширењу Србије и Црне Горе. Дизраели је балканску кризу, када се ради о британским и руским интересима, доживљавао као једначину са нултим збиром: било који добитак Србије и Црне Горе био би добитак за Русију, за Панславизам, за Православље. Зато се Дизраели супротстављао било каквој промени територијалног статуса кво на Балкану. Ако би, на пример, Црна Гора стекла територију којом би добила и приступ Јадрану, то је за Дизраелија значило могућност Русије да добије луку у топлим морима и угрожавање британске поморске надмоћи у Медитерану. Дизраели је ову политику објашњавао на следећи начин:

“Што се тиче Црне Горе, јасно је да Русија сплеткари како би добила луку под изговором повећања територије Црне Горе. Нема шансе: ми одбијамо идеју. Црној Гори не треба никаква лука, само мала башта у којој би гајили купус и кромпир.”

Дизраели је, даље, сукобе на Балкану посматрао не као сукобе народа који желе независност – или бар аутономију – од Отоманског царства, нити као сукобе народа који желе људска и грађанска права, нити пак сукобе изазване жељом да се збаци економска експлоатација, него у потпуности као резултат агитације “тајних друштава”. Тако је, 30. јуна 1876. године, када је Србија објавила рат Турској, Дизраели цинично коментарисао:

“Србија је објавила рат Турској. Другим речима, тајна друштва Европе објавила су рат Турској.”

Сличан приступ Дизраели је заузео и на Берлинском конгресу (1878) када се расправљало о окупацији Босне и Херцеговине (и новопазарског Санџака) од стране Аустро-Угарске. Ову окупацију – која је иначе већ била договорена између Британије и Турске – Дизраели оправдава следећим, не само антисловенским и антисрпским, него у суштини расистичким речима:

“Ако Конгрес остави две провинције у истом стању у којем су оне сада, бићемо сведоци појављивања доминације Словенске расе, расе која је врло мало расположена за правду према другима.”

Међутим, баш као и Париским миром (1856) и Берлинским конгресом (1878) Србија добија више него што је пре кризе, која је тим миром била окончана, имала. Видели смо да је Париским миром Србија, по први пут у својој модерној историји, постала субјект међународног права. Берлинским конгресом она постаје независна држава.

Ту независност Србије Велика Британија није никако волела, али није била ни у могућности да је спречи. Уместо тога, британска дипломатија се потрудила да је ограничи: у наредних четврт века Србија ће остати у аустријској а не више у руској сфери утицаја, а у наредних тридесет пет година остаће одвојена од Црне Горе аустријском окупацијом Санџака. То је био максимум који је Дизраели, у намери да ограничи српске добитке на Берлинском конгресу, могао да постигне.

VII

Србија кипти од завера: Мајски преврат 1903.

Le_Petit_Parisien_-_May_Overthrow“Србија кипти од завера. То је њено уобичајено стање. Мала краљевина која лежи између Аустрије и Русије, са ривалским династијама и незадовољеним властољубљима, једно је од политички најгрозничавијих средишта у Европи. У Србији се убиство већ дуго сматра као једно од природних и готово неопходних политичких метода.”

Ово је, 12. јуна 1903. године, неколико дана после Мајског преврата и убиства последњих Обреновића, писао Хенри Викам Стид, дописник лондонског Тајмса из Беча. Он наставља:

“Средњеазијски канат, а не европски град, била би одговарајућа позорница за тако немилосрдан и прецизно планирани регицид.” 

Пел Мел Газета, истог дана, поставља следеће – очигледно само реторско – питање:

“Јесу ли Срби – да ли је било која од балканских раса – цивилизовани народ? То питање лежи у суштини овог трагичног догађаја, и на то питање … мора се одговорити, без оклевања, не!”

Као и читав век касније – видећемо то уосталом на наредним станицама нашег путовања – још тада су политички интереси пресудно обликовали писање штампе, да би то писање онда пресудно утицало на доношење државних одлука.

Британски премијер Артур Балфур осудио је убиство Обреновића већ после четири дана, у свом говору у Парламенту, када је рекао да је британски амбасадор у Београду, Сер Џорџ Бонхам, предао акредитиве краљу Александру, те да су – његовом смрћу – дипломатски односи између Велике Британије и Србије прекинути. Бонхам је напустио Београд 21. јуна 1903. године.

Британска влада захтевала је да, као знак жаљења, српска влада казни убице Обреновића. Утицај Црне руке је, међутим, био тако велики да српска влада, у то прво време, није могла да учини ништа. У једном извештају из Београда, септембра 1903, већ поменути дописник Тајмса, Хенри Викам Стид, писао је да завереници прете краљу Петру да ће објавити документе о његовој умешаности у убиство, ако се покаже као кукавица.

Колико је атмосфера, створена у Лондону, била неповољна за Србију најбоље илуструје пример тадашњег српског посланика у Лондону, Чедомиља Мијатовића, вишеструког министра финансија и иностраних послова, познатог економисте, историчара и књижевника, другог председника Српске краљевске академије и првог Србина који је постао почасни члан Краљевског историјског друштва у Лондону. Мијатовић и његова жена Енглескиња почели су да примају претећа писма огорчених Британаца одмах после Мајског преврата. Ево шта је, само шест дана после тог догађаја, Мијатовић писао новом министру спољних послова у Београду, Љубомиру Каљевићу:

“Јавно је мнење овде још једнако раздражено свакојаким причама о грозним детаљима убиства. Мени долазе и анонимна писма, у којима ми се гнушање изјављује. Као што сам јавио, Ленсдаун ме ономад није хтео примити. Ја никоме не идем, нити ми сад ко долази, осим неколико личних пријатеља, који нису политички људи.”

Како је време одмицало, тврди британски став у погледу изолације Србије добијао је све више подршке међу европским земљама. На крају су у Београду остали само амбасадори Холандије и Порте. Влада је – посебно после Илинденског устанка и погоршања ситуације у Македонији – почела дискретне преговоре са Британцима, покушавајући да постигне неку нагодбу.

Ерик Барингтон, главни приватни секретар тадашњег британског министра спољних послова, маркиза Лансдауна, рекао је Чедомиљу Мијатовићу, почетком 1905. године:

“Енглеска ништа не предлаже нити ишта тражи. Она не оспорава право Србији да држи убице краља Александра Обреновића на двору, у влади, у војсци и на највишим владиним управним местима, да их унапређује и да им додељује одликоваа. Али, она задржава слободу и право да одбије да има дипломатске и пријатељске односе са таквим Србима.”

Завереници су коначно, 1906. године, изведени на “суђење” после којег су неки превремено пензионисани, а други распоређени на друге, често значајније, положаје. Лично од краља Петра Карађорђевића добили су награду од шездесет хиљада динара… Нагодба са Британцима завршила се на пет смењених завереника, а један је сам поднео оставку.

Дипломатски односи обновљени су указом краља Џорџа Шестог, 30. маја 1906. године, након тачно три године кризе.

Иако је сам Мајски преврат по себи драматичан догађај, са доста бизарних елемената, разлози за овако снажну британску реакцију коју смо описали били су ипак превасходно политички. Али, исто тако, они су садржали и она два кључна културолошка и колективно-психолошка елемента који ће се у односима између две земље понављати у многим каснијим ситуацијама.

Прво, Србија је – по мишљењу британске штампе и јавности у целини – задржала многе нецивилизоване културне особине које је била апсорбовала у току четири века отоманске доминације. Тако је Србија, индиректно, била жртва једне традиционалне британске неурозе, Туркофобије.

Друго, Британци су се плашили да ће Србија, као резултат династичке промене, постати руски вазал. Тако је Србија, истовремено, била и жртва друге традиционалне британске неурозе, Русофобије.

VIII

Први светски рат и стварање Југославије (1914-1919)

Save_serbia

Још 1911. године, Роберт Вилијем Сетон-Вотсон, британски историчар, писац, повремено новинар и – како је тек много деценија касније дозвољено да се наслути – обавештајац, одличан познавалац Балкана и јужних Словена, написао је у својој књизи “Јужно Словенско питање”:

“…корупција политичког живота у Србији, стагнација проузрокована огорченим страначким сукобима … и интереси европског мира заједно чине да је такво решење (Велика Србија – примедба ЗЧ) у великој мери непожељно. … Српски покушај да се уједине јужни Словени завршио би у општем европском рату.”

А онда се, полако али – тако се бар готово цео век чинило – неповратно, овај дискурс променио. Када је, августа 1914. године, Србија постала савезник Велике Британије, и стереотип о ратничким и крвавим Србима одједном се променио у слику храбрих савезника, чувара европске капије од продора нецивилизованих народа.

Када се Србија, у јесен 1915. године, суочила са заједничком аустро-угарском и немачком офанзивом на северу, и бугарским нападом на истоку, Велика Британија је покушала – испоставиће се, безуспешно – да приволи Грчку да ступи у рат на страни Савезника и тако олакша положај свог северног суседа, Србије.

Понуда Грчкој била је великодушна: ако би Грци објавили рат Централним силама Велика Британија је била спремна да Грчкој уступи Кипар и на послератној мировној конференцији омогући уједињење овог острва са матицом земљом. На преговоре у Атину, као гарант искрености те понуде, отпутовао је и тадашњи кипарски архиепископ, Кирил Други.

Грчки краљ Константин Први, заплашен могућношћу немачке победе у рату, није смео да прихвати ову понуду. Србија је бугарски напад дочекала сама, без помоћи свог јужног суседа. Кипар је остао британски све до 1960. године, а Британци су најпре успоставили паралелну владу у Солуну, а потом се искрцали у Атини и свргнули пронемачког краља Константина…

Нови дискурс слављења Србије доживео је свој врхунац 1916. године, када је Видовдан свечано прослављен у дванаест хиљада британских школа, и када је, поводом Косовског боја, тадашњи Кентерберијски надбискуп Рандал Дејвидсон, служио помен у катедрали Светог Павла у Лондону.

А 8. августа 1917. године, британски ратни премијер, Лојд Џорџ, приредио је ручак за свог српског колегу, Николу Пашића, и том приликом рекао да он верује у мале народе, пошто и сам припада једном:

“Једна ствар о Србији која ме је увек дирнула као Велшанина била је да народ који је у стању да издржи своје поразе а да при томе не изгуби душу, јесте бесмртан.”

Ова политичка подршка коначно се претворила и у војну: на Солунском фронту у савезничким снагама учествује и шест британских пешадијских дивизија под командом генерала Џорџа Милна. За три године борби (1916-1918) на Солунском фронту Милнове снаге имаће губитке од око двадесет хиљада војника.

Ратно савезништво између Британије и Србије одразило се и на положај Србије у архитектури послератне Европе, пројектованој у Версају 1919. године, у којој је Британија била један од кључних, ако не и најважнији, чинилац. Британску подршкау стварању Југославије диктирала су два кључна геополитичка разлога. Оба су захтевала стварање велике, јединствене и јаке државе на Балкану.

Први, да се успостави противтежа могућем ревизионизму земаља поражених у Великом рату: Аустрије, Мађарске и Бугарске. Југославија је, у тој концепцији, била угаони камен тзв. Мале Антанте, заједно са Чехословачком и Румунијом, две друге земље које су имале разлога за забринутост ако би се однос снага из Версаја променио.

Други, да се у југоисточној Европи формира јака карика у тзв. Санитарном кордону око нове бољшевичке Русије, каснијег Совјетског Савеза.

Србија је зато добила британску подршку да прерасте у Југославију – подршку коју ће касније многи српски националисти огорчено оспоравати, оцењујући је као перфидан, антисрпски потез. У том антибританском и антијугословенском ставу они ће, као и у многим другим историјским оценама уосталом, бити потпуно у сагласности са својом менталном браћом близанцима, хрватским националистима.

IX

“Југославија је нашла своју душу”: Двадесет седми март 1941.

27 mart

Стални државни подсекретар за спољне послове Велике Британије, Александер Кадоган, уписао је у свој дневник, 23. марта 1941. године, када су објављене немачке гаранције за територијални интегритет Југославије у случају приступања Тројном пакту:

“Изгледа да су Југословени продали њихове душе ђаволу. Сви балкански народи су ђубре.”

Само четири дана касније, 27. марта 1941. године, говорећи у британском парламенту, Винстон Черчил је казао:

“Јутрос је Југославија нашла своју душу.”

Разлику, у та четири дана, чини војни пуч изведен у ноћи између 26. и 27. марта, у којем је збачена пронемачка влада. И југословенска и британска историографија слажу се у генералној оцени да је тај пуч, иако подстакнут од стране прозападних кругова у самој југословенској војсци, обилато потпомогнут од стране британских тајних служби.

Занимљиво је да су се двојица главних организатора пуча, ваздухопловни генерал Душан Симовић, каснији председник владе а тада начелник Главног генералштаба, и Боривоје Мирковић, заменик команданта ваздухопловства, само дан уочи војног пуча (26. марта 1941. године) видели са британским агентима. Симовић са британским ваздухопловним аташеом, МекДоналдом, а Мирковић са агентом тајне службе Маплбеком.

Британска улога у 27. марту представљаће, у склопу опште тенденције накнадне ревизије резултата Другог светског рата, једну од омиљених тачака на којима ће се, упорно и систематски, стварати антибритански сентименти у Србији. Занимљиво је, међутим, да је врло сличну улогу британска дипломатија, 1941. године, одиграла и у Грчкој, подстичући грчку владу да пружи оружани отпор иако у том тренутку Британија није имала на располагању довољне ресурсе да јој помогне. У том смислу је и 27. март само једна коцкица у целовитој стратегији Лондона према Балкану, стратегији која се заснивала на увлачењу Хитлера у рат где год је то било могуће.

Па ипак, у Грчкој се Британија – и са ове дистанце – сматра ратним савезником, док део јавности у Србији сматра да би Југославија, ваљда, да није било Британије успела да Други светски рат потпуно избегне.

X

“Да ли Ви мислите да живите у Југославији?” (1943-1945)

long-liveУпркос неуспеху да задржи Хитлера и у Југославији и у Грчкој, Балкан је, све време Другог светског рата, остао – после Блиског истока – други најважнији ратни театар за Велику Британију.

У првој фази рата (1941-1943) Британија подржава југословенску краљевску владу у избеглиштву. Средином јануара 1942. под британским притиском у Лондону је закључен споразум две избегличке владе – грчке и југословенске – о формирању Балканске уније, која је требало да, поред ове две земље, укључи и Бугарску.

Већ од краја 1942. године, на основу низа информација тајних служби – посебно чувене Special Operations Executive – SOE – у Каиру – Черчил закључује да монархистичке снаге нити воде било какве војне операције против Сила осовине (са Италијанима су, практично, у односу незваничног савезништва) нити више имају реалне изгледе да добију рат. Негде у том периоду, од маја до децембра 1943. доноси се одлука о подршци Народноослободилачкој војсци и Јосипу Брозу Титу.

Део југословенске и британске историографије склон је да ову занимљиву еволуцију у Черчиловој оцени оптималних ратних савезника у Југославији приписује некаквој “комунистичкој завери” – и ту се, углавном, користи споредан аргумент да је један од руководилаца Special Operations Executive у Каиру – извесни Џемс Клугман – заправо био члан Комунистичке партије Велике Британије, који је плански мењао – фалсификовао – извештаје са Балкана у корист Тита и НОВЈ.

Међутим, откад су 1997. декласификовани нови извори постало је очигледно да је фонд информација на које се Черчил ослањао био знатно шири од оних којима је Клугман икада могао да располаже. Посебно су занимљиве информације до којих је дошао британски центар за електронско ратовање – Блечли парк – на основу пресретања немачких комуникација и њиховог дешифровања чувеном Енигмом.

Тај фонд је укључивао, између осталог: комуникацију немачке Луфтвафе Морзеовом азбуком; чувену Црвену шифру Луфтвафе; разне шифре немачких копнених снага; телепринтер везе на високом нивоу, као нпр. везу Fish (веза између штабова у Бечу и Атини) и везу Codfish (телепринтерски центар немачке копнене војске у Штрозбергу и штаб у Солуну); комуникације војне обавештајне службе Абвер; железничке комуникације; преписку између јапанског амбасадора у Берлину и владе у Токију. Сви ови извори су, већ крајем 1942. године, били у великој мери сагласни у оцени да је партизански покрет једини на простору Југославије који се заиста бори против немачког окупатора.

На упозорење свог специјалног изасланика у Титовом Врховном штабу, Фицроја Меклина, децембра 1943. у Каиру, да ће будућа Југославија – у случају Титове ратне победе – бити комунистичка земља Винстон Черчил је изјавио:

“Да ли Ви после рата мислите да живите у Југославији? Не? Ни ја.” 

Упркос спору око Трста и Корушке – Југославија је желела да буде једна од окупационих сила у Аустрији – Британци маја 1945. у Блајбургу Југославији ипак предају све припаднике квислиншких формација који су успели да пређу аустријску границу – њих негде између тридесет и шездесет хиљада. Черчил је тако помогао консолидацију новог политичког поретка у Југославији, знатно смањујући људски потенцијал послератне екстремне емиграције.

Тек 21. маја 1945. снаге Југословенске армије коначно напуштају аустријску територију.

Британски – и посебно Черчилов лични – ангажман и посредовање између Титовог Националног комитета ослобођења Југославије и избегличке владе у Лондону водио је у последњим месецима рата и до међународног признања нове Југославије, односно привремене владе Тито-Шубашић. Тај ангажман укључивао је, по потреби, и притиске – више или мање суптилне – на краља Петра Другог: од добронамерних сугестија па све до суптилних притисака и подсмешљивих карикатура у британској штампи.

Сви ти догађаји, који су у својој коначници довели до слома монархије у Југославији на изборима у новембру 1945. године, представљаће у наредних седамдесет година извор сталне фрустрације конзервативних и националистичких политичких снага у Србији.

Велики део разлога за негативне стереотипе о Британији у српском јавном мнењу после 1990, а посебно после 2000. године, заправо је индукован том фрустрацијом српског национализма британском политиком у Другом светском рату, фрустрацијом која је нарочито усредсређена на самог Винстона Черчила.

XI

Јеретик постаје савезник (1948-1953)

Tito ChurchillРаскид између Тита и Стаљина 1948. године поновио је, на известан начин, ситуацију у британско-југословенским односима из 1943. године. Заједнички интереси су оба пута били значајнији од идеолошких разлика.

И док је први пут британски циљ био да се “убије што више Немаца” овог пута је требало омогућити копнени коридор између НАТО база у североисточној Италији и оних у Грчкој.

Већ помињани Лоренс Дарел, у свом првом шпијунском роману “Бели орлови изнад Србије” (1957) врло лепо описује како код Британаца никакве дилеме заправо није ни било. Група “ројалистичких герилаца” која се бори против комунистичких власти у Југославији је на крају ликвидирана, уз лицемерно жаљење британске амбасаде од које су наивно очекивали помоћ.

А државни секретар за иностране послове, лабуристички политичар и бивши синдикални лидер, Ернест Бевин, тај став је описао себи својственом непосредношћу:

“Тито можда јесте нитков, али је он барем наш нитков.”

Већ у октобру 1948. закључен је англо-југословенски трговински споразум којим је Британија прихватила да под преференцијалним условима обезбеди интервентне количине три кључна артикла од којих је зависио успех југословенског Петогодишњег плана: вуне, гуме и машина. Укупна вредност овог споразума била је двадесет милиона тадашњих фунти стерлинга – око милијарду и по данашњих евра.

Са друге стране – из сасвим разумљивих разлога те 1948. године југословенска јавност о томе није могла да буде обавештена – Тито прихвата да обезбеди компензацију британским власницима за национализовану имовину у Југославији, а пре свега рудник у Трепчи. Првобитни британски захтев од дванаест милиона фунти смањен је најпре на шест, да би се коначни компромис постигао на два милиона фунти – 10% вредности трговинског споразума.

У августу 1951. године на Брионима летује Анојрин Беван, министар рада и касније министар здравља у лабуристичкој влади Клемента Атлија.

Ни промена у британској политици – повратак Черчила на власт после избора у јесен 1951. године – не мења ништа у односу према Југославији. У септембру 1952. године у Београд долази Ентони Идн, тада потпредседник владе и министар спољних послова. То је била и највиша посета једног западног државника Југославији у време сукоба са Информбироом.

Идн, који је провео у Југославији неуобичајено дугих седам дана (од чега два на одмору у Дубровнику и један на Брду код Крања) био је и пар пута изненађен. Вечера коју му је Тито припремио 18. септембра био је први јавни догађај на којем се појавила његова трећа жена, Јованка Броз. Идн је по повратку кући пријатељима казао “мислио сам да идем у дом удовца, па сам своју жену оставио код куће”.

Ентони Идн имао је и додатни разлог за фрустрацију том грешком свог протокола: и сам се, по други пут, оженио Кларисом Спенсер-Черчил, синовицом свог пријатеља и премијера Винстона Черчила, пре само нешто више од месец дана, 14. августа те године…

Али ту није био крај његовим изненађењима – већ сутрадан, 19. септембра Тито је, по први пут у животу, ушао у британску амбасаду у Ресавској (тада Првог маја) улици као гост на ручку који је припремио Идн, иако домаћини нису очекивали да ће се он уопште одазвати позиву који је, како су мислили, само формално прихватио. На брзину су тражени нови аранжмани за седење, да би на крају британски амбасадор Малет своје место морао да уступи Титу, а он сам отишао за суседни сто где је ручао са Ђиласом.

Много година касније, Ентони Идн ће се сећати овог ручка по једном бизарном детаљу: убеђујући свог британског госта у предности социјализма над капитализмом, Тито је у два наврата цитирао делове књиге “О стању сиромашних”, коју је Иднов прадеда, Сер Фредерик Идн, написао сто педесет година раније. Маршал је, очигледно, био савладао свој домаћи задатак…

Много је у тој посети било, заправо, едвардијанско: сунчана летовалишта, опуштена конверзација, дугогодишња љубавница која је постала жена, перспективна државна посета – све је то, типично едвардијански, ставило акценат на прилику, а не на суштину.

XII

Комунизам који то није заиста био (1953-1990)

Elizabeta Tito

Марта 1953. године Јосип Броз Тито одлази у посету Лондону – била је то његова прва посета једној западној земљи и истовремено први сусрет са Черчилом после ратне 1944. године у Казерти код Напуља. Школски брод “Галеб” пратила су, још од Гибралтара, два разарача Краљевске морнарице…

Период од почетка педесетих па до краја седамдесетих година прошлог века остао је уписан као Периклово доба у југословенско-британским односима.

Прву фазу тог периода (до 1960. године) означавају две централне фигуре: маршал Тито и Винстон Черчил, ратни победници. То су били (у политичком смислу) још увек рани Тито и већ касни Черчил. Тито је, у психолошком и интерперсоналном смислу, Черчилов ученик. Понекад непослушан, понекад својеглав, али свакако омиљен: то је период сумрака Империје, у којем главни колонијални поседи Британије стичу независност, уз све психолошке ломове које је тај процес изазивао. Утицај на Југославију – материјализован кроз њено учешће у Балканском пакту са Грчком и Турском 1953. године – биће Британији замена за изгубљену Индију. Не, наравно, потпуна замена, али бар некаква.

У Титовој Југославији Черчил налази једно мало задовољење своје сујете и сопствено виђење историјске правде: онај папир са Јалте, у пролеће 1945. године, у којем је са Стаљином поделио утицај у Југославији 50:50, више не важи. Британија можда нема свих 100% утицаја у Југославији – и оно што има дели, у некој мери, са САД – али Стаљин више нема ништа.

Другу фазу (1961-1980) означавају маршал Тито и краљица Елизабета Друга. То је сада касни Тито и рана Елизабета. Већина британских колонија која се у том периоду осамосталила улази у Покрет несврстаних, под Титовим лидерством. Све те земље су истовремено и у Британском комонвелту и у Покрету несврстаних – једна врста британско-југословенског кондоминијума.

Велика Британија тада не даје само војну, финансијску и спољнополитичку подршку Југославији. Она је истински забринута и за њену унутрашњу стабилност. У време прве епидемије хрватског национализма – тзв. “Хрватског прољећа” (1971) функционер британске амбасаде у Београду, Мајкл Тејт, пише свом претходнику (а тада шефу одељења за источну Европу и СССР у Форин Офису) Брајану Спароуу следеће:

“Демон хрватског национализма, који су хрватски политичари призвали да ојача њихову позицију у преговорима о уставним амандманима, неће се вратити у боцу.”

Непотребно је и рећи, слом “Хрватског прољећа”, децембра те године, поздрављен је у Лондону са великим задовољством и ентузијазмом.

Симболички и политички, своју подршку Јосипу Брозу Титу званични Лондон исказује на највишем могућем нивоу: од 17. до 22. октобра 1972. године, у посети Југославији долази краљица Елизабета Друга. То је била њена прва и једина посета једној комунистичкој земљи, и једна од не много честих у њеној краљевској каријери која је трајала пуних шест дана. На самом почетку посете, краљица Титу уручује Витешки орден Великог крста – Орден Бата – са огрлицом и венцем – највише британско одликовање које се може доделити страним државницима.

Наредне, 1973. године, легенда тадашње британске кинематографије, Ричард Бартон, имаће главну улогу у филму “Сутјеска”.

На Титовој сахрани (1980) Велику Британију су представљали председница владе, Маргарет Тачер, и супруг краљице Елизабете, принц Филип.

XIII

Ратови за југословенско наслеђе (1991-1995)

raspad sfrjРатови за југословенско наслеђе, деведесетих година прошлог века, представљали су, у одређеном смислу трауматично искуство и за саму Британију. Све до избора 1997. године, када је на власт дошао Тони Блер, влада Џона Мејџора била је више наклоњена Србима него другим учесницима у балканском конфликту.

За разлику од Немаца, који су подржавали хрватску страну рата, и Американаца који су већ тада са Изетбеговићем старијим поставили темеље онога што је ИСИС данас, британски конзервативци су у Србији још видели континуитет Титове Југославије, земље чијем је стварању пресудно допринео баш њихов легендарни вођа, Винстон Черчил.

У седам година, од пада Маргарет Тачер (1990) до доласка Тони Блера (1997), британска политика према Србији и Југославији прошла је различите фазе и комбинације, углавном конфузије, параноје и инерције. Упркос јаком притиску Клинтонове администрације, британски премијер Џон Мејџор се до краја свог мандата супротстављао предлозима за ваздушне ударе против Војске Републике Српске, а истовремено је подржавао ембарго УН на наоружавање муслиманских формација у Босни и Херцеговини.

Већ после 1992. године забележене су и неке чудне финансијске донације из Србије британским конзервативцима, у чијем је трансферу учествовао један српски бизнисмен који је тада радио у Лондону.

У недељама пред Сребреницу, крајем пролећа 1995, лично сам са двојицом високих службеника Форин Офиса договарао детаље промоције књиге Мире Марковић “Ноћ и дан” у Лондону, планиране за јесен те године. Мада је идеја деловала мало бизарно, контекст смо заједнички оценили као повољан: очекивали смо закључење плана З-4 о аутономном статусу српских енклава у Хрватској, скори мировни договор у Босни и Херцеговини, и укидање санкција против Савезне Републике Југославије. Промоција је дакле била замишљена као симболични гест добре воље којим би јавност у обе земље требало да добије анестетик после прилично болне операције.

Бљесак, Сребреницу и Олују – ту трагичну секвенцу догађаја између маја и августа – нико од нас, у то касно пролеће 1995. није још предвиђао. Они су после тај пропуст замерали нама, а ми њима, мада смо, истини за вољу, и једни и други неке догађаје и неке актере тада били прилично аматерски потценили, а друге преценили.

Дејтон је у новембру донео релаксацију у које су обе стране полагале велике наде. Испоставило се, међутим, да су та очекивања била претерана.

У лето 1997. године Слободан Милошевић је од Британаца добио стратешку подршку у продаји 49% Телекома Србија. Овом трансакцијом, од првог до последњег потеза пером, за хонорар од десет милиона долара, руководи једна од највећих британских инвестиционих банака те деценије: Nat West Industries, у чијем управном одбору, тада, седи бивши шеф дипломатије Даглас Херд.

Другог члана тима Nat West Industries који је руководио продајом Телекома Србија, Паулину Невил-Џонс, бившу председницу Заједничког обавештајног комитета – бироа за координацију тајних служби – Велике Британије, срео сам поново после само нешто више од годину дана. На једној затвореној конференцији о кризи на Косову имала је запажено излагање о аспектима могуће војне интервенције НАТО пакта…

“Надала сам се да ћу данас моћи да говорим о приватизацији Трепче, а не о бомбардовању.” – вајкала ми се у паузи. Али, Блерови “млади лавови” су је већ прилично критиковали за четврт милиона фунти колико је зарадила на трансакцији са Телекомом…

“Знам да је Ваш договор са Председником укључивао и аранжман око Трепче. Али изгледа да је вашим наследницима исплативије да тамо направе нову државу него да купе Трепчу од легалних власника?” – био је то већ крај 1998. и није више било одвећ разлога да мој одговор буде превише дипломатски…

Паулина Невил-Џонс је иначе мушки издржала тринаест година у опозицији, и у мају 2010. у првој влади Дејвида Камерона постала министар за државну безбедност и противтероризам. Оставку на ту дужност поднела је после само годину дана.

XIV

Агресија и пуч (1999-2000)

NATO 1999

Првог четвртка у мају 1997. године присуствовао сам праћењу изборне ноћи у Британском савету у Кнез Михаиловој улици у Београду. На великим екранима весело друштво је гледало објављивање изборних резултата који су на власт довели младог лидера лабуриста, Тони Блера.

У петак је Мира Марковић, задовољна што је млад човек, и левичар, добио те изборе предложила да ЈУЛ пошаље честитку Лабуристима. Очекивање да ће нас британски левичари боље разумети од десничара звучало је логично.

Сећам се, међутим, да је тада једину реалну оцену Тонија Блера дао заправо сам Слободан Милошевић:

“Ово је једна бараба која би нас за пар година бомбардовала, само ако буде у прилици.” 

Честитка је, на крају, отишла само уобичајеним дипломатским каналима.

Слободан је био у праву – доласком на власт Блера, и његовог шефа дипломатије Робина Кука, Велика Британија по први пут јавно представља концепт тзв. етичке спољне политике. Многи моји пријатељи, британске дипломате из претходне владе, то су назвали “хаотичним ужасом невладиних организација, аматерских новинара и залудних аналитичара”. И они су били у праву, на жалост.

Под притиском да се дистанцира од конфузне политике својих претходника конзервативаца према Балкану, Блерова влада у само две године радикално мења дотадашњи курс и заузима изразито антисрпски став.

Своју кулминацију та политика ће имати у агресији НАТО пакта и бомбардовању Југославије, марта 1999. године.

И док је хардвер НАТО агресије на Југославију обезбедила Клинтонова администрација у Вашингтону, софтвер је несумњиво био британски. То је била Блерова генерална проба за каснију (2003) агресију на Ирак.

Британски софтвер ове операције укључује различите ствари. Најпре, то су различите поруке чија је сврха вршење суптилног притиска.

Почетак агресије, 24. март 1999. године, затекао ме је у Швајцарској, у Цириху. Тог поподнева добио сам телефонски позив из Лондона са молбом да Милошевићу пренесем поруку да Тужилаштво за ратне злочине у Хагу “разматра” материјал за оптужницу против њега, али да ће њихова коначна одлука зависити од тога да ли ће “војне и полицијске снаге под његовом контролом” у току сукоба са НАТО пактом починити ратне злочине или неће.

“Другим речима, ако буде радио свој посао и руководио одбраном од агресије, биће оптужен? А ако се буде предао без борбе амнестираћете га за све оно што сте, до данашњег дана, сакупили у том досијеу?”

Мој саговорник је преко воље дао потврдан одговор на оба ова питања. Претходно је, реда ради, рекао да се “не слаже са питањима”.

Британски задатак у агресији понекад је укључивао и непријатну дужност извињавања за грешке америчког хардвера: средином маја 1999. године био сам у Будимпешти да бих од високог британског обавештајца чуо, и после Милошевићу пренео, објашњења зашто је, грешком, погођена кинеска амбасада на Новом Београду уместо зграде СДПР-а. Овај човек – данас високи функционер Бритиш Петролеума у Мексику – дословно је тада рекао:

“Нико у Бриселу није ни могао да замисли да се нека амбасада налази на Новом Београду. Мислили смо да су све на Дедињу.”

По завршетку НАТО агресије, већ у лето 1999. године, британска обавештајна и дипломатска машинерија отпочиње опсесивну, а на моменте и хистеричну, акцију свргавања Слободана Милошевића са власти. Истовремено се ради на окупљању свих опозиционих снага, ма колико оне у том тренутку биле слабе и бесперспективне, али и на врбовању сарадника унутар естаблишмента.

У пролеће и лето 2000. године Савезна Република Југославија је већ потпуно окружена центрима за електронско извиђање, логистичким и обавештајним базама из којих се координирају акције смене режима: Будимпешта и Софија, за политичке разговоре; Сегедин, за трансфере новца; Лакташи код Бањалуке за врбовање војних и полицијских генерала; Тузла и Бијељина, за новинаре; Кључни персонал у свим тим инсталацијама обезбеђују Британци.

Британске обавештајне структуре обезбедиле су и непосредну координацију свих разнородних делова српске опозиције у јутарњим часовима 5. октобра, јер су биле озбиљно забринуте да се ти делови, по свом обичају, не посвађају у последњи тренутак и упропасте њихов пажљиво припремљен план. Једна британска група је, у том циљу, била – са лажним идентитетом – распоређена и на сам дан преврата у Београду, у амбасади једне европске земље која је чланица НАТО пакта а није чланица Европске уније…

XV

Банкрот демократске Србије (2001-2012)

Djindjic Blair

У среду, 27. јуна 2001. године, изручење Слободана Милошевића Хашком трибуналу одложено је за 24 часа. Тадашњи резидент британске обавештајне службе МИ-6 у Београду, Ентони Монктон, био је у Црној Гори, а желео је да присуствује последњем чину, како га је он назвао.

Није за то било никаквих посебних разлога – осим Монктонове перверзне жеље да се фотографише са својим пленом, и има успомену за породични албум.

Нико из тадашње српске владе није смео да противуречи Монктону. Тако је Слободан Милошевић отишао у Хаг на Видовдан, а после првих пет месеци мандата тзв. реформска српска влада је од својих британских пријатеља на поклон добила глогов колац.

У лето наредне, 2002. године, на састанку у једној сали амбасаде Велике Британије у Београду, у којој су на зидовима биле урамљене фотографије разних лидера из разних периода, приметио сам у ћаскању како је фотографија Черчила са Титом знатно већа од оне поред ње, на којој су били Тони Блер и Зоран Ђинђић.

Мој домаћин је ту опаску коментарисао на типично британски, циничан, начин:

“Свакоме према заслузи.”

Остало је нејасно да ли се та његова опаска односила на наш пар лидера или на њихов. Или, што је највероватније, на оба.

Онај антисрпски став, заузет на почетку Блеровог мандата и материјализован кроз бомбе, наставио се дакле и после петооктобарског пуча и у првој деценији овог века постао константа. Британска фрустрација Србијом била је стално потхрањивана новим и различитим чиниоцима.

Најпре, оним што је Британија перципирала као суштинску унутрашњу трансформацију Зорана Ђинђића, који је – доласком на власт – убрзано почео да води више рачуна о српским националним интересима него што су то британски политичари желели.

Даље, комичним дебаклом неколико сведока инсајдера које су Британци припремали за Хашки трибунал о трошку својих пореских обвезника.

И онда, дугогодишњом неспособношћу кључних британских обавештајаца да лоцирају и ухапсе Радована Караџића и Ратка Младића.

А касније, и тврдоглавошћу различитих српских влада да прихвате отцепљење Косова као свршен чин и престану да се буне због прекршеног обећања да се то неће десити.

Након Ђинђићевог убиства, долазак националних политичких снага у периоду 2004-2008 британска елита незванично тумачи као регресију, и тако је третира, и политички и симболички.

Типичан пример таквог односа је бизарни “случај Похулек”, крајем 2006. године. Потпуковник Мирко Похулек, запослен у Одељењу за везе са иностраним војним представницима у Министарству одбране, одлази у пензију. Већ од јануара, супротно добрим обичајима и колегијалним односима, британска амбасада га запошљава као помоћника војног аташеа, Сајмона Ванделура. Иако потпуковник Похулек није никада имао приступ озбиљним војним тајнама, овај догађај се у српском војном врху доживљава као понижавајући – највероватније је и сама одлука о ангажовању Похулека и била донета са циљем да пошаље баш такву поруку.

После хапшења Радована Караџића (2008) и Ратка Младића (2011) и њиховог изручења Хашком трибуналу, значај Србије у британским обавештајним плановима нагло пада. После 2011. распушта се и станица спољне обавештајне службе, МИ-6, у Београду. Њено особље се распоређује на друга места а једини преостали запослени, нижег ранга, бива потчињен регионалном центру МИ-6 у Бечу.

XVI

Популистички експеримент (2012 – ?)

Hamond-Tan

Британске државне и парадржавне структуре – тајне службе, дипломатија, кључни медији и мултинационалне компаније – процениле су неизбежан слом демократских политичких елита у Србији још 2008. године. Негде средином 2010. године у тим круговима формиран је прилично чврст став да се кроз  подршку политичком пројекту Српске напредне странке изгради нова, алтернативна, политичка структура којом ће се обезбедити задржавање западног утицаја на процесе у Србији.

Већ крајем те 2010. године овај став неформалних центара моћи прихваћен је и као државна политика нове владе Дејвида Камерона. Борис Тадић је, као било каква озбиљна политичка опција у Србији, бар када се радило о две зграде у Даунинг Стриту и једној стакленој згради на Темзи, дефинитивно отписан у пролеће 2011. године.

Сам пројекат формиран је и спроведен на основу истог модела који је примењен и приликом формирања ДОС-а, 2000. године, дакле као процес у две фазе. У првој, само преузимање власти персонализоваће политичар јачег националног профила, да би у другој фази, тзв. модернизацији, оперативне полуге власти преузео неко млађи и флексибилнији.

“Модел Николић-Вучић функционисаће идентично моделу Коштуница-Ђинђић…” – сећам се да је мој британски саговорник тог пролећа 2011. био врло самоуверен у овој оцени – “…најпре ће моћи да захвати врло широк круг бирачког тела а од самог почетка ће у себи носити клицу будућих сукоба који ће остати трајни механизам наше контроле…”

Овај инжењеринг припремљен је у Тависток Институту у Лондону, уз учешће преко двадесет експерата различитих профила, британских, српских и оних из трећих земаља. Пројекат је имао три главна и неколико споредних циљева:

Први, неутралисати ризик радикалних социјалних промена у Србији тако што ће се оне симулирати пажљиво припремљеним медијским и правосудним акцијама. Та симулација омогућила би – стварањем лажног утиска о правичности нове власти – смањење друштвених тензија и онемогућила, или бар одложила, било какве стварне промене.

Други, обезбедити на средњи рок инсталирање једне кооперативне политичко-управљачке структуре која ће омогућити довршење онога што су Британци назвали периферном стратегијом: легализације отцепљења Косова и неутрализације Републике Српске као регионалног фактора.

Трећи, обезбедити на дуги рок одвајање Србије од Русије и њену интеграцију у НАТО пакт.

Пројекат је у својој почетној фази (2012-2014), као што смо видели, постигао изузетне резултате. Сва три циља су остварена, први и други у потпуности, трећи у великој мери.

И као што је први британски генерални конзул у Крагујевцу, Џорџ Лојд Хоџес, 1837. године кнезу Милошу понудио отворену подршку против његових противника у Србији, а за узврат од Милоша тражио да умири националне аспирације Срба у Босни и Херцеговини тако је и данашња британска дипломатија понудила новим српским властодршцима исту нагодбу.

Све док се испуњавају захтеви везани за британске стратешке континенталне (Русија), регионалне (Косово, Република Српска) и економске циљеве свако кршење европских стандарда у унутрашњој политици Србије (владавина права, економија, медији) биће толерисано.

До одређених проблема дошло је тек средином 2014. године, после пуне две године реализације пројекта, из три разлога:

Први разлог тицао се динамике самог процеса. Наиме, британске првобитне процене о седмогодишњем циклусу биле су накнадно ревидиране, имајући у виду висок интензитет неконтролисаних, а често и хаотичних, процеса у самој Србији. Век трајања ове генерације српске елите је зато, средином прошле године, ревидиран на четири до пет година – она би, по новим проценама, била потрошена већ 2016. или најкасније 2017.

Други разлог, који је у знатној мери утицао и на први, била је нова, конфликтна фаза односа са Русијом, започета украјинским пучем у фебруару прошле године, а настављена низом политичких и обавештајних сукоба ниског интензитета (Македонија, Мађарска, Бугарска, Грчка, Црна Гора) на простору додира западне и руске сфере утицаја у источној и југоисточној Европи.

Трећи разлог била је одређена промена у лојалности кључних српских политичара, у односу на процене усвојене пре њиховог доласка на власт, 2010. и 2011. године. Та промена одражавала се, првенствено, кроз већи утицај Немачке на српску унутрашњу и спољну политику него што су то Британци првобитно очекивали.

Они делови српског естаблишмента који су остали везани за Русију и руске интересе на Балкану – а њихов капацитет није слабио са временом, као што се то исто погрешно очекивало – активно су, преко медија на које су имали утицај, манипулисали тезом о британско-немачком конфликту, и тенденцији немачко-руског приближавања.

Без обзира колико је ова хипотеза била натегнута, и конструисана вештом манипулацијом појединим детаљима, она је у српској јавности, полако али стално, постајала све присутнија.

Резултат тог процеса било је даље повећање већ ионако високе конфузије у самом српском естаблишменту, јачање антибританских сентимената у српском јавном мнењу и све чешћи случајеви да Британија – за остварење чак и циљева нижег ранга – мора да тражи додатну подршку америчке администрације.

Сва три наведена фактора приморала су Британце да убрзају динамику реализације својих интереса у Србији, како би што већи број циљева остварили пре наредне замене политичких елита, и како би – истовремено – задржали какав-такав утицај на околности под којима ће се та замена догодити, као и на позиције у новим елитама.

Зато је, од средине 2014. године, почело интензивирање британских притисака на српско руководство, и то не само на све три кључне спољне тачке – Републици Српској, Косову и односима са Русијом – него и на појединим унутрашњим тачкама, а пре свега по питању појединих кадровских решења у структурама власти.

Ови притисци интензивирани су у 2015. години, најпре са усвајањем познате резолуције о Сребреници у Савету Европе и предлогом – који је заустављен руским ветом – сличног документа у Савету безбедности УН.

Замишљена иначе као рођендански поклон једног колеге лорда баронеси Арминки Хелић, априла ове године – резолуција о Сребреници у Савету безбедности представљала је феномен комплексне, садо-мазохистичке природе. У мери у којој је та резолуција била замишљена као садистички инструмент у односу на Србе (и тако су га Срби свих политичких опредељења, старосних и социјалних група углавном интимно и доживели) она је истовремено била и мазохистички инструмент – болно подсећање британске политичке, културне и обавештајне елите на њене сопствене заблуде и промашаје у балканској политици у последњих двадесет пет година.

Сам текст нацрта Резолуције је био аматерски и на брзину писан, пун историјских нетачности и непрецизности, лоше формулисаних порука између редова и јефтиних клишеа на нивоу средњошколског писменог састава.

Међутим, Резолуција је била – што је заправо много озбиљнији пропуст Форин Офиса – врло лоше и политички припремљена, са потпуно погрешним проценама одговарајуће руске реакције, као и уз недовољно тачне и прецизне обавештајне податке о стварном квалитету и интензитету веза између Москве и Додикове администрације у Бања Луци.

У 2015. години тежиште притиска је са Републике Српске поново пренето на Косово, са два јавно прокламована циља: да се убрза процес демонтаже свих институција – државних, друштвених и привредних – Републике Србије на северу Косова, и да се убрза процес међународног признања ове сецесионистичке творевине.

Међутим, овај британски притисак је вођен и додатним, скривеним, циљем: да се српско државно руководство примора да, у што већој мери, буде активни савезник у спровођењу ове, по Србију штетне, политике. На тај начин додатно би се убрзао процес његовог делигитимисања у самој српској јавности и тиме оно учинило слабијим и рањивијим, па самим тим и зависнијим од спољног фактора у тренутку када на дневни ред дође остваривање других британских циљева.

XVII

Три поуке са путовања Оријент експресом

Orient Express

Завршили смо кратко путовање нашим Оријент експресом. Које поуке смо могли да извучемо са свих тринаест успутних станица, укључујући и ову последњу на којој смо се јутрос искрцали?

Прва поука је свакако: и Србија је за Британију такође само једна од станица, и то не претерано значајна.

На европском континенту, који је за Британце почињао већ код Калеа у Франуској, са друге стране Канала, а завршавао у далеком Истанбулу, Србија је увек – и на траси оног правог Оријент експреса – била она последња станица пре Истанбула.

Била је то станица истовремено и сувише близу да би јој било дозвољено да потпуно сама са собом управља, али и сувише далеко да би се њена модернизација икада озбиљно узимала у обзир.

Зато је та станица увек остајала негде између. Између Истока и Запада, између Византије и Средње Европе, између традиције и модерности.

Друга поука: пожељна величина и снага Србије, у британској перцепцији, увек су биле променљиве величине, које су зависиле од шире констелације снага и интереса у Евопи.

Онда када се британски империјални интерес одржавања равнотеже снага у Европи сукобљавао са руским империјалним амбицијама продора на топла мора, Британија је подржавала исламски фактор: Отоманску империју некада или Велику Албанију, данас. Срби су тада били доживљавани као предстража руских интереса на Балкану. Чак и најмања Србија је тада била исувише велика да би за Британију била прихватљива.

Међутим, у епохама када се британски интерес сукобљавао са немачким, а Русија у таквом распореду снага била савезник, савезник је била и Србија. У тим периодима, и највећа Србија је била сувише мала, и зато је два пута и замењена Југославијом, као оптималнијим геополитичким оквиром.

Београд је, наиме, она – једна једина – тачка у којој се траса Оријент експреса укршта са пругом Берлин-Багдад, тим немачким империјалном сном о продору према истоку – Drang nach Osten. Имати престоницу баш на тој тачки укрштања увек је представљало непогрешив тест за сваког српског или југословенског државника: способни су пролазили тај тест и правили велике и просперитетне државе; неспособни су губили и оне које би затицали, и остављали их мање, сиромашније и несрећније.

Једини изузетак од ова два правила јесте период 1948 – 1990: то је једини период у којем је Србија/Југославија могла да буде британски савезник, а да Британија и Русија не буду и саме савезнице. Истовремено, то је и период највећег привредног, културног и међународног напретка Србије. Јесу ли те две чињенице напросто обична коинциденција или нешто више?

Дакле, изазов српске политичке елите – не само када је у питању развој односа Србије и Британије али посебно у том случају – јесте да дефинише сопствени, аутохтони, корпус националних и државних интереса, да поново изгради, консолидује и ојача ресурсе којима располаже и да се коначно еманципује и од Русије и од Британије и од Немачке истовремено.

Трећа поука: са изузетком неколико критичних тренутака у протекла два века, стварни интереси Велике Британије у Србији увек су били врло ограничени. Истовремено, интереси различитих српских елита да обезбеде британску (стварну или претпостављену) политичку подршку да би дошли на власт или се на њој одржали били су прилично велики.

Несразмера између ових интереса створила је једну трајну неравнотежу снага, и самим тим, у неколико генерација српских елита формирала трајни комплекс ниже вредности према британском политичком и обавештајном фактору. Истовремено, у више генерација британских елита та несразмера је формирала трајни комплекс империјалне ароганције када је у питању била Србија.

Оба комплекса су, у великој мери, била путативна, а не стварна. Нити је српским политичарима британска подршка била толико значајна колико су они веровали, нити је њиховим британским колегама ово подручје било толико једноставно, колико су се заваравали.

XVIII

Када ће Конкорд заменити Оријент експрес…

concordeКоја је следећа станица на којој ћемо се, у односима са нашим британским партнерима, зауставити? Хоће ли то бити опет неки рат, и да ли ћемо у њему поново бити савезници или не? Или ће то бити нека нова револуција, преврат или атентат?

А можда ћемо, поново, ући у Периклово доба? Можда ће нека будућа председница Србије свирати клавир британском краљу, као што је 1953. године Тито свирао Елизабети?

И да ли ће уопште бити наредне станице? Или је наш Оријент експрес српско-британских односа ушао на слепи колосек?

Велику Британију очекују године – а рекао бих и деценије – озбиљних искушења, баш као и Србију. Та искушења су делимично заједничка и произилазе из озбиљне кризе саме Европске уније, њеног идентитета и темељних конструкционих грешака у механизмима њеног функционисања.

Евроскептицизам у Великој Британији је у порасту, баш као и у Србији. Истовремено, британске политичке елите уцењују српске политичке елите подршком за приступање унији коју жели све мање грађана, и у Британији и у Србији. Овај парадокс неће моћи дуго да опстане.

Уколико Британија одлучи да иступи из Европске уније, на референдуму који ће се одржати пре краја 2017. године, она ће се поново суочити са питањем Шкотске. Највероватније, унионистичка већина у Шкотској неће моћи да се задржи ако Британија одлучи да напусти ЕУ. Такав сценарио означио би крај уније која постоји од 1707. године. Велика Британија постала би поново Енглеска са Велсом…

Британско друштво се мења, и то убрзано. Етнички, социјално, али и по базичним вредносним судовима које прихвата као своје. Те промене, нешто спорије али неизбежно, добијају и свој политички израз. Србија не би смела да себи дозволи заблуду да – судећи о Великој Британији – живи у прошлости, и суди о једном друштву које више не постоји, не видећи једно ново друштво које се за то време ствара пред њеним очима.

Врло сличан закључак би могао да се изведе и у обрнутој оптици: мења се и српско друштво, оно је исто тако динамично и врло је далеко од хомогеног, па ни британски политичари – барем нова генерација тих политичара – не би смели да судећи о Србији буду и даље фиксирани на неколико стереотипа из прошлости.

И српском орлу и британском лаву – да би избегли одлазак код ветеринара – биће неопходни неки други чувари. Нове политичке елите у обе земље требало би да означе и нови, другачији, начин међусобне комуникације. Оријент експрес ће, у једном тренутку, ипак морати да се замени Конкордом.

На нивоу предрасуда ако већ не и чињеница, сви разлози за узајамно неповерење између Британије и Србије постоје још увек, на почетку трећег века постојања модерне српске државе. Као и у претходна два века, они остају изазов за нове генерације политичара, и британских и српских.

За британске политичаре се не бринем – имају они довољно својих претходника на које ће се угледати, и довољно мудрих људи чије савете ће послушати.

А новој генерацији српских политичара, за коју знам да ће бити паметнија од данашње, предлажем да – бар када се ради о обликовању будућих односа са Великом Британијом – поново прочита уводни пасус из мемоара Проте Матеје Ненадовића, оног мудрог човека са прве станице нашег данашњег путовања Оријент експресом:

“Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путове и код куће мирно седио и у мојој башти воће калемио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њи’; живио у сваком благу и изобилију и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао и’ из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем. 
 
То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се нигда тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити, ни у несрећи очајавати.”

XIX

…и када ће јагуар заменити ленд ровер?

Pm_jagУ другој половини деведесетих, у оном кратком затишју пред буру између Дејтона и НАТО агресије, британски амбасадор у Југославији, Сер Ајвор Робертс, посетио је једно велико београдско предузеће. У неформалном разговору, мој пријатељ, директор тог предузећа питао је амбасадора када мисли да ће се, коначно, све код нас средити. Добио је следећи одговор:

“Ја сам данас овде дошао џипом, ленд ровером. У гаражи амбасаде имамо и јагуар. Е, када будете видели неког британског амбасадора како се вози јагуаром по Београду, ово ће бити мирна земља.”

За оне који не знају: британски амбасадор у Београду, Денис Киф, још увек се по Београду вози ленд ровером…

***

Овај текст посвећен је мом великом пријатељу, др Предрагу Симићу (1954-2015), директору Института за међународну политику и привреду, професору Факултета политичких наука у Београду и нашем амбасадору у Паризу. Пеђа је био један од најбољих познавалаца Велике Британије и британске политике у нашој генерацији. 

Пеђа сада седи са осталим сапутницима који су нам правили друштво на данашњем путовању Оријент експресом – Протом Матејом и Кнезом Милошем, Костом Вујићем и Гарашанином, Чедомиљом Мијатовићем и Пашићем, Ђиласом и Титом – и вероватно се заједно са свима њима ужасно нервира како, ни после две стотине година, још увек ништа нисмо научили…

Advertisements