The-Riot

“Sa bajonetima možete da učinite sve, osim da sedite na njima.”

(Šarl Moris de Taljeran, u razgovoru sa Napoleonom Bonapartom)

 

I

Pahlavijev sindrom

Motherly-care-Tehran-February-9-1979-Tea-and-bread-sustained-a-revolution.-After-soldiers-joined-the-demonstrations-civilians-brought-provisions-into-the-streets.-Pinterest

“Kada je sila neophodna mora se primeniti hrabro, odlučno i potpuno. Ali moraju se znati i granice sile; kada silu treba zameniti manevrom, a udarac sporazumom.”

(Lav Trocki, “Šta dalje? Vitalna pitanja nemačkog proletarijata”, 1932)

I Taljeran i Trocki, ta dvojica velikih tehničara politike, bila su dovoljno često u prilici da upotrebe silu da bi dobro znali granice njene moći. Neki drugi, međutim, nisu.

Početkom februara 1979. godine tadašnji iranski šah, Mohamed Reza Pahlavi, bezuspešno je pokušavao da suzbije islamsku revoluciju koju je podstakao povratak verskog lidera, ajatolaha Ruholaha Homeinija, iz izgnanstva u Parizu. U tom cilju šahova vlada je danima primenjivala silu nad demonstrantima.

Način na koji je ta sila primenjena, međutim, samo je ubrzao pad šahovog režima. Naime, vojska, policija i tajna služba Irana primenjivali su silu sasvim dovoljno da dodatno naljute demonstrante, a nedovoljno da ih zaista zaplaše. Zato se, sa svakom novom upotrebom sile, položaj režima dalje pogoršavao. Na kraju je sam aparat sile (vojska i policija) otkazao podršku režimu i režim je pao.

Ova greška u tehnici upotrebe sile kasnije je, u teoriji, nazvala “Pahlavijevim sindromom”.

I pre i posle iranskog šaha, istu grešku učinili su mnogi državnici. Grčki pukovnici 1974. godine; poljski general Jaruzelski, 1981; rumunski predsednik Čaušesku 1989. – da ne idemo u ranije vekove i na udaljenije kontinente.

Svi oni su, u jednom trenutku, pomislili da primenom sile mogu rešiti dublje političke (i socijalne) probleme. I u svim tim slučajevima krajnji ishod je (po njih same, ali i po one društvene snage i vrednosti koje su zastupali) ispao mnogo gori nego da sila nije ni primenjena.

U ovom tekstu ispitaćemo moć i granice sile u politici; njen odnos prema državi i zakonima; uslove, način i obim njene primene; njene vrste, oblike i vidove; njena ograničenja: istorijska, geografska i tehnološka; aparat za njenu primenu: njegovu anatomiju i autonomiju; njene neposredne i dugoročne posledice. Bavićemo se i nekim njenim specifičnim oblicima: pučevima, revolucijama i egzekucijama. Na samom kraju, kao poslasticu i nagradu za one čitaoce koji budu izdržali do kraja, razmotrićemo i neke aspekte odnosa između sile i umetnosti.

 

II

Sila, zakon i država

Iranian-Revolution-guards-1979.-Huffington-Post

“Šta obuzdava proždrljive životinje koje neko naziva ljudima? U zori društva to je bila brutalna i neobuzdana sila; kasnije je došao zakon, a to je isto tako sila, samo njom vladaju određene forme. Konsultovali ste sve izvore u istoriji: svuda se sila pojavljuje ispred prava.”

(Moris Žoli, “Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea”)

Sila jeste imanentna državi – može se reći da suverena država, bez aparata sile, teško može da uopšte postoji. Taj aparat, dalje, mora biti dovoljno jak da država, na svojoj teritoriji, ima monopol sile – odnosno da njen aparat sile bude jači od bilo kog drugog koji bi mogao da postoji na njenoj teritoriji: kriminalnih organizacija, stranačkih paravojski, privatnih obezbeđenja, stranih trupa u vojnim bazama, različitih etničkih ili verskih milicija…

Međutim, sila – iako nužan uslov za postojanje države – nije i dovoljan uslov. Da bi određena zajednica bila država, pored sile neophodno je da ima i zakon. Početkom osamdesetih godina prošlog veka, kada sam upisao Pravni fakultet u Beogradu, tu distinkciju nam je na predavanjima odlično objasnio profesor Radomir Lukić, još na prvoj godini:

“Država koja ima samo silu, a ne i zakon, ne razlikuje se od razbojničke bande.”

Legitimitet državi, dakle, daju zakon i sila, zajedno: zakon, po svojoj prirodi, logično implicira silu koja stoji iza njega; u svojoj knjizi “The Province of Jurisprudence Determined”, engleski pravni filozof Džon Ostin je još 1832. napisao:

“Svaki zakon ili pravilo … je naredba.

Ako mi izraziš želju da nešto učinim ili ne učinim, i ako me posetiš i staviš u izgled zlo u slučaju da se ne povinujem tvojoj želji, onda je ta izražena želja u stvari naredba.”

Ovaj zaključak potvrđuje i ovlašan pogled unatrag, u istoriju zapadne kulture: kad je zakon religiozan, on sa sobom nosi sankciju bogova; kada je sekularan, onda je to volja suverena – ne njegov ćef, želja ili nada, već njegova volja. Nepoštovanje volje suverena predstavlja izazov ne toj pojedinačnoj volji, već samim temeljima suverenosti. I zaista, u ranijim vremenima, sva ozbiljna kršenja zakona svodila su se, u krajnjoj liniji, samo na dva: svetogrđe i izdaju.

Različite filozofske spekulacije dovešće nas do istog zaključka: da je zakon poredak prirode, sa devijacijama koje vode u težak i bolan život contra naturam; ili da je zakon običaj koji postoji od pamtiveka, čije kršenje povlači ostrakizam (izgnanstvo), stavljanje van zakona, ili smrt; ili da je zakon zavera slabih protiv jakih (Sofisti), gde mnogo njih kažnjava malo u cilju da učvrste svoju vlast.

Dakle, bez obzira da li je zakon volja Boga, poredak prirode, diktat razuma ili arbitrarna naredba dominantne osobe ili grupe, on se uvek otelotvoruje u formi prinude. Sami izrazi “volja”, “naredba”, “diktat”, “komanda” – već na prvi pogled otkrivaju obavezujući karakter zakona, koji ima smisla samo dok iza njega stoji sila, u intenzitetu dovoljnom da obezbedi njegovo poštovanje.

***

Da li je zakon dobar? Ako jeste, onda i sila koja stoji iza njega mora isto tako da bude dobra, a dobar građanin ima obavezu da pomogne u primeni zakona. Ako građanin želi više zakona, on zapravo želi više sile.

Ipak, vlade koje primenjuju tzv. unutrašnju silu (prema sopstvenim građanima) u prevelikoj meri, ili isuviše često, sve češće se označavaju kao totalitarne, odnosno “loše” vlade.

Ovu protivrečnost su prvi prokušali da razreše liberalni mislioci osamnaestog veka: oni su silu u načelu smatrali zlom, dok su onu silu koja je neophodna u primeni zakona prihvatali kao izuzetak od ovog pravila samo u slučaju da je sprečila veća ograničenja slobode od onih koje je sama stvorila. Vlada je najbolja kada najmanje vlada.

Liberalna očekivanja osamnaestog veka, da će sila u društvu moći da bude održana na minimumu, kao i očekivanja ranog komunizma devetnaestog veka da će ona u budućnosti moći potpuno da iščezne, demantovao je, i jedne i druge, dvadeseti vek. Količina sile, i unutrašnje (u revolucijama, kontrarevolucijama i građanskim ratovima) i spoljašnje (u dva svetska i desetinama regionalnih ratova) primenjena u dvadesetom veku prevazišla je, po kvantitetu, kvalitetu i stepenu organizacije, količinu sile primenjene u bilo kom od ranijih vekova.

Vek u kojem živimo danas doneo je novi kvalitet u shvatanju sile u politici: trenutno narodi širom sveta, nezavisno od oblika država u kojima žive i njihovih društvenih uređenja, zahtevaju sve više i više zakona (a samim tim i više sile) od svojih vlada. Kao rezultat tog preovlađujućeg javnog mnenja, proliferacija zakona širom sveta raste astronomskom brzinom; šire se oblasti ljudskog života koje država kontroliše, direktno i indirektno; tako se povećava i količina sile, kako direktne tako i one implicirane, u opticaju.

Posmatrač sa neke druge planete verovatno bi pomislio da je moderno ljudsko društvo u ratu sa samim sobom. Velike međunarodne ratove postepeno su zamenili konflikti niskog intenziteta u okviru samih država, pa čak i onih najsitnijih delova unutar svake zajednice. Proliferacija zakona i povećanje kapaciteta aparata sile nisu sprečili ovaj proces: naprotiv, u velikoj meri su ga i dodatno podstakli – sasvim u skladu sa starom maksimom rimskog prava: Summum ius, summa iniuria (najviše prava, najviše nepravde).

 

III

Vrste, oblici i vidovi sile u politici

PAR59

“Džamije su naše kasarne, kupole su naši šlemovi, minareta su naši bajoneti i vernici su naši vojnici…”

(Iz govora gradonačelnika Istanbula, Redžepa Tajipa Erdogana, decembra 1997. u gradu Sirt. Erdogan je 1999. zbog ove rečenice osuđen na deset meseci zatvora. Na izdržavanju kazne proveo je četiri i morao da se povuče sa položaja.) 

Sila se u politici javlja u velikom broju oblika, i čistih i hibridnih, pa samim tim otvara i prostor za nekoliko mogućih klasifikacija. Za potrebe ovog teksta silu smo klasifikovali prema subjektu koji je primenjuje, u dve osnovne grupe: na silu tzv. državnih aktera (država u užem smislu i različite paradržavne organizacije – stranačke, sindikalne, kriminalne) i na silu tzv. nedržavnih aktera (etničke grupe, revolucionarne organizacije, terorističke organizacije, odmetnuti delovi vojski i policija).

Polazeći od ove klasifikacije, postoji pet osnovnih oblika političkog nasilja:

  1. Uzajamno nasilje između nedržavnih aktera: etnički konflikti.
  2. Jednostrano nasilje nedržavnih aktera: terorizam.
  3. Jednostrano nasilje državnih aktera: državni udar, genocid, tortura, policijsko nasilje, smrtna kazna, izgladnjivanje.
  4. Uzajamno nasilje između nedržavnih i državnih aktera: pobuna, nemiri, revolucija, građanski rat, protivustaničke operacije.
  5. Uzajamno nasilje između državnih aktera: rat.

Navedeni tipovi političkog nasilja se vrlo retko pojavljuju samostalno i u svom čistom obliku. Najčešće, u datom vremensko-prostornom kontekstu pojaviće se nekoliko njih, sukcesivno ili paralelno, u različitim pojavnim oblicima i različitih intenziteta. Na primer: policijsko nasilje će izazvati terorizam, koji će opet izazvati vojni puč; iz puča će slediti pobuna, koja će se razviti ili u revoluciju ili u građanski rat, ili u oboje istovremeno; u etnički i verski mešovitim društvima, građanski rat će nužno prerasti u etnički konflikt koji ima prilično dobre šanse sa se završi genocidom.

 

IV

Redovna i vanredna stanja

image-w1280

“Naša stara Evropa konačno filozofira na ispravan način. Mi više ne govorimo, kao što smo u jednostavnim vremenima: “Ovo je ono što mislim. Koje su vaše primedbe?” Mi smo postali lucidni. Dijalog smo zamenili saopštenjem: “Ovo je istina”, kažemo. Vi možete da o njoj raspravljate koliko god želite; mi nismo zainteresovani. Ali za par godina će doći policija koja će vam pokazati da smo mi u pravu.”

(Alber Kami, “Pad”)

Sila se u politici uvek primenjuje u određenom kontekstu: vremenskom, prostornom i institucionalnom. Na ograničenja u primeni sile koje diktiraju istorija, geografija i tehnologija vratićemo se u naredna tri odeljka. U ovom ćemo se baviti tzv. institucionalnim okvirima.

Zavisno od društvenih i političkih uslova u kojima se primenjuje sila možemo razlikovati tzv. redovna i vanredna (ratna, opsadna) stanja. Definicija ovih prvih je, zapravo, negativna: redovna stanja su sva ona koja nisu vanredna.

Ratio legis za razlikovanje ova dva pravna režima u uporednom zakonodavstvu i praksi nalazi se u stepenu ugroženosti države: što je taj stepen veći, to će veća biti i ovlašćenja države da primeni silu, a manje ustavne garancije koje će uživati njeni građani.

Vanredna stanja su, u fenomenološkom smislu, sasvim blizu državnog udara i ova dva pojma se često prepliću Međutim, iako se svaki državni udar izvodi proizvođenjem vanrednog stanja, obrnuti zaključak ne važi: svako vanredno stanje nije i državni udar. Od tri tačke razlikovanja dve su proceduralne, a jedna suštinske prirode.

Najpre, vanredna stanja države uvode iz određenih razloga i po određenoj proceduri. U tom smislu, ona nisu nužno nezakonita prilikom samog uvođenja (iako to kasnije mogu da postanu); differentia specifica državnog udara je da njegovo izvođenje, po pravilu, predstavlja nezakoniti čin: on je tačka raskida sa važećim pravnim poretkom.

Drugo, vanredna stanja su, u većini savremenih država, vremenski ograničena. Na primer, po članu 200. Ustava Srbije, vanredno stanje može trajati najduže 90 dana, a po isteku tog roka Narodna skupština ga može produžiti još jednom, većinom glasova ukuponog broja narodnih poslanika, do 90 dana. Za razliku od vanrednih stanja, državni udari, pošto nisu ni predviđeni ustavom i zakonima, nisu vremenski oročeni propisima. I njihovo trajanje je, naravno, ograničeno, ali ono će zavisiti od niza unutrašnjih i spoljnih okolnosti: od saglasnosti društvenih elita do odnosa tzv. spoljnog faktora; ne, međutim, i od pravnih normi.

 

V

Ograničenja (1): istorija

seige-of-jerusalem

“Istorija se uvek ponavlja dva puta, prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.”

(Karl Marks, “Osamnaesti brimer Luja Bonaparte”)

Prvi set ograničenja u primeni sile određuje istorija. Tako je, na primer, u Prvom jevrejsko-rimskom ratu, 70. godine nove ere, osvajanje Jerusalima koštalo života (prema rimskom istoričaru Flaviju Josifu) čak 1,100,000 njegovih stanovnika. Šest vekova kasnije, 637. godine, osvajanje istog (tada vizantijskog) grada od strane arapske vojske kalifa Omara Ibn al-Kataba prouzrokovalo je smrt 20,000 stanovnika. Krstaško osvajanje Jerusalima 1099. godine od Arapa bilo je praćeno sa između 3,000 i 4,000 žrtava. Još osam vekova kasnije, u Prvom svetskom ratu 1917. godine, Britanci su zauzeli Jerusalim u borbama koje su života koštale oko dve hiljade ljudi. Konačno, u ratu između Izraela i Jordana, 1948. godine, Jerusalim je osvojen uz gubitke od oko šest stotina civila.

Isti grad, strateški podjednako važan raznim zaraćenim stranama koje su se za njega borile u toku poslednje dve hiljade godina, izazvao je različiti broj civilnih žrtava. Njihov broj je, kao što smo videli, u vremenskom rasponu od dvadeset vekova, pao čak dvadeset puta….

Istorija je, dakle, istovremeno porađala dva paralelna procesa: sa jedne strane, materijalni, naučni i tehnološki napredak stvarao je sve moćnije instrumente i sve veće kapacitete za primenu sile (barut, bojni otrovi, nuklearno oružje); sa druge strane, kulturni napredak, a naročito razvoj sredstava masovnih komunikacija u XX i XXI veku, koji je omogućio prenos slike i zvuka na daljinu u praktično realnom vremenu, doveo je do povećanja tzv. intrinzične vrednosti ljudskog života o čemu će biti više reči u odeljku VII u kojem ćemo se baviti odnosom između sile i tehnologije.

 

VI

Ograničenja (2): geografija

In-January-1979-violent-protests-and-fighting-forced-the-shah-to-flee-abroad.-Meanwhile-guards-keep-watch-from-the-Tabriz-headquarters-in-case-of-attack-from-Khomeini-supporters-on-Dec.-

“Sve je to u redu – reče Mak Kvin uznemireno. – Možemo se danima zadržati ovde. 

– Koja li je ovo zemlja uopšte? – upita gospođa Habard plačnim glasom. Kad joj je rečeno da je to Jugoslavija, ona reče:

– Oh! Pa mi smo na Balkanu. Šta se može drugo i očekivati?”

(Agata Kristi, “Ubistvo u Orijent Ekspresu”)

Drugi set ograničenja u primeni sile određuje geografija. Da biste shvatili kako i na koji način, hajde da napravimo mali mentalni eksperiment.

Zamislite, za trenutak, da ste šef tajne policije u Somaliji i da neki dosadni novinar uporno objavljuje tekstove u kojima brata (sina, ženu, oca – zamislite šta već želite) vašeg predsednika optužuje za neku korupciju. Šta bi vam bilo potrebno da rešite taj problem? Jedan pouzdan posrednik, jedan tinejdžer, po mogućnosti narkoman, jedan pištolj (obično se koriste oni kalibra 9 mm) sa izbrisanim serijskim brojem i prigušivačem, i ne više od pet stotina dolara ( po mogućnosti u sitnim novčanicama). Leš novinara bi narednog jutra bio pronađen u nekoj uličici u Mogadišu, lokalna policija bi sprovela nekakvu traljavu istragu koja bi zaključila da je nesrećni novinar bio žrtva pljačke koja je krenula po zlu i uskoro bi sve bilo zaboravljeno. Vaš problem bi bio rešen.

Sad ćemo iz Somalije da krenemo na malo putovanje, krećući se prema zapadu. Zamislite da ste šef tajne policije u Turskoj, sa istim problemom. Morali biste da primenite drugačiji modus operandi. Da nađete najmanje dva pouzdana izvora koji bi bili spremni da potvrde kako je vaš novinar bio u vezi sa Gulenovom tajnom organizacijom, ili sa kurdskim pobunjenicima. Da onda nađete kooperativnog tužioca koji bi poverovao u iskaze vaših izvora i pritvorio ga zbog terorizma. Da potom imate i lojalnog upravnika zatvora koji bi novinara smestio u ćeliju u kojoj se nalaze vaši pouzdani zatvorenici-saradnici. U Ankari biste morali da uključite više ljudi u operaciju nego u Mogadišu, angažujete više novca, i na kraju biste problem rešili delimično. Novinar jedno vreme ne bi pisao, ali ne bi bio mrtav. Bio bi maltretiran, tučen, verovatno silovan, ali bi ostao živ.

Idemo dalje na put. Sada ste šef tajne policije u Beogradu. Modus operandi je još složeniji: morali biste da iskopate neki pikantni a neprijatan detalj iz privatnog života novinara, date ga vašem lojalnom tabloidu, i tako pošaljete diskretnu poruku da nezgodno pisanje prestane. Ako vam to ne uspe, ne biste imali drugi izbor nego da nađete nekog građanina (ili još bolje, više njih) koji bi podneo tužbu za naknadu štete (zbog neke sasvim druge stvari, naravno) u građanskoj parnici. Zatim, da nađete kooperativnog sudiju prvostepenog suda, da dosudi svakom od tužilaca najviši mogući iznos odštete, pa onda da ubrzate odluku apelacionog suda, da se sve te odštete potvrde. Tek onda, mogli biste da kod novinara pošaljete svog poverljivog čoveka kao posrednika, sa porukom: “Hoćeš li da ti izvršitelji sad zaplene sve što imaš, ili ćemo se dogovoriti da svoj dug odradiš pisanjem?” Cela operacija bi, pod najboljim uslovima, trajala šest do devet meseci, vaš predsednik bi se u međuvremenu nervirao, mnogo ljudi bi moralo da bude uključeno, mnogim ljudima biste posle ponešto dugovali… Što je najgore po vas, ostalo bi previše svedoka.

Idemo još dalje. Sad ste šef tajne policije u Švajcarskoj. Pozvali biste svoju saradničku vezu u nekoj velikoj banci u Cirihu, ili u farmaceutskoj kompaniji u Ženevi, na neobavezni branč, van radnog vremena (najbolje u subotu). Novinar bi naredne nedelje dobio neočekivanu ponudu da uradi neko sasvim besmisleno, a preplaćeno, istraživanje ruda i gubljenja vremena. Uslov, nigde napisan i nigde izrečen, bio bi, naravno, da prestane sa svojim tekstovima koji vašem šefu smetaju. O da, velika većina novinara na svetu bi prihvatila takvu faustovsku nagodbu. Nema metaka, nema leševa, nema zatvora. Ali zato ima tragova novca, tog izdajničkog svetlucanja brojeva na ekranu kompjutera, koji večito ostaju zapisani na nekom hard disku. Završili ste posao, ali ćete možda sutra i sami biti nečija lovina?

I u Mogadišu, i u Ankari, i u Beogradu, i u Bernu, vi radite isti posao i suočeni ste sa istim problemom, u istoj 2018. godini. Razlike u vašem pristupu, načinu na koji ćete problem rešiti (ili ga nećete rešiti), količini, intenzitetu i oblicima sile koje ćete u rešavanju problema primeniti određuje – geografija.

Dvadeset prvi vek je ograničio zone u svetu u kojima se sila, a posebno ona koja nije zasnovana na zakonu, još može slobodno i nekontrolisano primenjivati u političke svrhe. To su i dalje većina zemalja Afrike, neke zemlje Latinske Amerike (Venecuela, Kolumbija, Meksiko), Bliski istok, južna i srednja Azija, Turska, Rusija, Ukrajina. Već na Balkanu se situacija pomalo menja: sila jeste efikasna, ali samo do određene mere i samo u pojedinim, ne baš tako čestim, kritičnim situacijama.

Ako krenemo dalje, na sever i na zapad kontinenta, naići ćemo na radikalno drugačiji pejzaž: sila (u smislu kondigne moći) odavno je zamenjena različitim formama kompenzacione moći (institucionalizovane korupcije) ili kondicionirane moći (oblikovanja javnog mnenja putem društvenih mreža i masovnih medija).

 

VII

Ograničenja (3): tehnologija

Britain's Chancellor of the Exchequer George Osborne is shown the 24 hour Operations Room inside GCHQ, by the Director of GCHQ Robert Hannigan (C) and Cheltenham MP Alex Chalk (L), in Cheltenham

“Velika je istina ali je još veće, sa praktične tačke gledišta, ćutanje o istini.”

(Oldos Haksli, “Vrli novi svet”)

Napredak tehnologije je na silu imao dvostruki efekat. Sa jedne strane, on je do neviđenih razmera povećao prosti, fizički kapacitet kojim raspolažu aparati za njenu primenu, kako oni zvanični tako i oni nezvanični.

Ono za šta je hiljadama godna bila neophodna sekira, mač ili nož, desetak vekova kasnije barut, a još nekoliko vekova kasnije avion – uzimanje ljudskog života – sada je dovoljna bespilotna letelica, dron. Ubica više ne mora da svoju žrtvu gleda u oči, da sluša njen poslednji hropac ili da ga prska krv sa njenog prerezanog vrata. Sve što će videti biće nekoliko svetala na ekranu kompjutera koja će se upaliti i ugasiti.

Sa druge strane, napredak tehnologije je rezultate sile – spaljena sela, dečje leševe, bombardovane autobuse i vozove – učinio vidljivijim, u kraćem vremenu i na širem prostoru, nego ikada ranije. Najpre fotografija, potom film i televizijska slika, a sada video i tonski snimci koji se šire signalom mobilne telefonije, internetom i preo društvenih mreža, postepeno su doveli do potpune transparentnosti smrti.

U maju 1999. godine obaveštajac jedne NATO zemlje je u razgovoru to pokušao da mi slikovito predstavi na sledeći način:

“Pre sto godina ste mogli da vodite rat na Kosovu i da za to nikoga ne bude briga. Pre pedeset godina ste mogli da vodite isti rat i da to niko ne vidi jer nije bilo televizije. Sada imate problem.”

Sećam se da sam prihvatio tu njegovu malu igru i odgovorio mu:

“Prekjuče ste mogli da tvrdite da u Beogradu bombardujete samo vojne ciljeve. Juče ste bombardovali kinesku ambasadu. Rekao bih da vi imate problem.”

Tehnologija, svakako, predstavlja značajno ograničenje u primeni sile u politici. I dalje postoji razlika između emocija koje će u svetskom javnom mnenju izazvati dete ubijeno u saudijskom napadu na Jemen i njegov vršnjak stradao u samoubilačkom napadu Islamske države u Parizu – ali ta razlika je danas mnogo manja nego pre dvadeset, deset ili čak pet godina. Činjenica da se vest, u kompletu sa slikom i tonom, danas prenosi u realnom vremenu i da više ne postoje efikasni metodi njene cenzure, omogućila je i globalizaciju događaja ali i personalizaciju žrtve.

Žrtva – a posebno ona koja je izazvana silom primenjenom iz političkih razloga – danas više nije samo anonimni broj u nekom egzotičnom geografskom okruženju o kojem se imaju maglovite i nejasne predstave. Ona je dobila je svoje ime i prezime, i sa njim ceo svoj život koji joj je nasilno prekinut. Svadbena povorka u Avganistanu, novinar u Somaliji, škola u Jemenu i bolnica u Siriji – te koreografije smrti sve manje se razlikuju od svadbene povorke u Madridu, novinarke na Malti, škole u Bordou ili bolnice u Hamburgu.

***

Međutim, moderna tehnologija nije personalizovala samo žrtve sile – isti proces se dogodio i sa njihovim dželatima: i njima je sve teže da ostanu zaštićeni anonimnošću. Jedna sasvim slučajna fotografija i moćni softveri za reverznu pretragu neminovno će dati neke rezultate. Oprema za prisluškivanje, dostupna istraživačkim novinarima većih svetskih medija, takođe. Ono što bi pre samo desetak godina bio “NN izvršilac” koji se možda nekome i učinio nejasno poznat, iz neke druge zemlje i nekog drugog rata, sada dobija svoj potpuni identitet.

Diplomata nižeg ranga, službenik Evropske unije ili Ujedinjenih nacija, aktivista međunarodne humanitarne organizacije ili ekspert privatne agencije za bezbednost? Sve te pažljivo pripremane legende pretvaraju se u prah i pepeo za tren oka, kada se utvrdi da se radi o istom čoveku, koji je iz Sarajeva i Prištine, preko Istanbula, došao do Alepa u Siriji, pod različitim imenima i u roku od petnaest godina.

Jednom kada se identitet dželata otkrije, njegov život postaje prilično neprijatan: bivši šefovi najpre prestaju da se sa njim viđaju javno; potom, više neće ni tajno; jedno vreme još koriste posrednike za razmenu poruka, kako bi uspostavili kontrolu štete i limitirali sopstvene rizike. Ali, ako se potraga nastavi, prestaje i to. Njihovi brojevi telefona su za njega odjednom nedostupni, a o novim poslovima može samo da sanja.

I onda, odjednom, u idiličnoj provinciji na jugu Engleske, ispred lokalne bolnice neki revnosni paparaco će snimiti njegovu ženu kako završava svoju smenu bolničarke, a ispred škole njegovu ćerku kako veselo završava svoje časove. Neki komšija će ispričati neki pikantan detalj. Vrlo brzo, svi detalji o dželatu i njegovoj porodici biće objavljeni u visokotiražnom tabloidu sa njihovim punim imenima, podacima pokupljenim sa njihovih sopstvenih naloga po društvenim mrežama, a fotografije ubijene devojčice iz Alepa biće pored fotografije njene vršnjakinje iz južne Engleske. Njegov život će, u samo par dana, postati pakao.

“Ko se mača laća od mača i pogine” – kaže stara narodna poslovica. Ali, u ovom slučaju se ne radi samo, pa čak ni prvenstveno, o apstraktnoj pravdietičkoj simetriji, nego o banalnom efektu tehnologije. Mogućnost da se, u kratkom a ponekad i realnom vremenu, nedvosmisleno utvrdi identitet čoveka na gotovo svakoj fotografiji, da se ukrštanjem teksta i slike iz različitih baza podataka rekonstruiše prilično precizan dosije te osobe i njeno kretanje u toku poslednjih desetak godina, kao i dostupnost te tehnologije sve većem broju državnih i nedržavnih igrača, učinilo je aparat sile više izloženim nego ikada ranije u istoriji.

Naravno, i dalje će, kao i uvek do sada, biti i avanturista i plaćenika. Ali će sada, za razliku od prošlih vremena, cena bavljenja njihovom profesijom biti skuplja, a dileme sa kojima će njihovi nalogodavci biti suočavani uoči svake pojedinačne akcije, mnogo teže i kompleksnije.

Da li će moderna vremena značiti manje sile, ili će samo njeni oblici i načini primene biti sofisticiraniji i skriveniji nego ranije? Verovatno, i jedno i drugo.

 

VIII

Aparat sile (1): anatomija

800px-شهیدان_انقلابی

“Nema takvog lova kao što je lov na čoveka i onima koji su lovili naoružane ljude dovoljno dugo i to zavoleli nikad posle nisu vodili računa ni o čem drugom.”

(Ernest Hemingvej, “Zbogom oružje”)

U klasičnoj dihotomnoj podeli državnog aparata sile tradicionalno postoje dve osnovne vertikale: policija i vojska. Negde na sredini između ove dve vertikale nalaze se naoružane formacije hibridnog tipa, koje se formalno nalaze u strukturama policije a suštinski (po oblicima i vidovima obuke, opreme, naoružanja i komandnih procedura) predstavljaju jedan oblik vojnih jedinica. Najčešče, među takve hibridne formacije spada žandarmerija i sa njom izjednačene formacije (karabinjeri u Italiji, RAID i GIGN u Francuskoj, GSG-9 u Nemačkoj, EKAM u Grčkoj, ODON i Spetsnaz u Rusiji, itd).

U redovnim okolnostima policija se koristi za odbranu ustavnog poretka i unutrašnjeg reda u državi, vojska za zaštitu njenih spoljnih granica. U vanrednim okolnostima (o čemu smo već govorili u odeljku IV), funkcije policije i vojske se integrišu na višem nivou: sa jedne strane, policija se premapotčinjava vojsci; sa druge, vojska se koristi da obavlja i određene policijske funkcije.

U mnogim zemljama, u praksi se ova dihotomna podela aparata sile napušta u korist tzv. trihotomne podele: pored policije i vojske, u taj aparat se, najčešće bez pravnog osnova i tajno, uključuju i različite parapolicijske i paravojne strukture. To su različite naoružane formacije, formirane na etničkoj, verskoj, sindikalnoj, stranačkoj ili kriminalnoj osnovi, po pravilu od dobrovoljaca (milicije, teritorijalne jedinice, garde, itd).

Čitalac će, verovatno, ovoj trihotomnoj podeli staviti zamerku da uključuje pored tzv. legalne i onu drugu silu, nelegalnu. Ta zamerka će, formalno, biti tačna ali neće promeniti suštinu: država, čak i danas, često koristi nelegitimnu, a ponekad i nelegalnu silu.

Sa stanovišta samog aparata sile ta distinkcija može da bude značajna, ponekad i sudbonosna (jer, nelegalna upotreba sile jeste rizičan poduhvat – njeni protagonisti su to sami više puta osetili, recimo u aferi Votergejt u SAD) ali je sa stanovišta njegovog tehničkog funkcionisanja irelevantna.

Ovaj zaključak verovatno najbolje može da se objasni ako pitanje postavimo u širi istorijski kontekst.

Nejasna i elastična linija između “legitimne” i “nelegitimne” sile pojavljuje se u višim ešelonima vlasti već od samih začetaka moderne države u Evropi. Još u ranim fazama ovog procesa, mnogo njegovih učesnika polagalo je pravu da koristi silu – ponekad u svom privatnom aranžmanu a ponekad kao državnog posla. A poneke situacije u kojima je sila primenjivana bile su i jedno i drugo odjednom.

Ovaj fenomen najbolje ilustruje duga istorija ljubavi i mržnje između graditelja država na jednoj i različitih gusara i bandita na drugoj strani: merkantilnih i bankarskih elita Firence i Đenove i putujućih kondotjera; Elizabete Prve i Frensisa Drejka; Karla Petog i Henriha od Nasau-Brede; Sulejmana Veličanstvenog i Hajrudina Barbarose

Prvi su gradili države i dinastije, drugi su pljačkali. Stvarno, ko je sa sigurnošću mogao da kaže kada je neki mač ili bodež upotrebljen za šta, i kada su neka pljačka najamničke vojske, obračun sa pobunjenim seljacima ili malo raščišćavanje računa među naslednicima bogatih porodica bili pljačkaški a kada državotvorni poduhvati?

“Iza gusara na morima delovali su gradovi i gradovi-države.” – pisao je Fernan Brojdel o šesnaestom veku – “Iza bandita, tih gusara na kopnu, stajala je stalna pomoć velikih feudalnih gospodara.”

I zaista, u vremenima rata, ministri i generali svih država često su angažovali najamnike, ponekad i bandite, da napadaju njihove neprijatelje dok su istovremeno svoje sopstvene, regularne, trupe ohrabrivali da pljačkaju. Od vojnika i mornara se očekivalo, bez obzira što su bili u kraljevskoj službi, da se sami snađu za sve što im je trebalo, od civilnog stanovništva na prostoru na kojem bi se zatekli. Rekvizicije, silovanja, pljačke, uzimanje otkupa za zarobljenike, sve su te prakse bile redovne za vreme formiranja rane moderne države u Evropi.

Ali, kada bi se rat jednom završio, ove neregularne formacije bile bi demobilisane, ali bi uprkos tome nastavile sa starom praksom, samo ovaj put bez kraljevske zaštite. Često bi se dešavalo da dugo vremena ne bi ni primetile da se išta promenilo. Demobilisani ratni brodovi postajali bi jednostavno ponovo gusarski brodovi, demobilisani vojnici ponovo banditi.

Ova dijalektika je funkcionisala i u obrnutom smeru: najpouzdaniji izvor naoružanih ljudi za svakog kralja bio je, naravno, svet begunaca od zakona. Konverzija Robina Huda, od pobunjenika iz Šervudske šume do kraljevskog strelca, verovatno jeste mit – ali ovaj je mit formiran na osnovu stvarne prakse Engleske tog vremena.

Ako proces formiranja rane moderne države u Evropi posmatramo u kontinuitetu, očigledno je da je razlika između “legitimnih” i “nelegitimnih” korisnika sile postala jasna vrlo polako i postepeno, u dugom procesu u kojem je i aparat sile savremene države postao relativno unifikovan i stalan.

Sve do tog trenutka, kao što Brodel kaže, pomorski gradovi i feudalni gospodari podjednako, pružali su zaštitu, a ponekad i pokroviteljstvo, razbojnicima. Iako nisu pretendovali da budu suvereni, oni su uspešno polagali pravo da mobilišu i trupe koje su sami izdržavali, i održavali kao neku vrstu svoje sopstvene telesne garde.

Bez pozivanja većih od njih da dođu – sa svojim vojskama – nijedan kralj nije mogao da ide u rat. Istovremeno, mnogi od tih feudalnih gospodara bili su njegovi protivnici ili bar konkurenti pa samm tim i potencijalni saveznici kraljevih protivnika u ratu. Iz tog razloga je, između ostalog, svako regentstvo za vreme nekog maloletnog suverena, sve do sedamnaestog veka, značilo potencijalni građanski rat. Iz tog razloga je i razoružanje različitih partikularnih naoružanih formacija bila važna tačka agende svakog vladara tog vremena koji je imao ambicije da stvori državu.

Tjudori su, na primer, uspeli da tu agendu realizuju na teritoriji većeg dela Engleske:

“Najveći trijumf Tjudora” – pisao je Lorens Stoun – “bilo je konačno uspešno nametanje kraljevskog monopola na silu, kako javnu tako i privatnu, dostignuće koje je duboko promenilo ne samo prirodu politike, nego i kvalitet svakodnevnog života. Dogodila se promena u navikama Engleza, koja se može uporediti samo sa narednim korakom, ostvarenim u devetnaestom veku, kada je porast policijskih snaga konačno konsolidovao monopol i učinio ga efikasnim, od najvećih gradova do najmanjih sela.”

 

IX

Aparat sile (2): autonomija

250px-Proclaiming_claudius_emperor

“Ništa strašljivom čoveku ne pruža veću hrabrost nego tuđi strah.”

(Umberto Eko, “Ime ruže”)

Aparat sile je, u svakoj državi, pod kontrolom političke vlasti. U pravno uređenim državama ta kontrola se vrši u skladu sa zakonima: imajući u vidu osetljivost ovog pitanja, mnoge moderne države uključuju i najviša predstavnička tela (parlamente, skupštine) u vršenje te kontrole. U onim drugim državama kontrola se vrši mimo zakona, ali to ne znači da faktički ne postoji: teokratski establišment, vladajuća stranka, različiti hibridi političke i finansijske moći – zavisno od stepena istorijskog i društvenog razvoja, uvek neki civili vrše kontrolu nad aparatom sile.

Međutim, u svakoj državi aparat sile uživa i određeni stepen autonomije. Najčešće, ona je faktička a ne pravna i implicitna (prećutna) a ne izričita kategorija: svaki dobar ministar finansija u svetu zna koliko sme da smanji budžetska davanja policiji i vojsci; svaki mudar premijer ili predsednik zna da postoje ličnosti koje ne sme da imenuje za ministre odbrane ili policije, načelnike generalštabova i šefove obaveštajnih službi; svaki pametan glavni urednik zna da postoje stvari o kojima jednostavno nije preporučljivo pisati…

U najvećem broju zemalja, od vajkada, postoji jedna vrsta prećutnog, džentlmenskog dogovora: vojnici i policajci se ne mešaju u politiku, političari se ne mešaju u unutrašnja pravila, ustrojstvo i nepisane zakone aparata sile. Onda kada se taj nepisani dogovor prekrši? E, onda je ta zemlja na najboljem putu da uđe u ozbiljne nevolje.

Pedantni istoričari zabeležili su da je čak dvanaest rimskih imperatora završilo živote pod mačevima sopstvene pretorijanske garde, one iste koja je bila plaćena da te živote sačuva. U mnogim slučajevima, povod je bio krajnje trivijalan: kašnjenje plata, neka lična uvreda ili dvorska intriga. U nekim je, međutim, ta nasilna akcija bila sasvim opravdana – poslednje preostalo sredstvo da se država oslobodi nekog ludaka. Poznat je primer Klaudija, koji se za vreme ubistva svog strica Kaligule krio iza neke zavese na dvoru, da bi ga Gratus, jedan od pretorijanaca zaverenika, slučajno tamo spazio. Gratus je u tom trenutku sa Klaudijem imao dva izbora: da ga ubije (što se te noći desilo većini drugih članova Kaliguline porodice) ili da ga proglasi za imperatora. Kako pobunjeni pretorijanci ionako nisu znali koga da postave na presto umesto Kaligule kojeg su tek ubili, igrom slučaja pronađeni Klaudije im je dobro došao…

Posle pretorijanaca, Kaligule i Klaudija, isti ovaj obrazac se ponavljao, u različitim oblicima, u raznim zemljama i istorijskim situacijama, kroz vekove. Dok je neki politički poredak (demokratski ili diktatorski, sasvim svejedno) bio stabilan na unutrašnjem i međunarodnom planu, dok je dobijao ratove i delio nagrade, počasti i odlikovanja, njegov aparat sile je bio lojalan. I tada su naoružani ljudi uživali određenu autonomiju u odnosu na nenaoružane političare, ali je ona bila diskretna i pretpostavljena.

***

Kada bi stvari kretale loše, po jedne i druge, situacija bi se međutim komplikovala. Izgubljeni ratovi, ekonomske krize, narodno nezadovoljstvo i nemiri uvek bi stavljali na ispit lojalnost svih delova državnog aparata pa i onog njegovog naoružanog dela – aparata sile.

Ponekad bi duge cevi bile neophodne da se razreše i unutrašnji sukobi među samim političarima. Poznat je slučaj smenjivanja šefa NKVD-a, Lavrentija Berije, juna 1953. godine posle Staljinove smrti. Članovi Politbiroa CK KPSS, predvođeni Maljenkovom, Hruščovom, Molotovom i Bulganjinom, imali su većinu da smene Beriju ali nisu bili sigurni da će tu sednicu sami preživeti: u Kremlju se, u tom trenutku, nalazilo između sto i dve stotine elitnih agenata NKVD-a, naoružanih. Ni sami članovi  Politbiroa, kako je Hruščov kasnije rekao u jednoj prilici, nisu tačno znali koliko ih ima pa čak ni ko je sve od osoblja među njima.

Berija, po svemu sudeći, nikada ne bi bio smenjen da u čitav ovaj mali poduhvat nije uključen i maršal Georgij Žukov, osvajač Berlina 1945, tada zamenik ministra odbrane. Čim je Politbiro izglasao smenjivanje iznenađenog Berije, predsedavajući Maljenkov je pritisnuo dugme sakriveno ispod stola i u salu za sednice je iz susedne sobe ušao Žukov sa dvojicom vojnika, stavio Beriji lisice na ruke i izveo ga iz sale.

Ova mala grupa ljudi je prošla kroz ceo Kremlj, pored zaprepašćenih agenata NKVD koji nisu smeli da se pomere s mesta. Dok su ga u crnoj Volgi vozili u bunker jedne kasarne u predgrađu Moskve, u kojem će provesti preostalo kratko vreme svog života, Berija je sasvim jasno mogao da vidi tenkove Četvrte Kantemirske tenkovske i Druge Tamanske streljačke divizije raspoređene po strateškim tačkama prestonice.

U opisanom slučaju imamo primer da je jedan deo aparata sile angažovan protiv drugog. Faktor iznenađenja, ugled Žukova, smelost celog poduhvata – sve su to bili činioci koji su u konačnici odneli prevagu. NKVD, koji je decenijama hapsio sovjetske maršale i generale, ovog puta nije smeo da reaguje na hapšenje svog šefa.

U nekim drugim situcijama, dešavalo se da aparat sile u toku presudnih događaja naprosto promeni stranu. Ponekad mu je za to potrebno sedam dana: rumunska Sekuritatea je 17. decembra 1989. izašla na ulice Temišvara i pucala da bi odbranila Čaušeskuov režim; već 24. decembra njeni šefovi su sedeli sa vođama Fronta nacionalnog spasa i odlučili da Čaušesku bude ubijen narednog dana.

Ponekad mu je, opet, za tu odluku dovoljno i samo nekoliko sati: Jedinica za specijalne operacije MUP Srbije je 5. oktobra 2000. u rano popodne izašla na ulice Beograda sa zadatkom da razbije opozicione demonstracije protiv Slobodana Miloševića; već iste večeri ona je, zajedno sa nekim drugim policijskim jedinicama bila lojalna novim vlastima.

A ponekad aparat sile čak i ne mora da upotrebi samu silu: dovoljna je i pretnja, izrečena a ponekad čak i neizrečena. Poznat je slučaj bivšeg komunističkog lidera u Bugarskoj, Todora Živkova, koji nije želeo da novembra 1989. podnese ostavku iako je izgubio podršku praktično celog Politbiroa. Kako bi izbegli javni skandal, protivnici Todora Živkova su ubedili ministra odbrane, generala Dobri Džurova, da sa njim obavi razgovor. Ovaj razgovor je bio vrlo kratak, u samo četiri rečenice, gotovo anegdotski:

“Politbiro smatra da bi trebalo da podneseš ostavku.”

“Neću!”

“Onda ćemo morati da te ubijemo.”

“Onda hoću.”

***

U svim ovim i sličnim situacijama politička suprastruktura suočava se sa rizicima koji proističu iz autonomije aparata sile. Na vrstu i intenzitet tih rizika utiče više činilaca: objektivna politička i ekonomska situacija, međusobni dogovori između delova aparata sile i delova političke elite, delovanje stranog faktora, i drugi.

Međutim, nezavisno od toga koji od tih činilaca u konkretnom slučaju ima više uticaja, zapaža se nekoliko zakonitosti.

  • Prvo, autonomija aparata sile se povećava sa intenziviranjem kriza.
  • Drugo, sama sila kojom aparat raspolaže sa intenziviranjem krize postaje relativna i kontroverzna: efekat primene sile je teže predvideti a mehanizmima njene upotrebe teže upravljati, nego u normalnim situacijama.
  • Treće, u slučajevima kada politička suprastruktura ne može, ili neće, da procesima promene vlasti upravlja po predviđenim procedurama i u okviru institucija, taj vakuum će ispuniti aparat sile, delujući izvan procedura i institucija.

 

X

Pučevi ili revolucije?

Prise_de_la_Bastille

“Dakle, mogli bismo uporediti državu sa velikom kućom u kojoj postoje razne sobe različite važnosti. Glavna soba – recimo, podrum – ona je gde su smeštena specijalna tela naoružanih ljudi – očigledno, represivne državne funkcije. Nazovimo sledeću bitnu sobu salonom – u našem primeru to je parlament. Tu se stvaraju pravila i zakoni društva. To je soba za pokazivanje. To je ono što vladajuća klasa želi da vidimo jer, kako oni tvrde, svako može doći tamo ukoliko bude izabran(a). Ona se pokazuje kao mesto demokratije. U redu, gosti ponekad preteraju, uzimajući mito i živeći široko na naš račun, ali ova soba je demokratski smokvin list koji prikriva one zaista bitne delove države koji su van našeg vidokruga.

Još bitnija soba je ono što obično zovemo „izvršnom vlašću“. Lenjin tvrdi da se „pravi državni poslovi“ završavaju tu, iza leđa naroda. Odnos između izabranih političara i neizabranih ali moćnih državnih funkcionera odlično je prikazan i izvrnut ruglu kroz britansku komičnu seriju Yes Minister (Da, ministre). Ovo je prostor u kojem obitavaju najbitniji državni funkcioneri, savetnici i pravnici. To je oblast obavijena velom misterije. Čak je teško razumeti i sam jezik kojim govore, jer je jedan od njihovih glavnih zadataka da sakriju od nas pravo stanje stvari.

(Pol Vernel, “Lenjinova Država i revolucija”, 2017)

***

Odlučili ste da promenite vlast u vašoj zemlji, a to uobičajenim putem, preko glasačkih listića, ne možete da uradite. Da li ćete se opredeliti za puč ili za revoluciju? Iskreno, odgovor na ovo pitanje prevashodno zavisi od vaših ambicija.

Ako ste zadovoljni samo time da Kurta zameni Murtu, puč vam je svakako jednostavniji i lakši način: jedna harizmatična, politički nekompromitovana ličnost (sindikalni lider, pesnik, glumac, ratni heroj, sveštenik), nekoliko ambicioznih mladih poručnika, dva-tri sponzora, par blagonaklonih stranih ambasadora, i naravno nešto insajdera u režimu.

Patriotski proglas – a on će se pozivati na junačku prošlost, herojske bitke, napaćeni narod i zle strance – već će neko pročitati na televiziji. Njegovo pisanje ne mora da angažuje posebne umne resurse: sa neophodnom dozom patetike i ideološkog kiča, moći će da ga sastavi već i zaludna bibliotekarka iz nekog provincijskog gradića.

Naravno, ako puč pripremate kvalitetno i temeljno, vi ste već savladali osnovnu lekciju: nenaoružani narod se nikada aktvno ne suprotstavlja naoružanom aparatu sile, i to iz tri razloga: prvo, njegove šanse su najčešće vrlo male, drugo, potencijalne žrtve su prevelike i treće, ako to budete radili rizikovaćete da vaš puč pretvorite u ko zna čiju revoluciju – upravo ono što, bar u ovom scenariju, vi ne želite.

Umesto toga, u pripremi puča koristićete nenaoružani narod kao scenografiju, sredstvo psihološkog pritiska na domaće i međunarodno javno mnenje i instrument za zbunjivanje protivničkih snaga i njihovo razvlačenje na širem prostoru. One zadatke koji će zahtevati preduzimanje ozbiljne sile – zauzimanje ključnih tačaka u gradu i neutralisanje protivničkih meta visokog profila – poverićete delu protivničkog aparata sile – onom koji ste prethodno uspešno infiltrirali i privukli na svoju stranu.

Praktične savete kako da tehnički uspešno izvedete puč opisali su uostalom mnogi pametni ljudi: od Vladimira Iljiča Lenjina (“Država i revolucija”, 1917) preko Kurcija Malapartea (“Tehnika državnog udara”, 1931) do Edvarda Lutvaka (“Državni udar: praktični priručnik”, 1968).

***

Eh, ali šta ako su vam ambicije ozbiljnije od toga? Ako želite da promenite bazične društvene odnose, nasleđene mentalne stereotipe, mehanizme raspodele društvenog bogatstva, strukture moći? Onda vam na raspolaganju ostaje revolucija – mnogo kompleksniji, teže upravljiv i definitivno manje predvidiv mehanizam od puča.

Njena uspešna priprema zahteva, najpre, dublje kritičko sagledavanje ne samo režima koji želite da smenite nego i celog društva u kojem živite: njegovih tradicija, linija na kojima se unutar njega generišu konflikti, identifikaciju onih njegovih delova koji su nezadovoljni i razloga njihovog nezadovoljstva…

Posle te analitike, za revoluciju vam je potrebna i organizacija; ona mora biti tajna jer ćete se baviti poslom koji je protivzakonit, pa će režim, naravno, pokušavati da vas u tome onemogući. Konačno, moraćete da sačekate i povoljne međunarodne okolnosti (najbolje neki rat u svetu) u kojima će na vašu zemlju biti posvećena manja pažnja nego obično.

I opet, ništa od svega toga neće biti dovoljno ako ne budete mogli da stvorite ideologiju, dovoljno sveobuhavtnu i ubedljivu da u nju poveruje kritična masa ljudi i žena – masa dovoljno velika da promeni ne samo režim u užem smislu nego i čitav društveni poredak i dovoljno moćna da opravda neminovne žrtve koje će u celom tom metežu da nastanu.

Da, revolucija se priprema duže i izvodi teže od puča. Čak i ako uspete, lako se možete naći u situaciji da ne znate kako da je završite, kao što je to lepo napisao francuski pisac Aleksis de Tokvil u svojim “Sećanjima”“U revoluciji, kao i u romanu, najteže je pronaći kraj.” Vrlo lako, možete ući u situaciju u kojoj će vam se revolucija izmaći iz ruku i prerasti u jedan drugi tip političkog nasilja pomenut u odeljku III ovog teksta: građanski rat.

A ponekad ćete, čak, moći da je izvedete i bez ikakve sile – ali o tome neki drugi put.

 

XI

Egzekucije (1): zakoni

300px-Execution_of_Nguyễn_Văn_Lém

“Zabranjeno je ubiti. Prema tome, sve ubice će biti kažnjene, osim ako ne ubiju u dovoljno velikom broju i uz zvuke truba.”

(Volter)

Verovatno najdrastičniji i najtransparentniji oblik primene sile u politici predstavlja ubistvo, nasilno oduzimanje ljudskog života. Ovde ne govorimo o oduzimanju života na zakonit način, onaj predviđen propisima: u ratu, prilikom izvršenja smrtne kazne, ili na neki drugi dozvoljen način (u nužnoj odbrani ili krajnjoj nuždi, na primer). Razmotrićemo ono što se u teoriji politike naziva tzv. “vansudskim ubistvom” (extrajudicial killing).

Pod vansudskim ubistvom podrazumeva se “ubistvo lica od strane pojedinaca, grupa ili organizacija odgovornih državi, bez odobrenja sudskih vlasti ili sprovedenog sudskog postupka”.

Vansudsko ubistvo zarobljenog kapetana Vijetkonga, Baj Lopa (36) na ulici u Sajgonu, u toku Vijetnamskog rata, 1. februara 1968. godine, zahvaljujući snimku fotografa Asošijeted Presa, Edija Adamsa, predstavlja jedan od simbola dvadesetog veka. Fotografija je kasnije dobila Pulicerovu nagradu i galvanizovala antiratni pokret u SAD. Ubica, brigadni general Južnog Vijetnama, Ngujen Ngok Loan, tada na mestu šefa Nacionalne policije režima u Sajgonu, pucao je u glavu svog vršnjaka i zarobljenika iz revolvera Smit i Veson, kalibra .38. Neposredno pred pad Sajgona pobegao je u SAD, gde je – zahvaljujući objavljenoj fotografiji – protiv njega otvorena istraga u Kongresu. Rezultat te istrage mu je ugrozio imigrantski status u SAD i verovatno bi vodio njegovoj deportaciji u Vijetnam gde bi izvesno bio osuđen na smrt. Čitav proces je 1978. zaustavio lično tadašnji predsednik SAD, Džimi Karter, koji je rekao da je “ovakav istorijski revizionizam glupost”. Ngujen Ngok Loan umro je 1998. godine u Virdžiniji, u 67. godini.

Ovakve “vansudske egzekucije” ratnih zarobljenika, u poslednjih nekoliko hiljada godina, predstavljaju sastavni deo svih ratova – pobednici na njih polažu pravo, poraženima se zbog njih sudi.

U Srednjem veku je, na primer, postojao nepisani kodeks koji se primenjivao pri opsedi utvrđenih gradova: sve dok napadač nije uspeo da prodre kroz glavni odbrambeni bedem, opsednuta strana je imala legitimno pravo da se brani, sredstvima koja je, s obzirom na okolnosti, smatrala najcelishodnijim: vojsku napadača je sa zidina gađala velikim kamenjem, ili polivala ključalom vodom. Za sve to, u slučaju pada tvrđave i zarobljavanja, ne bi snosila nikakvu odgovornost: primenjivala je uobičajena sredstva ratovanja. Međutim, onog trenutka kada bi napadač uspeo da porazi odbranu na glavnom bedemu i prodre u sam grad, nepisani kodeks je nalagao da se branilac preda – i time izbegne dalje, očigledno beskorisne, žrtve na obe strane. Ako se u tom trenutku branilac ne bi predao, prekoračio bi granice legitimne odbrane čime bi njegovi vojnici izgubili prava koja bi im pružao status ratnih zarobljenika – obično bi bivali ubijeni.

Međutim, problem vansudskih egzekucija ne postavlja se samo u kontekstu ratnih zbivanja i ratnih zločina: mnoge zemlje pribegavale su državnim likvidacijama i u miru, onda kada, iz različitih razloga, suđenje nije bilo moguće ili nije bilo zgodno.

U dvadesetom veku vansudska ubistva događala su se u velikom broju zemalja: od Latinske Amerike (Čile, 1973-1989; Salvador, 1980-1989; Honduras, 1980-te; Argentina, 1976-1983, Meksiko, Kolumbija, Venecuela), preko Azije (Bangladeš, Irak, Avganistan, Iran, Indija, Filipini, Turska, Indonezija), Afrike (DR Kongo, Egipat, Libija, Somalija, Ruanda) do Evrope (ubistvo sveštenika Jerži Popjeluška u Poljskoj, 1984; ubistvo bivšeg ruskog agenta Aleksandra Litvinjenka u Velikoj Britaniji, 2006).

Poseban oblik vansudskog ubistva predstavlja tzv. “ciljano gađanje” u zonama zahvaćenim ratnim dejsttvima, gde se koriste bespilotne letelice (dronove) kao instrument za ubistvo unapred određenih pojedinaca na osnovu njihove “pretpostavljene krivice”. Ovaj metod su posebno koristile SAD i Izrael. Samo u periodu od 2008. do 2010. godine SAD su na Bliskom Istoku, korišćenjem dronova, izvele preko 500 likvidacija pojedinaca za koje se sumnjalo da pripadaju raznim terorističkim organizacijama; od tog broja, samo oko 8% bili su pripadnici srednjih i viših komandnih struktura.

“Ciljano gađanje” je višestruko kontroverzan metod, kako iz pravnih razloga tako i zbog izuzetno velikog broja nevinih žrtava koje izaziva. Prema nekim analizama, u svakom izvršenom (ili pokušanom) “ciljanom gađanju” korišćenjem dronova ubijeno je devetoro dece. U brojnim pokušajima da se na ovaj način likvidira sadašnji lider Al-Kaede, Ajman-al-Zavahiri poginulo je ukupno 105 nenaoružanih civila, od kojih 76 dece; Ajman-al-Zavahiri je još živ.

U brojnim pokušajima da “ciljano gađanje” pravno definišu SAD su 2013. godine usvojile jedan interni dokument koji je predvideo sledeće uslove za njegovu primenu.

Prvo, da mora postojati pravni osnov za primenu tzv. “smrtonosne sile” (lethal force).

Drugo, da se ta sila može primeniti samo protiv mete koja predstavlja “nastavljenu neposrednu pretnju” po američke građane.

Treće, da se pre početka primene, u svakom pojedinačnom slučaju, mora konstatovati da je ispunjeno svih pet sledećih kriterijuma:

  1. “Gotovo izvesna” verovatnoća da je teroristička meta prisutna.
  2. “Gotovo izvesna” verovatnoća da neborci neće biti ubijeni ili povređeni.
  3. Procena da hapšenje, u vreme preduzimanja akcije, nije izvodivo.
  4. Procena da nadležne državne vlasti, u zemlji izvođenja akcije, ne mogu ili ne žele da efikasno otklone pretnju po američke građane.
  5. Procena da ne postoji druga razumna alternativa da se efikasno otkloni pretnja po američke građane.

XII

Egzekucije (2): simboli

Gaddafi

“Nelako leži glava koja nosi krunu.”

(Vilijem Šekspir, Henri Četvrti)

Šta je zajedničko engleskom kralju Čarlsu I, francuskom kralju Luju XVI, srpskom kralju Aleksandru Obrenoviću, ruskom caru Nikolaju II Romanovu, rumunskom predsedniku Nikolae Čaušeskuu, iračkom predsedniku Sadamu Huseinu i libijskom lideru, pukovniku Muameru el-Gadafiju? Osim toga da su se, izvesno vreme, nalazili na čelu svojih država, zajedničko im je i to što su svoj život okončali nasilnim putem, ubijeni od svojih političkih protivnika.

Ali, zašto smo izabrali baš ovu sedmoricu, a ne, na primer, rimskog vojskovođu i diktatora Gaja Julija Cezara, otomanskog velikog vezira Mehmed pašu Sokolovića, austro-ugarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, jugoslovenskog kralja Aleksandra Karađorđevića, američkog predsednika Džona Ficdžeralda Kenedija, egipatskog predsednika Anvara el-Sadata ili srpskog premijera Zorana Đinđića?

Po čemu se prva sedmorica razlikuju od druge? Da li se noževi, sečiva giljotine, bajoneti, pištoljski i puščani meci i konopci toliko razlikuju jedni od drugih? Zar sva četrnaestorica nisu, u krajnjoj liniji, pali kao žrtve zavera u sopstvenim državama i u njihovim aparatima sile? Zar sve njih nisu ubili oni koji su bili plaćeni da ih štite, neki svojim činjenjem a neki nečinjenjem?

Kada govorimo o  egzekuciji kao simbolu, mi ne govorimo o atentatima. Atentati se pokušavaju neuspešno, i događaju uspešno, kroz čitavu političku istoriju čovečanstva. Međutim, oni su uvek krivična dela – čak i onda kada su uspešni.

Egzekucija kao simbol je nešto drugo. Ona je, najpre, uvek politički, vrlo često javni a ponekad čak i svečani čin. Za razliku od atentata, u kojem pojedinac ili grupa zaverenika preduzima političko ubistvo sa ciljem da ukloni nekog drugog pojedinca ili grupu oko njega, egzekucija kao simbol događa se onda kada je celom novom poretku neophodan dramatičan, očigledan i definitivan raskid sa svojim prethodnikom.

Oni koji ovakav čin planiraju i  odlučuju o njemu nemaju nameru da vlast obore nego se već nalaze u vrhovima vlasti, formalne ili faktičke: Kromvel, Robespjer, Apis, Lenjin… Egzekucijom kao simbolom, oni tu svoju vlast učvršćuju i sprečavaju povratak u stari poredak na način koji je brutalan, ali najefikasniji i najjednostavniji: fizičkim uništenjem simbola tog poretka.

Ponekad, takvoj egzekuciji zaista prethodi pravo suđenje, kao u slučajevima Čarlsa, Luja i Sadama; ponekad, to suđenje nije ništa drugo nego farsa, kao u slučaju Čaušeskua; ponekad, nema nikakvog suđenja, kao u slučajevima Obrenovića, Romanova i Gadafija. Te razlike su, međutim, uvek sporedne i tehničke prirode: ishod suđenja se u svakom od tih slučajeva znao već unapred, i – tamo gde su se dešavala – ona su bila samo dodatni scenografski detalj koji je pružio taj, toliko željeni, utisak svečanog čina, samo jednu dodatnu dozu glamura i pomalo patetike.

Ljudi koji su simboli određenog poretka moraju biti ubijeni javno, kako bi se označio raskid sa tim poretkom i rađanje nove epohe. Ne radi se samo o potrebi da oni jednostavno fizički nestanu – to se postiže i običnim atentatom – radi se o tome da, u svojoj smrti, oni odigraju poslednji čin uloge koju im je namenila istorija.

Maksimilijan Robespjer, advokat iz Arasa i jedan od vođa Francuske revolucije, bio je najradikalniji protagonista ideje da revolucija ne može biti uspešno sprovedena ako se, pred masom uzbuđenih Parižana, ne odigra i taj poslednji čin: svečani momenat u kojem će se meso, kosti i krvni sudovi na vratu bivšeg francuskog kralja susresti sa čeličnim sečivom od tri i po kilograma koje će pasti sa četiri i po metra visine.

Govoreći 3. decembra 1792. godine u Konventu na suđenju Luju XVI, Robespjer je održao jedan od onih svojih govora koji će ga odvesti u večnost, i koji se – gotovo bez promenjenog zareza – može primeniti na sve druge slučajeve egzekucije kao simbola. One pomenute, i one nepomenute; one koji su se već desili i one koji će se tek desiti:

“Luj je bio Kralj, i Republika je uspostavljena. Vitalno pitanje koje vas ovde zaokuplja rešeno je sa ovih par reči: Luj je zbačen zbog njegovih zločina. On je denuncirao francuski narod kao pobunjenički, i da bi ga kaznio oslonio se na oružje svoje braće tirana. Pobeda i narod su odlučili da je on sam bio pobunjenik. Sledstveno tome, Luju se ne može suditi. Ili je on već osuđen, ili Republika nije oslobođena. Sugerisati da se Luju XVI može suditi na bilo koji način je vraćanje u kraljevski i ustavni despotizam. Takav predlog bi doveo u pitanje legitimitet same Revolucije, i bio bi kontrarevolucionaran. U stvarnosti, ako bi Luj mogao da bude doveden na suđenje on bi mogao da bude i oslobođen. Zaista, on bi se smatrao nevinim sve dok ne bude oglašen krivim. A ako bi Luj bio oslobođen, šta bi se onda dogodilo sa Revolucijom? Ako je Luj nevin, svi branioci slobode bi bili klevetnici.”

 

XIII

Politika, sila i umetnost

goya.shootings-3-5-1808

“Tako mudri i tako mladi, kažu ljudi, nikada ne žive dugo.”

(Vilijem Šekspir, Ričard Treći)

Dve čovekove velike fascinacije, politikom i silom, mogle su zajedno da stvore samo jednu fascinaciju koja bi bila veća od njih dve same: fascinaciju detetom iz njihovog divljeg braka, političkim nasiljem. Već vekovima, političko nasilje je neiscrpna inspiracija pisaca, slikara, kompozitora i vajara, a u dvadesetom veku njima se pridružuju i filmski scenaristi i režiseri.

Tako je, recimo, ubistvo Julija Cezara (44. godine p.n.e.) u rimskom Senatu bilo motiv za tekstove Plutarha i Svetonija u Starom veku, drvoreze Johanesa Cajnera u petnaestom, dramu Vilijema Šekspira u šesnaestom, platna Vinčenca Kamučinija i Žan-Leona Žeroma u devetnaestom, film Džozefa Mankijeviča sa Marlon Brandom u dvadesetom i album norveške nju vejv grupe Ulver u dvadeset prvom veku.

***

Francisko Goja (1746-1828), istovremeno i poslednji španski slikar iz epohe tzv. Starih majstora i prvi iz epohe romantizma, svedok i hroničar svoje ere, uglavnom je slikao portrete svojih mecena: kralja Karla IV sa članovima njegove porodice, premijera Manuela Godoja i njegove ljubavnice Maje, i mnogih drugih. Pa ipak, u istoriju Španije (a i u istoriju umetnosti) Goja je ušao po dva svoja ulja na platnu, nazvana sasvim jednostavno, gotovo trivijalno: Drugi maj 1808. i Treći maj 1808. Oba su, na izvestan način, freske, gotovo fotografije. Prvo je uhvatilo trenutak u kojem Napoleonova konjica razbija narodni ustanak u okupiranom Madridu. Drugo, rane jutarnje sate narednog dana, kada Francuzi streljaju zarobljene ustanike.

Iako, najverovatnije, Goja nije bio prisutan u gradu za vreme ovih dramatičnih događaja (prvi podatak o tome nalazimo tek u knjizi objavljenoj punih četrdeset godina kasnije, u kojoj autor kao svoj izvor navodi Gojinog baštovana), obe slike odaju upravo suprotan utisak.

Sa rubensovskim smislom za detalj, u Drugom maju 1808. Goja Napoleonove vojnike slika kao Mameluke (Arape) kako bi pojačao utisak kulturne razlike između njih i španskih ustanika. U Trećem maju 1808. u streljačkom vodu nalaze se Francuzi a ne Arapi, ali njihova lica u sakrivena ispod visokih vojničkih kapa; gledaocu, prinuđenom da ih posmatra sa leđa, nije ostavljen drugi izbor nego da ih vidi kao bezličan simbol. Nasuprot njima, španski zarobljenici prikazani su u trenutku streljanja sa lica: sveštenik, radnik, mladić.

Dve tematski povezane Gojine slike istog istorijskog događaja (obe inače naslikane nekih šest godina kasnije, 1814. godine, posle oslobođenja Španije od Napoleonove vlasti) danas su izložene u Muzeju Prado u Madridu.

Slični motivi ponavljaće se, u naredna dva veka, na mnogim platnima: Teodoros Vrizakis će 1853. naslikati “Napad na Misolongi”, jednu od ključnih bitka iz grčko-turskog rata 1826. godine kada je, posle pada opsednute tvrđave, pobijeno oko osam hiljada grčkih civila; Janoš Torma, krajem XIX veka, “Mučenike iz Arada” (trinaest mađarskih generala streljanih u ovom, danas rumunskom, gradu posle sloma revolucije 1849); Ivan Vladimirov, početkom XX veka, “Krvavu nedelju” (napad ruske carske vojske na demonstrante u Sankt Peterburgu 1905); Pablo Pikaso, 1937. godine, “Gerniku” (bombardovanje ovog grada od Hitlerove Luftvafe u toku Španskog građanskog rata) sa kojom će ući u večnost.

Sva ova platna, iako prostorno, vremenski i kontekstualno udaljena jedna od drugog, u sebi nose istu Gojinu matricu: brutalna sila, primenjena bezlično, gotovo automatski, kao nepogrešivi znak da su počela tzv. moderna vremena.

***

Na ovom mestu dolazimo do paradoksa: istu onu bezličnu silu koju je Pikaso prikazao u Gernici, Bertold Breht personalizuje u svojoj pesmi “Moj brat je bio pilot”:

“Moj brat je bio pilot.

Jednog dana dobio je kartu

Spakovao je kofer

i otputovao na jug.

Moj brat je osvajač.

Našem narodu nedostaje prostor.

A osvojiti nebo i zemlju

naš je vekovni san.

Prostor koji je moj brat osvojio

leži u Kvaderama masivu

dug je metar i osamdeset

i dubok metar i pedeset.”

Antifašista Breht ovde primenjuje reverzni umetnički postupak: nasuprot Goji, koji u svom Trećem maju 1808. od gledaoca sakriva lica dželata (jer njegova pažnja treba da bude na žrtvama) Breht nacističkog pilota koji je poginuo u Španskom građanskom ratu približava čitaocu, tako što ga predstavlja kao svog (mutatis mutandis i čitaočevog) brata, humanizuje ga i time i samog čini predmetom sažaljenja.

Čitalac je tako suptilno naveden da sažaljeva podjednako i oborenog nacističkog pilota (Brehtovog brata iz pesme) i Anitu, špansku devojčicu ubijenu njegovim bombama iz pesme Dušana Matića:

Zovem se Anita

Anita sam se zvala

Pupoljak ruže sam bila

Danas sam prost broj u spisku žrtava bombardovanja Madrida.

Pupoljak ruže Španije

ruže Španije

Kap krvi Španije.

Na prvi pogled, čitalac se može pobuniti zbog ove etičke simetrije: kako žrtva i zločinac mogu biti podjednako krivi? Na drugi pogled, čitalac će uočiti da simetrija, zapravo, i ne postoji na liniji krivica/nevinost nego na pitanju statusa žrtve. I Brehtov pilot i Matićeva Anita su, svako na svoj način, žrtve – i to onih istih društvenih procesa, i društvenih snaga koje su njima upravljale, koje su u konačnici dovele do Španskog građanskog rata.

Humanizacija sile u umetnosti nije retka pojava i Breht nije prvi pesnik koji je ovaj postupak primenio. Gotovo jedan vek ranije, u svojoj pesmi “Juriš lake brigade”, Lord Tenison, jedan od najvećih pesnika viktorijanske Engleske, opisuje autentični istorijski detalj iz Krimskog rata 1854. godine:

“Napred, laka brigado!”

Jel’ tu bilo prestravljena čoveka?

Nijedan vojnik nije znao

Da je neko jako pogrešio:

Nije njihovo da odgovore,

Nije njihovo da prosuđuju zašto,

Već je njihovo da postupaju i ginu:

U dolinu smrti

Odjahaše njih šest stotina.”

***

Konačno, posle Drugog svetskog rata i Holokausta postavlja se pitanje kako umetnički opisati silu oslobođenu u toku te kataklizme. Da li je to uopšte moguće? Ovu dilemu je, kroz metaforu, izrazio i Teodor Adorno: “Pisati poeziju posle Aušvica je varvarstvo.”

U svojoj pesmi Fuga smrti, još daleke 1952. godine, Pol Selan koristi metaforu “smrt je majstor iz Nemačke”:

“Crno mleko zore pijemo te noću

pijemo te u podne smrt je majstor iz Nemačke

pijemo te uveče i izjutra pijemo i pijemo

smrt je majstor iz Nemačke njegovo oko je plavo

olovnim zrnom te pogađa zanavek te pogađa

u kući živi čovek tvoja kosa od zlata Margareto

huška svoje pse na nas poklanja nam u vazduhu grob

sa zmijama se igra i sneva smrt je majstor iz Nemačke

tvoja kosa od zlata Margareto

tvoja kosa od pepela Sulamko.”

***

Sa dvadesetim vekom, sila u politici, sa platna i iz stihova, prelazi i na veliki ekran. Kosta Gavras snima “Opsadno stanje” (1972) o nasilju u fiktivnoj latinoameričkoj diktaturi; deset godina kasnije, Piter Vir u “Godini opasnog življenja” radnju smešta u Indoneziju; devedesete donose ceo kompleks filmova inspirisanih Ratovima za jugoslovensko nasleđe (“Vukovar jedna priča”, 1994; “Podzemlje”, 1995; “Spasilac”, 1998) a novi vek počinje sa novim diskursom otvorenim terorističkim napadom na kule bliznakinje u Njujorku, 11. septembra 2001. godine (“Farenhajt 9/11” Majkla Mura, 2004; “Ćelija u Hamburgu”, 2004; “Let 93”, 2006).

***

U celini, umetnost i sila nalaze se u složenom, višeslojnom, odnosu. Ne retko, umetničko delo predstavlja najbolje, ponekad čak i jedino dostupno, sredstvo da se sili oduzme njena prividna, spoljna legitimacija, da se ona ogoli u unutrašnjem, a naročito u međunarodnom, kontekstu i na taj način deligitimiše.

Ali, mnogo važnije od toga, umetnost igra i jednu od presudnih uloga u formiranju i trajnom oblikovanju naših sećanja na protekle događaje – i u tom sklopu i sećanja na silu.

Jer, mi se sećamo samo onoga čemu u sadašnjosti možemo stvoriti okvir. Taj okvir podrazumeva sistematizaciju i kontekstualizaciju naših uspomena: pojedinačne uspomene se, naime, razlikuju i od tradicije a posebno od istorijske svesti. Tradicija je viša faza u ovom procesu: ona je oblikovanje sećanja. Konačno, tek tamo gde prošlost više ne podseća, ili se ne živi, počinje istorija.

***
simon-rubens
Ovaj tekst posvećen je uspomeni na Simona, čuvara tajni. Za četvrt veka koliko je radio, i pet režima koje je promenio, često je u svom poslu raspolagao značajnom količinom sile. Nije je primenio nijednom: “Svaka budala prvo uči da puca i svaki siledžija da bije. A ljude koji znaju kako da razmišljaju tražimo svećom i posle gradimo po dvadeset godina.”

https://zorancicak.wordpress.com/2018/09/03/in-memoriam-odlazak-simona-cuvara-tajni-1968-2017/