terra incognitaСнаге су биле слабе. Циљ је лежао веома далеко. 

Био је јасно видљив, премда за мене готово недостижан. 

Тако је протекло време које ми је било дато на земљи.

(Бертолд Брехт “Рођенима после нас”)

I

Србија после Вучића: Terra Incognita

terra-incognit“Капетан Кук је открио Аустралију тражећи Terra Incognita. Кристифор Колумбо је мислио да је нашао Индију али је открио Америку. Историја је пуна догађаја који су се десили због измишљене приче.” – написао је једном приликом Умберто Еко.

У сусрет пролећу у којем ће се десити оно што је неизбежно – мада још увек не знамо тачно како – све више људи поставља питање о Србији после Вучића. Каква би она требало да буде, и каква ће на крају бити?

И док се готово сви слажу да та, жељена слика Србије не би смела да буде слика повратка на старо, велике разлике постоје око поимања пожељног новог.

У овом тренутку, најтачнији одговор на питање како нам данас изгледа Србија после Вучића гласи: terra incognita – непозната земља. То је и даље једна готово празна географска карта, на којој су уцртани само обриси. Чак се ни о положају и облицима тих обриса у великој мери не слажемо.

Брзина којом ће се та географска карта испуњавати различитим подацима одредиће и сигурност даљих промена и њихов ток, као што ће и потврдити неизбежност тих промена.

Оног момента када, као резултат сложене интеракције спољних и унутрашњих процеса, у Србији коначно наступи година нулта, та географска карта требало би да буде потпуна. Она би морала да има не само обрисе те – нама сада непознате – земље, него и контуре њеног пејзажа: реке, планине, језера. Путеве и пруге, велике градове. Канале, бране, руднике. Границе.

Тајна сваке успешне револуције није у инжењерингу рушења, него у географији грађења.

У овом тексту немамо амбицију чак ни да побројимо све што би било потребно променити, унапредити, усавршити, поправити… Такав попис, уосталом, захтевао би стрпљив и мукотрпан рад десетина стручњака у свакој од десетина области у којима су промене неопходне.

Уместо тога, широким потезима кичице, насликаћемо само једну грубу слику, готово скицу – визију земље коју би већина нас волела да види у стварности.

II

Идеологије, карикатуре и њихови пајаци

jester-with-a-lute-frans-hals

“Пакао је празан и сви ђаволи су овде” – рекао је Шекспиров јунак Аријел у “Бури”.

Све три велике идеологије које су означиле претходна два века – социјализам, национализам и либерализам – заступљене су у данашњем режиму у Србији кроз своје карикатуре. И док је свака од њих, на одређеним просторима и у одређеним историјским периодима, са собом носила и позитивне и негативне вредности, ниједна од њих у данашњем режиму не садржи никакве вредности. Ради се о празним љуштурама које само по имену и неколико симбола и отрцаних фраза подсећају на своје велике претходнице.

Све три вредности које су историјски штитили национализам, социјализам и либерализам – нација, класа и појединац – подједнако су угрожене у данашњој Србији. Зашто нам се онда чини да је, у овом контексту, израз карикатура најближи стварности?

Карикатура – тако ју је бар дефинисала Енциклопедија Британика још 1911. године – и јесте “уметност примене гротескног у циљу сатире, исмејавања или бурлеске”. Оно што је данашњи режим у Србији, са својим гротескним покушајима стварања механицистичких, синкретичких идеологија, учинио од све три традиционалне идеје модерног друштва не може бити ништа друго него карикатура.

Репрезенти ових карикатура, према томе, не могу бити ништа друго него пајаци, лутке које на невидљивим концима играју своју бесмислену игру, увесељавајући један део публике, збуњујући други и љутећи трећи.

Србија после Вучића, зато, не би требало да буде реинкарнација ниједне од великих идеологија, а исто тако ни еклектички скуп на брзину покупљених формула, фраза и парола из сваке од њих.

Уместо тога, хајде да погледамо око којих стварних вредности би највећи број људи могао да сложи. То ће онда бити основни маркери на нашој карти коју ћемо почети да испуњавамо.

III

Идентитет друштва: разлике и конфликти

00-pyramid-of-the-capitalist-system-1911-iwwИдентитет савременог српског друштва централно је питање обликовања Србије после Вучића. Изградња тог идентитета подразумева неколико ствари.

Прво, то је нови однос према разликама које у друштву постоје, па самим тим и према сопственим елитама у којима се и саме те разлике одражавају.

Ове разлике су многобројне и прилично различите. Најпре, ту су оне објективне, које произилазе из различитог економског и социјалног положаја. Затим, субјективне, идеолошке које произилазе из различитих тумачења историје и различитих виђења садашњице.

Задатак елита – научних, економских и политичких подједнако – је да омогуће да се друштво, упркос свим тим разликама, развија и напредује, односно да се избегне њихово прерастање у конфликте.

Супротности између рада и капитала, села и града, центра и периферије, традиционалног и модерног, световног и духовног, Истока и Запада – ништа од тога није ново, нити је иманентно само српском друштву. У стабилним заједницама ове супротности се препознају, прихватају као такве, контролишу и – у тренуцима када је то потребно – одговарајућим механизмима решавају пре наступања конфликта.

Данашњи српски режим се труди, напротив, да све ове разлике додатно подстиче, како би задржао позицију врховног арбитра у сваком друштвеном конфликту. Та позиција је једино што му омогућава да задржи сопствени монопол у ситуацији када су објективни резултати његовог управљања гори него икада раније.

Србија после Вучића би, пре свега осталог, морала да, непристрасно и рационално, мапира разлике које у њој постоје, и суочи се са њима.

Други задатак у изградњи идентитета биће, свакако, и одређивање приоритета у задовољавању легитимних интереса у друштву. У сиромашном друштву, још дуго неће бити могуће да се одједном задовоље сви легитимни интереси: слобода и безбедност, развој и социјална сигурност, традиција и интеграција.

Свест о постојећим разликама и њихово прихватање, као и сагласност о приоритетима – два су угаона камена у тој згради новог идентитета коју ће Србија после Вучића морати да изгради, практично, на ледини.

IV

Физиономија модерне државе: како демонтирати Левијатана?

levijatanНајпре, потребно је да сагледамо мало прецизније физиономију државе која нам је потребна и утврдимо које су њене оптималне димензије. При томе, нећемо посебно доказивати претпоставку да је постојећи државни апарат превелики – сви се ионако слажемо да он подсећа на некакав Хобсов Левијатан.

Озбиљно је, међутим, питање које су то зоне, сегменти друштвеног живота, који су, директно или индиректно, контролисани од стране државе и да ли је то у сваком од ових случајева, неопходно. Непотребна, и превелика, нормираност повлачи за собом две озбиљне негативне последице:

Прво, свака друштвена област коју држава регулише отвара нови простор за корупцију. Најбољи – или чак једини – начин за елиминацију корупције је укидање те контроле тамо где она није неопходна.

Друго, додатне зоне државне контроле захтевају додатне институције и средства за њихово функционисање, у једном већ ионако осиромашеном друштву.

Зато је један од првих задатака нове политичке елите која ће управљати Србијом после Вучића, радикална али пажљива редукција државне контроле на само оне функције друштва где је то заиста неопходно.

Тај задатак неће бити једноставан зато што се међу јужним Словенима, вековима, развијао један егалитарни тип друштва у којем су се улога појединца, његова иницијатива, и простор слободног деловања увек потцењивали и потчињавали вољи заједнице. Претерана нормираност друштвеног живота, огроман и непотребни број државних чиновника, ауторитарност политичке моћи – све то нису ништа друго него само изрази тог егалитарног друштва у којем ништа није слободна, приватна сфера, него је сваки детаљ наших живота легитиман предмет нечије спољне арбитраже.

Коначно, рационална држава коју Србија после Вучића треба да изгради мора бити и много јевтинија држава од данашње. Ми – у овој фази привредне активности и развоја у којој се данас налазимо – не можемо издржавати државни апарат који нас кошта 14 милијарди евра годишње ако цела Србија укупно произведе 33 милијарде.

Држава која нас кошта преко 43% друштвеног производа је воденички камен око врата целог друштва, један паразит који није само скуп, него представља коначно уточиште свих медиокритета и неспособњаковића. То је један гломазан апарат у којем се успоставио систем негативне селекције, систем који онемогућава да и вредности оног – на жалост малог – броја способних људи дођу до изражаја.

V

Србија у свету који се мења

Europe

“Свет је књига и они који не путују прочитају само једну страну” – писао је Свети Августин.

Србија после Вучића морала би, између осталог, и да нађе своје место у свету у којем се мења. Овде се не ради толико о расподели материјалних ресурса – економских, политичких и војних – колико о промени сопствене свести.

Један од великих проблема данашње, Вучићеве Србије, јесте упорна изградња свести о сопственој безначајности и провинцијалности, које било који разговор о ширим проблемима и процесима у свету чине беспредметним, готово авантуристичким. Ми смо једна мала земља која мора да гледа своја посла и не меша се у послове великих. Шта да раде мишеви када се слонови боре? Велики је број фраза којима се овај пасиван став оправдава и често глорификује.

Србија после Вучића морала би зато да, најпре, поврати свест о себи као о равноправном субјекту света у којем живи. Однос богатих и сиромашних, налет верског екстремизма, поновне појаве фашизма, изазови савремених технологија по живот човека – све су то феномени који су заједнички и нама и остатку света и ми се у дијалог о тим феноменима морамо укључити.

Тај дијалог ће се, у једном тренутку, нужно повести и о месту Србије у ширим интеграцијама: регионалним, европским и светским, односно о нашим будућим савезништвима, економским, политичким и војним.

Србија после Вучића мораће, најпре, да промени целу парадигму тих интеграција и савезништава која је данас на сцени. Уместо да се оне површно посматрају – и по потреби, мењају – зависно од интереса тренутног политичког режима и подршке коју му дају или не дају, интеграције и савезништва морају се процењивати, и оцењивати, озбиљније.

Најпре, неопходно је изградити сопствени, критички, однос према окружењу: великим силама, континенталним и регионалним заједницама, земљама и народима у нашем суседству. Морамо сагледати динамику процеса унутар сваког од тих чинилаца, као и међу свима њима заједно; претпоставити како ће се та динамика развијати као и реалне алтернативе; дефинисати сопствене циљеве, стварне и могуће.

Србија после Вучића ће, према томе, захтевати радикално другачију дипломатију од данашње. Пре свега, у професионалном смислу. То ће морати да буде дипломатијa не само ослобођена утицаја дневне, страначке, политике него и државна служба много квалитетнија од данашње.

 VI

Питање друштвеног богатства

banker

“У земљи са добром владом сиромаштво је нешто чега се треба стидети. У земљи са лошом владом богатство је нешто чега се треба стидети.” – написао је кинески филозоф Конфучије, још у петом веку пре наше ере.

Проблем друштвеног богатства је, међутим, нешто сложенији и не може се посматрати само у етичкој равни.

Од краја осамдесетих, када је почео процес опадања укупног друштвеног богатства у Србији, све већа социјална енергија улаже се у проналажење нових модела његове расподеле. И што укупног богатства има мање, конфликти око његове прерасподеле су све већи, као у свакој сиромашној земљи.

Једини излаз из тог зачараног круга јесте у суштинској промени парадигме: уместо спорења око прерасподеле, друштвена енергија се мора уложити у повећање укупног богатства. Ако би се тај тренд преокренуо, и друштвено богатство кренуло да се повећава уместо да се смањује, онда би и конфликти око расподеле тог богатства, са временом, постајали све мањи.

VII

Писци, извршиоци и тумачи закона

De-lesprit-des-lois“Нема суровије тираније од оне која се врши под штитом закона и у име правде” – написао је француски правник, књижевник, филозоф и масон, Шарл де Монтескје у свом животном делу “О духу закона”.

Обезбеђивање функционисања правне државе свакако ће бити један од најтежих послова у Србији после Вучића. Реч је, заправо, о устројству таквог система власти у којем се – да цитирамо опет Монтескјеа – “ниједан човек неће плашити ниједног другог човека”.

Тај задатак ће пре свега захтевати обезбеђивање стриктне поделе власти на законодавну, извршну и судску – поделе које опет неће бити могућа без суштинске департизације сваке од тре три гране, у мери у којој ће институције сваке од њих моћи да несметано функционишу.

С обзиром на степен и интензитет политичко-партијског утицаја на институције и овај процес департизације мораће да буде – макар у самом почетку – врло радикалан.

Даље, тај задатак ће захтевати и темељну реконструкцију институција урушених у претходном периоду, нормативну и кадровску.

Србија, као и друге озбиљне земље, мораће да изгради своју “дубоку државу”, односно механизме који обезбеђују да ниједан појединац, ма колику подршку он можда у неком тренутку имао, не може да доноси одлуке потпуно сам, у тренутку еуфорије или депресије, сасвим свеједно.

Дакле, и писци и извршиоци и тумачи закона мораће међусобно да контролишу једни друге. Процедуре те контроле обезбедиће да све њих заједно не контролишу они који на то немају право.

VIII

Историје и симболи

1898-philippine-revolution-painting-by-botong-francisco

“Историја је верзија прошлих догађаја о којима су људи одлучили да се договоре” – рекао је једном приликом Наполеон Бонапарта.

Србија јесте типичан пример земље која је произвела више историје него што може да свари, односно да се о њој договори.

Ми смо оптерећени различитим гледиштима о битним догађајима у прошлости, ближој или даљој. Склони смо да нашим разликама о јучерашњем дану придамо већи значај него нашој сагласности о данашњем, а посебно о сутрашњем дану.

Врло често мислимо да је исход историјских токова могуће променити нашом накнадном расправом о њима. Та заблуда стално нас уводи у поновно преиспитивање прошлости – савезништава и ратова, револуција и атентата, лидера и завера – као да је ту прошлост могуће накнадно променити.

Поделе које произилазе из наших различитих схватања прошлости, међутим, често блокирају сваки разговор о ономе са чим се суочавамо данас. Те поделе у себи носе идеолошке елементе које онда, непотребно, пројектујемо и на будућност.

Србија после Вучића морала би да заузме другачији, рационалан, озбиљан и достојанствен, однос према својој прошлости, остављајући трауматична искуства иза себе, на начин на који је то учинила Шпанија крајем седамдесетих година прошлог века. И док свако има право да о прошлости има свој став, било би ван граница доброг укуса да се тај став намеће у јавном дискурсу, а поготово да се судећи о прошлим догађајима, вреднују догађаји, идеје и људи данас.

Сличан рационалан однос Србија после Вучића мора успоставити и према традиционалним симболима, као што су левица и десница. Оба ова појма могућа су тек када поново из претполитичког уђемо у политичко стање, односно када од поданика поново постанемо грађани.

Јер, само грађани могу себи дозволити луксуз да буду левичари или десничари, либерали или социјалдемократе, космополити или националисти – кметови никада нису могли да буду ништа од свега тога. Они су били довољно срећни сваког оног дана када их нису тукли, и када су на крају таквог дана имали тањир супе и један хлеб – данас би, вероватно, тражили онај чувени сендвич.

Симболички и језички, тај дискурс биће видљив и као радикална промена циљева и вредности – доминантна формула дашњег режима – Ред, рад и мир (била је, иначе, и један од официјелних слогана Недићеве Србије 1941-1944) замениће се чувеном формулом Француске револуције: Слобода, једнакост, братство.

IX

Неколико добрих људи

(c) Essex County Council; Supplied by The Public Catalogue Foundation

“Будала некада о себи мисли да је мудра. Али мудар човек зна да је будала” – написао је Вилијам Шекспир у својој романтичној комедији “Како вам драго”.

Питање које се неминовно отвара на крају ове скице односи се на људе потребне да спроведу ове – и многе друге – промене неопходне да би се Србија после Вучића суштински разликовала од оне у којој живимо данас, али и оне пре њега.

Јер, без неколико добрих људи те промене неће бити могуће. Као и толико пута раније оне ће можда почети, па ће се онда у неком тренутку зауставити и ствари ће се вратити у своју колотечину. Заиста, разлику између стварног и могућег чине људи.

Најпре да отклонимо једну честу примедбу коју стављају песимисти: нама нису потребни никакви надљуди: супермени, деда Мразови, пророци или спасиоци. Нису нам исто тако потребни ни страни протектори, који би нас надгледали, као неке урођенике у дивљим и заосталим земљама.

Потребни су нам обични људи, који знају посао којим се баве и хоће да га поштено ураде. Тај циљ је врло једноставан, и сасвим је остварив. Да ли ће он бити остварен или неће зависи од једне једине ствари: политичке воље. Другим речима, политички режим који не врши квалитетну кадровску селекцију показује само да неће да је врши, а не да не може.

И овде је, међутим, потребно обрнути парадигму: уместо да терет јавног посла поверавамо онима који од тог посла могу имати користи суштинске промене би требало да спроводе људи којима политика не може донети никакве користи.

Другим речима, само они који имају своје име и презиме – у области којима се баве довољно цењено – могу бити добри извођачи радова. Јер једино такви људи могу одмерити ризик који би евентуално лоше обављање јавног посла који преузму могло имати по њихово име и презиме, односно углед који су већ стекли.

Страх од штете коју би претрпели несавесним или нечасним обављањем јавне функције мора, код сваког од њих, бити већи од користи коју би могли да имају. И управо тај страх – а он се код часних људи зове одговорност – биће нам, као друштву у целини, најбоља полиса осигурања.

X

Уместо закључка: крај почетка

ship“У револуцији, као и у роману, најтеже је пронаћи крај.” – написао је познати француски историчар и политички мислилац, Алексис де Токвил, у својим “Сећањима”.

Србија после Вучића биће, у својој години нултој, сиромашна, подељена и збуњена земља, баш као што је и данас. Промене нам неће донети богатство, нити ће отклонити спољне претње или обезбедити правду преко ноћи. То ће бити дуг и неизвестан процес, на којем ће бити успона и падова, лутања и грешака.

Биће и многих разочарења, наравно. Све смо то већ видели, уосталом, толико пута. Као и у сваком вихору историје, неки подлац ће се извући а неки добар човек страдати.

Они људи који буду имали ту несрећу да руководе Србијом после Вучића биће принуђени да чине разне компромисе, и у земљи и изван ње. Већини нас се ти компромиси неће свиђати – у свом романтичном схватању промена замишљали смо свакако нешто друго.

Значе ли сва ова упозорења да нам Србија после Вучића није ни потребна? Или да ће бити баш иста као и ова данашња, па је зато читава ова расправа заправо непотребна?

Не значи. Точак историје се окреће, са или без нашег утицаја, и Србија после Вучића ће неминовно наступити. Циљ овог текста био је једноставан: да отворимо расправу о томе каква би она требало да буде.

Политичари ће, сигуран сам, већ у наредном месецу многе ствари о којима смо данас разговарали почети да уносе у своје програме. Почеће, затим, да разговарају и договарају се о њима. То је, уосталом, и њихов посао.

Међутим, ова расправа ће бити шира, и неће обухватити само политичаре, него многе друге људе: богате и сиромашне, глупе и паметне, вернике и атеисте, грађане и сељаке, раднике и чиновнике, оне који за себе мисле да су елита и оне који то стварно јесу. Расправа о Србији после Вучића биће, после дугог времена, расправа у којој ћемо сви бити равноправни. Снага ће бити у самом аргументу, а не у ономе који га износи.

На сагласности, стварној или претпостављеној, о битним елементима Србије после Вучића почеће онда и процес широког окупљања људи који хоће промене, иако се можда о њиховом обиму или правцу још увек потпуно не слажу.

То окупљање ће имати свој синергетски ефекат и квантитет ће прерасти у квалитет. Створиће се свест о неопходности промена, та свест ће добити свој замајац, и на крају ће убрзање помножено са масом дати критични моменат силе. Други Њутнов закон је непогрешив.

Зато, већ сам почетак расправе о Србији после Вучића представља значајан историјски тренутак. Готово, могли бисмо да кажемо, коперниканску тачку обрта. Значај таквог момента је најбоље описао Винстон Черчил када је, после битке код Ел Аламејна (1942), рекао:

“Сада, ово није крај. Није чак ни почетак краја. Али је, можда, крај почетка.”

***

Овај текст посвећен је мом сину Милану, на дан његовог седмог рођендана, са жељом да његова генерација не протраћи наредних двадесет пет година као што је наша протраћила претходних двадесет пет.

Advertisements