Kuznetsky_Most_1903

“Ко крчма плаши ме ваш страшни суд

Мене ће јединог кроз горуће здање

проститутке понети ко светињу свуд

и Богу показати као оправдање.”

Владимир Мајаковски, “Па ипак”

I

Поноћ на Јарославској железничкој станици

Yaroslavska stationПутник је журно ушао на пероне Јарославске железничке станице. Вукући превелики картонски кофер, са муком се пробијао кроз гомилу. Људи који су долазили и одлазили, продавци разних дрангулија, џепароши и полицајци – све се то помешало у непробојну масу која се испречила између Путника и његовог вагона.

Који је то вагон, заправо, био и на којем се перону налазио Путник није тачно ни знао. Кострома, Томск, Киров, Новосибирск… Имена градова Сибира и совјетског Далеког истока мешала су се пред Путниковим очима, а велика казаљка на часовнику изнад управне зграде неумољиво се ближила малој, која је већ била на броју дванаест. Воз за Краснојарск полазио је тачно у поноћ, и та чињеница је неумољиво пролазила Путнику кроз главу, како је часовник откуцавао.

Јарославска железничка станица, западни терминус најдуже железничке пруге на свету, Транссибирске железнице, била је прва тачка његовог дугог путовања. Фјодор Васиљевич Мошулски, рударски инжењер из Харкова у Украјини, одлазио је на свој први посао.

У складу са праксом у Совјетском Савезу тих година, на дан када је дипломирао на Московском државном универзитету, Фјодора је, у канцеларији кадровског одељења, већ чекао папир са подацима о његовом радном месту: приправника у Рударско-хемијском комбинату у Железногорску код Краснојарска, у Сибиру.

И док се децембар 1940. године ближио крају, а Фјодорове студентске године у Москви завршавале, три војника на повратку са одсуства коначно су показала будућем инжењеру пут до вагона за Краснојарск. Његова авантура је могла да почне.

И онда су пред Фјодором почели да се смењују призори источних предграђа Москве – Електрозаводскаје, Измаиловског парка, Ројтова – како се воз удаљавао она су била све мање осветљена. Ускоро, заменила их је једнолична слика густих шума које су се простирале лево и десно од пруге, колико год је поглед, ограничен светлима воза, могао да допре.

Уморан од узбуђења и напора свог последњег дана у Москви, Фјодор је на дрвену клупу вагона другог разреда ставио свој картонски кофер на који је наслонио главу. У вагону је било живо – војници су пили вотку, неке сељанке су се гласно расправљале, већина људи је пушила и од дима се тешко могло дисати. Свему томе упркос, Фјодор је врло брзо заспао.

II

Најдужа железничка пруга на свету

trans siberian railwayНеподношљиво бела боја пробудила је Фјодора недуго по сванућу. Окрећући главу од прозора кроз који је пролазила белина снежног бескраја, поспано се осврнуо око себе: она тројица војника спавала су на поду вагона, наслоњена један на другог. Сва тројица су гласно хркали: веће количине вотке од претходне ноћи омогућиће им, очигледно, дуг и дубок сан.

На клупама лево од њега две сељанке су гледале одсутно кроз прозор. У пар завежљаја носиле су потрепштине купљене у престоници, за паре од својих гоблена и ручних радова, пажљиво везених, које су успеле да продају као сувенире.

“Добро јутро друже. Лепо сте одспавали. Узмите мало чаја.”

Млад човек, светле косе, у униформи седео је преко пута Фјодора. “Борис Михајлович, драго ми је.” – представио се.

Фјодор је тек тада на шапки незнанца уочио мач који пролази кроз петокраку звезду са српом и чекићем. Био је то симбол који су носили само официри Народног Комесаријата Внутрењих Дела, познатијег по, за та времена прилично застрашујућем, акрониму НКВД.

“Поручник Борис Михајлович.” исправио се.

Фјодор је прихватио понуђену шољу чаја гледајући испод ока свог саговорника. О НКВД-у је, наравно, у Москви слушао разне приче али је ово био први пут да са неким његовим официром пије чај. Борис је био пет или шест година старији од њега и зрачио неком чудном мирноћом која је импресионирала младог Украјинца.

У том тренутку воз је почео да успорава и ускоро су се пред очима путника појавили први обриси великог града. Био је то Нижњи Новгород – од пре неколико година Горки – родно место великог писца.

Убрзо се испоставило да обојица путују не само до Краснојарска, него и на исто место у њему – у Рударско-хемијски комбинат у Железногорску. Борисово одсуство се завршило и он се враћао на своје место официра безбедности комбината.

“Сибир је чаробан” – рекао је свом младом познанику на станици у Перму када су обојица приметила крупну црнку великих груди која је силазила са воза – “Од њега су чаробније само сибирске жене.”

Време је у разговору пролазило брзо, и првог јануарског дана путници су се обрели у Свердловску – бившем Јекатеринбургу – првом граду Сибира. Наши путници су на станичном перону купили печено пиле и флашу вотке и прославили Нову годину.

Наредног дана, у Омску, претпоследњој станици њиховог пута, у вагон је ушла млада девојка косих очију, у живописној народној ношњи. Фјодор, који никада до тада није видео Азијаткињу, гледао ју је раширених очију.

“Сибир је Азија. Оне су овде уобичајена појава. Имаћеш о чему да причаш када одеш кући на одмор. Ко је у Харкову још био са косооком?” – насмејао се Борис и отворио флашу вотке.

III

Уточиште у снежној олуји

Gulag KrasnoyarskБио је већ један од раних јануарских дана и вече је почело да пада када се воз, петог дана пута, зауставио у железничкој станици у Краснојарску. Следећи инструкције које су добили у Москви, Фјодор Васиљевич и његов нови познаник Борис отишли су до станичне зграде – тамо је требало да их чека превоз до Железногорска. Редовног превоза није било и Комбинат је слао своја кола за све који би долазили из Москве.

Њихово изненађење је било прилично када су, уместо теренског возила које су очекивали, на улазу у станицу видели санке:

“Велика снежна олуја се очекује. Могуће је да кола не би могла да се пробију назад. А воз је требало да стигне још поподне.”

Флегматични кочијаш азијатских црта лица грицкао је травку. Путницима из Москве постало је јасно да ће тих шездесет километара до Железногорска превалити за знатно дуже време него што су у почетку мислили.

И заиста, санке су једва напустиле Краснојарск када се снег, који је до тада равномерно падао, претворио у олују. Коњ је једва успевао да погоди пут, а кочијаш готово ништа није видео. До моста на Јенисеју, непуних петнаестак километара од станице, био им је потребан готово читав сат.

После наредних сат времена, напредовање је било још спорије. Негде око пола седам увече, кочијаш је беспомоћно дигао руке:

“Не вреди даље. Животиња је исцрпљена, пут се не види. А вероватно је после Терентјева немогуће проћи чак и санкама. Боље да преноћимо негде док још има насељених места и сачекамо да олуја прође.”

Фјодор и Борис су се згледали без речи: нису били одушевљени, али су им изгледи ноћи проведене на отвореном деловали још горе.

То последње насељено место била је Березовка, село од којих две стотине кућа. Кочијаш га је очигледно добро знао – много пута је прешао тај пут.

“Најбоље да одемо до радног логора на крају улице Кирова. Код њих сигурно има неко место за спавање.”

Војник на улазу у логор био је неповерљив, али је кочијаша познавао из виђења – знао је да ради за Комбинат – а и Борисова униформа поручника НКВД улила му је додатну сигурност. Пустио их је да уђу и кочијаша упутио према штали у којој су били смештени коњи. Фјодора и Бориса отпратио је до управне зграде, која је заправо била једна овећа дрвена колиба:

“Капетан је овде. То је добро, јер ће моћи да нареди куварима да вам спреме нешто да поједете.”

Када су се, међутим, врата управне зграде отворила, Фјодор и Борис су угледали нешто што су најмање очекивали: лепо грађену плавушу, која се приближавала тридесетим годинама. У сивомаслинастој блузи са капетанским чиновима, сукњи и чизмама, Лидија Петровна Фалк је на први поглед могла да прође као неки чиновник интендантске службе, на пример. Као командант казненог логора, у којем су поред политичких затвореника сигурно били и најтежи криминалци, доста тешко.

Домаћица је била врло љубазна – очигледно су у Березовку гости свраћали ретко, и увек би разбили досаду:

“Мора да сте гладни од пута. Таман сте стигли на вечеру.”

Огрнула је тешки капут од јагњеће коже и повела их ка трпезарији са друге стране дворишта окруженог затвореничким баракама:

“У Березовки је тренутно седамсто затвореника, али било их је више. Сада смо задржали само оне који раде на сечи дрвета.”

Лидија је упознала своје госте са местом на коме су се, силом прилика, затекли.

Сама трпезарија је била огромна правоугаона хала, са дрвеним клупама и столовима у средини, и линијом за поделу хране на самом крају, преко пута улаза. Једна њена страна је гледала према дворишту, на другој су се налазила само једна врата.

“Овде се одједном може хранити најмање сто људи.” – помислио је Борис, док је поглед његовог сапутника Фјодора био фиксиран за Лидијине кукове који су се померали иза тесне сукње.

Мириси устајале хране мешали су се са мирисима зноја неокупаних тела затвореника. Било је прилично хладно и полумрачно. На поду су се, ту и тамо, видели отпаци хране – знаци очигледног незадовољства квалитетом оброка у Березовки.

И док су Фјодор и Борис размишљали каква ли ће то бити вечера на коју су позвани, њихова домаћица је, не обраћајући пажњу на суморно окружење, отворила врата у зиду и прошла у уски пролаз. Тамо је на чивилук окачила своју бунду:

“Оставите овде капуте. У официрској трпезарији биће вам сувише топло.”

Онда је Лидија отворила и друга врата и Фјодор и Борис су остали запрепашћени пред светлом и топлом просторијом, којом су доминирали велики сто, већ постављен са порцеланским тањирима и кристалним чашама, и удобна софа иза њега.

IV

Гастрономија и еротика

russian banquet

После три дана проведена на сендвичима, Фјодор и Борис гледали су разрогачених очију на већ поређане ђаконије: гушчју џигерицу, црвени и црни кавијар, димљени лосос, усољену харингу са луком и маслинама, говеђи језик, киселе краставце, различите кобасице и шунке…

Лидија Петровна је села на софу преко пута улаза у официрску трпезарију и позвала двојицу својих гостију да не седну на столице преко пута, већ да заузму места са њене леве и десне стране:

“Дођите овамо, софа је довољно велика за нас троје”.

Гозба је, по најбољим обичајима тог времена, почела перцовком – посебном врстом вотке у којој се налазила црвена, врло љута, паприка. Друштво је испило на екс уобичајену дозу – чашу од два децилитра – и тиме углавном завршило прву од више флаша попијених те ноћи.

Лидија је из кристалне чиније узела маслину и, пре него што ју је ставила у уста, пажљиво полизала држећи је између два прста:

“Имамо неколико затвореника који су до доласка у логор били кувари. Они имају избор: или да секу стабла или да кувају. Али, пошто има места само за једног главног кувара, организовали смо мала такмичења. Ко припреми најукусније јело преузима кухињу наредних месец дана. Таман сте дошли на наше уобичајено месечно такмичење. Сутра ћемо оценити њихова јела.”

Фјодор је међутим није слушао: гледао је усне које облизују маслину и замало се и сам није угушио коштицом.

Потом су келнерице донеле главна јела: шашлик, бифтек “Строганоф”, пуњено пиле… Било је ту знатно више хране него што су њих троје могли да поједу и гости из Москве помислише како ће свакако бити штета да се баци све оно што остане. Ипак, правила такмичења – како им је Лидија објаснила – подразумевала су да макар пробају свако јело како би после могли да га оцене. Од тих оцена зависиће и судбина (не)срећног кувара – бар у наредних месец дана.

После друге флаше вотке – вотку Руси углавном пију са предјелом – весело друштво је прешло на медовину а Лидија је скинула блузу и остала само у кошуљи. У малој трпезарији је постајало све топлије – пећ је радила беспрекорно а и количине алкохола које су попили урадиле су своје.

Фјодор је гледао како се, иза кошуље за један број мање него што би требало, померају Лидијине груди. Домаћица је ухватила његов поглед и обратила се његовом сапутнику, кикоћући се:

“Друже поручниче, а да ви оставите молодеца овде код нас? На неколико дана, вратићемо вам га у употребљивом стању, часна реч.”

Потом су дошли разни слаткиши, последња од три категорије у којој су се несрећни кувари такмичили. Са њима је донет и шампањац  – одличан брут чувене марке “Советское Шампанское” – отворен уз прасак чепа који је излетео из боце.

“Молодец” – обратила се Лидија у том тренутку свршеном студенту – “Могао би нешто и да радиш, уместо да само гледаш. Помози ми да скинем чизме.”

После неколико неуспешних покушаја – праћених Лидијиним звонким смехом – Фјодор је коначно успео да скине њене високе официрске чизме. Морао је на крају да их опкорачи и ухвати за пету, држећи их између својих ногу, што је био повод за нове салве смеха. Чак се и пословично озбиљни Борис благо насмешио, гледајући кроз какве све муке пролази његов млади познаник…

И када је коначно – поноћ је била одавно прошла – уморна келнерица донела јерменски коњак са кафом, Фјодор Васиљевич више није ништа ни чуо ни видео… Замор, алкохол, врућина и узбуђење учинили су своје.

IV

Игра мачке и миша

Lidija

Наредног јутра олуја је престала и сунчани зраци пресијавали су се над водама Јенисеја. Одморан и нахрањен, коњ је весело рзао у дворишту, нестрпљив да крене.

Фјодора је заправо пробудила главобоља – ужарене стрелице су му пролазиле кроз мозак – али и неодољиви нагон за повраћањем…

“Били смо мало забринути за тебе. Једно време уопште ниси давао знаке живота.” – Борис је у рукама држао тањир из којег се нешто пушило – “Узми ово, биће ти боље.”

Тањир боршча – руске киселе чорбе – помогао је Фјодору да дође себи. Очигледно је платио данак неискуству:

“Каква ноћ. Каква жена.” – промрмљао је себи у браду.

“Да знаш, допао си јој се. Да се ниси тако брзо опио свашта је могло да се деси. И да, отишла је рано јутрос да надгледа сечу стабала. Рекла ми је да те поздравим.”

Борис је весело скупљао своје ствари, нестрпљив да крене.

У малој колонији Московљана у Железногорску Фјодор и Борис наставили су да се друже. Затворени град – у то време носио је шифровано име ОКБ-26 – био је тада зачетак будућег совјетског нуклеарног програма, маскираног под невиним именом “Рударско-хемијски комбинат”. Око две хиљаде људи радило је тада на ископавању великих рупа у гранитној планини, простора у којем ће касније бити смештена најосетљивија постројења.

Дошао је и 22. јун те 1941. године и Борис и Фјодор – као и стотине хиљада других грађана Совјетског Савеза јавили су се као добровољци у војску. Њихове пријаве биле су, међутим, глатко одбијене. Посао који су радили био је очигледно много значајнији – док су се други борили код Стаљинграда и Москве, они су имали своју трку са временом.

Наредне, 1942. године, недостатак физичких радника у Железногорску привремено је превазиђен логорашима из Березовке. На капијама Рударско-хемијског комбината једног јутра се појавило пет стотина људи…

Фјодор и Борис су посматрали чудне физиономије:

“Ови су сви у логору по члану 38?” – инжерер Мошулски је мислио, наравно, на политичке затворенике.

“Није ниједан. Погледај их само. Ово су све тешки криминалци. Политички затвореници не би могли да ураде посао, а шефовима је важно да се он заврши.” – одговорио је Борис, у међувремену унапређен у капетана НКВД-а.

И у тој маси људи, Фјодоров поглед се задржао на женској фигури која је неоспореним ауторитетом распоређивала различите групе и давала инструкције.

“Лидија! Ето прилике да јој вратимо гостопримство!” – рекао је узбуђено, радујући се поновном сусрету.

Борис је, међутим, пажљиво гледао човека који је све време стајао поред ње. Низак, набијен и црномањаст, са неколико ожиљака из младости, и пар видљивих тетоважа. Ћутао је и само повремено – када би неко од криминалаца одао и најмањи знак незадовољства налогом који је добио од Лидије – дао би му сасвим неприметан знак погледом и задатак би био послушно извршен.

“Александар Фалк, мој муж.” – представила га је после Лидија својим познаницима из Березовке.

Александар Саша Фалк, познатији под надимцима “Силвестер” и “Рибар”, био је вишеструки убица – окружни суд у Лењинграду осудио га је, само за једанаест случајева који су могли да буду доказани, на тридесет година у сибирским логорима.

Било је то време када су криминалци и политички затвореници били заједно у гулазима: први су били јаки али непослушни, други физички слаби. Администрација у Москви, очајна да ипак направи неки резултат, све чешће је била принуђена да прави разне, неписане али ефикасне, компромисе.

Тако је и Саша Фалк заправо дошао у Березовку, највећи логор у Краснојарску. Са собом је довео Лидију, којој је – као део целог аранжмана – дат чин капетана и место заповедника Березовке.

Врх НКВД-а је наравно знао да је стварни заповедник логора вишеструки убица Силвестер, али су се одједном резултати рада логораша значајно побољшали. Сви криминалци у логору Березовка одједном су схватили ко је дошао међу њих и кога морају да слушају. Више нико није смео да забушава, норме су се редовно пребацивале, престала су не само ранија убиства него и обичне туче, и чак су се многи логораши добровољно пријавили на курсеве описмењавања.

У Москви се са чудом препричавало како је Березовка  постала “узорни логор”:

“Невероватно. Они су сви одједном постали узорни совјетски грађани. Ово је чудо.” – причали су тих година они који нису знали о чему се ради.

Они који су знали о чему се ради пажљиво су ћутали. Чудотворно решење је могло да функционише док нико за њега није знао. Обе стране су биле задовољне договором. У оним случајевима – а није их било више од два или три – у којима је Саша био принуђен да дисциплину обезбеди “на свој начин” Управа би зажмурила на оба ока. Леш непослушног затвореника био би дискретно уклоњен и истрага би се завршила са назнаком “НН починилац”.

“Постоје приче – само приче, наглашавам ти – да је у неким од тих случајева раскомадао и Лидијине љубавнике.” – упозорио је Борис свог младог пријатеља – “То наравно, као ни било шта друго, никада није доказано.”

Лидија је погледала младог инжењера и безобразно рекла:

“Знала сам да ћемо се видети поново. Ионако нисмо завршили причу прошли пут, зар не?”

Уживала је гледајући истовремено љубоморно лице свог мужа, забринутог Бориса и Фјодора који је био црвен као булка.

И осећала је, заправо знала је, да то није њихов последњи сусрет. Ова игра мачке и миша ће се наставити – питање је само где ће мишоловка бити постављена.

V

Случајан сусрет на Кузњецком мосту

Kuznetsky most

Три године касније, са завршетком Отаџбинског рата поново су почела и велика пресељавања: хиљаде стручњака разних специјалности, страдалих у великом сукобу, требало је некако заменити. И по московским канцеларијама почела је потрага за сваким ко је, у метежу претходних година, можда био негде заборављен.

1946. године дошао је ред и на двојицу наших јунака: најпре је Фјодор Васиљевич премештен у Дирекцију железница, као официр задужен за безбедност на пругама; потом је и Борис Михајлович, тада већ мајор, дошао у Министарство унутрашњих дела – наследника некадашњег НКВД и претечу будућег КГБ. До краја те године, обојица су поново били у Москви.

Биле су то већ оне године када је Стаљин радио само ноћу, и то радно време, хтели не хтели, морали су да поштују и сви други. Министри и други виши функционери могли су бар да спавају, као и он, дању. Сви остали су, међутим, морали да раде све време, са свега два или три сата спавања. Хиљаде људи су буквално падале са ногу од умора.

Међу њима су били и јунаци наше приче. Срећом, били су млади и здрави и умор их није толико погађао. У ретким паузама, Фјодор и Борис би се нашли на Кузњецком мосту, улици недалеко од њихових тадашњих канцеларија.

И док је те ноћи у априлу чекао свог пријатеља који је по обичају каснио, Фјодоров је одједном приметио фигуру жене која му се учинила познатом. Много година је прошло од зимске ноћи у Березовки, али нешто у њеном ходу није могао да заборави.

Могао је да окрене главу на другу страну и направи се да је није видео. Могао је и да јој кратко климне главом и продужи даље. Могао је и да не прихвати њен позив да нешто попију у њеном стану…

Али није урадио ништа од свега тога. Сећање на ону недовршену ноћ – како ју је Фјодор запамтио – из Березовке било је исувише јако.

Тако је случајан сусрет пробудио давно прикривену жељу и догађаји су кренули да се одвијају током који је мало ко од актера у том тренутку могао да предвиди.

VI

Ноћи између четвртка и петка

MeyerholdЛидија је становала на Кузњецком мосту 38 – на трећем спрату велике зграде, читав низ малих, једнособних станова заузимао је цео дугачак ходник на чијем се крају налазило заједничко купатило. Била је то тзв. комунална зграда, уобичајена у Москви тих година.

Лидија је из фрижидера извадила флашу вотке и тањир са нешто меса и сира. Гозба је била скромна – сасвим у нескладу са оном шест година раније у Березовки – али Фјодор није примећивао разлику.

Осећао се као да су се те вечери вратили управо у онај тренутак у којем су се растали.

“Односно, у којем си ти заспао.” – смејала се Лидија.

И када су разменили успомене из протеклих ратних година, Лидија Петровна је значајно саопштила свом госту како јој је муж и даље у Краснојарску – помилован је због доброг владања и одмах потом запослен у НКВД-у, да руководи казненим логором који ће касније градити хидроелектрану на Јенисеју. Син Семјон био је целог пролећа у шумарској школи у унутрашњости и тих месеци Лидија је била у Москви потпуно сама.

У том разговору попили су и другу флашу вотке и тада је Лидија донела у собу лавор са водом:

“Опери ноге и лези. Нема смисла да се напијеш као прошли пут. Идемо сада у кревет.”

Потом је изашла из собе, убрзо се вратила и увукла испод покривача. Ноћ започета у далеком сибирском селу наставила се у центру Москве.

Кад се Фјодор пробудио Лидија се већ облачила:

“Идем на посао. Свиђаш ми се. Овде су твоји кључеви од стана. Овде су ти чаршави. Наш дан заједно биће четвртак. Планирај своје време тако да будеш са мном у четвртак после осам увече и наредне ноћи.”

И док је њен млади љубавник гледао у неверици, додала је још неколико техничких инструкција:

“И другим данима можеш, ако хоћеш, да будеш овде до осам увече. Не касније. Ако желиш, можеш овде доводити и друге жене. Нисам љубоморна. Овде је мој број телефона на послу. Јави се.”

Са тим речима је и отишла.

VII

Неочекивана позоришна представа

Aleksandr Gerasimov - Portrait of Olga Lepeshinskaya

Фјодор је једва дочекао вече, да свом пријатељу исприча несвакидашњу догодовштину и похвали се својим првим правим освајањем неке жене откад је дошао у Москву.

“Мени ово пре изгледа као да је она тебе освојила” – рекао је Борис Михајлович са нелагодом, не желећи да разочара свог друга.

“Али добро, муж јој је у Сибиру, а то је далеко.” – хтеде још да дода како Фјодор вероватно није једини на кога би Александар Фалк могао да буде љут ако би се изненада појавио у Москви, али је – из обзира према свом пријатељу који је очигледно био заљубљен – прећутао тај део реченице.

Фјодор је међутим био на седмом небу. Релативно лако је решио свој “женски проблем”, и што је још важније, решио га је без икаквих обавеза. Опасни криминалац и љубоморни муж је био далеко.

Питање свог пријатеља – “а шта Лидија ради других дана осим четвртком?” – је потиснуо и трудио се да о њему не размишља. Тако је углавном и прошло лето те, 1947. године.

Ипак, Фјодор је имао скоро тридесет година и полако је почињао да размишља и о својој сопственој породици. Рад је одузимао доста његовог времена, а ноћи четвртком сав вишак енергије.

“Да ли би ти уопште преживео када би ти, поред четвртка, Лидија дала и термин уторком?” – са временом је Борис себи дозволио и мало шале.

Сасвим случајно, негде пред зиму, Фјодор је у Дирекцији железница упознао и Оксану, касирку у мензи која је тек дошла из малог провинцијског града, Пскова. Млада и прилично наивна, допала му се на први поглед и ускоро су почели заједно да излазе.

“Зашто никада не излазимо четвртком?” – упитала је Оксана после извесног времена.

“Зато што четвртком увече имамо специјални колегијум о стању безбедности на пругама који траје целу ноћ, јер га у петак ујутро друг Стаљин очекује на свом столу.” – озбиљно је одговорио Фјодор.

И тако је инжењер из Харкова отпочео своју – у том тренутку још увек платонску – везу са Оксаном и наставио да четвртком увече одлази на Кузњецки мост 38.

“То неће моћи баш дуго да траје” – упозорио га је његов старији пријатељ – “Оксана ће ускоро почети да сумња на тај четвртак. Што не предложиш Лидији да понекад промените дан вашег виђања. Ионако ти је рекла да није љубоморна?” 

Оно што је неминовно на крају се морало и десити. У “Бољшој театру” се давао Гетеов “Фауст” са чувеним Иваном Козловским у насловној улози и Оксана је, уз пуно напора, успела да обезбеди две карте преко своје синдикалне подружнице. Та представа је била – гле чуда – баш у четвртак, али, размишљала је, листе чекања су биле дуге, и једва је могла и те карте да добије. Ваљда ће Фјодор, савестан и марљив радник, добити од шефа одсуство, за само један четвртак?

Са Лидијом никада није нигде заједно изашао, а понајмање у оперу. Секс четвртком је већ почео да му бива досадан, а осећао је и мало кривице. Зато је Фјодор Мошулски са одушевљењем дочекао карте за “Бољшој театар” које је добио уз пољубац. Није ни обратио пажњу на дан представе.

Фауст је трајао дуго – са паузама готово четири сата – и Фјодор је, негде пред поноћ, отпратио своју нову девојку до куће. Тамо је добио још један, овог пута мало дужи, пољубац.

И док је у повратку шетао до станице метроа, одједном се сетио:

“Ето пиздец! Данас је четвртак! Требало је да будем у Лидијином стану на Кузњецком мосту!”

У једном тренутку, помислио је да ипак оде – требало би му око пола сата пешке. Потом је застао у недоумици. Било је исувише касно, и ко зна како би Лидија реаговала. А онда, осећао је и даље топлину претходне вечери и пољупца и није хтео да поквари тај осећај.

“Пошел на хуи. Нећу да идем. Нешто ћу већ измислити сутра. Може ваљда и Лидија једном да прогута причу о безбедности на пругама?”

Задовољан собом, уместо да оде на Кузњецки мост вратио се кући. Пре него што је пао у сан помислио је да би ујутро могао да се распита да ли је тог дана била нека железничка несрећа – био би то свакако добар изговор.

Али, наредног дана су дошли непредвиђени послови и Фјодор се није јавио Лидији. Пар пута је у руци држао цедуљу са њеним бројем телефона и увек би је вратио у џеп. Није се јавио ни сутрадан, ни у току викенда. У понедељак је закључио да би било најбоље да јој се уопште и не јави, него да једноставно оде наредног четвртка, правећи се да се ништа није ни догодило.

У уторак увече се ипак предомислио. Осећао се нелагодно да у четвртак оде, а да се макар не јави и не објасни своје одсуство претходне недеље. Поново је узео цедуљу са бројем телефона и почео да окреће бројчаник на црном, бакелитном, телефону…

VIII

Тајанствени телефонски разговор

Retro phoneВечерњу тишину канцеларије на Тргу Лубјанка прекинула је звоњава телефона. Мајор Борис Михајлович одмах је препознао глас свог пријатеља:

“Морамо одмах да се видимо. Уобичајено место.” рекао је Фјодор пре него што је спустио слушалицу.

Иако је било прилично мрачно, Борис је јасно могао да осети – више него да види – како се инжењер тресе од страха:

“Нисам могао да издржим. Позвао сам Лидију малопре. Био је то ипак први четвртак откад смо заједно да нисам дошао.”

И потом је уследила чудна прича. По први пут у неколико месеци откако је Фјодор звао на тај телефонски број, на његов позив одговорио је мушки глас. Био је пун саосећања према Фјодору:

“Знаш, Лидија је умрла.”

“Кад?”

“Кажу, у неко време у ноћи између четвртка и петка прошле недеље.”

Двојица младих људи су ћутала једно време. Борис је запалио цигарету и и, желећи да смири свог пријатеља, рекао:

“Од четвртка су прошла четири дана, заправо већ пет. Чим се вратим у канцеларију проверићу да ли се поводом овог случаја води нека полицијска истрага.” 

Фјодор је био у паници:

“Да сам био са њом тог четвртка, умрла би ми на рукама. Шта бих могао да урадим? Ходник је дуг, тамо би сигурно била гомила суседа, и ја бих био у својој униформи, носећи је. И шта бих могао да урадим? Да отрчим до телефонске говорнице на крају улице и зовем хитну помоћ?”

Никакви Борисови покушаји да га смири нису помагали:

“Онда би дошли доктори и регистровали смрт. И ко сам ја? Како бих објаснио своје присуство? Доктори би утврдили да је непосредно пред смрт имала сексуалне односе. И њен муж више није криминалац, сада и званично ради за НКВД. Њега би одмах позвали, и како бих му све то објаснио. Одакле сам дошао?”

Сваког дана у наредне две недеље Фјодор се са својим пријатељем враћао на ову тему. Шетали су улицама око Лубјанке и Кузњецког моста и на стотине пута поново расправљали о детаљима те хипотетичне ситуације…

Као што је мајор НКВД-а од почетка и сумњао, никаква полицијска истрага није се водила поводом наводне чудне смрти на Кузњецком мосту 38. Заинтригиран том чињеницом, сутрадан је послао младог потпоручника из његовог одељења, да оде до централне мртвачнице у кварту Лефортово, на југоистоку Москве, и прибави детаље о свим смртним случајевима регистрованим прошлог петка. Од сто дванаест тела само једно је донето са неке адресе на Кузњецком мосту – али број није био 38 него 15, и у питању је био неки старији мушкарац, бескућник…

“Ми заправо нисмо утврдили да је Лидија уопште мртва. И ко је уопште тај човек који ти је то рекао?” – упитао је Фјодора те вечери.

Његов млади пријатељ га, међутим, уопште није слушао. Он се – иако није био верник – захваљивао божанском провиђењу што га је, тог четвртка, поштедело да се нађе на Кузњецком мосту 38. Захваљивао се и Оксани што је набавила те карте за Фауста… Мучило га је да ли је у Лидијином стану остало нешто од његових личних ствари које би могле да га повежу са тим местом.

Наредне недеље је, у наступу гриже савести, запросио Оксану. Касирка из Пскова била је ван себе од среће. Борис Михајлович је прихватио да му буде кум.

Једно време изгледало је да се све средило. Фјодор, узбуђен припремама за свадбу, полако је престао да помиње чудан догађај. Његов пријатељ га је у томе подржао:

“Ако заиста верујеш да је у питању био прст судбине, немој је онда даље изазивати.”

IX

Трећи растанак

Erik Rebane - Into a New Life

Ускоро је дошла и Нова година, прва коју је млади пар прославио заједно. Борис је донео веренички прстен који су њих двојица претходних дана заједно бирали…

Изгледало је да су све ствари кренуле својим током, али се Фјодор и даље трзао када би, изненада, чуо резак звук телефонског звона.

“Зашто се толико плашиш телефона?” – коначно га је питала Оксана.

Фјодор Васиљевич је промрмљао неко објашњење. Ускоро је почео да има и ноћне море: сањао је тај четвртак који му се није догодио

У жељи да смири свог пријатеља, Борис је покушао да утврди шта се заиста десило са Лидијом и где се она налази. Али, у граду од неколико милиона људи тражити једну жену само на основу неколико штурих података које су имали било је као тражити иглу у пласту сена.

“Можда је једноставно отишла из града и вратила се у Сибир?” – мислио је Борис. Одлучио је да свог пријатеља не оптерећује детаљима своје приватне истраге – приметио је да је, упркос привидном миру, и даље растрзан и забринут.

И онда се, средином јануара, то коначно десило. Телефон је зазвонио у Фјодоровој канцеларији, касно поподне, таман кад се спремао да оде до своје веренице. Глас је звучао као да је са оног света:

“Где си ти отишао? Зашто ми се не јављаш?”

Фјодор је хтео да оде одмах на Кузњецки мост, али био је тек понедељак:

“Знаш да је дан за наше виђење четвртак. Кад си чекао толико дуго сачекај још три дана.”

Фјодор није послушао савет свог кума и после три дана и три непроспаване ноћи ипак је отишао поново у Лидијин стан. Размишљао је како да објасни пар претходних месеци а био је свакако и сам знатижељан да чује ко је био онај тајанствени телефонски саговорник. Међутим, ништа од тога се није догодило. Нити је добио неко објашњење нити је неко од њега било тражено.

Његова љубавница посматрала га је чудно: помало испитивачки а помало и подсмешљиво. Њен додир је, по први пут, био хладан и Фјодор помисли како је то хладноћа леша.

И, мада је Лидија на средини својих тридесетих и даље била врло привлачна жена, Фјодор те вечери – по први пут – није био у стању да је посматра као жену. Размишљао је шта ће се десити ако одједном умре у његовом наручју. Отишао је већ после сат времена.

Фјодор и Лидија видели су се још три пута, и иста прича се сваки пут поновила. Несрећни инжењер из Харкова био је очајан – заправо убеђен да је постао импотентан.

Четврти пут је, уместо њега, на Кузњецки мост отишао Борис Михајлович. Вратио је кључ од стана.

На пролеће те године Лидија Петровна Фалк је напустила Москву и вратила се свом мужу Саши у Сибир. Живели су у Краснојарску, до краја живота. Њихов син Семјон завршио је електротехнички факултет и запослио се на хидроелектрани.

Фјодор Васиљевич Мошулски никада више није чуо ништа о Лидији Петровној. Био је то њихов трећи, и последњи, растанак.

Да га је само једна оперска представа, Гетеов Фауст, тог четвртка, делила од смрти, никада није сазнао.

***

Ова прича посвећена је Ани Семјоновној Фалк, студенткињи енглеског језика, која је тих неколико дана у фебруару 1996. године била моја домаћица у сибирском граду Краснојарску и за то време ми испричала ових пар цртица из живота своје баке Лидије. “One day you might wish to write story about them” – рекла је возећи ме на аеродром у повратку.

Advertisements