Retro Bucharest

“U vreme kada je sama ideja socijalizma, za koju smo se borili, diskreditovana tvojom politikom, i kada je naša zemlja izolovana u Evropi, odlučili smo da progovorimo. Potpuno smo svesni da čineći to rizikujemo našu slobodu, pa čak i naše živote, ali osećamo da smo dužni da od tebe tražimo da zaustaviš sadašnji tok stvari pre nego što bude suviše kasno.”

(Iz pisma šest visokih funkcionera Komunističke partije Rumunije Nikolae Čaušeskuu, mart 1989. godine)

I

Lovačka kuća u planinama Transilvanije

Cornus HouseU subotu, poslednjeg dana 1988. godine šestorica ljudi su se okupila u maloj lovačkoj kući u planinama Transilvanije. Kuća Kornus, kako ju je zvao rumunski državni protokol vodila se zvanično kao jedna od rezidencija predsednika Nikolae Čaušeskua, ali je on tu retko dolazio, uglavnom kada bi neki strani državnik poželeo da ode u lov.

Sve ostalo vreme Kuća Kornus je bila na raspolaganju najvišim pripadnicima državne i partijske elite Rumunije – o njenom korišćenju vodio je računa, kao i u slučaju drugih rezidencija, protokol Administracije Predsednika.

Za tu Novu godinu, lovačku kuću rezervisao je kabinet bivšeg generalnog sekretara Komunističke partije Rumunije, potpredsednika Vlade i predsednika jedinog dozvoljenog sindikata, Georga Apostola. Drugih interesovanja za kuću nije bilo, i službenik Protokola bio je više nego srećan da se može lično pobrinuti za novogodišnje aranžmane tako visokog funkcionera…

“Drug Apostol će doći u subotu oko podne, službenim vozilom. U toku popodneva će stići i pet-šest njegovih prijatelja, sa članovima porodica, ali ja još nemam sva njihova imena, ni tačne termine dolazaka, ovde je velika novogodišnja gužva, znate…” – pravdala se u petak oko podne Apostolova sekretarica Joana.

Službenik Protokola nije hteo ni da čuje za bio kakve dodatne birokratske procedure koje bi omele novogodišnje pripreme sekretarice druga Apostola. Sav ponosan na taj trenutak korisnosti koji mu se ničim izazvano ukazao, potpisao je nalog za pripremu Kuće za šest ljudi. Njihova imena nigde nisu zapisana. Kuća je, uostalom, imala samo šest spavaćih soba za goste, i na margini naloga službenik je crvenom olovkom napisao samo:

“Kabinet Apostola – rezervacija celog objekta”

Nova 1989. godina počinjala je za trideset šest sati. Da će to biti godina u kojoj će se zauvek promeniti životi ove šestorice ljudi, kao i ostalih dvadeset četiri miliona Rumuna, tada još niko nije znao.

Nisu to znali ni sami budući gosti lovačke kuće. Oni su, uostalom, bili sve drugo nego slavljenici: bili su zabrinuti, besni, uplašeni, ljubomorni…  Svako od njih imao je svoje emocije, ali su svi zajedno bili odlučni da urade ono zbog čega su se i okupili.

U Novogodišnjoj noći zaigrali su ruski rulet. Šestorica protiv jednog, ali svi meci su još uvek bili kod njega.

II

Kraj zlatne ere

romania poster

U 1988. godini koja se tog dana završavala bilo je očigledno da se rumunsko “zlatno doba” – kako ga je službena propaganda nazivala – iz sredine sedamdesetih godina ne samo završilo, već i da je povratak na bilo kakvo normalno doba krajnje neizvestan.

Industrijalizacija, urbanizacija, veća dostupnost obrazovanja, prilično dobri izgledi za vertikalnu socijalnu mobilnost – sve ono što je omogućavalo “prećutni dogovor” režima i naroda sedamdesetih – više nije funkcionisalo.

Čaušeskuova odluka da Rumunija sama, pre vremena, otplati ceo spoljni dug od 12 milijardi tadašnjih američkih dolara mogla je da se sprovede samo radikalnim smanjenjem domaće potrošnje. I suprotno klasicima marksizma koji su još u devetnaestom veku primetili da društveno biće oblikuje društvenu svest – odnosno da materijalne činjenice oblikuju ideologiju – rumunski režim je pokušao da ovu formulu preokrene. Verujući da svest može, sama od sebe, promeniti materijalne činjenice, kombinacijom propagande i sile pokušali su da Rumune ubede da žive u blagostanju.

U vreme brojnih, gotovo svakodnevnih, nestašica svaki pokušaj da se nagomilaju namirnice u količini većoj nego što bi bila potrebna za mesec dana kažnjavan je zatvorom od šest meseci do pet godina. Kafa je – kao uvozni proizvod – bila potpuno zabranjena za obične građane.

Radnici u fabrikama provodili su čitave dane čekajući sirovine i delove koji nisu stizali. Ali, ako bi fabrički krug napustili bez dozvole, ili ako bi sa sobom poneli alkohol ili cigarete, mogli bi da budu kažnjeni zatvorom od tri meseca do dve godine.

Najjača dozvoljena sijalica bila je ona od 40 vati, i svaka soba u stanu mogla je da ima samo jednu takvu sijalicu. TV program je bio ograničen na dva sata dnevno, od osam do deset uveče. Privatni automobili nisu smeli da se koriste u zimskim mesecima, a gradski saobraćaj radio je samo između 6 i 8 ujutro i 3 i 5 posle podne.

U uslovima takvog ekonomskog sloma Zapad je, sa slikama izobilja i slobode koje su se formirale u svesti prosečnog Rumuna, postao neka vrsta zamišljenog raja na Zemlji. Ta predstava je, uvlačeći se u svakodnevni život ljudi na niz različitih načina, pothranjivala političku subkulturu otpora osamdesetih godina.

Zapadna potrošačka dobra, na primer, postala su za Rumune gotovo kultni predmeti. Oni koji su dobijali pakete sa Zapada zvali bi svoje prijatelje i rođake na “ceremoniju” otvaranja paketa, gde bi se najpre zajedno divili nalepnicama u boji na samoj kutiji. Brendovi kao što su Fa i Lux (toaletni sapuni), Kent (cigarete) i Rifle (blu džins) bili su istovremeno i simboli prestiža i simboli otpora vladajućem poretku.

To je bila, ukratko, atmosfera u kojoj su Šestorica morala da oblikuju svoju kritiku režima, kritiku koja će – kako ćemo to videti u  daljem tekstu – kasnije prerasti u direktnu političku akciju.

III

Novogodišnja proslava koja to nije bila

Bucharest-NYEPored Georga Apostola (76), u lovačku kuću je te subote došlo još pet ljudi: Aleksandru Barladeanu (78), bivši član Politbiroa i predsednik državnog Komiteta za plan; Korneliju Manesku (73), bivši ministar spoljnih poslova i predsednik Generalne skupštine Ujedinjenih nacija; Konstantin Pervulesku (94), jedan od osnivača Komunističke partije Rumunije; Grigore Raceanu, takođe jedan od veterana KP Rumunije; Silviju Brucan (73), bivši glavni urednik partijskog lista “Skanteja”.

Šestorica staraca, rekao bi površan posmatrač. Kako bi oni u tim godinama uopšte mogli da organizuju državni udar, dodao bi drugi.

Ali, šestorica nisu ni došla u lovačku kuću da bi planirala državni udar. Oni su svoj zadatak videli drugačije – obezbediti politički i ideološki legitimitet onima koji će ga, u jednom trenutku, zaista izvesti.

Svi učesnici novogodišnjeg sastanka bili su prekaljeni antifašistički borci, koji su toliko puta rizikovali svoje živote u borbama sa fašističkom “Gvozdenom gardom” pre Drugog svetskog rata, kao i u samom ratu. Oni su neposredno učestvovali i u izvođenju komunističkog prevrata 1947. godine. Čaušeskua su, dakle, gledali kao jednog od svojih, a ne tuđih. Jednog od svojih, koji je pri tome vrlo daleko od toga da bude među najboljima…

Ideju za ovo čudno okupljanje dao je Apostol, koji se u avgustu, nakon jedanaest godina provedenih u Latinskoj Americi – Brazil je bio poslednja zemlja u kojoj je bio rumunski ambasador – vratio u Bukurešt. U nedeljama uoči Nove godine on je pažljivo, uz visoke mere predostrožnosti, kontaktirao jednog po jednog od ostale petorice.

Najpre je uspostavio kontakt sa Barladeanuom, takođe bivšim potpredsednikom vlade. Potom je, preko svog kolege u Ministarstvu spoljnih poslova, Mirčea Raceanua, došao do njegovog očuha Grigorea. Manesku je uključen u grupu zbog svojih međunarodnih kontakata i ugleda – svojevremeno je bio i predsednik Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Brucan je, opet, imao odlične veze sa zapadnim novinarima…

Već drugog dana, 1. januara, kristalizovala se ideja o pismu. Ona nije bila posebno originalna: različiti rumunski disidenti i ranije su svoje nezadovoljstvo režimom izražavali u epistolarnoj formi. Ta pisma su onda, na različite dostupne načine, umnožavana i rasturana od ruke do ruke. Efekat ovih akcija bio je naravno ograničen, ali je to bilo jedno od retkih sredstava koje su tada imali na raspolaganju.

Šestorica su, međutim, zamislila ambiciozniju akciju: najpre, njihovo pismo bi bilo prvo koje bi bilo upućeno iznutra, iz samog establišmenta, i to od nekoliko njegovih najstarijih i najuticajnijih predstavnika. Drugo, pismo šestorice bilo bi – ukoliko na njega Čaušesku ne bi odgovorio na način kojim bi potpisnici bili zadovoljni, što je bilo gotovo izvesno – dostavljeno i zapadnim medijima.

Rizik koji su ovim činom preuzimali bio je ozbiljan, ali su se Šestorica, nakon pažljive analize, složila da je taj rizik vredan preduzimanja i, što je bilo još značajnije, da ga je moguće kontrolisati.

Trećeg dana, 2. januara, otpočeli su razgovori o sadržini samog pisma. Tada je dogovoreno da se kritike, koje će biti upućene Čaušeskuu, usredsrede na tri glavne oblasti: nepoštovanje ustava Rumunije i međunarodnih konvencija koje je ta zemlja prihvatila i potpisala; greške i promašaji u ekonomskoj politici; narušavanje međunarodnog ugleda zemlje.

Razgovarano je i o položaju nacionalnih manjina i ugrožavanja njihovih prava – na kraju je postignut konsenzus da se ovo pitanje samo pomene, ali da se bliže ne razrađuje. Rumuni su tada, kao i mnogo kasnije uostalom, još uvek živeli u prilično nacionalističkom i ksenofobnom društvu.

Četvrtog dana su dogovoreni i dalji konkretni potezi: na osnovu diskusije (a ona je bila vrlo opsežna, o svakom pitanju se pričalo satima) Silviju Brucan će formulisati tekst samog pisma. Odluka o tačnom trenutku i načinu njegovog slanja biće doneta kasnije, na osnovu procene političkih faktora i raspoloživih kanala za komunikaciju.

IV

Pripreme, podrške i strahovi

Romania_Bucharest_EXT1_944_1Poslednjeg januarskog dana 1989. godine, u američku ambasadu iza hotela “Interkontinental” u Bukureštu ušao je elegantno odeven čovek. Dežurni pripadnik Sekuritatee, u  Dačiji preko puta glavnog ulaza, načinio je profesionalan snimak i zabeležio tačno vreme: 11 časova i 40 minuta. Potom je radio vezom iz automobila pozvao svog pretpostavljenog i preneo mu dogovoreni znak:

“Kanarinac je u kavezu.”

Mirčea Raceanu, načelnik Odeljenja za Ameriku u rumunskom ministarstvu spoljnih poslova, mogao je da obavlja i svoj redovni posao. Da li je, uostalom, bilo išta prirodnije nego da kontaktira diplomate zemalja za koje je bio zadužen?

Mirčea je, međutim, bio posinak Grigorea Raceanua, jednog od Šestorice, koji je i sam imao dugu istoriju disidentskih stavova u rumunskom komunističkom establišmentu: prvi put je bio uhapšen još 1958. godine.

Sekuritatea je znala za veze Mirčea Raceanua sa Apostolom, a poslednjih nedelja 1988. godine ustanovila je i neke zanimljive – mada u tom trenutku još neobjašnjene – kontakte među drugim pripadnicima Šestorice. Zbog toga je i Mirčea Raceanu stavljen pod pojačan nadzor i njegovi kontakti sa američkim diplomatama predstavljali su posebnu poslasticu za rumunsku tajnu službu.

Operativac je pažljivo osmatrao ulaz u ambasadu, čekajući da, po običaju, zabeleži vreme izlaska lica pod prismotrom i foto dokumentuje taj trenutak. Iznenadio ga je, međutim, poziv sa radio stanice koji nije očekivao:

“Šifra 262. Privesti objekta.”

Privođenje nije bilo planirano za taj dan, i operativac je morao da obezbedi drugo vozilo sa još trojicom kolega da bi se standardne procedure poštovale. Samo hapšenje nije bilo ni zgodno izvesti pred očima američkih marinaca koji su čuvali ambasadu.

Mirčea Raceanu je zato uhapšen tri ulice dalje, tog 31. januara 1989. godine. Sekuritatea se nadala da će u njegovoj torbi pronaći dokumente o kojima je razgovarao sa američkim ambasadorom, i nekako ih povezati sa Šestoricom. Ovog puta, međutim, doušnik ih je prevario: Mirčea Raceanu je u torbi imao samo službena dokumenta, ona ista koja su i zvanično razmenjivana sa diplomatskim predstavnicima.

Ali, to hapšenje je bilo izuzetno korisno za Šestoricu. Njihove sumnje da su pod prismotrom režima, i da samo njihovo okruženje nije više potpuno bezbedno, bile su potvrđene. Vremena za delovanje nije više bilo previše.

V

Kocka je bačena

Letter of the SixU petak, 3. marta 1989. godine, oko podneva, Joana, lična sekretarica George Apostola, dobila je od svog šefa zapečaćeni koverat sa jednostavnom instrukcijom:

“Odnesite ovo u kabinet druga predsednika.”

Joana se malo začudila jer su ovakvu poštu, do tada, po pravilu nosili kuriri iz kabineta, vrlo retko – uglavnom kada je to bilo posle radnog vremena – lični vozači ili ljudi iz obezbeđenja. Ali – kako je i sama kasnije priznala u istrazi koju je vodila Sekuritatea – nije zbog toga pomislila da je sam sadržaj koverta posebno značajan.

Da bi prešla put od zgrade Doma sindikata u kojoj je radila, do palate Nikolae Čaušeskua Joana je morala da prođe jedan od glavnih gradskih trgova, Piata Romana. Bio je lep, gotovo prolećni, dan i Joana je usput srela prijateljicu sa kojom je popila kafu. Na ulazu u zgradu predsednika pojavila se tek oko pola dva, rutinski pokazala službenu legitimaciju i došla do kancelarije Čaušeskuovog šefa kabineta. Svojoj koleginici je dala mali, tamnoplavi koverat i odlučila da se ne vraća na posao. Vikend je svakako počinjao za par sati.

Joana nije stigla ni do izlaza iz zgrade, a zaprepašćena službenica predsedničke administracije je polako čitala dokument o kojem ranije nije mogla ni da sanja. Integralni tekst pisma (tekst na srpskom koji sledi preveden je sa kasnije sastavljene engleske verzije, koja je dostavljena u londonski BBC) glasio je:

Predsedniku Čaušeskuu:

U vreme kada je sama ideja socijalizma, za koju smo se borili, diskreditovana tvojom politikom, i kada je naša zemlja izolovana u Evropi, odlučili smo da progovorimo. Potpuno smo svesni da čineći to rizikujemo našu slobodu, pa čak i naše živote, ali osećamo da smo dužni da od tebe tražimo da zaustaviš sadašnji tok stvari pre nego što bude suviše kasno.

  1. Međunarodna zajednica te kritikuje zbog nepoštovanja Završnog akta iz Helsinkija, koji si i sam potpisao. Rumunski građani te kritikuju zbog nepoštovanja ustava na koji si se zakleo. Evo činjenica:
    • Ceo plan za sistematizaciju sela i prinudno preseljenje seljaka u trospratne stambene zgrade je suprotan članu 36 Ustava koji štiti pravo na ličnu svojinu domaćinstva, sa aneksima i zemljištem na koje se ono nalazi.
    • Dekret kojim je rumunskim građanima zabranjeno da imaju kontakte sa strancima nikada nije izglasan u zakonodavnoj skupštini i nikada nije objavljen, pa prema tome nema pravnu snagu. Ipak, našim građanima se preti da će biti otpušteni, uznemiravani, uhapšeni i osuđeni po tom osnovu.
    • Građanski centar, najveća investicija u Rumuniji od više milijardi leja, nema javni budžet i gradi se protiv svih postojećih zakona koji regulišu izgradnju i njeno finansiranje. Trošak te ogromne građevine je utrostručen zbog promena koje ti naređuješ svakog meseca na unutrašnjosti i spoljašnosti zgrade.
    • Sekuritatea, koju smo stvorili da odbranimo socijalistički poredak protiv eksploatatorskih klasa, sada je usmerena protiv radnika koji zahtevaju svoja prava, protiv starih članova partije i poštenih intelektualaca koji zahtevaju svoja prava na peticiju (član 34) i slobodu govora (član 28) garantovana ustavom.
    • Fabrikama i institucijama je naređeno da prinude zaposlene da rade nedeljom, protivno članu 19 Ustava i Zakonu o radu.
    • Tajnost pošte se sistematski narušava a naši telefonski razgovori prekidaju protivno članu 34 Ustava koji garantuje njihovu privatnost. Da sumiramo, ustav je praktično suspendovan i ne postoji pravni sistem na snazi. Moraš priznati, Predsedniče, da društvo ne može funkcionisati ako vlasti, počevši sa vrha, pokazuju nepoštovanje zakona.
  2. Planiranje više ne funkcioniše u rumunskoj privredi. Sastanci izvršnog političkog komiteta su svi usmereni na prošlost, iscrpljujući radnike da nadoknađuju neispunjeni plan prethodne godine, prethodnog tromesečja ili meseca. Sve većem broju fabrika nedostaju sirovine, energije i tržišta.
  3. Poljoprivredna politika je takođe u rasulu. Stroge administrativne mere su usmerene protiv seljaka koji, prema tvojim sopstvenim podacima, obezbeđuju 40% povrća, 56% voća, 60% mleka i 44% mesa, iako poseduju samo 12% obradive zemlje. Ali dabome, u selima sada preovladava strah od “sistematizacije” sa sedam ili osam hiljada sela kojima preti sravnjivanje sa zemljom. Iznad svih ekonomskih, kulturnih i humanitarnih primedaba civilizovanog sveta na taj program, postavlja se legitimno pitanje: zašto urbanizuješ sela kad ne možeš da obezbediš pristojne uslove za život u gradovima, da pomenemo grejanje, osvetljenje, prevoz, da ne pominjemo hranu. Vlada koja već pet zima nije sposobna da razreši tako vitalne probleme stanovništva pokazuje da je nesposobna i u nemogućnosti da vlada. Prema tome, mi ovim tebi ne postavljamo nikakve druge zahteve.
  4. Sama činjenica da Nemci, Mađari i Jevreji masovno emigriraju pokazuje da politiku nasilne asimilacije treba odbaciti.
  5. Konačno, duboko smo zabrinuti da se međunarodni položaj i prestiž Rumunije brzo urušavaju. Kao što znaš, ovo je konkretno pokazano odlukom većeg broja država da zatvore svoje amabasade u Bukureštu. Ono što je najalarmantnije je da su ambasade takvih evropskih država, kao što su Danska i Portugalija već otišle i da drugi mogu da slede njihov primer. Naša rastuća izolacija ne pogađa samo diplomatske odnose. Izgubili smo klauzulu najpovlašćenije nacije u odnosima sa SAD i kao rezultat toga neke od naših tekstilnih fabrika više nemaju narudžbine. Evropska ekonomska zajednica nije voljna da produži svoj trgovinski sporazum sa Rumunijom, što će negativno da se odrazi i na druge sektore naše ekonomije. Uvek si govorio da su sastanci na vrhu odlučujući za unapređivanje međudržavnih odnosa. Ali, kako ćeš unaprediti spoljne odnose Rumunije kada su svi lideri nekomunističkih zemalja Evrope odbili da se sretnu sa tobom? Rumunija jeste, i ostaće, evropska zemlja i kao takva mora unaprediti Helsinški proces a ne okrenuti se protiv njega. Ti si počeo da menjaš geografiju sela, ali ne možeš preseliti Rumuniju u Afriku.

Da bi zaustavio negativne procese, i domaće i međunarodne, koji pogađaju naš narod, mi tražimo od tebe da, kao prvi korak, preduzmeš sledeće mere:

  1. Da kategorično, i nedvosmislenim rečima, izjaviš da si odustao od plana za sistematizaciju sela.
  2. Da ponovo uspostaviš ustavne garancije koje se odnose na prava građana. To će ti omogućiti da poštuješ odluke Bečke konferencije o ljudskim pravima.
  3. Da zaustaviš izvoz hrane koji preti biološkom opstanku našeg naroda.

Jednom kad ove mere budu preduzete, mi smo spremni da učestvujemo u konstruktivnom duhu u dijalogu sa vladom o načinima i sredstvima da se prevaziđe sadašnje stanje.

George Apostol, bivši član Politbiroa i predsednik Sindikata

Aleksandru Barladeanu, bivši član Politbiroa i predsednik Komiteta za plan

Korneliju Manesku, bivši ministar spoljnih poslova i predsednik Generalne skupštine UN

Konstantin Pervulesku, osnivač Komunističke partije

Grigor Raceanu, veteran Komunističke partije

Silviju Brucan, bivši glavni urednik “Skanteje”

VI

Tajne diplomatske pošte

Buch-3-Trilby-500x375Potpisnici nisu dali predsedniku Čaušeskuu određeni rok da odgovori na pismo pre nego što su preduzeli dalje akcije. Nisu, doduše, takve akcije u samom pismu ni najavili. Svakako, oni su ispravno procenili da na pismo neće biti odgovoreno pismom, nego činom njihovog hapšenja.

Ipak, svesni da će pismo imati puni efekat jedino kada se sa njegovom sadržinom upozna javnost u inostranstvu, oni su unapred pripremili i verziju na engleskom jeziku. Bilo je predviđeno da se istovremeno objavi na programima BBC u Londonu i Radio Slobodna Evropa u Minhenu.

Američka ambasada je bila, naravno, pod prismotrom, kao i sama Šestorica. Hapšenje Mirčee Raceanua – taj mali test u januaru – je jasno potvrdilo tu pretpostavku. Bilo je potrebno naći drugi kanal. Taj zadatak preuzeli su Silviju Brucan i Korneliju Manesku –  Raceanu je, posle hapšenja svog posinka, postao najrizičniji član grupe i sa njim su morali, teška srca, da prekinu sve kontakte u tim kritičnim nedeljama.

Bernard Maršal, prvi sekretar britanske ambasade u Bukureštu bio je na dužnosti tek nekoliko meseci. Kako je Silvije Brucan – taj spiritus movens celog poduhvata – uspeo da sazna od svoje veze u Sekuritatei, za to kratko vreme britanski diplomata je ušao u ljubavnu vezu sa lepom službenicom Ministarstva poljoprivrede, Kristinom Lupoi.

“Ali tu vezu smo samo registrovali. Nisu pod svakodevnim nadzorom. Možda će kasnije šefovi tražiti da se prate i snimaju, da bismo mogli ucenjivati Engleza. Sada radimo onog Holanđanina, Štorka, on se mnogo druži sa disidentima.” – Brucanova veza je bila prilično govorljiva.

Očigledno, u birokratskom sistemu će proći još neko vreme – par nedelja najmanje – dok neko ne donese odluku da se prema Englezu i njegovoj ljubavnici primene dalje operativne mere. Pa čak i tada – razmišljali su Brucan i Manesku – oni će pokušati da ih snimaju po nekim hotelskim sobama ili stanovima ne bi li dobili kompromitujući materijal. Na javnim mestima biće potpuno bezbedni.

Istog dana kada je Apostolova sekretarica odnela pismo Šestorice u kabinet Nikolae Čaušeskua, Maneskuov vozač se umešao u gomilu činovnika koji su na kraju radnog vremena napuštali Ministarstvo poljoprivrede. Lako je zapazio visoku brinetu i neprimetno joj dao koverat sa njenim imenom:

“Drugarice, ovo je poziv za predavanje druga Maneskua, o Ujedinjenim nacijama, u Domu kulture, sledeće nedelje. Posle će biti priređen mali koktel.”

Pripremajući se tog popodneva za izlazak sa svojim britanskim ljubavnikom, Kristina je držala u ruci koverat neodlučna šta sa njim da radi – partijske materijale je uglavnom neotvorene bacala u korpu za otpatke.

“To nam je rizik. Žena deluje vrlo frivolno. Ali, možda će je privući taj koktel?” – vajkao se Manesku tog jutra Brucanu.

Kristina je konačno otvorila koverat, tražeći pozivnicu za koktel. Međutim, u desetak stranica Maneskuovog predavanja, našla je, na dve strane, i pismo Šestorice, na engleskom jeziku. Kao i jednu strana uputstava naslovljenih na njenog engleskog prijatelja – uglavnom spisak zapadnih medija koji očekuju pismo…

Narednog vikenda, na letu Lufthanze za Minhen, prvi sekretar britanske ambasade Bernard Maršal, nosio je u diplomatskoj pošti i pismo Šestorice. Kao britanski patriota, primerak je po dolasku u London prvo dao BBC-ju. Radio Slobodna Evropa u Minhenu dobio ga je tek kasnije.

Burence u revolveru za ruski rulet se zakotrljalo…

VII

Hapšenja i isleđivanja

jilava

Šestorica su, naravno, očekivala hapšenje. Sadržina pisma je bila takva da bi svaka druga reakcija režima otvorila Pandorinu kutiju daljih protesta, koji bi mogli lako da se prošire na tajnu službu i vojsku.

Sa druge strane, šestorica su dobro znala da Čaušesku nema ni živce ni aparat neophodne za propisno suđenje, makar i političko. Otkad je pismo objavljeno u zapadnim medijima bilo je sasvim jasno da će slučaj dobiti i neželjenu diplomatsku pažnju i da će se pritisak sa Zapada – na koji je on bio vrlo osetljiv – samo povećati.

Bilo je, dakle, najverovatnije da će reakcija režima na pismo biti negde između. I oni su svesno odlučili da se kockaju upravo na tu kartu.

Agenti tajne službe Securitate zakucali su na vrata sve šestorice potpisnika u isto vreme – pred zoru, prvog dana proleća, u ponedeljak 20. marta 1989. godine. Svi su ionako živeli u luksuznim vilama partijske nomenklature u elitnom rezidencijalnom kvartu na severu Bukurešta – Primaverii – i to nije bio naročito težak zadatak.

Svaki od šestorice potpisnika odveden je posebnim kolima – Korneliju Manesku je, na primer, gledao kako preko puta ulice druga patrola Securitate hapsi njegovog komšiju Silvija Brucana, i rekao mladom poručniku:

“Mogli ste Silvija i mene odvesti istim kolima? Uštedelo bi se na gorivu, i našem Kondukatoru omogućilo da lakše smanji spoljni dug.”

Poručnik je gledao zbunjeno u veterana Komunističke partije. Bio je navikao da hapsi građane koji su kritikovali vlast, studente, umetnike, sveštenike i retke novinare disidente. Sav onaj ljudski šljam koji ostavlja uspešna revolucija – poručnik se sećao fraze koju je koristio njegov predavač na Akademiji.

Ovo je međutim bio zadatak koji nije razumeo – ne samo da nije bio u prilici da pročita pismo, već nije znao ni šta je povod hapšenja. Slegao je ramenima:

“Druže Manesku, možda je najbolje da sve to raspraviš sa drugovima u rukovodstvu. Ja sam ipak tek odnedavno poručnik.”

Nijedan od šestorice potpisnika nije bio tučen, niti izložen fizičkoj torturi, iako je bračni par Čaušesku to očekivao:

“Pritisnite ih jače. Moraju priznati ili se pokajati.” – govorio je Nikola Čaušesku tih dana šefu Sekuritatee generalu Julijanu Vladu. Vlad je, međutim, davao neodređene odgovore ili slegao ramenima – nekako je shvatao da je režim nestabilan i da bi dobar tretman šestorice mogla da mu bude značajna pregovaračka karta ako se nešto nepredviđeno ipak desi.

U specijalnom zatvoru Sekuritatee, u bivšoj tvrđavi Jilava u jugozapadnom predgrađu Bukurešta, gde je 1946. streljan i rumunski ratni premijer Jon Antonesku, komandant straže čekao je instrukcije šta da radi sa ovim čudnim gostima. Čekao je i istražitelje, koji su međutim kasnili ceo dan.

Tek u utorak ujutro, pojavio se general-lajtnant George Vasile, šef IV direktorata Sekuritatee, sa nekoliko pomoćnika. Ispitivanja su počela, uz tretman o kojem je prosečni rumunski građanin, tih godina, mogao samo da sanja.

Već posle dva dana postalo je jasno da nijedan od potpisnika ne želi da prihvati ponuđenu nagodbu: sloboda u zamenu za povlačenje potpisa.

“Nismo deca. Da nam je stalo do vaše slobode što bismo uopšte gubili vreme pišući pismo?” – bio je prkosan George Apostol.

Takođe, niko od šestorice nije priznavao ni saučesništvo sa stranim obaveštajnim službama u sastavljanju samog pisma i njegovom dostavljanju zapadnim medijima. Detalje te operacije znao je ionako samo Silvije Brucan – ostali zaverenici su svesno izabrali da ne znaju najosetljiviji deo plana – a on je uporno ponavljao istražiteljima kako su pismo sigurno dostavili “strani špijuni u kabinetu predsednika Čaušeskua”.

Mart se bližio kraju a glasine o šestorici sve više su kružile Bukureštom, uprkos strogih mera konspiracije. Adriana Kodreanu, treća žena Georga Apostola, obavestila je službenika američke ambasade. Uskoro je stigla i prva diplomatska nota. Za prvih nekoliko kritičnih dana istražitelji nisu uspeli da slome nijednog potpisnika; držati ih sve utamničene u nedogled bilo je naprosto nemoguće. Ta procena zaverenika pokazala se sasvim tačnom.

Početkom aprila, komandant operacije, general-lajtnant Vasile odlučio je da promeni taktiku: ako uspe da podeli šestoricu, možda će izazvati njihov unutrašnji sukob, iz kojeg će možda saznati nešto novo. Ako ništa i ne uspe da sazna, taj sukob će moći da iskoristi u propagandne svrhe.

Posle dve nedelje intenzivnog ispitivanja – nijedan od šestorice nije formalno bio uhapšen, svi oni su bili samo dovedeni na drugarski razgovor i pri tome im je bio obezbeđen i odgovarajući smeštaj – čak četvorica potpisnika su puštena bez ikakvih optužbi. Dvojica – Apostol i Raceanu – su u tom trenutku i formalno uhapšena, pod optužbama za špijunažu.

Raceanuov posinak Mirčea bio je u pritvoru već od januara, i Sekuritatea je njegovog očuha smatrala najslabijom karikom u lancu. Apostol, bivši generalni sekretar KP Rumunije i jedan od ličnih konkurenata Čaušeskuu u par prethodnih decenija smatran je vođom cele grupe iako je on tu ulogu, kao što smo videli, polako počeo da prepušta Silviju Brucanu.

I Apostol i Raceanu ostaće zatvoreni punih devet meseci – Raceanu u zatvoru Jilava, a Apostol kasnije u kućnom pritvoru. To je trajalo sve do revolucije u decembru te godine – kada će ih nova vlada osloboditi u opštoj amnestiji svih političkih zatvorenika. Oni su, dakle, silom prilika, bili isključeni iz daljih događaja.

VIII

Nevolje na slobodi

Primaverii

Ni preostala četvorica potpisnika, iako pušteni na slobodu, nisu prošli bez nevolja. Nemoćan da ih drži u zatvoru, režim je odlučio da im bar zagorča život.

Najpre, svu oni su odmah bili izbačeni iz njihovih luksuznih vila u rezidencijalnom kvartu Primaverii.

Tako je Silviju Brucan poslat u bukureštansko predgrađe Damaroaja; kasnije – u vreme revolucije i neposredno posle nje – dobio je i nadimak Prorok iz Damaroaje.

Korneliju Manesku je preseljen u dvosobnu straćaru sa zemljanim podom u drugom predgrađu Bukurešta, Čitili; službenici Sekuritatee su morali da ulože poseban napor da nađu straćaru koja prokišnjava: to je bila lična želja predsednika Čaušeskua koju nisu smeli da zanemare:

“Hoću da izdajnik pati. Tako da se, svakog puta kada bude kisnuo, seti svoje izdaje.”

Maneskuova porodica je takođe propatila, jer im je ćerka prognana daleko od Bukurešta, u mesto Pjatra Neamt, u Moldaviji.

Korneliju Birladeanu je preseljen u mali stan u bukureštanskom kvartu Vatra Luminoasa.

Još jedan potpisnik, Konstantin Pervulesku, poslat je u Moldaviju, u selo pored gradića Vaslui.

U svojim novim boravištima, sva četvorica su bila pod stalnom prismotrom Sekuritatee. Ova prismotra nije imala za cilj samo da Čaušeskuu omogući stalne izveštaje o kontaktima koje bi oni održavali, već pre svega da onemogući same te kontakte. Tako su retki gosti koji bi im dolazili bili i sami praćeni i kasnije šikanirani, otpuštani sa posla i hapšeni pod najrazličitijim izgovorima.

Uprkos svemu tome, Šestorica su nastavila aktivnosti koje su planirala u lovačkoj kući. Nakon što je Bukureštom prostrujala vest da su – uprkos skandalu sa pismom – svi živi i zdravi, a većina njih i na slobodi, Čaušeskuov establišment počeo je da oseća nemoć režima.

U početku, to su bile nepovezane priče, izrečene u polurečenici, više saopštene razmenjenim pogledima i izrazima lica nego rečima. Kasnije su se te priče povezivale u različite teorije i pretpostavke, koje su uključivale i Evropu, i Sovjete, i vojsku. Neke od tih pretpostavki bile su potpuno pogrešne, neke preterane, neke samo neprecizno postavljene. Ali, nedelje su prolazile i one nisu prestajale. Sa vremenom su se pretpostavke razvile u utiske – odnosno u jedan preovlađujući utisak – da su dani režima odbrojani…

Iako ga je Sekuritatea pedantno obaveštavala o svim govorkanjima u višem državnom i partijskom establišmentu, i čak mu prenosila bizarne detalje razgovora iz udaljenih provincija, Čaušesku je bio nemoćan da talas – on ga je zvao talas defetizma – spreči. Ako bi hteo da smeni svakoga za koga bi čuo da je, na jedan ili drugi način, učestvovao u širenju glasina morao bi da promeni ceo državni aparat.

IX

Gambit ministra finansija

DinescuJon Patan, ministar finansija, ušao je tog poslednjeg majskog ponedeljka u mali restoran na Dorobanti bulevaru. Dan je bio topao ali je Jon ipak odlučio da izbegne sto u bašti koja je gledala na ulicu. Ušao je u gotovo praznu salu i skinuo sako.

U svojoj pedeset trećoj godini, Jon Patan je imao puno razloga da bude zabrinut – posle skoro dvadeset godina različitih visokih funkcija u ekonomskim i finansijskim sektorima savršeno dobro je video u kom pravcu idu rumunske javne finansije. I pošto je dovoljno često bio u prilici da izbliza prati kako razmišlja bračni par Čaušesku takođe je odlično znao da oni čak i ne razmišljaju o tome da bilo šta promene.

Restoran u kome je sedeo i sam je bio jedan od tipičnih rumunskih paradoksa: luksuzan enterijer, skupocen nameštaj i savršeno obučeno i ljubazno osoblje bili su u potpunom kontrastu sa trećerazrednom hranom – ako ju je uopšte i bilo.

Šef sale, iskusan ugostitelj, odmah je prepoznao ministra:

“Gospodine Patan, kakva čast. Niste dugo bili kod nas.”

Konobari su tada u Bukureštu bili jedini kojima je bilo dozvoljeno da upotrebe buržoaski način obraćanja: gospodin. Ali, šef sale se preznojavao više nego što bi – čak i s obzirom na topao dan – bilo normalno. Naime, znao je da – ako ministar odluči da ruča – neće imati gotovo nikakvu pristojnu hranu da mu ponudi.

Jon je uočio nelagodu na konobarovom licu:

“Čekam jednog gosta. Za sada bih popio samo kafu.”

Posle desetak minuta u restoran je ušao gost kojeg je ministar čekao, Jožef Hajdu. Hajdu je bio rimokatolički sveštenik, Mađar i disident – gotovo svaka od te tri činjenice bi, u tadašnjoj Rumuniji, opravdavala da bude pod prismotrom Sekuritatee. Kao što je, uostalom i bio, i to je ministar Patan znao. Hajdu je bio obrađivan pod kodnim imenom “Paulin” i za njega je bio zadužen tim pod rukovodstvom potpukovnika Sekuritatee Rolanda Vasilevicia.

Pa ipak, Jon Patan je prihvatio ne samo sugestiju da se vidi sa sveštenikom, nego da mu i preda podatke o izvršenju budžeta za prvi kvartal te godine. Dobro je znao da je sveštenik samo kurir, i da podatke traži neko od Šestorice.

“Zar svi oni nisu u zatvoru?” – upitao je zbunjeni Patan.

“Četvorica su na slobodi, ali su pod strožom prismotrom nego neki koji nisu. Komunista može biti i dobar Božji sluga. Nomen est omen.” – enigmatično mu je odgovorio mladi sveštenik.

I posle svega par minuta još jedan koverat je promenio vlasnika. Dva čudna gosta jedva su imala vremena da završe kafu i ministar se podigao sa stola i napustio restoran. Nije bilo uputno previše izazivati sudbinu.

“Nomen est omen” – razmišljao je Patan vraćajući se u svoju kancelariju. “To jedino može biti Apostol…”

Posle četvrt sata restoran je napustio i sveštenik. Uputio se, peške, prema kvartu Primaverii gde je, u kućnom pritvoru, boravio George Apostol. Nije tačno znao kako će ući u njegovu kuću pored agenata Sekuritatee, ali u instrukcijama koje je dobio stajalo je da on o tome ne treba da brine.

Sveštenik Hajdu nije odmakao daleko od Bulevara Dorobanti. Posle tri ulice, na uglu mu je prišla mlađa žena:

“Oče, vi imate nešto za čoveka sa imenom Božjog sluge. Ja ću se pobrinuti za to. Vi ste isuviše poznati.”

Koverat je ponovo promenio vlasnika. Sveštenik je odigrao svoju ulogu kurira, po prvi i poslednji put u tih nekoliko meseci. Svaki naredni put, za to će biti određen drugi čovek. I svaki put će tog drugog čoveka, na njegovom putu od mesta gde se sastao sa ministrom Patanom do kuće George Apostola sačekati ista mlada žena i preuzeti koverat.

Šestorica su ne samo uspela da u svoju mrežu uključe člana vlade koji je rukovodio jednim od osetljivijih sektora, već i da razrade perfektne kanale tajne komunikacije u kojima niko nije znao više nego što je bilo neophodno potrebno.

X

Oficiri i džentlmeni

Officers

Odnos rumunske vojske i bračnog para Čaušesku, prema kasnijim svedočenjima brojnih insajdera, bio je napet još od samog početka te čudne kohabitacije, 1965. godine.

Sa jedne strane, pokušaji Čaušeskua da se distancira od sovjetske zvanične politike – primetni već prilikom invazije Čehoslovačke 1968. godine a kasnije intenzivirani njegovom bliskošću sa Jugoslavijom, sedamdesetih godina – nisu naišli na odobravanje rumunske vojske koja je u celom ovom periodu ostala pod dominacijom oficirskog kora školovanog u Moskvi. Rumunija je bila prva socijalistička država koja je zvanično priznala Zapadnu Nemačku, prva koja je pristupila Međunarodnom monetarnom fondu, i prva koja je u zvaničnu posetu primila predsednika SAD, Ričarda Niksona.

Sa druge strane, nepoverenje – događaji će pokazati da je ono bilo sasvim opravdano – koje je imao u vojni vrh tadašnji miljenik Zapada, Nikolae Čaušesku je pokušavao da kompenzira jačanjem svemoćne tajne policije, Sekuritatee, koja je u praksi špijunirala i više oficire rumunske armije. Taj pokušaj subordinacije vojske armiji nikada nije mogao da bude sproveden dovoljno efikasno, ali je uvek u rumunskoj vojsci pothranjivao osećaj poniženja.

Na taj način stvoren je, održavan, i razvijan odnos uzajamne netrpeljivosti. Prema nekim izvorima, prvi neuspeli pokušaj državnog udara planiran je još za 1984. godinu. U proleće 1989. godine, kada naša priča počinje, bilo je već nekoliko odvojenih zavereničkih ćelija u rumunskoj vojsci.

General Nikolae Militaru, pomoćnik ministra odbrane i bivši komandant rumunske Druge armije – takođe diplomac sa vojne akademije Frunze u Moskvi – bio je svakako najviši oficir aktivno uključen u pripremu puča.

Kako je godina odmicala, on je uspostavio veze sa operativnim liderom Šestorice, Silvijem Brucanom.  Operativac Sekuritatee koji je držao novi  Brucanov dom pod stalnom prismotrom redovno je slao izveštaje o čudnim noćnim posetama vojnih vozila – svi ti izveštaji su, međutim, dolazili do Filipa Teodoreskua, zamenika šefa kontraobaveštajnog odeljenja, koji ih je delimično menjao, delimično uništavao ili sklanjao u fioku. Igra je bila opasna, ali je Teodoresku, na ivici noža, uspevao da nekako odloži, ili relativizuje, svest o opasnosti u vrhu vlasti.

U septembru, grupa je obuhvatala već dvadesetak generala, što vojske, što policije, što same Sekuritatee – sa ovom poslednjom je, naravno, bilo problema koji su se i mogli očekivati: sujetni pripadnici tajne policije želeli su zasluge uspešne revolucije za sebe, i sa nepoverenjem gledali u kolege iz vojske. Brucan i Manesku su, i u ovom slučaju, odigrali ulogu diskretnih posrednika.

Međutim, grudva snega je te jeseni polako postajala lavina. U oktobru je vrbovan general Dumitru Peniuc, načelnik štaba paravojnih snaga Ministarstva policije, kojih je ukupno bilo dvadeset pet hiljada, raspoređenih u svim gradskim centrima.

General Militaru je, praktično sam – jer je rizik bio suviše veliki – obavio i ključan razgovor u kojem je neutralisan bataljon koji je bio zadužen za zaštitu zgrada Centralnog komiteta KP Rumunije i Predsedničke palate.

Pučisti, međutim, nisu uspeli da se infiltriraju u neke druge, vitalne, delove rumunskih struktura sile: najpre, tu je bilo oko 4.000 pripadnika specijalnih snaga milicije namenjenih za protivgerilsku borbu (među kojima je bilo i 2.000 oficira – polaznika vojne škole Sekuritate u Baneasi, na čijem je čelu bio Andruta, rođeni brat Nikolae Čaušeskua); potom, oko 500 pripadnika Petog direktorata Sekuritate, zaduženih za ličnu bezbednost Predsednika; 800 pripadnika specijalne vojne jedinice za antiteroristička dejstva (USLA); 600 pripadnika bukureštanskog direktorata Sekuritate.

Sve u svemu, Nikolae i Elena Čaušesku mogli su, praktično do poslednjeg dana, da računaju na oko 6.000 pripadnika elitnih vojnih i policijskih sastava. To jeste bila manjina, ali dobro naoružana, fanatično lojalna i strateški odlično raspoređena manjina.

Kako se zima približavala, postajalo je očigledno da se čas odluke primiče, i da je ishod neizvesniji nego ikada ranije. U novembru je, više prećutno i preko posrednika nego izričito, obezbeđena podrška generala Viktora Stankuleskua, zamenika ministra odbrane, i generala Julijana Vlada, prvog čoveka svemoćne Sekuriatatee.

Početkom decembra, Šestorica i grupa vojnih zaverenika procenili su da se operacija mora završiti pre Nove godine. Dalje odlaganje značilo bi ozbiljnu opasnost da neka komunikacija može biti presretnuta, namerno ili slučajno, čime bi bili ugroženi ne samo ključni kadrovi, nego i uspeh celog poduhvata.

Virgil Magureanu, kapetan Sekuritatee i član unutrašnjeg kruga zaverenika bio je zadužen da proizvodi tzv. šum – odnosno hiperprodukciju lažnih ili nebitnih informacija o navodnim zavereničkim aktivnostima među kojima se ne bi primetile ni one tačne, ako bi kojim slučajem došle do ušiju nepozvanih. Negde u tom periodu, Magureanu je svom poznaniku, Jonu Ilijeskuu, saopštio zajedničku odluku vojno-policijskog vrha i Šestorice – da će baš on, Ilijesku, predvoditi budući Front nacionalnog spasa, koji je od početka bio zamišljen kao privremena vlada do prvih izbora.

XI

Pismo iz Beča i susret na Malti

Kremlin_Moscow

Trećeg vikenda u junu, na kapiji vile se, bez najave, pojavio čovek. Iznenađenom stražaru je rekao da je došao iz Beča i da ima pismo koje mora da uruči lično drugu Predsedniku. Poručnik, pripadnik elitnog Petog direktorata Sekuritatee, zaduženog za ličnu bezbednost bračnog para Čaušesku, bio je prilično iznenađen kada je telefonom dobio naredbu da čudnog neznanca ipak pusti da uđe…

Službenik rumunske Trgovinske misije u Beču, Adrian Šarbu, nosio je privatno pismo njegovog šefa, Marina Čaušeskua, upućeno svom rođenom bratu, Nikolae Čaušeskuu.

Rumunski Kondukator je primio koverat iz ruku mladog službenika. Dao je svom ađutantu nalog da se “čovek odvede do kuhinje da  nešto pojede” – bilo je to u Rumuniji vreme u kojem su ostaci sa predsedničke trpeze bili teško zamisliva gozba – i povukao se da pročita pismo. Ključni pasus tog pisma (preveden u daljem tekstu na srpski sa engleske verzije koju je sačinila američka ambasada u Bukureštu) glasio je:

“Nema nigde bekstva, mali moj Nikolice, jer su uključeni i Rusi i Amerikanci. I jedni i drugi imaju ovde svoje ljude, koji međusobno sarađuju, ti to znaš. Do sada nisu našli pravi momenat ali neće propustiti priliku kad se bude ukazala. Nemoj da im olakšavaš posao! Ne igraj onako kako to oni očekuju, biće to kraj za nas i za celu zemlju. Spasi se! Podnesi ostavku iz zdravstvenih razloga i postavi Ilijeskua za svog naslednika, on je ionako onaj koji je predodređen da dođe…”

Čaušeskuova opsesija Sovjetskim Savezom kao potencijalnim agresorom, i netrpeljivost prema Mihailu Gorbačovu kao “kapitalističkom sumnjivcu” bile su sada dodatno pothranjene. Nekoliko dana ranije, list “Sovjetska mladež”, organ Komsomola, objavio je integralnu verziju pisma Šestorice, na ruskom.

Čaušesku je dobro znao da je Jon Ilijesku – u pismu označen kao njegov naslednik, dobrovoljni ili prinudni, svejedno – drug sa studija Mihaila Gorbačova. Znao je i da je većina oficira rumunske vojske diplomirala na sovjetskim vojnim akademijama. Ipak, procenjivao je da će još jednom – prvi put je to učinio avgusta 1968. godine u vreme intervencije zemalja Varšavskog ugovora u Čehoslovačkoj – uspeti da homogenizuje Rumune na patriotskoj platformi, protiv stranog mešanja u unutrašnje stvari njihove zemlje. Već za pola godine pokazaće se da ga je ta pogrešna procena koštala života.

Ono što Nikolae Čaušesku, međutim, nije – ili nije u potpunosti – znao bio je stepen međusobne saradnje američkih i sovjetskih obaveštajnih službi u celom projektu istočnoevropskih revolucija, pa samim tim i rumunske. Zapad je, doduše, redovno kritikovao stanje ljudskih prava u Rumuniji, ali je Čaušesku mislio da se radi o uobičajenom ritualu, koji zapadne zemlje s vremena na vreme moraju da preduzmu iz domaćih političkih razloga.

Krajem leta, događaji su počeli da dobijaju dodatno, i nepovratno, ubrzanje. Prva komunistička partija koja je popustila bila je poljska: već 24. avgusta Tadeuš Mazovjecki nominovan je za prvog nekomunističkog premijera Poljske. Poljake su sledili Mađari: 18. septembra, Okrugli sto vlasti i opozicije u Budimpešti postigao je sporazum o slobodnim izborima. U istočnoj Nemačkoj, Berlinski zid je pao 9. novembra. Komunistička partija Čehoslovačke je “demontažu jednopartijske države” objavila 28. novembra, a Bugarske 11. decembra.

***

Bush_and_Gorbachev_at_the_Malta_summit_in_1989Kada su se, 2. i 3. decembra 1989. godine, američki predsednik Džordž Buš stariji i sovjetski lider Mihail Gorbačov susreli na ručku na sovjetskoj krstarici “Maksim Gorki”, usidrenoj u luci Marsaklok na Malti, bilo im je jasno da je jedina istočnoevropska komunistička partija koja ne prihvata novu realnost rumunska. Prema sećanjima jednog od gostiju na tom ručku, Buš stariji je tada rezignirano rekao kako je “Rumunija tvrd orah kojim ćemo se baviti i sledeće godine” i tu opasku ilustrovao vicem o Rumunima koji sporo shvataju, ali kada nešto shvate to rade temeljno…

Mihail Gorbačov je, međutim, bez ikakvog vica, kratko odgovorio:

“Ne, i Rumunija će biti završena ovog meseca. Najkasnije do Božića. Naši ljudi su efikasni i brzi.”

Sredinom decembra naglo je povećan broj sovjetskih građana u turističkim posetama Rumuniji. Prema jednom izveštaju Sekuritatee, već 13. decembra bilo ih je preko četiri hiljade.

“Svi oni graničnom službeniku kažu da idu na neke svadbe. Svi putuju automobilima, i uvek su u kolima četvorica muškaraca između dvadeset i trideset godina starosti. Nijedne žene, nijednog deteta, nijednog starijeg čoveka. Na kakve svadbe to oni idu, pederske?” – zabeleženo je u radnom dnevniku kapetana Sekuritatee u Direktoratu za bezbednost granica, Dana Marcijana, 14. decembra 1989. godine.

Rumunski ambasador u Moskvi dobio je zaduženje da se kod svojih domaćina raspita o čudnim turističkim posetama u decembru, izvan sezone, ali ga je načelnik odeljenja za Balkan u sovjetskom Ministarstvu spoljnih poslova gledao sa iznenađenjem i odgovorio pitanjem:

“Možda su ljudi došli da se kupaju?”

XII

Jugoslovenska veza

PobednikDvojica inženjera rumunske televizije ušla su u zgradu Radio Televizije Beograd u Takovskoj 10 u Beogradu. Decembar je bio tek na početku, i beogradskim kolegama je bilo malo čudno insistiranje na poseti koja je za cilj imala tehničko ispitivanje transfera tona i slike između dve televizija dve prestonice – nije se očekivao nijedan posebno važan događaj.

Dogovori su kasnije prošireni i obuhvatili su uspostavljanje posebnog, privremenog, centra RTB u Vršcu, gotovo na samoj jugoslovensko-rumunskoj granici. Ovaj privremeni centar bio je od samog početka orijentisan ka Temišvaru i namenjen prijemu slike i tona iz tog rumunskog grada.

Tadašnji generalni direktor RTB, Dušan Mitević, obavestio je o ovim neplaniranim aktivnostima Slobodana Miloševića, koji nije bio preterano oduševljen:

“Zašto bismo se mi petljali u rumunske stvari?”

Savezni sekretar za narodnu odbranu, general Veljko Kadijević mislio je drugačije. Izveštaji Kontraobaveštajne uprave SSNO potvrđivali su pogoršanje stanja u Rumuniji i verovatne sukobe. Jugoslovenski vojni ataše u Budimpešti dobio je od kolega u mađarskom ministarstvu odbrane prilično precizan datum početka nemira, kao i informaciju da će do njih doći u Temišvaru, sedam dana uoči prvih sukoba, 10. decembra 1989.

Stane Brovet, bivši načelnik Druge uprave Generalštaba JNA bio je svestan značaja koji jugoslovenski kanal ima za celu rumunsku revoluciju. Pažnju su mu skrenuli visoki sovjetski vojno-diplomatski predstavnici.

Beogradski radio i televizija služili su tada kao ključni punkt za vezu sa zemljama članicama Intervizije (asocijacije TV stanica istočnoevropskih zemalja) dok je veza sa Evrovizijom održavana preko Zagreba.

U uslovima u kojima se nije znalo kako će i dokle, ako će i uopšte, funkcionisati rumunski radio i televizija, efikasan kanal preko Jugoslavije bio je od presudnog značaja da slika i ton iz rumunskih gradova odu u svet.

Brovet i Kadijević su ubrzo shvatili dve stvari: prvu, da je Moskvi jako važno da se rumunskim revolucionarima pruži diskretna, ali efikasna, podrška; i drugu, da će Sovjetski Savez ovu uslugu vratiti. Prva pretpostavka bila je tačna, druga nije.

Dvadeset godina posle rumunske revolucije, na pitanje kako se uopšte došlo do podatka o šezdeset hiljada žrtava (ukupan broj poginulih u rumunskoj revoluciji je kasnije utvrđen na svega hiljadu i nešto) – što je kasnije poslužilo i kao osnova optužnice protiv Čaušeskua za genocid, prvi post-revolucionarni premijer Rumunije, Petre Roman, rekao je:

“Taj broj od šezdeset hiljada čuli smo prvi put na Radio Beogradu. Svi smo tada slušali taj radio. I verovali svemu što objavi.”

XIII

Temišvarski preludij

Romanian_Revolution_1989_DemonstratorsU subotu, 16. decembra još jedan mađarski sveštenik – protestant Laslo Tekeš – našao se u centru događaja. Tekeš je u julu gostovao na mađarskoj televiziji i kritički komentarisao Čaušeskuovu politiku tzv. “sistematizacije sela”, odnosno prinudno raseljavanje šest do sedam hiljada sela i preseljenje njihovog stanovništva u gradove.

Emisija u kojoj je Tekeš gostovao mogla se sasvim dobro videti i u graničnim područjima Rumunije i još jedan kamenčić dodat je u mozaik koji je Sekuritatea pažljivo sklapala tog leta: tema o kojoj je govorio Tekeš bila je – da li slučajno? – i prva tačka u pismu Šestorice. Režim je reagovao nervozno: sa obrazloženjem da sveštenikov istup podstiče međunacionalnu mržnju zahtevoa je od biskupa Julijana Papa da ga razreši dužnosti u Temišvaru. Posle nešto premišljanja, biskup je udovoljio tom zahtevu i poslao Tekeša u novu parohiju, u dubokoj provinciji. Sveštenik je, međutim, odbio da prihvati ovo imenovanje…

Sa obrazloženjem da više nije sveštenik u Temišvaru, gradske vlasti su donele odluku o iseljenju Lasla Tekeša iz stana koji je koristio kao službeni. I pošto on ni tu odluku nije dobrovoljno hteo da izvrši, te subote je gradonačelnik Temišvara, Petre Mot, pokušao njegovo prinudno iseljenje. I time je pokrenuo lanac događaja koji će, u samo deset dana, promeniti istoriju Rumunije.

Proteste je počelo jedva dvadeset do trideset ljudi – svi su oni išli u crkvu gde je Tekeš držao službu, i gotovo svi su bili Mađari. Posle par sati priključili su im se i drugi nezadovoljni građani, Rumuni. Policija nije uspela da rastera okupljene, i pala je noć puna tenzija.

Narednog dana, u nedelju 17. decembra, broj demonstranata povećao se na par desetina hiljada. Po prvi put, među demonstrantima su bili i radnici iz industrijskih predgrađa Temišvara.

U ponedeljak su u Temišvaru već bile i regularne vojne formacije. Sukobi su nastavljeni i dobijali su na intenzitetu. Izveštaji radija i televizije Beograd govorili su već o “hiljadama žrtava”.

XIV

Poslednji govor

last speechNikolae i Elena Čaušesku vratili su se iz državne posete Iranu u četvrtak, 20. decembra 1989. godine. Izveštaji koje su dobijali u Teheranu o temišvarskim nemirima zabrinuli su ih, i u toku leta doneli su odluku da se već sledećeg dana, u četvrtak, organizuje veliki miting podrške na glavnom gradskom trgu, ispred zgrade Centralnog komiteta.

Na sastanku iste večeri, njihovi najbliži saradnici ubedili su ih da je to odlična ideja, jer će na mitingu, kako su rekli, “stotine hiljada radnika, patriota i trudbenika dati podršku odbrani suvereniteta zemlje od stranih agenata i plaćenika”.

Oko dvadeset hiljada ljudi je, pod pretnjom ozbiljnih kazni u slučaju neodazivanja, došlo na Trg univerziteta u četvrtak u podne. I, u momentu kada je Čaušeskuov govor ušao u sedmi minut, čuli su se prvi povici i zvižduci. Agenti Sekuritate na balkonu palate uočili su i zvukove koji su im ličili na pucnjeve iz pištolja. Pokušali su da ubede Kondukatora da uđe u zgradu, ali je on to odbio.

Tvrdoglavo je ostao na balkonu, ali sa lica nije mogao da odagna izraz zbunjenosti. Pauza je trajala gotovo tri minuta, da bi potom nastavio sa govorom. Ključni argument čuvao je za sam kraj:

“Izvršni komitet partije je jutros razmatrao novonastalu situaciju i doneo odluku da se, uprkos merama štednje, povećaju najniže plate i penzije. Objavljujem da će, od 1. januara, najniža plata biti povećana za 10%, a sve penzije za 12,5%.”

Čaušesku je potom zastao, očekujući aplauz. Prva je počela da aplaudira Elena Čaušesku, potom i okupljeni pripadnici državnog i partijskog rukovodstva koji su bili na balkonu.

Masa se, međutim, uskomešala. Prvi redovi su stajali mirno, ali nisu aplaudirali. Iz pozadine su se čuli prvi uzvici:

“Dole Čaušesku! Dole komunizam! Hoćemo slobodu!”

Metež koji je potom nastao, pretvorio se u sukobe koji su zahvatili širi centar Bukurešta, trajali satima, i ostavili nekoliko desetina poginulih. Red i mir uspostavljeni su tek oko tri sata posle ponoći.

U novonastalim okolnostima, Nikolae i Elena Čaušesku odlučili su da se ne vraćaju u predsedničku vilu nego da noć provedu u apartmanu u zgradi Centralnog komiteta. U toj zgradi prenoćio je i ministar odbrane, general Vasile Milea.

Za vreme večere, Nikolae Čaušesku je od ministra tražio da se u toku noći u Bukurešt dovedu tenkovske jedinice i da im se podeli bojeva municija. General Milea se preznojio, klimnuo glavom, ali do jutra nije učinio ništa da izvrši ovu naredbu. To će ga narednog jutra koštati života.

XV

Samoubistvo i helikopter

romania-revolution-1989Zamenik ministra odbrane, general Viktor Stankulesku, vratio se iz Temišvara u Bukurešt rano ujutro u petak, 22. decembra i otišao pravo kući. Nije spavao prethodna četiri dana. Situacija u Temišvaru je bila gora nego što je mislio, i bilo je očigledno da se demonstracije ne mogu suzbiti silom. Ili bar ne onom silom koja je njemu bila stavljena na raspolaganje.

Iz prvog sna probudila ga je uporna zvonjava telefona:

“Druže generale, morate hitno da odete u zgradu Centralnog komiteta. Nešto strašno se desilo.” – glas dežurnog u Ministarstvu odbrane odavao je veliku unezverenost.

Prvo što je zapazio kada je ušao u kancelariju njegovog šefa, ministra odbrane, bio je neraspremljen krevet. Stankulesku je znao da će i Vasile Milea provesti noć u zgradi CK, ali je pretpostavljao da će bar spavati.

Ministar se, međutim, nalazio za pisaćim stolom, njegova glava je od siline pucnja bila čudno iskrivljena na desnu stranu, a krv i delovi mozga i kostiju lobanje pomešali su se u gustu smesu na podu.

“Pucano je iz neposredne blizine” – pomisli Stankulesku – “Kada se ovo dogodilo?”

Najprecizniji odgovor koji je mogao da dobije bio je između 9,25 i 9,35 ujutr0.

Viktor Stankulesku je potom pozvan i saopšteno mu je da je novi ministar odbrane. Iz saopštenja Politbiroa rumunske KP koje se upravo kucalo, mogao je da pročita šturu informaciju o samoubistvu, bez uobičajenih reči zahvalnosti i saosećanja.

U tom trenutku, iz šest industrijskih predgrađa Bukurešta, velike kolone ljudi kretale su se ka centru. Ovog puta, niko nije morao da ih pod pretnjom kazne dovodi na miting. Krenuli su sami.

Oko jedanaest časova, nekoliko hiljada onih koji su bili bliže centru grada već su bili na trgu. Čaušesku je generala Stankuleskua svakih petnaest minuta pitao gde su tenkovi…

“Na putu druže predsedniče. Očekujemo ih svaki čas.” – slagao je novi ministar odbrane.

Prvi pokušaji demonstranata da nasilno uđu u zgradu CK zabeleženi su oko pola dvanaest. U tom trenutku, Stankulesku je povukao sve vojne jedinice koje su čuvale objekat. Policijsko obezbeđenje nije moglo da izdrži duže od petnaestak minuta i negde oko četvrt do dvanaest demonstranti su probili i poslednji kordon, ušavši u zgradu.

General Stankulesku je otpratio vladajući par na krov palate – drugog izlaza nije bilo, i sa njima sačekao vojni helikopter Dofen koji je sleteo par minuta pre dvanaest sati. Pilot Vasile Malutan imao je dispoziciju za let u predsedničku vilu u Snagov, severno od Bukurešta.

“Viktore, obećaj nam da ćeš se pobrinuti o Valentinu i Zoji.” – tražila je Elena Čaušesku neposredno pred ulazak u helikopter. Deca bračnog para Čaušesku ostala su u Bukureštu.

“Ne brini, čuvaću ih kao svoju decu.” – odgovorio je general.

U tom trenutku masa je prodrla na krov zgrade i helikopter je, u poslednji čas, evakuisao bračni par Čaušesku. Bilo je tačno 12 časova i osam minuta, u petak 22. decembra 1989. godine. Istoričari taj momenat kasnije i uzimaju kao trenutak pada komunizma u Rumuniji.

XVI

Pregovori i hapšenja

BucharestHelikopter sa Nikolaem i Elenom Čaušesku i dvojicom telohranitelja prvo je, posle dvanaest minuta leta, sleteo u predsedničku rezidenciju u dvorcu Snagov, trideset kilometara severno od Bukurešta. Predsednički par u bekstvu se tamo zadržao nepunih pola sata. Situacija u Snagovu nije bila pod kontrolom, i odlučili su da krenu dalje.

U 12.47 helikopter je ponovo poleteo, i u 13.09 sleteo u blizini grada Trgovište. Pilot Vasile Malutan je rekao svojim putnicima da je vazdušni prostor iznad Rumunije zatvoren za sve letove po naredbi Ministarstva odbrane od 13 časova, i da su moguća meta protivavionske vatre.

Po sletanju na livadu, telohranitelji su zaplenili prvi automobil koje je prolazilo putem, ali se on uskoro pokvario. Drugi zaplenjeni automobil odvezao ih je, ipak, do ulaza u Trgovište, gde su potražili utočište u zgradi poljoprivredne škole. Bilo je oko 14 časova.

Direktor škole je ljubazno prihvatio zahtev Nikolae Čaušeskua – koji je tada već zvučao kao preklinjanje – da im dovede nekog oficira Sekuritatee. Izašao je iz svoje kancelarije, i sa spoljne strane okrenuo ključ u bravi. Otišao je do obližnje policijske stanice i prijavio neočekivane goste.

U 18.35 Nikolae i Elena Čaušesku su oslobođeni iz zaključane kancelarije poljoprivredne škole i odvedeni u kasarnu u Trgovištu.

***

U toku tog popodneva, u Bukureštu je otpočela čudna igra u kojoj se, sa različitim interesima na istom mestu, zateklo više igrača: najpre, različiti antikomunistički disidenti, uglavnom književnici, sveštenici i studenti; potom, vrh vojske na čelu sa novim ministrom Stankuleskuom; Šestorica – odnosno trojica od njih koja su se zatekla na licu mesta: Brucan, Manesku i Barladeanu; konačno, francuski i holandski ambasador, koji su došli da vide šta se dešava i zatekli se usred jedne revolucije.

Ovo čudno društvo sedelo je u – tada već bivšem – Čaušeskuovom kabinetu. Nije to bio nikakav sastanak – više grupa ljudi koja je pušila, razgovarala telefonom, pričala međusobno. Mnogi ljudi su ulazili i izlazili, većina ih je bila naoružana.

Čitav dan u petak trajale su borbe sa ostacima snaga lojalnim odbeglom predsedniku. Konfuzija je bila opšta, tako da su često pripadnici policije i vojske otvarali vatru jedni na druge, pogrešno pretpostavljajući da je ona druga strana neprijateljski raspoložena.

Kada je pukovnik Andrei Kemenici, oko 19.00, javio u Bukurešt da mu je policija predala Nikolaea i Elenu Čaušesku – očigledno komandant policijske stanice u Trgovištu nije želeo da se sazna da je predsednički par kod njega – dobio je prvo naređenje da ih skloni, stavi pod stražu i obezbedi da im se ništa ne desi. Tako su Čaušeskuovi i proveli svoju prvu noć u zarobljeništvu, u kancelariji kasarne u Trgovištu, preuređenoj u sobu, sa stražom na vratima. Pukovnik Kemenici je u obraćanju, te večeri, i dalje koristio izraz “Druže predsedniče”.

Ozbiljni razgovori oko sudbine zatvorenika u Trgovištu počeli su tek u subotu. Brucan i Manesku želeli su javno suđenje, pred stranim novinarima, u Bukureštu. Generali Stankulesku i Militaru bili su za “kratko i brzo rešenje”. Budući predsednik Rumunije, Jon Ilijesku, dvoumio se.

U nedelju, 24. decembra, situacija u Bukureštu se nije smirivala. Broj žrtava u sukobima se povećavao, i bilo je neophodno konačno uspostaviti nekakvu – barem privremenu – vladu. Civili su izražavali sumnju u vojnike, jer su oni u tom trenutku bili i dalje pod zakletvom vrhovnom komandantu zatočenom u vojnoj bazi u Trgovištu. Vojnici su imali sumnju u civile, jer su ubrzo uvideli da ne mogu da kontrolišu situaciju.

Stabilnost zemlje zahtevala je minimum poverenja između dve grupe. Sudbina dvoje ljudi bila je nepremostiva prepreka uspostavljanju tog poverenja. Oko četiri popodne, u nedelju 24. decembra, Jon Ilijesku je predložio glasanje. Od petorice ljudi koji su u tom glasanju učestvovali četvorica su bila za “kratko i brzo rešenje”.

Jon Ilijesku je oko osam potpisao dekret o uspostavljanju “izvanrednog vojnog suda”. General Stankulesku je otišao do komande 64. padobranske brigade da nađe osam dobrovoljaca. General Militaru je pozvao telefonom pukovnika Kemenicija u Trgovište i naložio da se “paketi ujutro prebace u komandu garnizona”. 

Brucan, Manesku i Barladeanu su nazdravili čašom šampanjca. Priča se bližila kraju.

XVII

Božićno suđenje

Causescu trialU ponedeljak, 25. decembra 1989. u 5.30 ujutro Nikolae i Elena Čaušesku su izvedeni iz prostorije u kasarni u Trgovištu u kojoj su proveli poslednja dva dana. Ušli su u oklopni transporter – kako im je objasnio pukovnik Kremenici, komandant kasarne, iz razloga bezbednosti – i odvedeni u komandu garnizona. Tamo im je, u jednoj kancelariji pod stražom, poslužen vojnički doručak.

Oko osam tog jutra, ugledni bukureštanski advokat Nikolae Teodoresku je takođe doručkovao. Posle demonstracija u četvrtak i petak suđenja su bila otkazana, ali je nameravao da ode do svoje kancelarije i pripremi predmete koji su ga čekali narednih dana. Telefonski poziv je, međutim, prekinuo doručak:

“Dobro jutro druže Teodoresku. Da li biste prihvatili da budete advokat bivšeg predsednika Čaušeskua pred vojnim sudom?” – bio je to glas Jona Ilijeskua, novog predsednika Rumunije.

“Svakako, to bi za mene bio profesionalni izazov. Nadam se da ću imati nekoliko dana da se upoznam sa optužnicom?”

“Automobil je već ispred ulaza u Vašu zgradu. U njemu je major koji će Vam dati sva dalja uputstva.”

Dva helikoptera poletela su istog dana, u 12 i 30, sa vojnog dela bukureštanskog aerodroma Otopeni. Letela su na severozapad, brzinom od oko 200 kilometara na sat, na visini od 10 do 30 metara, kako bi ostala ispod dometa radara.

U jednom helikopteru se nalazio general Viktor Stankulesku, ministar odbrane, pukovnik Gica Popa, visoki funkcioner Sekuritate Virgil Magureanu, pukovnik Jon Nestor, tužilac, major Dan Vojnea, zapisničar, dva snimatelja – sa foto aparatom i video kamerom – i advokat Teodoresku.

U drugom helikopteru nalazila su se osmorica vojnika iz 64. padobranske brigade rumunske armije, na čelu sa kapetanom Jonelom Beruom. Bili su naoružani automatskim puškama AK-47, popularnim kalašnjikovima.

Po sletanju u vojnu bazu u Trgovištu, u 13 časova, sačekao ih je komandant, pukovnik Andrei Kemenici:

“Oni su već tamo. Moji vojnici ih čuvaju.” – pukovnik nije bio upoznat sa ciljem čudne posete, i – kako je sam priznao posle četvrt veka – u tom trenutku nije tačno znao da li su Nikolae i Elena Čaušesku i dalje predsednik Republike i njegova supruga, ili su već zatvorenici. Ljudi pukovnika Kemenicija su ih zaista čuvali – ali, da li zato da negde ne pobegnu, ili da im se nešto ne desi, pukovniku je počelo da biva neprijatno da razmišlja.

General Stankulesku je profesionalnim okom osmotrio krug kasarne i zapazio zid, oko četrdeset metara od glavnog ulaza:

“Ovo će biti najzgodnije mesto. Podesićete kalašnjikove na rafalnu vatru. Trideset metaka je u magacinu, to će biti dovoljno. Njemu nećete pucati u glavu, potrebno nam je zbog snimanja. U Beogradu očekuju snimak za vesti u sedam uveče.”

General je potom dao instrukcije i snimateljima:

“Računam da će biti negde oko tri popodne. Sunce će već biti iza objektiva, biće dobro osvetljeni.”

Tačno u 13 sati i 40 minuta, u kancelariju komande garnizona u Trgovištu ušlo je sudsko veće: pukovnici Popa i Nestor i Magureanu, tužilac major Vojnea, komandant kasarne pukovnik Kremenici, zapisničar, snimatelji i advokat Teodoresku. General Stankulesku je ušao poslednji, seo na stolicu pored vrata, odvojen od ostalih učesnika male predstave koja je trebalo da usledi.

Bračni par Čaušesku je svoju sudbinu, očigledno, shvatio već u onom momentu kada su videli generala Stankuleskua:

“Viktore, u petak smo ti ostavili našu decu da vodiš brigu o njima. Tebi smo najviše verovali.” – rekla je gorko Elena Čaušesku.

“Vašoj deci se danas neće suditi.” – bio je kratak komentar ministra odbrane.

Prema dostupnim materijalima i kasnijim svedočenjima očevidaca, suđenje je trajalo ukupno pedeset pet minuta. Na stolu sudskog veća – sećao se kasnije general Andrei Kremenici:

“… nije bilo nijednog jedinog papira. Ni optužnice, ni dokaza, ničega. Ceo sto je bio potpuno prazan. Jedino je pukovnik Popa na njemu držao kutiju za naočare.”

Suđenje je završeno u 14 časova i 35 minuta i trojica članova Sudskog veća su se povukla u susednu prostoriju da razmotre izvedene dokaze i donesu presudu. Za to im je bilo potrebno samo deset minuta.

Smrtna presuda – za genocid – je izrečena u 14 časova i 47 minuta. Svi oficiri su napustili prostoriju, u koju je ušao kapetan Jonel Beru sa dva svoja vojnika. Jedan od njih je doneo i lekove za dijabetes koje je Nikolae Čaušesku koristio – uzeli su ih iz vojne apoteke pred polazak.

“Mislite li da će mi oni zaista biti potrebni?” – bio je kratak komentar bivšeg predsednika.

Niko nije odgovorio. Osuđenicima su ruke vezane na leđima i povedeni su prema zidu kod kojeg su već čekali snimatelji.

Jedan od vojnika koji ih je sprovodio napravio je neumesnu šalu:

“Verovatno je nezgodno da hodate sa rukama vezanim na leđa. Ali dobra je stvar da nećete morati da se vraćate.”

Na to je Elena Čaušesku rekla:

“Jebem ti mater.”

U momentu kada su se čula dva jednovremena rafala general Viktor Stankulesku je pogledao na sat: bilo je devet minuta do tri posle podne.

Neugodnih svedoka više nije bilo, njegovo obećanje Šestorici je ispunjeno. Nagodba vojske i političara je zapečaćena krvlju. Gorbačov je u Moskvi mogao isto da odahne. Put u svetlu budućnost bio je otvoren.

Ili je general Stankulesku, tog popodneva, bar tako mislio, dok su padobranci uvijali dva beživotna tela u šatorska krila, a piloti helikoptera palili motore za povratni let.

Samo dvanaest dana posle streljanja u Trgovištu, nova rumunska vlada je dekretom od 7. januara 1990. godine ukinula smrtnu kaznu. Očigledno, mnogi njeni članovi bili su zabrinuti da bi se, u neizvesnoj budućnosti, ona mogla primeniti i protiv njih.

XVIII

Dramatis personae: sudbine šestorice potpisnika…

Georghe Apostol

George Apostol, idejni i moralni vođa Šestorice, oslobođen je 22. decembra 1989. godine iz kućnog pritvora u kojem se nalazio od kraja marta te godine. Tog popodneva je došao do zgrade Centralnog komiteta rumunske komunističke partije, u kojoj se upravo održavao prvi sastanak Fronta nacionalnog spasa. George je očekivao da preuzme jednu od vodećih dužnosti u novoj vladi.

Međutim, na ulazu u zgradu put mu je preprečio mlad čovek sa bradom, u jakni od jeftinog teksas platna. U rukama je držao kalašnjikov:

“Svinjo komunistička. Zar ti nisi čuo da je danas ovde bila revolucija. Marš kući dok te nismo uhapsili.”

Apostol je u prvi mah mislio da je u pitanju bizarna zabuna, da bi brzo shvatio da nije. U zgradu u kojoj je, u to haotično vreme, ulazio ko je hteo, jedino on nije mogao da uđe. U strahu od konkurencije, jedan od trojice potpisnika koji su ušli u privremenu vladu – Silviju Brucan – optužio ga je za saradnju sa Sekuritateom u poslednjim mesecima Čaušeskuove vlasti, dok se nalazio u kućnom pritvoru.

Ove optužbe su Apostolu teško pale, jer su posle ovog incidenta nastavile da se pojavljuju s vremena na vreme u javnosti. Apostol je na kraju uspeo da ih, sa visokom dozom uverljivosti, pobije. Većina istoričara se danas slaže da su one bile lažne, i motivisane borbom za vlast u post-revolucionarnoj Rumuniji.

Potom se povukao se iz javnog života i nije komentarisao burne godine post-revolucionarne Rumunije. Nekolicini prijatelja je privatno rekao da nije zadovoljan pravcem kojim zemlja ide, ali da su borba protiv fašizma i protiv Čaušeskua sasvim dovoljne za jedan život.

Umro je avgusta 2010. u svom stanu u Bukureštu. Četvoro njegovih unučadi danas žive u Rumuniji, Velikoj Britaniji i Izraelu.

***

barladeanu aAleksandru Barladeanu, drugi potpisnik Pisma, bio je član Fronta nacionalnog spasa, privremene vlade koja je rukovodila zemljom šest meseci posle pada Čaušeskua. U nedelju 24. decembra bio je jedan od petorice ljudi koji su doneli odluku da se bračni par Čaušesku ubije u vojnoj bazi u Trgovištu.

Posle prvih višestranačkih izbora, juna 1990. godine izabran je za predsednika rumunskog Senata, gornjeg doma parlamenta. Zalagao se za sporiji tempo ekonomskih reformi i suprotstavljao se obnovljenoj atmosferi antisemitizma u Rumuniji.

1991. godine se razišao sa većinom u Frontu nacionalnog spasa, koja je podržala premijera Petre Romana. 1993. je potpuno napustio politiku. Umro je 1997. godine u Bukureštu.

***

Corneliu_MănescuKorneliju Manesku, treći potpisnik, operativno je vodio rumunsku revoluciju u njena prva i najvažnija 24 časa – u petak 22. decembra 1989. godine – pregovarajući u ime još nepostojećeg Fronta nacionalnog spasa sa visokim oficirima rumunske vojske. Dopisnik američke agencije UPI ga je tog dana pogrešno označio “budućim liderom” zemlje. Sutradan je – kao rezultat, između ostalog, i pregovora sa generalima – tu dužnost ipak preuzeo Jon Ilijesku.

Korneliju Manesku je, međutim, u nedelju 24. decembra bio među petoricom koja su odlučila o egzekuciji bračnog para Čaušesku… Ostao je član privremene vlade Rumunije do izbora, juna 1990. godine, kada se povukao iz javnog života.

Prvi predsednik Generalne skupštine Ujedinjenih nacija iz jedne komunističke zemlje, Korneliju Manesku, umro je 2000. godine u jednoj bolnici u Bukureštu, u 84. godini.

***

Constantin_PârvulescuKonstantin Pervulesku, četvrti potpisnik, prinudno iseljen u daleku Moldaviju, u svojoj 94. godini nije mogao da stigne u Bukurešt i pridruži se revoluciji koju je pripremio svojim pismom.

Nije se, međutim, pridružio ni kasnije. Stari protivnik Nikolae Čaušeskua, jedini koji se njegovom ponovnom izboru za predsednika KP Rumunije javno suprotstavio još 1979. godine, učestvovao je u događajima 1989. jer je iskreno verovao da Rumunija treba da se ponovo vrati u orbitu Sovjetskog Saveza, a ne da se priključi Evropi.

Kada je, 1991. godine, Sovjetski Savez prestao da postoji, Pervulesku je prijateljima rekao: “Moje vreme je prošlo.”

Umro je 11. jula 1992. u svojoj 97. godini.

***

Grigore i MirceaGrigore Raceanu, peti potpisnik, oslobođen je iz zatvora Jilava 23. decembra 1989. godine, dan nakon bekstva Čaušeskuovih iz Bukurešta. Odmah potom se povukao iz javnosti i o njemu post-revolucionarni mediji u Rumuniji više ništa nisu objavili. Umro je 6. septembra 1996. godine.

O njegovom posinku, Mirčei Raceanuu, ima nešto više podataka.

Mirče Raceanu je takođe oslobođen iz zatvora 23. decembra, ali to nije bio kraj njegovih nevolja. Vojska je bila ubeđena da je on zaista bio američki špijun, a uticaj vojske u privremenoj vladi bio je, kao što smo videli, vrlo veliki. Sam Mirčea je, nezadovoljan tempom promena, pokušao da se uključi u politički život: govorio je na mitinzima i kritikovao Front nacionalnog spasa zbog “velikog broja bivših Čaušeskuovih saradnika koji su ostali u vlasti”. Kontraverzne prošlosti i sadašnjosti, preživeo je i dva pokušaja ubistva.

Silviju Brucan je zato, u dogovoru sa američkim ambasadorom, uredio da Mirčea Raceanu neprimetno napusti Rumuniju. Od 1992. je američki državljanin, a 1999. mu je nova demokratska vlast potvrdila smrtnu kaznu zbog špijunaže za stanu silu – ne uvažavajući, što je ironija sudbine, čak ni Čaušeskuovo pomilovanje iz septembra 1989. godine.

Rehabilitovan je 2000. godine, odlukom Vrhovnog kasacionog suda Rumunije, posle jake američke intervencije.

Danas živi u SAD i piše članke i knjige o rumunsko-američkim odnosima i o događajima koji su prethodili padu Čaušeskua.

***

Silviu-BrucanSilviju Brucan, šesti potpisnik – ali i jedini pisac – pisma Šestorice bio je jedan od najagilnijih organizatora prevrata u decembru 1989. godine. Između ostalog, bio je i arhitekta Fronta nacionalnog spasa i njegov član od samog početka revolucije. U nedelju, 24. decembra 1989. u kancelariji koju je do pre dva dana koristio Nikolae Čaušesku, upravo njegov glas je presudio prilikom donošenja odluke o egzekuciji bračnog para.

Međutim, bliskost sa Sovjetskim Savezom, u uzavreloj atmosferi antikomunističke revolucije, koštala je Silvija Brucana lavine optužbi u javnosti. Pod pritiskom, morao je da podnese ostavku u Frontu nacionalnog spasa, već u februaru 1990.

Odustao je od kandidature na prvim višestranačkim izborima i jedno vreme bio samo savetnik predsednika Ilijeskua, sa kojim se kasnije ipak razišao. Iz tog perioda ostala je zapamćena njegova izjava da će Rumuniji “biti potrebno dvadeset godina do demokratije.

Kasnih devedesetih vodio je prilično gledanu TV emisiju “Predviđanje prošlosti” i pisao kolumne za različite časopise.

Napisao je i više knjiga, od kojih je najpoznatija objavljena 1993. u SAD: “The wasted generation: memoirs of the Romanian journey from capitalism to socialism and back”.

Umro je u Bukureštu, septembra 2006. u 90. godini.

XIX

… i petorice egzekutora

victor stanculescuGeneral major Viktor Stankulesku, glavni organizator Božićnog suđenja i streljanja, izabran je za ministra nacionalne ekonomije u prvoj, privremenoj, post-revolucionarnoj vladi čiji je premijer bio Petre Roman. 

Kada je, pod pritiskom javnosti, u martu 1990. godine general Militaru podneo ostavku na mesto ministra odbrane Viktor Stankulesku je preuzeo njegov resor, koji je zadržao i u drugoj vladi Petre Romana, od juna 1990. do aprila 1991. godine. U trećoj Romanovoj vladi, od aprila do oktobra 1991. godine, bio je ministar industrije.

Politički kraj Petre Romana označio je i kraj učešća u vlasti generala Stankuleskua – jednostavno, u vreme tektonskih potresa u rumunskom društvu devedesetih godina, u društvu koje se suočavalo sa neslavnom prošlošću i neizvesnom budućnošću odjednom, on je vremenom postajao sve više kontraverzna figura.

Posle  1991. godine počeo je da se bavi privatnim biznisom, ali je sve češće napadan u štampi. Njegova žena nije mogla da izdrži pritisak i izvršila je samoubistvo.

General Viktor Stankulesku optužen je 1997. godine za izdavanje naredbi jedinicama rumunske vojske pod njegovom komandom, 17. decembra 1989. godine, da otvore vatru na demonstrante u Temišvaru. Komplikovano suđenje trajalo je celih deset godina.

Viktor Stankulesku je 2008. godine, u svojoj osamdesetoj godini, konačno osuđen na petnaest godina zatvora zbog uloge u događajima u Temišvaru. Ni na suđenju, a ni posle njega, nije priznao navode optužnice.

Danas se nalazi u bukureštanskom zatvoru Jilava, onom istom u kojem su se, marta 1989. godine, nalazila Šestorica. Predsednik je Rumunske asocijacije igrača bilijara.

***

gica-popaPukovnik Gica Popa, predsednik sudskog veća koje je osudilo bračni par Čaušesku, bio je dobar prijatelj Ilie Čaušeskua, Nikolaevog rođenog brata, koji je u trenutku suđenja još bio zamenik ministra odbrane Rumunije. To prijateljstvo omogućilo mu je da upozna Nikolaea i Elenu Čaušesku i bude čest gost na njihovim porodičnim proslavama gde je obično izigravao dvorsku ludu. Deca su naročito volela kada je imitirao glasove različitih životinja…

Samo šezdeset pet dana nakon suđenja u Trgovištu, 1. marta 1990. godine pukovnik Gica Popa izvršio je samoubistvo pucajući sebi u glavu iz službenog pištolja. U tom trenutku mu je pretila istraga zbog više krivičnih dela, od pronevera do ubistava.

Istorija je ostala uskraćena za njegovu verziju istine.

***

andrei_kemeniciPukovnik Andrei Kemenici, u decembru 1989. godine bio je komandant vojne baze u Trgovištu, u čijoj su kasarni Nikolae i Elena Čaušesku bili zatvoreni od petka 22. decembra posle podne do streljanja u ponedeljak 25. decembra.

Andrei Kemenici je prisustvovao pogubljenju bračnog para Čaušesku. Kao deo nagrade za njegov doprinos revoluciji, unapređen je u čin general lajtnanta. Ali, ubrzo potom je i penzionisan.

Danas živi kao penzioner sa ženom i ćerkom u Bukureštu.

24. decembra 2014. godine, na dvadeset petu godišnjicu rumunske revolucije dao je intervju za američki National Public Radio (NPR). Tom prilikom, Andrei Kemenici je rekao:

“Da je Nikolae Čaušesku ostao na vlasti kao penzionisani general imao bih pravo na četvorosoban stan.  Ovako sam dobio samo dvosoban.”

***

Ionel-BoieruJonel Beru, kapetan elitne padobranske jedinice koji je sa dvojicom svojih vojnika izvršio streljanje bračnog para Čaušesku, te večeri je po povratku u Bukurešt popio celu flašu rumunskog konjaka. To je bila jedina nagrada koju je dobio od novih vlasti.

Jonel je tada imao 31 godinu i dve ćerke od četiri i šest godina. Teret izvršenja Božićne presude bio je preveliki za njegovu prvu ženu: ostavila ga je i odvela decu sa sobom. Ilona i Marija Beru danas žive u Londonu i rade u turizmu. Jonel retko uspeva da se čuje sa njima…

Vojsku je napustio 2002. godine – penzionisan je u 44. godini u činu potpukovnika. Oženio se ponovo, i ponovo dobio ćerku koja sada ima devet godina. Kako je sam rekao za britanski list Daily Mirror, jedino čega se danas plaši je njena reakcija kada bude saznala celu istinu.

Jonel Beru dopunjava svoju penziju potpukovnika prodajući polovne stvari na pijaci u jednom predgrađu Bukurešta. Na grob dvoje ljudi koje je ubio otišao je do sada tri puta.

XX

Rulet bez krupijea: revolucije i sudbine

roulette4Šta, sa distance od četvrt veka, možemo da zaključimo o Šestorici i njihovom ruskom ruletu?

Njihovi motivi bili su različiti – neki su bili lični protivnici Čaušeskua i njegove žene, nezadovoljni sopstvenim položajem u establišmentu; drugi su imali ozbiljne političke i ideološke kritike; treći su predosećali da će se režim promeniti i u jednom trenutku poželeli da upravljaju tim procesom.

Ljubomora, osveta, karijerizam ili ideološka opsesija? Najtačniji odgovor bio bi: sve zajedno i sve po malo formiralo je motive svakoga od Šestorice da zaigra ruski rulet i potpiše famozno Pismo…

Međutim, onog momenta kada je pismo konačno otišlo, stvorena je nova realnost. Šestorica su na kocku stavila svoje glave – to su, vrlo iskreno, i napisali na samom početkom pisma. A kada su jednom to učinili, onda im ni životi dvoje primaoca pisma više ništa nisu vredeli. Kraj je, možemo reći, bio sasvim predvidiv i neminovan. Kao u onoj anegdoti o dramama Antona Čehova, puška koja je u prvom činu bila na zidu, u poslednjem je morala da opali.

Ipak za sve njih zajednička su dva zaključka:

Prvi – oni su iz bitke u koju su ušli svakako izašli kao pobednici: preživeli su svoj smeli pokušaj, pokrenuli su ceo složeni mehanizam državnog udara, i pre kraja te iste godine na televiziji gledali izrešetana tela svojih protivnika.

I drugi – Šestorica su svoj rat, uprkos toj dobijenoj bici, izgubila. Promene koje su pokrenuli bile su suviše krupne, i procesi kojima su se te promene odvijale suviše složeni, da bi oni mogli da ih dalje kontrolišu. Niti je u Rumuniji mogao da opstane socijalizam sa ljudskim likom (kao što su se nadali Manesku i Brucan) niti je sama Rumunija mogla da opstane u orbiti Sovjetskog Saveza (kao što se nadao Parvulesku) koga za dve godine više nije ni bilo.

Manje ili više tužna sudbina sve petorice egzekutora bračnog para Čaušesku pokazuje nešto slično: oni koji su jednog dana bili gospodari života i smrti sutradan nisu mogli da upravljaju ni sopstvenim životima. To su, uostalom, i Nikolae i Elena Čaušesku mogli i sami da im kažu.

***

Za one koji se bave analizom totalitarnih režima i istražuju koji su najbolji načini za njihovo rušenje, ova priča takođe sadrži tri važne pouke:

Prvo, nijedan totalitarni režim ne može biti srušen bez aktivnog učešća ljudi koji su njegov sastavni deo. Ponekad, kao u slučaju Rumunije 1989. godine, to učešće mora obuhvatiti prilično širok krug ljudi: od političara u užem smislu, preko diplomata, pa sve do tehnokrata i finansijskih stručnjaka; od generala koji će izdati naredbu, pilota helikoptera i vozača oklopnih transportera, pa sve do nekog kapetana koji će povući oroz kalašnjikova.

Drugo, u širokom krugu zaverenika najprljavije zadatke dobiće oni koji su i lično bili najbliži vrhovima režima koji je predmet rušenja. Jučerašnje dvorske budale biće sutrašnji egzekutori. I zato svaki lider koji se – sa ili bez razloga – plaši prevrata mora svakog dana da pažljivo pogleda oko sebe, u svoje neposredno okruženje, i pri tome se seti poslednjih reči Julija Cezara na dan Martovskih Ida: “Tu quoque, mi fili?

Treće, delovi bivšeg “unutrašnjeg kruga” diktatora koji su bili uključeni u prevrat samo će vrlo kratko ostati relevantni činioci u društvu koje se menja. Vreme njihove korisnosti pre će se meriti mesecima nego godinama. U novoj slici stvarnosti koja će se – uvek sa manje osnova nego što će nova elita hteti da veruje – neumoljivo stvarati, njihova pozicija biće sve teža. Ljudi koji su na početku ove priče bili deo rešenja, na kraju će biti deo problema. U toj trci sa vremenom, oni pametniji, koji se sami povuku, proći će mnogo bolje od onih drugih, koji će tvrdoglavo hteti da ostanu do kraja.

***

Ova priča posvećena je mom prijatelju Dušanu Miteviću (1938-2003), generalnom direktoru Radio Televizije Beograd tog decembra 1989. godine u vreme rumunske revolucije. Savršeni poznavalac tehnologije medija – ali i tehnologije vlasti – Dule je omogućio da slika iz prvih dana te revolucije ode u svet i time bitno doprineo njenom konačnom ishodu. 

Advertisements