Yugoslavia“U njedrima te teške bosanske zemlje, u grobu jedne uklete prošlosti pojavila su se djeca sa buktinjama u ruci i kao prava štafeta vjekova, pronose svjetlost kroz naš mrak, i ona će tu svjetlost predati pokoljenjima. Djeca minera i inženjera dat će ovoj ranjenoj i umornoj zemlji knjiga, lijekova i hljeba, čelika, ugljena i šalitre. Što više čelika i šalitre, tim manje opasnosti za ove oranice, da ih pregaze tuđi točkovi i tuđi topovi, koji ovu zemlju preoravaju i po njoj ruju kao historijski krmci dvije hiljade godina.”

Miroslav Krleža, Izlet na omladinsku prugu Brčko-Banovići, Književne novine, 1952.

I

Lepa zemlja i pristojna država

jugoslavijaBila je to jedna sasvim lepa zemlja i istovremeno pristojna i nadasve ozbiljna država.

U mnogo čemu, to je bila država ispred svog vremena: odbijala je da prihvati vekovne verske i nacionalne podele i suzbijala mržnje koje su one stvarale; odbijala je da prihvati tadašnje blokovske podele i svrsta se sa jedne ili druge strane Gvozdene zavese;  odbijala je da joj drugi kroje sudbinu, ali nije zato zaostajala za njima.

Imala je svoje brodove, trgovačke i ratne, koji su nosili njenu zastavu.

Imala je i svoju nacionalnu aviokompaniju i nacionalni automobil.

Imala je svog Nobelovca, svoje olimpijske pobednike i evropske šampione u fudbalu.

Nije bila članica Evropske zajednice ali je redovno učestvovala na takmičenjima Evrovizije, gde je jednom čak i pobedila.

I ako bi nas neki stranac danas zapitao: kakva je to zemlja bila? – da li tačno znamo šta bismo mu odgovorili? Šta su urbane legende a šta istorijske činjenice? Čega se zaista sećamo a šta samo zamišljamo?

Da li bi slika, koju bismo tom strancu pokušali da opišemo, bila drugačija da decenije koje su usledile nakon što nam se ona urezala u pamćenje – uključujući tu i sadašnji trenutak – nisu bile onakve kakve su bile?

Za nas koji smo u Jugoslaviji živeli odgovori na ova pitanja biće nužno subjektivni, u većoj ili manjoj meri. U njima će biti predrasuda, pozitivnih i negativnih, Frojdovog “optimizma pamćenja” i porodičnih sećanja, polunaučene istorije i još slabije naučene geografije.

Sentimentalna mapa Jugoslavije je zato lična i relativna i naš zamišljeni stranac bi je teško mogao razumeti.

Danas, na praznik te zemlje, nećemo se vraćati u istoriju niti prepisivati statistike –  umesto toga zadržaćemo se na desetak skica za portret.

 

II

Uniforme i parade

suzana

Jugoslavija je imala – ili smo bar bili vrlo ponosni da tako mislimo i često ponavljamo – petu armiju po snazi u tadašnjoj Evropi.

Ta armija je bila ravnopravan partner među silama pobednicama Drugog svetskog rata, koji je završila na kapijama Trsta i Klagenfurta, sa svojom vojnom misijom u Berlinu. Samo desetak godina kasnije, dala je ključni doprinos mirovnim snagama Ujedinjenih nacija na Sinaju, razdvajajući izraelsku i egipatsku vojsku.

Jeste, ta armija je trošila veliki deo bruto društvenog proizvoda, ali to nam tada nije smetalo. JNA nikada nije ratovala – jer Jugoslaviju nikada niko nije napao – ali se mnogi istoričari danas slažu da je, samim svojim postojanjem, nekoliko puta sprečila da se to dogodi.

Svakih pet ili deset godina ta vojska je priređivala vojne parade koje smo voleli da gledamo. Te parade, kojima smo obeležavali Dan pobede, priređivali smo za nas, a ne za strane državnike koji bi se ovde slučajno zatekli – oni su imali svoje parade i svoje praznike.

U međuvremenu, između kriza i parada, ta vojska je gradila puteve i vodovode, opismenjavala nepismene i prevozila bolesne, pomagala u poplavama i zemljotresima.

Išli smo u tu vojsku i pred te naše odlaske pravili velike ispraćaje sa muzikom. Naravno da nam nije ni padalo na pamet da to pokušamo da izbegnemo. Ne zato što smo se plašili kazne, nego zato što bi nas bilo sramota. Odsluženje vojnog roka smatralo se tada nepisanim uslovom da bi neko mogao da se oženi – “ko nije za vojsku nije ni za devojku” .

U toj vojsci jedni su naučili da čitaju i pišu, drugi da plivaju, a treći da rano ustaju – svi su se, međutim, po prvi put baš tamo suočili sa složenošću te velike zemlje. Sa složenošću, koja je istovremeno značila i bogatstvo, ali i ograničenja. I da, bili smo u to vreme jedna od retkih zemalja koja je u svoju vojsku primala i devojke…

Jugoslavija je imala i svoje tajne službe, kojima se poneko divio, a poneko ih se plašio, sa manje ili više razloga, ali smo ih svi poštovali, i niko im se nije podsmevao.

Imala je Jugoslavija i svoje teroriste, raznih vrsta: podmetali su joj bombe u bioskope, ubijali graničare, otimali avione i napadali ambasade po svetu. Bilo je to u vreme kada se demokratski Zapad pomalo mrštio, verujući da demokratske države ne mogu biti mete terorista. Sa svojim teroristima Jugoslavija se borila uglavnom sama i uglavnom uspešno.

III

Osvajanja slobode

1968U Jugoslaviji smo mogli da govorimo – najpre malo, kasnije sve više – ali nikada baš sve što bi nam palo na pamet. Nekako, to nam je ipak smetalo manje nego danas kada možemo da kažemo šta god hoćemo ali to više niko ne sluša.

Sva naša osvajanja slobode bila su u svojoj suštini hegelovska – dijalektički odnosi slobode i nužnosti – i svodila su se na osvajanje znanja. Samo čovek koji zna može biti slobodan.

I kao što su sloboda od stranog ropstva i sloboda od bratoubilačke mržnje morale da se osvoje zajedno, tako su ih u narednim godinama zajedno sledile sloboda od siromaštva i sloboda od neznanja.

Nedovršena studentska revolucija 1968. godine,  započeta u Francuskoj, nije zaobišla ni Jugoslaviju: “Studenti su u pravu” – rekao je Tito – i tada je osvojena još jedna sloboda, upravo ona koja nam danas izgleda tako daleko. Titu na pamet nije palo da studente optuži kako ruše njegovu vladu po nalogu stranih ambasada…

Jugoslavija je imala i svoje disidente. Sa retkim i slučajnim izuzecima, oni nikada nisu hapšeni: živeli su u udobnim, od države dobijenim, stanovima, radili u za njih posebno osnovanim institutima, putovali po socijaldemokratskom Zapadu i držali predavanja sa uredno dobijenim pasošima.

Između makartijevskih progona u Americi i staljinističkih čistki u Sovjetskom Savezu, između nemačke Frakcije Crvene armije i italijanskih Crvenih brigada, između grčkih pukovnika i španskih falangista, u Evropi svog doba Jugoslavija je bila slobodnija nego većina drugih zemalja i slobodnija nego što je to ikada, posle nje, bila ijedna od njenih naslednica.

 

IV

Jugoslavija i svet

elizabetaJugoslavija je bila svet, i svet je bio u Jugoslaviji, u različitim oblicima i na različite načine.

Dolazile su krunisane glave, od Elizabete do Haila Selasija, predsednici, od Ričarda Niksona i Sandra Pertinija do Indire Gandi, i revolucionari, od La Pasionarije do Če Gevare.

Dolazile su i zvezde tog vremena: Kirk Daglas i Jul Briner, Ričard Barton i Elizabet Tejlor, Sofija Loren i Karlo Ponti, kosmonauti koji su bili na Mesecu… Jugoslavija je bila raskrsnica legendi dvadesetog veka.

Gotovo svaka veća zemlja imala je svog ambasadora u Beogradu. Svako od njih se trudio da zemlju iz koje je došao predstavlja na način na koji je najbolje znao i umeo. Međutim, nikome od njih nije padalo na pamet da nam deli lekcije, a još manje da pokuša da upravlja našom zemljom.

Ali, osim krunisanih glava, predsednika, ambasadora i zvezda svetskog džet-seta dolazili su i mnogi drugi, obični ljudi. U prvih dvadeset godina, samo na omladinskim radnim akcijama učestvovalo je oko 14.000 stranaca iz preko četrdeset zemalja – najviše na izgradnji pruge Šamac-Sarajevo (oko 5.500) i u drugoj etapi izgradnje Autoputa Bratstvo-jedinstvo (oko 1.500).

V

Lider kojeg smo voleli

Josip-Broz-TitoU leto 2005. godine, na jednom sporednom putu između Akabe i Petre u Jordanu, namrgođeni poručnik je uzeo u ruku moj pasoš i licem mu je odjednom prošao osmeh:

“Yugoslavia? President Tito. You are our friends.”

Jugoslavija u kojoj je naša generacija živela imala je svog lidera po kojem je bila poznata u celom svetu.

Sa najvećim svetskim državnicima razgovarao je kao sa sebi ravnim. I sa svima njima je sedeo opušten, bez grča, ponekad rešavajući važna pitanja a ponekad jednostavno zabavljajući se. Mnogi od njih bili su mu prijatelji, ali je vrlo retko nekoga udostojio da ga tako i javno nazove.

Znali smo šta misli i nije mu bilo potrebno da svake nedelje održi po tri konferencije za štampu ponavljajući stalno iste gluposti. Voleli smo ga i verovali smo mu – i nije morao da izmišlja zavere i državne udare u nameri da izazove naš strah ili sažaljenje.

Dolazio je među nas, od fabrika do kafana, i nisu zatvarane ulice kada bi se negde pojavio. Njegov brat je bio običan železnički radnik, a ne sumnjivi biznismen sa ukradenom ličnom kartom…

Voleo je žene i žene su volele njega. Njegova poslednja žena, Jovanka Broz, bila je, ne samo po svojoj lepoti, već i po svom stilu nenametljive elegancije, jugoslovenska verzija Džeki Kenedi ili Grejs Keli.

Možda je zaista bio mason a možda ipak nije? Na to pitanje nikada neće biti precizno odgovoreno, ali je tako možda i bolje. Ta dodatna patina i čar neizvesnog je mit pretvorila u legendu.

 

VI

Narodi i jezici, vere i kulture

dzamija i crkvaKralj Aleksandar Karađorđević nije uspeo u svojoj nameri da stvori jugoslovensku naciju. Maršal Tito, kome je on potajno mogao da bude uzor, bio je oprezan da ne ponovi istu grešku.

Eksperimentisali smo sa nacijama kao sa lego kockama – delili stare i pravili nove – u stalnim pokušajima da napravimo novog čoveka. Ipak, to nam tada nije mnogo smetalo jer smo svi – u jednom dubljem i kompleksnijem smislu – bili isti narod.

Gotovo svi smo govorili isti jezik, koji smo samo zvali različitim imenima, i uglavnom smo se svi razumeli. Koristili smo, svakodnevno, oba pisma – kada bismo odložili pročitane novine često se ne bismo ni sećali da li su bile štampane na ćirilici ili latinici.

Vizantijske kupole crkava, visoki gotski zvonici katedrala i vitki minareti džamija – vekovima jedni pored drugih – bili su u Jugoslaviji svi obnavljani i čuvani. Ni u jednom periodu pre socijalističke Jugoslavije, i ni u jednom periodu posle nje, nije više uloženo u rekonstrukciju srednjovekovnih sakralnih objekata i restauraciju umetničkih dela u njima.

Svako je imao pravo da ide u svaku od tih bogomolja po svom izboru, ali i pravo da ne ide ni u jednu, i to nikome nije smetalo.

Oni koji su rušili Jugoslaviju, rušili su i sve njene crkve zajedno. Fizički, rušili su tuđe, duhovno, rušili su sopstvene.

Sinteza srednjoevropskog, vizantijskog, otomanskog i venecijanskog nasleđa – koloritno mnoštvo boja i oblika, reči i muzike, običaja i stilova – sve je to od Jugoslavije napravilo jednu osobenu kulturu, koja je bila vrlo blizu toga – i vremenski i suštinski  – da postane civilizacija.

 

VII

Potraga za boljim životom

Узаврели_градStotine hiljada ljudi  neprestano se kretalo tom velikom zemljom, neko u potrazi za boljim životom, neko za avanturom.

Seljaci i vojnici, inženjeri i policajci, kriminalci i prostitutke, studenti i mornari – svi su oni, tim vlakom bez voznog reda, krenuli u uzavreli grad.

Od vojvođanskih oranica do visokih peći Zenice, od dokova riječke luke do đerdapske hidroelektrane, oni su radili i istovremeno učili – mnogi od njih svoja prva slova – sedeli su po partijskim sastancima i odlazili u kafane, tukli se i prijateljevali, umirali i rađali.

Stanove su dobijali a da nisu zbog toga zapadali u doživotno dužničko ropstvo, besplatno su se školovali i lečili. Išli su na more i kupovali kola. Putovali su slobodno i često.

Nikada ranije, u istoriji naroda slovenskog Juga, i nikada kasnije, nije postignuta veća vertikalna socijalna mobilnost nego u vreme druge Jugoslavije. To je bilo jedino evropsko društvo u kojem je, u punom smislu te reči, bio ostvaren američki san o uspehu.

Industrijalizaciju je pratila metropolizacija: skoro milion Jugoslovena se preselilo u gradove, noseći sa sobom svoje običaje i način života. Stari Beograđani, Zagrepčani i Sarajlije su ih najpre gledali sa negodovanjem: smetali su im čudni akcenti, načini odevanja i ponašanja. Smetala im je socijalna prohodnost, ambicija i neposrednost došljaka.

A onda je život učinio svoje, deca došljaka i starosedelaca su se družila i volela, ne obraćajući pažnju na razlike u stilu, jeziku i običajima svojih roditelja. U narednim decenijama, sedamdesetih i osamdesetih, mnoge jugoslovenske svadbe biće izvori zabavnih anegdota koje će se posle godinama prepričavati u novim porodicama.

Jugoslavija je bila i zemlja mešovitih brakova, u kojima su se slavili različiti verski praznici i poštovale različite tradicije. Jugoslovenski melting pot je imao svoj emancipatorski potencijal čije dimenzije danas najbolje možemo razumeti ako ih uporedimo sa američkom praksom tog vremena: sve do 1967. godine, u većini država američkog Juga, brak između pripadnika različitih rasa bio je kažnjavan zatvorom.

 

VIII

Knjige i pomirenja

knjige“Sabrana dela Tomasa Mana. Kod nas to nikada nije bilo ni prevedeno ni objavljeno. Dve ili tri knjige, najviše.” – rekao mi je pre nekoliko godina prijatelj iz jedne, Jugoslaviji i Srbiji susedne, zemlje. A u Jugoslaviji jesu – 1980. godine objavila ih je Matica srpska iz Novog Sada – i moj prijatelj nije sakrivao svoju ljubomoru.

I zaista, kada pomislim na Jugoslaviju prvo mi padnu na pamet knjige. Skromne brošure pedesetih, knjige u tvrdom povezu šezdesetih, sabrana dela sedamdesetih.

Najpre je bilo potrebno sagraditi kuće i stanove, da bi se u njima mogle napraviti biblioteke. Ne samo Tomas Man, nego i Stendal, Šekspir, Servantes, Dostojevski, Moravija, Sartr, Kami, Darel, Remark, Ostrogorski, Flober, Dikens, Tolstoj, Kafka, Čehov, Frojd…  Svi oni bili su prevedeni na srpskohrvatski i objavljeni – neki od njih i više puta – u Jugoslaviji.

Otokar Keršovani, Veselin Masleša, Ognjen Prica – nisu slučajno mnoga jugoslovenska izdavačka preduzeća nosila imena narodnih heroja: osvajanje znanja bilo je herojsko delo u miru.

I ako je u politici i bilo cenzure, u umetnosti nije – u svom vremenu Jugoslavija je bila jedna od malobrojnih evropskih zemalja u kojoj su svi književni pravci imali pravo građanstva.

Sredinom šezdesetih, iz izgnanstva u Londonu, u Beograd dolazi jedan od najvećih, i istovremeno najkontroverznijih, evropskih pisaca tog vremena: Miloš Crnjanski. Predratni simpatizer Franka i Musolinija, protivnik Tita i komunističke ideologije, od 1951. britanski državljanin, proveo je poslednjih dvanaest godina života u Beogradu koji je voleo, zbog kojeg je prešao preko svih političkih razlika, i koji je – u godinama izgnanstva – opisao u svom Lamentu nad Beogradom:

Ti, medutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.

Povratkom Miloša Crnjanskog, pisca Lirike Itake, Tajne Albrehta Direra i Romana o Londonu, Jugoslavija je već 1965. godine sa lakoćom ostvarila ideal nacionalnog pomirenja i iza sebe ostavila traume i podele građanskog rata, u meri i na način na koji to – u tom trenutku – nisu bile u stanju ni mnogo starije i zrelije zemlje.

IX

Slike i muzika

Pikaso NeretvaNajveći slikar dvadesetog veka, Pablo Pikaso, naslikao je plakat za međunarodnu premijeru najvećeg filma socijalističke Jugoslavije, “Bitke na Neretvi” (1969). Jedini uslov antifašiste, autora Gernike, bio je da boja plakata bude crvena.

Veliki majstor i hedonista je inače ovaj plakat naslikao besplatno: umesto honorara tražio je samo dvanaest boca jugoslovenskih vina, i dobio ih je – kolekciju prvoklasnih vina iz Srbije, Dalmacije i Makedonije.

Jugoslavija, sa svojim istorijama i različitostima, predstavljala je Meku za umetnike raznih vrsta.

Danas je malo poznato da je najveći antiratni spektakl šezdesetih – mjuzikl “Kosa”  koji je nosio poruku na granici anarhizma – svoju prvu premijeru van engleskog govornog područja (posle praizvedbe na Brodveju i postavke na Vest endu u Londonu, 1968. godine) imao već maja 1969. u Ateljeu 212. Beogradskoj premijeri prisustvovao je i Josip Broz Tito, kome se komad toliko dopao da je – kažu neki očevici – na dočeku nove 1970. godine sam pevušio numeru “Daj nam sunca”.

Titova fotografija sa “beogradskim plemenom” je obišla svet, u godinama kada je Atelje 212 odbio da sa predstavom gostuje u Trstu jer su Italijani tražili da je cenzurišu.

Zemlja čiji je šef diplomatije – Konstantin Koča Popović, španski borac, ratni general i pregovarač sa Nemcima – bio blizak prijatelj Andre Bretona i Žana Koktoa i potpisnik Nadrealističkog manifesta bila je, već i samom tom činjenicom, avangardna zemlja u punom smislu tog pojma.

X

Kič i šund

kicStalna želja, gotovo opsesija, da se što brže, ako treba i prečicom, ide napred i da se što pre dostigne sanjana modernost jeste ponekad poprimala oblike, pa i sadržinu, kiča.

Jeftine razglednice, osušene morske zvezde, brodovi u bocama – krasili su moderne stanove sa starim nameštajem, i obrnuto.

Kič je bio prisutan u muzici i u arhitekturi, u novinama i na televiziji. I čim su radne pedesete i ozbiljne šezdesete zamenile vesele sedamdesete, sa njima je neizbežno došao kič. Nedostaci su vešto maskirani šumovima, suština i dubina su se negde izgubili, dok su blještavilo i bombastičnost nadomeštali odsustvo pravih kvaliteta i istinskih vrednosti.

Na periferijama glavnih procesa, u predgrađima, fizički i duhovno negde između autohtonog sela i novog grada, formiralo se i kič društvo: uniformisana masa, istog fizičkog izgleda, sličnih mišljenja i životnog stila.

Prostor koji je sve više napuštala partijska država, preuzimao je kič. Mnoge novine su gubile svoju primarnu ulogu i postajale šarlatanski listovi na kojima su bile ispisane razne trivijalne priče.

Kič je posredno ulazio i u politiku: ponekad smo zbog njega zapostavljali one tradicije na koje smo imali sva prava da budemo ponosni. Kao i mnogo puta ranije, a i kasnije, nekad bismo pomislili da je istorija zaista počela od nas.

Ideologija je znala da poprimi i karakter šunda. Dešavalo se da velike ideje ponekad objašnjavaju mali ljudi, koji često nisu mogli čak ni da ih razumeju.

Dešavalo se, isto tako, i da se zbog novih heroja zaborave i zapostave stari, da nam kasnije pobede budu značajnije od ranijih. Istorija će, naravno, sve to u jednom momentu poravnati i vratiti stvari na mesta koja im pripadaju. Istorija ne voli favorite ideologija, niti ijedna ideologija može napisati svoju istoriju.

Istorija, isto tako, surovo kažnjava svoje loše đake: izgleda da smo od celokupnog jugoslovenskog nasleđa najbolje naučili, i u današnjicu preneli, kič veselih sedamdesetih. On se danas vidi svuda gde se okrenemo: u novinama i na televizijama, u predsedničkim i premijerskim kancelarijama, među ambasadorima i književnicima.

I ako je Jugoslavija bila diktatura, ona je bila diktatura avangarde koju smo napustili, zarad diktature loših đaka u kojoj živimo danas.

XI

Sve lepotice siromašnog Istoka

miss sssrJugosloveni su bili daleko od savršenog: ponosan i tvrdoglav, ali ponekad i arogantan i neprijatan narod.

U siromašnim zemljama na Istoku znali smo da se ponašamo kao Britanci u Indiji devetnaestog veka – prvoklasne istočnonemačke dvoglede ili bugarska vina, sovjetske enciklopedije i čehoslovački porcelan, kupovali bismo budzašto i kada nam nisu bili potrebni, kao suvenire sa puta. Bacili bismo par novčanica preko pulta i prezrivo odbijali da uzmemo kusur, koji bi često bio mesečna plata nesrećne prodavačice u Sofiji, Lajpcigu ili Pragu.

Jugosloveni su bili muškarci na ceni, među lepoticama Moskve i Varšave zimi, kao i među Čehinjama u Makarskoj leti. Avanture koje su posle prepričavali po beogradskim ili sarajevskim kafanama često su bile olakšane sa jednim ili dva para svilenih čarapa – ili je bar takva urbana legenda…

Narodi nekadašnjeg siromašnog Istoka nisu nam zaboravili aroganciju iz našeg Periklovog doba. I jedan deo netrpeljivosti koju od devedesetih skoro svi oni osećaju prema nama nije samo rezultat državne realpolitike nego i mala osveta, svojevrsna kompenzacija za više decenija osećanja niže vrednosti, za zimu njihovog nezadovoljstva u kojoj smo za sve njih bili “Amerika pred vratima”.

XII

Graditelji i rušitelji

Spomenik-Neznanom-junaku1

Jugoslavija je bila prva i poslednja tvorevina u petnaest vekova života Slovena na Balkanu u kojoj su svi Srbi, Hrvati i Muslimani živeli u istoj državi. Niko ko je u njenom stvaranju učestvovao nije pomislio da je taj proces reverzibilan i zato granicama koje su uspostavljane unutar nje nije posvećivana nikakva pažnja.

One su tada postojale samo na geografskim kartama, i tamo bi verovatno i ostale da ih neke druge granice – one u glavama ljudi – nisu kasnije pretvorile u linije razdvajanja.

Dositej Obradović i Vuk Karadžić; ban Josip Jelačić i knez Mihailo Obrenović; biskup Juraj Štrosmajer i Ilija Garašanin; Franjo Rački i Petar Petrović Njegoš; Jovan Cvijić i Ivan Cankar; Gavrilo Princip i Ivo Lola Ribar; kralj Aleksandar Karađorđević i Josip Broz Tito; Oskar Danon i Ivan Meštrović; Ivo Andrić i Miroslav Krleža – Jugoslaviju su, mačem i perom, uvek stvarali oni koji su bili ispred svog vremena, po meri budućih vekova. Imena i dela svih njih ostala su u istoriji moderne Evrope i danas, kada Jugoslavije odavno više nema.

Kao što su je i rušili sitni ljudi, tragikomični patuljci koji su zauvek ostali zarobljenici prošlih vekova. Njihovih imena se nismo sećali ni dok su još bili živi. Nisu ušli u istoriju, ona im je presudila.

Oba puta, Jugoslavija je stvorena na herojstvu, i oba puta je uništena u zločinu.

Iz svojih jazbina i rupa odjednom su izronili zločinci, ljudi koje nikada dotad nismo ni primećivali. Izašli su iz anonimnosti, doživeli svojih par zvezdanih godina, završili krvavi pir i vratili se u anonimnost odakle su i došli: u zatvore, na buvlje pijace, u jeftine krčme i fantazmagorična sanjarenja.

Srpski i hrvatski šovinizam, ta dva nakazna brata blizanca, najbolje su se slagali baš u svojoj patološkoj mržnji prema jugoslovenskoj ideji, dopunjavali su se u sitnim pakostima, takmičili u izmišljotinama, spletkama i podmetanjima, pothranjujući se i jačajući međusobno.

I onda kada su konačno završili svoj krvavi posao, umesto da jedan drugom čestitaju na zajednički obavljenom zadatku, njihovom mazohizmu još nije bio kraj: svaki od njih je tada baš onog drugog počeo da optužuje da je srušio Jugoslaviju – onu istu koja mu inače, nikada nije bila po volji…

Jugoslaviju i danas svakodnevno pominjemo – samo smo je, iz razloga političke korektnosti prozvali “Regionom”. Takozvani lideri banana-država naslednica u Regionu okupljaju se svako malo, obično pod patronatom lidera neke veće i ozbiljnije države izvan Regiona.

Tamo se samozvane četničke vojvode ljube sa ustreptalim ustaškim pripravnicama, dok se neoliberali Regiona utrkuju u razmeni iskustava kako da ono što je preostalo od tranzicije što temeljnije opljačkaju.

 

XIII

Zemlja koja je otišla u budućnost

Jugoslavija_na_JadranuJugoslavija je bila, kao što je to  Miroslav Krleža napisao u svom eseju “Titov povratak 1937”:

…pokret za našom vlastitom civilizacijom pod svaku cijenu. To je naša historijska volja koja se objavljivala u mnogobrojnim naporima kroz vjekove, i ako se može tako reći, to je volja za preobražajem i oslobođenjem u višim društvenim silama čitavog svijeta … put do civilizacije, koja neće više da bude robovanje tuđim bankama, tuđim neistinama i predrasudama. To je karteča koja se kroz dim i maglu naše zaostalosti probila kao usijani znamen nad zvjezdanim barjacima naše suvremene političke svijesti.

Jugoslavija su ujedno bili i prostor, zemlje i narodi otkinuti i odbranjeni od imperijalizma.

Tek stvaranjem Jugoslavije 1918. dovršena je demokratska revolucija u Evropi, započeta italijanskim i nemačkim ujedinjenjem, i konačno je demontiran feudalni poredak na Balkanu. I već njenim razbijanjem 1991. postavljeni su temelji onog razbijanja Evrope koje se danas događa pred našim očima.

I zato desetak današnjih skica nisu bile samo Frojdov “optimizam pamćenja” niti obična nostalgija – one su zamišljene i napisane kao svojevrsno sećanje na budućnost.

Jer, samo ljudi ograničenog duha i malog formata mogu da poveruju da je Jugoslavija mrtva – ona je otišla, negde u budućnost, i mi ćemo se, na nekoj raskrsnici istorije, sa njom ponovo sresti.

***

General_Stevan_MirkovićOvaj tekst posvećen je mom prijatelju, Jugoslovenu i komunisti, komandantu legendarne 63. padobranske brigade i generalu JNA, Stevanu Mirkoviću (1927-2015). Čoveku koji je živeo svoja uverenja.

 

 

Advertisements