Reci kljuc

“Ja sam pesnik siromašnih, jer sam bio siromašan kad sam voleo; i pošto nisam mogao da dam poklone, davao sam reči.”

(Ovidije)

I

Reči su naše igračke

wordsKažu da Albert Ajnštajn uopšte nije razmišljao rečima: “Misao bi naprosto došla i samo sam kasnije mogao da pokušam da je uobličim u reči” – rekao je.

I zaista, reči su samo jedan od oblika naše komunikacije – osnova tzv. verbalne komunikacije. Mi se, osim rečima, sporazumevamo i ćutanjem, pogledom, različitim izrazima lica (od kojih je verovatno osmeh najznačajniji) i drugim sredstvima tzv. neverbalne komunikacije.

Ipak, reči – odnosno govor kao skup svih reči koje koristimo – su ono što nas, kao ljude, razlikuje od životinja. One su, svakako, najznačajnije sredstvo kojim se sporazumevamo.

Naše reči – najpre prepričane, onda napisane, a potom i snimljene na različite načine – takođe su jedino sredstvo kojim svoja znanja ostavljamo za naredne generacije ili preuzimamo iz prethodnih.

Reči – njihova značenja i načini na koji ih izgovaramo ili pišemo – predstavljaju takođe i činilac koji nas razlikuje: jer jezik – skup svih reči koje koristimo – predstavlja jedan od najvažnijih kriterijuma po kojima se delimo na različite narode.

II

Šta i koliko pričati?

the-wise-fool-of-baghdadLjudi se razlikuju (i) po tome koliko, kada i kako govore. Tako imamo brbljivce i ćutljivce, nametljive i povučene, mirne i plahe… Ono po čemu se pripadnici ovih kategorija ljudi mogu najlakše prepoznati jeste upravo način na koji upotrebljavaju reči.

Šta i koliko pričati predstavlja stoga jedno složeno pitanje, na koje nema jednoobraznog odgovora: on zavisi od teme, okolnosti i ljudi koji su u pitanju.

Ipak, kada se radi o pričanju o drugim ljudima – onome što ponekad zovemo spletkarenjem – nije loše da se podsetimo jedne arapske priče, one o mudracu iz Bagdada i brbljivom prolazniku

Nekada davno, za vreme Abasidskog perioda (1261-1517) u Bagdadu, prestonici islamskog Kalifata u to doba, živeo je čovek poznat po svojoj mudrosti.

Jednog dana, na ulici je sreo poznanika koji je bio poznat po brbljivosti. I čim je ugledao Mudraca, Poznanik mu reče:

“Znaš li šta sam upravo čuo o tvom prijatelju?”

Mudrac podiže ruku:

“Stani. Pre nego što mi kažeš bilo šta, voleo bih da prođeš mali test. Zove se test trostrukog filtera.”

“Trostrukog filtera?” – zbunio se Poznanik.

“Tačno” – nastavi Mudrac“Pre nego što počneš da mi pričaš o mom prijatelju bilo bi dobro da zastanemo za trenutak i filtriramo šta ćeš da mi kažeš. Zato ja to i zovem testom trostrukog filtera. Prvi filiter je Istina. Dakle, da li si apsolutno siguran da je ono što misliš da mi kažeš istina?”

“Ne” – odgovorio je Poznanik“Zapravo ja sam to baš čuo i…”

“Sve je u redu” – rekao je Mudrac“Dakle, ti ne znaš tačno da li je to što želiš da kažeš istina ili nije. Hajde da sada pokušamo sa drugim filterom. To je Dobrota. Da li je to što želiš da mi kažeš o mom prijatelju nešto dobro?”

“Ne, upravo suprotno…”

“Dakle…” – nastavio je Mudrac“… ti želiš da mi kažeš nešto loše o njemu, ali nisi siguran da li je to istina? Međutim, još uvek možeš da prođeš test, jer je ostao još jedan filter. To je filter Korisnosti. Da li bi to što bi mi rekao o mom prijatelju za mene bilo korisno?”

“U stvari i ne bi bilo…” – odgovori Poznanik.

“Pa…” – zaključio je Mudrac“… ako ono što želiš da mi kažeš nije ni istinito, ni dobro, pa čak ni korisno, zašto bi mi to uopšte i pričao?”

 

III

Beskorisne i dvosmislene reči

Babel TowerFrancuski pisac Gistav Flober – autor čuvene Madam Bovari – bio je poznat kao privrženik stila koji se najbolje ogledao po stalnoj potrazi za tzv. “le mot juste” – pravom reči. Flober je, kako je cinično primetio jedan od kasnijih istoričara književnosti, “proveo ceo život u agoniji tražeći onu pravu reč; a danas njegova Madam Bovari postoji u najmanje dvadeset različitih i podjednako loših, engleskih prevoda”.

Reči – ne uvek ali vrlo često – nemaju svoja sopstvena, apsolutna, konačna značenja već ona specifična značenja koja im damo, zavisno od konteksta u kojem ih upotrebimo. Mi rečima dajemo značenje i kada ih izgovaramo ili pišemo a i onda kada ih slušamo ili čitamo.

Reč “mir” – bar u zemlji koja je toliko često ratovala kao naša – najčešće će asocirati na “odsustvo rata”. Već na prvi pogled bićemo skloni da u njoj tražimo samo pozitivna značenja. Međutim, mir može podrazumevati i mirenje sa (često zlehudom) sudbinom – a poznata je i morbidna kovanica “mir groblja”.

I često, jednoj istoj reči, mi sami dajemo različita značenja zavisno od toga u kojoj ulozi se nalazimo: pošiljaoca ili primaoca te reči. Sloboda ima jedno značenje za potčinjene, a sasvim drugo za tlačitelje. Slično je i sa pravdom. Svaki režim zato obožava reč mir – dobro zna da pod ruku sa njim idu i red i rad dok sloboda sa sobom dovodi  jednakost i bratstvo, te za svaku vlast nepoželjne pratioce.

Isto tako, u određenim vrstama pisanja, posebno u umetničkoj i književnoj kritici, ponekad nailazimo na duge delove teksta kojima gotovo potpuno nedostaje značenje. Tako su reči kao što su ljudski, mrtav, sentimentalan, vitalnost, romantičan – između mnogih drugih – potpuno bez značenja, u smislu da same ne ukazuju, niti opisuju, ma kakav konkretan predmet niti se od čitaoca očekuje da napravi takav mentalni eksperiment.

Na sličan način se zloupotrebljava i mnogo političkih reči: reč “fašizam” danas više nema nikakvo određeno značenje osim toga da označava “nešto što nije poželjno”. Slično se, posle ratova za jugoslovensko nasleđe, desilo i sa rečju genocid. Svaki naš protivnik je fašista, i svaki zločin koji je on počinio je genocid. Nasuprot njemu, mi smo uvek borci za slobodu i naši zločini su kolateralna šteta.

Uzmimo isto tako reči kao što su demokratija, socijalizam, sloboda, pravda: svaka od njih ima čak nekoliko različitih značenja koja ne mogu biti pomirena jedno sa drugim.

U slučaju reči demokratija ne samo da ne postoji usaglašena definicija već i sam pokušaj da se do nje dođe nailazi na otpore na svim stranama. Opšte je mišljenje da, ako neku zemlju nazivamo demokratskom, mi nju zapravo hvalimo. Branioci bilo kog režima, prema tome, tvrdiće da je taj režim demokratski i zato će izbegavati da samoj toj reči  daju bilo koje preciznije značenje – u strahu da onda, možda, više neće moći da ga koriste.

Reči ove vrste se ponekad i svesno koriste na intelektualno nečastan način: osoba koja ih koristi to čini polazi od svoje sopstvene definicije takve reči ali dozvoljava slušaocu ili čitaocu da pomisli kako je ta definicija sasvim drugačija.

Tipičan primer ove male obmane je providan trik koji u svom javnom govoru često koristi predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, kada lidere moćnih zemalja Zapada označava izrazom: “naši zapadni prijatelji”. Vučić u tu sintagmu projektuje sopstvenu nadu da su ti lideri njegovi prijatelji a očekuje da će njegovi slušaoci poverovati u obmanu kako su ti lideri zapravo prijatelji Srbije. 

Očekivanje se već pokazalo neosnovanim, a u narednih nekoliko meseci će se i nada pokazati lažnom: lideri “moćnih zapadnih zemalja” nisu nikome prijatelji. Biće to samo još jedna u nizu pogrešnih reči, (zlo)upotrebljenih od pogrešnog čoveka, u fantazmagorijama koje je delio sa nama.

Džordž Orvel, autor čuvenog termina “novogovor”, u svom eseju “Politika i engleski jezik” (1946) definisao je šest pravila koja bi trebalo da rečima koje koristimo obezbede preciznije značenje:

  1. Nikada ne koristite metaforu ili drugu stilsku figuru koju ste navikli da vidite u štampanom tekstu;
  2. Nikada ne koristite dugu reč tamo gde će biti adekvatna i kratka;
  3. Ako je moguće neku reč izostaviti, uvek to učinite;
  4. Nikada ne koristite pasivni oblik tamo gde možete upotrebiti aktivni:
  5. Nikada nemojte upotrebiti stranu frazu, naučnu reč ili žargon ako možete da ih zameniti ekvivalentom iz svakodnevnog jezika;
  6. Prekršite bilo koje od gornjih pravila pre nego što kažete nešto nepristojno. 

IV

Uvredljive reči

Charles_I_Insulted_by_Cromwell's_SoldiersZa nepromišljene ljude reči predstavljaju jedno od opasnih oruđa kojim mogu povrediti druge, ali i sebe same.

“Čovek je gospodar neizgovorene reči, a rob one koju je izgovorio” – kaže stara arapska poslovica, koja je posle pripisana nikom drugom do velikom majstoru reči, Vinstonu Čerčilu.

O tome uostalom govori i sledeća priča…

Mlada žena je jednog dana rekla nešto što je povredilo njenu najbolju drugaricu. Odmah je za tim zažalila i bila je spremna da uradi bilo šta što bi omogućilo da se njene reči vrate. Ali, one su bile izrečene, impulsivno, u trenutku u kojem mlada žena nije razmišljala – sa svojom prijateljicom je bila bliska i nije unapred procenila posledice koje će njene reči da ostave.

U nameri da popravi to što je napravila, mlada žena je otišla do najstarije i najmudrije žene u selu. Objasnila je situaciju i pitala je za savet. Stara i mudra žena ju je pažljivo slušala, u nameri da utvrdi koliko je mlada žena iskrena, i koliko daleko je spremna da ide kako bi popravila situaciju.

Stara i mudra žena je na kraju rekla:

“Potrebno je da uradiš dve stvari kako bi ovo popravila. Prva od te dve stvari je jako teška. Noćas, uzmi svoje najbolje perjane jastuke i u svakom od njih otvori malu rupu. Potom, pre nego što sunce izađe, moraš staviti po jedno pero na prag svake kuće u gradu. Kada to završiš dođi ponovo do mene. Ako taj zadatak potpuno izvršiš, reći ću ti koji je drugi.”

Mlada žena je požurila kući da se pripremi. Cele noći je sama radila po zimi. Išla je od vrata do vrata, brinula se da ne propusti nijednu kuću. Njeni prsti su bili već smrznuti, vetar je bio tako oštar da su joj oči suzile, ali je ona nastavljala neumorno, kroz mračne ulice, zahvalna da postoji nešto što ona može da učini kako bi stvari ponovo bile onakve kakve su bile pre njenih nesmotrenih reči.

Čim je sunce izašlo, vratila se staroj i mudroj ženi. Bila je iscrpljena, ali je osećala olakšanje jer je verovala da će njen napor biti nagrađen:

“Moji jastuci su prazni. Stavila sam po jedno pero na prag svakog doma.”

“Sada…” – rekla je stara i mudra žena – “…idi nazad i ponovo napuni svoje jastuke. I onda će sve biti kao što je bilo ranije.”

Mlada žena je bila na ivici suza:

“Ti znaš da je to nemoguće. Vetar je već oduvao svako pero čim sam ga stavila na prag! Nisi rekla da ću morati ponovo da ih sakupim! Ako je ovo drugi zahtev, onda stvari više nikada neće biti iste.”

“To je tačno.” – rekla je stara i mudra žena – “Nikada nemoj da zaboraviš. Svako od tvojih reči je kao pero na vetru. Jednom izgovoreno, nijedan napor, bez obzira kako dubok ili iskren bio, ne može nikada da je vrati u tvoja usta. Biraj svoje reči pažljivo, i čuvaj ih posebno u prisustvu onih koje voliš, jer seti se da jedna ljubazna reč može ogrejati tri zimska meseca.”

I zaista, kako je napisao Paolo Koeljo, “Suze su reči koje čekaju da budu napisane.”

 

V

Strane ili domaće reči?

SAMSUNG CSC

“Samim sklopom svog mišljenja neobrazovani ljudi rado prihvataju sumnjive, sveobjašnjavajuće apstrakcije, proglašavajući polutamu za svetlost najviše spoznaje. Tuđice se mogu koristiti a da se pritom nema ni najbliža predstava o njihovom istinskom značenju. Na taj način su neobrazovanost i neznalaštvo dobili moćan podsticaj; počelo je sveopšte izvrtanje i obesmišljavanje reči.” – napisao je Milovan Danojlić u svom eseju “Muka s rečima” (1977).

I zaista, proces modernizacije je, u mnogim narodima, pa i u našem, bio praćen i nekritičkom recepcijom stranih reči u njihove jezike. Taj proces je imao za cilj da – i u govoru, pored bogatstva, oblačenja i drugih spoljnih znakova – identifikuje tu novu elitu, predodređenu da bude lokomotiva razvoja.

Vekovima su jezici elite bili grčki i, naročito, latinski – tim jezicima služili su se obrazovani ljudi postromanske Evrope, međusobno se razumeli i istovremeno održavali namernu distancu prema svima onima koje nisu smatrali sebi ravnim – običnim ljudima. Zato nije slučajno što je jedan od prvih zadataka koje je Martin Luter sebi postavio u sprovođenju nemačke Reformacije bio prevod Biblije sa grčkog na narodni, nemački jezik (1521).

Tri veka kasnije, 1847. godine i jedan drugi reformator, Vuk Stefanović Karadžić, prevešće Novi zavet sa crkvenoslovenskog na srpski jezik. Tom prilikom su mnogi, za to vreme obrazovani, Srbi govorili kako “njima ne treba prosti, govedarski, jezik”.

Pa ipak, uprkos pobedi narodnog jezika praktično u svim narodima Evropa, strane reči će uporno opstajati u svakom od tih jezika, praktično do danas.

Grčki i latinski je sa vremenom zamenio francuski – diplomatski jezik od Prosvetiteljstva pa sve do kraja Prvog svetskog rata. Francuska reč “L’esprit des l’escalier” je tako ušla i u engleski, kao naziv za osećanje koje imamo kada napuštamo neku konverzaciju, razmišljajući o svim onim stvarima koje je trebalo da kažemo, ali eto nismo.

Sredinom prošlog veka ulogu francuskog je konačno zadobio engleski jezik – postao je lingua franca savremenog sveta – i istovremeno jezik koji je svojoj sabraći, svim drugim jezicima, pozajmio najviše svojih reči.

Ironijom sudbine, i engleski jezik je – pored mnogih otmenih francuskih reči – prigrlio i jednu reč iz nekog od jezika balkanskih naroda, rumunskog. To je reč koja je u međuvremenu postala internacionalna – vampir.

U tuđicama je ukus učenosti, ceremonijala, konvencija. Loše stanje u privredi nije isto što i negativne tendencije u ekonomskom poslovanju: prvo je neuka istina, životna i beznadežna, a drugo viša spoznaja, dostupna jedino izabranima. Brbljivci i profesionalni diskutanti, samim usvajanjem takvog rečnika, stiču ugled koji im inače ne pripada. Tuđice daju utisak posvećenosti, i pouzdan su znak upućenosti u pravila igre.

Mnoga značenja reči zasnovana su na nekoj vrsti unutrašnjeg dogovora. Ideologije tako grade i svoje posebne terminologije, koje su pune svojevoljnih, neznalačkih izokretanja i raznih podrazumevanja. Pošto iza ovih apstrakcija stoji sila ljudi su često skloni da ih uzmu ozbiljno i onda kad je očigledno da ništa ne znače. Logika sile ne poštuje silu logike. Zato i podvale sa stranim rečima začuđujuće često, ponovo uspevaju.

Neobrazovani svet se tu dovija kako zna, da ne bi sasvim ostao po strani. Čovek koji zadržava pravo na svoj, običan jezik, isključuje se iz igre, i prihvata ulogu slepog subjekta istorije.

Kako je napisao Milovan Danojlić:

“Bićima i stvarima upravljaju oni koji govore nerazumljivo, oni su u dosluhu sa vlašću. Posvećivanje u politiku počinje ulaženjem u njen jezik. Treba slušati, i ponavljati.”

Tuđice se tu mogu koristiti a da se pritom nema ni najbliža predstava o njihovom istinskom značenju. Na taj način su neobrazovanost i neznalaštvo dobili moćan podsticaj; savremeni politički jezik doveo je do sveopšteg izvrtanja i obesmišljavanja reči.

Reči se izvrću i po trenutnom nadahnuću ali i po potrebi. A kad se osnovni pojmovi zamagle, onda se ni ostalima ne vidi tačan obim, pa je sporazumevanje mogućno jedino po cenu prihvatanja čitavog niza obmana. Tuđice zamagljuju ionako nejasne pojmove i njihove veze sa stvarima: i reč i sadržaj su iskrivotvoreni.

Kada neka reč promeni svoju prirodnu sredinu, jezik u kojem je nastala, u njoj se zbivaju neizbežna semantička pomeranja i fonološka prilagođavanja, što samo doprinosi zbrci. Utisak da vodeće reči ne znače ništa određeno, te da se mogu upotrebljavati kako je i kad koga volja zasniva se i na jednom drugom iskustvu. Davno je uočen razlaz između načela na koja se pojedina učenja pozivaju, i prakse, koja im je gotovo po pravilu suprotna. Ta protivnost je zbunila i poljuljala jedan deo leksike. Utvrdilo se uverenje da se neke reči za jedno izdaju, a da znače nešto sasvim drugo, ili ništa.

U svojim kasnim dvadesetim godinama poznavao sam čoveka – odavno nije više među živima pa bi pominjanje njegovog imena bilo nepristojno – koji je delio pojam proleter od pojma radnik: proleter je za njega bila uzvišena reč, dostojna čiste ideje, Marksove sigurno a možda i Platonove, a radnik samo bleda i nedostojna senka proletera, nesvesna svoje istorijske misije.

 

VI

Reči kao šifre

Four-rotor German Enigma cypher machine, 1939-1945.

Pojam šifre – u kriptografiji – predstavlja algoritam, ili seriju precizno definisanih koraka, kojima otvoreni tekst prebacujemo u šifrirani oblik, poznat samo pošiljaocu i primaocu.

I dok se šifre najčešće nalaze u obliku serija slova i brojeva, na prvi pogled nerazumljivih, ponekad su i same reči, zapravo, šifre. Reč, kao šifra, podrazumeva da ona – pored svog uobičajenog – ima i posebno tajno značenje poznato samo pošiljaocu i primaocu.

Tajne službe su, na primer, koristile tzv. kodna imena (vrstu šifre) kako bi u svojoj službenoj komunikaciji izbegavale da pominju ime i prezime ličnosti o kojoj se zaista radilo. Tako se u arhivama srpske tajne službe sa kraja prošlog veka može naći i Sokrat, Ćuran, Kajmak, Luks, Konzul, Džokej, Crni, Lučijano, Fortuna… Kolege u Hrvatskoj imale su Pitagoru, Karla, Hamiltona, Sovu, Kondora i Boema.

Ko bi, na prvi pogled, mogao da zaključi koja je od ovih reči – šifara krila kasnijeg ministra, a koja kasnijeg ubicu? I koji je to prst sudbine odlučio da će Sokrat završiti u kabinetu, Kajmak u zatvoru a Konzul na groblju?

Nekada je, međutim, upotreba tih reči – šifara bila sasvim besmislena, jer se iz konteksta u kojem su korišćene odmah mogla identifikovati i osoba na koju su se odnosile. Godinama je tako predmet podsmeha bio poslednji pasus jednog izveštaja IV odeljenja Centra Resora državne bezbednosti Beograda od 7. februara 1995. godine o primeni mera TKTR (tajna kontrola telefonskih razgovora) nad izvesnim licem koje je bilo nazvano “objekat Kafa”. Mladi operativni radnik tada je svojim šefovima napisao i ovo:

“Istog dana Kafa je kontaktirao Mihalja Kertesa, koji je u toku razgovora pozvao Kafu na večeru na koju je Kertes pozvao i Branu Crnčevića. Kafa je prihvatio Kertesov poziv i za vreme večere uručio Kertesu i Crnčeviću pozivnice za predstojeće Kafino venčanje sa estradnom umetnicom Cecom Veličković.”

I tajne službe drugih zemalja, a ne samo naše, koriste ponekad ovu tehniku. Tako je recimo američka tajna služba, od izbora Baraka Obame, 5. novembra 2008. godine do njegove inauguracije za Predsednika SAD, 20. januara 2009. godine, upotrebljavala sledeće četiri reči kao šifre za njega i članove njegove porodice. Barak Obama bio je tih sedamdeset pet dana Renegade, njegova žena Mišel – Renaissance, a njihove ćerke Malija i Saša – Radiance i Rosebud.

VII

Politički korektne reči ili govor mržnje?

Monkey See Monkey Do“Politička korektnost je tiranija sa manirima.” – rekao je jednom prilikom Čarlton Heston, američki filmski i pozorišni glumac i dobitnik Oskara za epopeju “Ben Hur”.

Postmoderna je, zaista, sa sobom donela i neologizam – “politička korektnost” – kojim se označavaju izrazi, najpre poželjni a kasnije i jedini dozvoljeni, u javnoj upotrebi.

Politički korektno je reći Afroamerikanac, a ne Crnac; Rom, a ne Ciganin; homoseksualac, a ne peder, i tako dalje. Isto tako, u srpskom jeziku, politički korektno je upotrebiti izraz Albanac, a ne Šiptar dok je Musliman iz Titovog perioda postao tranzicioni Bošnjak.

Danas je mnogo verovatnije da će beli američki policajac, često bez ikakvog razloga, na ulici ubiti slučajnog prolaznika, Afroamerikanca, nego što bi pre trideset godina njegov otac policajac učinio u susretu sa sa slučajnim prolaznikom, Crncem.

I da li su – svim birokratskim i besmislenim ustanovama Evropske unije uprkos – naši sugrađani Romi danas više integrisani u društvo u kojem zajedno živimo nego Cigani  u vreme socijalizma?

Politička korektnost zato insistira na doslednoj upotrebi novih reči, smatrajući da te reči, same po sebi, mogu da zamene suštinu. Reči zaista mogu da postignu puno, ali one ipak nisu svemoćne, o čemu najbolje govori i poznati aforizam sa postjugoslovenskog prostora:

“Dok smo bili drugovi živeli smo kao gospoda. Kad smo postali gospoda prestali smo da budemo drugovi.”

Zato pisci na levici obično tvrde da su konzervativci i desni libertarijanci zloupotrebili izraz politička korektnost kako bi skrenuli pažnju sa suštinskih pitanja diskriminacije i deo šireg kulturnog rata protiv liberalizma.

Sa druge strane, neke radikalne desničarske grupe smatraju da je politička korektnost (zajedno sa multikulturalizmom) samo deo zavere čiji je cilj podrivanje judeo-hrišćanskih vrednosti Zapadne civilizacije.

Antipod političkoj korektnosti je tzv. govor mržnje – one reči kojima se osoba, ili grupa ljudi, napadaju na po osnovu svojstava kao što su pol, etnička pripadnost, veroispovest, rasa, fizički hendikep ili seksualna orijentacija.

Postoji li danas uopšte zona javnog govora koja bi bila negde između politički korektnog govora i govora mržnje? I kolika je ona? Da li je nekim gledištima omogućen privilegovani pristup medijima? Ko može govoriti o kojim pitanjima, kada, bez narušavanja nepisanih kanona pristojnosti?

Sva ova pitanja svode se zapravo na jedno: mogu li se govornici tretirati sa poštovanjem, nezavisno od popularnosti reči koje izgovaraju?

VIII

Reči u raspravama

Kraus_Trigonometric-Dispute“Lažne reči nisu zle same po sebi. One dušu zaraze zlom.” – rekao je Sokrat.

Svi mi ponekad ulazimo u rasprave. Njihovi povodi su vrlo različiti, kao i načini na koje te rasprave vodimo. Neke rasprave vodimo pred publikom, i za nju, druge zato što nam je stalo da baš sa onim, sa kojim raspravljamo, razmenimo argumente i ubedimo ga u svoj stav.

Postoje, međutim, ljudi – svako od nas zna bar ponekog od te vrste – koji ulaze u rasprave bez ikakvog drugog, dodatnog razloga, osim da se o nečemu prepiru. Oni uživaju u samom činu raspravljanja i u taj čin unose strast i povišene emocije. I mada to ponekad mogu biti sasvim dobri ljudi, takve rasprave nikada nisu prijatne. Evo nekoliko saveta šta da radite ako, ponekad čak i nevoljno, budete uvučeni u neku takvu raspravu:

Prvo: nasmejte se. Izbegnite gnev. Postavite takva pitanja koja će drugu osobu navesti da razmisli zbog čega je uznemiren(a). Vrlo je teško raspravljati se sa osobom koja se osmehuje i razgovara  bez otpora.

Drugo: navedite Vašeg sagovornika da pomisli kako je Vaše gledište zapravo njegovo. Ovo zahteva malo suptilnosti, ali je moćan instrument u raspravi sa izuzetno tvrdoglavim ljudima koji nikada neće priznati da su pogrešili. Trik je da postavite takva pitanja kojima ćete manipulisati Vašim sagovornikom sve dok on(a) ne dođe do Vašeg zaključka sam(a).

Treće: priznajte svoje greške. Ako ste nešto loše učinili, ili napravili grešku, jednostavno je priznajte. Ovo samo na prvi pogled može da liči na priznavanje poraza, ali u u stvari predstavlja pobedničku taktiku jer oponentu u raspravi oduzima najjači argument. U tom trenutku može da se desi jedna od dve stvari: ili će se sagovornik osetiti loše što je uopšte i pokrenuo celu raspravu i uskoro biti vrlo predusretljiv, ili neće odmah znati kako da odgovori, što Vam daje mogućnost da kažete nešto što će raspravu odvesti u konstruktivnijem pravcu.

Četvrto: zaćutite. Ovo je posebno jaka tehnika onda kada znate da ste u pravu, i sumnjate da i Vaš sagovornik to zna ali jednostavno nije spreman da to prizna. Ćutite i ostavite Vašem sagovorniku da mumla i izmiče se, dok Vi ćutite i slušate.

Peto: ne napadajte. Šta god radili, ne napadajte Vašeg sagovornika. Svakako, Vi možda već tačno znate šta da kažete kako biste ga pogodili tamo gde će ga zaboleti. Možete hladno kalkulisati i svojom logikom srušiti argumente (i samopoštovanje) sagovornika u prašinu. Ili možete razmišljati na malo složeniji način i raspravu završiti tako što ćete protivnika učiniti saveznikom?

Izbor je, naravno, Vaš – baš kao što će Vaš biti, posle svake takve rasprave, i onaj L’esprit des l’escalier…

IX

Poslednje reči

Lord_Byron_on_his_Death-bed_c._1826“Reči su sve što imamo.” – napisao je jednom prilikom Semjuel Beket, irski dramaturg i romanopisac.

Semjuel Beket se celog života bavio poslednjim rečima i – tako bar kažu očevici – kada je došlo vreme za njegove sopstvene poslednje reči, decembra 1989. godine, nije mogao da se seti nijedne.

Poslednje reči ostaju da žive i to je zapravo njihov cilj, da ostave utisak, baš kao i ono udubljenje koje ostane na jastuku kada se odnese telo onoga koji ih je izrekao. Mi smo nekako skloni da poslednje reči nekako vezujemo sa istinom, iako su istini za volju mnoge od njih bile sasvim banalne, kao npr. one Vilijema Pita mlađeg, čuvenog britanskog državnika (1806):

“Mislim da bih mogao da pojedem jednu pravu Belamijevu pitu.”

Mnogo drugih poslednjih reči bile su sigurno apokrifne, dok su druge bile jednostavno zgodne za citiranje, kao one Oskara Vajlda (1900) koji do poslednjeg trenutka nije gubio samokontrolu:

“Umirem kako sam i živeo, iznad svojih mogućnosti.”

Ili na primer Franca Kafke (1924) koji je u samrtnom času ostao majstor paradoksa:

“Ubijte me, inače ćete biti ubica.”

Problem sa poslednjim rečima je u tome što su one, u našoj kulturi, postale neka vrsta institucije. Zaista, u savremenoj kulturi Zapada gotovo se očekuje od javnih ličnosti da svoj život zaokruže nekom vrstom epigrama – od toga zavisi zapravo njihov posthumni život (za kojeg, za razliku od onog zagrobnog, znamo da postoji).

Sveti Robert Belarminski (1542-1621), italijanski jezuita i kardinal Katoličke crkve u svojoj knjizi “Umetnost lepog umiranja” tražio je od svojih sledbenika da za samrtni čas izaberu nekoliko lepih reči hrišćanskog kajanja.

Robert je bio među vodećim ideolozima Katoličke crkve svog vremena i jedan od glavnih vođa Protivreformacije – između ostalog učestvovao je i u progonima Đordana Bruna i Galileja – i predstavljao je neosporni autoritet u teološkim pitanjima. Oko njegove samrtne postelje zato su se okupili učenici i neposredno pred smrt upitali ga:

“Da li je bezbednije verovati u Isusa ili Devicu Mariju?”

Pa su zato Robertove poslednje zapisane reči bile:

“Verujte u Isusa. Što se tiče Marije, ne ostavljajte me nasamo sa njom.”

U sekularnom dobu porastao je pritisak da se, u poslednjim rečima, bude pomalo optimističan i pomalo zloban, uz nešto jada za one koji su pali na poslu.

Karl Gutke, u svojoj fascinantnoj knjizi “Poslednje reči: varijacije na temu iz kulturne istorije” (1992) citira dirljiv primer meksičkog revolucionara Pančo Vile, ubijenog u atentatu (1923) koji je svojim poslednjim rečima zamolio prisutnog novinara:

“Ne dozvolite da se završi ovako. Recite im da sam ipak nešto kazao.”

***

Ovaj tekst posvećen je svima onima koji sumnjaju, pa dakle – kako je veliki Dekart rekao – i postoje. Sumnja uvek počinje od reči.

Advertisements