SclavoniaКао да он не зна да су сва та лица око њега више-мање кривоклетници, ненадарени брбљавци, ласкави изнуђивачи, трећеразредна пискарала, уцјењивачи, варалице, кривотворитељи потписа, лажни свједоци, убојице, криминални осуђеници на условном допусту, хазардери, детективи и уходе…

(Мирослав Крлежа, “Банкет у Блитви”)

I

Пролог: исток Запада и запад Истока

east-and-west-mimi-revencuТу негде, на просторима јужно од Балтичког а северно од Егејског мора, између моћних река и великих планина, лежи Република Склавонија, простор вековних сукоба војски, банака и култура великих сила.

Крајем прошлог века, федерација неколико мањих земаља окупљених око Склавоније распала се у крвавом грађанском рату. Петнаестак година касније, од ње се одвојила и последња чланица бивше федерације, планинска Дукловија. Од тада Склавонија покушава да се, сама са собом, договори шта је она заправо.

Саму себе зове републиком – такав је и устав уосталом усвојила – али су на њеном грбу и застави и даље краљевске круне. Њени становници су, углавном, Склавонци, али многима од њих није пријатно да то кажу, па су зато измислили име Склавонијанци, које ваљда не би требало да иритира бројне мањине.

Склавонија би желела да буде чланица Европске уније, али да истовремено задржи и добре односе са великом Русијом, коју сматра братском земљом. Русија, опет, Склавонију сматра само једним од пиона у великој шаховској партији коју игра против свог противника, Запада. Баш као и суседне мале земље: Дукловију, Илирију, Мезију, Травунију, Хунију, Дачију… Склавонци то добро знају, али Русију упркос свему томе воле.

“Ми смо исток Запада и запад Истока” – рекао је наводно оснивач склавонске цркве, Свети Савиус, иако је реченица по свему судећи њему накнадно приписана од стране различитих компилатора.

После петнаестак година ауторитарне владавине председника Словака Миклошича, кога је са власти морао да скида и сам НАТО пакт, Склавонија је покушала експеримент са демократијом. Прошло је више од једне деценије пре него што је постало јасно да ни овај експеримент није успео – привреда Склавоније је углавном банкротирала, њена војска се смањила, баш као и државна територија, а становништво је постајало све више незадовољно.

И отприлике у том тренутку, стицајем разних околности, неких планираних а неких и не, на чело Склавоније долази популистички лидер Алексиус Волф, који је тим чином, и против своје воље, покренуо неколико ширих процеса којима ћемо се бавити у наредним причама.

Волф се задесио, живео и владао Склавонијом у врло сложеном и тешком тренутку, који је по много чему превазилазио његове способности, чак и разумевања стварности, а посебно њеног предвиђања и обликовања.

Читава фиктивна источна Европа, из тридесетих година прошлог века, са свим њеним национализмима, диктатурама, војним хунтама, заосталошћу, неразвијеним парламентаризмом, полицијским тортурама, банкротима, заверама, страховима, комунистичким илузијама – полако је почела да се прелама у лику овог човека, чија је ароганција могла да се мери само са његовим мазохизмом.

Наше приче почињу пред крај четврте године Волфове владавине, када је период меденог месеца са Западом већ завршен, а период обожавања – којем су Склавонци иначе склони код свих својих харизматичних лидера – такође на измаку.

Прича о Склавонији не постоји – заправо не постоји једна, већ више прича о овој земљи, прича које се међусобно преплићу, делимично са истим актерима а делимично и са различитим. Често – заправо сувише често – те приче иду и у прошлост, краћу или дужу, и онда мртви људи управљају живима, као у неком чудном луткарском позоришту. Исто тако, приче о Склавонији понекад иду и изван њених граница, и у тим причама онда Склавонцима управљају странци – или бар представе, тачне или погрешне, које Склавонци о тим странцима, и странци о њима, имају.

Сада, кад се наш читалац упознао са Склавонијом, том занимљивом земљом, време је да пређемо на шест лица којима ћемо се бавити у данашњој причи.

II

Нела

Botticelli-Birth-of-Venus-detailНа средини својих тридесетих Нела, историчарка уметности, осећала се сасвим безбедно и заштићено у кули од слоноваче коју је око себе саградила у досадашњем току свог живота. Нела је дубоко и искрено презирала свет око себе, потајно жалећи што се родила на погрешном месту и у погрешно време, поред толико лепших времена и места о којима је читала у књигама.

Нела наравно није волела режим диктатора Волфа, баш као што није волела ниједан пре њега. На изборе је редовно излазила и на њима би увек поносно убацила исто: бели листић. Сваки пут када би то учинила, Нела би изнова била поносна на своје соломонско решење којим је – тако је бар она мислила – казнила и једне и друге. Нико од њих, дубоко је то осећала, није био достојан њеног гласа.

И сваки пут када би јој поглед случајно пао на Волфово патетично лице на телевизијском екрану – на некој од његових свакодневних конференција за новинаре које су директно преношене на свим склавонским ТВ каналима – Нела би се само задовољно осмехнула. Волфова појава би увек била нова потврда њеног става да је бављење политиком нешто нечасно и прљаво, нешто за људе чије се одсуство укуса у слагању боја поклапа са одсуством исправних акцената у говору.

И док је Нелин однос према Волфу и његовом режиму увек био на граници циничног подсмеха, њен однос према било коме ко би тај режим покушао да изазове и оспори био је много занимљивији.

Када би се појавио неки млади човек који би се усудио да јавно изнесе своју амбицију и каже како Волфа треба сменити, Нела би одмах села за компјутер и у маси таблоидног смећа тражила било шта што би за младог претендента могло да буде компромитујуће.

“Аха, ухватила сам га. Напустио је жену и сада живи са некаквом новинарком.” – рекла је у једном случају.

“Одакле му тако лепа кола? Није то сигурно могао поштено да заради.” – смешкала се злобно у другом.

“Као тинејџер је једном привођен због поседовања дроге.” – била је ван себе од среће у трећем.

“Сигурно је радио за тајну службу” – закључила је у четвртом.

У једном од ретких случајева у којима на Интернету није могла да нађе баш ништа компромитујуће о претенденту Нела би тужно казала: “Јадничак. Фин човек, али нема харизму, штета.”

Потом би Нела узела “Три мускетара” Александра Диме, своју омиљену књигу, и по ко зна који пут поново уживала у узбудљивим описима доживљаја д’Артањана, Атоса, Портоса и Арамиса.

“Не, заиста” – закључила би Нела после десетак страна присећајући се несрећног кандидата за лидера опозиције у Склавонији – “нема он ту харизму.”

И тако су године пролазиле, а Нелино уверење да ниједан опозициони лидер не може бити узбудљив као неко од Диминих мускетара, па да сходно томе Склавонији нема спаса, само се учвршћавало. Јер, већ је закључила да су сви опозиционари редом били прељубници, преваранти, наркомани или доушници тајних служби, и то јој је страшно сметало. Сам Алексиус Волф – који је заиста био помало од свега наведеног – Нели није уопште сметао. За њега се то ваљда подразумевало, за њих није.

Понеки читалац би можда могао да помисли да свој сан о слободи Нела није хтела да упрља суочавањем са стварношћу слободе? Стварношћу која је увек далеко од тог сна, и чија груба реалност сигурно не би пријала њеној тананој души? Нела је можда заиста сањала о друштву у којем не би било ни прељубника, ни превараната, ни наркомана ни доушника?

И та хипотеза не би била много далеко од истине. Али, исто тако, не би била ни цела истина. Неудата и незапослена, Нела је одлагање својих животних одлука, сама пред собом, волела да оправдава и тим ружним тренутком у којем су Склавонци живели:

“Како да нађем посао кад нисам члан ниједне странке. Боље да га и не тражим уопште, бар се нећу разочарати.”

“Ко би био луд да прави породицу у овом хаосу?”

Свако ко би то стање покушао да промени претио је да наруши Нелину кулу од слоноваче и тиме је примора да изађе у стварни свет.

И пошто би у тренутку тог изласка у стварни свет Нела могла и да се сусретне са својим принцем на белом коњу, онда је тај тренутак – подсвесно је бар тако осећала – требало продужити у недоглед.

За почетак, ниподаштавајући све напоре да се диктатор Волф смени и редом исмејавајући све њихове протагонисте. Ниједан од њих није смео да буде довољно добар да би му Нела чак и дозволила да покуша; ниједан од њих није смео да буде принц на белом коњу јер стварни свет није смео да продре у свет њене маште. Томе је служио читав низ тих малих, на први поглед небитних, одбрамбених детаља, та Нелина кула од слоноваче.

III

Михаел

almeida-junior-1Михаел никада није успео да заврши неку школу. У данима када је то требало да учини Склавонија је била у рату у којем није учествовала и Михаел је уместо у школу одлазио до границе и помагао локалном криминалном босу у шверцу нафтних деривата.

Када је дошао мир, криминални бос се преселио у читуље а Михаел је отворио малу бакалницу која није имала шансе против великих страних трговинских ланаца.

Без образовања и без пара, Михаел је доста рано схватио да је једини начин његовог опстанка – а у међувремену је оформио и породицу коју је морао да издржава – бављење политиком.

Тако се Михаел почео учлањавати у политичке партије. Трајни глаголски облик смо овде намерно употребили, јер би се Михаел увек изнова учланио у неку партију, баш онда када би она дошла на власт и престајао би да буде њен члан чим би та партија сишла са власти.

Од завршетка грађанских ратова Михаел је тако променио три партије пре него што се, у еуфорији створеној Волфовим доласком на власт, учланио у његову Склавонску Прогресивну Партију.

Михаел је тако избегао неколико озбиљних пореских контрола и на крају га, у малом граду у којем је живео, порезници више нису ни посећивали – знали су да је у некој странци, и то баш оној владајућој.

Михаел је често био градски већник, у два мандата члан управног одбора локалне библиотеке, а једном је отишао чак до Беча, као члан некакве делегације чији смисао се није ни трудио да разуме. Детету је на Кернтнер штрасе купио Моцарт кугле а са колегама увече отишао у стриптиз бар “Јабука” у Јоханес гасе –  и ту се негде, међу грудима високе украјинске плесачице, и завршила Михаелова дипломатска активност.

У Склавонској Прогресивној Партији Михаел се осећао комфорно, по први пут као међу себи равнима: готово нико тамо није завршио никакве школе, нити се одликовао претераним поштењем. И сам без школе и помало глуп, са вешто сакривеним амбицијама, Михаел је био идеалан кадар склавонских прогресиваца.

Тако је, на опште изненађење у свом малом граду, Михаел одједном добио хитан позив да се јави у Белбург – постао је, без икакве своје заслуге, државни секретар у једном битном министарству. Већ прилично развијени ланац бакалница оставио је свом сестрићу и кренуо у велики град.

На белбуршким улицама Михаел је тог јутра пажљиво прекорачио трамвајске шине – неко му је претходне вечери у локалној крчми рекао како кроз њих иде струја – и после дужег лутања нашао зграду министарства.

“Ах, господине државни секретару, каква част што сте коначно са нама. Толико смо о Вама слушали.” – мазни глас секретарице чија је памет била очигледно кратка као и њена сукња збунили су Михаела.

Михаел се затворио у свој нови кабинет и почео, као и увек када се осећао нелагодно, да чачка нос.

“Ако сам ја дошао довде, то само може да значи да ова држава иде у божју матер.” – помислио је забринуто Михаел.

IV

Балтазар

Baldassare-Castiglione-par-Raphaël

Балтазар је био Склавонац, и та чињеница – иначе сасвим нормална за највећи број људи рођених у Склавонији – од малих ногу постала је кључна одредница његовог карактера.

Балтазар је, поред тога, био и инжењер, добар отац и муж, пасионирани сакупљач поштанских марака и љубитељ златних рибица.

Ипак, све те чињенице су, у Балтазаровој свести, биле секундарне – у поређењу са том за њега примарном чињеницом, готово светињом, да је он баш Склавонац.

Балтазар је волео да чита књиге о прошлости Склавоније – почевши од оне давне прошлости, средњовековне, па до недавне, у којој је и Склавонија, пред крај Другог светског рата, постала комунистичка земља. Читајући те књиге, Балтазар се увек трудио да замисли другачију, алтернативну, историјску слику – шта би било да се нешто некада није десило онако како се десило.

Са временом су те, алтернативне историјске слике, почеле да утичу и на Балтазарово виђење данашње стварности: исконски је мрзео тај издајнички Запад а волео Русију, на пример. Истовремено је мрзео комунизам и сваку врсту левице, али исто тако није волео ни демократију. Балтазаров идеал била је нека врста претполитичке, црквено-сељачке државе, одвојене од свих зала савременог света.

Балтазару није сметала проста чињеница да је Алексиус Волф диктатор. Напротив због те његове чврсте руке потајно му се дивио, иако га је – Балтазар је ипак био интелектуалац – било срамота да то сам себи призна. Балтазар је мрзео Волфов режим због једне сасвим друге ствари – онога што је видео као претерану блискост са мрским Западом, увек изнова наглашену глупом паролом коју је Волф стално папагајски понављао, како “Европа нема алтернативу“.

Али, исто тако, Балтазар је још више мрзео оне друге, оне за које би му се макар учинило да су са друге стране линије идеолошких подела са краја Другог светског рата, линије која се у Балтазаровој свести одржала и у двадесет првом веку. Левичаре (а све левичаре је Балтазар звао комунистима) и федералисте он је мрзео више од самог диктатора Волфа и његове клептократске елите.

“Ако већ неко мора да ме пљачка, нека то буде мој брат Склавонац, а не неки тамо странац.” – била је омиљена Балтазарова узречица.

Природно интелигентан и врло образован, Балтазар није имао проблема да схвати како је Волфова политика погубна по интересе саме Склавоније, земље коју је, иако на свој чудан и архаичан начин, искрено волео. Провинције, енергетске компаније, авиопревознике, телекомуникације, обрадиву земљу – све те вредности је Волфова влада немилице и без икаквог критеријума давала странцима, само да би добила још једно или два тапшања по рамену или позив на неку бесмислену међународну конференцију.

Све је то Балтазар знао, и потајно због тога патио. Али, патио је и зато што је – природно паметан – истовремено спознао и сопствена идеолошка ограничења и опседнутост псеудоисторијским митовима: његова мржња према Западу, левици, космополитизму… – онемогућавала му је да искрено прихвати такве алтернативе Алексиусу Волфу. Онемогућавала му је чак и да прихвати неке разумне компромисе.

А алтернативе у коју би биле уткане само Балтазарове сопствене вредности једноставно није било на видику. Балтазар се, све више, у сопственој земљи осећао двоструким странцем.

Несхваћен у стварности, Балтазар се посветио својим књигама. За разлику од Неле, није волео француски романтизам деветнаестог века. Сматрао га је исувише лаким и тривијалним – био је то за Балтазара тачно онај стил због којег је презирао и цео Запад. Више му је годио мистицизам Истока – он га је испуњавао и надахњавао, чинио га је да се осећа, у оном посебном, Балтазаровом, значењу те речи, правим Склавонцем, припадником народа са посебном историјском мисијом.

И зато је, баш оног дана када су, уочи Волфове посете једној далекој азијској земљи, његови сарадници из сиве зоне отпочели масовни медијски спин о наводном државном удару који припремају западни агенти у Волфовој влади, Балтазар са презиром искључио телевизор.

Отишао је до библиотеке и узео свог омиљеног писца, Достојевског. Овог пута била је то књига “Записи из мртвог дома.”

Већ после пола сата, Балтазар је био сасвим далеко од омражених енглеских назива реклама у улици у којој је живео. Његова проста душа склавонска уживела се у догодовштине Александра Петровича у пустоши Сибира.

У дому белбуршког инжењера почињало је још једно вече ескапизма.

V

Оливија

nurse

Оливија, главна медицинска сестра у болници најсевернијег града Склавоније, провела је цео свој дотадашњи живот борећи се за промене.

У време председника Словака Миклошича ишла је по митинзима и лепила плакате, понекад гутала сузавац а једну ноћ је чак преспавала у полицијској станици.

Ипак, за све то време, Оливији је најтеже падао подсмех њених суграђана који су јој се иза леђа цинично дошаптавали и ишчуђавали:

“Ето, паметна девојка, а бави се овим глупостима. Што не гледа своја посла?”

Оливијине године су тако пролазиле, између наде и разочарења, али је она увек веровала да ће Запад – тај културни образац уз који је одрастала – на крају наградити добре Склавонце и казнити оне лоше и прихватити њену земљу као равноправног партнера у Европи. Запад је, међутим, водио рачуна о својим интересима, а не о Оливијиним идеалима.

Помоћи, подршке и инвестиција – свега што је широком руком обећавано да би се са власти оборио председник Миклошич – дошло је много мање него што су Склавонци у време преврата очекивали. И оне паре које су дошле у великој мери су отишле страним саветницима, понеком Оливијином бившем саборцу на функцији у Белбургу, или њему блиском тајкуну. Октобарска бајка полако се претварала у мајску ноћну мору.

Оливијина вера у Запад, међутим, није била пољуљана:

“Радићемо више и марљивије и доказаћемо им да смо вредни Европе.”

Али, бољи живот којем су се сви Склавонци, па и Оливија, надали, никако није долазио. Незадовољни народ је све више критиковао власт, власт се све више позивала на Запад, Запад је све више мудро ћутао.

У последњем чину тог патетичног водвиља, на власт у Склавонији дошао је, уз директну помоћ Запада, опскурни Алексиус Волф и Оливија је, по први пут, остала искрено разочарана и збуњена:

“Да ли је могуће да је моћни, паметни и непогрешиви Запад то учинио? Зашто нас нису примили у ту Европску унију пре него што су ови грозни људи дошли на власт? Како се та грешка догодила? Шта ми сада да радимо?” 

Ипак, та грешка – Оливија је то на крају тако дефинисала – коју је Запад учинио, прихватајући бескрупулозног Волфа као свог омиљеног партнера, није пољуљала њену наду у идеолошки и културни образац у који је веровала. Била је убеђена да је грешка привремена и да ће је, у неком тренутку, неки паметни човек у Вашингтону, Лондону или Бриселу уочити, схватити и исправити.

“Тада ће све доћи на своје место и наставићемо тамо где смо стали, у светлу будућност.”

И када је изненада – и то баш од представника омрзнутог Волфовог режима – добила понуду да буде директорка болнице у којој је радила, Оливија се обратила свом пријатељу и љубавнику, дописнику једног великог западног листа. Викенд проведен на оближњем језеру искористила га је и за питање шта да ради.

Дописник, међутим, није могао да јој помогне:

“Немам појма. Инструкције које добијам су све конфузније. Мораћу да питам Дебенхама. Наравно, ако будем био у прилици да га видим ових дана.”

VI

Дебенхам

(c) Government Art Collection; Supplied by The Public Catalogue Foundation

Дебенхам, дипломата велике западне земље, дошао је у склавонску престоницу Белбург још пре Волфовог доласка на власт. Било би претерано рећи, наравно, да је баш Дебенхам пресудно допринео тој транзицији – преласку са бивше демократске на садашњу Волфову власт – али је неку улогу ипак одиграо.

На почетку је дипломата имао разлога да буде задовољан: упркос повременим Волфовим популистичким јавним иступима у којима је подилазио необразованом и примитивном делу свог бирачког тела (а највећи део је био такав) он је био релативно послушан Дебенхаму и у своју власт – чак и на министарска места – инсталирао је већи број кандидата који су му били сугерисани.

Дебенхамови проблеми су почели онда када је Волфу власт ударила у главу и када је неколико сумњивих особа из његовог најближег окружења почело да ту власт користи, преко оне дозвољене мере, за лично богаћење. Западне компаније би се жалиле својим владама, те владе су писале Дебенхаму, он би интервенисао, Волф би дао часну реч да ће своје криминално окружење ставити под контролу, и на крају би опет све било по старом.

Када су Запад и Русија ушли у још један циклус кризе у међусобним односима, Дебенхамов положај у Белбургу се додатно погоршао. Његови послодавци су захтевали да се и Склавонија укључи у земље санитарног кордона против Русије, а тврдоглави Волф није хтео ни да чује. Уместо тога је, као утешну награду, Дебенхамовог кандидата именовао за директора склавонске државне телевизије.

И тако је Дебенхам, полако али све чешће, почео да долази на насловне стране таблоида блиских диктатору Волфу. Углавном је тамо нападан као идејни вођа некаквог државног удара који се планира ради смене Волфа. Понекад је чак био представљен и као латентни хомосексуалац.

“Мартине, ово заиста нема смисла. Ни у једној земљи нам ово нису радили.” – била је те вечери љута Дебенхамова супруга, лепа Валерија.

“Ово није нормална земља, драга. Ово је Склавонија. Зато нам је министарство и дало посебан додатак на плату, онај за ризик од шизофреније.” – мирно је одговорио Дебенхам.

Неколико дана касније, на заједничкој вечери са Волфом и његовом женом, уз одлично црно вино, брачни пар Дебенхам је добио извињење које није било и објашњење:

“Екселенцијо,  ја уопште не знам шта да радим са њима. Ево, пре неки дан су председницу суседне Илирије монтирали на насловној страни у сцене из неког трећеразредног америчког порно филма. Али, како да ја то решим када ви са Запада стално инсистирате на тој слободи медија?”

Волф је уз циничан осмех подигао чашу да наздрави Мартину и Валерији. Дебенхам је схватио замку једва скривену у Волфовом питању. Било је то само прво у низу вечери у којима ће дипломата испасти будала.

Месеци су пролазили и Дебенхам је настављао да у западне престонице шаље дипломатске депеше како је Волф још увек под контролом. И он сам, а и његови шефови који су их читали, знали су да су оне све мање тачне. Сенка руског медведа надвијала се над Белбургом и бивши стидљиви штићеник све више је постајао осион и бахат.

Наравно, да је Алексиус Волф осион и бахат Дебенхам и његови шефови знали су од самог почетка – зато су му, између осталог, и дали ону почетну, пресудну, подршку. И док је такав био према несрећним Склавонцима то им није уопште сметало. Сада, када је све чешће почео и њих да третира на исти начин, били су изненађени.

Шефови су чекали расплет. Расплет је у својој вили чекао и брачни пар Дебенхам: Мартин се надао да ће он уследити тек по његовом одласку из Белбурга који је био заказан за лето наредне године. Валерија је била најсрећнија када би могла да оде сутрадан…

VII

Арон

barn-owlНа великом белом картону, причвршћеном уз зид његове канцеларије, Арон је пажљио обележио један црвени и један плави кружић. Црвени је означио још једног блиског Волфовог сарадника чији је рачун у страној банци Арон пронашао протекле недеље. Плави – једног другог Волфовог сарадника који му се тих дана добровољно јавио као кандидат за инсајдера.

Истина, на картону је било доста имена око којих су истовремено били и црвени и плави кружићи. Било је и црних – они су означавали сараднике руске тајне службе – али је већина била сива – они тек треба да добију своје боје.

Арон је запалио лулу и једно време гледао у картон размишљајући. Прошлог децембра на њему је било много више сивих кружића, тек понеки црвени и један једини плави – једна пуначка плава дама за коју је Аронова супруга Тамара била погрешно убеђена да је љубавница њеног мужа.

“Година није прошла лоше. Уздрмали смо их више него што смо очекивали. Таман колико треба да догодине направимо контролисани пад. Не вреди разбити пола порцелана у радњи да би се избацио слон.”

Са тим мислима Арон се окренуо према наредном картону на коме су, исто тако у различитим бојама, били пажљиво означени сви могући чиниоци Волфове дестабилизације: лидери опозиционих странака, њихове потенцијалне замене, руководиоци независних регулаторних тела, угледни новинари, тајкуни, неки тужиоци и генерали полиције. Аронову пажњу привукао је кружић којим је био означен дипломата Дебенхам и он потом потражи једну недавну депешу. Након пажљивог читања Арон закључи:

“Нека га још овде у Белбургу. Ко зна зашто ће нам можда бити још користан.”

Арон је знао да мора да сачека фебруар, када ће се у једном замку, на далеким северним морима, решавати судбина десетак земаља са простора где су се увек преламали западни и руски утицаји, међу њима и Склавоније. Тада ће бити решена и судбина несрећног дипломате Дебенхама. Арон је почео да се нервира:

“Било би свакако боље да смо избегли тај пакет. Зашто се мало више не баве банкротираном Илиријом, Дукловијом која је на ивици грађанског рата, Хунијом која клизи ка фашизму, или оном пљачкашком Мезијом?”

Арон је у једној руци држао позивницу за састанак у замку, а другом покушавао да поново запали лулу. Помисао да ће помоћ у одласку диктатора Волфа поново бити наплаћена сувише високом ценом изнервирала га је и мало запаљеног дувана пало му је из луле на кошуљу и прогорело је.

Арон је гласно опсовао, али канцеларија је била празна и то нико није чуо. Баш као што нико није знао колико искрено Арон, у ствари, мрзи и Запад, и Русе, и Волфа, и његову неспособну опозицију.

Секретарица је најавила странку – угледног склавонског тајкуна – али Арон је одсутно гледао кроз прозор. Нова година се ближила и Тамара је пожелела да је проведе негде ван Белбурга.

“Хоће да јој пронађем мали, досадни, град у Европи.” – Арон се сетио разговора за викенд.

Тајкун је у том тренутку ушао у Аронову канцеларију са флашом доброг, осамнаест година старог, шкотског сингл малт вискија – Laphroige је био у питању.

“Копенхаген или Даблин? Шта би ти изабрао?” – упитао га је уместо уобичајеног поздрава његов домаћин.

VIII

Епилог: Пирандело у склавонском блату

six charactersИталијански драмски писац Луиђи Пирандело поставио је у мају 1921. године на сцену римског позоришта Valle свој најпознатији комад: “Шест лица тражи писца”. За то време авангардно дело изазвало је хаос у публици која се поделила на присталице и противнике комада. Темпераментни италијански дух је брзо расправу довео до туче и сам Пирандело је био принуђен да побегне из сале на споредан улаз.

Мајстор натурализма, Пирандело је заправо написао комад у којем се испреплићу две радње и две стварности. Глумци и Режисер припремају пробу једне Пиранделове комедије и тада на сцену изненада долазе чланови једне породице и траже да се изведе драма према њиховом животу. Глумци и Режисер пристају и онда породица изводи своју сопствену представу у току позоришне пробе.

Као што је било у Пиранделовој фикцији, тако је и данас у склавонској реалности: стварност је у делу постала илузија а илузија је постала стварност. Обични људи су постали глумци, а глумци су постали обични људи. Дело се претвара из трагедије у комедију и обрнуто.

Пирандело је успео да помеша илузију и стварност али се то није претворило у хаотичан чин. Сви делови представе, са својим елементима и односима између ликова чврсто су повезани, са унутрашњом логиком. Да ли ћемо, до завршетка наших Прича о Склавонији, успети да ту логику задржимо и међу наших шест ликова – а у наредним наставцима појавиће се и неки нови – просудиће наравно наш читалац.

Ипак, већина глумаца у Пиранделовом комаду завршила је трагично. Како ће завршити наших шест ликова још увек не знамо. Крај још увек није написан. Он зависи колико од њих самих толико и од сложеног паралелограма сила, спољних и унутрашњих, које обликују њихово понашање.

И Нела, и Михаел, и Балтазар, и Оливија, и Дебенхам, па и сам Арон – сви они су незавршени ликови у потрази за својим Писцем, који ће их повезати у логичну целину и тек на тај начин дати им пуни смисао. На исти начин као и њих шесторо, и сама Склавонија тражи свог Писца који би од обичног народа, demosa, коначно створио политички народ, populus.

Нелин ескапизам и Михаелов аривизам, Балтазарове традиционалистичке и Оливијине модернистичке илузије, Дебенхамов опортунизам и Аронов шах са живим људима – све ће то у наредним епизодама Прича из Склавоније морати да се уклопи у јединствену целину.

Или можда ипак неће морати? Објављивањем првог наставка “Прича из Склавоније” неизбежно смо најавили и последњи. Али, као што смо рекли, то не значи да у овом тренутку још увек тачно знамо и његову садржину – путева расплета има још увек доста, а на њима и неколико раскрсница са чудним путоказима на којима ће наши јунаци морати да се снађу.

***

Серија текстова “Приче из Склавоније” посвећена је успомени на италијанског драмског писца и Нобеловца, Луиђија Пирандела. 

Сам Луиђи Пирандело је био дубоко контроверзна личност: 1925. је ушао у Мусолинијеву фашистичку партију реченицом “Фашиста сам зато што сам Италијан”. Само две године касније своју чланску карту је поцепао пред очима запрепашћеног генералног секретара странке. Пар година пред смрт, 1934. године, добио је Нобелову награду за књижевност и био последњи Италијан, добитник тог високог признања, за наредних пола века. Умро је сам у свом дому у Риму, 10. децембра 1936. године, а до краја живота пратила га је Мусолинијева тајна полиција, OVRA.

Писац мора да буде контроверзна личност. Колико контроверзна, то одређује стварност коју Писац описује – по правилу, да би разумео стварност, па самим тим могао и да је опише, Писац мора бити контроверзнији од ње саме.

Advertisements