Rene Descartes“Vrlo je jasno da, kad god ne možemo da ustanovimo šta je istina, treba da delujemo prema onome što je najverovatnije. Nadam se da će sud budućnosti o meni biti nežan, ne samo zbog stvari koje sam objasnio, već i zbog onih koje sam namerno propustio da objasnim, kako bih i drugima ostavio zadovoljstvo otkrića.”

Rene Dekart (1596 – 1650) “Geometrija”

I

Prolog: bolesni ambasador i uplašeni sobar

french embassySpavač je ležao na krevetu, blago uspravljen na dva jastuka iza leđa. Na prvi pogled izgledalo je kao da je upravo očekivao posetioce, ali je iznenada zadremao. U noćnoj košulji uobičajenoj za to vreme i za ljude njegovog ranga, sa porcelanskom šoljom na noćnom stočiću u kojoj se čaj već bio ohladio, i nekoliko papira razbacanih po podu slika je delovala sasvim uobičajeno. Samo jedna činjenica kvarila je idiličan prvi utisak – spavač je bio mrtav.

“Gospodin jeste bio bolestan nekoliko dana, ali se u petak oporavio. Odbio je posetu doktora i rekao da danas planira da ode do Njenog Veličanstva.”

Sobar je bio očigledno uplašen posledica koje bi mogao da snosi zbog iznenadne smrti čoveka kojem je bio dodeljen kao posluga.

“Slobodni ste. Idite po ambasadora i zovite ga da dođe ovamo.”

Posetilac je lutao pogledom po sobi pokušavajući da uoči nešto neuobičajeno. Očekivao je da će pored pokojnika zateći njegovog lekara i sveštenika, ali njih nije bilo. Dosadni sobar mu je samo smetao.

Popodne je prelazilo u veče, tog ponedeljka 11. februara 1650. godine, a jutarnji vetar sa severa je stao.

“Štokholm će imati još jednu snežnu noć.” – pomisli Posetilac.

Per Brahe mlađi, grof od Visingsborga, član Krunskog saveta Švedske i u tom trenutku već dve godine generalni guverner tadašnje švedske pokrajine Finske, imao je lični zadatak kraljice Kristine da organizuje istragu koja će utvrditi uzrok ove čudne smrti. Jer, na krevetu u gostinskoj sobi francuske ambasade u ulici Narva u Štokholmu nalazio se niko drugi do Rene Dekart, već tada poznat kao “Otac filozofije”, autor “Diskursa o metodi”, “Geometrije” i “Principa filozofije” i – što je u tom trenutku za grofa Brahea bilo mnogo značajnije – lični gost, prijatelj i učitelj švedske kraljice.

Ispod kreveta se nalazila noćna posuda, i grof Per Brahe je u njenoj sadržini odmah uočio jasne tragove krvi. Bio je to očigledno jedan od tragova za kojima će istraga morati da krene. Brahe je pažljivo vratio posudu tamo gde ju je i našao – biće svakako zanimljivo da li će neko pokušati da ukloni ovaj dokaz.

U tom trenutku u sobu je ušao i Hektor Pjer Šanu, francuski ambasador u Švedskoj. I on je bio u noćnom ogrtaču, držeći u levoj ruci maramicu kojom je pokušavao da zaustavi kijanje dok se desnom rukovao sa gostom.

“Ekselencijo, niste valjda i Vi bolesni?”

Grof je samo glumio iznenađenje. Dobro je znao da ambasador ima prehladu već desetak dana, i da ga je njegov gost Dekart često obilazio i pravio mu društvo. Ambasador je, između kijanja i šmrcanja, nastavio:

“Monsieur, zima je ove godine jako teška. Vi Šveđani ste navikli na nju pa ne primećujete. Od Božića kašljem pomalo. Eto, dobri Rene se sigurno od mene i zarazio.”

Brahe ga je gledao sa saosećanjem koje je trebalo da prikrije stvarni tok njegovih misli:

“Aha, znači to bi trebalo da bude zvanična verzija. Negovao je svog prijatelja, zarazio se, i umro. Kako se zgodno uklapa… Hajde da ne otkrijemo sve naše karte odmah.”

Tako da je, umesto svoje prave misije, grof odlučio da ambasadoru otkrije samo onu protokolarnu:

“Njeno Veličanstvo šalje Vam izraze svog najdubljeg saučešća. Rene Dekart nije bio samo veliki naučnik nego i most prijateljstva između naših zemalja i dinastija. Kruna će se pobrinuti za organizaciju njegove sahrane sa najvišim državnim počastima. I naravno, preuzeće sve troškove.”

Sa tim rečima, grof Brahe se sasvim blago naklonio ambasadoru – taman onoliko duboko koliko je protokol predviđao za plemstvo njegovog ranga – i izašao iz sobe. I dok je na ulazu uzimao šešir i ogrtač, pogledao je još jednom u sobara koji nije mogao da sakrije znake nelagode.

“Ovaj čovek nešto krije. Neće biti na odmet da vidimo sa kim će se sastajati narednih dana.”

Kočija je ubrzo napustila ulicu Narva i prešla preko mosta Norbro, koji je francusku ambasadu delio od kraljevskog dvora Kronor. Ali Brahe se odjednom predomislio, i – već gotovo na samoj kapiji dvora – naredio kočijašu da skrene desno. Posle desetak minuta – i još jednog mosta – naš junak je izašao na Birger Jarls trgu. Desno od Ridarholmen crkve, čiji je visoki zvonik dominirao trgom nalazila se dugačka zgrada od cigle oker boje. Možda će ga sreća poslužiti?

II

Rene Dekart: Otac filozofije

descartes dreamRene Dekart rođen je 31. marta 1596. godine u seocetu Le Ej, u francuskoj pokrajini Tureni, tamo gde se – uz reku Loaru – i danas nižu dvorci tada moćnih i samovoljnih prinčeva. Majku nije stvarno ni upoznao – umrla je kada je imao nepunih godinu dana – ali je uprkos tome imao, za to vreme, srećno detinjstvo. Uz babu i dedu najveće zasluge za to imao je njegov otac, nasledni plemić Joakim Dekart, čovek srednjeg imovnog stanja i prilično liberalnih shvatanja u pogledu vaspitanja svog sina.

Završivši koledž kod jezuita u La Flešeu Dekart je nastavio školovanje na Univerzitetu u Poatjeu gde je u dvadesetoj godini, 10. novembra 1616. godine, primio diplomu civilnog i kanonskog prava.

U to vreme o njemu se inače prilično malo zna. Studentske godine je proživeo kako i dolikuje imućnijim studentima punog džepa i glave – provodio se i lumpovao, voleo lepe žene, jahao i mačevao se. Na jednoj strani postigao je u nauci sve što se moglo u školi svog vremena, bio je uvek među najboljima. Sa druge strane upoznao je i svakodnevni život mladog sveta poštujući maksimu: upoznaj pa sudi. Upoznao je i doneo odluku, ali bez osude društva koje je napustio. Život tog društva učinio mu se praznim i dosadnim. Da li je tu u njegovom duhu zaiskrila jezuitska zapoved maksimalnog napora za telo i duh ili je više bila u pitanju unutrašnja potreba za čistim prostorima tela i duha, promenama koje će spolja odagnati samoću, a iznutra obezbediti integritet ličnosti, nikada nećemo saznati.

Stupivši u vojsku Dekart je u garnizonskom životu našao ono što je tražio, barem u prvo vreme. Upoznao je vojne veštine ali se 1618. godine u Bredi upoznao i sa holandskim filozofom i matematičarem Isakom Bekmanom, s kojim će raspravljati mnoga pitanja iz matematike, muzike, poezije i ezoterizma. Bilo je to jedno iskreno prijateljstvo bez obzira na kasniju zavist koju će Bekman osećati prema Dekartovoj slavi.

Dekart je bio pravoveran katolik, čak i prilično jasno protivreformacijski opredeljen, ali je to na početku bila više neka vrsta kulturnog i političkog nego verskog ubeđenja. U tom periodu Dekart nije pridavao veći značaj veri u svom životu – u jednom dubljem intelektualnom smislu, sebe je smatrao skeptikom.

Ali, u samo jednoj noći – uoči Svetog Martina, 10 – 11. novembra 1619. godine – Dekart je usnio tri čudnovata sna koji su izmenili njegov dotadašnji život, preobrativši ga od skeptika u čoveka koji je tragao za istinom kao najvišim izrazom ljudskosti koja se tek kao takva treba sjediniti s Bogom.

U prvom snu bio je nošen strašnim vetrom, trpeći bol u desnoj strani i poskakujući na levoj nozi. Vetar ga je okretao kao čigru. Jedva se uspeo otrgnuti tom zlom vetru odjurivši u kapelu koledža koji se našao u blizini.

Drugi san predstavlja dopunu prvog. Posle velike buke Dekart se budi, a cela njegova soba svetluca kao da je obasjana svicima; nakon tri treptaja očnih kapaka svetlucanje prestaje.

I treći san, najjasnije simbolički pokazuje koliko je Dekart bio pod uticajem pesničke umetnosti. U tom snu nailazi na zbirku stihova pod naslovom Corpus Poetarum i na stih Quod vitae sectabor iter (Koji ću put slediti u svom životu?), a zatim na pesmu koja je počinjala s Est et Non, pesnika pitagorejca Ozona.

Ova tri sna, svaki za sebe, uobličili su njegov filozofski i poetski put kroz težnju ka istini. Od tog vremena upornošću i disciplinom – koja će kasnije kao filozofski i moralni stav biti po njemu nazvana kartezijanstvo – Dekart je počeo studije iz različitih područja nauke objedinjavajući ih čvrstom logikom jednog od poslednjih univerzalnih mislilaca moderne civilizacije.

Tih godina Dekart putuje između Danske, Holandije i nemačkih državica izoštravajući svoj duh i trpeći iskušenja među kojima je najčuvenije ono proisteklo iz hermetičnog reda Ruže i krsta (Rosenkreuzer ili Rosicrucians). Iako postoje zapisi da se Dekart divio mističarima ovog reda, nikada nije istorijski utvrđeno da im je zaista pripadao.

Menjajući mesto boravka i vojske Dekart dospeva u vojsku koja, u Tridesetogodišnjem ratu, opseda Prag. Slede lutanja po raznim evropskim gradovima. 1622. godine Dekart se vraća u Pariz, prodaje imovinu koju je imao u rodnoj Tureni i te pare investira u državne obveznice, što mu donosi lep godišnji prihod od kojeg će pristojno živeti ceo ostatak života.

Međutim malo-pomalo Dekart shvata kako mu od svih zemalja najviše odgovara Holandija u koju se seli 1628. godine. Tu će obitavati skoro dvadeset narednih godina – promenio je za to vreme čak četrnaest adresa u deset različitih gradova – izbegavajući poznanike i gnjavatore, osiguravajući sebi mir potreban za visoki umni rad i stvarajući od svog života mit.

“Treba mi mnogo sna i odmora” – piše on svojim brojnim poznanicima – “Ja ne radim mnogo, radim intenzivno” dodaje.

Dnevno po deset sati provodi u krevetu. Tih godina ne zna se mnogo o njegovom ljubavnom životu, ali kako piše u jednoj njegovoj biografiji bio je čovek, pa je imao i dete koje se rodilo 1635. godine i kršteno je imenom Francine (Fransin). Devojčica je bila plod ljubavi Dekarta i njegove služavke Helene Jens. Ta će mu devojčica doneti mnogo radosti i, tim više, boli kada je umrla 1640. godine, nešto pre nego što će umreti i Dekartov otac. Te dve smrti potresle su duboko velikog mislioca i još čvršće ga vezale za njegov rad.

Objavivši svoje prvo delo “Rasprava o metodi” (Discours de la Méthode) u Lajdenu u Holandiji, 1637. godine, pisano na francuskom jeziku s dodacima Dioptrija, Meteori i Geometrija. Dekart postaje slavan. Ali više nego ikada ranije on žudi za slobodom i samostalnošću. Društvo uopšte ne podnosi, a sa prijateljima kontaktira samo preko pisama. Više nego ranije potrebni su mu san, odmor i spokoj.

U Parizu objavljuje Meditacije, primer briljantne primene svoje čvrste logike. U Dekartov život ući će 1643. godine još jedna mlada žena, princeza Elizabeta, ćerka izbornog kneza i nekadašnjeg češkog vladara. Iako ju je primio skeptično, Dekart je sebi priznao kako ta žena zna mnogo i poseduje oštroumnost koju treba zaposliti kako bi pobegla od pomodarstva. Sve do svoje smrti pisaće joj duga i često ispovedna pisma, prihvatajući njeno prijateljstvo kao dopunu svog samotničkog života.

III

Tajni komitet i govorljivi lekar

doctorGrof Per Brahe imao je sreće: u palati na Birger Jarls trgu, iako nije bio najavljen, našao je moćnog barona Gustava Horna, tada na čelu Tajnog komiteta – tela koje je unosilo strah i među višim plemstvom Švedske – preteče onoga što će tek dva veka kasnije postati obaveštajna služba ove kraljevine.

“Razumem da je Njeno Veličanstvo pogođeno smrću francuskog naučnika. Oni su ovih nekoliko meseci bili prilično bliski, iako je razlika između njih dvoje, čini mi se, skoro trideset godina?”

Baron Horn je zastao posle ovog pitanja, pažljivo posmatrajući pridošlicu. Nije mogao da razume zašto je kraljica Kristina pokrenula svoju privatnu i tajnu istragu o Dekartovoj smrti, a posebno zašto je tu istragu, pored njegove službe, poverila baš grofu Braheu. On doduše jeste bio među najbližim saradnicima njenog pokojnog oca kralja Gustava Adolfa, ali je već dve godine bio u Finskoj i sada se, sasvim slučajno, zatekao u Štokholmu.

Per Brahe je namerno ignorisao provokaciju u pitanju svog domaćina. Od njega se, uostalom, nije ni očekivalo da komentariše Kristininu bliskost sa Dekartom.

“Tako njegove uhode mogu da razgovaraju sa kapetanima brodova po krčmama u Štokholmu.” – pomisli grof.

I zato, umesto šireg razgovora koji bi se baronu Hornu očigledno dopao, Brahe odluči da se ograniči na tehnička pitanja. Bile su mu potrebne dve uhode koje bi pratile sobara iz francuske ambasade i utvrdile da li će se, tih dana, sastajati sa nekim interesantnim ljudima. Baron Horn je samo klimnuo glavom – oko toga neće biti nikakvih problema.

“Kao da on vrlo dobro zna čak i o kojem se to sobaru radi. Uopšte se nije iznenadio.” – pomisli Brahe.

Nakon popijenog konjaka i još nekoliko kurtoaznih fraza, grof je ustao. Njegov domaćin ga je ispratio do vrata i – tek tada, onako uzgred i više za sebe – rekao:

“Njeno veličanstvo je već u dvadeset četvrtoj godini, i uporno odbija bračne ponude iz nekoliko vodećih evropskih dinastija. Možda je bolje da se manje bavi filozofijom i geometrijom a više ide po balovima?”

Brahe je promrmljao par učtivih reči i napustio palatu Tajnog komiteta. Od barona Horna, već je to bilo sasvim jasno, neće imati neku posebnu pomoć. Zašto je kraljica istragu o Dekartovoj smrti tražila baš od njega, postajalo mu je sve jasnije.

Zato je, narednih dana, Brahe odlučio da svoju istragu nastavi sam. Sasvim prirodno, prvi naredni sagovornik bio je lekar koji je za vreme te poslednje bolesti brinuo o pokojniku – a i onaj koji je izdao zvaničan dokument o uzroku smrti – doktor Johan Van Vulen.

“Zvaničan uzrok smrti je upala pluća. Bolesnik je imao slabu konstituciju, probleme sa disajnim organima od ranog detinjstva, a izraziti premor prethodnih nedelja doprineo je opštem padu imuniteta.”

Doktor Van Vulen je mirno, sa dosta stranih reči, objašnjavao kako nijedan simptom u poslednjoj bolesti i smrti velikog naučnika ne ukazuje ni na šta sumnjivo.

Sedeći u poslednjoj klupi stokholmske Storkyrkan katedrale, neupadljivo obučeni, Per Brahe i Johan Van Vulen nisu privlačili pažnju retkih posetilaca crkve tog petka rano pre podne.

U polumračnoj unutrašnjosti crkve grof nije mogao tačno da vidi doktorovo lice. Više je u njegovom glasu osetio onu nijansu koja obično sagovornika navede da posumnja u istinitost onoga što je upravo čuo. Da li je doktor to upravo i hteo da postigne, ili jednostavno nije mogao vešto da laže, Braheu nije bilo do kraja jasno.

“Kada ste poslednji put posetili bolesnika?” – upita odjednom Brahe.

“U petak popodne. Bilo mu je bolje i izričito je tražio da ne dolazim za vikend. Planirao je da tog ponedeljka, kada je umro, ponovo ode do Njenog Veličanstva.”

Izgledalo je da doktor nije iznenađen ovim pitanjem. Nastavio je da još nekoliko minuta objašnjava rizike nezalečene upale pluća na oštroj zimi. I tek na izlasku iz katedrale, onako uzgred i poluokrenut svom sagovorniku, doktor reče:

“Moram da priznam, malo su me iznenadili ti tragovi krvi koje smo našli u noćnoj posudi ispod kreveta. Najpre sam pomislio da je krv iz pluća – Francuz je patio od tuberkuloze još kao mlad i bilo bi sasim za očekivati da je, u toku bolesti, popustio neki kapilar u plućima. Tek kasnije sam ustanovio da se, zapravo, radi o krvi u urinu. To nije tipično za upalu pluća.”

Grof je ćutao. Sećao se tog detalja vrlo dobro, ali to nije hteo da otkrije Van Vulenu. Odlučio je da se za trenutak  napravi naivnijim nego što je zaista bio:

“Možda je u pitanju bila neka druga bolest? Bubrezi na primer? Oprostićete mi doktore na mom skromnom medicinskom znanju.”

Dvojica muškaraca su već bila izašla iz katedrale. Doktor je na glavu stavio šešir i obukao rukavice. Druga polovina februara je bila još vrlo hladna.

“Moguće. Mada mi se Dekart nije žalio ni na kakve bolove, ni u urinarnom traktu ni u žučnoj kesi. Ti bolovi bi bili neizbežni pratilac ovakvih oboljenja. Osim ukoliko u pitanju nije bilo trovanje.”

Grof je podigao obrve u znak čuđenja. Nije očekivao da doktor ovu mogućnost pomene tako otvoreno. Nastavio je da ga fiksira upitnim pogledom dok je Van Vulen ulazio u svoju kočiju. Na samim vratima kočije doktor se okrenuo i kratko rekao:

“Arsenik.”

Brahe je otpustio svog kočijaša. Posle nekoliko dana snežnih nanosa Štokholm je konačno osvanuo okupan suncem i grof je odlučio da prošeta jedva par stotina metara od katedrale do dvora. Razmišljao je o dobrom doktoru. Johan Van Vulen je bio i lični lekar kraljice Kristine i samo zbog tog položaja došao je u priliku da leči i Dekarta, kraljičinog ličnog gosta.

Van Vulen je iznenada postavljen za kraljičinog doktora, u oktobru prethodne godine, kada je Dekart već bio u Štokholmu. Da bi on uopšte mogao da dođe na to mesto njegov prethodnik, Baruh Nehamias de Kastro, Jevrejin iz Hamburga i Kristinin miljenik, morao je da da isto tako iznenadni otkaz.

Brahe se u tom momentu setio priče koja je prošle jeseni kružila dvorom – i na koju, u trenutku kada ju je čuo, nije obratio posebnu pažnju – da je Baruhova ostavka olakšana sa pet hiljada zlatnih talira:

“Očigledno je nekome bilo jako stalo da se baš ovaj Holanđanin pojavi kao kraljičin lekar i da se to desi baš u momentu Dekartovog dolaska?”

IV

Kristina Vasa: Minerva Severa

ChristinaKristina, kraljica Šveđana, Gota i Venda, velika princeza Finske, vojvotkinja Estonije, Livonije i Karelije, Bremen-Verdena, Štetina, Pomeranije, Kašubije i Vandalije, princeza Rige, dama Ingrije i Vizmara – kako je glasila njena puna titula – rođena je 8. decembra 1626. godine u zamku Kronor u Štokholmu, kao jedino preživelo dete švedskog kralja Gustava II Adolfa i njegove žene princeze Marije Eleonore od Brandenburga.

Posle dve ćerke – jedne mrtvorođene i druge koja nije preživela prvu godinu života – kraljevski par se nadao sinu. Razlozi su bili verovatno pomešani: delom proizvod duha tog vremena a delom i rezultat hladne dinastičke kalkulacije. U prvi mah, babice su bile ubeđene da se to i desilo: novorođenče je bilo obraslo dlakama i njegov plač je bio jak i dubok, tipičan za muške bebe. Kada je otkrivena greška svi su bili razočarani osim Kristininog oca:

“Biće pametna, sve nas je napravila budalama.”

Komandant tvrđave Kronor, koji je pripremio počasne salve iz pedeset topova u čast rođenja naslednika Krune bio je u nedoumici šta da radi – upitao je kralja da li će buka iz topova možda smetati bebi. Ali je Gustav razmišljao samo jedan trenutak:

“Moja ćerka je ćerka vojnika i mora se naučiti da vodi vojnički život. Neka se plotuni ispale.”

Celog svog života, Kristina se svog oca sećala u magli, kako je sama kasnije govorila, “kao najlepše dečje bajke koja se odjednom prekinula”. U njenoj četvrtoj godini, u leto 1630. godine, Gustav II Adolf je zauvek napustio rodni Štokholm i na čelu svojih trupa otišao u Nemačku u kojoj je besneo Tridesetogodišnji rat. Pred odlazak, svom maršalu dvora, Akselu Gustavsonu, dao je striktne instrukcije da se njegova ćerka vaspitava kao dečak – kao da je predosećao da drugih naslednika neće imati…

Gustav II Adolf je bio jedan od najsposobnijih vojskovođa svog vremena. Na bojištima u Nemačkoj dobio je brojne bitke, uključujući i onu poslednju, 6. novembra 1632. godine kod Licena gde je njegovih dvanaest hiljada pešaka i šest hiljada konjanika pobedilo dvostruko brojnije snage nemačkih katoličkih kneževa. Među tri hiljade poginulih Šveđana bio je međutim i njihov kralj – predvodio je juriš konjice, suviše brzo i neoprezno, i ostao odsečen od glavnine svojih snaga. Autopsija je kasnije utvrdila čak tri smrtonosna puščana zrna, od kojih jedno u glavi i dva u grudima.

Šveđani su slavili kralja pobednika, a Kristina je dočekala oca u kovčegu. U svojoj šestoj godini, postala je kraljica i okolnosti pod kojima se to desilo omrzle su joj tu dužnost za ceo život.

U narednih dvanaest godina devojčica je učila i po deset sati dnevno: ne samo književnost, matematiku, geografiju, političku istoriju, nego i predmete koje nijedna njena drugarica nije imala: mačevanje, jahanje i vojnu strategiju. Govorila je – pored maternjeg švedskog – još i nemački, holandski, danski, francuski i italijanski, pa čak i ponešto od arapskog i hebrejskog.

Već u četrnaestoj godini, 1640, Kristina je počela da prisustvuje sednicama Vlade, a 1644. je postala punoletna. Ipak, njeno krunisanje je odloženo: izgovor je nađen u ratu koji je tada bio u toku između Švedske i Danske. Ali je polako postajalo očigledno da odnosi između Kristine i visokog švedskog plemstva – koje je predvodio premijer i regent u periodu njenog maloletstva, Aksel Oksijensterna, grof od Sodermora – nepopravljivo pogoršavaju.

Kristina i Aksel su se prvi put javno sukobili 1645. godine, oko mirovnih pregovora kojima je završen Tridesetogodišnji rat. Iako je njen premijer u Osnabrik, kao glavnog pregovarača, poslao svog sina Johana, sa preciznim instrukcijama da do mira ne dođe, Kristina je – praktično njemu iza leđa – poslala svog ličnog predstavnika, Johana Adlera Salviusa, koji je u presudnom času izvadio pismo sa kraljevskim pečatom. Druge diplomate su bile zapanjene nejedinstvom u švedskoj delegaciji ali mir je na kraju potpisan. Ćerka kralja koji je poginuo na bojnom polju želela je mir, i dobila ga je – svojoj vladi, generalima i narodu uprkos.

Te iste 1645. godine Kristina je dala kraljevski patent – a pričalo se i izvestan iznos svojih privatnih para – kojima je omogućeno da se u Švedskoj pokrenu prve novine, za koje je tvrdila da imaju smisla samo ako se u njima piše bez cenzure. Time je naljutila i visoko plemstvo i crkvene krugove odjednom. Crkva će kasnije imati i još jedan jak razlog za svoje nezadovoljstvo Kristinom: 1649. godine zabranila je sva dalja suđenja vešticama u Švedskoj i na svim njenim posedima.

Kasnije je Johan Salvius – uprkos premijerovoj želji  – imenovan i za člana vlade. Bio je prvi švedski ministar koji nije bio plemićkog porekla. Premijer Oksienstierna je odgovorio novim odlaganjem Kristininog krunisanja: kraljica je ulazila već u treću godinu svog punoletstva, a da ceremonija nije održana.

V

Sveštenička tajna

800px-Uppsala_cathedral_inside

“Sve što je Božji sluga Rene kazao u svojoj poslednjoj ispovesti ocu Viogu zaštićeno je svešteničkom tajnom. Plašim se da je Vaš boravak ovde bespredmetan.”

Katolički biskup Upsale, Nikolaus Oster, bio je kategoričan i nije se trudio da bude preterano ljubazan.

Ali, posle tri sata provedena u kočiji, na putu od Štokholma do Upsale, ni grof Brahe nije hteo da se zadovolji ovako lakonskim objašnjenjem. Odmahnuo je glavom i, učtivo ali odlučno, odgovorio biskupu:

“Preuzvišeni, mislim da se nismo razumeli. Ne zanima mene razmena duhovnih supstanci između vašeg sveštenika i gosta Njenog Veličanstva. Nego telesnih. Smrt Rene Dekarta je, u najblažu ruku, čudna. I možda je bolje da sarađujete u mojoj istrazi, nego da se u biskupiji pojave konjanici Tajnog komiteta?”

Iako je u Švedskoj protestantizam odneo konačnu prevagu još pedeset godina ranije, krajem XVI veka, što je značilo i kraj nekoliko decenija krvavih verskih ratova, momenat u kojem su biskup Oster i grof Brahe vodili ovaj razgovor bio je izuzetno osetljiv.

Samo dve godine ranije, završavajući Tridesetogodišnji rat mirom u Osnabriku, Švedska se obavezala da katolicima na svojim posedima omogući neometano ispovedanje njihove vere. Biskupija u Upsali je bila, praktično, eksteritorijalna, pod direktnim nadzorom Sacra Congregatio de Propaganda Fide u Vatikanu i svaki spor između švedskih vlasti i biskupije mogao je da izazove ozbiljni diplomatski incident. Zato je grof Brahe morao da bude mnogo pažljiviji nego da je u pitanju bio neki luteranski biskup.

Sa druge strane ni biskup Oster – bar ne bez nekog ozbiljnog razloga – nije hteo da narušava tu krhku ravnotežu. Francuski matematičar je bio mrtav – to je bar bila nepobitna činjenica – i ako je ovaj grof došao po kraljičinom nalogu da sprovede neku nezvaničnu istragu najbolje bi bilo što pre ga ispratiti iz Upsale. Ali, ispratiti ga na način koji mu neće ostaviti razloga, a posebno povoda, da ponovo dođe.

Oster nevoljno uze zvonce na svom pisaćem stolu. Rezak zvuk bio je znak da se u kabinetu pojavi njegov sekretar, a jedan biskupov pogled dovoljan da mladi sveštenik klimne glavom i ode po osobu čije je svedočenje bilo povod ove neočekivane posete.

Otac Fransoa Viog, doktor teologije na Univerzitetu u Sorboni, bio je u Štokholmu već preko tri godine – došao je krajem 1646. godine – na zvaničnoj dužnosti kapelana francuske ambasade. Njegov dolazak iz Pariza, iz Reda pustinjaka Svetog Avgustina kojem je pripadao, mesecima je strpljivo organizovao lično francuski ambasador, Pjer Hektor Šanu.

Vozeći se tog jutra u Upsalu, Per Brahe je međutim detaljno pročitao i jedan poverljivi izveštaj Krunskog saveta u kojem se navodi da je imenovanje oca Vioga odobreno 7. maja 1646. i na sednici Kongregacije za propagandu vere u Vatikanu.

“On samo formalno radi kao kapelan francuske ambasade.” – prošlo je kroz glavu Braheu kada se visok i suvonjav čovek pojavio u biskupovom kabinetu – “Zapravo, njega je Vatikan poslao kao duhovnog vođu svih katolika u Švedskoj, i legalnih i ilegalnih. Naročito ovih drugih.”

Ali, Braheovo pitanje je namerno bilo formulisano tako da zvuči trivijalno. Hteo je da opusti svog sagovornika:

“Oče Viog, Vi ste se tri godine šetali Štokholmom u civilnoj odeći. Posećivali ste koncerte, pozorišne predstave, balove, pa ni krčme Vam nisu bile baš nepoznata mesta. Kako to da ste odjednom, preko noći, otišli baš u kaluđere?”

Pridošlici se, u uglovima usana, pojavio jedva vidljiv osmeh:

“Teško je nama smrtnicima da objasnimo volju Gospoda.”

Per Brahe je posmatrao biskupa Ostera čiji izraz lica nije sakrivao nezadovoljstvo i razmišljao:

“Ali, da li je on nezadovoljan što sam ja ovde, što mora da prisustuje ovom razgovoru, ili što je morao da primi Vioga u svoj mali zaštićeni svet u Upsali?”

Znao je da nema vremena za pretek za neobavezno ćaskanje. Zato je odlučio da pređe na stvar:

“Vi ste oče obavili poslednju ispovest Vašeg sunarodnika Rene Dekarta. Možete li nam reći kada je to bilo?”

Sveštenik ga je pogledao iznenađeno. Bio je vidljiv trenutak olakšanja na njegovom licu. Očekivao je, ako ne direktne sumnje, a ono bar neko teže pitanje:

“Konjanik iz ambasade je došao u ponedeljak nešto pred zoru. Nosio je poruku ambasadora Šanua da se Dekartovo zdravlje u toku noći naglo pogoršalo i da me očekuju da obavim poslednju ispovest. Obukao sam se i krenuo. Bio sam tamo pre šest.”

Grof Brahe je pažljivo slušao i istovremeno pokušavao da u sitnim, gotovo neprimetnim, pokretima facijalnih mišića svog sagovornika utvrdi da li govori istinu. Izgledalo je da zaista ne laže. Brahe je klimnuo glavom i Fransoa Viog je nastavio:

“Tamo su već bili i ambasador Šanu i lekar, onaj Holanđanin, Wollenius se valjda zove” – sveštenik je doktora Van Volena nazvao latinskim imenom koje je on, ponekad i ponegde, i sam koristio – “Obavio sam ispovest koliko sam mogao, jer je Dekart bio u polusvesnom stanju i lucidni trenuci mešali su se sa buncanjem. Onda sam ga i pričestio.”

Per Brahe nije hteo da pokaže svoje iznenađenje, niti da oda sumnju u tačnost Fransoine tvrdnje. Zar, uostalom, nije bilo normalno da lekar bude u sobi umirućeg? Ipak, bilo je očigledno da jedan od te dvojice ljudi laže. Brahea su, međutim, trenutno zanimali neki drugi detalji:

“Za pričest ste, pretpostavljam, iskoristili oblandu umesto hleba? Moj prijatelj iz venecijanskog poslanstva kaže da je stalno koristite, zar ne? Sećate li se šta se sa njom posle dogodilo?”

Oblande – one koje domaćice danas koriste za pravljenje vafli – bile su tada u upotrebi za pričest i Fransoa je sasvim blago podigao obrve u znak čuđenja. Zašto se specijalni istražitelj kraljice zanima za tako bizaran detalj?

“Da, oblandu, imao sam je već spremljenu u torbici, zajedno sa vinom. Stavio sam je Dekartu pod jezik, i sobar ju je posle izvadio. Ne znam šta je na kraju sa njom bilo. Verovatno je počistio celu sobu, to je njegov posao.”

Biskup Oster više nije sakrivao znake nervoze:

“Vaše Visočanstvo, približava se vreme službe. Ako nemate više nikakvih pitanja…”

Per Brahe je ustao i pružio ruku svojim domaćinima. Na samim vratima kabineta iznenada se okrenuo. Njegovo lice se gotovo dodirivalo sa Fransoinim:

“Samo još jedno pitanje. Znate li u koliko sati je Dekart ispustio dušu. Otprilike bar?”

Fransoa Viog je slegnuo ramenima:

“Mislim da je bilo prošlo sedam ujutro, ne sećam se tačno koliko. Ali sigurno još nije bilo pola osam.”

Grof se zahvalio, klimnuo glavom i izašao iz biskupije. U kočiji na povratku u Štokholm razmišljao je o daljem toku svoje istrage. Ona se sada očigledno granala u dva pravca.

“Zašto je doktor lagao o vremenu kada je poslednji put video Dekarta? I da li je lagao samo oko tog ponedeljka? Šta se zaista događalo u toku vikenda?”

Ipak, drugi mogući pravac istrage činio mu se podjednako zanimljivim:

“Gde je ta oblanda? Zašto je sobar bio zabrinut u ponedeljak popodne? Zašto je ambasada činjenicu Dekartove smrti javila u Dvor posle punih šest sati?”

Kočija je polako ulazila u zapadna predgrađa Stokholma. Per Brahe je mislio da će ovu istragu završiti brže i da će moći uskoro da krene nazad u Finsku gde su ga čekali redovni poslovi guvernera udaljene provincije. Ali, te planove će očigledno morati da promeni. Kraljičin nalog imao je prioritet.

“Ali, nije ovde u pitanju samo Kristinina želja da utvrdi okolnosti smrti svog gosta i prijatelja. Ovaj slučaj otkriva sve više političkih detalja, pored onih kriminalnih.”

VI

Prvo i poslednje putovanje brodom

Boat

Rene Dekart je prve kontakte sa švedskom kraljicom Kristinom uspostavio još u junu 1646. godine preko svog prijatelja Hektora Pjera Šanua koji je tada bio francuski otpravnik poslova u Štokholmu. Od samog početka je jasno da Kristina želi da Dekarta dovede na svoj dvor, iako u tom trenutku verovatno još uvek nema tačnu ideju šta bi on tamo trebalo da radi.

Već u novembru te godine Dekart piše Šanuu:

“Štaviše, čuo sam da je ova kraljica toliko visoko poštovana da, iako sam se često žalio na one koji su hteli da me upoznaju sa nekom važnom osobom, ne mogu da se uzdržim a da Vam ne zahvalim što ste o meni govorili tako ljubazno.”

I u novembru sledeće godine Dekart očigledno ozbiljno razmišlja o tom, još uvek neodređenom, predlogu: on šalje svoje prvo lično pismo kraljici u kojem, između ostalog, piše:

“Zato što sam siguran da Vaše Veličanstvo vrednuje vrlinu više nego svoju krunu neću oklevati da izrazim svoje mišljenje da ništa osim vrline zaista ne zaslužuje pohvalu. Sva druga dobra zaslužuju da budu poštovana a ne počastvovana ili hvaljena…”

Iako je te godine stekao dodatnu finansijsku sigurnost – dobio je doživotnu penziju od francuskog kralja Luja XIV – Dekart ima razloga za zabrinutost. Njegov – ranije prilično komforan – položaj u Holandiji pogoršao se ulaskom u konflikt sa Gizbertom Vecijusom, rektorom Univerziteta u Utrehtu. Taj konflikt je samo na prvi pogled teorijske i filozofske prirode: Vecijus je samo glasnogovornik konzervativnih crkvenih krugova kojima sve više smeta ne samo Dekartov liberalni pristup nego i njegov rastući ugled.

Krajem februara 1649. godine Dekart šalje drugo pismo Kristini. Izbor reči upotrebljenih u tom pismu jasno pokazuje da se veliki filozof prelomio i da će – kakva god bila – Kristinina ponuda biti prihvaćena:

“Da mi je pismo poslato sa nebesa i da sam ga video kako se spušta sa oblaka ne bih bio više iznenađen nego kada sam dobio pismo koje mi je Vaše Veličanstvo tako graciozno napisalo; i ne bih mogao da dobijem nijedno pismo sa više poštovanja i obožavanja nego što osećam prema Vašem pismu. Ali ja sam znam da sam tako malo vredan komplimenata koje ono sadrži da mogu da ih prihvatim samo kao milost i uslugu, za koje sam Vam toliko veliki dužnik da ne znam da li ću ikada biti u mogućnosti da se odužim.”

Ovo dvoje vrlo inteligentnih osobenjaka tada su već uspostavili odnos magnetske privlačnosti. Otac filozofije i Minerva Severa, posle Galilejeve smrti 1642. godine verovatno dvoje najpametnijih ljudi Evrope svog vremena, bili su jedno drugom suđeni. Da su istovremeno pokrenuli i složene sile, koje će njihovo poznanstvo skratiti na samo četiri meseca u tom trenutku još nijedno od njih nije znalo.

Već u aprilu te godine Kristina šalje jedan od najluksuznijih brodova u svojoj floti, sa admiralom na čelu, u holandsku luku Antverpen. Admiralov zadatak je da čeka u luci sve dok se Dekart ne odluči da krene na put. Kopneni put, od Holandije preko nemačkih državica i Danske bio bi svakako kraći, ali i mnogo manje pogodan za transport velike biblioteke…

Filozof ipak, kao da još uvek okleva. Da li već tada podsvesno zna kakve će sudbinske posledice proizvesti korak koji se od njega očekuje? U jednom pismu upućenom svojoj prijateljici Elizabeti tog leta on kaže i ovo:

“Ali ja priznajem da kao čovek koji je rođen u vrtovima Turene i koji je sada u zemlji gde, ako nema toliko meda koliko je Bog obećao Izraelcima, verovatno ima više mleka, ne mogu se tako lako odlučiti napustiti je da bih živeo u zemlji medveda, među stenama i glečerima.”

U junu u Holandiju dolazi i sam Šanu, da sa Dekartom dogovori poslednje tehničke detalje o njegovom budućem angažmanu u Štokholmu: kraljica od njega očekuje – ili bar lukavi diplomata navodi filozofa da tako pomisli – ništa drugo nego da osnuje prvu švedsku akademiju nauka i tako se “upiše u besmrtnike”. Šanu ima i svoje lične, vrlo praktične, interese da se ovaj aranžman konačno ostvari – od francuskog kralja Luja XIV on očekuje obećanu nagradu: ako uspe da dovede Dekarta u Štokholm svoju dugogodišnju diplomatsku karijeru krunisaće položajem ambasadora Kralja Sunca.

Dekart poslednje nedelje svog boravka u Holandiji troši na sređivanje i pakovanje svojih knjiga i spisa. Čovek koji se selio skoro dvadeset puta u životu, i čija se biblioteka stalno povećavala, kao da je znao da se ni na mesto sa kojeg je ovog puta odlazio nikada neće vratiti.

Tako je osvanuo i taj petak, 31. avgust 1649. godine. “Otac filozofije”, po prvi put u životu, treba da se ukrca na brod – biće to prvo i poslednje putovanje morem u njegovom životu – i pomalo se plaši morske bolesti o kojoj je do tada samo čitao.

U luci u Antverpenu Dekarta ispraća njegov prijatelj Šanu. Brod sa jednim Francuzom se još nije bio ni izgubio na horizontu a drugi Francuz seda u kočiju i kreće za Pariz. Bez odmora za sebe, a menjajući samo umorne konje i kočijaše na usputnim stanicama, on žuri u Pariz, kako bi se Luju XIV pohvalio svojom velikom diplomatskom pobedom.

Od “Oca filozofije” obojica očekuju puno: Kralj Sunce veruje da će Dekart uspeti da, u interesu Francuske, mladu i neiskusnu švedsku kraljicu stavi pod svoju kontrolu; Hektor Pjer Šanu očekuje svoju obećanu nagradu.

Konačno je i dobija: 23. septembra 1649. Šanu postaje ambasador Luja Velikog, milošću Božjom kralja Francuske i Navare, na dvoru švedske kraljice. Teško da se mastilo na kraljevskom ukazu još bilo osušilo, a Šanu ponovo seda u kočiju i kreće na dugačak put u Štokholm. Brod sa Dekartom je još uvek na moru i on bi svakako želeo da bude u švedskoj prestonici kada on tamo bude pristao.

I dok su se u Parizu pravile složene diplomatske kombinacije, na vodama Severnog mora i Baltika Rene Dekart podučava švedskog admirala koji je to iskustvo kasnije opisao u svojim memoarima:

“O plovidbi i svemu što bi trebalo da zna jedan kapetan broda naučio sam, zahvaljujući Dekartu, više za tri nedelje nego što sam uspeo da naučim u toku celog svog dosadašnjeg pomorskog života.”

VII

Protestantska ili katolička zavera?

Stockholm

Per Brahe je sedeo za svojim pisaćim stolom i pregledao dokumente koje mu je konjanik doneo tog jutra. Zaokupljen radom propustio je ručak i već je bio ogladneo. Umesto da ode do trpezarije uzeo je komad suvog mesa i malo sira, stavio ih između dva parčeta hleba i počeo da razmišlja o onome što je pročitao.

Tri dominikanska sveštenika ušla su krajem prethodne godine u Švedsku pod lažnim imenima i bila su pod zaštitom francuske ambasade. I dok su agenti Hornovog Tajnog komiteta pratili ovu trojicu ne bi li utvrdili bave li se možda nedozvoljenom katoličkom propagandom, grof Brahe je mnogo više pažnje posvetio jednom pismu koje im je upućeno iz Vatikana a do kojeg su Hornove uhode došle sredinom januara. Pismo je očigledno sadržalo instrukcije za oca Vioga, čija sadržina u tom trenutku nije bila sasvim jasna:

“Otac mora da se oslobodi paketa što pre.”

Paket je, razmišljao je Brahe, najverovatnije bio Dekart. Izvesni Antonio Makedo, sekretar i prevodilac portugalskog ambasadora, video se sa ocem Viogom i sa jednim od trojice sveštenika i – kako je potvrdio uhoda – predao im neki paket. Da li je to bio arsenik, na koji je ukazao doktor Van Vulen? Ili nešto drugo?

Jer, i dobri doktor Johan Van Vulen, taj čudni Holanđanin koji se iznenada pojavio kao kraljičin lekar baš u trenutku Dekartovog dolaska u Štokholm, bio je Braheu sumnjiv. Laž koju je izrekao bila je, doduše, sitna – ali motiv za nju je mogao da bude vrlo krupan.

O svemu ovome grof Brahe je razmišljao tog popodneva kada mu je kočijaš doneo to tajanstveno pismo.

“Radi se o važnoj stvari za vašu istragu. Krčma Odinov pehar u luci. Večeras u šest. Dođite sami.”

Brahe je jedno vreme držao pismo u ruci, kao da je za tren razmišljao da ga odmah baci u kamin i zaboravi potpuno na njegovu sadržinu. Ipak, znatiželja mu to nije dozvolila. Krčma Odinov pehar je bila mesto poznato po tučama, lakim ženama, švercerima, kockarima i džeparošima. Ali, za sastanak koji je očigledno trebalo da bude tajan, bila je odlično mesto. Još iz burnih dana svoje mladosti, kada se tamo viđao sa Lujzom van der Noot, Brahe je znao za zadnje ulaze i tajne prolaze koji su iz krčme neprimetno vodili u stari deo grada, Gamlen. Sada, u svojoj četrdeset osmoj godini, iako malo punačak, Per Brahe je bio i dalje vrlo vitalan i snažan – nije smatrao da mu je obezbeđenje potrebno.

Brahe se presvukao: uobičajenu plemićku odeću zamenio je tamnoplavim suknenim ogrtačem luteranskog kaluđera. Iz pisaćeg stola je uzeo bodež ukrašen dragim kamenjem i stavio ga u posebnu futrolu sakrivenu iza leđa. Izašao je na sporedan ulaz kuće i zaustavio prvu praznu kočiju koja je išla u pravcu luke. Jedan talir je bio dovoljan da nepoznati kočijaš pusti nepoznatog kaluđera da se sa njim preveze nepunih pola sata.

U Odinovom peharu bilo je mračno, zadimljeno i bučno. Dva broda su ujutro isplovljavala iz štokholmske luke – za hanzeatske gradove Rigu i Bremen – i mornari su rešili da se provedu. Kaluđer je od punačke kelnerice naručio kriglu sa medovinom i seo u ugao krčme. Per Brahe dugo nije bio u ovakvoj situaciji ali se dobro sećao pravila da je bolje sam prepoznati neznanca nego biti prepoznat.

Neznanac, međutim, nije bio neznanac. Nije se čak ni potrudio da se preruši. U Odinov pehar ušao je Arnold Johan Mezenijus, kraljevski istoričar – takva mu je bila zvanična titula – koji je veći deo svog dotadašnjeg života, još od četrnaeste godine, proveo po zatvorima. Inteligentan ali avanturista, opsednut željom da bude učesnik značajnih događaja i uvek u problemima sa novcem, Arnold bi obično bio osumnjičen da je špijun neke strane sile – najčešće katoličke Poljske – i završio bi u zatvoru. Poslednje kazne zatvora, koju je izdržavao u zatvoru u tvrđavi Helsingborg u Finskoj, oslobodio ga je sam Per Brahe, dok je bio guverner ove švedske pokrajine.

“Bilo je to pre deset godina”, sećao se Brahe dok je iz ugla krčme osmatrao mladog čoveka koji očigledno nekoga traži, “a pre pet godina ga je kraljica imenovala za dvorskog istoričara. Kakvu li je spletku sada opet izmislio?

Kaluđer je ustao, neprimetno uhvatio pod ruku pridošlicu i izveo ga iz krčme. Bilo je prilično verovatno da je tamo bio neki agent barona Horna – krčme su bile omiljena mesta za doušnike – i poslednje što je Braheu trebalo bila bi još jedna priča koja bi krenula po dvorskim krugovima. Ova istraga, više je to osećao nego znao u tom trenutku, već mu je donela brojne neprijatelje koji bi to jedva dočekali.

“Zar ovaj razgovor nije mogao da bude prijatniji u biblioteci?”

Sneg je ponovo počeo polako da pada i dvojica muškaraca su išli kejom brzim korakom kako bi se zagrejali.

“Visočanstvo, i ovim sam preuzeo veliki rizik. Oni već sumnjaju na mene. Ali Vi ste mi toliko učinili i večiti sam Vam dužnik posle oslobađanja iz one tamnice u Finskoj.”

Brahe je znao da je njegov mladi poznanik sklon intrigama i preuveličavanju činjenica. Ipak, poznavao ga je sasvim dovoljno da bi mogao da u glasu oseti strah. Zato nije ni pitao ko su to “oni”. Ćutke je nastavio da korača.

“Doktor Van Vulen je nastavio da dolazi kod Dekarta i u toku vikenda. Insistirao je da mu pušta krv, tvrdio je da će mu tako smanjiti temperaturu. Francuz se opirao i bunio, ali sam i onako slab nije mogao da se suprotstavi doktoru i sobaru zajedno.”

Arnold je govorio brzo i nepovezano. Uzbuđen, ponekad bi povisio glas. Grof je stavio prst na usta – iako je kej bio gotovo prazan nije bilo mudro privlačiti nepotrebnu pažnju.

“Zato mi je i rekao onaj detalj sa arsenikom. Znao je da ću posumnjati da smrt nije prirodna i želeo je da istragu skrene u drugom pravcu.” pomisli Brahe.

Ipak, početni nespokoj u Arnoldovom glasu prelazio je u strah, a strah u paniku i to je postjalo očigledno. Kraljevski istoričar bio je u sve ovo umešan mnogo više nego što je svom zaštitniku želeo da prizna.

“Čega se bojiš Arnolde? Ko to sumnja na tebe i zašto? Kakva je tvoja uloga u svemu ovome?”

Mladi čovek je zastao, uneo se u lice grofu i sasvim tiho rekao:

“Od mene se traži da napišem pismo koje je Dekart navodno uputio Njenom Veličanstvu. Pisma u kojem joj obrazlaže zašto ne bi trebalo da pređe u katoličku veru.”

Sada je i iskusni Per Brahe bio iznenađen. Mezenijus jeste bio intrigant, pomalo se bavio prevarama i ne bi ga čudilo ako bi falsifikovao, na primer, neko trgovačko pismo ili menicu. Ipak, nešto ovakvo bi daleko prevazilazilo njegove ambicije. I dok je Brahe o svemu tome razmišljao, Arnold je iz unutrašnjeg džepa na svom kaputu izvukao dva lista papira.

“Evo dokaza Visočanstvo. Ovo su mi dali, to su originali dva Dekartova pisma, koje je poslao Njenom Veličanstvu poslednjih dana pred smrt, a koja joj nikada nisu uručena. Trebalo bi da po njima falsifikujem Dekartov rukopis.”

Šetači su već došli do kraja keja, tamo gde je već počinjao štokholmski Gamlen, stari grad. Sakrivši se od snega ispod jednog ispusta na zidinama Gamlena, Brahe je letimično bacio pogled na dva lista papira. Iako je osvetljenje bilo slabo, prepoznatljivi Dekartov rukopis, gotovo spojene redove slova koji su se, sa leva na desno, kretali na dole, nije mogao da ne uoči.

“Obećali su mi sto talira u srebru. Za mene su to velike pare. A ako to ne bih ja učinio našli bi nekog drugog. Razumite me Visočanstvo.”

Arnold je počeo da se pravda. Očigledno želeo je da ipak izvrši svoj ugovor, ali i da se zaštiti od eventualnih posledica time što će čudne okolnosti ove narudžbine sam prijaviti kraljičinom istražitelju…

“Sasvim tipično za njega. Znači, ne laže.” pomisli Brahe.

Ali, nije bilo vreme za rasprave o moralu. Trebalo je saznati ključnu činjenicu:

“Ko je od tebe to tražio Arnolde? Ko je tako bogat i moćan odjednom? Ko je mogao da zaustavi Dekartova pisma Njenom Veličanstvu?”

Umesto odgovora mladi čovek samo odmahne glavom na levu stranu, u pravcu u kojem su se, nekih par stotina metara dalje, u februarskoj snežnoj noći, uzdizali obrisi palate Kronor.

“Neko sa Dvora?” – upita ga Brahe, ovog puta preciznije i strože.

Tihim, jedva čujnim glasom Arnold je izgovorio samo jedno ime: “Johan”. Već iz njegovog izraza lica bilo je jasno na kog Johana je mislio:

“Johan Oksijensterna, premijerov sin?” – grof Brahe je hteo da bude siguran.

Arnold je klimnuo glavom i izgubio se u noći, bez pozdrava. Grof Brahe je nastavio da hoda, uskim uličicama starog grada, prema svojoj kući, razmišljajući:

“Očigledno im je falsifikat pisma potreban kako bi kraljicu ubedili da su Dekartovo ubistvo naručili katolički agenti. Zato je i onaj Holanđanin pomenuo arsenik. Zato je i baron Horn po Dvoru proširio vesti o čudnom pismu one trojice jezuitskih misionara koje su ulovile njegove uhode.”

Brahe je pored kamina skinuo kaluđersku odeću, već mokru od snega. Odlučio je da sutra ujutro zvanično naredi da se na saslušanje pozovu i sobar i doktora Van Vulen. Barona Horna neće ni obaveštavati. I kada je sluga doneo čaj, na srebrnom poslužavniku bilo je i jedno pismo:

“Stiglo je ove večeri gospodine, u toku Vašeg odsustva.”

Brahe je sedeo pored kamina držeći u jednoj ruci šolju sa čajem dok je drugom pokušavao da polomi crveni pečatni vosak na skupocenom papiru. Bilo je to lično pismo barona Horna, sa puno kitnjastih fraza i uobičajenih izraza uvažavanja. I u njemu mali komad žutog papira, onog koji su obično koristile uhode Tajnog komiteta za svoje izveštaje:

“Sobar francuske ambasade koga smo pratili poginuo je popodne nesrećnim slučajem u trgovačkom kvartu, dok je bio u nabavci. Na njega je u punoj brzini naletela kočija i odbacila ga u stranu. Udario je glavom o kameni ivičnjak i ostao na mestu mrtav. Pokušavamo da nađemo kočijaša ali se opisi očevidaca i o njemu i o kočiji razlikuju.”

“Da, naravno da se opisi razlikuju. Sa svakim danom istrage razlikovaće se sve više.” – pomisli Brahe cinično dok je ispijao čaj – “Uklonili su neugodnog svedoka. Ovi ljudi očigledno žele da ponovo otpočnu građanski rat u Švedskoj i spremni su na sve.” 

Pa ipak, Pera Brahea je, te večeri, više od ubistva Dekarta, kraljičinog insistiranja da se ta istraga već jednom konačno završi, sitnih podmetanja barona Horna, pa čak i više od novih verskih sukoba koji su pretili, brinula jedna druga stvar koju je te večeri čuo od mladog Arnolda. Bio je to naručilac falsifikata.

VIII

Časovi filozofije u hladnoj biblioteci

Christina Descartes

Dekartov brod pristao je u štokholmskoj luci u četvrtak, 4. oktobra 1649. godine. Oca filozofije dočekao je lični izaslanik Kraljice, pisac i istoričar Johan Freinshemius tada na dužnosti kraljevskog bibliotekara. Nemac po rođenju a putnik po opredeljenju, bivši profesor na Univerzitetu u Upsali, Johan je bio stavljen Dekartu na raspolaganje.

Na samom početku, Kristina je Dekartu dala dva zadatka. Pored onog koji mu je već bio najavljen još pre polaska – da postavi osnove organizacije švedske akademije nauka – dobio je još jedan: da sredi svoje knjige i papire. Pedantna švedska kraljica nikako nije mogla da razume “kreativni haos” u kojem je razbarušeni filozof razmišljao.

Samo nekoliko dana po dolasku, 9. oktobra 1649. godine, Dekart piše svojoj prijateljici Elizabeti o svojoj novoj domaćici:

“Do sada sam imao čast da vidim Kraljicu samo dva puta; ali mislim da je već poznajem dovoljno dobro da bih mogao da tvrdim kako ona poseduje više sposobnosti i vrlina nego što se priča. Zajedno sa velikodušnošću i veličanstvenošću koje obasjavaju sve njene postupke u njoj se vide takva slast i dobrota da svi koji vole vrlinu i imaju čast da joj priđu nemaju draugi izbor nego da budu potpuno posvećeni služeći joj.”

Da li je Dekart već tada zabrinut da bi njegova stara i nova prijateljica možda mogle biti ljubomorne jedna na drugu? Tako bar izgleda iz ovog njegovog pisma:

“Jedna od prvih stvari koje me je pitala bila je da li imam bilo kakvih vesti o Vama i ja nisam oklevao da joj odmah kažem šta mislim o Vašem Visočanstvu; jer, posmatrajući snagu njenog uma nisam se plašio da bi je to moglo učiniti ljubomornom, baš kao što sam i siguran da Vaše Veličanstvo neće biti ljubomorno ako napišem iskreno moje mišljenje o Kraljici.”

Ipak, kao da je već tih prvih dana Dekart pomalo zbunjen jer ne vidi jasno svoju ulogu na Kristininom dvoru:

“Ona je jako privučena traganju za naukom; ali, pošto ne znam da li je ikada čitala bilo kakvu filozofiju ne mogu oceniti njen ukus u ovoj oblasti i da li će ona za nju imati vremena, pa samim tim ni da li ću ja moći da joj pružim bilo kakvo zadovoljstvo ili joj biti na bilo koji način koristan. Njena velika strast za naučnim znanjem je trenutno vodi ka učenju grčkog i skupljanju mnogo starih knjiga; ali, možda će to proći. Međutim, dok bude trajalo, vrlina koju ja vidim u ovoj Princezi će me uvek obavezivati da korisnosti služenja njoj dam prednost u odnosu na želju da je zadovoljim.”

Ova zbunjenost će povremeno prelaziti i u razočarenje, i Dekart moli Freinshemiusa da bude oslobođen obaveze stalnog odlaska na dvor:

“Freinshemius je obezbedio odobrenje Njenog Veličanstva da idem u zamak samo u vreme kada joj čini zadovoljstvo da mi da čast da sa njom razgovaram. Tako mi neće biti teško da vršim svoje dvorske dužnosti i to mom temperamentu vrlo dobro odgovara.”

Pred Novu godinu, 23. decembra 1649. godine, Dekart prisustvuje audijenciji svog prijatelja i francuskog ambasadora, Hektor Pjer Šanua, kod Kraljice. Kristina potom napušta Štokholm i odlazi u Upsalu, na pune dve nedelje – Dekart, iako je možda očekivao, nije pozvan da joj pravi društvo…

U januaru Dekart konačno počinje da Kristini daje časove iz filozofije. Tada mu postaje jasno da će to vreme – kada će Kristini činiti zadovoljstvo da sa njim razgovara – biti baš ono koje će njemu najmanje odgovarati. Njihovi sastanci počinjaće u pet sati ujutro, u biblioteci dvora u kojoj se ne loži vatra, dok će već hladna severna jesen polako prelaziti u nepodnošljivo hladnu zimu. Te seanse trajaće svaki put po pet sati bez pauze, tri puta nedeljno…

Sredinom januara, u pismu Vikontu Bregiju, francuskom ambasadoru u Poljskoj koga je slučajno upoznao po dolasku u Štokholm, Dekart se žali da je Kristinu od svog dolaska video “svega četiri ili pet puta” i kaže:

“Čini se da su u toku zime misli čoveka ovde zamrznute, baš kao i voda. Kunem Vam se da moja želja da se vratim u svoju usamljenost jača sa svakim danom koji prođe i zaista ne znam da li ću moći da sačekam ovde dok se Vi ne vratite. Nije da ja i dalje žarko ne želim da služim Kraljici ili da mi ona ne pokazuje onoliko dobre volje koliko bih se mogao razumno nadati. Ali, ja ovde nisam u svom elementu. Želim samo mir i tišinu, a to su blaga što ih ni najmoćniji kraljevi na Zemlji ne mogu dati onima koji su sami nesposobni da ih za sebe obezbede.”

Dekartove muke pojačavaju se sa nastupanjem sve oštrije zime. Dvorani ne smeju da založe peći bez Kristinine dozvole, a velikog filozofa je sramota da trenutke u kojima viđa sa Kraljicom troši na tako trivijalne detalje… Pokušava da se zagreje odlazeći u kuhinju gde ima običaj da legne u praznu, a još uvek toplu, peć za hleb.

Dekart, koji u toku celog svog života nikada nije ustajao pre jedanaest sati ujutro, sve teže podnosi novi režim života. Istovremeno, pokazuje se da je i ona uzajamna magična privlačnost, koja je provejavala u ranijim međusobnim pismima, bila iluzija: jednom kad su se konačno bliže upoznali, oboje jedno o drugom imaju realnija mišljenja. Arogantni Dekart misli da je Kristina površna i nesposobna da razume dubinu njegove filozofije; Kristina Dekarta u privatnim razgovorima naziva “džangrizavim starcem”.

Sa krajem januara Dekart sve češće sanjari o odlasku iz negostoljubive i hladne Švedske, o toplim danima i toplim zemljama. Taj san mu se neće ostvariti. Prvih dana februara zima, napor i nezadovoljstvo konačno odnose svoj danak: Dekart dobija upalu pluća.

 

IX

Ručak koji se nije prijatno završio

FiholmČetvoropreg konja se probijao sa mukom kroz snežnu mećavu. Bila su potrebna skoro četiri sata da se od Palate Brahe, u centru Štokhoma, probije do dvorca Fiholm, šezdesetak kilometara zapadno od grada.

Putnik je žurno izašao iz kočije i ušao u dvorac ne osvrćući se na uobičajeno upozorenje sluge da “grofica danas ne prima goste”. Na prvom spratu sačekala ga je žena, iznenađenog ali veselog lica:

“Mali Per. Ti tako retko dolaziš u posetu, a kada dođeš onda podigneš uzbunu u ovom skromnom domu.”

Margareta Abrahamsdotter Brahe, godinu dana mlađa sestra Pera Brahea, dvorska dama kraljice Kristine i žena Johana Oksiensterne, premijerovog sina, insistirala je da njen brat ostane na ručku.

“Svi smo ponosni što ti je Njeno Veličanstvo dalo tako važan zadatak, da istražiš tu sumnjivu smrt onog Francuza. I Johan je sinoć rekao da ti stoji na raspolaganju za svaku eventualnu pomoć.”

“Margi, prvo to nije “onaj Francuz” nego Rene Dekart, jedan od najpoznatijih ljudi Evrope i lični gost Njenog Veličanstva. A drugo, onaj dečak od tvog muža valjda ima pametnija posla kojima bi trebalo da se bavi. Zar vas dvoje ne bi trebalo uskoro da putujete u Pomeraniju?”

Per Brahe nije bio srećan zbog tog braka svoje sestre i to nije nikada ni pokušavao da sakrije. Margareta je u njega ušla kao udovica bez dece – njen prvi muž Bengt umro je kao švedski guverner Livonije. Johan Oksienstierna je bio čak osam godina mlađi od svoje izabranice što je za ono vreme bio prvorazredni skandal.

“Jedino u čemu se slažem sa premijerom” – pomislio je Per dok je posluga servirala supu – “jeste njegov stav prema ovom braku. Obojica smo bili protiv njega. On je smatrao da moja sestra nije dovoljno dobra prilika za njegovog sina, ja obrnuto.”

Ali Margareta se napravila da nije čula pakosnu primedbu svog brata. Dekartova smrt ju je očigledno zanimala mnogo više od puta u Pomeraniju u kojoj je Johan trebalo da preuzme dužnost švedskog guvernera:

“Zašto ti uostalom ta istraga traje tako dugo? Pa ceo Štokholm zna da su nesrećnog Dekarta ubili ti gnusni katolici. Oni nagovaraju našu kraljicu da napusti svoju crkvu, našu švedsku crkvu, i postane papistički sluga. A Dekart ju je sigurno ubeđivao da to ne radi.”

Johan Oksienstierna je ušao u trpezariju kada je posluga već donela kolače. Neočekivanoj poseti svog šuraka nije se previše obradovao:

“Pa lepo Per, lepo što si došao kod nas. Našao si malo vremena, od svog tog silnog druženja sa strancima, katoličkim misionarima, naučnicima, tim liberalnim novinarima, muzikantima i glumicama. Sa svima onima protiv kojih smo trideset godina ratovali u Nemačkoj.”

Per Brahe je ustao sa stola, poljubio sestru i krenuo prema vratima. Gotovo da je prošao pored svog zeta kada je zastao i vratio se korak-dva. Margareta je gledala zabrinuto – bila je već svedok sličnih incidenata ranije pa je znala da unapred prepozna situaciju u kojoj su oni obično počinjali.

Ipak, ovog puta je sve završilo mirno. Per Brahe nije želeo da ulazi u dugačku polemiku sa viškom patriotizma svog mladog zeta. Rekao mu je kratko i mirno:

“Jeste, ratovali smo i pobedili. U bici kod Licena je poginuo Margin i moj brat Nils, dok je tvoj otac Aksel sedeo i pio vino po gradovima na Rajni, a od neprijatelja ga je odvajala cela reka.”

Trpezariju je ispunila napeta i neprijatna tišina. Johan je postajao crven u licu. Njegov šurak je mirno nastavio:

“A kada smo konačno pobedili tata te je poslao u Osnabrik kao pregovarača sa zadatkom da mirovni pregovori ne uspeju, zar ne? Još vam se ratovalo? I sada, kada vam ni to nije uspelo, onda bi verske sukobe trebalo preneti i u samu Švedsku? E neće uspeti ponovo, i to sam došao da ti kažem.”

Per Brahe se okrenuo i bez reči i pozdrava izašao iz trpezarije, sišao stepenicama i napustio dvorac. Poruka je bila preneta. Johan je bio samo kurir i nije imalo smisla sačekati njegov odgovor.

X

Misterije tajnih redova Valhale

manuscript.jpgGospodar nosi amulet sa plavim okom u sredini. Ispred njega, Kandidat kleči u sobi osvetljenoj svećama, okružen mikroskopima i hirurškim instrumentima. Inicijacija je počela.

Gospodar ispred Kandidata stavlja parče papira i naređuje mu da stavi naočare, posebno izrađene za tu priliku.

“Čitaj” – nastavlja Gospodar.

Kandidat žmirka, ali zadatak je nemoguć. Papir je prazan. Kandidatu se onda kaže da ne paniči; ima nade da se njegov vid popravi. Gospodar briše Kandidatove oči komadom tkanine i naređuje da pripreme za operaciju počnu. Bira jednu od pinceta na stolu. Ostali prisutni podižu sveće koje drže u rukama.

Gospodar počinje sa čupanjem dlaka sa Kandidatovih obrva. Naravno, ovo je samo ritualna procedura: ne dolazi do sečenja tkiva. Ali, sve su to “simbolične radnje od kojih nijedna nije bez svog značenja”, Gospodar uverava Kandidata. Kandidat stavlja ruku na Gospodarov amulet.

“Probaj da pročitaš ponovo”, kaže Gospodar, zamenjujući prethodnu stranu papira drugom. Ova strana je ispunjena tekstom, pisanim rukom.

“Čestitamo brate” – kažu prisutni članovi – “Sada možeš da vidiš.”

Per Brahe je stajao po strani ove čudne grupe ljudi, čekajući da se njihova mala ceremonija završi. Grof je sebe smatrao dobrim Šveđaninom, lojalnim podanikom Njenog Veličanstva, a to znači pripadnikom luteranske, jedine priznate, crkve. Tajni redovi bili su mu strani, ali ne i nepoznati.

Jer, pripadnike okultističkog reda misterija Valhale, u čijem se hramu – u jednom zamku na pola puta između Štokholma i Upsale – nalazio, Per Brahe nije smatrao ni svojim protivnicima. Bili su to isto dobri Šveđani, samo malo drugačiji. Oni su u svoje članstvo prihvatali ne samo luterance i katolike, nego i Jevreje, pa čak i muslimane – dvojica ili trojica trgovaca iz Istanbula bili su, doduše privremeno, za vreme svog boravka u Švedskoj, njegovi članovi. Iako će se prve masonske lože u Švedskoj pojaviti tek stotinak godina kasnije, sredinom osamnaestog veka, Tajni red Valhale bio je njihova prethodnica.

Kada se gužva oko Kandidata, koji je primao čestitanja svih prisutnih, malo razišla, grof Brahe je prišao mladom čoveku:

“Istina je ćerka vremena” – rekao je Brahe bez pozdrava.

“I ja se ne stidim da budem njena babica” – odgovorio mu je Kandidat.

Dva dela čuvene rečenice poznatog nemačkog astronoma Johana Keplera bile su unapred dogovorene šifre, i one su sada razmenjene. Kandidat je pružio ruku:

“Abraham Koen, sin Samuelov. Apotekar iz Geteborga. I pomalo trgovac.” – predstavio se.

Sam Per Brahe je bio dobro poznat. Predstavljanje je u ovom slučaju bilo bespredmetno. Ali, grof je bio znatiželjan zašto je uopšte dobio poziv za Koenovu inicijaciju kada mladog čoveka nije poznavao a nije ni bio član Reda.

“Neka Braća su mi rekla da se ovih dana raspitujete za arsenik.” – nastavio je Abraham – “Pretpostavljam da znate da se on ne proizvodi u Švedskoj. One male količine koje se koriste uvoze se iz Holandije, preko luke u Hamburgu.”

Brahe je klimnuo glavom:

“Vi ga kupujete ponekad, pretpostavljam?”

Apotekar je svoj posao dobro poznavao:

“Arsenik kupujemo nas četvorica u celoj zemlji. Otprilike jednom godišnje. Moja poslednja isporuka stigla je u septembru prošle godine. Ali trajaće mi sigurno do kraja ove. U prvih pet meseci prodali smo vrlo malo.”

Brahe  se blago nasmešio. Predosećao je tok u kojem će se ova priča kretati:

“I, pretpostavljam, pošto se radi o opasnom otrovu koji se retko kupuje, da znate bar neke od mušterija koje su ga kupovale od poslednje isporuke?”

Abraham Koen je klimnuo glavom:

“Zapravo, imali smo samo jednog jedinog kupca. Prvih dana januara. Bio je to prevodilac portugalskog ambasadora, Antonio Makiedo.”

Per Brahe se zahvalio mladom apotekaru i poželeo mu puno uspeha u Tajnom redu Valhale čiji je član te večeri postao. Ko zna, možda će mu još biti potreban…

Vraćajući se u Štokholm, Brahe pomisli na nesrećnog sobara francuske ambasade koji je stradao u verovatno insceniranom udesu sa kočijom.

“Za koju od dve zavereničke grupe je taj čovek radio? Očigledno, sobar je bio predviđen da obezbedi alibi za doktora Van Vulena, ali isto tako i da ukloni oblandu otrovanu arsenikom koju je doneo otac Viog. Dakle, verovatno je imao dvostruke razloge da tog ponedeljka bude zabrinut. I ko je na kraju organizovao incident sa kočijom? Jedna ili druga grupa? Ili možda obe?”

Po prvi put te večeri, Brahe pomisli da su dve strane, inače suprotstavljene u borbi za prevlast nad Kristinom – i celom Švedskom – možda ipak na neki čudan način i sarađivale u ubistvu Dekarta:

“I jednima i drugima je odgovaralo da nesrećni Rene umre. I jednima i drugima je odgovaralo da postoji još jedna ozbiljna strana koja bi mogla da bude osumnjičena. Sobar je očigledno znao isuviše a da bi ga bilo koja od dve strane pustila da preživi.”

Krug se polako zatvarao.

 

 

XI

Tajni verenici, nežne prijateljice i ubijeni ljubavnici

Christina 2Kristina Aleksandra Vasa – istoričari se tu ne slažu u nekim detaljima ali su prilično saglasni o široj slici – je najverovatnije bila žena biseksualne orijentacije.

Kristinu je, bar po svedočenjima savremenika, bilo teško opisati kao fizički lepu ženu. Imala je deformisane grudi i kriva leđa, a jedno rame bilo joj je vidno niže od drugog. Kristinine oči su bile krupne – neki su ih opisivali kao buljave – a lice prekriveno brojnim mladežima. Sa godinama je postajala sve deblja. Ipak, mnogi koji su imali prilike da vide Kristinu i sa njom razgovaraju tvrdili su posle da je – uprkos svim fizičkim nedostacima – posedovala neodoljivi šarm, dok joj je nemirna i često neočešljana kosa postala neka vrsta zaštitnog znaka.

Već oko devete godine Kristina je bila impresionirana celibatom koji je propagirala katolička vera. Devojka je razumela da se od nje očekuje da obezbedi naslednika švedskog prestola, pa je zato sa tim većim interesom čitala biografiju engleske kraljice-device, Elizabete Prve.

Podsvesno ali tvrdoglavo odbijala je da prihvati ženske navike: spavala je tri do četiri sata u toku noći, i bavila se knjigama; zaboravila bi da očešlja kosu u žurbi, nabacala odeću na brzinu i – kako je govorila, zbog udobnosti – nosila muške cipele. U svojoj autobiografiji napisala je da je osećala “nesavladivu odbojnost prema braku” i “prema svim stvarima o kojima su žene pričale, i koje su radile”.

Prve sklonosti ka sopstvenom polu osetila je već u doba puberteta, negde posle 1640. godine, i ubrzo se u njenoj blizini formirao krug dvorskih dama i prijateljica, stalnih ili povremenih, izabranih po kriterijumu fizičke privlačnosti.

Pasionirana ljubiteljka umetnosti, Kristina je posebno volela da se druži sa strankinjama, glumicama i pevačicama, koje su dolazile u Štokholm: hroničari su zabeležili njeno prijateljstvo sa dve glumice iz holandskog putujuće pozorišne trupe, Arijanom Nozeman i Suzanom van Li, kao i sa Francuskinjom Anom Šabanse de la Bar, koju je imenovala dvorskom pevačicom. Imala je i egzibicionističke sklonosti: u predstavi koju je dvorski pesnik Georg Stiernhielm napisao na švedskom jeziku – Den fångne Cupido eller Laviancu de Diane – sama je glumila naslovnu žensku ulogu.

U Kristininom životu u to vreme najznačajniju ulogu imala je Eba Spaar, sa kojom je – kako je sama napisala u svojoj autobiografiji – delila “dugo intimno drugarstvo i strast u mladosti”. Eba – koju je zvala la belle comtesse (lepa grofica) ili naprosto Belle – Kristina je predstavila engleskom ambasadoru Vajtloku kao svoju “drugaricu iz postelje”, hvaleći pri tome njenu pamet i lepotu.

Međutim, zabeležene su i brojne Kristinine veze sa muškarcima  – različitih uzrasta i nacionalnosti. Tako se već u svojoj šesnaestoj godini, 1642. godine, tajno se verila za svog brata od ujaka, Karla (kasnije švedskog kralja Karla Desetog), pre nego što je on otišao na odsluženje trogodišnjeg vojnog roka u švedske jedinice koje su se borile u Tridesetogodišnjem ratu u Nemačkoj. Istoričari nisu precizno zabeležili da li je ova veridba bila samo formalna, ili je uključila i incestuozne seksualne odnose, ali je Kristina za Karla bila jako vezana. Obezbedila je da, posle njene abdikacije, on postane kralj Švedske a svega par meseci kasnije našla mu je i buduću ženu: Hedvigu Eleonoru, osamnaestogodišnju ćerku vojvode od Holštajna. Sve do Karlove prerane smrti u 38. godini, 1660, Kristina mu je ostala vrlo privržena.

U izgnanstvu, u Italiji i Francuskoj, jedno vreme je bila ljubavnica mladog italijanskog markiza Đan Rinalda Monaldeskija, koga je kasnije ostavila. Ogorčen, markiz je pokušao da oda Kristinine tajne planove da dođe na presto Napuljske kraljevine. Kristina je potom hladnokrvno naredila njegovo ubistvo, koje je izvršeno u njenom prisustvu.

U poslednjim decenijama svog života, u Rimu, Kristina je bila i ljubavnica kardinala Decija Azolina sa kojim je ostala u vezi do kraja života i razmenila stotine pisama. Neka od njihovih pisama – ona čija je sadržina bila posebno osetljiva – bila su napisana posebnom šifrom koja je ostala tajna preko dve stotine godina. Tek 1900. godine ta pisma uspeo je da dešifruje švedski diplomata i istoričar Karl Bilt – deda istoimenog švedskog premijera sa početka dvadeset prvog veka…

XII

Istraga koja je završila krunisanjem

garbo_queen_christinaTajni izveštaj Pera Brahea bio je završen krajem juna 1650. godine. Pedantnim rukopisom, detalj po detalj, grof je izneo detalje i analizirao kompleksne procese obe zavere koje su bile usmerene ka istom cilju – ubistvu Rene Dekarta. Za svaku od njih naveo je motive, sredstva, učesnike, tok događaja, materijalne dokaze i svedoke.

Brahe je najpre analizirao katoličku zaveru. Dokazao je da je ona bila podstaknuta spekulacijama oca Fransoa Vioga da će njegov slavni sugrađanin možda onemogućiti već daleko odmakle napore jezuitskog reda da švedsku kraljicu nagovore na prelaz u katoličanstvo. Ove sumnje bile su zasnovane na – kako će istoričari kasnije utvrditi, u suštini pogrešnoj – pretpostavci da je Dekartov konflikt sa izvesnim Vecijusom, rektorom Univerziteta u Utrehtu u Holandiji, bio teološke prirode, i da je podrazumevao neslaganje sa Katoličkom crkvom.

Pored toga, Viog je iz nekih Dekartovih tekstova izvukao i pogrešan zaključak o postojanju navodnog spora između Dekarta i Katoličke crkve o tzv. transsubstanciji – pretvaranju vina i hleba u Hristovu krv i telo prilikom tzv. Euharistije.

Kako je Brahe dalje utvrdio, Fransoa Viog – i sam štićenik francuskog ambasadora Šanua – bio je najverovatnije ljubomoran na Dekarta i zabrinut da veliki filozof ne ugrozi monopol koji je on dotad uživao u ambasadi. Odatle i Braheova sumnja da je sveštenik namerno, a ne slučajno, pogrešno informisao Vatikan o prirodi Dekartovih sporova u Holandiji kao i njegovih planova u Švedskoj. Ova dezinformacija – koju je Kongregacija za propagandu vere bez provere prihvatila – tvrdila je da će Dekart, ako duže vreme ostane u blizini kraljice Kristine, praktično delovati kao moćan saveznik njihovih protivnika, protestanata, pa ga je zato neophodno ubiti.

Tako je u pogon stavljen ceo složeni mehanizam zavere, od prenosa direktive iz Vatikana, preko dolaska dominikanskih misionara i nabavke arsenika od jevrejskog apotekara, pa sve do užurbane evakuacije sveštenika Vioga u eksteritorijalnu biskupiju u Upsali.

Druga zavera koju je Brahe istražio odnosila se na aktivnosti konzervativnih krugova švedskog krupnog plemstva i luteranske crkve, predvođenih moćnim zemljoposedničkim klanom Oksienstierna – premijer je tu bio samo najvidljivija figura – u saradnji sa delovima vojske i Tajnim komitetom barona Gustava Horna. Ovaj moćni savez video je Dekarta na potpuno različit način. Smatrao ga je, pre svega, katolikom i samo još jednim u nizu opskurnih likova koji su tih godina uživali Kristininu pažnju i poverenje. Polazeći od pretpostavke da bi Dekart – s obzirom na ugled koji je imao kod Kristine – mogao da odigra presudnu ulogu upravo u obrnutom smeru, ubrzanju njenog prelaska u katoličanstvo, i ova zaverenička grupa donela je – negde otprilike u isto vreme kao i ona prethodna – odluku o njegovom ubistvu.

Tako su i oni, sa svoje strane, organizovali zaveru, u kojoj je ključnu ulogu odigrao doktor Johanes Van Vulen, aka Wollenius, doveden na mesto kraljičinog ličnog lekara upravo zato da bi imao pristup Dekartu i u očekivanom trenutku njegove bolesti pomogao da on ne preživi. Doktor Smrt, nazvao ga je u svom izveštaju grof Per Brahe.

Premijerov sin, Johan Oksienstierna, bio je u okviru ove zavereničke grupe zadužen da zataška celu operaciju, tako što će obezbediti falsifikovana Dekartova pisma i time – ako se naknadno pojavi sumnja u prirodnu smrt – omogućiti da se krivica prebaci na katoličke krugove. Za taj falsifikat bio je, kao što smo videli, angažovan kontroverzni dvorski istoričar, Arnold Johan Mezenijus.

Poslednjeg četvrtka u junu, 1650. godine, Per Brahe je ušao u kancelariju premijera Aksela Oksienstierne, sa kožnom mapom u kojoj se nalazilo dvanaest listova papira.

Premijer je čitao list po list, menjajući boje lica, od crvene, preko bele do zelene. Potom je sklopio mapu i rekao glasom koji je podrhtavao:

“I šta ćemo sada da radimo?”

Grof Brahe mu je potom dao još jedan, do pola napisan, list papira u kojem se lakonski navodi da je veliki filozof umro od upale pluća, koja je bila otežana oštrom zimom, premorom, naglim padom imuniteta i naslednim faktorima:

“Od tebe zavisi Aksele. Možemo Njenom Veličanstvu dati ovih dvanaest listova” – pokazao je na mapu koja se još nalazila u premijerovim rukama – “a možemo i samo ovaj jedan.”

“Šta tražiš Per?”Aksel Oksienstierna je bio kratak i jasan.

“Prvo, prestaćeš da opstruiraš Kristinino krunisanje. Cela Evropa nam se smeje jer smo godinama jedina zemlja koja nema krunisanog vladara. U naredna tri meseca ćeš sprovesti ceremoniju krunisanja.”

Bilo je to vreme u kojem je cela Evropa bila u revolucionarnom metežu, od Portugala koji se 1640. posle šest decenija oslobodio španske vlasti, do Kromvelove revolucije u Engleskoj i Nemačke opustošene Tridesetogodišnjim ratom. Krunski savet, u kojem su i Oksienstierna i Brahe zajedno sedeli potrošio je sate svojih sednica razmatrajući situaciju u Engleskoj, Holandiji, Francuskoj i Napulju…

Taj spiritus vertiginis, “duh vrtoglavice”, kako su članovi ovog tela nazvali tu situaciju, unosio je nemir među pripadnike obe frakcije podjednako: premijer je na jednoj sednici priznao da se već plaši da obiđe svoje posede na selu…

Aksel Oksienstierna je jedno vreme ćutao, gledao u zamišljenu tačku iznad glave svog gosta, i na kraju klimnuo glavom:

“Mislim da je to razuman zahtev. A drugo?”

“Drugo, poslaćeš konačno svog sina za guvernera Pomeranije. Moja sestra više neće biti žrtva njegovih spletkarenja po Štokholmu.”

Premijer je ponovo klimnuo glavom. Dogovor je bio postignut. Per Brahe je čekao trenutak u kojem će karte u njegovim rukama biti najbolje; ispravno je procenio taj trenutak, i odigrao je najjači potez.

Izlazeći iz dvorca Kronor bilo mu je, međutim, sasvim jasno da je tog dana u svoj položaj, pa samim tim i u situaciju u celoj zemlji, uveo jedan novi kvalitet. Pritajena netrpeljivost – politička, kulturna, porodična i interesna odjednom – godinama razvijana, tada se razvila u otvoreno – ne bi bilo veliko preterivanje reći i smrtno – neprijateljstvo.

“Ili on ili ja. Ili dok je Kristina u Švedskoj ili posle nje. Ili milom ili silom.” – Per Brahe je, ulazeći u kočiju, pokušavao da sumira izbore koji su se pred njim otvarali.

U oktobru te, 1650. godine Kristina je otišla u zamak Jakobsdal gde je ušla u posebnu kočiju koja se koristila za krunisanja, obloženu crnim somotom izvezenim zlatom, koju je vuklo šest belih konja.

Povorka koja je išla do Storkirkan katedrale bila je tako dugačka da, kada su prve kočije stigle u Storkirkan, poslednje još uvek nisu bile napustile Jakobsdal.

Poslanici sva četiri staleža – plemstva, sveštenstva, građana i seljaka – bili su pozvani na ručak u zamak. Fontane na gradskim trgovima u Štokholmu bile su za tu priliku pune vina umesto vode, narodu je deljeno besplatno pečenje, i na kraju je organizovan i veliki vatromet. Svi učesnici ceremonije bili su odeveni u potpuno fantastične kostime raznih boja, kao na karnevalu.

Kristina Aleksandra Vasa je tog dana krunisana za kraljicu Švedske.

Narednog dana Johan Oksienstierna i Margareta Abrahamsdotter Brahe napustili su Štokholm  brodom koji je krenuo za Štetin u Pomeraniji u Nemačkoj.

Poslednjeg dana oktobra 1650. godine Krunski savet je, u prisustvu kraljice Kristine, usvojio Braheov izveštaj, kojim je potvrđeno da je Rene Dekart umro od upale pluća. Ovaj izveštaj ostao je u zvaničnim švedskim državnim arhivima.

Onih dvanaest strana originalnog i neobjavljenog izveštaja grofa Pera Brahea nalazilo se, sve do njegove smrti 1680. godine, u tajnoj pregradi biblioteke u zamku Bogesund. Kasnije su čudni putevi sudbine ovaj dokument doveli u ruke švedskog filozofa, teologa, naučnika i mistika, Emanuela Svedenborga, koji ga je krajem osamnaestog veka odneo u London.

 

 

XIII

Učitelji, lekari i teolozi

christina 3Borbu za uticaj na Kristinu švedsko luteransko plemstvo i katolički agenti velikih sila vodili su preko deset godina na dva glavna fronta: uticajem na izbor njenih učitelja i lekara. Nekad su prevagu odnosili jedni – kao na primer izborom Johana Van Vulena za kraljičinog doktora, 1649. godine, što je verovatno i nesrećnog Dekarta koštalo života – a ponekad drugi – izborom Johanesa Matijasa, za tadašnje vreme liberalnog naučnika i teologa, za Kristininog učitelja.

Međutim, događaji posle Dekartove smrti u februaru i Kristininog krunisanja u oktobru 1650. godine znatno su ubrzali ove procese. Oni su polako otkrili istinu, podjednako poražavajuću i liberalnoj frakciji oko grofa Brahea i konzervativnoj oko premijera: prazninu stvorenu Dekartovim odlaskom polako su ispunili razni drugi ljudi, od kojih su svi – na jedan ili drugi način – bili povezani sa Vatikanom i katoličkim velesilama tadašnje Evrope, pre svega Španijom i Portugalijom.

Početkom 1651. godine Kristina je patila od visokog krvnog pritiska, žalila se na loš vid i bolove u vratu – tada je imala samo dvadeset pet godina. U proleće te godine doživela je nervni slom i provela nekoliko meseci u krevetu.

I dok je u tom periodu Kristina sve češće viđala sekretara portugalskog ambasadora, jezuitu Antonija Makieda, premijer Oksienstierna i konzervativna frakcija odlučili su da uklone poslednjeg nezgodnog svedoka svoje umešanosti u ubistvo Dekarta: istoričara Arnolda Johana Mezeniusa. Jedan njegov satirični tekst u novinama predstavljen je kao uvreda krune u momentu kada se njegov zaštitnik, grof Brahe, nalazio daleko od Štokholma, u Finskoj. Ovog puta nije smela da se napravi greška i baron Gustav Horn i premijer izvršili su ključni uticaj na sudije da se nesrećnom istoričaru, ali i njegovom sedamnaestogodišnjem sinu, izrekne smrtna kazna. Glave su im obojici odrubljene sekirom u tvrđavi Kronor a nezadovoljnoj javnosti koja je smatrala da je ta kazna suviše stroga sugerisano je da se radilo o Kristininoj želji.

Kristina je za to vreme sa portugalskim diplomatom pričala o Koperniku, Frensisu Bekonu i Johanesu Kepleru a počela je da se zanima za alhemiju. U avgustu 1651. godine Makiedo je iz Švedske prošvercovao njeno tajno pismo generalnom komandantu jezuitskog reda, Gosvinu Nikelu, u Vatikan.

Nedavno postavljen, prvi čovek Jezuita je tek ponešto znao o višegodišnjim naporima da se za katoličku stvar pridobije švedska kraljica. Bila bi to moralna pobeda nad protestantima koja bi možda mogla da promeni odnos snaga na severu Evrope. Nije hteo da propusti ovakvu priliku i u Štokholm je, u proleće 1652. godine, poslao dva svoja najsposobnija operativca: Paola Kazatija i Frančeska Malinesa, eksperte u prirodnim naukama i teologiji. Pošto je katolička propaganda u Švedskoj zvanično bila zabranjena obojica su dobili diplomatske pasoše španskog kralja Filipa, kome se dopalo da učestvuje u onome što je smatrao velikom i značajnom međunarodnom zaverom…

Sa izaslanicima iz Rima Kristina vodi česte i duge razgovore, zainteresovana za – njoj dotad nedovoljno poznata – katolička gledišta o grehu, besmrtnosti duše, racionalnosti i slobodnoj volji. Već do kraja maja te godine ona je i definitivno formirala svoju odluku o prelasku u katoličanstvo.

XIV

Put u abdikaciju

Throne_of_Sweden_1982Put u abdikaciju je bio otvoren, i na toj tački se formirao čudan konsenzus: konzervativnom plemstvu i luteranskoj crkvi Švedske bilo je dosta bizarne, hirovite i za njihove standarde isuviše liberalne kraljice; ali istovremeno je i Kristini bilo dosta zemlje za koju je duboko osećala da je ne razume.

“I posle svega, zar ne mislite da bi nam Dekart svima više odgovarao kao duhovni savetnik Njenog Veličanstva?” – upitao je tog leta grof Brahe premijera i barona Horna posle jedne sednice Krunskog saveta – “On je bar bio matematičar i filozof, i nije se petljao u verska pitanja.”

Per Brahe je želeo da Kristina ostane kraljica Švedske. To je smatrao ne samo svojom obavezom prema njenom pokojnom ocu nego i politički racionalnim izborom. Kristina je u tom času predstavljala jedinu branu konzervativnoj alijansi plemstva i crkve i uprkos njihovim otporima sprovodila reforme. Ali, da bi Kristina mogla da ostane kraljica morala je da ostane i u protestantskoj, luteranskoj, veri. Katoličke agente je zato grof Brahe sve više počeo da doživljava kao svoje ključne protivnike.

Sa druge strane, premijer i njegov sin, sa saveznicima u Hornovom Tajnom komitetu i među krupnim zemljoposednicima već u to vreme nemaju više iluzija: Kristinina abdikacija im postaje poželjno rešenje. Samim tim, i svi katolički agenti koji bi mogli da ubrzaju Kristininu odluku o odlasku, njihovi su saveznici.

Sve više zabrinut zbog te čudne i neprincipijelne koalicije, Per Brahe odlučuje da odigra poslednji adut koji je imao u rukama. Kao deo njegovog aranžmana sa premijerom holandski doktor Johan Van Vulen je bio ljubazno zamoljen da napusti Švedsku – bio je isuviše nezgodan svedok da bi mogao da ostane. Kao i u slučaju njegovog prethodnika Baruha, i Van Vulenov otkaz je plaćen sa pet hiljada talira i on u proleće 1651. odlazi brodom iz Štokholma za Kenigsberg u Istočnoj Pruskoj.

Istovremeno, Brahe iz Pariza u Štokholm poziva svog prijatelja i istomišljenika, francuskog lekara i slobodnog mislioca Pjera Burdela, koga dovodi za Kristininog ličnog doktora. Mlad, privlačan i energičan, doktor Burdel Kristini savetuje potpunu promenu dotadašnjeg asketskog načina života: više spavanja, zdraviju ishranu, tople kupke; traži da se sve knjige uklone iz njenih spavaćih soba i vrate u biblioteku; ona je mlada i trebalo bi više da uživa u životu.

“Kada više ne bude stalno gledala te knjige neće se često viđati ni sa tim jezuitskim špijunima.” – Brahe je u prvo vreme bio sasvim zadovoljan kako se stvari odvijaju.

I onda – zamišljene kao glavni mamac koji je trebalo da mladoj ženi ilustruje koja “uživanja u životu” propušta – doktor Burdel Kristini daje šesnaest erotskih soneta Pjetra Aretina, koje je prošvercovao u svom prtljagu, kao i čuvenu Ars Amatoria (Umetnost ljubavi) rimskog pesnika Ovidija, sa ilustracijama – pornografski časopis sedamnaestog veka… Privučena novom i dotad nepoznatom literaturom, Kristina počinje da uživa u epikurejskom načinu života. Jedno vreme zaista izgleda da je nepovoljan tok događaja zaustavljen.

Doktorovo ponašanje na dvoru, međutim, daleko prevazilazi stroge luteranske standarde Štokholma. Posle više ljubavnih afera koje je održavao istovremeno – u jednom od tih slučajeva radilo se o premijerovoj ćerci Katarini a u drugom o Mariji od Cvajbrikena, mladoj ženi člana Krunskog saveta, Magnusa Gabrijela de la Gardije – raspusni doktor je prevršio meru. Burdel počinje da dobija i pretnje smrću. Konačno, Kristinina majka Eleonora i prevareni muž Magnus konačno uspevaju da ubede kraljicu da se Francuz vrati tamo odakle je došao.

“Prvi Francuz je ostao zauvek ovde. Možda je bolje da ovaj drugi ode dok još može?” – bilo je zloslutno upozorenje koje je tih dana Peru Braheu uputio baron Gustav Horn.

Krajem 1653. godine i doktor Burdel napušta Švedsku, prepun – kako je napisao u svojoj kasnijoj autobiografiji – “bogatih poklona, sočnih psovki  i ženskih suza”. Brahe je sada prinuđen da prizna poraz.

U želji da ne zaostane za Vatikanom, španski kralj Filip Četvrti šalje svog diplomatu u Štokholm: Antonia Pimentela od Prada koga Kristina postavlja za Komandanta Amarentenskog reda, novog tajnog društva koga je osnovala od svojih stranih prijatelja. Članstvo u ovom elitnom redu ograničeno je na petnaest vitezova, koji su se svi obavezali da ostanu neoženjeni, kako bi “učestvovali u kraljičinim najintimnijim zadovoljstvima”.

Amarentenski red bio je, po svemu sudeći, ona kap koja je prelila čašu. U njegovom prvom sastavu, pored španskog diplomate, nalaze se i francuski ambasador Šanu, venecijanski Morozini, poljski kancelar Radzejovski… Protestantska Švedska je ogorčena:

“Njeno veličanstvo se potpuno okružilo tim katoličkim agentima. To više nije samo opasnost za državu, nego i sramota. Smeje nam se cela Evropa” – grmeo je tih meseci premijer na sednicama Krunskog saveta na koje Kristina više nije ni dolazila.

Već krajem te godine Kristina šalje brod – onaj isti koji je četiri godine ranije dovezao Dekarta u Štokholm – sa šest hiljada retkih knjiga i rukopisa u Antverpen, u dom bogatog jevrejskog trgovca. U februaru naredne godine obaveštava, kratkim pismom, Krunski savet o svojoj odluci da abdicira i traži izdržavanje od dve stotine hiljada talira godišnje.

Posle par meseci pregovora dogovoren je finansijski aranžman: umesto apanaže Kristina dobija, do kraja života, sve poreske prihode sa ostrva Gotland i Oland, iz grada Norćepinga, i nemačkih poseda u Pomeraniji i Meklenburgu. Sve dugove koje je do tada imala preuzima državna kasa.

U ponedeljak, 5. juna 1654. godine, velika masa sveta okupila se u dvorcu u Upsali: svi nasledni plemići Švedske, biskupi luteranske crkve, predstavnici sva četiri staleža, generali, admirali i maršali švedske vojske, članovi Krunskog saveta, sudije Vrhovnog suda i ambasadori.

Kristina, kraljica Švedske ušla je u veliku salu sa svim regalijama predviđenim za ceremonije najvišeg značaja: skiptrom, kraljevskom jabukom, hermelinskim ogrtačem, prstenom sa državnim pečatom i krunom i sela na presto od čistog srebra.

Stroga, i za nežnije posmatrače pomalo surova, procedura abdikacije zahtevala je da se sa nje, tačno utvrđenim redosledom, sa Kristine skine jedan po jedan simbol kraljevske vlasti, i za uklanjanje svakog od tih simbola bio je zadužen po jedan – po pravilu najstariji – muški član svake od pet tradicionalnih plemićkih porodica Kraljevine: Oksienstierna, Horn, Gilenborg, Frizendorf i Brahe.

Poslednji u ovom redosledu, Per Brahe, bio je predviđen da sa Kristinine glave skine kraljevsku krunu, ali on to nije učinio. Kako je sam kasnije pričao, jednostavno nije mogao da se pomeri sa mesta, i Kristina je krunu na kraju skinula sama i ustala sa prestola.

Odevena u jednostavnu belu haljinu održala je kratak govor i svima se zahvalila, predajući krunu nasledniku koga je sama izabrala, svom rođaku i tajnom vereniku, Karlu Desetom Gustavu, koji je stajao pored nje obučen u crno.

“Stajala je tamo lepa kao anđeo” sećao se, do kraja svog života, Per Brahe.

Ceremonija je potom prekršena još jednom: bilo je predviđeno da novi kralj, kada je u ruke uzeo krunu, sedne na upražnjeni presto, sačinjen od čistog srebra. Ali Karl to nije mogao da učini – on i Kristina su zajedno izašli iz dvorca i jedno vreme mahali masi radoznalaca. Karl je Kristini tada, pred okupljenom svitom, ponudio brak. Bivša kraljica se na to samo nasmejala, sišla niz stepenice, sela na konja i odjahala.

XV

Konačni obračun


Porträtt._Per_Brahe_d.y._Beck_-_Skoklosters_slott_-_13452.tif

Nakon Kristininog odlaska iz Švedske Per Brahe je znao da će, kako vreme bude odmicalo, njegov uticaj moći samo da slabi. Izgubio je svog ključnog saveznika i zaštitnika i bilo je samo pitanje vremena kada će konzervativna frakcija ojačati do mere koja će početi i njega lično da ugrožava. Trebalo je, dakle, udariti prvi i iskoristiti faktor iznenađenja dok protivnička strana još proslavlja svoj uspeh…

Manje od dva meseca posle Kristinine abdikacije, 28. avgusta 1654. godine, Aksel Oksientstierna, grof od Sodermora i predsednik Krunskog saveta – danas bismo rekli premijer – Švedske iznenada je preminuo u Štokholmu, u 71. godini. Tačan uzrok njegove smrti nije utvrđen. Od trojice lekara koji su se time bavili jedan je bio ubeđen da se radi o srčanom udaru, dok je drugi pominjao moguće efekte nekih otrova. Treći lekar je ćutao, i on je najduže živeo.

Neposredno pred smrt, Aksel Oksienstierna je ostvario svoj poslednji politički uspeh: svog sina Johana – poslatog za guvernera Pomeranije po dogovoru sa Perom Braheom – vratio je u Štokholm i postavio za maršala dvora.

Njegov zet, moćni baron Gustav Horn, član Krunskog saveta i predsednik Tajnog komiteta, poslat je pre kraja godine za guvernera Livonije, švedske pokrajine sa druge strane Baltičkog mora. Tamo je i umro, samo tri godine kasnije, u maju 1657. godine.

Već u decembru iste, 1657. godine, umro je i Johan Oksienstierna, Akselov sin i zet Pera Brahea. Njegova žena Margareta, Perova sestra, ostala je udovica i po drugi put, napustila Švedsku i otišla u Nemačku. Tada je bila jedna od najbogatijih žena Švedske. Svega tri godine kasnije udala se i po treći put – sada za trideset godina mlađeg Fridriha Drugog, grofa od Hesena. Njemu je ostavila i svo svoje bogatstvo, kada je i sama umrla devet godina kasnije.

Smrću ove trojice plemića i visokih funkcionera švedske krune konzervativnoj frakciji je zadat udarac od kojeg se – bar u toj generaciji – nikada nije oporavila.

Apotekar iz Geteborga, Abraham Koen, sin Samuelov, razvio je svoj biznis više nego što je ikada mogao da se nada. Naredne, 1658. godine, postao je – iako još vrlo mlad – Gospodar Tajnog reda Valhale, prethodnice švedskih masona. Mudar kao i svi Jevreji – a posebno oni koji su bili članovi tajnih redova – povećane isporuke arsenika iz prethodnih godina nije zabeležio u svojim poslovnim knjigama.

Grof Per Brahe mlađi, glavni junak ove naše priče, 1660. godine postao je regent za vreme maloletstva kralja Karla XI i tako punih trinaest godina bio de facto vladar ove zemlje. Umro je 1680. godine u svom zamku Bogesund u Švedskoj, u 78. godini.

XVI

Vrlo bizarni putevi jednog mrtvog tela…

Descartes graveAutor čuvene izreke Cogito ergo sumsumnjam, dakle postojim – umro je kao rimokatolik u protestantskoj zemlji i sahranjen u uglu groblja rezervisanom za strance, u Adolf Fredriks crkvi u severnom delu Štokholma.

Posle šesnaest godina, 1666. godine, Dekartovi posmrtni ostaci su ekshumirani i preneti u istu sobu i na isti krevet gde je i umro – u rezidenciji francuskog ambasadora u Štokholmu. Tamo su velikodostojnici Katoličke crkve u Švedskoj održali versku službu predviđenu za takve prilike i Dekartove kosti su položene u dva metra dugačak bakarni sanduk. Hugo Terlon, tadašnji francuski ambasador u Štokholmu, tada je uzeo, kao uspomenu na taj događaj, kost desnog Dekartovog kažiprsta: “instrument besmrtnog pisanja”, kako je ovaj suvenir kasnije opisivao svojim prijateljima.

Kovčeg je čuvan u Terlonovoj rezidenciji, pod stražom kojom je komandovao Isak Planstrem, kapetan štokholmske gradske garde. U junu 1666. godine čudna povorka je napustila Štokholm brodom za Kopenhagen, a potom kopnom do Francuske. U gradu Peron, pred ulazak u Pariz, inspekciju kovčega izvršili su carinski službenici da bi u januaru 1667. godine. Dekartovi posmrtni ostaci konačno bili odneti u crkvu Svetog Pavla. Već u junu iste godine, sa velikom pompom i ceremonijom, preneti su u crkvu Svete Ženevjeve, posvećenu svetici zaštitnici Pariza, koja se nalazila na najvišem mestu u gradu.

Nije prošao ni ceo vek i ova crkva je došla u prilično jadno stanje, i već 1744. godine Luj XV obećava izgradnju nove, koja je počela 1757. godine. Kako su ambiciozni planovi predviđali potpunu zamenu stare građevine radovi su napredovali sporo i završeni su tek 1790. godine, kada je Francuska revolucija već bila otpočela. Revolucionarni konvent je naredio da se promeni namena objekta – zgradu je preuzela država, desakralizovala je i počela da pravi Panteon – mauzolej u kojem će biti sahranjivani veliki Francuzi.

Ali, revolucija se ubrzavala i ne samo da je sve brže odbacivala spoljne simbole bivšeg režima, nego je i ohrabrila mase da fizički razore njene strukture, što je vodilo  u masovno uništavanje crkava i palata u celoj Francuskoj. Pa ipak, i u revolucionarnim komitetima našlo se par odgovornih ljudi – Aleksandar Lenoar, ljubitelj umetnosti bio je na kraju zadužen od gradonačelnika Pariza da u celom tom haosu spase umetnička dela. Data mu je plata, dva saradnika i skladište za spasene stvari: bivši augustinski konvent na obali Sene, na kojem se danas nalazi Škola lepih umetnosti.

Krajem 1792. i crkva Svete Ženevjeve došla je na red za uništavanje. Njen starešina je pozvao Lenoara da spase vredne predmete. Iz te operacije ostao je sačuvan detaljan dijagram sa popisom svih mrtvačkih kovčega koji su se nalazili ispod poda crkve, uključujući i Dekartov. Ni Aleksandar Lenoar, baš kao ni francuski ambasador u Štokholmu jedan vek ranije, nije mogao da odoli iskušenju kada je pred sobom video kosti tako značajnog čoveka: uzeo je deo Dekartove butne kosti i iz njega izrezao nekoliko prstenova, koje je posle poklanjao svojim prijateljima – kako je sam to posle opisao “samo onima koji su bili prijatelji dobre filozofije”.

Lenoarova kolekcija umetnički predmeta spasenih iz različitih pariskih crkava postala je kasnije Muzej francuskih spomenika i održala se preko četvrt veka – tačnije do 1816. godine kada su Burboni, posle pada Napoleona, doneli dekret da se sva crkvena imovina mora vratiti probitnim vlasnicima. Tada je predloženo da se veliki broj posmrtnih ostataka, koji se nalazio u tom čudnom muzeju, jednostavno prebaci na novo groblje Per Lašez, ali su u Dekartovom slučaju intervenisale njegove pristalice i ponudili alternativu.

Tada je obavljena i treća ekshumacija tela velikog filozofa: drveni sanduk je izvađen iz sarkofaga u kojem se nalazio prethodnih dvadeset pet godina i otvoren. Unutrašnji sanduk imao je i olovnu pločicu na kojoj se nalazilo Dekartovo ime kao i datumi rođenja i smrti. Međutim, okupljeni su bili iznenađeni kada su u njegovoj unutrašnjosti pronašli vrlo malo prepoznatljivih kostiju, uglavnom samo njihove veće ili manje delove i dosta praha stvorenog u procesu raspadanja. Pravo iznenađenje je, međutim, nastalo tek kada su utvrdili da u sanduku nedostaje lobanja. To je bio kompleks relativno krupnih kostiju koji je trebalo da za sto pedeset godina opstane koliko-toliko netaknut i svakako ne bi mogao da se raspadne u prah, kao što se desilo sa sitnijim kostima.

Ono što je pronađeno od Dekartovog tela stavljeno je u novi mrtvački sanduk od hrastovog drveta koji je odnet uzbrdo, do Opatije od Sen Žermena, u pratnji članova Francuske akademije nauka, gde je smešten u kriptu i zapečaćen. Tamo se i danas nalazi.

Ostaje da vidimo još samo šta se zaista desilo sa Dekartovom glavom. Da li je ona uopšte napustila Švedsku? Ta pričica je vrlo zanimljiva i zaslužuje jednu malu digresiju.

Jedan od Dekartovih poštovalaca koji je prisustvovao toj trećoj ekshumaciji obavio je određena istraživanja i izvestio o glasinama da je, već iz Štokholma, u Francusku poslato Dekartovo telo bez glave. Tada se u Parizu, kao gost francuske Akademije nauka, nalazio i švedski hemičar Jons Jakob Bercelijus do kojeg su došle ove glasine.

Dve godine kasnije, u martu 1821. on je u švedskim novinama pročitao tekst o imanju svog bivšeg profesora, Andersa Sparmana, sa kojeg je navodno Dekartova lobanja bila prodata za 17,5 talira. Kontaktirao je aukcijsku kuću koja je obavila prodaju gde mu je rečeno da je kupac bio izvesni Arngren, vlasnik kazina sumnjive reputacije. Bercelijus je potom otišao do njega i otkupio Dekartovu lobanju za sumu koju je ovaj platio na aukciji. Cenu je zaokružio na 18 talira – vlasnik kazina je bio sasvim zadovoljan sa pola talira zarade…

Bercelijus je Dekartovu glavu vratio Francuzima, koji su odlučili da je ne treba sahraniti zajedno sa ostatkom njegovog tela, već je izložiti kao eksponat u Muzeju komparativne anatomije, delu Muzeja prirodne istorije. Prilikom te primopredaje zapisnički je konstatovano i stanje u kojem se Dekartova glava tada nalazila: lobanji su nedostajale kosti donje vilice, a na kostima potiljka bila je urezana pesmica na latinskom:

“Ova mala lobanja jednom je pripadala velikom Dekartu

Ostatak njegovog tela je sakriven daleko u zemlji Francuskoj

Ali širom zemaljske kugle njegov genije se slavi

I njegov duh se raduje sada u sferi nebeskoj”

Ispod ove pesmice bilo je napisano, na švedskom jeziku:

Lobanja Dekarta, uzeta od J. Fr. Planstroma, godina 1666.

Francuska akademija je tih godina obavila i svoju istragu ovog bizarnog slučaja, jednu od mnogih koje će uslediti u naredna dva veka. Prvi izveštaj je bio kategoričan u konstataciji da se ne radi o autentičnoj Dekartovoj lobanji.

Kasnije je pronađen jedan švedski tekst, otprilike iz sredine osamnastog veka, u kojem se navodi i tačan lanac vlasništva nad lobanjom: Isaak Planstrom, kapetan štokholmske gradske garde koji je u francuskoj ambasadi 1666. godine čuvao sanduk sa Dekartovim telom bio je prvi vlasnik glave, koju je doduše i sam nezakonito stekao, odnosno ukrao. Planstrom je glavu čuvao do svoje smrti, a pošto je umro dugujući neki novac izvesnom Olafu Bangu, pivaru i trgovcu, ovaj se naplatio uzimajući nešto od njegove pokretne imovine. Ne znajući o čemu se tačno radi, Planstromovi naslednici su Bangu rado dali i “neku staru lobanju”.

Lobanju je od Banga nasledio njegov sin Jonas, čiji je kafanski prijatelj, izvesni amaterski pesnik Sven Hof, jedne noći zajedničkog pijanstva i u trenutku inspiracije, vrhom oštrice noža urezao latinsku pesmicu na kostima čela.

Naredni vlasnik lobanje – posle Svenove smrti – bio je izvesni Johan Aksel Hagercliht, sve do svoje smrti, 1740. godine. Potom je došla u ruke vladinog funkcionera Andersa Stiernmana – i on je svoje ime i prezime urezao na kostima čela, zajedno sa godinom (1751). Na samrtnoj postelji, Stiernman ju je poklonio svom zetu Olofu Celzijusu, inače rođaku čuvenog astronoma Andersa Celzijusa po kojem je nazvana najpoznatija od tri skale za merenje toplote koje danas koristimo. Olof Celzijus je na lobanju dodao i svoje ime i prezime…

Sledeći vlasnik bio je izvesni Johan Fišerstrom (o kojem nemamo bliže podatke) posle čije smrti je ovaj bizarni predmet otišao na aukciju da bi ga tamo kupio sakupljač poreza, po imenu Ahlgren. Čudnom igrom sudbine, Ahlgrenov prijatelj je bio već pomenuti Anders Sparrman – jedan od najvećih švedskih naučnika tog vremeena, student Lineusa, sakupljač kineske flore i faune koji je proveo tri godine na drugom putovanju Džemsa Kuka i profesor anatomije. Pošto je Ahlgren znao da je njegov prijatelj pasionirani kolekcionar prirodnih objekata, poklonio mu je lobanju, za njega samog bezvrednu, za kolekciju…

I dok je tako Dekartova lobanja promenila, za sto pedeset godina, čak jedanaest vlasnika od nje su odvajane pojedine manje kosti kao suveniri. Tako je jedan njen deo od 1780. u vlasništvu švedskog Univerziteta u Lundu, koji ju je kasnije izložio u Prirodnjačkom muzeju u tom radu, baš pored para papuča koje je nosila Kristina…

U velikim poplavama, 1910. i 1912. godine, eksponati Muzeja prirodne istorije u Parizu su bili potopljeni, mnoge od njih je Sena zauvek odnela, a ostatak je na brzinu sakupljen i bačen na gomilu. Izgledalo je da je Dekartova lobanja ponovo izgubljena i takve priče su počele da se šire Parizom. Konačno je pronađena – bačena na gomilu drugih ljudskih kostiju koje su čuvane u muzeju – i ponovo sačuvana.

Posle prvog svetskog rata, 1921. godine, tadašnji direktor Muzeja Perije odneo je lobanju panelu eksperata koji je predvodio čuveni francuski anatom i slikar, Paul Riher. Zadatak ovog panela bio je da utvrdi njenu autentičnost. Koristeći kao osnovu platna sa Dekartovim likom koja se nalaze u Luvru, i primenjujući fotografije visoke rezolucije, Riher je krenuo obrnutim pravcem i sa modela Dekartove glave uklanjao slojeve “mesa” kako bi došao do virtuelne lobanje. Uporedio je rezultat svog rada sa lobanjom koja se nalazila u muzeju i pokazalo se da su model i original vrlo bliski. Rezultat su bile naslovne strane u Njujork Tajmsu i Figaru

Dekartova lobanja se danas nalazi u sefu, u podrumu Muzeja čoveka (dela Muzeja prirodne istorije) u Parizu, a izložena je njena maketa. 2009. godine francuske vlasti su objavile kontroverzni plan da lobanju premeste u Vojnu školu blizu Flešea, istu onu koju je Dekart pohađao pre četiri stotine godina, ali se taj plan nikada nije ostvario.

Konačna ispitivanja Dekartove lobanje izvršio je, u oktobru 2014. godine, francuski medicinski antropolog i forenzički ekspert Filip Šarlije. On je vršio skeniranje svih sačuvanih kostiju koristeći kompjutersku tomografiju i našao tragove tumora veličine gotovo jednog kvadratnog inča u Dekartovom desnom sinusu – osteomu. Izgleda da taj tumor nije mnogo uznemiravao velikog filozofa, koji se nikada nije žalio na simptome kao što su suzne oči, preterano kijanje ili izmenjeno čulo mirisa…

XVII

…i jednog živog tela

Christina_of_Sweden_(1626)_grave_2010_Vatican_(2)Posle abdikacije, juna 1654. godine, švedska kraljica Kristina je nastavila da vodi svoj čudan i sve bizarniji život.

Već  u leto iste godine napustila je – tada je mislila da to čini zauvek – svoju rodnu zemlju, jašući na konju kroz Dansku u muškoj odeći pod lažnim imenom grofa od Dohne. Odnosi između dve zemlje tada nisu bili baš najbolji…

Potom je nekoliko meseci bila u Holandiji, gde je boravila u domu jevrejskog trgovca u Antverpenu, Antonija de Tekseire. Tu je primala brojne posete – između ostalog austrijskog nadvojvode Leopolda, francuskog princa Kondea i guvernera Norveške Sehesteda – priređivala gotovo svakog dana velike prijeme i ubrzo potrošila sav gotov novac sa kojim je krenula na put. Tada je počela da prodaje tapiserije, srebrno posuđe i nakit.

Na Badnje veče iste godine, u privatnoj kapeli austrijskog nadvojvode u Briselu, i formalno je prešla iz protestantske u katoličku veru. Ipak, tu odluku je saopštila tek godinu dana kasnije u Insbruku u Austriji, na proputovanju za Rim.

Dve godine kasnije, 1657. godine, posetila je Francusku gde joj je Luj XIV stavio na raspolaganje zamak u Fontenblou, a potom i sam Luvr. U jednoj od, za to vreme uobičajenih, spletki posumnjala je da jedan plemić u njenoj pratnji kuje neku zaveru i naredila je njegovu egzekuciju. Francuzi su bili u, čak i za ta vremena, neprijatnoj situaciji jer je na njihovoj teritoriji bilo izvršeno ubistvo. Javnost je tražila suđenje, koje je nevoljno i zakazano. Međutim, Kristinin advokat na tom suđenju – bio je to čuveni matematičar Gotfrid Lajbnic – izneo je originalnu teoriju: tvrdio je da je Kristina zapravo “suveren bez zemlje”, ali sa pravom da pripadnicima svog “dvora na putu” izriče sve kazne kao da i svaki drugi suveren, pa i smrtne. Ubistvo je tako postalo izvršenje smrtne kazne. Sud je ovo gledište sa vidnim olakšanjem prihvatio, ali je ubrzo potom, ipak, Luj XIV ljubazno zamolio Kristinu da napusti Francusku…

Kristina se dva puta vraćala u rodnu Švedsku, 1660. i 1666. godine. Prvi put u neuspelom pokušaju da se vrati na presto – odbijena je zbog prelaska u katoličanstvo – a drugi put radi sređivanja finansijskih interesa. Taj drugi put je bila uspešnija i poslednjih dvadeset godina života provela, konačno, bez finansijskih problema.

Živela je uglavnom u Rimu, i sa raznim papama imala različite odnose, uglavnom burne. Štitila je Jevreje od proganjanja i bila stalna ljubavnica jednog, a povremena mnogih, kardinala, prijateljevala sa umetnicima i alhemičarima, ponekad bila žrtva prevaranata…

Kristina Aleksandra Vasa, bivša kraljica Švedske i neuspela kraljica Poljske i Napulja, Minerva Severa, umrla je u 62. godini, 19. aprila 1689. godine u Rimu i 2o. juna sahranjena u Vatikanskoj kripti u kojoj se nalaze i svi posmrtni ostaci rimskih papa, počevši od Svetog Petra. Zajedno sa svoje dve slavne prethodnice, Šarlotom, kraljicom Kipra (1444-1487) i groficom Matildom od Kanose (1046-1115), jedna je od tri žene kojima je ukazana ta čast.

Danas se kraljice Kristine sećamo kao jedne od najobrazovanijih žena svog veka. Njena zbirka knjiga i rukopisa nalazi se u biblioteci Vatikana. Ona je takođe poznata i po odlučnoj, gotovo militantnoj, zaštiti ličnih sloboda čoveka, kao i po dobrotvornim organizacijama koje je osnivala celog svog života.

Kristina Vasa je zaslužna i za formiranje modernog obrazovnog sistema u Švedskoj, koji je još u njeno vreme bio priznat kao jedan od najboljih u tadašnjem svetu. Dovela je mnogo filozofa, pisaca i matematičara u svoju zemlju. Za vreme svojih sastanaka sa najboljim umovima sedamnaestog veka naručila je mnogo knjiga i umetničkih dela.

Kristina je sama volela da čita i osećala je da bi i svi njeni podanici trebalo da imaju neometani pristup znanju. Ova njena ubeđenja i vrednosti su ostale dominantne i u današnjoj Švedskoj gde je, između ostalog i zahvaljujući kraljici Kristini, obrazovanje na visokom mestu među prioritetima za sve građane.

XVIII

Epilog: dvoje ljudi koji su živeli ispred svog vremena

1933 Queen Christina - La reina Cristina de Suecia (bel) 02Priča o Kristini i Reneu je višeslojna, i u tome i jeste njena draž. Najpre nam pada u oči njena kriminalistička dimenzija: vekovima – uključujući tu i ovaj vek u kojem mi živimo – razni istraživači pokušavaju da utvrde da li je Rene Dekarta ubio francuski ispovednik Fransoa Viog, po nalogu vatikanske kongregacije za širenje vere, ili holandski lekar Johan Van Volen, potplaćen od agenata krupnog protestantskog plemstva, protestantske crkve i vojnih krugova.

Priča se, međutim, može čitati i na još jednom nivou: ona je novi u nizu primera kako se završava odnos između intelektualaca i vladara. Tragično, sigurno bi neko odmah kazao. I takav zaključak bi bio tačan, ali ne i potpun. Jer – kao što su događaji posle Dekartove smrti jasno pokazali – i sama Kristina je bila žrtva u tom odnosu. Osoba toliko poznata u Evropi tog vremena, i toliko kontroverzna, kao što je bio Rene Dekart, jednostavno nije imala šanse da preživi blizak odnos sa kraljicom koja je, kao što smo videli, bila još kontroverznija od njega.

I konačno, nema nikakve sumnje da su, svako na svoj način, i Rene Dekart i Kristina Aleksandra Vasa bili, po mnogo čemu, ljudi koji su živeli ispred svog vremena. Ono što je Dekart pisao, a Kristina u svojoj zemlji radila, njihovi savremenici jedva da su mogli i da shvate, a kamoli da prihvate.

Na prvi pogled, oni su oboje bili gubitnici. Olako samopouzdanje, kombinovano sa naivnošću, koštalo ih je života, odnosno domovine. Pa ipak, i posle tri i po veka od tih događaja, Rene Dekart je i dalje Otac filozofije, a Kristina Vasa Minerva Severa. O njima su napisane knjige i snimljeni filmovi, jedan čak i sa Gretom Garbo. Njihovi likovi poznati su nam i sa brojnih umetničkih slika – na jednoj su čak predstavljeni i zajedno.

Istovremeno, one kojima su ovo dvoje izuzetnih ljudi smetali, i koji su ih konačno uklonili, istorija pominje tek u ponekoj fusnoti koju će pronaći samo vrlo strpljivi i pasionirani ljubitelj ove nauke. Iako – u jednom užem političkom smislu i vrlo kratkotrajno – dobitnici, oni nisu učinili ništa po čemu bi bili zapamćeni. Njihovih likova se ne sećamo niti su njihova dela preživela svoje tvorce. Iako su Dekarta uspeli da ubiju, a Kristinu da prognaju, nisu uspeli da promene, pa čak ni da zaustave, neminovan istorijski tok događaja. Današnju Švedsku i svet u kojem se ona nalazi Kristina i Dekart bi svakako lakše prepoznali od njih.

Priča o Rene Dekartu, matematičaru i filozofu i Kristini Vasi, kraljici Švedske, zato može da se čita i kao još jedna u nizu istorijskih priča u kojima su gubitnici na kraju postali dobitnici, i obrnuto.

***

Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju dr Milanu Božiću, političaru, matematičaru i ljubitelju Rene Dekarta i njegovog dela.

Advertisements