The Emperor Charles V and the German merchant Anton Fugger, 1552

“Говорим шпански са Богом, италијански са женама, француски са мушкарцима а немачки са мојим коњем”

(Карло V, римско-немачки цар 1500-1558)

 

I

Пролог: смрт која се ушуњала пре свитања

Maximilian IПрошао је већ пун минут, можда и два, а огледало које је лекар држао испред његовог лица није се замаглило. Нити је успео да осети и најмање трагове пулса у беживотној шаци коју је држао у руци. Свештеник се прекрстио и погледао увис, као да уместо таванице собе види небо. Небо додуше не би видео ни изван собе – био је још увек рани јануар и преостајало је најмање још сат, можда и два, до свитања.

Коначно, верни доктор Менел је затворио очи на уморном лицу а свештеник отпочео са читањем молитве на латинском, уобичајене у таквим приликама:

Réquiem ætérnam dona eis, Dómine,
et lux perpétua lúceat eis.
Requiéscant in pace. Amen.

Максимилијан Први, надвојвода аустријски и Император Светог римског царства немачких земаља, умро је пред зору те среде, 12. јануара 1519. године, два месеца пре свог шездесетог рођендана, у свом дворцу у градићу Велс, у горњој Аустрији. Хаос који је оставио иза себе као да је био предзнак хаоса целог шеснаестог века – века који није имао времена да проживи.

И свих петоро људи који су – осим свештеника и доктора – у том тренутку били у тој соби размишљали су мање о покојнику, а више о том хаосу. Свако о свом, свако из својих разлога и свако на свој начин…

Маргарета фон Еделсхајм, дугогодишња Максимилијанова љубавница, мислила је о троје деце које је са њим родила у претходних двадесет година, и о четвртом које би требало да се роди тог пролећа. Та деца су била незаконита, и мада их је за живота Максимилијан обасипао пажњом и материјалним добрима, Маргаретина будућност, и будућност њене деце, сада је постајала много мање извесна.

Албрехт Дирер, последњи велики уметник Средњег века и омиљени Максимилијанов сликар, журним покретима је правио скицу онога што ће касније постати императоров посмртни портрет. Рука великог уметника је дрхтала, али не само зато што је већ имао прве симптоме артритиса. Да ли ће Максимилијанов наследник имати разумевања и обновити великодушну царску пензију коју је већ седам година уживао? – питао се Албрехт Дирер.

Алберт Трећи, надбискуп од Мајнца, који је у сложеној империјалној администрацији обављао и послове канцелара аустријских земаља – хајде да га назовемо неком претечом канцелара или премијера – размишљао је о изгубљеним ратовима, грабежљивим суседима, посвађаним племићима и побуњеним сељацима. Алберт је имао непуних тридесет година и на високу дужност дошао је захваљујући подмићивању. Сада је схватио да је суочен са проблемима које новац, сам по себи, не може да реши…

Пјетро Бембо, чувени песник, теоретичар књижевности, малтешки витез и специјални изасланик – зли језици кажу и љубавник – папе Лава Десетог размишљао је о могућим наследницима немачке круне. Његова забринутост имала је посебне разлоге нарочито сада, јер се ближила већ друга година откад је онај дрски свештеник Мартин Лутер закуцао своје тезе на врата цркве у Витенбергу, а све више Немаца показивало је симпатије за ту јерес.

И коначно, мало по страни од осталих, шеткајући се нервозно између прозора и кревета, са прегрштом разних папира у рукама, био је и пети члан тог чудног друштва: индустријалац, трговац  и банкар, најбогатији човек Европе тог времена, Јакоб Фугер – звани Јакоб Богати – из Аугсбурга. Њему је, у тренутку када је испустио душу, император Максимилијан Први дуговао преко милион златних талира. Сваки од њих тежио је тачно три и по грама злата, тако да је тај дуг, у данашњем новцу, вредео преко сто милиона евра.

Свако од ових петоро људи имао је сасвим добре разлоге да Максимилијан поживи, и свако од њих је протеклих година и месеци немоћно посматрао како физичка слабост неумољиво појачава депресију, а депресија физичку слабост, те како обе заједно убрзавају пут ка неизбежном крају.

“Још од пре пет година, када је наредио да се на свако његово путовање понесе и мртвачки ковчег, било је очигледно да се предао.” – тужно је, више за себе, коментарисао надбискуп од Мајнца.

И док су се, са првим зрацима сунца пробудиле птице певачице у бројним кавезима којима су одаје замка биле испуњене – покојник је највише волео пев птица – а дворска свита почела да расправља о сложеним церемонијалним детаљима сахране, један човек је промрмљао пар куртоазних речи и поздравио се.

Јакоб Фугер није имао времена да чека. Да би остао господар догађаја морао је да престигне време. У Велсу се десило оно што се десило, сахрана у Инсбруку ће бити обична дворска формалност. Будућност Европе, и у оквиру ње будућност његових милион златних талира, одлучиваће се у неким другим градовима. Први од тих градова био је Брисел, где се тада налазио Максимилијанов унук Карло, још прошлог септембра означен у његовој последњој вољи као наследник престола свих крунских земаља династије Хабзбург.

Фугер је знао да ће врло брзо – вероватно касније већ тог истог дана – Пјетро Бембо кренути у Рим да папи Лаву Десетом јави вести, и да ће се тог тренутка сложени механизам ватиканске дипломатије и тајне службе ставити у погон. Знао је да има неку предност, али не сувише велику – таман онолико времена колико је потребно брзом гласнику да из Рима стигне у неку од европских престоница. За то време, Фугеров задатак биће да открије коју…

Кочијаш је по изразу лица свог газде видео да му предстоји дуг пут без одмора. Био је са њим већ преко десет година и већ је напамет знао где су успутне станице за замену уморних коња, и где се најбрже може добити храна и вино у крчмама.

“Кући у Аугсбург?” – упитао је кочијаш ни сам не верујући у ту могућност.

Јакоб Фугер није ни подигао главу са папира који су му били у крилу. Кратко је рекао:

“Нема стајања док не будемо у Бриселу. И добијаш златник ако тамо стигнемо пре недеље.”

II

Свето Римско царство

1519Europe

Свето Римско царство (Sacrum Romanum Imperium на латинском или Heiliges Römisches Reich на немачком језикубио је мултиетнички комплекс територија у средњој Европи, који се постепено развијао од раног Средњег века – за дан оснивања узима се 25. децембар 800. године када је папа Лав Трећи у Риму крунисао франачког владара Карла Великог за императора – па све до 6. августа 1806. године, када га је – као непотребан реликт омраженог феудализма – потезом пера укинуо један други император, Наполеон Бонапарта.

У време када се догађа наша прича – почетком шеснаестог века – Свето Римско царство обухватало је, углавном подручје данашње Немачке и Аустрије, уз нешто територија на југу (северна Италија и Словенија), истоку (Чешка) и западу (делови Француске, Белгија). На том подручју живело је око шеснаест милиона људи у преко четири стотине различитих држава и државица – сто осамдесет четири световне (војводства, кнежевина и грофовија) и сто тридесет девет духовних (надбискупија и бискупија) али исто тако и чак осамдесет три слободна града, од којих су они најразвијенији, на северу (Хамбург, Бремен, Либек) били истовремено и чланови моћног међународног трговачког картела, Ханзе, заједно са лукама и градовима са ширег простора Балтика и северне Европе.

Западно од Царства налазиле су се Француска и Енглеска (ова последња још увек без Шкотске и са полуосвојеном Ирском), тек изашле из свог Стогодишњег рата; северно, господар Балтика све више је постајала Шведска; на истоку, суседи Царства биле су Пољска, која још није била ушла у период свог распада, и Мађарска, која ће у том веку бити подељена између Аустрије и Отоманског царства; на југу, Италија је била подељена у преко двадесет малих држава и градова док се на југозападу Шпанија тек била ујединила.

И ако читалац сада помисли да се ту радило о некој раној, средњовековној, варијанти данашње Европске уније, неће заправо ни пуно погрешити. Као што данас ЕУ има своје “уже заједнице”Еврозону за монетарна и Шенген за безбедносна питања – тако је и Свето Римско царство имало својих десет “кругова”. Ови кругови биле су заправо уже, регионалне, асоцијације држава и градова које су имплементирале законе донете од стране заједничке скупштине, регулисале царине, прикупљале порезе, мобилисале трупе у случају рата, итд.

“Кругови” су се такође бавили и новцем. Заправо, сви принчеви и градови задржали су право да кују њихов сопствени новац – наша прича догађа се давно пре појаве првих папирних новчаница. Ковани новац Царства обично је имао царски орао на једној страни, и грб локалног владара на другој – слично данашњим кованицама евра. Ово је у пракси често водило до хаоса у трговини – различити гроши, флорини и пфенинзи у оптицају били су везани за веће обрачунске јединице. Круг Горње и Доње Саксоније формирао је зону талира, на пример, док је круг Баварске, Франконије и Швапске био зона гулдена. Сви монетарни блокови редовно су се окупљали на тзв. “скупштини кругова” – Kreistage – слично данашњој Еврогрупи која окупља министре финансија из седамнаест држава Еврозоне.

По правилу, сваки локални владар покушавао је да обезвреди свој сопствени дуг – или да се номинално обогати – мешајући у свој златни и сребрни новац мале количине олова или бакра, тако да његове ковнице од исте количине племенитог метала произведу више новца. Ово је била средњовековна верзија наше данашње инфлације, и различите валуте су обезвређиване паралелно, све до наредне Kreistage где се ковани новац свих валута Царства поново мерио, а резултати одмах уписивали у нове таблице за размену – претече данашњих курсних листи.

Све у свему, неписани устав Царства постао је са временом тако сложен да га је велики правник Самуел Пуфендорф, век касније, назвао irregulare aliquod corpus et monstro simile – некако нерегуларно тело, слично монструму – и под тиме је он подразумевао комплимент. Јер, монструм је дозвољавао степен слободе и различитости незамислив у суседним краљевима: обичан народ, укључујући ту и жене, имао је много више права на својину него, на пример, у тадашњој Француској или Шпанији.

Иако је званични језик Царства био латински а главни говорни језик, наравно, немачки, многи други језици – француски и фламански на западу, италијански на југу и различити словенски језици на истоку – имали су сви равноправан положај. Слично је било и са вероисповестима. Наша прича догађа се две године по отпочињању Лутерове реформације, дакле у време када верска подела коју је он отпочео још увек није довела до крвавих ратова – то ће се десити тек век касније, са Тридесетогодишњим ратом. У међувремену, док је тадашњим становницима Француске, Шведске или Енглеске било непријатно да буду ма шта друго него католици, протестанти или англиканци, Царство је нудило потпуни мени: без граница између локалних владара, као у данашњој Шенген зони, они су лако могли да оду у ону територију чији је владар прихватао њихову вероисповест. А могли су лако и да се врате. Уза све то, многи градови – као на пример Фирт код Нирнберга – постали су и центри цветања јеврејске културе, са чак седам синагога.

Са религиозним плурализмом долазио је и културни. Католичке области одликовале су се визуелном и сензуалном естетиком: одатле китњасте барокне и рококо цркве, капеле и палате још увек обележавају пејзаже земаља које су тада биле на јужним ободима Царства. Протестантске територије на северу, намрштене на сликама и иконима, биле су колевка књижевних (Гете, Шилер и Лесинг) или музичких култура (Бах). На свој начин и за своје време, Царство је унутар себе било различито као и данашња Европска унија, са забавама од борбе бикова на једном његовом крају, до сауна на другом.

На челу целе те творевине налазио се, наравно, Цар кога су  тада, на латинском и немачком, звали Император. Ова функција, за разлику од скоро свих монархија у историји а и данас, није била наследна него изборна. Император је морао да буде “достојан човек”, стар најмање осамнаест година, са пребивалиштем на некој од територија Царства, племенитог порекла (Schwabenspiegel, кодекс правила по којима је Царство функционисало, који је 1275. године у Аугсбургу саставио један фрањевачки монах, предвиђао је да сво четворо баба и деда кандидата морају бити племићи), световног статуса – свештена лица била су искључена као могући кандидати. Ниједан пропис није посебно регулисао да кандидат мора бити католичке вероисповести, и мада су неки текстови имплицитно претпостављали да је Император католик, бројни правници нису видели препреку да се изабере и неки протестантски принц.

Кандидат није морао да буде Немац по народности, и пракса је показала – већ средином тринаестог века, у случају Алфонса од Кастиље – да за Императора може бити изабран и кандидат друге националности. Кандидат је међутим морао – то је било неписано правило, али од којег у пракси није било одступања – да поседује бар неке територије у границама Царства: зато су нпр. Французи, по окончању Тридесетогодишњег рата, 1648. године, одлучили да покрајину Алзас оставе у границама Царства – сматрали су да би, једног дана, она могла да омогући и неком француском краљу да буде кандидат за престо.

Избор Императора вршио је тзв. електорски колегијум, састављен почетком шеснаестог века од седам чланова: три верска великодостојника (надбискупи Мајнца, Келна и Трира) и четири световна владара (краљ Чешке, маркгроф Бранденбурга, кнез Саксоније и војвода Пфалца). Председавајући овог тела – то је увек био надбискуп од Мајнца – био је дужан да сазове све чланове електорског колегијума у року од тридесет дана од смрти претходног императора, а њихова седница требало је да се одржи у слободном царском граду Франкфурту на Мајни, у року од три месеца од дана сазивања. За избор је била потребна апсолутна већина, односно гласови најмање четири од седам чланова колегијума.

Владавина изабраног кандидата почињала је заклетвом коју је давао на тзв. Wahlkapitulation – “изборну капитулацију” – једну врсту уговора који је закључивао са Царством. У изузетним случајевима, заклетву би могао да да и малолетник (што се десило дванаестогодишњем Јосифу Првом, 1690. године), иако би он такође обећао да је понови, у тренутку фактичког преузимања дужности, са пунолетством. Ова заклетва претходила је процедури крунисања, којом је руководио надбискуп од Мајнца. У склопу читаве церемоније, и сва осамдесет три царска града давала су своје појединачне заклетве Императору – световни владари нису, јер је сваки од њих већ дао своју заклетву, приликом сопственог крунисања.

Избор је, у теорији бар, био доживотан. Власт Императора завршавала се у пракси смрћу, абдикацијом или смењивањем – за ово последње била би задужена скупштина – Reichstag – у коју је своје представнике слало свих четири стотине субјеката Царства.

 

III

Једно путовање кочијом: Јакоб Фугер Богати

Frankfurt InnПреко Улма, Штутгарта и Карлсруеа, кочија је путовала и по шеснаест сати дневно. Већ првог дана пута Јакоб Фугер је, иако уморан од непроспаване ноћи, сабрао мисли. Још једном је потврдио своју првобитну процену, донету у сатима уочи Максимилијанове смрти: једини начин да заштити своје интересе био је да обезбеди избор његовог унука, у сложеној борби за власт која ће се одиграти у наредних неколико месеци. У тој борби биће разних чиниоца: династичких интереса и личне сујете, сплетки и интрига, побуњених провинција и најамничких војски, верских подела и презадужених дворова… Али изнад свих њих, доминираће – као и увек – један једини интерес: новац. А, када ствари већ дођу до новца, Јакоб је био на свом терену. Кућа Хабзбург је била само један од бројних клијената банкарске Куће Фугер. Куће, којој у целој Европи, од Москве до Лондона, и на целом Медитерану, од Александрије до Севиље, није било равне.

Једном умирен, Јакоб је себи могао да дозволи и луксуз размишљања о неким мање практичним детаљима:

“Ипак, Максимилијан и ја смо вршњаци. Обојица смо рођени у марту 1459. године и добри Макс је био од мене млађи само шеснаест дана. И ето, њега сада припремају за укоп, а ја јурим у Брисел као да поново имам двадесет година?”

Јакоб Фугер и Максимилијан Хабзбуршки срели су се први пут на сајму у Франкфурту 1489. године – тада су обојица имала по тридесет година и били слободни мушкарци: Јакоб још увек неожењен, Максимилијан већ седам година удовац са двоје деце, након што је његова прва жена Марија од Бургундије незгодно пала са коња у Генту у Белгији и сломила врат.

Било је те јесени у Франкфурту чудесних ствари са готово сваке тачке познатог света: одеће из Енглеске и Холандије, зачина са истока, вина са југа. Било је рибе, коња, стакла, гвожђа, сребра, бакра… Било је велова и таписерија, златног и сребрног посуђа, миришљавих уља и укусних кобасица. Било је мајстора певача и музичара, гутача ватре и мађионичара, просјака и џепароша, проститутки и коцкара, авантуриста и разних превараната…

Крчма “Zum Elefanten”“Код слона” – била је позната по том славном хаосу, сећао се Фугер:

“Келнерице су све биле плаве и прилично пуначке од пива. И једва су чекале сајам да своје приходе допуне новцем од додатних услуга. И да није било тог њеног збуњеног погледа, када нас је обојицу посматрала секунд или два предуго, размишљајући чију још неизречену понуду да прихвати, ми се можда никада не бисмо упознали?”

Од тог догађаја прошло је тачно тридесет година и Фугер је одавно заборавио име веселе конобарице која је своју дилему решила тако што их је обојицу позвала заједно на таван – времена ионако није било на претек. Menage a trois са дебељушкастом плавушом тако је спојио два млада човека. Да ће један од њих, после само пет-шест година постати најмоћнији владар, а други најбогатији банкар, тадашње Европе, те ноћи “Код слона” ниједан није могао да претпостави. Да ће остати пријатељи до краја живота, обојица су схватила већ наредног јутра док су се болно трезнили од претходне ноћи.

“Имали смо паметнија посла те ноћи.” – размишљао је сетно Фугер док је кочија улазила у Келн – “И целог живота је Макс био женскарош, а ја нисам, он је имао толико ванбрачне деце, а ја немам ниједно, чак ни законито. Судбина би свакако била праведнија да је Макс сада жив уместо мене. Али судбина никада није праведна, осим онда када ми њоме управљамо.”

И судбина је била благонаклона према Јакобу, или је Јакоб одлично знао да том судбином управља, свеједно. Након што је Васко да Гама 1498. године открио поморски пут до Индије и успоставио португалски монопол над трговином зачинима, Фугер је већ 1503. године успоставио мануфактуру у Лисабону. Добио је дозволу португалског краља Мануела Првог да одатле тргује бибером, зачинима, луксузном робом као што су бисери и драго камење… Иако су царинске дажбине износиле чак једну трећину терета, Фугеров профит је и на преостале две трећине био огроман.

Па чак ни касније, када је португалска држава потпуно преузела трговину зачинима, Фугер није био на губитку: бакар који су бродови из Лисабона возили на исток, око Рта добре наде, морао је да дође из Фугерових рудника у Тиролу – других, бар у оном делу Европе који је био познат португалским морепловцима, није ни било.

Па ипак, упркос свој користи коју је имао од Португалаца, Јакоб Фугер није имао ништа против тајних веза са њиховим конкурентима и суседима, Шпанцима. Дапаче, већ тог лета, 1519. године, из Севиље је требало да крене велика експедиција коју је предводио Фернандо Магелан, морепловац у служби шпанског краља Карла Првог. Фугер је и за ову експедицију обезбедио пет хиљада талира, и за узврат добио право да у Магеланову посаду укључи свог картографа, Дијега Рибеиру, са задатком да изради детаљне карте првог поморског путовања око света. Копије тих карата припале би Фугеру и он би – поред шпанског краља – једини имао детаљне руте нових трговачких путева, податке о лукама и земљама, утврђењима и властима, ценама и каматама, мерама и теговима, обичајима и ризицима…

“Са тим подацима бићемо увек за недељу или две испред конкуренције. Знаћемо први сваку промену у ценама зачина или односу сребра и злата у различитим градовима. Само небо је граница.” – помислио је Фугер задовољно док је кочија улазила у Лијеж, први град Бургундије.

Кућа Фугерових радила је, између осталог, и са Светом Столицом – била је прва немачка банкарска и трговачка компанија која је успоставила пословне везе са Ватиканом – и већ неколико папа били су клијенти путника у кочији:

“Још од смрти Александра Шестог, 1503. године, сваки папа је радио са нама. Јулију Другом сам финансирао прву швајцарску гарду, потом изнајмио ватиканску ковницу новца. Тамо смо ковали 66 разних врста златног и сребрног новца… Да се ми нисмо укључили у посао са индулгенцијама Лав Десети никада не би имао довољно готовине да почне изградњу базилике Светог Петра.”

Јакоб Фугер сећао се, наравно, и почетка посла са откупом опроштајница грехова у северној Немачкој, посла у коме су Фугерови исто тако имали свој удео:

“Све је почело пре пет година са оним болесно амбициозним Албертом од Бранденбурга, који је запео да постане надбискуп Мајнца, а није имао 48.000 дуката да похлепном Лаву плати цену тог места. И ја сам му одобрио зајам који он сада враћа продајући индулгенције. Тиме сам сигурно навукао и Лутеров гнев, и ко зна шта ће се сада све догодити…”

Фугер је био нервозан јер је посао са продајом индулгенција заправо био од маргиналног значаја за све операције његове империје. Ту су Фугерови узимали готовину коју би по Немачкој прикупио папски изасланик  Јохан Тецел са својим агентима, а њихов представник у Риму давао би исти износ – умањен за Фугерову провизију од осам процената – директно папином благајнику. То је била лака зарада за Фугерове, а корисна операција и за Ватикан: избегавао се физички транспорт новца опасним путевима и тиме штедело не само време него и трошкови великог обезбеђења које би такав транспорт изискивао.

Ипак, баш те индулгенције су биле непосредан повод да Мартин Лутер напише своју – иначе знатно ширу и озбиљнију – критику Римокатоличке цркве и отпочне процес који ће у историји остати забележен као Реформација. Јакоб Фугер то, наравно, није могао да зна. Знао је, међутим, сасвим добро, да је Лутер њега, његову породицу и компанију означио као кључне савезнике Ватикана у том морално сумњивом послу, и то му се није ни најмање допадало.

Да би одржао свој положај у Европи, Јакобу Фугеру је било од критичне важности да задржи утицај на династију Хабзбург, онај исти утицај који је годинама стрпљиво градио преко свог пријатеља из оне франкфуртске ноћи пре тридесет година, Максимилијана Првог. А то је било могуће једино ако обезбеди да царски престо остане у породици.

Са истом мишљу са којом је и пошао пре четири дана из Велса, Јакоб Фугер је и завршавао своје путовање у Бриселу. Кочија је полако успоравала, приближавајући се свом одредишту…

IV

Сусрет у палати Куденберг: кандидат и банкар

Paleis_op_de_KoudenbergНа почетку се, у даљини, видео само облак прашине. Тек касније су могли да се примете обриси коња, па онда коњаника. Увежбани јахач је из галопа прешао у брзи кас, и коначно се зауставио пред тројицом окупљених људи. Било је хладно, али ведро време и јануарско сунце се брзо приближавало хоризонту.

Младић, готово до јуче дечак, сјахао је и узде предао коњушару, а потом упитао људе који су га чекали:

“Шта је разлог за овако изненадну посету, и то још недељом?”

Карло Први, владар Холандије и Шпаније, Максимилијанов унук, тек у фебруару ће напунити деветнаест година. У складу са обичајима тог времена, већ неколико година је вежбао јахање и мачевање. Култура и дворски живот богате и развијене Бургундије имале су значајан утицај на формирање његовог карактера.

Карло је говорио неколико језика: француски и фламански врло течно, кастиљански шпански сасвим прихватљиво, а и немачки понешто. Два века касније, Џонатан Свифт ће у својим “Гуливеровим путовањима” баш Карлу приписати познату изреку:

“Говорим шпански са Богом, италијански са женама, француски са мушкарцима, а немачки са мојим коњем.”

На улазу у палату Куденберг, на јужном ободу Брисела, управник шпанског краљевског трезора и Карлов учитељ, Вилијем од Кроа, стајао је поред Јакоба Фугера погнуте главе. Потом су обојица, без речи, погледала ка трећем присутном човеку. Адријан од Утрехта, генерални инквизитор Кастиље и Арагона, и однедавно кардинал,  био је свакако најпогоднија личност да младом владару саопшти вест:

“Величанство, Ваш деда Максимилијан је предао душу Господу. Од среде сте надвојвода аустријски.”

Карлово право да наследи круну аустријских земаља није, међутим, ни било спорно. Као резултат компликованих династичких бракова и чудних наслеђа, он је већ био владар тек уједињене Шпаније и њених поседа у Бургундији – данашњој Белгији и Холандији – и јужној Италији.

Ипак, драгуљ у свим тим крунама – титула императора Светог Римског царства немачких земаља – није било наследно, него изборно звање: посебан изборни колегијум састављен од седам људи – три висока верска великодостојника и четири световна владара – одлучиће до краја јуна који ће од претендената понети најпрестижнију титулу Европе.

Те вечери, Јакоб Фугер је, мирноћом искусног књиговође, својим домаћинима саопштио процену:

“Избор за императора коштаће између пола милиона и шест стотина хиљада талира. Кућа Фугер је у могућности да финансира две трећине овог износа. За остатак би требало да се договоримо.”

И ако је тако висок износ новца – много већи него што је презадужени шпански двор могао и да помисли – био сам по себи лоша вест, за окупљене је Адријан од Утрехта имао још једну, такође лошу:

“Папа Лав Десети неће подржати Карлову кандидатуру. Није задовољан сарадњом са Шпанијом у припреми новог крсташког рата, а лично би волео или француског кандидата, или неког немачког кнеза, који би био више заинтересован за немачке послове и вољан да сузбије лутеранску јерес на северу.”

Од својих бургундских предака Карло је наследио амбивалентан однос са Француском и њеним владарима. Са једне стране, он је са Французима делио матерњи језик и много културних образаца и обичаја. Пре само пар година често је путовао у Париз, тада највећи град западне Европе, и том приликом рекао:

“Париз није град, него универзум.”

Карло је, међутим, наследио и дугу традицију политичког и династичког непријатељства између француских и бургундских линија династије Валоа. Био је врло привржен бургундским земљама, у којима је рођен, одрастао и школован. То су биле врло богате територије, које су значајно доприносиле богатству целе његове империје. То су биле такође и земље одакле су долазили сви његови учитељи, пријатељи, љубавнице…

У сложеној политичкој и династичкој игри Европе касног Средњег века, Карло је номинално био краљ Шпаније, који је културно био Француз, а психолошки се идентификовао са том малом феудалном територијом која никада неће постати нација – Бургундијом – и у историји остати позната само по вину. Од њега, са тако сложеним и помешаним идентитетима очекивало се да прихвати кандидатуру за Императора.

“Шта ће наша круна дуговати Кући Фугер за тако великодушну подршку?” – упитао је на крају вечере Карло пријатеља свог покојног деде.

Јакоб Фугер се поклонио, у знак поштовања и захвалности што му се лично обратио владар тог ранга, и мирно одговорио:

“Ништа, Ваше Величанство, баш као ни за време Вашег деде. Ништа и све. Већ како догађаји и потребе буду диктирали.”

Карлов отац, Филип Лепи, Максимилијанов син, умро је тринаест година раније, 1506. године, када је Карлу било само шест година, у Бургосу у Шпанији. Званичан узрок смрти била је тифусна грозница, али сумње у тровање никада нису озбиљно оповргнуте. Карлова мајка Јоана била је убеђена да је њен муж отрован јер ксенофобни и конзервативни центри моћи у Шпанији нису хтели да га прихвате као владара своје земље. Сада је њен син био краљ Шпаније већ три године али је углавном живео у Бриселу.

 И када се сутрадан ујутро појавила на доручку у палати Куденберг, Јоана је пресекла дилеме које су постојале претходне вечери. Царска круна коју је до пре неки дан носио њен свекар Максимилијан припадала је њеном сину. Када већ његов отац није доживео дан да је понесе.

Тог 16. јануара 1519. године, у Бриселу, дефинитивно је фиксиран први кандидат за римско-немачког цара: деветнаестогодишњи Карло Први, аустријски унук, француски ђак и шпански краљ.

Јакоб Фугер се захвалио на гостопримству и коњи упрегнути у његове кочије већ су копитима прекопавали нежну бриселску траву. Били су нестрпљиви да поново буду на друму. Фугер је настављао свој пут, до крајње западне тачке његове финансијске империје и у највећи европски трговачки град тог времена, Амстердам.

Требало је, у наредних пар месеци, скупити пола милиона златних талира… Истовремено, требало је на време сазнати и ко ће бити Карлови противкандидати. И једно и друго најбоље се могло организовати управо из Амстердама, тог средишта новца, информација, интереса и интрига.

“Што више озбиљних противкандидата, то ће овај подухват на крају испасти скупљи.” – рекао је Јакоб Адријану од Утрехта када су се поздрављали испред кочије.

“Али, са сувише озбиљним противкандидатима, можда буде и јефтиније него што очекујемо.” – додао је Адријан, искуснији у европским дворским сплеткама од немачког банкара и трговца.

 

V

Мала завера на Тргу Светог Петра


Basilica“И сад све паре које смо из Немачке једва добили, продајући им опроштајнице грехова, треба да вратимо у ту земљу коњушара, да би та похлепна седморица изабрала нашег кандидата? Нека горе у паклу, проклетници!”

У својим приватним одајама у Ватикану, тик иза Базилике Светог Петра која је још била у изградњи, папа Лав Десети био је врло љут. И ништа није вредело што му је његов омиљени љубавник, Пјетро Бембо, ставио главу у крило, као мачка која жели да се помази. И ништа није вредело што је секретар донео кесу са пет стотина златних талира – приход који је те недеље стигао само из Хамбурга. И ништа није вредео ни поглед на сопствени, скоро завршен, портрет у уљу, који је управо сликао славни Рафаел

Ђовани Лоренцо де Медичи, други син Лоренца Величанственог, владара Фиренце – како му је било световно име – добро је знао правила игре. Када му је било четрнаест година, десет хиљада златних талира било је довољно да му отац купи кардиналски шешир. Био је најмлађи кардинал у историји Римске цркве, а у тридесет осмој години, 1513. године, за сто хиљада златних талира, постао је и један од најмлађих папа у историји.

Вољени Бембо је устао и ужурбано шетао одајом:

“Плашим се да ћемо овде, без великих пара, тешко нешто моћи да учинимо. Тамо је све време био онај Јакоб Фугер, он је и издржавао Максимилијанов двор последњих неколико година. Рудници бакра и сребра у Тиролу су му исувише значајни да остане незаинтересован у овом избору.”

И тек кад се мало смирио, Лав пошаље секретара да им донесе списак чланова изборног колегијума који би требало да одлучи о новом Императору. Нервозним покретом руке дао је папир Бембу и главом му дао знак да почне са читањем…

Алберт од Бранденбурга, двадесет девет година. Надбискуп Мајнца већ пет година. Кардиналски шешир платио је 21.000 златних талира које је позајмио од Јакоба Фугера. Да би вратио дуг морао је да продаје опроштајнице грехова по својој надбискупији, у пратњи Фугеровог благајника…

Рикард фон Графенклау од Волрата, педесет две године. Надбискуп Трира већ седам година. Непуних месец дана након што је и званично потврђен као надбискуп отворио је шкрињу иза олтара катедрале у Триру и изложио комад платна за који тврди да је одећа коју је Исус носио на распећу. Сада у Триру организује ходочашћа и сакупља велики новац од оних који желе да виде покров…

Херман од Вида, четрдесет две године. Надбискуп Келна већ четири године. Добро се држи против лутеранске јереси, али у последње време показује неуобичајене склоности према Еразмовој агенди црквене реформе и често је помиње у проповедима…

Лав је нервозно прекинуо Бемба у читању:

“Очигледно су сва тројица склона парама. Овај избор ће им бити јединствена прилика да нешто озбиљније зараде. Морамо наћи кандидата који ће моћи сам да финансира свој избор.”

Малтешки витез је застао за тренутак док је папа гледао кроз прозор, преко Трга Светог Петра, у даљину. Очигледно је већ почео да размишља о могућим кандидатима који би могли да испуне овај услов. Онда се окренуо према Бембу, који је наставио:

Лудвиг Други Јагелонски, краљ Чешке и Мађарске, тринаест година. У деветој години ожењен Маријом од Аустрије, сестром Карла Првог. Налази се под кључним утицајем свог тутора, Георга, маркгрофа од Бранденбурга.

Лудвиг Пети од Вителсбаха, изборни војвода Пфалца, четрдесет једна година. У слободно време пише књиге о медицини. Ожењен већ осам година, нема деце. Прошле године је на империјалној скупштини у Аугсбургу успео да укине царске забране које су уведене против његовог војводства још пре четрдесетак година. У Аугсбургу се тада причало да је то морао да плати, и то парама које су му позајмили Фугерови.

Фридрих Трећи, познат и као Фридрих Мудри, педесет шест година, кнез Саксоније. Неожењен. У Витенбергу је пре годину и по дана обезбедио заштиту Мартину Лутеру тако да инквизиција није могла да спроведе налог за његово хапшење. Како би поправио односе са њим, папа му је у септембру прошле године дао висок орден Ватикана – Златну ружу врлине… 

Јоаким Први, познат и као Нестор, из куће Хохенцолерн, маркгроф Бранденбурга. Тридесет пет година, ожењен, отац петоро деце. Рођени брат кардинала Алберта од Мајнца. Умешан у препродају опроштајница грехова. Учесник неколико сплетки по скандинавским дворовима…

Лав је покретом руке дао знак Рафаелу да прекине са сликањем и напусти собу. Разговор који је следио није био за сликареве уши:

“Већ неколико година Максимилијан покушава да обезбеди избор свог унука Карла за наследника. И потрошио је доста Фугерових пара у тим покушајима. Али и Франсоа Први, француски краљ, је заинтересован. Лобира већ пуне три године. Ови наши надбискупи иду тајно у Париз и потписују му разна обећања… Франсоа би у Немачкој био страно тело, несигуран, и ми бисмо били у могућности да стално арбитрирамо.”

Пјетро Бембо је претпостављао да ће наредна станица на његовом путу бити Париз, али још није знао тачне инструкције. Али, и та дилема је ускоро била решена: у наредних неколико дана добиће поверљиву поруку Његове Светости за француског краља али исто тако и неке усмене инструкције:

“Наша подршка није бесплатна, добри мој Пјетро. То ћеш објаснити оном надобудном Французу. Пре само три године водио је рат против нас и победио код Марињана. Прво, те његове италијанске авантуре морају да престану. И друго, добиће царску круну, и за узврат очекујемо да нас подржи у наредном крсташком рату.”

Наредних дана, званичну поруку за француског краља – пуну китњастих фраза и општих места – писао је лични писар папе Павла Десетог, док је тајну поруку Пјетро Бембо морао да запамти. Писар се, међутим, звао Маркус Фугер – био је то синовац великог банкара – и Лав је тачно проценио да ће он свом стрицу одати садржину званичне поруке. Потпуно је погрешно, међутим, проценио како ће ту садржину Јакоб Фугер протумачити…

“Папа не би послао Бемба као курира само за ове глупости. Значи, праву поруку ће француском краљу он саопштити усмено а ово је намењено само да нас завара. Ватикан ће у изборној трци подржати Французе.”

Уместо да у противничком табору распрши сумње о својим плановима са Французима, папа их је само додатно учврстио. Обриси два моћна клана – Ватикана и Француза на једној и Хабсбурга са Фугерима на другој страни – већ одавно су се наслућивали. Сада су постали чињенице.

VI

Два договора у Амстердаму

Amsterdam towerФебруар је већ прелазио у март када су се два коњаника полако приближила педесет метара високој кули на источним зидинама града. Завршена пре свега три године, Монтелбан кула била је не само добра осматрачница – у равној Холандији поглед са њеног врха пуцао је километрима на исток – него и ново седиште команданта амстердамског гарнизона, Хенрика Трећег, војводе од Насау-Бреде.

У својој тридесет шестој години, Хенрик је већ имао богато искуство – од Шпаније преко Италије до Немачке – у различитим оружаним акцијама. Од витешког надметања у рату, преко пљачке најамничких војски, обрачуна са побуњеним сељацима или малих рашчишћавања рачуна у  владајућим породицама – Хенриков мач и бодеж били су на високој цени.

“У борби прса у прса, противника увек убоди у врат, а не у стомак. Боље је да те попрска његова крв него његова говна.” – била је Хенрикова омиљена лекција када би обишао кампове за војну обуку својих најамника.

Вилијем од Кроа и Јакоб Фугер ушли су у кулу Монтелбан, свако са својим мислима. Вилијем је био нестрпљив да сазна колико војника би, у случају потребе, Хенрик могао да ангажује око Франкфурта у изборним данима; Јакоб, да чује колико би то коштало.

“Две хиљаде коњаника и десет хиљада пешака. Толико би требало да буде сасвим довољно, јер од ухода имамо информацију да Французи неће ни прећи Рајну а Саксонци су ангажовани према Швеђанима на северу. Шикинген и Фрундзберг, које смо прошле године послали Швапској лиги да бране хабзбуршке интересе, отказаће им уговор крајем априла, и почетком јуна би обојица требало да буду на располагању.”

Хенрик је говорио прецизношћу професионалца, коме ни математика – поред војних питања – није била слаба страна:

“Пола талира дневно за коњаника, четврт за пешадинца. То је стандардна цена свуда у Европи. За овај контингент то дође три и по хиљаде талира дневно. За Шикенберга и Фрундзберга по сто педесет талира дневно и још две стотине за све њихове подофицире заједно. Четири хиљаде дневно укупно. Ангажујемо их на петнаест дана. Дакле, шездесет хиљада би коштала цела ова операција.”

Вилијем од Кроа није ни покушавао да сакрије своје изненађење:

“Скупи сте као сам ђаво. Шездесет хиљада талира, а можда неће ни бити потребно да се ти војници ангажују уопште. Толике паре само да седе тамо две недеље?

Хенрик слеже раменима:

“То су цене, шта ћете. Могло је да буде и јефтиније, да нисте тврдоглаво инсистирали да се у случају уласка војске у Франкфурт забране пљачке и силовања. Да смо момцима дали мало забаве свакако бисмо их и платили мање.”

Хенрик потом узе папир са којег је читао бројеве и пружи га Јакобу Фугеру:

“Разумео сам да сте ви главни благајник у овом нашем подухвату?”

Јакоб је климнуо главом, узео папир и рутином искусног књиговође брзо прешао преко неколико колона бројева. Потом је из торбе пажљиво извукао други папир, који је предао Хенрику. Биле су то три соло менице, банкарске куће Фугер, свака на износ од десет хиљада талира, вучене на јеврејског трговца из Амстердама, Емануела Симонса:

“Половина сада. Ове менице могу се наплатити одмах. Половина по обављеном послу.”

Најамнички командант се задовољно осмехнуо:

“Увек је задовољство радити са Фугеровима. И немојте се бринути, ако и буде потребно да се неки непријатан посао обави, биће то урађено под велом таме, пре првих петлова. Узорни грађани Франкфурта неће ништа ни приметити…”

И баш тада, док су менице прелазиле из руке у руку, а обећања умиривала страховања, на сасвим другом крају Амстердама, на првом спрату мале зграде на новој пијаци код капије Светог Антонија, одвијао се један други разговор, не мање важан и свакако не мање занимљив.

Висок, сувоњав човек шездесетих година пажљиво је посматрао и упоређивао два папира, покушавајући да уочи и најмање разлике међу њима. Његов саговорник га је посматрао ћутке, са једва приметним осмехом:

“Дакле, који је од ова два папира оригинал, а који је фалсификат?”, рекао је коначно да би разбио тишину.

Високи човек је немоћно слегао раменима:

“Предајем се.”

Кардинал Адријан од Утрехта, доктор филозофије и теологије и члан најужег прстена око Карла Првог, спустио је оба папира на сто. Иако је у животу видео пуно фалсификата, а неке и сам написао, овог пута није имао ни најмањи траг који би му помогао. Језик на оба документа био је, наравно, латински, и оба су потицала са француског двора. Ипак, један од њих је био лажан.

“Имамо мастило које се користи у Лувру. И једног писара који је тек крајем прошле године са француског двора дошао у Амстердам. Знамо и које технике невидљивог писања користе, и начине на које комбинују делове шифрованих порука у сва четири угла на листу хартије. De Eglantier може, дакле, да направи све што је потребно.”

Desiderius Erasmus Roterodamus познатији као Еразмо Ротердамски, био је поносан на своје достигнуће. De Eglantier, грађанима Амстердама познат по свом званичном и невином називу “комора говорника”, био је заправо најсавршенији фалсификаторски центар северне Европе. Његов гост Адријан је исто изгледао задовољно – посао је очигледно могао да се заврши:

“Дакле, цена је хиљаду талира и можете да завршите посао за недељу дана?” – Еразмо је само климнуо главом да би потврдио детаље који су очигледно већ били унапред договорени.

Адријан је из кожне торбе извадио свој папир, који је једно време стајао на столу између два човека. Еразмо није хтео да га узме док му не буде предат у руке, Адријан као да би више волео да га је једноставно оставио и отишао. Обојица мушкараца знала су шта се на том папиру налази и као да су некако подсвесно желела да избегну разговор о његовој садржини. То, међутим, није било могуће. Кардинал је коначно дубоко уздахнуо и рекао:

“Писмо са француског двора, упућено од Кристофа де Лонгеја, краљевог дугогодишњег тутора и сада најближег саветника, турском великом везиру Пири Мехмед паши, у Истанбул.”

Еразмо Ротердамски је тек онда узео папир и летимично погледао не сувише дугачак текст:

“Овде пише да ће Француска, чим почне турски напад на Родос, отпочети офанзиву против Венеције у северној Италији? Да ли је то заиста тачно?” – велики филозоф као да је био помало збуњен бескрупулозношћу текста који је требало да фалсификује.

“Шта је тачно то само Господ зна.” – Адријан је покушао да избегне одговор – “А ми смртници то не можемо докучити нашим скромним знањима. И зато можда не би требало ни да покушавамо?”

Кардинал је потом извадио кесу са две стотине златних талира и предао је Еразму. Рачунао је да ће звечећи звук златних новчића скренути пажњу његовог саговорника са тако осетљивих, двосмислених и у крајњој линији потпуно непотребних питања као што су истина и лаж.

“Ово је аванс, како смо се и договорили. Узгред, да ли већ знате коме ћете поверити овај задатак? Он захтева не само високо знање, него и посебан таленат – да се садржина текста заборави чим се посао обави…”

Еразмо је знојавом шаком узео платнену кесу са дукатима. “Сам Бог је послао овог кардинала” помислио је. А онда је са нескривеним поносом одговорио на питање:

“Наравно. Узећемо оног младића који је пред Божић стигао из Авињона, када је тамошњи универзитет затворен због куге. Француз је родом, учио је за апотекара, али је одличан фалсификатор иако му је само шеснаест година. Мишел, мислим да се зове, али не могу сад да се сетим презимена. Његови су Јевреји пореклом, и заправо му је деда, када је примио хришћанство, узео то ново презиме по свецу који се славио тог дана…”

Адријан од Утрехта је обукао огртач и два саговорника су полако сишла степеницама. У приземљу зграде неколико младих људи писало је, гушчјим пером и мастилом, различите текстове. Касно поподневно сунце више није давало довољно светла и најмлађи од њих добио је задатак да донесе свеће. Враћајући се из оставе, са све свећама у руци, налетео је на Еразма, свог добротвора, како су га сви шегрти звали, и Адријана:

“Пази мало где идеш са тим свећама, шепртљо ниједна. Сад ћеш добити нови посао, уосталом. Како се ти оно беше зовеш?”

Млади човек је био збуњен. Добротвор је био љут, непознати човек који је сишао степеницама са њим посматрао га је хладни и продорним погледом, а сви остали шегрти су се смејали. Ваљда ће му сад дати и тај нови посао – рад је био једини извор његове утехе у непријатељском и хладном Амстердаму:

“Нострадамус, Ваша преузвишености. Михаел Нострадамус.”

VII

Трговци са севера и побуњени свештеници

Hanseatic League.jpgИ док су у Амстердаму и Ватикану правили своје планове у малом граду Витенбергу  на истоку Немачке окупило се чудно друштво. Георг Гизи, трговац из Данцига, предводио је делегацију најмоћнијег трговачког картела северне Европе, Ханзе. Са својим колегама из естонског Ревала, немачког Хамбурга, пољског Кракова и норвешког Бергена, Гизи је дошао ради пословног договора:

“Царску круну би, ипак, требало да понесе Немац. Ми разумемо да је покојни Максимилијан желео да је обезбеди за свог унука, али он чак и не говори немачки, а већ је краљ Шпаније. Ватикан ће дати подршку Французима. Ми смо спремни да финансијски подржимо кандидатуру војводе Фридриха, ако се он одлучи да је истакне.”

Млади човек – није још напунио ни тридесету годину – пажљиво је слушао трговце из удаљених градова. Није се исувише често догађало да неко долази у мали, провинцијски, Витенберг и нуди помоћ. Карл фон Милтиц, поверљиви сарадник и рођак саксонског војводе Фридриха а од пре неколико месеци и папски нунције у овој немачкој покрајини, знао је да ханзеатски трговци послују са Фугерима али и да зазиру од њиховог превеликог утицаја. Знао је, исто тако, да ће обојица кандидата – и Карло и Франсоа – имати на располагању више пара – па самим тим и војника – од његовог владара. Па ипак, можда је Ханза могла да буде тас на ваги?

“Већ десет година наш сенат расправља о изградњи једног канала, врло малог канала, који би требало да сачува град од поплава, у пролеће када Елба надође од отапања снега. И десет година не можемо да сакупимо паре за то, а толике хиљаде дуката одлазе сваке године у Рим, код оног безбожника коме је отац купио и кардиналски шешир и папско звање. Наше паре одлазе код тог содомисте, који би требало да гори у паклу!”

Бродовласник Хајнц Брандт, члан сената Слободног града Хамбурга, био је огорчен. Фон Милтиц је без речи погледао у свештеника који је све пажљиво записивао:

“Како то каже онај папски представник, Тецел, кад продаје опроштајнице грехова? Чим новчић зазвечи у кеси, душа се из чистилишта уздигне ка небу?”

Мартин Лутер је већ био отпочео своју борбу против Ватикана и његове праксе извлачења новца из Немачке под плаштом продаје индулгенција. Ипак, те 1519. године однос снага још увек није био јасно видљив, и Лутеров заштитник, Фридрих Саксонски тражио је од њега да буде опрезан. Зато је уосталом и био добио надимак “Фридрих Мудри”.

Ипак, управо је Мартин Лутер тог фебруарског дана у Витенбергу изговорио питање које је било на уму свим присутнима – и ханзеатским трговцима и Фридриховим саветницима – али се нико није усудио да га постави:

“Рецимо да чак и победимо. Да успемо да надвладамо и Фугеров новац и папина писма подршке. Да Његова Преузвишеност добије четири гласа у електорском колегијуму и буде изабран за Императора. Какву круну му тиме дајемо? Какво царство? Ратове са Французима на западу, сукобе са папом на југу, инвазију Мухамеданаца на југоистоку?”

Хамбуршки бродовласник је гледао збуњено. Зар узрок свих њихових проблема није у лошим људима на важним местима? Зар се све неће поправити ако на та места дођу прави људи? Његов колега из Данцига, Гизи, помислио је на све повластице које би могли да имају ако би сузбили утицај оног проклетог, грамзивог, Фугера… Једино је фон Милтиц, међутим, полако почињао да разуме целу Лутерову игру. Мартин је наставио:

“Да ли би Његова Преузвишеност и на царском престолу могла нешто да промени? Упркос свим компромисима које би морала да претходно постигне? Да ли би тако Хамбургу остало више пара за канал, или Данцигу за нову луку која би могла да прихвати све бродове? Није наш проблем у томе ко ће носити кардиналски шешир, или царску круну, све док немачки хришћани признају власт Рима.”

Фон Милтиц, уплашен да Лутер не падне у једно од својих уобичајених стања заноса и не каже више него што би у том тренутку било безбедно, одједном устаде:

“Његова Преузвишеност ће свакако проценити све разлоге, и високо ће ценити вашу љубазну понуду. Сви градови Ханзе могу рачунати на даљу подршку Саксоније, без обзира каква ће на крају бити одлука електорског колегијума.” 

Био је то знак да је састанак завршен. Али, да не би оставио никакве недоумице, фон Милтиц је – већ на самим вратима – додао:

“Већ петнаест година Фридрих Мудри сматра да је реформа Царства неопходна, и за њу се залаже на све начине који су му доступни. Ако буде Божја воља, и буде изабран у Франкфурту, ти процеси ће се убрзати. Ако одлука буде другачија, свеједно ће се убрзати, само на други начин.”

Оставши сами, двојица мушкараца могла су слободније да разговарају:

“Наравно да ћемо узети царску круну ако будемо могли да је добијемо. Таква прилика се не пропушта. И онда ћеш Мартине моћи да своје учење пропагираш слободније у целом Царству. Али не може Ханза да обезбеди довољно пара да бисмо надмашили и Французе и Фугера у подмићивању. Зато ће наша карта бити сам Фридрих, као једини Немац међу кандидатима.”

Лутер је разумео хладну политичку логику иза ове рачунице. Знао је и да се од њега очекује да – бар до избора – мање провоцира осетљивост разних ватиканских посланика, јавних и тајних, који су се тих месеци врзмали по Саксонији. Климнуо је главом, предосећајући да фон Милтиц има још нешто да каже:

“А, ако на крају не будемо успели, и то нам отвара јасан пут. Странац на царском престолу биће кап која ће препунити чашу жучи, свеједно да ли ће то бити Француз или овај мали Шпанац. Тада ћеш Мартине моћи да направиш нашу немачку цркву, па ћемо онда видети колики део Немачке ће одлучити да више не шаље новац у Рим. За овај Хамбург не сумњам. Они су одавно и кувани и печени…”

VIII

Енглески кандидат улази у игру

Henry VIIIВисок млади човек, кратке и светле, право очешљане косе, био је изненађен. Као и увек у таквим приликама, када би разговарао са странцем, одједном је са француског прешао на латински:

“Ја заиста не схватам зашто би Свети Отац баш мене сматрао најбољим кандидатом у том већ иначе исувише компликованом избору? Зар наш мир са Француском није довољан допринос заједничкој хришћанској ствари?”

Хенрих Осми, “краљ Енглеске и господар Ирске”, улазио је у десету годину своје владавине и двадесет осму годину живота. Било је то још давно пре него што је почео да својим женама одрубљује главе, а своју цркву одваја од Рима, али се никако не би могло рећи да је био наиван. Уосталом, двојицу својих министара је већ погубио, а њихово богатство поделио народу који га је због тога обожавао…

Пјетро Бембо, изасланик папе Лава Десетог, дискретно је подсетио свог саговорника да је он, заправо, о тој кандидатури већ разговарао са покојним царом Максимилијаном, који му је ту част први и понудио, још 1513, па онда поново 1516. године, да би наредне, 1517. чак имао и идеју да абдицира у његову корист.

“То је све прошлост. Сада је Карло прихватио кандидатуру, колико је бар нама у Лондону познато, и ми више не можемо рачунати на подршку Хабсбурга?”

Хенрија је очигледно занимало којим стварним адутима Ватикан располаже, односно колико је папин предлог озбиљан. Није му се допадала могућност да буде оно што је касније названо “црни коњ” – мало познати кандидат који се појављује у последњем тренутку да би окушао срећу у изједначеној трци два јака кандидата – јер би евентуални неуспех свакако одјекнуо Европом као срамота за енглеску краљевску кућу Тудор.

Ипак, понуда је била исувише примамљива да би се тако глатко одбила и Хенри је на крају у Немачку послао свог главног преговарача, Ричарда Пејса – савременици  кажу да је био подједнако успешан и као дипломата и као шпијун – са циљем да процени колико би цела та изборна кампања коштала. Поред тога, Пејс је имао и други задатак: да у дискретним контактима са лобистима обојице главних кандидата обећа британску подршку како би Хенри, без обзира ко на крају буде изабран, од тога имао неке користи.

IX

Гласник на Високој порти: мисија поклисара Менчетића

Istanbul 1500Дан је био сунчан и лука је била пуна бродова и људи. Као у древном Вавилону, пажљиви посматрач је могао да чује скоро све језике тадашње Европе на једном месту: били су тамо Хрвати – поморци, капетани и трговци; Срби – курири и војници; Италијани из Венеције и Пуље; Тосканци који су представљали различите фирентинске породичне фирме; Саксонци рудари; Јевреји доктори; Каталонци трговци вуном и многи други.

Тог мартовског дана, мали бригантин “Жена и змија” већ је био утоварио готово сав терет. Чекао је само још једног путника који је каснио. Капетан је нервозно шетао по командном мосту осматрајући излаз из старог града када се, напокон, појавио старији човек у скупоценом путном оделу, са слугом који се повијао под теретом неколико тешких кофера…

Шишко Менчетић, члан дубровачког Малог већа, започињао је своју мисију. У наредних петнаест дана, преко венецијанских лука на Крфу, Криту и Родосу, Менчетић је требало да стигне у Истанбул, на Високу порту, и Великом везиру Пири паши преда писмо дубровачких власти. Трговачка република је од свог номиналног сизерена – још од 1481. године Дубровник је Отоманском царству плаћао годишњи данак од 12.500 дуката – тражила да повуче недавну уредбу о повећању царина за робу која је из Дубровника ишла у Турску на 5% и врати стару, преференцијалну царинску стопу од два процента. Искусан дипломата, Менчетић је био убеђен да ће успети у својој мисији – зато је, уосталом, верни слуга и понео тежак пртљаг са скупоценим поклонима за похлепне турске функционере.

Али, Менчетић је поред тих поклона и писма дубровачког Малог већа носио још нешто за шта ни власти Дубровачке републике нису знале. Био је то смотуљак, запечаћен црвеним воском, који је тог јутра добио од гласника са севера, Фугеровог представника у Венецији. Тај смотуљак – у њему је очигледно било више папира – требало је да преда Пири паши дискретно, и да сачека његов одговор.

“Жена и змија” је, готово по реду пловидбе, стигла најпре у Крф, потом у Кефалонију и напокон у Хераклеон на Криту. Полако се приближавала Родосу, последњој станици пре Истанбула. Менчетић је ћутке размишљао. Пажљиво сакривене у унутрашњим џеповима његове путне одеће, биле су и две кесе које је примио тог јутра: у свакој је било по педесет златних талира. То је била накнада за његове курирске услуге. Или – а то ће зависити од исхода његове мисије – само један мали део те накнаде. Јер, ако Менчетић са собом понесе и пашин писмени одговор, добиће још пет стотина златника…

Поклисар је наравно био упознат и са садржином писма – за сваки случај, ако паша буде поставио неко питање – али је мислио да је оно аутентично. О савршеном Нострадамусовом фалсификату није имао појма. Искусан дубровачки дипломата знао је да султан Селим Први већ годинама планира напад на Родос – два пута су то уосталом неуспешно покушавали његови претходници у последњих стотинак година – али је био изненађен понудом са француског двора да сопствени напад на венецијанске поседе у Италији усклади са турском акцијом.

“Жена и змија” пристала је на уобичајеном месту, на левој обали Златног рога, тог малог природног залива на европској обали Босфора око којег је римски цар Константин, 324. године, саградио град, касније назван по његовом имену. Менчетића је сачекао драгоман дубровачког конзулата, Миха Зарини, и повео га својим бродићем на другу страну залива, у дипломатски кварт Пера:

“Биће тешко да вратимо царине на нижи износ, султан се прошле године вратио са похода на Египат који је потпуно испразнио државну благајну. Сваки дан коњаници иду у удаљене провинције са ферманима у којима се тражи хитна наплата свих заосталих пореза. Недавно је Јунус паша послат у Венецију, са захтевом да се годишњи данак за изнајмљивање Кипра повећа на шеснаест хиљада дуката…”

Менчетић је размишљао и полако гладио своју неговану брадицу:

“Султану су потребне паре. Злато и драгуљи Родоса надоместили би му године тешко сакупљених пореза. Суочена са изненадним француским нападом у Италији, Венеција не би могла да пошаље помоћ опседнутом острву.”

Не знајући за садржај сакривеног смотуљка, драгоман је наставио да високог госта обавештава о текућим сплеткама на Високој порти:

“А када је флота прошле године ишла за Египат, адмирал је послао гласника на Родос и тражио робове и данак. Командант витезова Светог Јована одговорио је да му не би дао ни загађену воду…”

Те вечери, у резиденцији дубровачког конзула у Пери, Менчетић је пажљиво одвојио поклоне намењене турским великодостојницима: луксузну одећу извезену златом, бодеже украшене драгим камењем које је исковао Радован, мајстор из Рисна, прву поморску карту Новог света, коју су тек пар година раније саставили Контарини и Росели, у луксузном кожном повезу…

И наредних пар дана протекли су тако у посетама, љубазним и испразним фразама, и подели поклона. Менчетић и Зарини ујутро су обилазили турске паше, преко дана гледали гутаче ватре и куповали ситнице на Базару, увече уживали у играчицама трбушног плеса.

Све док, седмог дана поклисаровог боравка, у Перу није дошао коњаник из Топкапи палате са поруком да дубровачког дипломату очекује Велики везир, Пири паша. “Поклони су очигледно одиграли своју улогу…” – Менчетић се задовољно осмехнуо – “…и сада ће нас примити онај ко заиста и одлучује.”

У Топкапи палати, Велики везир се приближавао шездесетој години. Након неколико година које је провео као министар финансија и други везир – данас бисмо рекли потпредседник владе – Пири Мехмед паша је тек претходне 1518. постао Велики везир. Испред њега се налазила празна каса – драгоман Зарини је био пословично добро обавештен – испод њега десетак сиромашних и прилично гладних провинција, а изнад њега нервозна рука султана Селима, познатог по свиленим гајтанима које је слао својим великим везирима, понекад из параноје, понекад чак и из забаве…

“Јесте ли ви Дубровчани коначно одлучили шта сте? Западњаци или Балканци? Плаћате италијанске учитеље за вашу децу а само пола дана јахања од Страдуна купујете кромпир од словенских сељака.”

Паша је, први пут после неколико година, био у прилици да разговара са једним дубровачким поклисаром и радовао се прилици да чује неку новост из тог малог града-државе који као да је неко руком узео из средишта Италије и једноставно поставио на источну обалу Јадрана…

“Пресветли пашо, ми смо једини прозор Високе порте на Запад и прозор Запада на Исток. Наши бродови плове по морима тамо где други не могу, и у нашим крчмама ви можете сазнати оно што на другим местима не можете. Зато би сенатори Републике високо ценили ако би те царине ипак могле да се врате…”

Паша је нервозно прекинуо изасланика:

“Чуо сам већ. Ви сте међу најспособнијим Латинима, много бољи од оних венецијанских паса. И имате овде пуно пријатеља. Донео сам одлуку: царина ће остати пет процената само на ону робу коју ваши трговци буду продавали у Истанбулу, Једренама и Бурси. У свим осталим лукама и градовима Царства биће враћена на два процента.”

Менчетић је устао и пољубио пашину папучу. Зарини је био запрепашћен успехом који није очекивао.  И, у том тренутку, дубровачки поклисар је неприметно оставио Фугеров смотуљак испод јастука на којем су се налазиле пашине ноге. Ни Зарини, ни било ко од турских званичника нису приметили тај мали покрет Менчетићеве леве руке, док је десном узео пашину папучу…

“Република благодари на овој великодушности Високе порте. И оправдаће поверење. Остаћу у Истанбулу још неколико дана да доведем послове конзулата у ред, пре него што кренем назад.”

Чај још није био попијен, али је аудијенција била завршена. Менчетић је крајичком ока приметио искрицу у погледу Великог везира. Порука је била пренета, и усмена и писмена. Сада је преостало само да сачека одговор. Ходајући унатраг, по дипломатским обичајима тог времена, двојица Дубровчана изашла су везирове одаје за аудијенције а потом и напустила Топкапи палату.

Менчетић није знао – могао је додуше, да претпостави – да су, поред Нострадамусовог фалсификата, у смотуљку биле и две Фугерове менице на десет хиљада златних талира свака, једна платива одмах, код венецијанског трговца у Истанбулу, и Фугеровог агента, Лунарда Лоредана, друга платива у Сарајеву код јеврејског трговца Давида Пардоа, након што он прими писмо Великог везира…

Као и са најамницима које је уговарао у Амстердаму и са отоманским великим везиром у Истанбулу трговац из Аугсбурга је играо исту игру: половина новца одмах, као аванс, друга половина по обављеном послу.

“Морају прво осетити мирис новца, да би уопште почели нешто да раде…” – говорио је Фугер презриво за државне функционере, немачке, холандске, италијанске или турске, сасвим свеједно – “…али тај мирис не сме бити сувише јак, тек толико да им заголица ноздрве и стави им до знања да ће бити још, али онда када се посао заврши.”

Тачно четири дана после аудијенције код Пири Мехмед паше, у Менчетићево посланство у Пери поново је дошао исти коњаник као и први пут. Његов долазак је, сам по себи, већ био јасна порука, али је и сам коњаник са собом понео исто тако јасну поруку: поклисар ће за свој повратак у Дубровник имати на располагању кочију великог везира са посебном оружаном пратњом, под командом једног од везирових поверљивих јаничара. Пут ће се тако са петнаест дана, колико би било потребно бродом, свести на пет или шест. Преко Једрена, Солуна, Скопља и Новог Пазара, тај пут ће Менчетића водити у Сарајево, последњу станицу пре Дубровника. И, када ће већ проћи кроз Сарајево – а у њему ће свакако морати и да преноћи – велики везир се нада да ће Менчетић бити тако љубазан да једно приватно писмо уручи на адресу близу Гази Хусрев бегове џамије

Сарајево, престоница отоманске Босне, било је главни центар јеврејског живота у дунавским провинцијама турског царства. У њему су се налазили и Сефарди, избеглице са недавно уједињеног Иберијског полуострва, и Ашкенази, побегли од прогона у Немачкој, Мађарској и Пољској. Јеврејска четврт у Сарајеву (mahalla iudia или, по имену гувернера који је дозволио њено оснивање, Siyavus Pasha Dairesi) налазила се недалеко од Баш чаршије, главне трговачке артерије града и центра одакле се обављала трговина свилом са Бурсом у Малој Азији, тада у великој мери већ у рукама јеврејске заједнице из западне Анадолије.

Босански Јевреји задобили су симпатије муслиманског становништва радећи као лекари и фармацеути али и као трговци у које се имало поверење када су квалитет и цене били у питању. Јевреји су у Сарајеву били и занатлије – нарочито обућари, кројачи и месари – обрађивали су метал и дрво, производили стакло и боје различитих врста. Сарајевски Јевреји су трговали са Западом, преко Босне до далматинске обале (тада под влашћу Венеције) и даље, преко Јадрана до Италије; али исто тако и са Истоком, преко Скопља и Солуна до Истанбула, а често и даље…

Тим копненим трговачким путем кренуо је, у свом повратку у Дубровник, и Шишко Менчетић. Са собом је имао и Везиров одговор француском двору, који је требало да уручи Давиду Пардуу, у његовој малој златарској радњи близу Баш чаршије

“Доносиоцу овог писмена исплатити десет хиљада талира на рачун Јакоба Фугера, након уручења писма Високе порте упућеног у Француску” – писало је на Фугеровој меници коју је јеврејски златар помно испитивао.

“Изгледа да је све у реду.” рекао је на крају и отишао у просторију иза тезге, у којој се налазио трезор. Менчетић је остао испред, под будним оком везировог јаничара. Већ тог истог поподнева, јаничар је кренуо назад за Истанбул, са десет хиљада талира за његовог господара. Менчетић је преспавао у Сарајеву и сутрадан наставио за Дубровник; његова кеса била је пунија за пет стотина талира – други део накндаде за курирске услуге, које је савршено обавио. А Давид Парду је послао свог поверљивог слугу, преко Мостара за венецијански Сплит, у коме је већ нестрпљиво чекао други Фугеров курир, да преузме везирово писмо…

Турски гамбит, како су овај сложени потез пре месец дана у Амстердаму назвали Адријан од Утрехта и Јакоб Фугер, био је успешно одигран. Од Нострадамусовог фалсификата, преко виспреног дубровачког поклисара и похлепног турског паше, све до златних талира које је уредно исплатио поверљиви јеврејски златар у Сарајеву – свако је одиграо своју улогу и све коцкице су коначно дошле на своје место.

Изборни штаб Карла Првог ускоро ће у својим рукама имати и материјални доказ да Карлов француски противкандидат, Франсоа Први, иза леђа целој хришћанској Европи и папи као њеном духовном поглавару, склапа савез са неверницима…

“И док је источно предзиђе Хришћанства, Родос, сада на мети мухамеданских дивљака, то француско копиле користи прилику да, као последњи лешинар, заузме неколико села у северној Италији. Баш достојно кандидата за Императора…”

Јакоб Фугер је, седећи почетком маја у седишту своје пословне империје у Аугсбургу, био врло задовољан. Све припреме за завршни потез биле су обављене. Могао је да отпочне и последњи чин овог игроказа…

X

Дани одлуке у Франкфурту

Frankfurt coronationСамити су тих дана били веселији него што су то данас. Када је Франсоа Први, француски кандидат, стигао крајем маја у Франкфурт – тај Брисел свог времена – са собом је повео и шездесет музичара и три патуљка – забаве ради. У граду су се одржавали ватромети, чак је изведена и претеча прве италијанске опере. Принчеви, бискупи и грофови Царства са собом су повели свите које су заједно бројале око три хиљаде људи – готово четвртину тадашњег градског становништва. Крчмари, кочијаши, проститутке, власници соба за издавање – сви су трљали руке обрадовани извесношћу нове зараде. Избор Императора – а у Франкфурту је у току неколико векова изабрано њих укупно тридесет седам – сваки пут је, у години у којој се дешавао, доносио више новца него сви велики сајмови заједно.

Пре свега, ти избори су доносили новац јер су могли да потрају и доста дуго – две недеље најмање, понекад и пун месец дана – компликована процедура почињала је са бројним лобирањима, консултацијама, тајним договорима, настављала се са неколико кругова гласања, а завршавала верским обредима, бројним заклетвама и на крају крунисањем. Балови и пријеми, богате гозбе, мали и велики трговински аранжмани – сви ти социјални догађаји пратили су избор Императора и представљали омиљену забаву целе те веселе дружине.

Зато су становници Франкфурта посебно волели оне неизвесне изборе, са више јаких и међусобно супротстављених кандидата, богатим банкарским и трговачким лобијима иза сваког од њих, различитим договорима и нагодбама које би претходиле званичном гласању. Било је извесно да би такви избори трајали дуго, и град би од њих свакако зарадио више.

Избор за Императора из наше приче од самог почетка је имао све знаке једног таквог догађаја…

Француски кандидат, Франсоа Први, ушао је у последњу етапу трке самоуверено и агресивно: ослањао се на подршку из Ватикана и рачунао да искористи сукоб који је тињао између два немачка конкурента: Карла Првог и саксонског војводе Фридриха. Поред тога, сва три надбискупа из електорског колегијума претходних месеци тајно је позвао у Париз и одобрио им високе доживотне пензије. Пресудни, четврти глас обезбедио је од Јоакима од Бранденбурга, коме је француски главни агент Молцан, обећао како ће бити регент за време – а сви су претпостављали да то време неће никако бити кратко – када Франсоа буде одсутан из Царства…

Карлов штаб имао је на почетку само један сигуран од укупно седам гласова: чешког краља Лудвика Јагелонског чији је тутор Георг, маркгроф од Бранденбурга, био под њиховом контролом. Тек крајем марта, обезбедили су и други: Алберт, надбискуп од Мајнца, потписао је тајни уговор којим се обавезао да ће гласати за Карла, у замену за сто хиљада талира у злату. Тиме је унета подела у тзв. “свештенички блок” од три гласа – на који су Французи рачунали да буде хомоген од самог почетка – али и више од тога: у пакету услуга који су Хабзбурзи купили за сто хиљада златника није био само Албертов глас, него и објављивање фамозног писма из Истанбула, тог крунског доказа наводне француске издаје…

Фридрих Саксонски је очигледно држао кључ одлуке између два супротстављена блока. Уз Лутерову подршку, снажно је нападао оба лобија, и Франсоин и Карлов, због корупције. Седамнаестог маја, Лутеру је послат званичан позив да се појави на црквеном суду у Кобленцу, пред Рикардом, надбискупом од Трира – његов глас био је чврсто за Французе – и одговара на питања о својој јереси.

“Немамо расположивих војника да прате Лутера до Кобленца” – био је кратак одговор саксонског војводе. Фридрих Мудри је исправно проценио да је суђење Лутеру заправо замишљено као притисак на њега, и није му падало на памет да га дозволи уочи избора – “Дођите у Витенберг да га узмете сами.

Негде у то време, крајем маја, Карлов штаб је проценио да је Фридрих ипак ближи њима него Французима: колико је на тај његов однос утицао агресивни став Ватикана према Лутеру, а колико Фридрихова мрзовоља према самој идеји да би Француз могао да понесе немачку царску круну, остало је неразјашњено. Ипак, да би се Фридрихов глас обезбедио, било је потребно више од тога.

Последњег дана маја, у дворцу Салбург, изграђеном на месту старог утврђења на некадашњем римском Limesu, двадесетак километара од Франкфурта, Карло Први је окупио цео свој изборни штаб: били су ту главни политички саветници, Вилијем од Кроа и Адријан од Утрехта, главни дипломатски преговарач, Зевенберг, командант паравојних јединица окупљених око града, Хенрик од Насау-Бреде, и главни финансијер, Јакоб Фугер.

Избори су, претходног дана, били заказани за петак, 17. јун. Најкасније три дана пре тог датума, у уторак 14. јуна до заласка сунца, сви странци – тада су то били сви који нису били грађани слободног царског града Франкфурта – осим чланова званичних делегација морали су да напусте град. Сваки од седморице електора и сваки од тројице кандидата могао је да задржи највише педесет наоружаних телохранитеља. Строга правила постављена су да би седморица изборника могла да своје већање и гласање обаве без разних притисака, а посебно без ризика од инцидената између разних наоружаних људи…

“Енглез неће ни истаћи кандидатуру. Овај агент којег је послао, Ричард Пејс, је заправо обавештајац. Има задатак да прикупи што је више могуће информација о односима између свих нас. А посебно оних које би Хенри Осми касније могао да искористи против Француза.”

Преговарач Зевенберг информисао је чланове штаба и о другим текућим догађајима, али главна одлука и даље је висила у ваздуху…

“Надбискуп од Мајнца је исто припремљен. Дато му је писмо из Истанбула, и само чека нашу инструкцију да га покаже кардиналу Кајетану, папском изасланику.”

Чињеница да је папа Лав Десети овог пута изабрао кардинала Кајетана, а не свог омиљеног Пјетра Бемба, није промакла Јакобу Фугеру:

“Мислим да је Свети отац већ одустао од француске кандидатуре. Сад ће покушати да нам супротстави Фридриха, и то ће већ бити озбиљнији проблем. Наши агенти из ханзеатских градова на северу шаљу извештаје о подршци која се тамо припрема за Фридриха. Јединог немачког кандидата, како се прича по трговачким круговима.”

Једанаестог јуна, папски изасланик, кардинал Кајетан, одиграо је и последњу карту: пренео је члановима изборног колегијума да ће Ватикан избор сматрати валидним чак и ако ниједан кандидат не добије четири гласа од укупно седам колико је правилима било предвиђено:

“Свети отац пре свега има у виду стабилност немачких покрајина и Царства у целини. Већ шест месеци је прошло од Максимилијанове смрти. Ако неко од кандидата добије и три гласа, биће сматран легално изабраним императором.”

Било је сасвим јасно да је ово одступање од правила било на брзину пронађено решење, у корист Франсое Првог. Ватикан је рачунао да је већ обезбедио три гласа у његову корист (касније се показало да су то била само два – Јоаким од Бранденбурга одржавао је, кардиналу иза леђа, паралелне контакте са Карловим посредницима) а да ће преостала четири бити подељена између два немачка кандидата, Карла и Фридриха.

Председавајући изборног колегијума, Алберт надбискуп од Мајнца, извадио је тада – или су бар тако хроничари тврдили – писмо Пири Мехмед паше из Истанбула, упућено на француски двор и прочитао га пред свим присутним. То је био само увод у патетични говор који је уследио:

“Не верујем да ће и један изборник озбиљно размотрити кандидата који се, Светој столици и хришћанској Европи иза леђа, договара са неверницима. И то сада, када се, на југоисточним границама Царства, гомила све више турских војника. И када нам венецијански бајло из Истанбула шаље шифрована писма да је султан Селим наручио изградњу чак сто ратних бродова различитих величина. Очигледно, и опсада Београда и напад на Родос су сада питање дана.”

Жамор неверице прострујао је салом. Заменили су га узвици протеста и негодовања. Отпор немачког изборног колегијума према француском кандидату – до тада прикривен из разлога политичке коректности – сада је добио могућност да се јавно искаже. У аутентичност писма које је прочитао тако уважени великодостојник цркве и државе, нико није ни помислио да улази. Кардинал Кајетан, ухваћен у тренутку изненађења, није знао шта да каже. Прекрстио се и напустио салу у којој су остали чланови изборног колегијума са својим саветницима и разним другим функционерима.

Мала подвала са Нострадамусовим фалсификатом, и везиров очекивани одговор, одиграли су дакле улогу која је била планирана: неколико дана касније надбискуп од Мајнца, добио је папин формални захтев да изборе одложи за десет дана, до понедељка 27. јуна. Повлачење ватиканске подршке француском кандидату, о којем се тих дана само шушкало и које је до пре две недеље било незамисливо, сада је постало чињеница.

Већ наредног дана сам Франсоа Први, а са њим и бројне француске дипломате, лобисти, званични и незванични посредници и различити добровољни сарадници, почели су да напуштају Франкфурт. Главни Франсоин изборни агент, Молцан, изгубио се под заштитом ноћи, свестан да у новој ситуацији од својих послодаваца неће добити двадесет хиљада талира, колико су у том тренутку износила његова, дата а неиспуњена, обећања разним људима у читавом том изборном каруселу…

У уторак, 21. јуна, кардинал Кајетан пренео је понуду главном Фридриховом саветнику, Карлу фон Милтицу: Ватикан ће подржати Фридрихову кандидатуру, ако би је истакао; могао би да рачуна на најмање двојицу од тројице надбискупа у електорском колегијуму; и папа би зажмурио на оба ока ако онај дрски свештеник Лутер настави са својим проповедима по Саксонији – под условом, наравно, да не напушта исту…

Истог дана Фридрих Саксонски добио је и писмо подршке енглеског краља Хенрија Осмог, које му је уручио Ричард Пејс. Те вечери у крчми у којој је боравио посетио га је и један од седморице изборника, надбискуп од Трира…

Али, Карл фон Милтиц и Фридрих Саксонски добили су тих јунских дана још једну понуду, Фугерову:

“Познато нам је да војвода Фридрих не прима мито, и да је месецима критиковао друге електоре зато што то чине. И познато нам је, такође, да му је Карлов деда, покојни Максимилијан, већ двадесет година остао дужан неких шездесет пет хиљада талира. Зато ми и не нудимо мито, већ једноставно откуп његовог потраживања према Хабсбурзима, са 3 процента годишње камате, за тих двадесет година. Заокружено, сто хиљада талира. Под условом да изборни колегијум изгласа Карла Првог, наравно…”

Суочен са ове две понуде, Фридрих је провео бесану ноћ са недеље на понедељак, између 26. и 27. јуна. Те исте ноћи, стотинак највернијих људи Хенриха од Насау-Бреде, прерушени у сељаке, занатлије и путнике намернике, ушли су, са сакривеним оружјем, у град Франкфурт и распоредили се по крчмама у центру.

Бесану ноћ провео је и Карло Први. Протеклих пола године коштало га је преко осам стотина хиљада златних талира. Пред собом је имао само два пута: царску круну или банкрот. Његова судбина висила је о танкој жици.

Једини је те ноћи мирно спавао Јакоб Фугер. Пажљиво је погледао своје папире, обрачуне главнице и камате, регистар издатих меница, потписане уговоре и предуговоре.

“Лева страна мора се поклапати са десном страном. Ова круна ће бити наша.”

XI

Ноћ између понедељка и уторка

murder paintingsУ понедељак, 27. јуна, после јутарње мисе и других уобичајених церемонија, седморица изборника су се повукли и отпочели са разматрањем приспелих кандидатура. Сасвим очекивано, обојица надбискупа – од Келна и Трира – која су дотад подржавала Франсоу Првог, сада су истакла кандидатуру Фридриха Саксонског. Представник малолетног Лудвика, краља Чешке, формално је предложио Карла Првог.

Фридрих је искористио могућност да се, пошто је сам кандидат, изјашњава на крају, након што сва шесторица других електора, један по један у утврђеном редоследу, дају свој глас јавним гласањем.

Електорски колегијум заседао је без присуства јавности, и записници нису вођени. Оно што знамо о том понедељку остало нам је познато из секундарних извора: разговора енглеског посланика Ричарда Пејса са неким венецијанским дипломатама; једног писма које је Еразмо Ротердамски добио од бискупа од Лијежа, блиског Карловим лобистима; расправа вођених на наредној изборној скупштини, када је после Карлове абдикације изабран његов брат Фердинанд; једног писма војводе Фридриха Саксонског, датираног 24. јуна – три дана уочи избора – у којем он говори о “чудним и дивним стварима које се догађају” и о којима он “не може да пише”

Већина ових извора сагласна је у неким детаљима: најпре, колегијум је заседао свега сат времена, да би потом изненада и без образложења био прекинут, а наставак заказан за сутра ујутро; друго, у тих сат времена, гласала су четворица од седморице изборника: Карло је имао само један глас – свог зета Лудвика, краља Чешке, а Фридрих три: Јоакима, грофа од Бранденбурга, Лудвика, војводе од Пфалца, и надбискупа од Трира. Формално је још увек било недовољно за одлуку, али од три преостала гласа, један је био Фридрихов – последњи – док је од друга два само Алберт од Мајнца био чврсто уз Карла: надбискуп од Келна био је познат по томе да ће се приклонити јачој страни.

Да се, дакле, гласање наставило тог понедељка, Фридрих Саксонски би вероватно био изабран за императора већином од пет према два. Тада је, као  што знамо, гласање прекинуто…

Шта се догађало тог поподнева и наредне ноћи, остало је у магли историје: неки хроничари помињали су велике ватре које је дванаест хиљада војника – оних најамника чија је регрутација у марту договорена у Амстердаму – запалило испред капија Франкфурта; други су опет говорили о две стотине оклопника који су се окупили испред зграде у којој су били Фридрих и његова свита, и о Хенриху од Насау-Бреде, који је ушао у ту зграду и са саксонским војводом се задржао у разговору у четири ока; трећи – о сто хиљада златних талира које је донео Јакоб Фугер, и за њих од Фридриха откупио његово двадесет година старо, и готово потпуно ненаплативо, потраживање од Карловог деде Максимилијана…

Државни удар или мито покривено смоквиним листом “откупа потраживања”?

Највероватније, све по мало. Наредног дана, у уторак 28. јуна 1519. године, пред наставак изборног колегијума, један од тројице изборника који су претходног дана већ дали свој глас Фридриху СаксонскомЈоаким, гроф од Бранденбурга – отишао је рано ујутро у цркву – свештеници су тада служили и као нотари – и пред двојицом сведока дао изјаву да “свој глас даје из страха, а не слободном вољом”.

У наставку колегијума Фридрих је тражио да се одмах изјасни: његова изјава је била конфузна и у супротности са ранијим дискусијама.  Поменуо је своје одмакле године и скромне ресурсе које има у Саксонији, недовољне да се прихвати управљања тако великим послом. Поменуо је и односе са Ватиканом, компликоване Лутеровим учењем које добија све већу популарност у северним покрајинама, а посебно у његовој Саксонији. Рекао је и како би “најчаснији и најкориснији исход био када би неки немачки принц био једногласно изабран”.

И, на крају, Фридрих Саксонски је сам и предложио Карла Првог, који је потом једногласно изабран.

Да ли је Фридрих био већ изабран, па је после једне ноћи размишљања и убеђивања, на различите начине, вратио круну? Или је избор заиста прекинут, а он се сутрадан захвалио на поверењу и одбио кандидатуру? И зашто је то учинио, из страха или из интереса? Или зато што је будућност своје земље видео у Лутеровој Реформацији, а не у Противреформацији коју ће ускоро почети да спроводи Ватикан? Пар стотина година, овим детаљом бавили су се многи немачки историчари и сакупили око седам стотина страна разних материјала и извора. Тачна истина вероватно никада неће бити утврђена.

Оно што је, међутим, остало врло прецизно сачувано – захваљујући педантности Фугерових књиговођа – били су укупни трошкови ове изборне кампање: 853.000 златних талира, преко осамдесет пет милиона данашњих евра. Заједно са трошковима плаћеним ван Немачке, у Шпанији и Холандији, Карла је ова кампања коштала вероватно преко милион златника.

Фугерове књиговође сачувале су и тачан распоред оних 853.000 златника који су остале у њиховим књигама:

  • Војни трошкови – 260.000
  • Административни трошкови – 177.000
  • Плаћања члановима електорског колегијума – 332.000
  • Банкарске услуге (трансфери и размена новца) – 47.000

Од преосталих 37.000 златника, чија се спецификација не наводи, финансирана је операција којом је добијено фамозно истанбулско писмоНострадамусов фалсификат, Менчетићева мисија у Истанбулу, Пири Мехмед паша и други ситни трошкови…

XII

Монополи, тужиоци и царска писма

Imperial DietИ тако је, компликованом мешавином суптилног подмићивања и бруталних претњи, патриотизма и личног интереса, бирања мањег од два зла и веће од две користи, Карло Први, краљ Шпаније коначно изабран за Императора, и понео титулу Карла Петог. Само неколико дана касније, папа Лав Десети послао му је и званично писмо којим му је дао право да сам себе назива “изабрани император”.

Са крунисањем је, наравно, одуговлачио колико је могао, изговарајући се различитим разлозима, све до своје смрти, 1521. године. Његов наследник, папа Адријан Шести – онај исти Адријан од Утрехта који се толико ангажовао у Карловом избору – такође је одуговлачио са његовим крунисањем, плашећи се да му у Риму не замере да је исувише пристрасан у Карлову корист. Тек после његове смрти, нови папа Клемент Седми коначно ће крунисати Карла 1530. године, пуних једанаест година после његовог избора, у Болоњи. Карло Пети је био и последњи император којег је неки папа икада и крунисао…

Али, владар царства “над којим Сунце никада није залазило” био је све више и више задужен код Јакоба Фугера. Када су, 1521. године, коначно сели да сведу све рачуне, дошли су до износа од шест стотина хиљада златних талира – око шездесет милиона данашњих евра. Око две трећине ове суме – 415.000 талира – исплаћено је у компензацији – Фугерови су од Царства добили неограничена права на експлоатацију рудника сребра и бакра у аустријској покрајини Тирол.

Фугерови су коначно остварили сан који су сањале њихове три претходне генерације: успоставили су потпуни монопол у Европи – од Амстердама до Москве и од Штокхолма до Рима – на трговину металима, мотор будуће индустријализације континента. И тако су, упоредо са концентрацијом финансијске моћи, повећавали и број својих непријатеља.

На Скупштини Царства, почетком 1523. године у Нирнбергу, велики број посланика свих сталежа отворио је питање увођења законских ограничења у концентрацији трговачког капитала и максималног дозвољеног броја вертикално и хоризонтално повезаних компанија у оквиру једне исте групе. Био је то један од првих европских покушаја анти-картелског законодавства.

И био је то неуспешан покушај: на Скупштини је устао Јакоб Фугер и, обраћајући се директно цару Карлу Петом, рекао:

„Es ist auch wissentlich und liegt am Tage, dass Eure Kaiserliche Majestät die römische Krone ohne mein Zutun nicht hätte erlangen können…“

(“Опште је познато да Ваше царско величанство не би могло да добије римску круну без моје помоћи…”)

Додатни захтев да се одједном исплате сви дугови Царства према кући Фугер значио је и истовремени престанак свих дискусија на скупштини о трговачким рестрикцијама и ограничењима монопола… Како би одобровољио свог финансијера Карло му је, исте вечери, дао и – тог истог поподнева на брзину написану – повељу са царским печатом: кућа Фугер добила је концесију за неограничену експлоатацију живе и цинабарита из шпанских рудника у Алмадену.

Међутим, ова прича није се завршила на Скупштини која је спорно питање само гурнула испод тепиха. Фугерови пословни конкуренти – цехови малих занатлија, и трговаца – и идеолошки противници – Лутеранци који нису могли да му опросте сарадњу са Ватиканом – удружили су се, и са временом добили подршку царског тужиоца из Нирнберга, Каспара Марта.

Позивајући се на одредбе римског права о “оштећењу преко половине” (laesio enormis) тужилац је послао позив Јакобу Фугеру и неколицини најбогатијих банкара и трговаца Немачке да се појаве пред судом.

Овај судски позив могао је бити уручен на разне начине, наравно. Али, Каспар је намерно одредио да позив буде јавно закуцан на врата Градске куће у Аугсбургу, где се тада налазила Фугерова канцеларија, тако да је сваки пролазник могао да га види. Била је то – за почетак шеснаестог века – најава суђења преко таблоида. Од Аугсбурга до Нирнберга, цела средња Немачка са нестрпљењем је очекивала како ће проћи ово одмеравање снага, прво које су икада имали прилике да виде…

Тада – у лето 1523. године – Јакоб Фугер шаље – показаће се, последње – писмо цару Карлу Петом у којем, између осталог, пише:

“Да сам ја повукао своју подршку кући Аустрије и пренео је Французима, добио бих велики профит и зарадио пуно новца, који ми је својевремено био понуђен. Али, које би тешкоће тиме настале за кућу Аустрије, Ваше величанство ће, са својим дубоким разумевањем, свакако знати…”

Карло Пети је тада растрзан између сељачких побуна у Шпанији и рата са Французима у северној Италији: тек је био поново освојио Милано. Царство које је толико желео да добије, очигледно је постало сувише велико да би са њим могао ефикасно да управља. Трошкови бројних војски које је морао једновремено да одржава били су велики, државна благајна празна, а дугови – укључујући ту и онај према самом Фугеру – у порасту.

Арогантан тон Фугеровог писма – по једном сведочењу, Карло је, прочитавши писмо, рекао “мом деди Максимилијану никада не би смео да напише нешто слично” – није, наравно, био пријатан. Али, чињенице су биле неумољиве и јаче од Карлове сујете. Фугер је могао да буде у затвору, али је и државна благајна могла да буде у банкроту.

Император је сео и – уместо одговора свом банкару – написао кратку наредбу свом тужиоцу:

“Ни на који начин нећу дозволити да трговци и банкари буду оптужени у мом Царству.”

Ова реченица из Карловог писма била је више од амнестије – била је то потврда да се, у царству у којем сунце није залазило, један човек налази изнад свих закона. Зато, та реченица није могла да остане тајна: њене последице биле су далекосежне и брзо је почела да се препричава по разним европским дворовима.

Када је вест дошла до Рима, папа Адријан Шести – наследник Лава Десетог и онај исти Адријан од Утрехта који је био тако важан учесник у догађајима описаним у овој причи – затекао се са кардиналима из Енглеске и Француске. Упитан како може да објасни да се закон, очигледно, не примењује подједнако на све поданике Царства, Адријан је слегнуо раменима и узвратио питањем:

“Имају ли, у својим краљевинама, Хенрих Осми или Франсоа Први икога ко би могао, за један једини сат, да сакупи три тоне злата?”

И, на немо одречно климање главом које је добио уместо одговора на ово питање, Адријан је додао:

“Е, тек онда када и они буду имали таквог човека, моћи ће да схвате са којом дилемом је Карло био суочен. И, ако се и сами нађу у сличној ситуацији, одлучиће као и он. Три тоне злата, саме по себи, представљају закон.”

XIII

Одласци моћних људи

Jacob FuggerЈакоб Фугер, најбогатији човек Европе свог времена, умро је у суботу, 30. децембра 1525. године, у шездесет шестој години. Својим наследницима – синовцима Рајмонду и Антону – оставио је десетине рудника, фабрика, компанија, банака, трговинских уговора и концесија, обвезница разних европских дворова, заложених драгуља више краљева и краљица – у укупној вредности од преко три милиона златних талира – или око три стотине милиона евра у данашњем новцу.

Европа данас има и своје милијардере – за пет стотина година богатство нашег континента, па самим тим и његових најбогатијих људи, вишеструко се увећало – али Европа никада више није имала богаташа који је био толико моћан и толико утицао на њену историју, као што је био и утицао Јакоб Фугер.

Свега седам недеља после Јакобове смрти, његова удовица Сибила прешла је у протестантску веру, удала се – у четрдесет петој години – за једног од његових пословних партнера и одселила у Хамбург. Ћерка градоначелника Аугсбурга, којој муж у свом тестаменту није оставио ништа, није хтела да остане на милостињи његових рођака, нити да њени суграђани буду сведоци понижења које је претрпела.

Од 1523. године, две године пред смрт, Јакоб Фугер је почео са изградњом тзв. Fuggerei – кућа за смештај “занатлија и надничара који су се, без своје кривице, нашли у тешкој финансијској ситуацији, све док не буду у могућности да заснују сопствени дом”. Одржавање ових кућа – укупно их је изграђено педесет две – Јакоб је тестаментом оставио својим наследницима, баш као и обавезу да годишњу ренту не мењају, без обзира на инфлацију.

И Јакобови потомци испунили су ту жељу свог славног претка, све до данас. Сто педесет људи је прошле године живело у Fuggerei социјалним становима у Немачкој, плаћајући исту номиналну станарину као и пре тачно пет векова: данас је то нешто мање од једног евра – осамдесет осам евро центи – годишње…

Наследници Јакоба Фугера развијали су и одржавали његову пословну империју још преко једног века – тек је крај Тридесетогодишњег рата, 1648. године, означио и коначан крај куће Фугер. Ипак, данашњи становници Аугзбурга поносни су на своје славне претходнике, који се сматрају претечама немачког капитализма, и у свом граду подигли су и музеј Фугерових…

У Staatsgalerie Altdeutsche Meister у Аугсбургу данас је изложен портрет Јакоба Фугера који је у уљу насликао славни Албрехт Дирер, 1518. године…

***

Titian_-_Portrait_of_Charles_V_Seated_-_WGA22964Карло Пети, римско-немачки цар, водио је бројне ратове са својим противкандидатом из Франкфурта, француским краљем Франсоом Првим, као и са Селимовим наследником у Истанбулу, Сулејманом Величанственим, и једне и друге са променљивим успехом. На територијама Царства којем је био на челу, неуспешно се супротстављао ширењу Лутеровог протестантског учења, које је са годинама преовладало у северним немачким земљама и Холандији – баш као што је те давне 1519. године и предвидео Карл фон Милтиц на састанку са Лутером и ханзеатским трговцима.

Немачку никада није превише волео – била му је далека и хладна – и покушавао је да што више буде у оним земљама које је волео: сунчаној Шпанији, пре свега.

Све тежег здравственог стања – скоро целог живота је патио од гихта – Карло Пети је, почев од 1554. године, почео са серијом абдикација: најпре италијанске поседе – Сицилију, Напуљ и Милано – потом Холандију и на крају Шпанију, оставио је свом сину Филипу Другом. Царску круну Немачке – ону исту коју је толико скупо платио, Фугеровим новцем, оставио је 1556. године свом брату Фердинанду.

Потом се повукао у манастир Светог Јуста у Шпанији где је и умро од маларије, 21. септембра 1558. године, у педесет осмој години. Тамо је и сахрањен да би, двадесет шест година касније, његови посмртни остаци били пренети у чувену некрополу шпанских краљева, Ел Ескоријал.

Наследници Карла Петог у Шпанији отишли су у историју 1700. године када их је заменила лоза Бурбона, која се и данас налази на престолу ове земље. Они у Аустрији остали су нешто дуже – све до метежа створеног на крају Првог светског рата, 1918. године.

У минхенској Пинакотеци, данас је изложен Тицијанов портрет Карла Петог у уљу, насликан 1548. године, десет година пре његове смрти…

XIV

Dramatis personae: судбине неколико споредних јунака ове приче

Pope-leo10Врло брзо по избору Карла за цара, папа Лав Десети закључио је са њим савез против свог бившег штићеника, француског краља. За протеривање Француза из северне Италије регрутовано је десет хиљада швајцарских најамника а трошкове су сносили, по пола, Ватикан и Хабсбурзи. У августу 1521. њиховом савезу се прикључио и енглески краљ Хенрих Осми, а папа је непослушном Франсои запретио екскомуникацијом. У новембру су Французи протерани из Милана. Изгледало је да се папини планови савршено остварују, а онда је изненада – толико изненада да није стигао да прими ни последњу причест – умро, 1. децембра 1521. године. Као званични узрок смрти наведена је упала плућа а савременици су говорили о тровању. Истина никада није утврђена…

***

Pietro_Bembo_by_Cranach_the_YoungerПосле смрти папе Лава Десетог, његов секретар и љубавник, Пјетро Бембо, пензионисао се у педесет првој години, нарушеног здравља. Зли језици у Ватикану говорили су о венеричној болести. Живео је у Падови и бавио се писањем. 1530. године прихватио је понуду Венецијанске републике да буде њен службени историчар, а убрзо је постао и библиотекар Цркве Светог Марка. Папа Павле Трећи позвао га је 1538. године натраг у Ватикан где је коначно добио и дуго сањано место кардинала. Умро је 1547. године у Риму у седамдесет седмој години и сахрањен у цркви Santa Maria sopra Minerva.

***

Ричард Пејс, главни преговарач Хенрија Осмог, убрзо после избора био је изабран за старешину катедрале Светог Павла у Лондону. Већ 1521. међутим, кардинал Волси, тадашњи Хенријев први министар, послао га је у Венецију са задатком да се дискретно распита да ли би му Република Светог Марка дала подршку ако би се кандидовао за папу. На тој мисији остао је пуних пет година, и тек 1526. позван назад у Енглеску где је био црквени великодостојник, све до смрти, јуна 1536. године.

***

Карл фон Милтиц, главни саветник Фридриха Саксонског, није одржао обећање дато Лутеру оног дана после састанка са ханзеатским трговцима. Када је почело одвајање протестантских градова и кнежевина северне Немачке повукао се из верских и политичких сукоба и прихватио дужност старешине катедрале у Мајнцу. У новембру 1529. године, неопрезно покушавајући да пређе набујалу Мајну пао је са коња и удавио се, у својој тридесет деветој години.

***

Hadrian_VIАдријан Флорисон Бојенс, познатији као Адријан од Утрехта, син дрводеље из Утрехта који је постао доктор теологије и филозофије, постављен је 1520. године на дужност регента Шпаније. После изненадне смрти Лава Десетог, 9. јануара 1522. године изабран је, готово једногласно за папу, и тада понео име Адријан Шести. Искусан политичар желео је да постигне мир међу хришћанским краљевима како би се заједно одупрли турском напредовању на Балкану и у Средоземљу. Желео је, исто тако, и реформу Цркве, којом би се сузбила Лутерова реформација у северној Европи. Судбина му није дозволила чак ни да покуша да оствари, ниједан од та два крупна циља: умро је у Риму, 14. септембра 1523. године. Већина његових папира изгубљена је након смрти. Адријан Шести био је, истовремено, и последњи римски папа који није био Италијан, за наредна четири и по века: први наредни биће Пољак Јован Павле Други, 1978. године.

***

'Portrait_of_Hendrik_III,_Count_of_Nassau-Breda',_oil_on_panel_painting_by_Jan_Gossart_(Mabuse)Хенрик Трећи, војвода од Насау-Бреде, командант различитих најамничких војски у својој младости, остао је лојалан новом цару Карлу Петом, и врло брзо после његовог избора постао гувернер Холандије. После 1521. године, већ у зрелим годинама, преузео је дужност Карловог шефа кабинета. Био је са њим неколико година у Шпанији, а потом и на крунисању у Болоњи, 1530. године. Женио се чак три пута и имао једног сина. Савременици кажу да га Шпанци никако нису волели, сматрајући га сувише сировим и простим за обичаје њиховог двора. Умро је септембра 1538. године, у педесет петој години, у свом кревету. “Живео сам двоструко дуже него што би то за мој посао било нормално” – биле су му последње речи.

***

Vilijem od KroaВилијем од Кроа, учитељ Карла Петог и један од архитеката финансијске и оружане кампање која је коначно омогућила његов избор у Франкфурту, учествовао је две године касније на царској скупштини у Вормсу у Немачкој, на којој се расправљала “лутеранска јерес” како је Ватикан назвао учење Мартина Лутера. Вилијем је био умерена струја на скупштини и успротивио се насилном прогону Лутерових присталица. Ипак, остао је у мањини и 25. маја 1521. Вормским едиктом Лутерово учење је стављено ван закона – век верских ратова могао је да почне… Сам Вилијем је пронађен мртав три дана касније, 28. маја и његова смрт званично је записана као “последица тровања”. Супротстављене стране оптуживале су једна друго за Вилијемово убиство, али истина никада није утврђена у целини.

***

ErasmusДезидеријус Еразмус Ротердамус, познатији као Еразмо Ротердамски, водио је још пар година мали фалсификаторски центар познатији као De Eglantier а потом се преселио у Базел, слободни швајцарски град. Тамо је и написао своја најзначајнија дела, “О слободној вољи”, “Приручник хришћанског витеза”, “Приручник о понашању за децу”, и многа друга. Одбио је да се определи у сукобу Мартина Лутера и Ватикана, оставши до краја свог живота припадник Католичке цркве. Умро је изненада, од напада дизентерије, 12. јула 1536. године, у седамдесетој години.

***

Nostradamus_by_CesarАпотекар, алхемичар, видовњак, фалсификатор и повремено преварант, Михаел Нострадамус, напустио је амстердамски De Eglantier већ наредне године. Једно време је био на југу Француске, у Монпелијеу, где је студирао медицину. Одатле је брзо протеран, када су универзитетске власти откриле да тајно продаје “ружичасту пилулу” која наводно може да излечи од куге… Потом путује по Италији и негде око 1550. коначно одустаје од медицине да би се потпуно посветио астрологији. У следећој деценији и написао је своја пророчанства по којима је ушао у историју. Са годинама, гихт му је причињавао све веће проблеме. Увече 1. јула 1566. године рекао је свом секретару де Савињију: “Нећете ме пронаћи живог у свитање.” Велики пророк прецизно је предвидео сат своје сопствене смрти.

*** 

Sisko MenceticЗахваљујући политичкој подршци и Пири Паше и Карла Петог, и финансијској подршци куће Фугер, Шишко Менчетић награђен је местом конзула Републике у Александрији, а 1521. године постао је и кнез Дубровачке републике. Искусни дипломата није могао да предвиди једну баналну ствар – умро је изненада, 25. јуна 1527. године, заједно са обојицом својих синова, у великој епидемији куге која је захватила Дубровник. Ипак, његов једини унук успео је да чудом избегне болест и настави лозу породице Менчетић. Сто педесет година касније, онај “Менчетић поклисар који беше у Версаљу” и којег Јован Дучић описује у својој песми “Дубровачки поклисар” како је “прешао цело стање цркве на Јадранском мору све мислећ на једну ципелу од свиле” био је Владислав Менчетић, Шишков праунук… Име Шишка Менчетића данас носи једна мала улица у југозападном делу Загреба, близу аутобуске станице.

XV

Уместо епилога: новац, власт и држава

money changerПрича о избору у Франкфурту – и заправо цела прича о односима куће Фугер и куће Хабсбург, у којој је тај избор био само звездани тренутак – показује нам неколико ствари.

Најпре, велика власт захтева велики новац, и обрнуто. Која је тачно цена власти а која је моћ новца, разликује се од века до века и од земље до земље. Али, у свим вековима и свим земљама власт је служила – између осталог – и томе да се заради новац, баш као што је и новац служио томе да се освоји власт.

Друго, паметни и историјски зрели народи успевали су да – како се показало, вековима – стрпљиво изграђују своје сопствене агрегате финансијске и политичке моћи. И, у тим народима, ови центри моћи су међусобно сарађивали: центри финансијске моћи давали су државницима својих земаља додатну снагу и утицај, баш као и обрнуто. У историјски незрелим народима, ти центри моћи су улазили у непотребне међусобне сукобе: политичари су хапсили, па чак и убијали, своје банкаре, а банкари су за узврат финансирали атентате, пучеве, револуције и окупације, свргавајући тако своје државнике. На крају, губитници би били и једни и други: неминовно би силазили са сцене – и то за неколико генерација – па су у тим несрећним народима њихово место заузимали страни банкари и трговци, као и државници који би били у страној служби.

И треће – новац јесте увек значајан чинилац који утиче на доношење државних одлука, али никада није једини такав чинилац. Као што смо видели у овој причи, сви чланови електорског колегијума у Франкфурту, упркос различитим претходним аранжманима и обећањима, на крају су гласали за хабзбуршког кандидата и за то добили великодушне финансијске компензације. Али, свако од њих је поред новца имао и друге – државне, династичке или личне – разлоге за своју одлуку. Новац, дакле, може олакшати доношење одлуке оном државнику који се двоуми и у том смислу је користан инструмент утицаја, баш као што је то и страх. Али, баш као и страх, и новац, сам за себе, ретко може да буде довољан да би пресудно утицао у свакој ситуацији.

***

Bosko KosticОвај текст посвећен је успомени на мог пријатеља Будимира Бошка Костића (1935-2007) једног од највећих банкара Југославије. Бошко Костић био је генерални директор Прогреса, од 1979. године први директор агенције Удружене Београдске банке у Њујорку а потом и генерални директор Инвестбанке. Од 1989. године био је генерални директор Англо-југословенске банке у Лондону. Смењен је у лето 1998. године, без образложења: “Знаш, највећа част коју политичари могу да ти учине то је да те смене без образложења” испричао ми је тих дана. Крајем новембра исте године, приликом једног случајног сусрета у Франкфурту, тадашњи председник Рајфајзен групе Аустрија, легендарни Херберт Степиц рекао ми је: “Долазе времена када ће од Југославије разни тражити свашта. Нама ће бити довољан Бошко.” 2001. године Бошко Костић је основао Рајфајзен банку у Србији и постао њен први генерални директор. Умро је 26. октобра 2007. године у Београду.

Advertisements