book“Нема другог дана осим оног који ће доћи. 

Ко тамо пође стићи ће у дан пре дана када је пошао. У несличну идилу неверну ономе што је иза ње, где је ружна граја иначе хваљених птица.”

(Бранко Миљковић) 

 

I

Књига коју нико није видео

book 2Нико, заправо, никада није видео ту књигу. Нико – па ни најстарији људи – није се сећао када је она почела да се пише. Нико није знао ни шта у њој пише. Нико није знао ни њену сврху. Нико није знао ни када ће се Књига, коначно, написати.

Сви су били убеђени да је Књига одувек ту, и да ће ту заувек и остати.

Тек понекад, понеко, усудио би се да постави неко питање у вези са Књигом. Неопрезни радозналац нестао би, најчешће, већ следеће ноћи. Јер, постављати питања није ионако било пожељно. А постављати питања у вези са Књигом одувек се сматрало највећим злочином.

Самодржац Мелхиор сву своју власт заснивао је, наиме, на Књизи. Тамо је било записано не само да је баш он предодређен да ту власт врши, него и сваки, па и најситнији, детаљ његове власти.

Закони нису били исти за све грађане – то можда није било поштено, али је писало у Књизи. Баш као ни порези, уосталом. Мелхиорови војници, полицајци и судије – сви су они давали заклетву Књизи. Па и сам Мелхиор би увек – трудећи се да буде скроман и понизан – својим поданицима говорио: “Ја сам само слуга Књиге”.

Земља је имала и свој устав и своје законе, а разне конфесије којима су њени народи припадали имале су, наравно, и своје свете књиге. Ипак, све те књиге биле су мање значајне од Књиге. Једино се њено име смело писати великим словом.

И док су све друге књиге биле штампане у стотинама, а неке и у хиљадама, примерака Књига је постојала само у једном једином примерку. Неки су причали да је она написана мастилом, други да је одштампана али – с обзиром да нико никада није видео Књигу – све те приче остале су непотврђене.

Јер, чак ни тај један примерак Књиге, није могао да се нађе у библиотекама или књижарама, на местима уобичајеним за све њене, мање важне и мање познате, сестре. У част Књиге био је изграђен посебан велики Храм, у самом центру Престонице, и у њему је о Књизи водио рачуна Првосвештеник Књиге, са својом свитом. Првосвештеник је био задужен да чува Књигу, чита оно што је у њој – још од древних времена – написано, тумачи то што је прочитао и повремено пише нове странице, за оне који ће остати после њега.

II

Обожавања и страховања

celebrationУ сваком дому, великом или малом, сеоском или градском, богатом или сиромашном, један кутак морао је да буде посвећен обожавању Књиге. У том кутку биле су истакнуте макете Књиге, заједно са сликама Мелхиора и Првосвештеника. Читаве породице би, свако вече пред одлазак на спавање, проводиле неко време у кутку Књиге, захваљујући јој на хлебу који су тог дана појели и на бољем животу који ће Књига донети…

Сваке године, првог дана пролећа, одржавале су се велике светковине посвећене Књизи. Тог дана су се становници окупљали на трговима у центру својих села и градова, и клањали се макетама Књиге. Месни старешина рекао би пар пригодних речи – обично на тему бољег живота који ће Књига, те године, обезбедити.

На неиспуњена обећања из претходне године нико, наравно, није смео да подсети. Тешко наоружани и намргођени људи у црним униформама пажљиво су гледали сваког присутног. Сиви људи, буђаво мишјих израза лица, са наочарима, пажљиво су у свеске бележили како се ко понашао на светковини: да ли је био уморан, разочаран, да ли је причао или се смејао – можда подсмевао? – да ли је макети Књиге аплаудирао краће или дуже…

И док је опасност од намргођених људи обично пролазила кад би се светковина завршила, опасност од људи буђаво мишјих лица трајала је целе године. Њихове белешке одређивале су живот људи на које би се односиле.

Истог дана, иста церемонија одржавала се и у Престоници. Испред храма у којем се чувала Књига били би окупљени најугледнији грађани: старешине свих села и градова, чланови владе, судије и тужиоци, богати трговци, команданти војних и полицијских јединица… Они су имали ту част да буду најближи Књизи.

Али, чак ни они међу њима који би били у првом реду нису могли ни да виде Књигу. Мелхиор би ушао у Храм, у одају у којој се чувала Књига, заједно са Првосвештеником. После кратког времена, њих двојица би изашла пред окупљене великодостојнике и Мелхиор би одржао кратак говор – обично о бољем животу, о којем је прочитао у Књизи, затим о различитим непријатељима који су онемогућавали остваривање тог бољег живота – сви непријатељи су, наравно, били записани у Књизи – и на крају о жртвама и одрицањима које се морају поднети да би се до тог бољег живота коначно дошло, јер тако пише у Књизи.

Високи страни државници, сваки пут када би долазили у посету Мелхиору, увек би поменули Књигу и похвалили самодршца да је на добром путу јер следи упутства из Књиге. У самим земљама одакле су ти државници долазили, нико није следио та иста, па чак ни слична, упутства – оне су, ваљда, имале неке друге Књиге

III

Мелхиор

melchior

Мелхиор је постао верник Књиге тек у својим зрелим годинама – напротив, у младости је био њен жестоки противник – и, баш као и код свих конвертита, и код Мелхиора је та чињеница пресудно утицала на страст и искључивост којом је, кад је једном постао самодржац, бранио извор своје власти, Књигу.

Да ли је Мелхиор доживео искрено просветљење – као Свети Павле на путу за Дамаск – или је његова изненадна верност Књизи била обичан опортунизам, неопходан да би дошао на власт? У задимљеним крчмама шушкало се и једно и друго али је врло брзо постало неупутно јавно говорити о Мелхиоровој прошлости. Уосталом, ако је и сам Првосвештеник Књиге прихватио Мелхиора за новог Господара и ако су га подржали сви угледни страни државници, ко би онда то више могао да доводи у питање?

Све примедбе на своју власт и на своје сараднике Мелхиор је, тврдоглаво, сматрао примедбама на Књигу и тако их је и третирао. И што је злоупотреба, у којој би био ухваћен неки Мелхиоров сарадник, била већа то је био већи и напад на Књигу којим би се таква афера проглашавала.

Са временом, Мелхиор је почео најпре да потцењује, потом да мрзи и на крају да презире народ на чијем је челу био:

“То су све лењивци и преваранти, а такви су зато што не разумеју Књигу па су остали глупи и затуцани. И пошто не разумеју Књигу, они је мрзе као и сви дивљаци, па зато мрзе и мене.”

Како је време пролазило, Мелхиор је све више веровао како је баш њему Књига поверила историјски задатак да промени свест свог народа. Да га одучи од његове пословичне лењости и покварености. Да га, ако треба и на силу, модернизује и уздигне изнад тривијалне свакодневице, да од њега искује оруђе своје историјске мисије. У том троуглу – између Књиге, народа и самог себе – Мелхиор је све више сматрао да је народ најслабија карика:

“Само кад би тај народ био бољи, бар достојан мене – ако већ не може Књиге – све би било лакше.” – вајкао се Мелхиор.

Незадовољан народом, глупим и затуцаним, Мелхиор се све више осећао непријатно када би морао у њега да изађе. Плашио се атентата, иако су му његови најбољи обавештајци рекли да о тако нечему нико уопште и не размишља; плашио се звиждука, иако су му његови жандарми рекли да се сваки звиждук кажњава са двадесет пет батина; на крају је почео да се плаши и погледа.

Нико није знао шта да се ради са Господарем који се плаши чак и погледа, и неколико највиших функционера отишли су у Храм да питају Првосвештеника шта Књига у таквој ситуацији саветује. Првосвештеник се дуго задржао у просторији са Књигом, и потом изашао пред високе госте:

“Најбоље је да Господар направи свој народ. Нови народ, састављен од најбољих и најсвеснијих, од највернијих и најиздржљивијих, од новог човека. Тај народ ће разумети Књигу и волети Мелхиора. Мелхиор и нови народ ће онда заједно, под мудрим вођством Књиге, видети шта да се уради са старим народом.”

И тако су се сви – од Првосвештеника и Мелхиора, преко осталих великодостојника, сивих људи са буђаво мишјим лицима и намргођених људи, па све до последњег чиновника – дали у потрагу за људима од којих ће се направити нови народ. И који ће имати задатак да прате Господара где год се појави како би му, у таквим приликама, упутили те – толико жељене а недостајуће – погледе љубави.

И тако су нови људи – зачетак тог новог народа – ишли за Мелхиором на спортске утакмице, на отварања путева и мостова, железничких станица и топионица високих пећи. За сваки поглед љубави добијали су по један сендвич.

Али, чак ни овај савршени облик проституције није могао дуго да траје. Погледи љубави врло брзо су постали погледи безнађа. Од тога, до погледа мржње које је Мелхиору упућивао стари народ, био је само мали корак…

Сви дотадашњи господари су своју власт заснивали на Књизи и сви они су били, у већој или мањој мери, самодршци. Ипак, неке од њих је народ волео више, а неке мање. Неке Мелхиорове претходнике народ је чак обожавао, а њега је све више мрзео. Јер, у ранијим временима живело се боље, а под Мелхиором све горе и све теже…

“Како је то могуће ако су сви они владали на основу исте Књиге, и исту Књигу користили као врховно упутство и водич у свом владању?”

Ово – нимало неразумно, као што се види – питање поставио је један учени професор у Престоници, недуго пре догађаја који ће бити описани у даљем тексту ове приче. Питање, јавно постављено, изазвало је скандал међу великодостојницима: професор је, упркос свему, служио у једној Мелхиоровој влади, и сматрао се за способног, доброг и верног слугу Књиге.

“Књига нас повремено искушава, како би се видело ко је вера а ко невера, ко је чврст и стамен а ко колебљивац и кукавица. Недаће и патње нису знак да нас је Књига издала. Напротив, као што је тама најгушћа пред свануће тако ћемо и ми трпети све веће и све теже патње како се буде приближавало светло нове зоре и бљештави тренутак почетка бољег живота.”

Тачно значење овог Првосвештениковог одговора на професорово питање многи нису до краја разумели. Али, његову последицу су сви одмах приметили: наредног дана по објављивању одговора несрећни професор је нестао и нико га више није видео. Његове књиге су повучене из књижара и библиотека, његов лик је избрисан на фотографијама, његови студенти су, за испите које су код њега већ били положили, добили оцене од других професора… Његова породица је протерана из великог и светлог стана у Престоници и осуђена на принудни рад у рудницима соли на истоку земље…

IV

Побуне и обмане

revolutionПобуна против Мелхиора почела је, међутим, из једног сасвим другог и сасвим баналног разлога, као што се то и иначе обично догађа. Једна стара жена није могла да плати харач Мелхиоровим порезницима и они су дошли у њену трошну кућу да је одведу у затвор где је требало да проведе месец дана. Испоставило се, међутим, да је један од порезника искористио настали метеж да украде кокошку из њеног кокошињца, и да га је у тој крађи, сасвим случајно, ухватио сеоски добошар.

Све је то још увек могло да се заврши сасвим мирно, да сеоски кмет, уплашен за свој положај, није у паници тражио појачање па је тако у село дошло двадесет оклопника на коњима. Како би оправдао свој захтев кмет је обмануо команданта оклопника, и уместо пореза и кокошке, испричао фантастичну причу о тајним састанцима на којима се планира некакав државни удар, односно збацивање Мелхиора са власти и крађа и уништавање Књиге

Неколико кућа у селу је спаљено, и у хаосу који је уследио погинула су четворица сељана а двојици оклопника су разбијене главе. Једном покренута, спирала насиља више није могла бити заустављена…

Са временом, та спирала је попримила токове које на почетку нико није могао да предвиди: она је постајала побуна против Књиге, а не само против Мелхиора. Старицу, порезнике и кокошку обе стране су заборавиле готово већ наредног дана…

Баш зато – због Књиге – је побуна и гушена тако сурово и немилосрдно.

“Да су се побунили против мене, ни по јада. Шта сам ја уосталом? Само мали и понизни слуга Књиге. Али, побунили су се против саме Књиге. И тиме себе лишили њене милости. А, ако Књига већ не може да им пружи милост, шта ја ту могу да урадим?”

Мелхиорова једначина је била једноставна и, бар како се њему чинила, сасвим логична. Ништа што би његови намргођени људи учинили не би било исувише страшно – ниједно зверство, ниједно мучење, ниједна превара – ако је то било цена која је морала да се плати да би се сачувала Књига.

“Народ који не може да разуме дар који су му небеса послала са Књигом, и који му је Књига послала са мном, није заслужио да уопште постоји. Часније је да тај народ потпуно нестане са земаљског шара, него да живи без Књиге.”

Као и Брунхилдин прстен Нибелунга у Вагнеровом “Сумраку богова”, и у Мелхиоровом наративу Књига је била онај симбол који би био довољно вредан опште катаклизме, и који би се тек у ватри те катаклизме прочистио од прљавштине оних који су били неспособни да схвате његов значај и недостојни да га носе.

Побуњеници су, наравно, одувек подозревали да је Мелхиор помало луд, иако границе његовог лудила нису могли тачно да знају. Зато су неки побуњеници искрено мислили да је довољно свргнути Мелхиора – неко други, човечнији, паметнији и способнији од њега, сигурно би боље разумео Књигу и самим тим боље владао.

Вође ових побуњеника Мелхиор је, на превару, позвао да се окупе око старог храста како би са њима преговарао. Гласник је донео слаткоречиву поруку, у којој им је Мелхиор понудио да уђу у његову владу, па чак и да се он сам добровољно повуче, јер је наводно тако било записано у Књизи.

“Не идите мечки на рупу. Превариће вас.” – била је категорична cеоска учитељица Ребека.

“Неће. Заклео се на Књигу.” – одговорили су јој наивни побуњеници.

Седморицу побуњеничких вођа који су – Ребекином упозорењу упркос – ипак поверовали Мелхиоровим обећањима и отишли до старог храста заробили су, чим их је ухватио први сан, припадници Мелхиорове преторијанске гарде које је предводио лично њихов командант, једнооки Елијас.

Већ наредног дана, они су, оковани и на магарцима, доведени у Престоницу. Оптужени за најтежи злочин – онај према Књизи – одлучено је да се скувају у казанима кључалог уља. Чуо се, додуше, и понеки стидљив глас да завереници ипак имају право на поштено суђење, али ту дилему је ефикасно решио Првосвештеник:

“Књига је сакупила целокупно знање, и самим тим она је извор не само свеукупне мудрости, него и сваког појединачног знања, па и сваког закона. Завера против Књиге не суди се, дакле, по законима него по Књизи. А ту је већ предвиђена казна, па је и само суђење бесмислено.”

Мелхиор је слушао Првосвештеника, значајно климао главом и чешкао браду. У једном тренутку је помислио како би заправо било много боље када би – у те казане са кључалим уљем – ставили неке од његових великодостојника и судија, уместо ових глупих сељака. Потом је гласно зевнуо, дао руком знак да се запали ватра испод казана како би се уље загрејало до кључања, и отишао са трга…

V

Ребека

rebecca

Ребека је од ране младости маштала да постане учитељица. Књиге које је читала – а у малом и сиромашном месту у којем је одрастала оне су јој биле једна од ретких забава – доживљавала је страсно, као прозоре у нове и занимљиве светове, друге људе и обичаје, далеке земље и народе. Читајући те књиге, Ребека је по први пут себи поставила питање да ли је могућ живот без Књиге. Како је постајала старија, све више је своју машту допуњавала и размишљањем о будућности. Тако је Ребека, полако, своје личне хоризонте слободе почела да поистовећује са ослобођењем од тираније Књиге.

У то време, она још није била побуњеник, нити је заиста и мислила да то икада постане. Међутим, све више је постајала добар материјал за побуњеника – чекао се, заправо, само окидач…

Тај окидач је дошао изненада и, као и обично у таквим приликама, био је сам по себи трауматичан догађај. Ребекин отац, власник мале бакалнице, замерио се једном од оних сивих људи буђаво мишјих лица, који му је, као освету због њиховог безначајног сукоба, послао порезнике. Порезници су, опет, погрешно схватили да је Ребекин отац непријатељ Књиге – јер што би се иначе сиви људи буђаво мишјих лица њиме уопште и бавили – и на лицу места му напамет израчунали огромну суму непостојећег пореза коју мала бакалница није могла да плати. Тако се из дивљег брака једне сујете и једне заблуде родило копиле трагедије.

Суочен са страхом за породицу, банкротом и понижењем, Ребекин отац је излаз нашао у конопцу који је обесио преко греде у свом амбару. Сахрана је обављена без свештеника – преко самоубиства би месни парох некако и прешао, али страх од појављивања на сахрани непријатеља Књиге био је јачи од његовог осећаја професионалне дужности и људске солидарности са породицом…

Смрт свог оца, међутим, Ребека није приписала ситним људима који су је непосредно проузроковали. Негде у дубини душе, она је брзо схватила да су ти људи заправо само оруђе једног система – система Књиге – који је убио њеног оца. Оруђе и жртве, истовремено.

Није прошло ни месец дана од трагедије у амбару и Ребека је, опростивши се од своје мајке и сестре, својих ђака и својих књига, са ловачком пушком свог оца и две кутије патрона, била међу онима о којима је до тада само слушала – међу побуњеницима.

Била је то шаролика гомила света: углавном сељака, понешто студената, два свештеника, неколико бивших војника и полицајаца… Било је ту и жена и младих људи, готово деце, али и оних којима су године биле на измаку.

И, када су вође умерених побуњеника на превару похватани код старог храста и потом побијени, сеоска учитељица је остала сама са онима који су преостали иза њих. Било је ту, свакако, и мушкараца – старијих, јачих, па и образованијих од Ребеке. Оних који би, по логици ствари, много више одговарали захтевима које једна побуна увек поставља свом вођи.

Али, од свих оних који су преживели превару код старог храста, Ребека је несумњиво имала највише унутрашњег мира и решености, оне стрпљиве одлучности коју је Фридрих Ниче тако лепо описао у “Вољи за моћ”.

“Хоћеш ли да нас предводиш против Мелхиора?” упитали су побуњеници Ребеку после неколико дана.

“Хоћу да вас предводим против Књиге.” одговорила је Ребека.

Побуна је у том часу била на својој раскрсници: могла је постати револуција, али је мржња према Књизи ујединила, и у исте редове збила. и сиромашне и добростојеће; могла је постати и грађански рат, али је пројекат стварања новог народа пропао: Књига није имала своје присталице које би се за њу искрено бориле и биле друга страна у том рату. И тако је побуна постала народни устанак.

“Сам Мелхиор нам није важнији од последњег његовог жандарма. Са падом Књиге неће више бити ни њега. Са његовим падом Књига ће изнедрити другог Молоха који ће за њу обављати крвави посао.”

Ребекин рат постао је рат против Књиге.

VII

Низ пораза који је водио у победу

guerilla

Слабо опремљене и недовољно обучене, без борбеног искуства и командног кадра, мале војне формације побуњеника на почетку нису имале никаквих шанси у фронталним сукобима са Мелхиоровом професионалном војском.

Курирске везе побуњеника су биле слабе и непоуздане а њихова унутрашња безбедност лака мета за искусну тајну службу режима. Подршка коју су суседне земље давале Мелхиоругаранту мира и стабилности у региону – додатно је доприносила дефетизму побуњеника.

Суочена са тим болним истинама, Ребека је, још првих месеци побуне, у једној реченици одредила њену даљу стратегију:

“Биће ово низ пораза који ће на крају водити у победу.”

Ребека је знала да ће, у рату исцрпљивања, Мелхиор моћи мање да издржи од народа који је био против њега.

“На свако спаљено село, одговорићемо нападом на жандармеријску станицу. За сваког убијеног таоца страдаће два чиновника Књиге. Летину ћемо запалити сами – она неће хранити Мелхиорове гарнизоне.”

Већ крајем тог лета, о Ребеки су почеле да колају приче које су потхрањивале машту побуњеног народа и шириле панику у Мелхиоровом апарату власти. Први су је звали Јованком Орлеанком, други су у њој видели отелотворење самог ђавола. Нервозан, Мелхиор је за Ребекину главу расписао награду од сто хиљада дуката. Њен коментар био је кратак:

“Ако неко хоће да заради те паре, боље му је да то покуша одмах. Јер онај који је награду обећао неће поживети још дуго да би је исплатио.”

У највећем граду на југу земље, Ребека је пркосно изашла на градски трг и подигла потерницу за самом собом:

“Има ли добровољаца?” питала је.

Два Мелхиорова жандарма тада су са својих капа скинула омражени знак Књиге и уместо њега ставила нови симбол народног устанка: сунце.

Наредног месеца, на побуњеничку страну прешао је и један од виших војних команданата, доносећи са собом оружје, опрему, доста војника али и своје војничко знање и искуство. И, више од свега, убеђење да Мелхиор није нерањив.

После прве године побуне трговачки путеви су потпуно замрли. Нико од трговаца из суседних земаља није се више усуђивао да пошаље своје караване кроз побуњене провинције. Губици су се гомилали, и тај проблем је полако превазишао мали регион и дошао до великих и моћних земаља.

Следећег пролећа, у граду магле, паркова и музеја, велике силе су покушале да посредују између Мелхиора и побуњеника.

“Ако прихватите Књигу, ми ћемо склонити Мелхиора” – понуда упућена Ребекиним изасланицима била је брутално јасна.

“Ако вам је стало до Књиге носите је одмах из наше земље. Јер знамо да вам до Мелхиора није стало уопште” – брутално јасан је био и одговор.

Велике силе полако су престале да подржавају Мелхиора. Његова влада више није могла да добије међународне зајмове, нити да купује оружје и опрему неопходне за борбу против побуњеника.

Тог пролећа, у тек ослобођеном градићу, Ребека је окупила чудно друштво: туберкулозног песника, трговца свињама, бившег Мелхиоровог министра, старог професора и младог свештеника. До краја тог дана, њих шесторо постали су привремена влада. Песник је на брзину склепао текст песме која ће касније постати химна, док је професор написао нови устав који је почивао на ослобађању од тираније Књиге. Трговац је извадио из кесе пет дуката и послао момке да за њих купе вино и вола који ће се те вечери испећи на ражњу и поделити народу. Свештеник је себе прогласио патријархом и благословио све присутне.

Једна побуна постала је једна држава, иако народ још увек није имала.

“Ми смо народ” – узвикнули су те вечери на тргу окупљени грађани, сељаци и војници.

“Ми смо држава” – одговорило је ово шесторо.

Сутрадан, Ребекину привремену владу признала је једна велика сила на истоку. Да не би заостала, наредног дана је то урадила и једна велика сила на западу. Понеки мировни представник би – више реда ради – понекад запитао и шта ће бити са Књигом.

“Са Књигом и са Мелхиором биће оно што народ одлучи”Ребека би на ова питања одговарала кратко и неодређено.

Лето се ближило крају, већ четврто по реду од када је побуна почела. Народ је већ био уморан од борби, војска такође. У све више градова до борби, заправо, није више ни долазило: локални команданти побуњеника и војске прећутно би се договорили да не нападају једни друге и сачекају да виде како ће се читав тај метеж завршити.

Књига је, све више, постајала онај непријатељ без чијег пораза ова побуна није могла да се оконча. Највећи део земље већ је био у рукама побуњеника али сви су знали да посао неће бити завршен све док се у Престоници налази Мелхиор. И, што је још важније, док се тамо налази Књига

Првих дана октобра, четири колоне побуњеника кренуле су ка Престоници: три са југа и једна са севера. Јашући на челу колоне која је наступала са југозапада, Ребека је била одлучна да се ова прича заврши тамо где је, много пре ње, и почела.

VIII

Првосвештеник

priest

Првосвештеник је готово тридесет година био чувар Књиге. Мелхиор је био већ трећи самодржац у његовом времену. Још у прошлом веку Првосвештеник је ту дужност преузео од свог оца, баш као што га је и он преузео од свог, и тако већ девет генерација уназад…

Може се рећи да је цео живот Првосвештеника био посвећен Књизи: од малих ногу васпитаван са тим сазнањем није ни ишао у редовне школе и уместо њих је изучавао различите списе у којима су мудри људи писали о Књизи.

Нико није тачно знао име и презиме Првосвештеника – у свим разговорима и препискама обраћали су му се само његовим звањем. Уосталом, био је само један Првосвештеник и није ни могло да дође до забуне.

Првосвештеник је, углавном, обављао церемонијалне функције – појављивао се, на важним местима и у важним приликама, са Господаром, што је требало да остави утисак јединства између власти и Књиге. Власт је била чувар и бранилац Књиге, баш као што је и Књига била чувар и бранилац власти. У том смислу, Првосвештеник је био отелотворење саме Књиге, и све што би рекао – а говорио је, додуше, ретко и неодређено – сматрало се речима Књиге.

Али, у изузетним ситуацијама – када би наступиле поплаве, земљотреси, суше или друге природне недаће, или кад би земља била угрожена споља – Првосвештеник би имао и додатног посла. Од њега се тада тражило да протумачи шта пише у Књизи и да – на основу тог текста и његовог тумачења – да савет шта би било најбоље учинити.

Та тумачења Првосвештеника била би посебно објављивана и – заједно са тумачењима четири његова претходника (која су остала записана) сачињавала су корпус такозване “науке о књизи” која се изучавала на посебном Универзитету Књиге и која је служила као водич у решавању најразличитијих проблема у свакодневном животу.

Првосвештеник је у изузетним случајевима – онда када се радило о такозваним злочинима против Књиге – одлучивао и као врховна судска инстанца. Древна правила одређивала су да сваки осуђеник на смрт има право да тражи да се о његовом греху одлучи према ономе што је написано у Књизи и та дужност – да у књизи пронађе одговарајући део и да га протумачи – била је исто тако на Првосвештенику.

IX

Издаја преторијанског команданта

murder 2

Побуњеници су ушли у престоницу једног октобарског четвртка, око подне. Већ одавно слабо плаћени а сада и уплашени, Мелхиорови војници напустили су положаје још претходне ноћи, под окриљем мрака. Преостали припадници новог народа, након што су поделили последње преостале сендвиче, разбежали су се. Пут до центра града и Храма Књиге био је слободан.

Уплашен, Мелхиор је дошао до Храма. Планирао је да баш ту, са својом преторијанском гардом, пружи последњу одбрану. Сматрао је да ће близина Књиге, тог светог предмета, додатно мотивисати његове војнике.

“Шта пише у Књизи? Како ће се ово завршити?” питао је нервозно Првосвештеника.

“Не брините Господару. Нећете пасти у руке побуњеницима. Ви сте племенитог рода, десет година сте верно служили Књизи, и Књига ће Вас заштитити од тих дивљака.” – умирио га је Првосвештеник.

Охрабрен, Мелхиор је изашао на врата Храма где га је чекао верни Елијас, командант преторијанаца:

“У Књизи пише да ћемо победити побуњенике. Одмах групиши све преостале војнике и нареди фронтални напад.” – Мелхиор је повратио самопоуздање.

По протоколу, једнооки Елијас је клекнуо да пољуби руку Господару, као и сваки пут када би од њега добио неко директно наређење. И док је својом левом руком узео Мелхиорову десну, и принео је уснама, Елијас је десном руком извадио бодеж сакривен испод појаса. Тај кратак покрет руком Мелхиор није ни приметио. Осетио је само оштар бол када му се сечиво бодежа зарило у стомак а затим га, вођено вештом руком искусног војника, распорило све до грла.

Лежећи на земљи, самодржац Мелхиор је обилно крварио и већ почео да губи свест. У његовом погледу није било више ни беса због издаје свог верног преторијанца, колико изненађења због онога што је сматрао преваром Књиге.

“Књига је била у праву, као и увек. Никада није погрешила, и никога није преварила. У њој је написано да нећете пасти у руке побуњеницима. Као што и нисте.”

Првосвештеникове речи биле су последње што је Мелхиор чуо. Два Елијасова војника узела су његово тело као врећу, и бацила на гомилу ђубрета иза Храма.

“Претпостављам да ћете нас и ви сада напустити?” упитао је Првосвештеник Елијаса.

“Да. Ја и моји војници учествовали смо годинама у овом рату. И међу победницима има исувише оних који би сада хтели да изравнају рачуне. Боље је да се изгубимо из града пре него што стигну. Уосталом, они већ имају своје преторијанце, и њихов посао ће сада бити да чувају и Храм и Књигу.”

Елијас је пажљиво обрисао трагове Мелхиорове крви са свог бодежа и вратио га за појас. Климнуо је главом Првосвештенику и кренуо да се спушта степеницама, према својим војницима окупљеним око његовог коња који су нервозно чекали да крену. И том часу зауставило га је још једно питање:

“Како сте знали да је у Књизи било записано да је Мелхиорово време истекло?”

Елијас се окренуо према улазу у Храм, који више никада неће видети. Чекали су га нови самодршци и нове књиге – таква је, уосталом, била његова судбина – судбина кондотјера. Погледао је Првосвештеника и мирним гласом рекао:

“Признао ми је он сам, и то без речи. Одао га је тај страх у очима. Уосталом, наш уговор би се у сваком случају данас завршио. На овај или онај начин.”

X

Сусрет на улазу у Храм

TempleУ пратњи десетак тешко наоружаних бораца, Ребека се попела степеницама Храма где ју је чекао Првосвештеник:

“Књига је већ објавила одлазак Мелхиора и долазак новог Господара. Добродошли.”

“Он је, дакле, сада ту. Чувар оног зла поред којег смо се борили све ове године. Предметa наше мржње у данима пораза и ноћима сумњи. Узрокa свих мука и патњи.”

Ребека је покушавала да среди мисли, док су омраженог човека окружили њени саборци, исуканих мачева.

Ускоро – чим је постало јасно да Елијасови преторијанци више не бране Храм – и маса се охрабрила и почела да се пење степеницама. Иако је мало људи знало Првосвештеников лик, сви су одмах препознали његову свечану одежду:

Смрт злотвору!” – чули су се већ први повици. Неко у првим редовима је рекао како Првосвештеник не заслужује достојанствену смрт, одсецањем главе, него вешање. Неко из задњих је поменуо и набијање на колац. У одсуству Мелхиора, катарза је морала да нађе неки други објект на којем ће се испољити…

“Пре него што обавите то што се мора обавити, можда би било добро да Вам ипак предам Књигу? Ја Вам нигде нећу побећи, нити то уосталом и могу. Исувише сам стар човек.”

Првосвештеник је позвао Ребеку да заједно уђу у Храм. Мржња са којом су га дотад гледали њени заштитници полако је прелазила у подозрење. Маса се ућутала.

Сеоска учитељица која је мимо своје воље постала вођа побуњеника, сада је била суочена са својом првом државничком одлуком. Могла је, само једним погледом, дати знак да се Првосвештенику одсече глава, а Храм спали. И могла је да прође кроз та врата и види шта се иза њих налази. Трећи избор, заиста, тешко да је имала.

И, некако у тим тренуцима, код Ребеке је превагу однела знатижеља. Зар сада, на самом крају, пропустити тренутак победе? Не видети оно против чега смо се борили све ове године? Подигла је десну руку и умирила остатке жамора:

“Нема разлога за страх. Мелхиор је мртав, његови преторијанци су побегли. Зар ћемо се сада ми победници плашити овог крхког старца? Идем унутра да завршим наш заједнички посао.”

Са тим речима, одбивши било какву пратњу и заштиту, Ребека је прошла кроз тешка окована врата и заједно са Првосвештеником ушла у Храм Књиге.

У полумраку Храма, на централном месту, осветљена са неколико јаких лампи, у малом ковчегу од стакла на свечаном постаменту направљеном од чистог злата, налазила се Књига. Неколико корака испред ње, на поду храма било је постављено пар луксузних јастука. Држећи Ребеку под руку, Првосвештеник ју је довео до јастука:

“Ово је место на којем треба да клекнете и положите заклетву Књизи, Господарице. Такав је вековни протокол. Када прочитате текст заклетве предаћу Вам други комплет кључева од ковчега са Књигом. Само Господар и Првосвештеник заједно могу да отворе ковчег.”

Поглед као угаљ црних очију сеоске учитељице сусрео се са погледом голубије плавих очију потомка девете генерације првосвештеника Књиге. Историја је била на једној од својих уобичајених раскрсница. Хоће ли Ребека изабрати извесност власти – оне потпуне, неограничене, слатке и заводљиве власти коју су имали Мелхиор и сви његови претходници – или неизвесност истине?

Предосећајући тежину дилеме са којом је већ била суочена, Ребека је покушала да агресијом прикрије своју несигурност:

“Не глупирај ми се ту, матори јарче. Отварај брже тај ковчег да га сад не бисмо разбили, заједно са твојом празном главом.”

XI

Суочавање са истином

old bookПрвосвештеник се поклонио и узео два кључа. Ако је оно што следи била његова судбина, онда је она свакако била записана у Књизи и није било никакве сврхе да јој се одупире. Један кључ, на којем још није била обрисана крв, нешто раније је узео са Мелхиоровог леша; други је извадио из џепова своје свечане одежде. Ставио је кључеве, један по један, сваки у своју браву. Али, браве су биле исувише удаљене једна од друге да би један човек могао у истом тренутку окренути оба кључа и тако покренути механизам.

“Бојим се да ћете ипак морати да ми помогнете. Механизам је направљен тако да само два човека, одједном, могу да откључају ковчег. Господар и Првосвештеник.”

Незадовољна што, и против своје воље, ипак мора да учествује у том бизарном ритуалу, али и знатижељна да види крај мистерије, Ребека је окренула свој кључ – био је то онај који је припадао Мелхиору. Првосвештеник је учинио то исто и потом подигао велики стаклени поклопац са ковчега.

Поклонио се поново и удаљио три корака:

“Хтели сте да видите Књигу. Ево, Ваша је. Али ја у томе не желим и не морам да учествујем. Ово светогрђе сте почели сами па га сами и завршите.”

Првосвештеник је демонстративно окренуо леђа и Ребеки и Књизи. Физички, у тој просторији се још увек налазило двоје људи. Духовно, млада жена је схватила да је остала потпуно сама.

Благим покретом, најпре је спустила десну руку на велику корицу Књиге, у црном кожном повезу, украшену златним орнаментима. На корицама није било никаквог натписа.

Потом је погледом покушала да оцени колико Књига има страница. Био је то луксузан папир – или можда чак и пергамент? – знатно дебљи од уобичајеног папира за писање. Пет стотина страна? Или можда и свих хиљаду? И да ли је то цела Књига, или само том који се сада пише? Где се онда чувају други, претходни, томови?

Колико је Књига уопште стара, који је то књиговезац тако пажљиво повезао њене стране, и ко ју је потом ту поставио? Ко је направио ковчег, и сложени механизам његових брава и кључева.

Чему све то уопште служи?

Ребека је хтела да постави сва ова питања, али није желела да даје на значају препотентном Првосвештенику. Уместо тога, полако је подигла корицу књиге да би отворила прву страну. Одлучила је да одговоре нађе без његове помоћи.

Првосвештеник је у том тренутку пао на колена и почео главом да удара у под Храма. Коначно се десило и то, оно чега се читав живот прибојавао, оно на шта га је упозоравао његов отац када му је, на самрти, дао кључ од ковчега: неко ко не зна тајну неовлашћено је отворио Књигу.

Али, Ребека то чудно понашање Првосвештеника није ни опазила. Сва њена пажња била је посвећена првој страници Књиге: она је, наиме, била потпуно празна.

Као уосталом и друга, трећа, четврта… И све остале. Журним покретима руке млада жена је прелиставала стотине страница. Све су биле празне, без једног јединог трага мастила на њима.

“Књига је празна! У њој никада ништа није написано? Како је то могуће? Зашто нам то никада нико није рекао?”

Блед као воштана свећа, Првосвештеник се подигао са пода:

“Ја никада нисам отворио Књигу, па нисам могао ни да знам. Мелхиор још мање. Нису ни мој отац, а ни Мелхиоров претходник. Ви сте први који сте икада отворили корице Књиге. Упозорио сам Вас, Господарице.”

Ребека је села на под. Одједном, у тренутку, осетила је неизмерну исцрпљеност. Књига заправо није никада ни била њихов противник, у свим тим годинама ропства и побуне? Књига није могла бити ни освојена, ни побеђена? Она једноставно никада није ни постојала? Све је то било само једна велика обмана? Обузео ју је бес:

“Чему онда цела ова комедија старче? Ако Књига не постоји, чега си ти Првосвештеник? Ти си само један сметен стари човек у смешној одећи?”

Првосвештеник је посматрао Ребеку. Јесте, десила се, коначно, и та промена које се целог живота плашио. Сви досадашњи освајачи власти послушно су прихватали да буду робови Књиге коју нису ни видели, јер је то био једини начин да владају, користећи ту исту Књигу. Сада се то променило. Или можда, ипак још увек није?

“Како владати оном неписменом масом, свим тим увек гладним сељацима, ленштинама од радника, грамзивим трговцима и професорима који се продају за тањир чорбе, корумпираним полицајцима и судијама, беспосличарима и преварантима, коцкарима и проституткама… Како свима њима владати без Књиге?”

Глас Првосвештеника полако је од понизног тона прелазио у неутралан, па онда у наредбодаван:

“Мој живот је ионако био при крају. Мој посао ионако више не бих могао ни да радим, чак и да нисте отворили Књигу. Свакако бих са данашњим даном завршио и један и други. Тајна ће остати само Ваша, и мораћете да живите са њом. Мом сину је нећете рећи. Он ће и даље веровати да је Књига написана. Он може да буде Ваш Првосвештеник, Господарице. Све може да се врати и буде онако како је одувек и било?”

Ребека је ћутала. Са сваком наредном речи Првосвештеника, била је у све већој дилеми. Искусни старац је уочио тренутак у којем је изненађење његове младе саговорнице прешло у двоумљење. Из своје свечане одежде извадио је ампулу са отровом и испио га. И онда, готово подругљивим тоном, помирен са чињеницом да напушта овај свет, и задовољан што то чини на начин који је сам изабрао, рекао своје последње речи:

“Или, можете и одлучити да напишете Вашу Књигу? Она је, међутим, исто празна. Ако је већ тако, што не узмете ову? Бар је у лепшем и луксузном повезу?”

XII

Нема другог дана осим оног који ће доћи…

VictoryРебека је устала. И, не погледавши ни Првосвештеника који је беживотно лежао на поду, ни Књигу која је остала отворена на једној од својих празних страница, лаганим кораком, упутила се ка излазу из Храма. Отворила је врата и прошла кроз њих. У међувремену, градски трг је већ био препун одушевљеног народа. Неки жандарми су примали цвеће од неких девојака. Неки пекари су бесплатно делили колаче. Један Мелхиоров жбир – један од оних са мишје буђавим лицима – био је пронађен како се крије, препознат и пребијен.

На платоу испред врата Храма, Ребекини најближи сарадници гледали су је са ишчекивањем. Ускоро, то ишчекивање пренело се и на масу на градском тргу.

“Шта пише у Књизи?” – питали су једни. “Да ли смо сада слободни од Књиге?” – узвикивали су други. “Шта ћемо да урадимо са Књигом” – занимало је треће.

Сеоска учитељица је стајала неколико тренутака посматрајући шаролико мноштво испод себе и размишљајући о последњим речима старог човека који је остао у Храму. Кроз главу јој је прошло сопствено детињство и младост: сиромаштво и заосталост, године учења и борбе, наде и разочарења, очева трагична смрт, дани побуне, пораза и победа. И коначно, истина коју је открила пре неколико тренутака. Једноставна и истовремено страшна. На први поглед смешна, али и ледено опасна. Ослобађајућа али неумитна као сама смрт.

Једна побуна била је завршена, али један народ још увек није био створен из те побуне. Ребека је гледала у лица људи, једно по једно, колико год је могла да их види: забринута лица службеника и трговаца, уморна лица радника, весела лица сељака, грубе црте на лицима ратника очврслих у биткама. Лица младих и старих људи, сиромашних и добростојећих, лепа и ружна лица, мршава и дебела, срећна и гневна, лица са брадама, ознојена лица… Видела је Ребека неке жене које дозивају своју децу, једна воловска кола која чекају свог кочијаша и једног посластичара који је знатижељно изашао из своје радње…

“Сви ови људи су досад били народ само зато јер су им од малих ногу говорили да тако пише у Књизи. Све везе међу њима заснивале су се на потпуној и слепој послушности Књизи, и свима онима који су тврдили да је познају и да имају право да је тумаче. Да ли ови људи своју слободу сада морају да плате сазнањем да Књига не постоји? И, ако нису у стању да прихвате ту истину, да ли су онда достојни те слободе?”

На сва ова питања која су јој пролазила кроз главу Ребека ни сама није имала потпуни одговор. А није имала од кога ни да га затражи. Њени најближи саборци били су збуњени више од Ребеке саме. И онда, сасвим изненада и без претходне припреме, у само две кратке реченице, Ребека је одједном дала одговор и самој себи и онима који су је слушали:

“Нема другог дана осим оног који ће тек доћи. И нема друге књиге осим оне која ће тек бити написана.”

***

Посвећено М. Са надом да ће, када буде дошао тај тренутак, смоћи снаге и мудрости да се одупре искушењу и отворити корице Књиге. Сада бар зна да су њене странице празне и да разлога за страх нема. Нити има другог дана осим оног који ће тек доћи.

Advertisements