Filermosa 2

“Ne postoji niko, kažu, koga sreća ne poseti jedanput u njegovom životu; ali, kada ga nađe nespremnog da je primi, ona uđe na vrata i izleti kroz prozor.”

Šarl de Monteskje (1689-1755)

I

Prolog: jedan slikar i njegov model

Filermosa 1Žena, negde na sredini pedesetih godina, sedela je nepomično na gruboj drvenoj stolici, glave blago okrenute prema levom ramenu. Poslednji zraci zimskog sunca prolazili su kroz prozor i obasjavali tamni ten njenog ovalnog lica, uokvirenog crnom kosom sakrivenom ispod marame. Sunce je padalo na krupne, kestenjaste oči, tanak pomalo povijen nos i nešto puniju donju usnu. I polako, samo je to lice ostajalo osvetljeno, a ostatak sobe je padao u mrak…

Nervoznim pokretima ruke, slikar je pokušavao da na komad drveta ispred sebe prenese tu čudnu igru svetla i boja, da uhvati tu nijansu narandžaste koju će samo još par minuta moći da vidi.

Jer, nije mu ostalo još puno vremena pre nego što se sunčev zrak još pomeri i ostavi i sobu, i njegov model, u polumraku decembarskog sutona. Ali, nije mu ostalo ni još puno dana pre nego što će njegov model zauvek otići iz grada u kojem su se tog dana nalazili.

Marijam, kako su je zvali u njenom maternjem, aramejskom jeziku – danas uobičajeno ime Marija preuzeli smo tek kasnije, iz iskvarene grčke verzije – ćerka Joakimova i udovica Josifova, već je odlučila da napusti Jerusalim i ode na svoj poslednji put, u Efes na zapadnoj obali Male Azije. Sa gradom u kojem je njen sin Isus bio razapet na krst nije je više mnogo toga vezivalo. Ponajmanje su to bili Isusovi učenici koji su njeno ime polako počeli da izostavljaju iz svetih knjiga koje su uporno menjali prepisujući ih.

“U svakom od tih prepisa oni se ne samo bore za uticaj i prevlast, već i za svoju verziju istorije.” pomisli Marija.

Već tada – nepunih pet godina posle Isusovog raspeća – rana hrišćanska zajednica u Jerusalimu ušla je u period unutrašnjih frakcijskih borbi, u kojima je prevagu postepeno odneo Jakov Pravedni. Neki od njegovih pristalica tvrdili su da je Jakov  mlađi brat samog Isusa, drugi su tvrdili da mu je polubrat – Josifov sin iz prethodnog braka – a treći da je zapravo sin Marijine sestre, koja se isto tako zvala i bila udata za izvesnog Klopasa, Josifovog brata…

Jakov Pravedni je u svakom slučaju vešto iskoristio ove nedoumice o sopstvenom poreklu, naročito zato što se svaka od nezvaničnih verzija pozivala na njegovo, bliže ili dalje, krvno srodstvo sa Isusom. Mariji se, međutim, nijedna od tih verzija nije previše sviđala, kao uostalom ni vlastoljubivo ponašanje samog Jakova, koji je ljubomorno insistirao na sopstvenom nadimku “Pravedni”. Nemoćna da se suprotstavi toku događaja, konačno je odlučila da ode iz Jerusalima

Od svih Isusovih učenika, Mariji je najbliži ipak bio sam slikar, Luka iz Antiohije. Tačno, neki su u Jerusalimu pričali kako on uopšte nije Jevrejin, već došljak, Grk. Drugi su zlobno govorili kako je Luka zapravo helenizovani Jevrejin, pripadnik njihovog plemena koji je, iz pomodarskih razloga, naknadno prihvatio identitet moćnog i kulturno naprednijeg Zapada.

Ali Mariji sve to nije bilo od presudnog značaja: Luka je bio vršnjak njenog sina Isusa, njegov poštovalac ali i dobar lekar, koji je pomagao ljudima. I – videlo se to već tada – bio je vrlo nadaren slikar. Uostalom, Luka je bio jedan od ona dva učenika koji su, na putu za nekoliko kilometara udaljeni Emeus, videli uskrslog Isusa i čak imali tu čast da sa njim večeraju. Verovatno je u svemu tome i božansko Proviđenje umešalo svoje prste…

Iz svih tih razloga Marija je konačno i prihvatila Lukinu molbu da mu pozira za tu – pomalo čudnu, bio je njen utisak – sliku koju je uporno pokušavao da naslika na komadu drveta.

“Kada bi samo to Sunce moglo da stane. Makar na kratko. Još par minuta bilo bi mi dovoljno da završim. Ovakav trenutak verovatno mi se više nikada neće ponoviti.”

Luka se vajkao, mešajući boje na svojoj improvizovanoj paleti i nanoseći nove slojeve na komad drveta. Teško je bilo na tako mali prostor – širine ne veće od 35 centimetara, visine nešto manje od 45 – preneti sve što je Luka video, a još teže ono što je zamislio. Slikar je vrlo dobro znao da sutra popodne može biti oblačno i da je pitanje da li će Marijino nestrpljenje da konačno napusti Jerusalim u jednom trenutku prevladati nad njegovim upornim molbama da mu omogući kraj njegovog rada…

Šta se u tom trenutku desilo ostaće sakriveno u onim maglama u kojima se istorija meša sa legendom. Ni Marija ni Luka nisu se posle sećali koliko je vremena zaista prošlo. Neki ljubomorni Isusovi učenici pričali su da je on sliku završio naknadno, tek posle njenog odlaska. U vremenu u kojem su misterije bile omiljene, drugi su govorili kako je Bog lično zaustavio Sunce i omogućio Luki da završi ono što je započeo…

Pa ipak, već sutradan je kći Joakimova krenula na svoj dug put prema Efesu, na kojem će je pratiti Jovan, najmlađi od apostola. U Efesu će se pet godina kasnije, 43. godine, i završiti – hrišćanski vernici bi rekli, samo onaj ovozemaljski – život Marije, udovice drvodelje iz Nazareta.

I Luka iz Antiohije će na kraju napustiti Jerusalim, prateći svog učitelja Pavla na njegovim putovanjima u Španiju i potom u Rim, gde će biti i svedok njegove mučeničke smrti, 67. godine. Ni Luka se nikada više nije vratio u Jerusalim – iz Rima je otišao u grčku pokrajinu Beotiju, gde je i umro 84. godine.

Čudnom igrom sudbine, u Jerusalimu je, posle Marijinog i Lukinog odlaska, o njihovom boravku u tom gradu ostala da svedoči samo jedna tempera na drvetu. Mala ikona, naslikana tog decembarskog dana, u tom vremenu “zaustavljenog Sunca”, vremenu neutvrđenog trajanja…

U narednih dve hiljade godina naslikani su milioni slika sa istom ili sličnom tematikom: na jednima srećna mlada žena sa bebom, na drugima žena srednjih godina ozbiljnog lica, na ponekim od njih tužna žena pored mrtvog tela skinutog sa krsta…

Umetnici su u ove kompozicije dodavali različita viđenja prostora i vremena, oblika i boja, od kojih su neka bila rezultat kulturnih obrazaca po kojima su i sami živeli a druga njihov subjektivni doživljaj lika koji su slikali i vremena u kojima je taj lik živeo. Neke od tih miliona ikona ostala su zaista umetnička dela prvog reda; većina, kao što se to uvek događa u masovnoj produkciji, najobičniji kič.

Ali, ono što će ostati zajedničko za sve te milione kasnijih ikona biće činjenica da je svaka od njih naslikana ili prema nekoj od svojih prethodnica ili prema mašti samog slikara.

Lukina slika Marije ostaće, dakle, ne samo najstarija od svih njih, nego i jedina na kojoj je ona predstavljena bez svog deteta. Jer, bila je to jedina slika Bogorodice ikada naslikana po živom modelu.

Istovremeno, Lukina ikona će – za razliku od mnogih kasnijih, ali i od svih država i vladara koji su je, duže ili kraće vreme, posedovali – čudnom igrom sudbine ostati sačuvana i posle dve hiljade godina.

Ova priča baviće se tim malim komadom drveta, njegovim čudnim putevima, i još čudnijim sudbinama zemalja i ljudi koji su sa njim, voljno ili nevoljno, dolazili u dodir.

II

Odlazak iz opkoljenog grada: Jerusalim

JerusalemU maloj i, sa vremenom sve više posvađanoj, hrišćanskoj zajednici u Jerusalimu, Luka će se vremenom zbližiti sa Pavlom, bivšim funkcionerom jevrejske tajne službe Saulom. Saul je tek nekoliko godina posle Isusovog raspeća na Golgoti i čudnog doživljaja na putu za Damask, kada se – po sopstvenim tvrdnjama –  susreo sa vaskrslim Isusom, prihvatio novu veru i promenio ime u Pavle. Obilazeći često hrišćanske zajednice van Judeje i upoznajući se sa drugim hrišćanima – onima koji nisu bili Jevreji – Pavle je tih godina sve češće ulazio u konflikt sa tradicionalistički opredeljenim liderima u Jerusalimu, pa je neko vreme proveo i u zatvoru.

Kada ga je, iz poslednjeg od tih zatvora, oslobodio rimski namesnik u Cezareji, 59. godine, Pavle je umesto novog suđenja u neprijateljski raspoloženom Jerusalimu izabrao svoje pravo da – kao rimski građanin – slučaj iznese pred Imperatorom u Večnom gradu. Priliku da, u Pavlovoj pratnji, vidi svet o kojem je do tada samo slušao nije propustio ni Luka. Lekar, slikar i misionar konačno napušta Jerusalim u kojem ikonu sa Marijinim likom ostavlja poglavaru hrišćanske zajednice, Jakovu Pravednom

Ali, samo tri godine kasnije, 62. godine, Jakov Pravedni će završiti svoje – preko dvadeset godina dugo – rukovođenje hrišćanskom zajednicom u Jerusalimu. Njegov pokušaj da hrišćanstvo zadrži kao ekskluzivnu jevrejsku religiju sa vremenom ga je dovelo u sukob ne samo sa kosmopolitski opredeljenim saborcima – kao što su bili Pavle, Luka ili Jovan – koji su svi bili prinuđeni da odu u emigraciju, već i sa jevrejskim prvosveštenicima, što se na kraju pokazalo kao znatno opasnije.

Nakon smrti rimskog prokuratora Porciusa Festusa, a pre dolaska njegovog naslednika Albinusa, Prvosveštenik Hanan ben Hanan je vešto iskoristio iznenadni vakuum rimske vlasti i na brzinu organizovao tzv. Sanhedrin – savet sudija – koji je Jakovu sudio za “kršenje zakona”. Brat, polubrat ili brat od tetke Isusa iz Nazareta – nikada neće ni biti tačno utvrđeno – Jakov Pravedni završio je svoj život kamenovanjem…

Zajedno sa nešto svojih ličnih stvari, raznih spisa i drugih sitnica, Jakov je međutim – neposredno pred odlazak na suđenje za koje je dobro znao kako će se završiti – svom učeniku i nasledniku Simeonu Jerusalimskom predao i Lukinu ikonu sa likom Marije

To je već vreme u kojem se položaj hrišćana dodatno komplikuje: počinju da ih proganjaju ne samo jevrejski nacionalisti u Judeji, već i Rimljani, nakon što ih je Neron, 64. godine, optužio za spaljivanje Rima koje je zapravo bio sam organizovao.

Samo dve godine kasnije, 66. godine, dugogodišnje etničke tenzije između Jevreja i Rimljana i protesti protiv povećanih poreza, doveli su do niza napada na rimske građane u Judeji, a posebno u Jerusalimu. Tako je počeo Prvi jevrejsko-rimski rat, u kojem se pet rimskih legija – između šezdeset i osamdeset hiljada vojnika – četiri godine borilo protiv dvadeset pet hiljada ustanika.

Uprkos početnim uspesima u odbijanju rimskih napada, neravnopravan odnos snaga, ali isto tako i unutrašnji sukobi između umerenih i radikalnih pobunjenika, kao i nedostatak hrane, već početkom leta sveli su jevrejski otpor samo na glavni grad.

Utvrđena prestonica Judeje, Jerusalim, opsedan je punih sedam meseci, od februara do avgusta 70. godine. Tri legije napadale su grad sa zapada: (V Macedonica, XII Fulminata i XV Apollinaris) a jedna (X Fretensis) sa Maslinove gore na istoku. Već krajem jula, uhvativši stražu na spavanju, Rimljani su zauzeli jednu od ključnih tvrđava oko grada, Fortis Antonia, a krajem avgusta uspeli da zapaljenim strelama izazovu požar u centru Jerusalima. Bio je to kraj rata.

Tačno predviđajući konačan ishod borbi i znajući da pad Jerusalima neće moći da prođe bez fizičkog uništenja ne samo grada nego i svih njegovih stanovnika, Simeon Jerusalimski nije imao puno izbora. Već suočen sa neprijateljski raspoloženim jevrejskim stanovništvom, i sa nekoliko najbližih saradnika, Simeon pod okriljem noći napušta grad, sredinom avgusta 70. godine, nedelju ili dve pred kapitulaciju.

Noseći sa sobom samo najvrednije od mnogih svetih predmeta – a među njima je već počasno mesto zauzimala Lukina ikona – starešine hrišćanske crkve odlaze u svoje novo – brzo će se pokazati privremeno – sedište u rimsku naseobinu Pelu, današnji Tabaqat Fahl u severozapadnom Jordanu.

Desetak godina po završetku rata sam Simeon će se vratiti u Jerusalim – tamo će ga, konačno, 107. godine i razapeti na krst prokonzul Judeje, Tiberius Claudis Atticus Herodes, po naređenju imperatora Trajana – onog istog čija tabla i danas stoji na obali Dunava, kod Donjeg Milanovca

Međutim, Lukina ikona nikada se nije vratila u grad u kojem je nastala. U strahu od njenog uništenja, još za vreme boravka u Peli, Simeon ju je, poverljivim kuririma, poslao najpre u Antiohiju u današnjoj Siriji, rodni grad slikara Luke, gde provodi naredna dva veka. Ikona potom odlazi u malu hrišćansku zajednicu u Korintu, u Grčkoj, da bi kasnije isti Marijin lik na komadu drveta bio viđan i u Smirni, u Maloj Aziji, a potom i u Solunu… Odatle, početkom IV veka dolazi u tek osnovani Byzantium, na Bosforu.

I kada je imperator Konstantin, 313. godine, Milanskim ediktom priznao hrišćanstvo kao legalnu veroispovest u celom Carstvu, a 330. godine i prestonicu prebacio u grad na Bosforu kojem je dao i svoje ime, u jednom trenutku se učinilo da su putešestvija Lukine ikone konačno završena, i da je ona sada bezbedna.

Taj utisak je, međutim, bio varljiv: sudbina je očigledno htela drugačije, a istorija još uvek nije bila napisana.

 

III

Stara slika u novom ramu: Konstantinopolj

constantinople01Neuobičajeno veliki broj ljudi počeo je da se okuplja već od ranog jutra ispred Halki kapije, svečanog ulaza u Veliku palatu u Konstantinopolju. Nije bio pazarni dan, ali se masa – na prvi pogled bez ikakvog povoda – iz sata u sat povećavala. Oko podne bilo ih je skoro desetak hiljada. Većina ljudi nije tačno znala o čemu se radi, ali je osećala da je u pitanju nešto važno.

Pa ipak, pažljiviji posmatrač ne bi propustio da u masi primeti desetak mlađih ljudi u crnoj, samo na prvi pogled svetovnoj, odeći. Još pažljiviji bi među njima uočio nekoliko bliskih saradnika patrijarha Germanosa. Jedna volovska kola, napunjena kockom za popločavanje ulica, zaustavila su se sasvim zgodno baš ispred same kapije, malo posle podneva. Kočijaš je, rekli su neki, otišao do krčme da se malo okrepi…

Sve te detalje dva carska policajca nisu primetila. Posle su neki pričali kako, zapravo, to nisu ni hteli.

U svakom slučaju, kada je, u rano popodne, do Halki kapije stigla nekolicina carskih službenika, i pročitala edikt imperatora Lava Trećeg da se sa kapije ukloni lik Isusa Hrista i zameni običnim simbolom krsta, desilo se ono što se od početka moglo i naslutiti.

Masa je lako savladala dva policajca, i ubrzo počela da kamenuje nesrećne službenike, istim onim kamenjem sa volovskih kola čiji se kočijaš više nije pojavio. Ona dva policajca su se vrlo brzo izgubila i niko ih više nije video… Neki od carskih službenika su tom prilikom ubijeni, drugi su se razbežali, ali je – carskom ediktu uprkos – Hristov lik ostao na Halki kapiji. Do daljnjeg, naravno.

Jer, tog ponedeljka, 9. septembra 726. godine, u Konstantinopolju i celoj Vizantiji otpočeo je period ikonoboračkih sukoba, koji će trajati više decenija. I, ako je sam početak tih sukoba bio obeležen malom ali značajnom pobedom ikonofilskog patrijarha Germanosa, prednost je vrlo brzo prešla na stranu ikonoborca, Lava Trećeg.

Događaj koji je neposredno prethodio ovom metežu bila je velika podvodna vulkanska erupcija u Egejskom moru, između ostrva Thera (današnji Santorini) i Therasia, koja je izazvala cunami i velike ljudske žrtve. Mnogi su – a očigledno među njima i sam Imperator – u toj kataklizmi videli više od prirodne katastrofe – znak Božjeg gneva zbog idolatrijskog obožavanja naslikanih likova.

Patrijarh je, međutim, bio manje zabrinut zbog samog edikta, pa čak i sudbine koja bi, njegovom primenom, zadesila ikone, a više zbog straha da bi zabrana ikona pokazala kako je Crkva stotinama godina primenjivala pogrešno učenje, i da bi to – u uslovima sukoba na Sredozemlju – pogodovalo propagandi muslimana i Jevreja.

Lukina ikona sa likom Bogorodice nalazila se u tom trenutku, već skoro dve stotine godina, u manastiru Svetog Jovana Preteče od Trulja, u današnjem istanbulskom kvartu Fatih. U Aja Sofiji, najvećoj crkvi celog hrišćanskog sveta – sve dok joj taj primat, 1520. godine, nije preotela katedrala u Sevilji, u Španiji – bilo je sedište carigradskog patrijarha.

Sukob između patrijarha i imperatora trajao je nešto manje od četiri godine: 730. godine, već u svojoj 96. godini, Germanos je konačno podneo ostavku, da bi bio zamenjen mnogo poslušnijim Anastasiosom. Put ka konačnom uništenju ikona bio je otvoren.

Ali, u tim danima kada je dužnost – i sa njom ključeve Aja Sofije – predavao svom nasledniku, Germanos je povukao poslednji u nizu svojih poteza u toj dugotrajnoj i složenoj igri. Praćen samo vernim starešinom katedrale, izabrao je dvadesetak ikona koje su, po njegovom mišljenju, bile isuviše vredne da bi se dozvolilo da budu uništene. Ovaj vredni paket je, pod zaštitom noći, iz Aja Sofije odnet do obale Zlatnog roga i tamo ukrcan na dromon – jednu vrstu lake trireme.

Brod je sutradan ujutro napuštao Carigrad, na putu prema Italiji. U paketu se nalazilo i Germanosovo pismo biskupu Ravene: znajući da će – uz blagonakloni odnos pape Grgura Drugog i daleko od carskih oklopnika – ikone biti bezbedne odlazeći patrijarh ih je poverio na čuvanje vernom biskupu, koji je od samog početka bio protiv njihovog uništavanja…

U samoj luci, prilikom primopredaje paketa kapetanu broda, iznenada se pojavio usamljeni jahač. Bio je to kaluđer iz manastira Svetog Jovana Preteče od Trulja, koji je sa sobom nosio mali predmet zamotan u vuneno platno:

“Kad već nosite sve te ikone, ponesite i ovu. Isuviše je značajna da bi je prepustili uništenju.”

Tako je, po drugi put, Lukina ikona Bogorodice napustila grad u kojem se nalazila. Sve ostale, manje značajne, ikone koje su ostale u Aja Sofiji i drugim crkvama i manastirima u Carigradu sistematski su uništene.

Nešto manje od pet vekova kasnije, 1204. godine, Carigrad su zauzeli i razorili Krstaši. Najamničke vojske su opljačkale grad a francuske prostitutke sedele su na tronu patrijarha i pevale opscene pesme.

Još dva i po veka kasnije, to su ponovo učinili osmanski Turci pod vođstvom Mehmeda Osvajača. Manastir Svetog Jovana Preteče od Trulja pretvoren je u Hirami Ahmet pašinu džamiju, što je ostao do danas. I Aja Sofija je postala džamija, da bi tek 1931. godine, u vreme Ataturka, postala sekularni objekt – muzej.

U oba slučaja, bar su tako govorili savremenici, grad je bio kažnjen jer je odlaskom Lukine ikone izgubio zaštitu Device Marije

IV

Sve sreće i nesreće Rodosa

RhodesLegenda kaže da se, u trenutku očajanja, jedan stanovnik Rodosa popeo na brdo Jalisos, jugozapadno od grada Trianda, i hteo da izvrši samoubistvo na ruševinama starog feničanskog hrama Sunca. U tom trenutku pojavila se Bogorodica i, sa svojim nežnim osmehom, ubedila čoveka da odustane od svoje namere i tako mu spasila život.

Kasnije su stanovnici Rodosa raščistili ruševine feničanskog hrama i na njihovom mestu podigli skromnu kapelu posvećenu Bogorodici, u znak zahvalnosti i sećanja na čudotvorni događaj

Tako kaže legenda, a stari spisi kažu da dromon koji je 730. godine napustio Carigrad sa svojim skrivenim tovarom nikada nije stigao u Ravenu u Italiji. Uhvaćen u iznenadnu oluju u Egejskom moru potonuo je zajedno sa celom svojom posadom i teretom. Samo jedna od dvadesetak ikona iz Konstantinopolja preživela je brodolom i more ju je, gotovo neoštećenu, izbacilo na jugozapadnoj obali Rodosa.

Bila je to Lukina ikona Bogorodice. I nije bilo pogodnijeg mesta za njeno čuvanje od male kapele koja je podignuta u njenu čast, na mestu na kome je nekada bio hram Boga Sunca

Kada su vitezovi Svetog Jovana, posle svog odlaska iz Jerusalima (1187), Akre (1291) i sa Kipra (1306) konačno došli na Rodos, 1309. godine, Lukina ikona je već bila poznata kao “ikona Bogorodice Filermske”, predmet obožavanja lokalnog stanovništva kome su pripisivane različite čudotvorne moći. Dokumenti iz 1396. godine potvrđuju da su joj se stanovnici ostrva obraćali u vremenima nevolja.

Početkom XV veka, ikona je iz male kapele na brdu Jalisos preneta u Crkvu Svetog Marka u gradu Rodosu: njen značaj je očigledno zahtevao da bude na nekom pogodnijem, i dostupnijem, mestu. Prilikom kasnijeg požara u kome je ova crkva izgorela, ikona je ponovo ostala netaknuta što je samo pojačalo utisak o njenim čudotvornim moćima. U buli izdatoj 1497. godine, ikona Bogorodice Filermske po prvi put se pominje i kao sveta relikvija vitezova Svetog Jovana.

Pod vladavinom novih “vitezova Rodosa”, istoimeni grad na severu ostrva je ponovo izgrađen po modelu evropskog srednjovekovnog ideala. Mnogi spomenici koji se tamo i danas nalaze – uključujući i Palatu Velikog gospodara – datiraju iz tog perioda. Jaki zidovi koje su vitezovi izgradili uspeli su da se održe pred napadima Sultana Egipta (1444) i Mehmeda Osvajača (1480).

Posle ove druge opsade, zamenik kancelara Reda, Gijom Korsin, rekao je da je Red Svetog Jovana svaku svoju pobedu nad osvajačima pripisivao Bogorodici iz Filerma, dok je Veliki gospodar Otac Pjer od Abusona gajio posebnu ličnu privrženost ikoni, pred kojom se molio uoči i posle svake bitke u toj opsadi. Vitezovi su verovali u priču po kojoj su se Bogorodica, zajedno sa svim anđelima, pojavila pred hordama osvajača i naterala ih u bekstvo. Velika zastava, na kojoj su bili prikazani Raspeće, Bogorodica i Jovan Krstitelj bila je zapravo istaknuta na delu zidina Rodosa koji je bio porušen u toku opsade, tačno na onom mestu za koje su priče posle govorile o čudotvornoj pojavi…

Ipak, rastuća moć turske flote u Mediteranu polako je počela da ugrožava i Rodos: 1522. godine Sulejman Veličanstveni je na ostrvo poslao flotu od četiri stotine brodova, sa preko sto hiljada (neki izvori govore i o dve stotine hiljada, ali se većina istoričara slaže da je taj broj preteran) vojnika. Protiv ove sile, Veliki gospodar Filip Vilijer de L’Isle-Adam mogao je da računa na svega sedam i po hiljada branilaca, ali zaštićenih sa tri reda moćnih zidina i brojnim kulama. I, naravno, na zaštitu čudotvorne ikone…

Zauzeta dinastičkim sukobima u Nemačkoj i Španiji, francuskim osvajanjima u Italiji i smenama na papskom prestolu, hrišćanska Evropa je ostala gluva na vapaje branilaca: uprkos obećanjima, u pomoć Rodosu su na kraju došle samo neke venecijanske trupe sa Krita i ser Džon Roson, usamljeni jahač i avanturista koji je došao čak iz Irske…

Ipak, uprkos brojčanoj neravnopravnosti, opsada je potrajala punih šest meseci. Tek u novembru, vitezovima je postalo jasno da pomoć neće stići. Od prvobitnog broja, u borbenom poretku sada je stajao tek svaki peti od njih. Turski gubici popeli su se već na dvadeset hiljada mrtvih i ranjenih.

Sulejman Veličanstveni je ponudio velikodušne uslove za predaju: svi vitezovi moći će bezbedno da se povuku sa Rodosa, sa svojim oružjem i relikvijama, i svim civilima koji to žele; u naredne tri godine, to pravo će zadržati i svi drugi hrišćani na ostrvu; pljačke neće biti, niti pretvaranja crkava u džamije; Rodos će u narednih pet godina – bila je to konačna tačka Sulejmanove ponude – ostati izuzet od svih turskih poreza…

Pod pritiskom lokalnog stanovništva, pretežno grčkog, 22. decembra 1522. godine potpisan je mir. Prvog dana nove, 1523. godine, svi preostali vitezovi i vojnici, u punom borbenom poretku, izašli su iz grada sa istaknutim zastavama, u oklopu i uz zvuke doboša. Na čelu ove čudne povorke nalazio se Veliki majstor Reda, Filip Vilijers, koji je u rukama nosio ikonu Bogorodice Filermske

Kad je mala flota Vitezova napuštala luku u Rodosu, među raširenim jedrima, umesto zastava Reda, vijorila se samo jedna zastava sa predstavom Bogorodice i natpisom:

Afflictis spesmea rebus –  U mojoj nevolji ti si moja nada

V

Burni dani na Malti

Malta 2Po odlasku sa Rodosa, red vitezova Svetog Jovana i njihova zaštitnica, ikona Bogorodice Filermske, proveli su nekoliko godina bez stalnog prebivališta.

Najpre su otišli u luku Kandija, na ostrvu Krit, tadašnjem venecijanskom posedu. Tamo se, međutim, nisu dugo zadržali: dužd Andrea Griti, zabrinut da bi duži boravak vitezova na ostrvu mogao da pokvari već ionako nestabilne odnose sa Turskom i ugrozi bezbednost Krfa, ljubazno ih je zamolio da napuste Krit već krajem te godine.

Sa Krita, vitezovi su otišli u Mesinu, na Siciliji, koja je bila deo Napuljske kraljevine, a ubrzo potom, 1524. godine, u mali grad Viterbo u srednjoj Italiji, tada u okviru Papske države. Mislili su da će se tamo duže zadržati – uostalom, papa Adrijan Šesti je Velikom gospodaru Filipu Vilijeru neposredno pred smrt dodelio prestižnu titulu “branioca vere” za ono što je ipak bila herojska odbrana Rodosa. Međutim, Adrijan je iznenada umro, a njegov naslednik, papa Klement Šesti, jedan od onih iz čuvene porodice Mediči, te opskurne dinastije bankara, političara, sveštenika i razbojnika, bio je manje raspoložen da blizu Rima ima preko hiljadu profesionalnih vojnika, među kojima i puno Francuza, sa kojima je inače ratovao…

Vitezovi su zato sa olakšanjem, početkom 1527. godine, prihvatili ponudu vojvode od Savoje da se nastane u Nici, njegovom posedu na sredozemnoj obali Francuske. Naredne tri godine, ikona se tako nalazila na Azurnoj obali. Bila je to i najzapadnija tačka do koje će doći u dva milenijuma svog postojanja.

Međutim, želja vitezova Svetog Jovana da, posle Jerusalima, Kipra i Rodosa, ponovo imaju jedan grad, makar kako mali, kao svoju sopstvenu državu, nije mogla da se ostvari u Nici. U složenom odnosu snaga između nekoliko velikih sila, i taj mali grad bio je isuviše značajan da bi mogao da bude poklonjen…

Ali, početkom 1530. godine sudbina vitezova Svetog Jovana i ikone Bogorodice Filermske pretrpeće još jedan u nizu iznenadnih i čudesnih zaokreta: španski kralj i nemački imperator, Karlo Peti, uputio im je 10. marta te godine ponudu koja se ne odbija.

Vitezovima su data ostrva Malta i Gozo, i luka Tripoli na severnoafričkoj obali, kao feudalni posed, u takozvani večni najam. Simbolično, vitezovi su Karlu Petom bili obavezni da plaćaju danak: jednog malteškog sokola, jednom godišnje, uvek prvog dana u novembru.

Vitezovi su stigli na Maltu 26. oktobra te godine na svom brodu Sveta Ana, a 13. novembra su i formalno preuzeli vlast na ostrvu, kada su Filipu Vilijeru uručeni srebrni ključevi tadašnje prestonice, Mdine. Ikona Bogorodice Filermske svečano je uneta u Crkvu Svetog Lorensa u gradu Birgu.

Filip Vilijers umro je nepune četiri godine kasnije – 21. avgusta 1534. – u sedamdesetoj godini. Svoj san da, jednoga dana i u nekim promenjenim povoljnijim odnosima snaga na Sredozemlju, ponovo osvoji Rodos, nije ostvario. Ipak, još pune tri decenije Vitezovi Svetog Jovana nastavili su da Maltu smatraju samo “privremenim prebivalištem”. Njihovi brodovi plovili su morima i napadali turske brodove, i obrnuto. Piraterijom su se, uostalom, bavili i jedni i drugi.

1565. godine Sulejman Veličanstveni, u svom poslednjem pohodu, napada Maltu. Masivnoj invaziji i opsadi 8000 turskih vojnika suprostavilo se 700 vitezova. Nakon pobede nad Turcima vitezovi su sagradili i utvrdili grad, koji je po imenu velikog majstora viteškog reda Žanu de la Valeti nazvan La Valeta ili jednostavno ValetaPapa Pije V i španski kralj Filip II su iskovali ordenje sa natpisom Malteški vitez, i od tada je ovaj naziv u upotrebi.

Iz zahvalnosti prema svojoj spasiteljki, čudotvorna ikona Bogorodice Filermske je ukrašena srebrom, i 1571. godine smeštena u crkvu Sv. Marije od pobede, a od 1578.godine u  novosagrađeni hram posvećen Sv. Jovanu KrstiteljuDva i po veka njenog boravka na Malti (15301798) ostavila su brojna svedočanstva o darovima, zaveštanjima i čudesnim događajima.

VI

Mala francuska avantura

Napoleon accepts the surrender of MaltaBogato opremljena kočija čekala je u luci celo jutro, sve dok brod konačno nije pristao. Omanji čovek koji je sišao sa palube nije imao ni punih trideset godina. U svečanoj uniformi i sa mačem oko pojasa, praćen pogledima i ponekim aplauzom uzbuđenih radoznalaca, brzo je ušao u kočiju.

Negde na pola njihovog puta desio se i taj trenutak: laki zemljotres potresao je tle kojim su prolazili i konji, nenaviknuti na takav osećaj, propeli su se i počeli da ržu. I dok je kočijaš pokušavao da umiri konje putnik je hladnokrvno napustio kočiju i nastavio svoj put peške. On ionako nije bio suviše dug.

Tog četvrtka, 12. juna 1798. godine, u La Valetu je stigao francuski general – budući prvi konzul i imperator – Napoleon Bonaparta. Na proputovanju za Egipat, francuska flota pojavila se ispred luke u La Valeti tri dana ranije i Napoleonovi glasnici tražili su od Velikog majstora Ferdinanda von Hompeha da u luci obnove rezerve vode. Oprezni Ferdinand dozvolio je da samo dva broda odjednom mogu biti u luci, a mladi Napoleon, uvređen odgovorom, proglasio ga je za casus belli. Francuska invazija Malte je mogla da počne…

Kodeks časti vitezova Svetog Jovana zabranjivao im je da se bore protiv drugih hrišćana. Pored toga, mnogi vitezovi su bili Francuzi i nije im padalo na pamet da se bore protiv svojih sunarodnika, pa makar oni bili i vojnici revolucionarne Francuske. Ipak, verovatno je presudnu ulogu u kratkotrajnom ishodu tog “rata” odigrao brojčani odnos snaga: naspram trideset hiljada elitnih francuskih jedinica, poslatih preko celog Sredozemlja da osvoje Egipat i uspostave kontrolu nad pomorskim putevima prema Indiji, nalazilo se svega sedam hiljada vitezova. Lokalno stanovništvo, umorno od vekova feudalnih nameta, bilo je vrlo neprijateljski raspoloženo prema vlastima. U Francuskoj su Maltežani, kao uostalom i većina drugih evropskih naroda tih burnih godina, videli oličenje slobode, jednakosti i bratstva.

Istoričari su precizno zabeležili: francusko osvajanje Malte trajalo je tri dana, i u njemu su poginula trojica francuskih vojnika, pre nego što je Ferdinand von Hompeh zatražio primirje. Izašavši iz kočije Napoleon se prošetao do Palate Velikog majstora u kojoj se nalazilo i sedište administracije celog ostrva.

“Naš predlog je velikodušan: na mirovnom kongresu u Raštatu, koji je upravo u toku, Francuska će upotrebiti sav svoj uticaj da Vam se dodeli jedna zemlja odgovarajuće veličine, gde biste mogli da nastavite da vladate, zajedno sa Vašim vitezovima. Biće to najverovatnije neka mala nemačka kneževina. Meni je sasvim svejedno koja. Dok se taj posao ne završi, dobijaćete francusku penziju.”

Napoleonov predlog bio je istovremeno i velikodušan – jer koji bi se pobednik zaista zanimao da svom pobeđenom protivniku nađe još i novu zemlju kojom će vladati? – ali i ponižavajući. Ceo stari evropski poredak – sve te kneževine, kraljevine, carevine, pa i same Malteške vitezove koji su bili duhovni uzori tog poretka vekovima – ovaj mladi Francuz posmatrao je samo kao figure na šahovskoj tabli. Posmatrajući sa prozora palate brodove u luci, Napoleon je nastavio ne gledajući u svog sagovornika:

“Što se tiče Malte, ona je od danas sastavni deo Francuske republike. Plemstvo je ukinuto a robovi oslobođeni. Svi stanovnici su jednaki pred zakonom i danas su postali francuski građani. Štampa je slobodna. Politički zatvorenici biće oslobođeni do večeras. Jevrejskoj zajednici biće omogućeno da sazida svoju sinagogu. Sva imovina Vašeg reda na ostrvu postala je državna imovina.”

Ferdinand von Hompeh bio je potpuno svestan situacije. Napoleonove trupe nisu mogle – u tom trenutku – da zaustave ni mnogo veće evropske armije, i vladari mnogih državica u Italiji, Nemačkoj, Belgiji i Holandiji otišli su u zaborav, sa svim svojim generalima i biskupima. Von Hompeh je, zapravo, mogao i odmah da kapitulira – za trodnevne borbe opredelio se da bi sačuvao čast i da u budućim istorijama ne bi pisalo da se predao bez borbe.

“Mi smo ovde bili preko dva i po veka. Odbranili smo ovo ostrvo od turske invazije, nekoliko puta. I nije ono ni prva, a sigurno ni poslednja stanica na našem putu koji je opredelilo Božje Proviđenje. Imam samo jednu ličnu molbu…”

U tom trenutku Napoleon se okrenuo i po prvi put pažljivo pogledao svog sagovornika. Već pomalo debeljuškasti čovek, na sredini pedesetih godina, u smešnoj odeći koja je svakim svojim detaljom svedočila o prošlom vremenu, sačuvao je dostojanstveni stav, porazu uprkos.

“Da li ću i ja biti ovakav u njegovim godinama?” pomislio je Napoleon.

Znatiželjan da čuje tu ličnu molbu, podigao je obrve u znak pitanja.

“…a to je da nam se dozvoli da sa sobom ponesemo relikvije Reda: ruku Svetog Jovana Krstitelja, komad drveta sa krsta na kojem je razapet sin Božji, i ikonu Majke Božje. To je jedino što tražimo.”

Francuski general se u sebi nasmejao. Pomislio je kako je von Hompeh mogao da traži, i verovatno dobije, mnogo više od onoga što je tražio:

“Ovo najbolje pokazuje da je njihovo vreme prošlo.”

I u tom trenutku, već nestrpljiv da se upozna sa zemljom koju je upravo osvojio, Napoleon je odlučio da prekine ovaj čudan razgovor mačke i miša:

“Sasušenu ruku i komad drveta nosite slobodno. Možete da nosite i tu ikonu. Ali tek kada naš carinik izvrši inspekciju i sa nje ukloni svo zlato i drago kamenje. Ono sada pripada francuskom trezoru.”

Sa tim rečima, Napoleon se okrenuo i prišao pisaćem stolu na kojem su ađutanti već držali dva primerka ugovora kojim su vitezovi Svetog Jovana suverenitet nad Maltom predali Francuskoj Republici. Oba primerka su, već satima ranije, bila potpisana od poražene strane. Napoleon je uzeo pero, potpisao se na jednom primerku, a zatim na njegovoj poleđini pažljivim rukopisom dodao:

“Dati im one crkvene drangulije koje traže, s tim da Klod Anri povadi sa naslikanog drveta sve što je od neke vrednosti.”

Osvajač je zatim, bez reči, izašao iz sale, a potom i iz palate. Šetajući Trgovačkom ulicom u centru grada, svojim ađutantima je ubrzo pokazao na jednu trospratnu zgradu koja mu se odjednom dopala:

“Ova zgrada mi se sviđa. Ovo će od sada biti moja palata na Malti.”

Bila je to Palata Parizi, dom malteškog trgovca i plemića Paola Parizija Muskatija, u narednih sedam dana Napoleonov dom na ostrvu.

Naredne srede, 18. juna 1798. godine, francuski vojni guverner Malte, Klod Anri Belgran de Vaboa, lično je nadgledao odvajanje svih dragih kamenova i zlatnih okvira sa ikone Bogorodice Filermske. Kada je taj mukotrpan proces konačno završen, Klod Anri je predao komad naslikanog drveta von Rompehu: ikona je tada – iako pomalo oštećena – bila ista kao i osamnaest vekova ranije kada je Luka završio sa slikanjem Marije.

Samo sa ikonom u rukama, Ferdinand se uputio u luku. Bio je poslednji koji se ukrcao na brod, koji će uskoro isploviti na sever, proći pored Sicilije i ući u Jadransko more. Na samom kraju tog mora, von Hompeha i ikonu čekalo je novo sedište Reda vitezova Svetog Jovana. Bio je to grad Trst, tada pod austrijskom vlašću. Ali, za razliku od Jerusalima, Akre, Kipra, Rodosa i Malte, oni u Trstu više nisu bili gospodari, nego izbeglice. Uvažene i poštovane doduše, ali ipak izbeglice.

Već narednog dana, u četvrtak 19. juna, Napoleon Bonaparta je napustio Palatu Parizi i uputio se istim putem, kao i Ferdinand prethodnog dana: u luku La Valete. Njegov brod – fregata Orient – nije međutim išao na sever kao von Hompehov, nego na istok, prema egipatskoj luci Aleksandrija.

Dvojica ljudi se više nikada nisu srela. Nijedan od njih nikada više nije bio na Malti. Obojica su krenula u susret svojim sudbinama. Palata Parizi, u kojoj je Napoleon stanovao tih nedelju dana, posle više od vek i po, postala je glavna direkcija malteške pošte. Danas je to sedište  malteškog ministarstva inostranih poslova.

Sedamnaest godina kasnije, 1815. godine, na isti onaj dan na koji su dragocenosti uklonjene sa ikone Bogorodice Filermske, 18. juna, Napoleon Bonaparta je izgubio svoju poslednju bitku – onu kod Vaterloa – i potom otišao u izgnanstvo na Svetoj Jeleni, gde će i završiti život, 1821. godine.

VII

Vek na dalekom severu: Sankt Peterburg

Sankt PeterburgTršćanski dani Ferdinanda von Hompeha nisu bili veseli. Oni Vitezovi koji se nisu sa njim povukli sa Malte – a to je bila prilična većina Vitezova u Nemačkoj, Austriji, Poljskoj i drugim evropskim zemljama – smatrali su da je, povlačenjem bez borbe i prihvatanjem francuske penzije, postao nedostojan svog položaja.

Istovremeno, u složenoj diplomatskoj igri na početku XIX veka, sudbina Malteških vitezova, i Ferdinandova lična, postala je samo još jedna moneta za potkusurivanje: pripremao se Amijenski mir sa Napoleonom, i jedan od zahteva na koje je Prvi konzul bio spreman da pristane bio je i povratak vitezova na Maltu, koja je u međuvremenu dospela pod britansku vlast. Taj aranžman je, međutim, zahtevao nekog pogodnijeg kandidata od nesrećnog von Hompeha

Već 6. septembra, Vitezovi sa severa Evrope okupili su u Sankt Peterburgu i jednoglasno zaključili da je, bekstvom u Trst, “Ferdinand von Hompeh sam napustio svoj položaj“. Događaji se potom odvijaju ubrzanim tokom: 27. oktobra Vitezovi velikom većinom – protiv su bili samo oni iz Španije i Rima – za novog Velikog gospodara biraju ruskog cara Pavla Prvog, koji tu dužnost prihvata 13. novembra.

Koliki značaj je imperator Pavle I pridavao ovoj tituli govore i podaci da je promenio i sam ruski grb: uklonjeni su znaci ordena Sv. Andreja Prvozvanog, pod štit sa Sv. Đorđem na grudima orla, smešten je srebrni Malteški krst krunisan krunom magistra Malteškog reda.

Tada na scenu stupa dvor u Beču, von Hompehov domaćin u Trstu. U želji da sačuva dobre odnose sa Rusijom austrijski car počinje da vrši pritisak na Ferdinanda da i formalno podnese ostavku kako bi se izbeglo dvovlašće, što ovaj nevoljno i prihvata, 6. jula 1799. godine.

Tog leta, sve tri relikvije koje su Vitezovi brodom poneli sa Valete – ruka Svetog Jovana Krstitelja, delić krsta na kojem je razapet Isus i ikona Bogorodice Filermske – napuštaju Trst i, preko Beča, Krakova i Varšave, odlaze za Rusiju.

Sam Ferdinand von Hompeh takođe će napustiti Trst i otići u Ljubljanu, gde će provesti nekoliko godina, u sve težim finansijskim uslovima. Francuske vlasti smatrale su da je ugovor sa Napoleonom, koji mu je garantovao dobru penziju, automatski prestao da važi njegovom ostavkom i shodno tome prestale da mu isplaćuju dogovoreni iznos.

Pet godina kasnije, 1804. godine, već potpuno osiromašen, Ferdinand von Hompeh preseliće se i po poslednji put u svom ne tako dugom, ali zato dinamičnom životu: odlazi u francuski grad Monpelije, gde i umire od astme, 12. maja naredne, 1805. godine, u šezdesetoj godini.

U međuvremenu, obradovana neočekivanim poklonom, Rusija priprema svečani doček za relikvije koje su joj poverene…

U sredu, 12. oktobra 1799. godine u deset sati ujutro, šaroliko društvo izašlo je iz omiljene Careve palate u selu Gatčina, oko četrdeset pet kilometara južno od Sankt Peterburga, i uputilo se prema gradiću Ingeborg. Tamo se – kod takozvane “Kapije Spasitelja” – dešava i istorijski susret: ruski carski dvor, po prvi put, susreće se sa tri sveta predmeta iz Jerusalima.

I odatle, predvođena najvišim sveštenstvom Ruske pravoslavne crkve, ova procesija kreće nazad u carsku palatu. Sam Pavle Prvi, obučen u punu svečanu odeždu Malteških vitezova, hoda neposredno iza prve kočije u kojoj se, na skarletnom jastučiću u zlatnom kovčegu, nalazi mumificirana desna ruka, kojoj nedostaju palac i mali prst. I Pavle – baš kao i svi članovi carske porodice, plemići, crkveni velikodostojnici i ambasadori koji idu iza njega – ubeđeni su da je to ruka samog Svetog Jovana Krstitelja, kojom je zahvaćena voda iz reke Jordan, ona voda kojom je kršten Isus Hrist. U druge dve kočije, nalaze se i delić krsta na kojem je razapet Isus i ikona Bogorodice Filermske.

Kada je procesija došla do Palate, car je od Đulija Renata de Lita, vikonta Arezea, počasnog ambasadora Malteškog reda na dvoru u Sankt Peterburgu, uzeo relikvije i, dok je orkestar intonirao, a monasi pevali, troparion (svečanu himnu) odneo ih u nedavno dekorisanu dvorsku crkvu i ostavio na mestima pripremljenim za njih.

I čim je ta svečanost završena počinje sledeća: venčanje imperatorove ćerke Jelene Pavlovne i nemačkog mladoženje, vojvode od Meklenburg-Šverina.

Već posle par meseci, Lukina ikona biće ponovo ukrašena zlatnim okvirima i dragim kamenjem – ruski dvor je velikodušno zamenio sve što je, godinu dana ranije, uzeo prilježni francuski carinik…

Ali, nije bila sudbina tri relikvije da dugo ostanu u seoskoj crkvi: već 1800. godine prenete su u sam Sankt Peterburg, gde je 12. oktobra održana svečana liturgija u kapeli Zimskog dvorca.

Odnosi ruskog cara Pavla Prvog sa Malteškim redom i Svetom Stolicom zanimali su, ali i zbunjivali, mnoge istoričare. Od svoje mladosti Pavle je razvio gotovo strasno uvažavanje Reda. Kao dečak, bio je visoko impresioniran Vertotovom “Istorijom vitezova Malteškog reda” koju mu je čitao učitelj. Za takve prilike, mladi Pavle bi na grudi stavio sve ordene koje je dobio, i zamišljao sebe kao Malteškog viteza.

Car Pavle Prvi je isto tako dobro znao odnose svojih slavnih prethodnika – dede Petra Velikog i majke Katarine Druge – sa Redom, kao i zasluge koje je Red imao u formiranju i obuci ruske Baltičke flote. Savez i zajednička akcija Ruskog carstva i Reda bili su, sa vojnog aspekta, razmatrani još u Katarinino vreme.

Izgleda da je Pavle predviđao ovu vezu kao deo jednog novog međunarodnog poretka koji je mislio da stvori, kao protivtežu revolucionarnom Napoleonovom duhu, poretka u kojem bi viteški red predstavljao elitu. Nije, dakle, uopšte iznenađenje što je – brzo nakon dolaska na presto 1796. godine – Pavle Prvi pokazao izuzetnu blagonaklonost prema Redu, pomažući mu u raznim sporovima oko imovine, nastalim nakon poslednje podele Poljske.

Tako je i bivša struktura Malteških vitezova u PoljskojVeliki priorat Poljske – sačuvana gotovo netaknuta i ubrzo nastavila svoje aktivnosti kao Veliki priorat Rusije, uz velikodušnu finansijsku podršku države. Sami Malteški vitezovi, nakon što su izgubili praktično sve svoje posede i na Sredozemlju i u kontinentalnoj Evropi, bili su vrlo zahvalni.

Međutim, Pavlova “malteška avantura” (aventure maltaise), kako su je savremenici ponekad nazivali, imala je takođe jedan dublji efekat, koji je daleko prevazilazio njegove lične simpatije i interesovanja. Sudbina ikone Bogorodice Filermske i preostale dve relikvije doticala se i striktno religijskih pa i teoloških sfera. Mnogi ruski, a i zapadni, istoričari veruju da je upravo u prihvatanju ovih svetih predmeta i izgradnji njihovog posebnog kulta u okviru duhovne vertikale ruskog pravoslavlja, Pavle Prvi tražio put ka duhovnom otvaranju prema Zapadu i verskom približavanju sa Rimskom crkvom.

Kratka vladavina Pavla Prvog – ubijen je već 23. marta 1801. godine u zaveri plemstva koje nije prihvatalo njegove reforme – zauvek nas je, na žalost, lišila mogućnosti da, u toku dužeg istorijskog hoda, vidimo šta bi od ove priče na kraju ispalo.

Dolaskom na vlast sin Pavla I – Aleksandar preuzima titulu Velikog majstora a potom i Zaštitnika Jerusalimskog reda Sv. Jovana. Iako je Malteški red 1803. godine konsolidovao svoje delovanje, prvo u Kataniji a potom Rimu, te izabrao novog Velikog majstora, tri svetinje su ostale u Rusiji, jer je car smatrao da je njihovo predavanje Pavlu I bilo lični čin i da one sada pripadaju carskoj porodici. Istina, Aleksandar je iz grba Rusije uklonio malteške simbole.

Pola veka kasnije, car Nikola Prvi, u želji da obeleži uspomenu na svog oca Pavla Prvog, izgradio je novu crkvu u Gatčini, koja je osvećena 1852. godine. Tom prilikom su sve tri relikvije, ponovo, donete tamo – ali samo privremeno. Iako je narod Gatčine više puta tražio od Imperatora da nova crkva postane stalni dom za sve tri “malteške” relikvije, najviše što je on bio spreman da prihvati bilo je deset dana godišnje. Svakog 12. oktobra one bi bile dovezene u malu seosku crkvu čime bi se obeležio dan kada su došle u Rusiju. Već 22. oktobra bile bi vraćene u Sankt Peterburg, u Zimski dvorac. Relikvije su bile smatrane privatnim vlasništvom carske porodice koja je za njih imala posebnu odgovornost. I zaista, visoko ih cenila.

Prisustvo ikone Bogorodice Filermske na ruskoj zemlji u toku sto dvadeset godina smatralo se u ovoj zemlji ne samo znakom posebne Božanske milosti, nego i živim dokazom te milosti, ali i inspiracijom. Sve tri relikvije bile su ne samo predmet ljubavi i pažnje ruske carske porodice, već i užarenog obožavanja bezbrojnih sveštenika i vernika Ruske pravoslavne crkve, koja im je posvetila i posebnu liturgijsku službu. Ova služba je kompletna u svim svojim sastavnim delovima, suštinska po sadržini i, kako su to stari običaji nalagali, komponovana tako da bude pevana u odgovarajućim tonovima…

VIII

Preko Baltika do Berlina

Dahl_-_Copenhagen_Harbour_by_MoonlightČeta vojnika ušla je tog oktobarskog popodneva u palatu. Brojčano nadvladani, branioci su je napustili tog jutra, posle nekoliko dana žestoke borbe. I dok su vojnici pažljivo pretraživali okolinu – bilo je sasvim moguće da negde ima još sakrivenih neprijatelja – visok čovek u elegantnom civilnom odelu uputio se pravo ka dvorskoj kapeli. Bio je uznemiren.

Bila je nedelja, 12. oktobar 1919. godine. U pratnji belogardejske vojske generala Nikolaja Judeniča, koja je tog podneva zauzela Gatčinu, nalazio se i grof Pavel Ivanovič Ignatijev, bivši glavni ceremonijal majstor ruskog carskog dvora. On je imao samo jedan zadatak: da, po svaku cenu, u dvorcu pronađe ikonu Bogorodice Filermske i dve druge malteške relikvije. Jer, tačno dve godine ranije, na početku Boljševičke revolucije u Rusiji, u najstrožoj tajnosti, grof Ignatijev je, po ličnom naređenju cara Nikole Drugog, organizovao njihovo prebacivanje u Gatčinu, daleko od borbama već zahvaćenog Sankt Peterburga.

Građanski rat je već ulazio u treću godinu, car Nikola Drugi je, sa svim članovima porodice, prethodnog leta streljan u Jekaterinburgu, u Sibiru, a grof još uvek nije završio svoj posao. Jer, zakletva koju je dao obuhvatala je i prebacivanje relikvija “na sigurno mesto, pod kontrolu najstarijeg, u tom trenutku živog, pripadnika dinastije Romanov”.

Posle samo par minuta grof Ignatijev je izašao, sa izrazom vidnog olakšanja na licu, i rekao majoru Judeničevih belogardejaca koji ga je čekao na ulazu u dvorsku crkvu:

“Sve je ovde. U savršenom stanju.”

Na onaj isti dan – 12. oktobar – i na istom mestu na kojem su, sto dvadeset godina ranije, tri malteške relikvije po prvi put ušle na tlo Rusije, sada je mogla da počne i njihova evakuacija. Još jedna epoha u istoriji ikone Bogorodice Filermske bližila se svom kraju. Jer, na teritoriji Rusije više nije bilo sigurnog mesta za malteške relikvije. A nije bilo ni živih pripadnika dinastije Romanov.

Već narednog dana, četa vojnika napustiće Gatčinu i nastaviti svoje napredovanje ka istoku: njihov cilj, i cilj drugih Judeničevih formacija biće Sankt Peterburg, centar revolucije. Međutim, Judenič nije uspeo da na vreme stavi pod kontrolu vitalnu železničku liniju Sankt Peterburg – Moskva, što je Trockom omogućilo da u roku od svega par dana pošalje masovna pojačanja na severozapadni front. Već 19. oktobra Judeničeva ofanziva je bila zaustavljena, a do kraja meseca Crvena armija je razbila njegovih sedamnaest hiljada vojnika i uništila polovinu od šest britanskih tenkova koji su mu bili poslati kao pomoć. Te poslednje nedelje oktobra i palata u Gatčini ponovo je došla pod kontrolu snaga Vojno-revolucionarnog komiteta.

Ali, za to vreme je ikona Bogorodice Filermske već bezbedno napustila ratnu zonu. Sredinom meseca je bila u estonskom gradu Revalu, a početkom novembra u gradu Mitau u Latviji, gde se Ignatiev sreo sa Judeničevim saveznikom u ratu protiv boljševika, nemačkim generalom Ridigerom von der Golcom, koji je bio zadužen za njegov i njen dalji transport…

Početkom aprila te 1919. godine, Krim je britanskim brodom HMS Marlborough napustila i majka bivšeg cara Nikole Drugog, danska princeza Marija Sofija Frederika Dagmar, među Rusima poznatija kao Marija Fjodorovna. Preko Istanbula, Malte i Londona, Marija Fjodorovna se, krajem te godine, vratila u svoju rodnu Dansku i nastanila u palati Hvidore, na maloj plaži severno od Kopenhagena.

Ubrzo se ispostavilo – i čak je, inače tradicionalno posvađana, ruska belogardejska emigracija u tome bila potpuno saglasna – da je Marija Fjodorovna, kao udovica bivšeg ruskog cara Aleksandra Trećeg, i majka Nikole Drugog, po položaju najstariji pripadnik dinastije Romanov. Odnosno, onoga što je od te dinastije bilo preostalo…

Marija Fjodorovna je, dakle, bila jedina osoba kojoj je grof Ignatiev mogao da, početkom 1920. godine, preda ikonu Bogorodice Filermske i održi zakletvu koju je dao. Prilično velika ruska emigrantska zajednica u Kopenhagenu smatrala je Mariju caricom Rusije iako je ona odbijala da tu titulu ikada zvanično prihvati: “Mog sina niko nije video mrtvog”, govorila je.

Ipak, uprkos odmaklim godinama – te 1920. godine imala je 72 – Marija Fjodorovna je pedantno i sa pažnjom vodila računa o svim malim simbolima dinastije Romanov i carske Rusije koje bi emigranti uspeli da spasu i ponesu sa sobom. Palata Hvidore je, sa vremenom, postala jedan mali muzej takvih stvarčica, među kojima je, svakako počasno mesto zauzimala ikona sa slikom Marijine mnogo poznatije imenjakinje, od pre dve hiljade godina.

U jesen 1928. godine, već predosećajući skori kraj, Marija Fjodorovna predala je ikonu Bogorodice Filermske svojim ćerkama, velikim princezama Kseniji Aleksandrovnoj i Olgi Aleksandrovnoj. Samo nekoliko dana kasnije – 13. oktobra 1928. godine umrla je.

Kraj dvadesetih godina prošlog veka nije bilo veselo vreme za rusku belogardejsku emigraciju: građanski rat u Sovjetskom Savezu je odavno završio, novi režim i nova vlada u Moskvi postajali su polako prihvaćeni od strane evropskih sila, a emocije solidarnosti iz 1917. godine su odavno izbledele. U uslovima sve oštrije ekonomske krize u Evropi izbeglički život postajao je sve teži. Ksenija i Olga nisu znale šta da rade sa ikonom i drugim relikvijama: njihovo propisno čuvanje predstavljalo bi im ozbiljno opterećenje u ionako komplikovanim životima.

Već nekoliko nedelja posle majčine smrti, dve žene su odlučile da sve tri malteške relikvije predaju predsedniku Svetog arhijerejskog sinoda Ruske pravoslavne crkve u izgnanstvu, mitropolitu Antoniju Hrapovickom od Kijeva i Galicije. Ikona Bogorodice Filermske tako, oko Božića 1928. godine, napušta i Kopenhagen, i odlazi u Berlin, gde je smeštena u novoizgrađenoj ruskoj pravoslavnoj crkvi. Istovremeno, posle sto trideset godina, o ikoni se više ne brine dinastija Romanov, nego Ruska pravoslavna crkva. Crkva u izbeglištvu, doduše, kao i sama dinastija…

IX

Beogradski poklon

BelgradeIkona se, međutim, vrlo kratko zadržala u Berlinu. Velika ekonomska kriza i početak globalnog ekonomskog kraha 1928. godine, novi poredak i uspon Hitlera i njegove Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije – sve je to nateralo episkopa Tihona da ikonu Bogorodice Filermske zajedno sa drugim svetinjama odnese u Jugoslaviju u kojoj je bio veliki broj izbeglog ruskog plemstva. Istovremeno, u želji da ojača svoj autoritet među vernicima i sveštenstvom – položaj poglavara crkve u izbeglištvu uvek je sporan i komplikovan – već naredne, 1929. godine mitropolit Antonije prenosi sve tri malteške relikvije u svoje sedište, Beograd, u kojem se nalazi još od 1921. godine.

Ali, već početkom 1932. godine, razočaran rasulom i lošim odnosima među sopstvenim sveštenstvom, želeći da svetinje koje su mu poverene zaštiti od neizvesnosti, predosećajući sopstvenu skoru smrt – ili sve to zajedno – mitropolit Antonije donosi još jednu u nizu odluka koja će promeniti sudbinu ikone Bogorodice Filermske, u njenoj dve hiljade godina dugoj istoriji: sve tri malteške relikvije poklanja jugoslovenskom kralju Aleksandru Karađorđeviću, u znak zahvalnosti ovoj dinastiji za sve usluge učinjene ruskoj pravoslavnoj crkvi, ali i ruskoj belogardejskoj emigraciji uopšte, u prethodnih petnaest godina:

“Vi ćete Veličanstvo živeti mnogo duže od mene, i bolje ćete moći da se brinete o ovom blagu.” – odgovorio je arhiepiskop Antonije kralju Aleksandru na pitanje koji je razlog ovako dragocenog poklona.

O predaji relikvija i ikone 16./29. aprila 1932. godine u Kraljevskom dvoru u Beogradu sačinjen Akt o primopredaji u prisustvu V. Štradmana, delegata za zaštitu interesa ruske emigracije u Kraljevini Jugoslaviji, dvorskog protojereja Mihajla Popovića i šefa kancelarije Svetog Sinoda Ruske pravoslavne crkve u izgnanstvu grofa G. Grabe.

Akt svedoči da je Mitropolit KijevskoGalicki Antonije, predśednik Svetog Arhijerejskog  Sinoda Ruske pravoslavne crkve u inostranstvu predao na čuvanje relikvije i ikonu, a da ih je u ime njegovog veličanstva kralja Aleksandra I, primio ministar kraljevskog dvora B. Jevtić U aktu se navodi iscrpan istorijat relikvija i ikone. Na kraju se konstatuje da: 

 “u slučaju oslobođenja Rusije od vlade komunista i vraćanja slobode Ruskoj Pravoslavnoj Istočno – Katoličeskoj crkvi, gore navedene Sv. Relikvije, u saglasnosti sa Poglavarom DOMA ROMANOVIH, imaju biti predate poglavaru imenovane Crkve, a pre toga one mogu biti, po želji NEGOVOG VELIČANSTVA KRALJA, vraćene Mitropolitu Kijevsko – Galickom Gospodinu Antoniju ili zakonitom njegovom nasledniku u zvanju Poglavara Ruske Pravoslavne Crkve u inostranstvu.”

Tog aprila 1932. godine, u Belom dvoru na Dedinju, po prvi put u svojoj istoriji, ikona Bogorodice Filermske je i fotografisana u – tada jedinoj dostupnoj – crno beloj tehnici. Marijino lice je na toj fotografiji toliko zatamnjeno da se crte lica teško uopšte mogu razaznati.

Legenda inače kaže da je podvornik ruske crkve na Tašmajdanu, koji je ikonu doneo na Dedinje, tada upozorio Aleksandra da fotografisanje ikone Bogorodice Filermske donosi nesreću, ali da se jugoslovenski kralj na ovo upozorenje oglušio.

Sujeverni će verovatno pomisliti da je podvornik bio u pravu. Istoričari će hladno konstatovati činjenice. Ono što će biti zajedničko za obe ove interpretacije je svakako konstatacija da arhiepiskop nije bio u pravu kada je, objašnjavajući kralju razlog svog poklona, predvideo da će ovaj duže živeti od njega.

Jugoslovenski kralj Aleksandar Karađorđević ubijen je u Marseju, u Francuskoj, 10. oktobra 1934. godine. Predsednik Sinoda Ruske pravoslavne crkve u izbeglištvu, arhiepiskop Antonije od Kijeva i Galicije, umro je u Sremskim Karlovcima, 10. avgusta 1936. godine i sahranjen u kapeli na Ruskom groblju u Ruzveltovoj ulici u Beogradu.

 

X

Noć koja je trajala sedamdeset pet godina: Crna Gora

Manastir-Ostrog-2-620x350Sitna prilika u svetlom mantilu i sa velikim kačketom na glavi prošla je bez reči pored igumana i ušla kroz kamena vrata. Ispred nje je išao krupni čovek u uniformi, sa upaljenom baterijskom lampom. Već je bila pala noć i iguman nije mogao da vidi njihova lica – od svog starešine imao je samo najavu da će doći važni gosti za koje treba pripremiti najbolje sobe.

Te nedelje, 13. aprila 1941. godine, u manastir Ostrog došao je poslednji jugoslovenski kralj, Petar Drugi Karađorđević. Bila je to poslednja noć koju će provesti u svojoj zemlji.

Vojska koja je bila u kraljevoj pratnji donela je, kasnije te noći, vredan tovar: ogromne količine dvorskog i državnog blaga, papirnog i zlatnog novca, zlata u polugama i svakovrsnih drugih dragocenosti. Zajedno sa njima, nalazile su se i sve tri malteške relikvije, koje je devet godina ranije dinastiji poklonio ruski mitropolit Antonije

Iguman Serafim Kašić sećao se – gotovo pola veka kasnije – kako je kralj u Ostrog doveo svoju ljubavnicu Doli Najdanović i kako mu je patrijarh Gavrilo Dožić to oštro zamerio. Starešina manastira Ostrog, arhimandrit Leontije Mitrović sećao se opet kako ih narednog jutra straža nije pustila da obave jutarnju službu:

“Neka, preskočite jutros zvona i molitve, oprostiće Bog i sveti Vasilije, da ne probudite njegovu svetlost kralja.”

Ali, kada su kasnije tog jutra ponovo došli, iguman i arhimandrit nisu više našli nikog: ni straže, ni pratnje, ni gostiju. Sobe su bile prazne, otvorenih vrata.Na stočiću sobe u kojoj je spavao kralj, otvorena “spomenica” i u njoj, dosta nevešto i osnovačkim rukopisom, napisano:

“Slava Ti i milost, Sveti Vasilije. U ovim teškim danima pomozi mojoj junačkoj vojsci i mome ljubljenom narodu. Petar.”

Tog ponedeljka, 14. aprila 1941. godine, sa aerodroma na Kapinom polju kod Nikšića, poslednji jugoslovenski kralj odleteo je u Atinu, a posle nje i dalje u susret svojoj sudbini: u Jerusalim, Kairo, London i Sjedinjene Države, u kojoj će se njegov put i završiti, 1970. godine.

Za evakuciju preko deset tona zlata iz trezora Narodne banke u Beogradu nije bilo dovoljno transportnih mogućnosti: jedva su, u naredna dva dana, u mali broj raspoloživih aviona stali i svi ministri vlade koja je krenula u izbeglištvo. Za evakuaciju kraljeve ljubavnice Doli Najdanović nije postojalo raspoloženje u kraljevoj pratnji: devojka je vraćena sa aerodroma i posle se nekako dokopala Beograda.

Za evakuaciju ikone Bogorodice Filermske, ruke Svetog Jovana Krstitelja i komada krsta na kojem je razapet Isus bilo je transportnih mogućnosti, ali nije bilo volje kod samog kralja Petra. Za razliku od Simeona Jerusalimskog u PeliFilipa Vilijersa na Rodosu, Ferdinanda von Hompeha na Malti i Romanova u Gatčini, Petar Karađorđević nije hteo da ponese malteške relikvije u izgnanstvo. Umesto toga, ostavio ih je patrijarhu Gavrilu Dožiću koji je i sam odlučio da ostane u Jugoslaviji

Tako je jedna noć – koliko je bilo previđeno da ikona Bogorodice Filermske provede u Crnoj Gori – potrajala već sedamdeset pet godina.

Tačno pretpostavljajući da će ga Nemci uhapsiti i odvesti u zarobljeništvo – bio je, između ostalog i jedan od aktivnih učesnika vojnog puča 27. marta 1941. godine – patrijarh Gavrilo Dožić je ikonu, zajedno sa drugim relikvijama, predao starešini manastira Ostrog, arhimandritu Leontiju Mitroviću, koji ih je 23. aprila sakrio ispod drvenog manastirskog poda. Samo dva dana kasnije, u Ostrog je zaista ušla nemačka patrola i odvela patrijarha Dožića.

Italijanske okupacione snage uzele su veći deo zlata ostavljenog u Ostrogu, i odvezle u svoj garnizon u Kotoru, a odatle, preko albanske luke Drač, u Italiju. Tom operacijom rukovodio je čuveni Ličo Đeli, u mladosti fašista, a kasnije kontroverzni bankar, mason i pripadnih tajnih službi.

U Ostrogu je ostalo sakriveno samo oko šest stotina kilograma zlata – njega nisu uspeli da nađu ni Nemci ni Italijani – i baš to zlato je, prijavljeno novim vlastima odmah posle oslobođenja, predstavljalo prve zlatne rezerve Narodne banke nove Jugoslavije.

Ikona je, međutim, ostala tamo gde je sakrivena tih aprilskih dana 1941. godine.

Dva džipa stigla su u ranu zoru, bez najave. Iz njih su izašli uniformisani ljudi sa oružjem. Uskoro je počeo i pretres. Bio je četvrtak, 18. septembar 1952. godine. Uprava državne bezbednosti Crne Gore počela je – posle nekoliko dojava – temeljan pretres manastira Ostrog. Naime, iako je arhimandrit Leontije zvanično slavljen, a njegova predaja zlata slavljena kao patriotski čin, čaršija je bila ubeđena da je nešto zlata ipak ostavljeno sakriveno. Priče su se godinama uporno ponavljale, pa su na kraju sabrani podaci o količini zlata koje je prijavljeno sa onima o zlatu koje je odneto prilikom evakuacije u London i podacima o zlatu koje su zaplenili Nemci i Italijani. Taj zbir je onda upoređen sa količinama zlata odnetim iz beogradskog trezora: nešto – između četrdeset i sedamdeset kilograma, zavisno od računice – je zaista nedostajalo…

I prilikom ovog pretresa zaista je nađena jedna količina neprijavljenog zlata, što je za dalju priču manje značajno. Na sreću arhimandrita Leontija, baš tada je u toku bila međunarodna konferencija o restituciji opljačkane imovine u toku Drugog svetskog rata, i viši državni interesi diktirali su da se – što je moguće više – umanji bilo šta što bi naknadno bilo pronađeno u Jugoslaviji.

Na sastanku u Beogradu, 13. juna 1953. godine, državni savetnik u Ministarstvu inostranih poslova FNRJ dr Milan Bartoš sve je to vrlo precizno objasnio predstavnicima policije, suda i tužilaštva:

“Istraga po slučaju otkrivanja izvesne količine zlata u manastiru Ostrog ne vodi se sa dovoljno budnosti, tako da su podaci o toj istrazi poznati i široj javnosti, te postoji opravdana bojazan da su ti podaci već sada poznati inostranstvu. To bi moglo imati dalekosežne negativne posledice na aktuelni postupak kod Tripartitne komisije za restituciju monetarnog zlata, odnosno vraćanje jugoslovenskog zlata opljačkanog tokom Drugog svetskog rata, koji još nije okončan.”

Volšebno su izmenjene optužnice i smanjene količine za koje je država teretila nesrećnog arhimandrita. Presudom Okružnog suda u Cetinju, 7. septembra te godine, osuđen je na samo godinu i po dana zatvora. Dobro držanje u toku rata, kao i činenica da je preko šest stotina kilograma zlata sam prijavio odmah po oslobođenju, uzete su mu kao zvanične olakšavajuće okolnosti.

Islednik UDB-e, Risto Vuković, pitao je – kada je sve već bilo gotovo – arhimandrita Leontija:

“Šta ti bi da se, kao sveštenik i iskusan čovjek, upuštaš u sve to? Kako nisi uspeo da iščupaš iz kandži pohlepe?”

“Ne može, moj Vukoviću, miš proći kroz vreću brašna, a da mu barem rep ne ostane brašnjav” – bio je sveštenikov odgovor.

Po izdržanoj kazni, od 1. januara 1955. godine, rešenjem Vlade Narodne republike Crne Gore arhimandritu manastira Ostrog, Leontiju Mitroviću, dodeljena je i državna penzija. Uživao ju je, međutim, samo deset meseci: umro je 18. novembra te godine.

Mnogo je, međutim, zanimljivija sudbina same Lukine ikone Bogorodice, koja je, zajedno sa ostale dve malteške relikvije, takođe pronađena prilikom pretresa. Očigledno, u tom trenutku niko od policijskih, pravosudnih i drugih državnih funkcionera nije tačno znao o čemu se radi. Mogli su, doduše, da shvate vrednost zlata i dragog kamenja kojim je ikona bila ukrašena, ali ne i da prepoznaju njenu umetničku i istorijsku vrednost.

Tako je ikona, za koju nisu znali tačno šta je, kome pripada i šta bi sa njom trebalo učiniti, na kraju završila u sefu Državne bezbednosti u Titogradu. Priča se da je tadašnji predsednik Vlade Narodne republike Crne Gore, Blažo Jovanović, kada je video dragocenosti, rekao:

“To odmah u trezor i nemoj da to neko zloupotrijebi.”

Tako je proteklo još četvrt veka. Tek 18. januara 1978. godine, posle ličnog naređenja tadašnjeg predsednika Izvršnog veća SR Crne Gore, Marka Orlandića, ikona Bogorodice Filermske izvađena je iz sefa Državne bezbednosti i zvanično predata Komisiji za odnose sa verskim zajednicama izvršnog veća.

Dva dana kasnije relikvije su – po prvi put nakon što su se, u XIV veku, spojile na Rodosu – razdvojene: 20. januara 1978. godine ruka Svetog Jovana Krstitelja i deo krsta na kojem je razapet Isus Hrist predate su Mitropoliji Crnogorsko-primorskoj Srpske pravoslavne crkve, a 25. januara ikona Bogorodice Filermske, zajedno sa još jednom ikonom, muzeju u Cetinju.

U zvaničnom zapisniku o primopredaji ostalo je zabeleženo da su muzeju predate:

“jedna ikona nekog sveca okovana zlatom i ukrašena skupocjenim kamenjem i jedna ikona, sa drvenim okvirom, sa likom Sv. Jerotija”

Te godine stvarna vrednost ikone bila je procenjena na deset godišnjih budžeta Crne Gore.

Ikona Bogorodice Filermske nalazi se i danas u Narodnom muzeju na Cetinju, u blindiranom i klimatizovanom prostoru, u središtu omanje sale –„Plave kapele“ – posebno dizajnirane za njeno čuvanje. U muzejskoj postavci slikarstvo ikone je slabo uočljivo, kad se posmatra sa predviđene udaljenosti, što zbog neprozirnog tamnog homogenog sloja, što zbog stakla koje je štiti. Slikani dio je teško uočljiv i zbog činjenice da zlatni okov upija svetlost, čineći lik još tamnijim.

O tome da se ikona Bogorodice Filermske, zajedno sa ostalim malteškim relikvijama, nalazi u Crnoj Gori javnost je, po prvi put, obavestio mitropolit Amfilohije, 1993. godine.

Red Malteških vitezova saznao je za ovu činjenicu tek 1994. godine, od jednog lekara iz Hrvatske koji je obavestio Veliki priorat u Beču o tekstovima koje je našao u tadašnjim beogradskim novinama…

U proleće 2012. izvršena su prva ozbiljna konzervatorska ispitivanja ikone, u kojima su učestvovali i stručnjaci iz Narodnog muzeja u Beogradu. Povod je bila molba da se ikona pozajmi za izložbu u Muzeju Kremlja u Moskvi, u leto te godine.

Istraživanja su pokazala ozbiljna i duboka oštećenja, i umesto originala, u Moskvu je otišla jedna od kopija ikone –  ona sačinjena u Rusiji, 1852. godine, koja se danas nalazi u Italiji.

XI

Umesto zaključka: gradovi, zemlje i sudbine

Filermosa 2Svi gradovi i zemlje, narodi i vladari koji su – duže ili kraće vreme – posedovali ikonu Bogorodice Filermske suočili su se sa velikim nesrećama po njenom odlasku – neki vrlo brzo, neki mnogo kasnije.

Jerusalim su razorili Rimljani, 70. godine. 1517. su ga osvojili Turci, a 1917. Britanci. Od 1948. do 1967. godine je grad podeljen između Izraelaca i Arapa. Poslednjih godina postao je jedan od opasnijih gradova na svetu.

Konstantinopolj su osvojili najpre Krstaši, 1204. a potom i osmanski Turci, 1453. godine. Od 1931. godine i zvanično se zove Istanbul.

Rodos su osvojile trupe Sulejmana Veličanstvenog, 1523. godine. 1912. godine osvojili su ga Italijani, a 1945. Britanci. Tek 1947. godine postao je, konačno, deo Grčke.

Malta je osvojena od Napoleona, 1798. a potom i Britanaca, 1800. godine. 1964. godine postala je nezavisna država. Malteški vitezovi se na nju nikada nisu vratili, osim kao turisti.

Sankt Peterburg kasnije Lenjingrad, doživeo je boljševičku revoluciju 1917. godine, a potom i građanski rat. U Drugom svetskom ratu i opsadi 1941-1944. izgubio je oko četiri i po miliona života, od čega preko milion civila.

Kopenhagen je osvojen od nacista 1940. godine.

Berlin je razoren, a potom i podeljen, 1945. godine. Grad je ponovo ujedinjen tek 1990.

Beograd je bombardovan 6. aprila 1941. i ubrzo potom okupiran. Bombardovan je ponovo, 1999. godine.

Ovog aprila navršiće se tačno 75 godina da se ikona Bogorodice Filermske nalazi u Crnoj Gori. Za to vreme stvorene su dve jugoslovenske države, a nestale tri…

Zanimljive su i sudbine ljudi koji su, voljno ili nevoljno, dolazili u dodir sa ikonom Bogorodice Filermske i bivali u prilici da odlučuju o njenoj sudbini.

Počevši od samog slikara Luke, koga su nevernici u Tebi obesili o jednu maslinu, mnogi od tih ljudi su ubijeni u atentatima i revolucijama: ruski carevi Pavle Prvi i Nikolaj Drugi ili jugoslovenski kralj Aleksandar Karađorđević.

Mnogi su završili život u izgnanstvu: veliki majstor Vitezova Svetog Jovana, Filip Vilijers, Napoleon Bonaparta, jugoslovenski kralj Petar II Karađorđević.

Neki su završili u siromaštvu, kao veliki majstor Vitezova, Ferdinand von Hompeh.

Predsednik Izvršnog veća SR Crne Gore, Marko Orlandić, koji je 1978. odlučio da se ikona Bogorodice Filermske izvadi iz sefa u kojem je provela prethodnih četvrt veka, danas ima osamdeset šest godina.

***

Ovaj tekst posvećen je svim onim ljudima koji, u teškim vremenima i uprkos opasnostima, čuvaju vrednosti koje su im poverene da bi ih predali onima koji će doći posle njih.

 

 

Advertisements