carnaval“Дворска будала има право да каже и најувредљивије  речи краљу. Све је дозвољено за време карневала, чак и песме које су певали римски легионари, називајући Јулија Цезара “краљицом” алудирале су, на врло транспарентан начин, на његове стварне, или претпостављене, хомосексуалне склоности.”

(Умберто Еко)

I

Игре лопова и жандара

monroe stalinУ својој канцеларији у старом делу града, Арон Цибулски је мрзовољно прегледао јутарњу пошту. Понедељак је, сам по себи, већ био довољан разлог за Аронову мрзовољу – пошта је могла само да је додатно повећа. Било је ту позива на разне семинаре, рекламних понуда, адвокатских дописа…

Рани децембарски дани су се неумољиво скраћивали и свест о предстојећим празницима увек би асоцирала Арона на још једну пропуштену годину. Била је то, заправо, протекла година али ју је Арон – скоро на средини својих педесетих – подсвесно доживљавао као пропуштену.

Када је завршио са поштом, наш јунак се препустио наредној фази свог јутарњег ритуала: читању таблоида. Таблоиди су – као у старом Египту изнутрице жртвених животиња – представљали најважнији вид сазнавања истине у Склавонији. Искусни аналитичари могли су, зависно од тога који је таблоид шта и где објавио о коме, да прилично прецизно предвиде даљи ток догађаја.

Арон није имао такве амбиције. Пошто је већ унапред знао шта ће у њима бити објављено, таблоиде је читао из забаве, очекујући да види нешто о њему познатим људима. Баш као што се десило и тог јутра. На средњим странама високотиражног “Квика” виде добро познато лице, изнад којег је био и пригодан наслов:

“Оливија Смит више није у вези са Бартом Стефанисом”

“Хм, нисам знао ни да јесте…” – помисли Арон – “…али у сваком случају још увек лепо изгледа.”

Прилично бизаран текст испод слике говорио је како лепа презентерка јавног ТВ сервиса Склавоније и млади, недавно разведени, опозициони политичар наводно више не живе заједно. Аронова сећања на то како је Оливија изгледала пре двадесет година прекинуо је телефонски позив секретарице:

“Други секретар британске амбасаде потврдио је кафу за сутра у 13 часова.”

Други секретар британске амбасаде био је курир са личном поруком од шефа мисије ЕУ, Дебенхама, и Арон се запита има ли нешто ново у Склавонији што би од њих двојице могао да сазна, или ће по обичају они то тражити од њега.

Већ је каснио на састанак у Привредну комору, али ипак узе “Квик” још једном и запали цигарету. Више није гледао Оливију него Барта. Имао је неки неодређени осећај да би од тог младог човека могло нешто да буде.

Излазећи из канцеларије, рекао је секретарици кратко:

“Ванда, припремите ми прес клипинг о Барту Стефанису. Режим га ионако држи под медијском цензуром, нећете имати превелики посао.”

У наредних неколико дана, Арон је прибавио доста информација о Барту Стефанису – то су углавном биле разне сплетке које је измишљала докона чаршија у Белбургу и преко осамдесет посто је морало да буде одбачено као погрешно или непоуздано већ после прве озбиљне анализе. Преосталих двадесет посто, међутим, полако је почело да се уклапа у једну занимљиву слику.

У осиромашеном и подељеном друштву, пуном ожиљака из претходне три трауматичне деценије, доминирала је десница. Са краватама или у јагњећим кожусима, са лаптопом или са камом међу зубима, светски образована или неписмена, свеједно, десница је представљала доминантан политички дискурс Склавоније. У тој ситуацији, Барт Стефанис је кренуо у оснивање странке која се од самог почетка јасно определила као левичарска.

У друштву пуном корупције и криминала, лажних диплома и реформисаних екстремиста, Барт Стефанис није имао ниједну аферу финансијске природе. Није имао ни рачуна у иностранству. “Наравно, шта ће му рачуни у иностранству када нема ништа да стави на њих.” помислио је Арон када је ову информацију добио од једног свог доушника.

Био је мало нестрпљив, и то је Арон приписао његовој младости. Није био вешт у лагању, и та искреност је чак деловала симпатично. “Добро, то све још може да се поправи” помисли Арон.

На Ароновој белој листи, коју је уредно водио за оне личности из Склавоније које су му биле занимљиве, од педесет могућих поена – Арон је оцењивао пет квалитета оценама од један до десет – Барт Стефанис је добио четрдесет четири. Био је тако на другом месту од пет личности које су тада биле оцењиване и имале укупно сто осамдесет пет поена.

Аронова црна листа – али о њој ћемо говорити у једном од наредних наставака наших Прича из Склавоније – имала је такође пет имена, са укупно две стотине петнаест поена.

Игра лопова и жандара улазила је у занимљиву фазу.

Арон поново узе насловну страну “Квика” од пре неколико дана:

“Као Стаљин и  Мерилин Монро” помисли, сетивши се једне карикатуре из америчких забавних магазина.

“Па добро, ако ова луда земља мисли да су јој од свега сада најпотребније иконе, нема никаквих проблема. Добиће и своје иконе. Али не оне које има сада. Ове две су ми баш симпатичне.”

II

Страхови Алексиуса Волфа

Excruciating-FearПредседник владе Склавоније, Алексиус Волф, гледао је забринуто у хрпу папира на свом писаћем столу. Истраживања јавног мнења, та његова некад омиљена литература, сада су постала мучење које је почело да га прогања и у сну. Број процената који би његова Склавонска прогресивна странка освојила на изборима и даље је као прву цифру имао четворку. Друга је, међутим, почела неумољиво да се смањује, тако да се та четворка опасно климала и претила да пре пролећа постане тројка…

Волфови противници злобно су по Белбургу коментарисали да његова сујета не може то да издржи. Али склавонски премијер је добро знао да је на коцки много више. У последње четири године почео је неколико озбиљних пројеката, од којих је већина остала у облику макета. Са суседима из јужне Дукловије закључио је два лична аранжмана правосудне природе од којих је извршио обавезе само у једном; у другом су му то, мимо његове воље, онемогућили Американци али су неки прилично незгодни Дукловијанци, наравно, остали љути на њега. Волфов брат и неколико његових блиских сарадника успоставили су монополе у многим бизнисима, али су њихови рокови трајања били ограничени дужином његове власти. Волф јесте био популаран али је та популарност била импровизација, баш као што је и читава Склавонија – никада превише уређена држава, додуше – под његовом влашћу све више постајала само једна велика импровизација

Алексиус Волф је добро знао да је његова популарност порасла брзо и без разлога, и да ће зато опасти још брже, чак и кад не би било разлога. А разлога је било и превише, почевши од катастрофалних резултата бриселских преговора са побуњеничким племенима на југу, преко гунђања народа на сурове порезнике, па све до бруталне и ружне пропаганде којом су сатанизовани сви Волфови противници…

Ближећи се средини свог мандата, Волф је очајнички покушавао да купи још времена. Знао је да га још увек, преко воље али свеједно, и Руси и Запад и даље толеришу, у страху да га не замени неко ко би био потпуно човек друге стране. Зато је месецима размишљао о томе да редовне изборе, у пролеће наредне године, за скупштине склавонских провинција и градова, споји са ванредним парламентарним на којима би добио још четири године мандата…

Председник Склавоније, Томас Николас, његов бивши шеф, све више се окретао Москви и постајао му све невољнији савезник. А готово половина његове владе, Волф је то добро знао, примала је инструкције не од њега, већ од америчког амбасадора Хувера Пулмана.

“Замисли, пошаљу ти амбасадора чије презиме подсећа на усисивач.” – цинично је помислио Волф и презриво бацио међу старе папире божићну честитку из Беле куће коју му је секретарица Жана унела са страхопоштовањем.

И узалуд је, свако јутро када не би био негде на путу, склавонски премијер почињао свој дан сеансом са власником најпознатије агенције за истраживање јавног мнења у земљи, Сергиусом Амадеусом. Сеансом која се, како је време одмицало, од политичке претварала у психотерапеутску. И узалуд је, намамљен богатим хонорарима, јадни Амадеус све више фалсификовао резултате истраживања које би презентовао свом клијенту. И узалуд су, већ истог дана, сви водећи медији Склавоније објављивали резултате тих фалсификата.

Истина се није могла сакрити, и Алексиус Волф је ње постајао свестан: он одавно више није омиљен, а очајнички покушаји да се на силу прикаже како ипак јесте само су помагали да све више постаје и омрзнут. Излаз из политичке реалности, која је била суморна, све чешће је тражио у маштањима.

Волф је маштао о свету у којем, сем његове Склавоније, не постоји ниједна друга држава. О Склавонији, у којој сем његове Склавонске прогресивне партије, не постоји ниједна друга политичка партија. О својој странци у којој, осим њега, не постоји ниједан други члан.

Као мали, Алексиус Волф је највише волео књигу данског психолога и књижевника, Јенса Сисгаарда “Пале сам на свету”, преведену на склавонски још пре његовог рођења, у којој се описују доживљаји дечака који је одједном остао сам на свету и може да ради шта год му се прохте.

Као што смо видели у претходној причи, чудан сплет околности омогућио је Волфу да у Склавонији приграби потпуну, и потпуно неконтролисану, власт. А он ипак није био срећан – ма колико се дворска клика око њега трудила да га заштити од непријатних изненађења, сваког дана би чуо да га неко, негде, ипак, не воли потпуно.

И онда би се у мислима враћао у време у којем је, као дечак, читао Сисгаардову књигу. Књиге одавно није било – Волфови родитељи изгубили су је приликом једне селидбе – али је у његовој свести био сачуван тај сладострасни утисак неограничене себичности који је имао још док је књигу читао као дете:

“Цео свет, само за мене.”

III

Крчма на ободу града

Steen, Inn with Violinist & Card Players 1665-68

На јужном ободу Белбурга, тамо где последње зграде већ гледају на обод планине а уски пут се полако успиње уз њу, изнад ауто перионице налазила се мала крчма, а изнад крчме неколико “соба за одмор”. Певаљка, пуначка офарбана плавуша великих груди у црним мрежастим чарапама, трудила се да погоди неколико тактова познате новокомпоноване склавонске песме док су ретки гости испијали јефтину ракију. Врата су се отворила и у ту смешу дима од цигара, мириса печеног меса, зноја и алкохола ушао је хладан јануарски ваздух.

Човек у плавом капуту погледао је по обичају у угао крчме. Каснио је десетак минута и знао да ће у том углу пронаћи онога кога тражи. Пар тренутака касније, двојица мушкараца су се руковала и – по традиционалном склавонском обичају – пољубила три пута.

Тог дана, место за чудни сусрет изабрао је Сергеј Симонис, шеф оперативног одељења Тајне службе Склавоније. Арон Цибулски је био његов гост.

“Изгледа да је мој возач прошли пут приметио овај натпис – собе за одмор – и после негде испричао како ме никада не чека после ових наших ручкова. Тако да је сада то све дошло до Тамаре и она сада грозничаво иде около и проверава све жене са којима се дружим а имају кола.” – Арон је почео са својим уобичајеним жалопојкама.

Тајни полицајац, међутим, није насео на Аронову замку:

“Како да не. Ту причу не бих купио ни када сам био приправник. Познајући Тамару она мора да ужива што ти прави алиби и истовремено шири легенду о твојим донжуанским амбицијама.” 

Разговор је, међутим, убрзо прешао на озбиљне теме. Сергеј се интересовао постоје ли озбиљне алтернативе Волфовој власти, колико би оне биле под утицајем страних сила, и којих; Арон се опет занимао колико би се Тајна служба Склавоније, у критичним тренуцима, могла одупрети евентуалним диктаторовим налозима да прекрши закон.

“Ако можете да завршите посао сами, без мешања тих странаца, биће безбедније по све нас. Не ваља дуговати ономе који је јачи од тебе.”

Сергеј је говорио мирно и аналитички, али је у његовом гласу био присутан тон озбиљног упозорења.

Арон је запалио цигарету и са занимањем посматрао певаљку. Одједном се окренуо свом саговорнику и рекао:

“Сећаш се књиге Краљевић и просјак, Марка Твена. Читали смо је као деца. Ако бисмо сада ову уметницу довели у владу и дали јој да гради путеве, а министарку довели да пева, мислиш ли да би ико приметио разлику? Ако је, на пример, Дебенхам или Пулман не би приметили, ко би смео нешто да каже?”

Смех два пријатеља помешао се са звекетом тањира на столу на који је уморни конобар поставио велики овал пун мешаног меса.

“А сећаш ли се ти председника Миклошича? Био си му један од блиских сарадника а ја тада још увек само оперативац, али већ на озбиљним пословима. Он није био ни луд, ни криминалац, али је Запад упркос томе покушао да га убије. Бомбардовао му је спаваћу собу. Само зато што им је тада такав био политички интерес. Зато је илузорно очекивати да ће у Волфовом случају сада одједном гледати на морална питања. Све док ова власт смањује територију наше земље твоји пријатељи на Западу ће је подржавати.”

Ова оцена је можда била сурова, вероватно и цинична, али тачна, и то су обојица добро знали. Једно време су јели ћутећи. После су разменили поклоне за тек наступелу Нову годину и наставили разговор ћаскањем о небитним стварима…

***

Тек касније – можда чак и пун сат времена касније – Арон је мирно рекао:

“Крсташки рат за који се спремају против Русије мења целу ову оптику. Притисак у правцу даље фрагментације Склавоније уз истовремену подршку њеном квислиншком режиму само јача позиције Русије а слаби њихове. А имати непредвидивог премијера не одговара ни једнима ни другима. А пре свега, наравно, не одговара свима нама.”

Тајни полицајац је ћутао. Наравно да је и сам знао за ту једначину са више непознатих. Знао је и у којем правцу иде овај разговор и то му се нимало није свиђало. Али знао је и да је, суштински, Арон у праву. Не само кључни међународни чиниоци, него и пословна заједница Склавоније, њена државна администрација, обични грађани, па и саме његове колеге у Тајној служби – свако је осећао неку врсту замора, засићености, па и гађења непотребним конфликтима које је, готово сваког дана, изазивао егоцентричан, а хронично неспособан, премијер.

Арон је наставио:

“Зато мислим да су се стекли сви услови да активирамо трећи протокол. Ако Запад заиста жели да спречи даљу руску експанзију, мораће овде да прихвати одређене персоналне промене. Мислим да ће Џефри бити погодна личност да пренесе ову поруку.”

На помен овог имена, Сергејевим лицем прошла је блага сенка:

“Знаш колико је мало недостајало да твој пријатељ Џефри Барнаби буде ликвидиран, оне августовске ноћи у тој крчми у Травунији? Обична кафанска туча, одједном угашено светло, један прецизан убод ножем… Док би дошла локална полиција наши људи би извукли тог Рома и вратили га у затвор одакле је и био доведен. Сведоци су били пијани, сећали би се неодређено неког Циганина, који никада не би био пронађен, баш као ни нож. Све би се водило као несрећан случај.”

Прошло је преко петнаест година од тих дана, али се Арон наравно добро сећао целе приче. Ликвидација главног британског обавештајца који се у суседној Травунији виђао са људима са којима је припремао октобарски пуч била је пажљиво припремана тог лета, и од ње се у последњем тренутку одустало. Арон помисли како би Мелоди остала сама са четворогодишњим Робертом, а Ендрју и Џени се не би ни родили…

“И немој се заваравати да је то опозвао председник Миклошич. Њему је било потпуно свеједно: рекао је да радимо шта год хоћемо… Одлуку смо донели нас тројица, а да више ни сам не знам зашто смо му поштедели живот.” – наставио је Сергеј, више сам за себе него за свог саговорника.

Арон се само благо насмешио:

“Од вас тројице, један више није међу живима, други је заменик министра и не воли да се подсећа свих тих ствари, али ти се и сам, уосталом, сећаш сасвим добро. Опозвао си акцију због Наташе. Све док је Барнаби био жив, имао си и даље разлог да се виђаш са њом…”

Сергеј је сипао још једну чашу вина, свом госту и себи:

“Опозвао сам је и због тебе. Твоји контакти са Барнабијем обезбеђивали су нам пуних пет година врхунски материјал и могли смо да пратимо целу британску мрежу и у Склавонији и у суседним земљама. Његовом ликвидацијом изгубили бисмо првокласан извор. Ту процену сам, уосталом, и навео у званичном извештају.”

Двојица пријатеља су наздравила чашом опорог, црног вина.

“Наравно, било је и много боље по твоју будућу каријеру што си навео мене, него Наташу. На тај начин си, одмах после октобарског пуча, успео да је скинеш са листе британских агената. Мада то она никада није ни била.”

Аронов коментар био је пропраћен филозофским слегањем раменима. Испао је, против своје воље, циничан више него што је желео. Сергеј је био не само његов добар пријатељ него и добар човек.

Тако да се овај добар човек није наљутио. Заправо, о злобном Ароновом коментару није много ни размишљао. Мисли су му биле потпуно заокупљене женом чије је име, после дужег времена, поново чуо. Покушавао је да се сети њеног лика:

“Дуго времена ништа нисам чуо о њој. И даље је функционер у оној странци у којој је и била? Удала се? Ти је виђаш понекад?”

Арон је потврдно климнуо главом на прва два питања, потом одмахнуо на треће. Без речи. Знао је од самог почетка да разговор о Џефрију неће моћи да избегне и Наташу и било му је помало жао свог пријатеља који ће предстојећи викенд провести у сетним успоменама.

“После свих ових афера последњих месеци помислио сам да је трећи протокол већ активиран? Ти би ми рекао би да јесте, зар не?”

Сергеј Симонис је упитно погледао свог пријатеља и руком махнуо конобару да донесе рачун. Арон је одречно одмахнуо главом:

“Не, све ове глупости о ветрогенераторима и украденим личним картама, све је то мала дечја игра према ономе што ће се сазнати ако се активира трећи протокол. Или се неће сазнати, као што се није сазнало у неким другим земљама.”

Арон Цибулски је избегао одговор на друго питање. Није желео да свог саговорника доводи у непријатну ситуацију, а није хтео ни да га лаже. “Уосталом, овај човек, пре него што оде у пензију, тек треба да одигра улогу свог живота.” – размишљао је .

***

Сергеј је платио рачун и двојица мушкараца су изашла из крчме и упутила се ка паркингу. Док је откључавао кола, тајни полицајац није могао да се уздржи а да не постави питање које га је мучило већ преко петнаест година:

“И шта ће коначно бити са тим твојим приватним извештајима председнику Миклошичу о свим контактима са Барнабијевом мрежом? Нису нађени у председниковој архиви. Цела обавештајна заједница у овом делу света се о томе пита већ годинама. Вероватно постоји и други примерак те ваше кореспонденције?”

Арон је на задње седиште аутомобила спустио кесу са новогодишњим поклонима коју је те вечери добио од свог домаћина. Потом је, више за себе, рекао:

“Постоји. И налази се на сигурном месту, изван њиховог, а и вашег, домашаја. И једног дана, та кореспонденција ће бити објављена, цела.”

Сергеј је пребледео:

“Цела? Ког јебеног дана?”

“Онда када прође двадесет година од последњег извештаја.” мирно је одговорио Арон.

“Али, то ће бити за, за…” – Сергеј је почео да брзо рачуна у глави.

“За нешто мање од пет година, да ти помогнем.”

Једно време обојица су ћутали у колима. Већ су излазили са периферије Белбурга и ближили се главној авенији која је водила ка центру, када је Сергеј резигнирано слегао раменима:

“Знаш шта, за пет година ја ћу бити у пензији.”

Арон се весело насмејао:

“Онда ћу моћи да ти поклоним књигу са посветом, јавно. Прва три примерка сам и наменио баш вама: теби, Џефрију и Наташи. Волео бих да ми дођете на промоцију.”

IV

 Језуитске игре: Игор Дачек

DacekШеф склавонске дипломатије и лидер Социјалистичке партије СклавонијеИгор Дачек, нервозно је испуњавао тикет за спортску кладионицу:

“Барселона – Челзи. То би требало да буде јединица, ако нису продали утакмицу?”

Узалуд је Дачеков најбољи пријатељ, грађевински предузимач, покушавао да му објасни како тако велики клубови не продају и не купују утакмице, министар је свеједно био неповерљив:

“Ти као да си се у Бечу дружио са спортистима а не са шанерима? Продају утакмице и они. Кад могу да продају државе и главе, могу и утакмице.”

Дачеково незадовољство имало је, наравно, дубље разлоге од тог тикета. Већ скоро годину дана, на седницама владе, готово да је у ваздуху могао да осети Волфову мржњу. Али и ван тих седница, најмање једном недељно, његов премијер би на несрећног Дачека пуштао своје хајкаче, који су се утркивали у разним увредама.

Плаћени новинари би објављивали “поуздане вести” да ће овај или онај од Дачекових блиских сарадника бити ухапшен – а доста њих је стварно и било, и то је овим гласинама увек давало ону додатну уверљивост.

Волфов пропагандни тим је посебно уживао да шефа дипломатије своје земље доводи у различите понижавајуће ситуације – једном су му чак наместили и интервју са неком опскурном новинарком која није носила гаћице, и његово ознојено дебељушкасто лице снимали скривеном камером…

Озбиљни амбасадори у Белбургу једно време су били запањени, а после су, са уобичајеним цинизмом, целу ову перверзну игру приписали “националним особинама Склавонаца”. Била је то фраза коју су и иначе користили често, увек када неки феномен нису могли да објасне својим шефовима.

Али упркос томе, Дачек је језуитском мирноћом играо своју сопствену игру: сараднике који би били ухапшени пуштао је низ воду, ситна понижења углавном игнорисао, а диктатора Волфа у јавности хвалио.

***

Син полицајца из провинције можда није био ни најпаметнији ни највреднији, а свакако ни најпоштенији, међу склавонским политичарима. Ипак, и они који га нису волели морали су да му признају један квалитет, редак међу свим његовим колегама: здрав разум. Већ одавно је био свестан катастрофалне политике владе чији је први потпредседник и све већег незадовољства у народу. И управо зато је, плански и систематски, у сваком свом иступању истицао да одлуке – не само оне стратешке, већ дословно све – доноси сам премијер, и само премијер, и да се он, Дачек, ту уопште ништа и не пита. Помаже, ето, у тој спољној политици, ту су и постигнути неки успеси, и он подржава владу, али у њој ни о чему не одлучује…

Игор Дачек је добро знао да ће се исувише надуван балон у једном тренутку распрснути, као мехур од сапунице. Његови поверљиви људи из унутрашњости Склавоније редовно су му доносили извештаје о све већим конфликтима у разним градовима, конфликтима у којима – по правилу – учествују различите интересне групације у оквиру саме владајуће странке. Било је ту запаљених аутомобила, намештених хапшења, претњи и уцена. Готово да није било већег града у Склавонији у којем, у локалном одбору Волфове странке, нису седели и локални криминалци.

У контактима са пријатељским амбасадорима Дачеку би дискретно било саветовано да издржи још мало.

“Ви сте фактор стабилности на овом немирном простору. А у оквиру промена које су неминовне бићете и гарант континуитета до којег је нама једино стало.”

Ове две реченице, у претходних неколико месеци, шеф склавонске дипломатије чуо је и на енглеском, и на руском, и на немачком. Није, наравно, знао ниједан од та три језика, али је непогрешиво препознао три иста пара реченица, у српским преводима која су му дала три различита преводиоца…

И тако је Игор Дачек, у жељи да изгради мост према другој страни, још крајем претходног лета договорио стратегију: двојица људи – један његов млади сарадник и један ветеран његове странке – прихватили су његов предлог да играју улогу опозиције унутар власти, најпре се подсмевајући, а потом и отворено критикујући, различите бесмислене поступке премијера Волфа. Стратегија је била краткорочно ризична, али дугорочно исплатива.

Сваки пут када би сујетни премијер полудео и хистерично захтевао да се непослушни казне, флегматични Дачек би само слегао раменима и пожалио се и сам: “Ето, и мене они руше, шта ја ту могу.” Волфови сарадници би онда кренули са салвама уобичајених оптужби, клевета и увреда, али њих је већ било тако много, и понављале су се тако често, да их је све мање људи схватало озбиљно. Тако би се убрзо заборавиле. И тако, сваки пут поново…

Наговоре полтрона којима је био окружен, да Дачека и његове социјалисте потпуно избаци из владе, а непослушног шефа дипломатије ухапси, Волф је волео да слуша – годиле су његовој сујети – али се није усуђивао да послуша. Дискретни савети из неколико страних амбасада, извештаји Тајне службе о расположењу народа, али и линија мањег отпора – жеља да се избегне непотребна афера која би и њему самом штетила – све то је, заједно, увек одлагало коначан обрачун.

Тако су пролазили дани и недеље, а полако и месеци. Обрачун са привидно послушним а заправо потпуно непоузданим Дачеком све чешће је постајао још један, додатни, мотив за ванредне парламентарне изборе…

Истовремено, све више Склавонаца – иако највећи број њих Дачека није претерано волео – почело је да о њему размишља као о мањем злу или барем делу мањег зла. Јер, од Алексиуса Волфа веће зло тешко да је могло да се замисли.

Почетком године, Дачек је по први пут имао и озбиљне тајне контакте са два опозициона лидера – у једном случају посредовала је руска дипломатска мисија у Белбургу а другом британска – и са њима договорио наредну фазу великог плана. Министар спољних послова је у тим разговорима био категоричан:

“Оног момента када прогута мамац и распише те изборе, он је наш и Божји. Дакле, потребно је само да га убедимо да је омиљен и непобедив. Сваки човек воли да верује у лепе ствари, чак и када су оне неистините.”

Тако је, најпре полако и невољно, а онда сваким даном све више, добро обавештени део опозиционе јавности у Склавонији размишљао о Игору Дачеку као о једном нужном, макар и привременом, злу – као делу нове коалиције којом ће се склавонски диктатор коначно склонити са власти тог пролећа.

Са временом, та размишљања су почела да се размењују међу различитим људима, а извештаје о свим тим контактима Тајна служба Склавоније редовно је достављала премијеру Волфу, потхрањујући тако његову параноју. Волфов презир према свом шефу дипломатије претворио се у мржњу, која је расла сваким даном. Ситна пукотина претворила се у озбиљан расцеп, а потом и у рупу која је претећи зјапила.

***

“Divide et impera, опробани аксиом тираније, је под неким околностима једина политика којом се републиком може управљати на правичним принципима.”

Возећи се на аеродром тог јутра, Арон Цибулски се сетио ове реченице америчког државника и писца Томаса Џеферсона из “Федералистичких списа”, док је гледао још једну насловну страну склавонског таблоида. Са ње се смешило пуначко лице фриволне плавуше Зелде Михелс, једне од Волфових министара, која је у заносу очекиване предизборне борбе рекла:

“Социјалисти су бедници.”

Дошавши на аеродром који је носио име великог склавонског проналазача, Арон је дао новине свом возачу: биле су му згодне да очисти ветробранско стакло које се замаглило.

“Прочитали сте их шефе?” упитао је возач.

“Ма шта прочитао, написао…” одговорио је весело Арон и ушао у аеродромску зграду.

У рукама је држао цедуљу на којој му је Тамара тог јутра написала врсту ружа који треба да јој купи у фри шопу приликом повратка: “DIOR Realto 988 или Chanel Emotion 92″.

Као у Шекспировој “Бури”, сви глумци су полако учили своје улоге, неко брже а неко спорије. Сценографија се постављала на своја места. Публика је још увек куповала карте, иако се први чин већ ближио крају.

“Остало је само да напишемо последњи чин.” помисли задовољно Арон док се Ербас 380 полако подизао са писте аеродрома у Белбургу.

V

Боја новца

LondonИако је енглески говорио прилично добро, тог јутра је Волф одлучио да, ипак, говори на свом матерњем, склавонском језику. Био је, наиме, љут. Посебна екипа његове омиљене телевизије Purple непотребно је кренула на далеки пут: од награде којој се надао није било ништа…

У огромној згради од стакла и челика, у престоници велике западноевропске земље, заједно са премијерима Дукловије, Илирије, Травуније, Дарданије, па чак и сопствене отцепљене јужне покрајине, Алексиус Волф је од велике међународне банке очекивао подршку. Банке дају подршку новцем, разуме се, и свих шест присутних премијера је добро знало да тај новац, барем тог понедељка, неће добити. Очекивали су, међутим, барем нека чвршћа обећања која би могли да искористе у пропагандне сврхе, када се врате кући.

Волф је, међутим, за разлику од својих колега, жељно очекивао и ту награду – за најуспешнију реформску владу у протеклој години, или тако некако – за коју су му, пред полазак, неки његови полтрони рекли како ће је “сигурно добити”. Банка, међутим, никада није делила никакве награде, још од свог оснивања пре четврт века, али ту истину нико није смео да му саопшти.

Без те награде, без обећања да ће добити неке паре којим би могао да се похвали у Белбургу, са неколико куртоазних тапшања по рамену, Волф се осећао фрустрирано. Није био главна звезда ове приредбе. Нервозан, из ВИП собе је избацио своју несрећну министарку Зелду Михелс и градоначелника Белбурга, Синдика Малуса. Није желео сведоке свог незадовољства и понижења…

У паузи за коктел, Арон Цибулски је шетао по сали, носећи у рукама шољу чаја и одсутно се јављајући неком познанику кога би ту и тамо видео. Посматрао је свет око себе и у глави регистровао реакције које би чуо. Преко две стотине бизнисмена, финансијера и инвестиционих банкара окупило се да чује неке новости из шест малих земаља које су тог дана представљене. Тих новости, барем оних добрих, тог понедељка, међутим, није било.

“Докле ћеш да шеташ са том шољом Ароне? Подсећаш на Хичкока у епизодним улогама у сопственим филмовима. Он би увек носио неку такву шољу?”

Стари пријатељ је био причљив и Арон одложи шољу. Погледом је тражио конобара у нади да би можда могао да нађе неки виски. Пријатељ је настављао да брбља о свему и свачему, непогрешиво одајући ону олаку површност, тако својствену људима који немају о чему озбиљном да размишљају:

“Већ двадесет година се ти и ја Ароне виђамо по оваквим скуповима и ви Склавонци још нисте успели да уђете у Европску унију?”

Конобар се појавио управо у тренутку када је Алексиус Волф, праћен свитом која је трчкарала иза њега, тмурног лица напуштао зграду велике банке. Арон узме две чаше, пружи једну свом пријатељу, и погледом отпрати чудну поворку. Стара пословица и овог пута се потврдила: једна слика говорила је више од хиљаду речи. Лице склавонског премијера имало је боју новца: зелену. Арон се окрете и одговори:

“Нисмо, ето. Али за то време сте ви успели већ и да изађете. Изгледа да се тамо нећемо срести.”

Наредног јутра, возећи се према аеродрому, Арон је променио дестинацију повратка на својој електронској карти. Уместо у Белбург, продужио је мало даље, за Дубаи. И, то још увек није био крај његовог пута…

VI

Нагодба у сенци минарета

Lala-Masjid-448x249“Добродошли у овај свети дом. Кад смо већ комшије, сматрао сам да је добро да се упознамо.”

Глас, на једва акцентованом енглеском језику, није међутим звучао пријатељски, па чак ни комшијски. Висок човек, са дугом белом брадом, обучен у традиционалну одећу исламских клерика, гледао је свог посетиоца са једва прикривеном нетрпељивошћу.

Наступило је пар тренутака непријатне тишине. Прекинуо их је слуга који је унео чај. Затим је човек плаве косе и сивоплавих очију рекао кратко, благо подигавши обрве:

“Слушам Вас.”

Његов домаћин је за то време размишљао:

“Није се уплашио да овде дође потпуно сам, без икаквог обезбеђења. Дакле, све што смо чули о њему од браће из Судана било је тачно. Хајде да заиста видимо од каквог је материјала тај човек саздан.”

Маулана Абдул Азиз, имам чувене Црвене џамије и незванични лидер најопасније исламистичке паравојне формације у великој земљи јужне Азије извадио је велики бели коверат и преко ниског стола са гарнитуром за чај ноншалантно га пружио свом госту:

“И пре него што сте дошли код нас, ми смо се о Вама врло добро распитали.”

Џефри Барнаби, нови резидент британске обавештајне службе МИ-6, знао је добро шта се у том коверту налази. Био је то уосталом саставни део његових припрема пред одлазак на ново постављење. Ипак, морао је да уложи огроман напор да избегне дрхтање руку, пречесто трептање, ширење ноздрва или било који други знак који би могао да ода страх. Намерно је оставио коверат да лежи на столу неколико тренутака док је ставио две коцкице шећера у шољу са чајем и отпио један гутљај.

Потом га је узео, отворио, и почео да вади фотографије великог формата, једну по једну.

“Ваша супруга Мелоди, испред своје адвокатске канцеларије у Пимликоу, зар не? А на овим наредним је Ваш старији син Роберт, на Оксфорду, и млађи, Ендрју на колеџу у Итону. Требало би да буде и четврта?”

Абдул Азизово лице, са једва приметним осмехом у угловима усана, и његов готово подругљив глас, нису сакривали осећање тријумфализма. Али иза те арогантне маске, клерик је брзо размишљао:

“Пасји син није уопште изненађен. Његови претходници су се тресли од страха. Са каквим човеком ми сада имамо посла?”

Енглез је из коверта полако извадио и четврту фотографију. На њој је било његово најмлађе дете, петогодишња Џени, снимљена на изласку из вртића у једном енглеском провинцијском градићу. Све четири фотографије носиле су један те исти недавни датум –  снимљене су, на четири различите локације, у четвртак у недељи пред Божић. Џефри је размишљао:

“Ангажовали су четири тима првокласних оперативаца за овај посао. То су готово сви ресурси Ал Каеде у Британији. Било би свакако безбедније да је један тим обавио све у четири дана, али хтели су да оставе утисак моћи.”

Џефри је полако све четири фотографије поново ставио у коверат који је вратио тачно на место на које га је клерик првобитно и ставио. Осећајући на себи рендгенски поглед једног од најопаснијих исламских фанатика Азије, мирно је узео своју актен ташну, и извадио коверат исте боје и величине као и онај који је малопре имао у руци:

“Међутим, и ја сам понео сувенире за Вас, комшија.”

Абдул Азиз је био затечен. Ни у једном од претходних случајева његов гост се не би усудио на овакав потез. Али, он је ову игру започео, и сада је морао да је заврши – или да испадне кукавица.

И Џефријев коверат садржао је, занимљиво, тачно четири фотографије, приближно истог формата и квалитета као и оне које су се претходно налазиле на столу:

“Ваша најмлађа жена, Азаде, испред виле у Каиру, са бебом, Асмиром. Он би тек овог пролећа требало да напуни годину дана?”

Џефри се трудио да степен тријумфализма у свом гласу пажљиво одмери, тако да он – колико год је то могуће – буде тачно онолики колики је показао и његов домаћин. Противнику је требало демонстрирати снагу, али не и понижавати га. Не би то било само опасно, него и непотребно.

Абдул Азиз одложи прву фотографију и узе наредне две. Занимљива партија покера се настављала. Гледајући их, слушао је коментаре свог госта:

“Ваша прва жена, Сардана, испред Медитеранске инвестиционе банке у Бејруту. Она води рачуна о финансијама породице, зар не? А на трећој би требало да буде једна од Ваших ћерки, ова што студира енглеску књижевност у Аману, Дарија?”

И британски обавештајац и исламски клерик су потом, једно време, без речи, гледали у четврту фотографију, чија је полеђина била окренута према њима. Први је знао шта се на њој налази, други је то тек требало да открије.

Абдул Азиз је дуго гладио браду и онда, сасвим мирном гласом, рекао Џефрију:

“Шта ти је суђено стићи ће те, па било чак и испод две планине.”

Британац се насмешио и одговорио:

“А шта ти није суђено неће те стићи, па било чак и између твојих усана.”

Очигледно, заједничким цитатом ове суре из Курана, примирје је било на видику, и Абдул Азиз га је први предложио.

Клерик је потом узео и четврту фотографију и загледао се у њу. Његов гост га је пустио пар тренутака и потом – уложивши напоре да свом гласу да додатни тон дужног поштовања – рекао:

“Ваш прворођени син и наследник, Омар. У кампу за обуку добровољаца недалеко од Адена, у Јемену.”

И док је Абдул Азиз паковао своје четири фотографије назад у коверат из којих их је извадио – понављајући мали ритуал свог госта од пре неколико минута – Џефри је, онако узгред, додао:

“Ах да, ми празнујемо Божић и Нову годину, па је мој сувенир начињен нешто касније. Све четири су снимљене 9. јануара.”

Чај је ускоро био попијен, и уобичајених пола сата времена за куртоазну посету ближило се крају. Гост је, говором тела, први дао знак да намерава да се ускоро поздрави са својим домаћином. Ипак, још увек није устао. Између двојице мушкараца, на ниском столу са гарнитуром за чај, стајала су та два коверта, и овај састанак није могао да се заврши а да се њихова судбина претходно не реши.

Ако би Џефри устао и узео коверат који је и донео, а свом домаћину оставио онај који му је био дат, била би то објава рата. Ако би, напротив, први узео онај који му је био дат, а оставио онај који је и донео, била би то капитулација. Ако би свој одлазак одлагао сувише дуго, то би опет био знак несигурности.

Тишину је први прекинуо исламски клерик, који је са стола узео фотографије своје породице:

“Хвала Вам на Вашем поклону, драго ми је да сте били тако пажљиви.”

Барнаби се наклонио и узео други коверат, уз уобичајену фразу:

“The pleasure is all mine.”

Поклони су били размењени, и обе породице, за неко дуже време, сасвим безбедне. Рат против терора ће се, наравно, наставити, баш као и џихад. Али двојица кључних играча у том рату успоставила су, овом посетом и разменом фотографија, један чудан међусобан однос који ће потрајати. У том аранжману, сваки од њих је постао гаранција, али истовремено и талац, безбедности оног другог.

***

Изашавши из зграде, Џефри је полако прошетао преко дворишта које је џамију делило од споредне улице у резиденцијалном кварту у којем се налазила. Оклопљени хамер био је паркиран на углу, а иза њега се налазило доставно возило у коме је била смештена прислушна техника. Тек завршена посета оправдано је процењена као операција високог ризика, и ресурси за извлачење били су у пуној приправности.

Џефри је, међутим, планирао да прошета до своје резиденције – била је уосталом само две улице даље, непуних пет минута хода. Он и Абдул Азиз заиста су били комшије. И баш у тренутку када се спремао да возачу да инструкције да се врати у оперативни центар, зачуо се рески звук нотификације са његовог андроид телефона. Џефри је очекивао поруку на некој од уобичајених апликација, и изненадио се када је уместо тога видео црвени знак на зеленој икони у доњем левом углу екрана. Била је то чувена AlRawi апликација, софтвер који су најбољи информатичари Исламске државе тек недавно развили и чије су тајне западним обавештајним службама – укључујући ту и Џефријеве послодавце – и даље биле већим делом непознате.

Џефри Барнаби се у AlRawi мрежу регистровао претходне јесени, под именом једног од ухваћених оперативаца Ал Каеде у Ливерпулу, а потом је њене кодове разменио – успостављајући тако потпуно заштићену енкриптовану везу – са свега десетак људи у свету. Његов шеф у Лондону је иначе са презиром одбио да буде међу њима, док је његовој жени одувек било лакше да пошаље обичну СМС поруку – и избор није био широк. У тренутку, Џефри се некако понадао да је порука стигла од Катарине, лепе Украјинке која је радила у једној од агенција Уједињених нација у Бечу: ова плавуша му је прирасла за срце још пре десетак година док је он био на служби у аустријској престоници а она стажирала у Ројтерсу, и чудан пар је наставио да се повремено виђа по најразличитијим местима на свету за све то време…

Зато Џефријевом изненађењу није било краја када је, отворивши коначно поруку, видео текст који није био ни на његовом матерњем – енглеском – језику, али ни на италијанском, француском или немачком, које је исто користио. Реченица је била написана на језику који је Барнаби такође знао, али није користио већ пуних петнаест година: склавонском.

“Надам се да си слободан за вечеру. Роштиљ у Монату је и даље добар?”

Британски обавештајац је једно време без речи буљио у екран свог андроида:

“Јебени Арон? I’ll be a monkey’s uncle! Шта он сад ради усред Азије? Да ли је могуће да му је баш толико досадно?”

Уместо да прошета кући, Џефри Барнаби је отишао до канцеларије. Из кола је дежурном у оперативном центру дао хитан налог да провери листе путника на свим летовима који су тог поподнева долазили у престоницу, и потражи име склавонског држављанина, Арона Цибулског

Млади оперативац је брзо одрадио свој задатак: чим је крочио у своју канцеларију на другом спрату зграде у модернистичком стилу, у дипломатској енклави престонице, Барнабија је чекала тражена информација:

“Лет компаније Emirates из Дубаија, слеће вечерас око 18 часова.”

VII

Карневалска поворка

Venice CarnivalФебруар је полако прелазио у март, а предизборна хистерија у Белбургу ближила се врхунцу: из малих и великих градова, из северних равница и са јужних планина, из фабрика и надлештава, у Волфов кабинет стизали су предлози кандидата за посланике.

Министре у влади којом је председавао, Алексиус Волф је дубоко презирао. Волео је често да их понижава, и са и без разлога, и тог дана је смислио ситну пакост: ниједног свог министра неће пустити да буде на листи посланичких кандидата. Унапред је уживао замишљајући их како ће се, у наредна два месеца, увијати као црви и, погледима претучених паса и без речи које неће смети да изговоре, очекивати од њега неку лепу реч, неки осмех, или само људски поглед: било који знак господареве милости.

Потом се дао у потрагу за угледним личностима. Патећи од комплекса ниже вредности, Волф је цео живот сањао да буде у друштву таквих личности, подсвесно очекујући некакав трансфер којим ће тај њихов углед прећи и на њега. Али авај, заиста угледним личностима Склавоније није падало на памет да уопште буду виђени са опскурним премијером, а камоли да буду на његовој листи…

Већ месец дана Волфови сарадници су слали поруке, дискретне посреднике, обећавали новац и разне услуге… Са легендарним фудбалером, режисером светског гласа и кошаркашким тренером чак је и вечерао – сва тројица су га, међутим, учтиво али одлучно, одбила.

На крају је књига пала на четири слова. Новинар, остарели плејбој, морао је да прихвати место кандидата јер се плашио за посао свог сина, запосленог у једном министарству. Тениски тренер је био уцењен дугом које је његова приватна фирма имала према јавном предузећу где су били смештени терени његове школе тениса. Оперској певачици је било обећано место директора опере у главном граду северне склавонске покрајине. Професионални учесник на ауто-тркама очекивао је спонзорство за свој тим у наредном циклусу такмичења.

Новинарски и дипломатски кругови у Белбургу добро су знали да изненадна блискост ово четворо људи са Волфом и његовом странком није никаква љубав. “То је обична проституција.” – рекао је бесно један опозициони политичар својој жени на дан када је фамозна листа објављена. “Мени пре личи на силовање.” – одговорила је резигнирано ова банкарка…

На остала места на листи, хировитошћу које се, да су којим случајем живи, не би постидели ни Нерон ни Калигула, Алексиус Волф је поставио најразличитије и најбизарније људе које је, у земљи којом је владао, уопште могао да нађе: монархисте и републиканце, левичаре и десничаре, симпатизере НАТО пакта и моћне Русије, несвршене студенте, пропале предузетнике, фалсификаторе диплома и звезде са опскурних телевизија…

Алексиус Волф наиме, није волео лојалност. Пошто је и сам био нелојалан – својим уверењима, својој жени, својим сарадницима и својој земљи – он ту особину није волео ни код других људи. Лојалност према себи самом је презирао; лојалност према другим људима је мрзео.

Сличан презир Волф је гајио и према институцијама: факултети и академије, новине и телевизије, судије и тужиоци, војници и полицајци, конзули и амбасадори, владике и рабини, банкари и ревизори, општине и градови, обавештајци и министри, порезници и библиотекари… Све ове јавне послове требало је испразнити од било какве садржине, тако што би систематски били поверени људима без икаквог знања и интегритета. Карикатуре од људи требало је да направе карикатуре од послова који су радили, а потом, сви заједно, и карикатуру од целе земље.

Био је то страшан и разарајући, али заправо једини начин на који би Алексиус Волф могао да се, у сопственим очима, осећа довољно значајним и вредним да би сам себе могао да сматра за историјску личност, за чим је целог живота жудео. Идеја о његовој сопственој величини могла је да опстане – и концептуално и практично – једино на, и у, ништавилу свих људи са којима би долазио у додир.

На овим изборима, ред за уништење дошао је коначно и на парламент. Листа посланичких кандидата коју је склавонски диктатор саставио личила је, на крају, на једну велику карневалску поворку.

Као и на сваком карневалу, и та листа коју је Алексиус Волф предводио била је својеврстан реверзни ритуал. Све друштвене улоге биле су изокренуте и све норме о пожељном понашању суспендоване. Лаж се ценила уместо истине; потказивање уместо солидарности; увреда уместо учтивости. И као што би у Средњем веку за потребе карневала испразнили све магацине са храном – сматрало се да би се она на топлом времену које је неминовно долазило ионако покварила, па ју је зато требало појести одмах – тако су и у Склавонији у месецима уочи избора трошили све паре заостале у буџету.

Као у старим римским Сатурналијама, и на Волфовој листи је била успостављена она привремена, лажна, социјална једнакост. Као и учесници правог карневала, и Волфови кандидати су сви носили маске, које су им омогућавале кршење свих правила пристојног понашања.

И као што учесници карневала, за све своје грехове из претходне зиме оптуже лутку која се налази на челу поворке – господара карневала – тако су и кандидати на овој листи, за све оно што су говорили и чинили, и чега се можда понеко од њих бар у себи и стидео, сматрали да је одговоран њихов господар карневала. Њихов носилац листе, Алексиус Волф. Он је био инструмент – господар али и истовремено и коначна жртва – њиховог ритуалног прочишћења.

VIII

Тајне трећег протокола

vintage_old_paper_pen_watch_writing_stamp_postcard_74947_3840x2400Енглез је погледао на свој Constantin Vacheron – скупоцени сат добио је као лични поклон Краљице, за двадесет пет година одане службе Империји – имао је још један сат до слетања авиона из Дубаија. Стандардна оперативна процедура захтевала би хитну консултацију са његовим колегом у Белбургу, Дебенхамом, како би се упознао са најновијим догађајима у Склавонији и боље припремио за предстојећу вечеру.

Барнаби је, међутим, био enfant terrible – познат по кршењу оперативних процедура од своје ране младости – а Дебенхама је и иначе сматрао за ноторно неспособног. Уместо телефонског позива, сипао је француски коњак и из великог хумидора извадио Монтекристо. Врло пажљиво, из сефа је узео албум са старим фотографијама и почео да га прелистава…

Убрзо, листање се зауставило на једној страници. Оној истој на којој се зауставило и претходног пута, и оног пре њега… На црном картону налазиле су се три фотографије мањег формата. Најпре, два мушкарца и једна бринета заједно, сви негде на почетку или средини својих тридесетих година, опуштени и насмејани. Отворена флаша шампањца била је сведок неке прославе? Потом он сам, лежерно загрљен са младом женом која му је седела у крилу. И коначно, то лепо овално лице, уоквирено црном коврџавом косом, са прћастим носем и помало напућеним уснама, снимљено из близине. И посвета, на полеђини већ пожутеле фотографије:

“Џефрију, са љубављу, Наташа.”

Дежурни је морао да се двапут накашље да би човек у фотељи уопште приметио његово присуство у кабинету:

“Петнаест до шест господине. Ваш возач је спреман и чека на улазу, џипови са контрапратњом су распоређени по траси до аеродрома.”

Џефри је одсутно подигао поглед са албума и један тренутак одсутно гледао у младог сарадника покушавајући да се сети где се налази. Коначно је одмахнуо главом:

“Нема потребе. Повуците све људе, извезите Астон Мартина из гараже и донесите ми кључеве. Возићу сам.”

***

Млада полицајка на пасошкој контроли збуњено је гледала у црвени пасош Републике Склавоније – дотад га никада у животу није видела.

“Да ли је Вама потребна виза за улазак у нашу земљу” збуњено је питала.

“Распитајте се.” одговорио је кратко Арон.

Неколико минута касније, на шалтеру се појавио бркати капетан, шеф граничне полиције аеродрома, носећи Аронов пасош са широким осмехом:

“Сахиб Вас чека на службеном улазу. Молим Вас, поздравите сахиба. Реците да га је капетан Ибрахим поздравио, он мене зна.”

Арон је кратко климнуо главом, узео свој пасош и кренуо. Била је то уобичајена сцена, која се понављала приликом свих његових сусрета са Џефријем, у разним земљама у којима је службовао…

Астон Мартин са дипломатским таблицама убрзо је напустио круг аеродрома.

“Само да знаш, резервацију коју си направио у Мариоту смо ти отказали. Спаваћеш код мене у резиденцији. Не желимо да ти ујутро сакупљамо комадиће.”

Џефри није дозволио ни могућност да се овој опцији разговара. Арон је слегнуо раменима. Град је заиста постајао опасно место и сваких недељу или две по једна експлозија у његовим густо насељеним деловима односила би по десетине жртава. Туристичке атракције, па чак ни луксузни хотели, нису биле никакав изузетак. Џихад је био у пуном јеку.

Иако је Монат заиста био један од бољих ресторана у граду, Џефри је кувару у резиденцији дао налог да припреми Ароново омиљено јело: јагњетину у млеку са каријем.

“Није ваљда и Монат постао опасан?” – упита Арон подсмешљиво – “Ми Склавонци смо навикли и на ратове и на мафијашке обрачуне, уосталом.”

“Није постао опасан, али је постао незгодан. Тамо скоро сваке вечери навраћају Американци. Не треба без потребе да привлачимо њихову пажњу јер ће онда, по свом обичају, почети да сплеткаре, а то не желимо.” – Џефри је, по обичају, био практичан.

Послуга је сервирала вечеру и донела неколико флаша вина из подрума. Арон је изабрао шпански Cordoniu-Raventos из 2006. године. Озбиљан разговор је могао да почне.

***

“Заиста не могу чак ни да замислим некога ко би нам био кооперативнији од њега. Он испуњава све наше захтеве, више него што од њега и тражимо, па чак и оне које не уопште и не тражимо. Образложити због чега би његова промена сада била целисходна, са тачке гледишта наших интереса, било би равно решавању квадратуре круга.”

Џефри Барнаби није волео да се бави политиком, али ово јесте било питање од којег не само да нису могли да побегну, већ од којег су морали и да почну… Аронов одговор претворио се у питање:

“Ми Склавонци никада нисмо волели НАТО пакт, а искрено, никада нисмо волели ни наше власти. Из различитих разлога, додуше. Али, та два невољења сада све више прелазе у мржњу, и једно и друго. И шта мислиш, када се те две мржње буду спојиле – а спојиће се неминовно у једном човеку – ко ће ту на крају бити губитник, а ко добитник?” 

Арон је на тањиру пажљиво слагао, са једне стране пиринач а са друге комадиће јагњетине. Потом их је, заједно, посуо прахом од карија. Енглез га је посматрао са занимањем:

“Ми ћемо ионако овог лета изаћи из Европске уније. Американци ће тек имати своју забаву на јесен. Да нам је Склавонија заиста толико важна, зар не мислиш да бисмо тамо послали неког способнијег од Дебенхама? Ваљда ћете губитници бити ви, Склавонци? Тако је бар до сада било?”

Арон је отпио гутљај шпанског вина, а лицем му се ширио израз злобног задовољства:

“Да, тако је до сада било. Али овог пута највећи губитник ћеш бити ти, Џефри. Била би ти то трећа крупна грешка у каријери. Прву си направио када си дозволио да Миклошич, за само две године, од фактора стабилности постане касапин.  Због те твоје грешке сте морали да уђете у рат. Другу си направио кад си своје бивше сараднике из октобарског пуча оставио без контроле, па су, пуштени са ланца, одмах убили човека којег си баш ти довео на власт. Ако би Склавонија до краја ове године потпуно пала под руски утицај, то не би била Волфова грешка, него твоја, и то трећа. С обзиром колико година имаш, вероватно и последња.”

Остатек вечере је завршио у непријатној тишини. Џефри је размишљао о упозорењу које је добио:

“Арон јесте мој пријатељ, али последњих пар реченица је рекао са чудном, себи сасвим несвојственом, хладноћом у гласу. И то његово подсећање је можда звучало непријатно, али је било тачно. Управо због те две кључне грешке које сам направио у Склавонији ја никада нисам постао директор МИ 6, иако сам два пута био најозбиљнији кандидат. Био сам преко деценију у самом врху, у првих шест људи Службе, али би се испред мене увек, и то баш у тренутку када се разговарало о избору на највише место, испречио неки костур из тог склавонског блата. И сада сам опет на једном од најтежих послова – ово је највећи центар британске обавештајне службе у иностранству, и под собом имам преко четири стотине врхунских оперативаца – ово је место одакле се иде или у директорску фотељу или у пензију. И опет, ту је та проклета Склавонија, и могућност те треће, фаталне, грешке. Упозорење које сам добио можда јесте био покушај Аронове манипулације, али је његова рачуница, као и увек, сасвим тачна.”

Два чудна човека су потом прешла у библиотеку, где је домаћин сипао коњак у чаше. Запаљене су и кубанске цигаре…

“Упозорио си ме и претходна два пута, али нисам те довољно озбиљно схватио. И ми већ неко време добијамо информације да Волф изазива све више конфликата, а да руски утицај у Белбургу јача са сваким даном. Ти процеси јесу паралелни, али си ти заиста први који ми је скренуо пажњу да су они и узрочно-последично повезани.”

Џефри је био забринут. Био је, као што смо већ рекли, практичан човек и размишљао је шта би ту могао да уради:

“Да дамо налог Дебенхаму да мало смањи ту своју подршку вашој влади? Тачно је да то полако поприма патетичне и неукусне размере?”

Арон је одмахнуо главом:

“Не занима ме пуно Дебенхам, он је уосталом твој службеник па види шта ћеш са њим. Ако изађете из ЕУ ваљда ће му мандат свакако престати. Али, ако желиш заиста да спречиш оно што прети да се деси, постоји само један начин.”

Енглез је подигао обрве са изненађењем и чуђењем, и одједном упитао:

“Трећи протокол или четврти?”

Његов гост је отресао дим из цигаре у велику пепељару од порцелана на којој је био нацртан Черчилов лик:

“Трећи, да после не би морао да размишљаш о четвртом.” 

Џефри је размишљао пар тренутака о Ароновом савету. Знао је само за један део документације, онај у фасцикли са црвеним корицама која се чувала у згради на Темзи. Остатак је био у Ленглију. Две пријатељске службе су водиле паралелна досијеа, чију су садржину понекад размењивале, али чешће не.

“Трећи протокол не можемо да активирамо без Американаца. Њихови приоритети су ове године други: премијер Дукловије и лидер оног вашег склавонског ентитета у Травунији. Обојицу желе да виде на суду до краја ове године због корупције. Очекују средином године и додатну гужву у Вардарији.” 

Арон је слегао раменима:

“Онда мислим да је најбоље да зовеш Ларија и скренеш му пажњу да се околности мењају. Што раније почну о томе да мисле, то боље.”

Енглез се замислио:

“Претпоставимо, за тренутак, да се Американци и сложе. И претпоставимо да је материјал, онај у нашој, и онај у њиховој фасцикли, довољно убедљив да Волф потпише оставку…”

Џефри је знао да је друго питање, практично, само реторско: свака од те две фасцикле садржала је материјал довољно убедљив да Волф не само потпише оставку, него и побегне главом без обзира. Били су тамо уредно сложени транскрипти пресретнутих разговора, тајни видео снимци, изводи са рачуна из десетак страних банака, изјаве блиских сарадника дате под заклетвом истражним судијама у неколико европских земаља… Ипак, мучило га је једно друго питање:

“Знаш да трећи протокол захтева не само квалитетну, него и унапред припремљену замену. У осетљивом тренутку трансфера власти мора се избећи вакуум. Имаш ли већ сада у виду неког човека за ту улогу?”

Џефри и Арон разговарали су цело вече на енглеском. Али, на ово питање је Арон изненада одговорио на склавонском:

“Немам човека. Имам жену.”

Обојица су се насмејала овој малој игри речи, да би Енглез потом озбиљно запитао:

“Када смо пре неколико година активирали трећи протокол у Илирији, такође смо нашли жену као замену. Жене су увек добра решења за такве ситуације. Пошто их сви сматрају привременим, не изазивају превелике отпоре. Претпостављам да сада нећеш да ми кажеш њено име?”

Арон је климнуо главом:

“Исправно претпостављаш. Њено име ћеш добити онда када механизам буде покренут. А то ћеш ми потврдити поруком.”

Арон стави руку у џеп, мислећи да ће тамо наћи неки лист празног папира. Али, у сакоу из којег је и отишао из Белбурга пре две недеље нашао је само Тамарину цедуљицу са маркама ружа који би требало да јој купи у фри шопу:

“Ако трећи протокол буде покренут, послаћеш прву марку, а ако не, онда другу.”

Џефри Барнаби је једно време гледао у цедуљу:

“Диор или Шанел? Твоја жена воли ове проклете Французе, баш као и моја.”

IX

Сан у авиону

business class airplane“Како се ти заправо враћаш кући? – питао је Џефри следећег јутра, возећи Арона на аеродром – “Одавде нема директних летова до Белбурга.

“Преко Беча, бићу тамо неколико сати.” – одговорио је Арон – “Хоћеш да свратим до УН-а и поздравим Катарину кад већ будем у граду?”

Британски обавештајац је возио свој Астон Мартин. Сунце је полако излазило на источном хоризонту, изнад високих планинских врхова. Иза њих су се пружала непрегледна пространства Кине. Енглез је извадио своје Mont Blanc наочаре за сунце из касете кола. На тренутак је изгледало као да Ароново питање није ни чуо. Тек после пар минута одговорио је:

“Не. Хвала ти на понуди. Али бих те замолио нешто друго. Кад дођеш у Белбург, поздрави Наташу. Кажи јој да ћемо се, вероватно, ускоро видети.”

Арон је задовољно климнуо главом. Бринета дугих ногу, коврџаве косе и прћастог носа, више није изгледала као некада, наравно. Двадесет година је однело свој данак. Сада је, уосталом, имала десетак килограма више. Имала је и мужа и двоје деце. Али је и даље била врло лепа жена. И, баш као и некада, и сада је почињала да игра своју улогу – главну епизодну улогу, могли бисмо да кажемо – у тој шекспировској слагалици коју је Арон полако и стрпљиво састављао.

Аеродромска зграда била је готово пуста. Преко две трећине летова било је отказано у последњих годину дана због ризика од тероризма, нарочито оних за Европу. Западне авиокомпаније нису више могле да нађу осигуравајуће куће које би прихватиле да покривају ризике летова из овог града. Путницима за преостале две или три дестинације у Европи остали су на располагању само летови домаће авиокомпаније. Арон је посматрао три стјуардесе покривене косе како улазе у авион. Размишљао је да ли ће у њему бити било каквог алкохолног пића…

Џефри Барнаби је изашао на аеродромску терасу да попуши цигарету и сачека да авион са његовим пријатељем полети. Тог јутра је његов кабинет јавио у председништво владе да се око писте распореде додатне снаге безбедности. Нису биле ретке ситуације у којима су терористи Ал Каеде покушавали да, сакривени око аеродрома, из преносних ракетних система гађају и цивилне авионе приликом полетања.

Џефри је размишљао о двојици људи са којима је разговарао претходног дана, о исламском фанатику Абдул Азизу, и о том склавонском ђаво-би-га-знао-шта-већ Арону Цибулском. Размишљао је о тајанственој жени која ће му можда бити представљена као кандидат за премијера Склавоније, ако се Лари у Ленглију буде сагласио да се механизам трећег протокола пусти у погон. Знао је да би то захтевало и његов поновни долазак у Белбург, после скоро двадесет година. Потајно је прижељкивао тај долазак: радовао се новој игри мачке и миша са Русима. Али, размишљао је, замишљао је заправо, како Наташа сада изгледа…

Велики Боинг 777 узлетео је у правцу запада. Испод њега су се најпре виделе страћаре нехигијенских насеља око аеродрома, а потом високи минарети џамија. Ту слику су после заменили врхови високих планина, под сталним снегом и ледом. И Арон је рамишљао о протеклом дану. Отпио је велики гутљај Џек Данијелса – стјуардесе су, у бизнис класи, ипак послужиле и алкохол, али само оним путницима који нису били муслимани. Помисли на двојицу својих пријатеља, Сергеја и Џефрија, и њихов – чинило се неизбежан – поновни сусрет са Наташом…

“Људи су тако предвидиви. Потребно је само…”

Крај Аронове мисли се помешао са првим тренуцима његовог сна. После непроспаване ноћи, седам сати лета до Беча пружало је обиље времена за одмор. Арон је у свом сну видео ту карневалску поворку, старлете загрљене са криминалцима, коцкаре и сецикесе, прорицатеље судбине и мађионичаре, пајаце и шибицаре… Сви они су носили велики транспарент на којем је писало “Склавонија побеђује”, док је на челу те чудне поворке поносно наступао велики мајстор карневала, Алексиус Волф. Пристојни људи су се пред њима склањали у страну, као да би их чак и случајна блискост са том опскурном поворком изложила ризику од неке заразне болести.

Арон је у свом сну видео и Сергеја и Џефрија, како на главном градском тргу, чекајући поворку да дође, заједно пале велику ватру. И потом Наташу, како обојицу узбуђено упозорава:

“Они ће га бацити у ту ватру! Сви они у поворци. То се увек на крају деси карневалским луткама.” 

Али двојица мушкараца нису обраћали пажњу на упозорење жене коју су обојица волели. Радили су свој посао, или бар оно за шта су мислили да им је посао. Као у неком надреалном филму Клода Шаброла, и у Ароновом сну поворка је изгледала као неки велики danse macabre који се неумољиво приближавао месту на којем ће се ова прича завршити, на онај једини могући начин на који и може да се заврши.

“Молимо путнике да вежу појасеве, исправе наслоне седишта и подигну сточиће испред њих. За неколико тренутака почињемо слетање на бечки аеродром Швехат.”

Звонки глас стјуардесе бадемастих очију, на помало исквареном енглеском, пробудио је Арона и тако га ускратио баш за оних неколико тренутака у којима би видео крај свог сна. Поправио је чвор на кравати и помислио како је понекад добро не знати баш све унапред.

“Какво је време тамо доле, да ли сте можда чули?” – упитао га је путник који је седео до њега, амерички официр који је ишао кући на одсуство.

“Време? Тамо је време карневала.” – одговорио је Арон одсутно.

***

Овај текст, инспирисан романом “Банкет у Блитви” Мирослава Крлеже, посвећен је мом пријатељу и великом поштоваоцу Крлежиног дела, београдском новинару Милошу Васићу и његовој жени Тањи – са жељом да њихова заједничка кутија оловних слова потраје још дуго.

Advertisements