IMG_20160318_215554

Umetnost proizvodi ružne stvari koje često postaju lepše sa vremenom. Modni kreatori, na drugoj strani, proizvode lepe stvari koje često postaju ružne sa vremenom.”

(Žan Kokto)

 

 

I

Prolog: kuća na Ferenc Deak trgu

deak_ferenc_ter_4Subota je osvanula sa kišom koja je već satima dosadno rominjala, kao što već kiši u novembru u srednjoj Evropi. Klara se probudila rano: bilo je dosta stvari koje je planirala da uradi tog dana.

Najpre je napisala dva pisma. U jednom, naslovljenom na gradske vlasti Budimpešte – drugove u Sekciji za kulturu Narodnog odbora – predložila je tri imena za koje je smatrala da bi najbolje mogla da rade njen dotadašnji posao. U drugom su se nalazile, kako je navela, magyarázatok és utasítások, “objašnjenja i instrukcije”.

Sa svog pisaćeg stola, u penthausu na poslednjem, sedmom spratu zgrade na Ferenc Deak trgu, pogledala je kroz prozor: levo se pružao pogled na Dunav i Lančani most, zaklonjene koprenom kiše. Ispred je bio veliki park a iza njega obrisi Bazilike Svetog Ištvana. Desno su velike avenije, Andraši i Kiralji, vodile prema istoku.

Bilo je već oko deset sati kada je Klara skinula svoju kućnu haljinu i počela da se presvlači. Uprkos desetinama svečanih i skupocenih haljina u ormanu koji je zaposeo čak tri od četiri zida njene spavaće sobe, izabrala je jednostavan beli komplet – suknju i bluzu – koji je najviše volela i najčešće nosila. Posao koji je odlučila da tog dana uradi nije zahtevao suviše luksuznu odeću, ali ipak – bila je to odlučila još odavno – nije mogao da se obavi ni u kućnoj haljini. Dugo je birala cipele, ali na kraju nije obukla nijedne.

Potom je, iz kutije sa starim fotografijama izvadila sliku svog pokojnog muža, Pala, onu na kojoj je najlepše – tako je bar ona mislila – izgledao i iz vremena kada su bili najsrećniji. Poljubila je fotografiju i stavila je u džep svoje bluze.

Dve bele francuske pudlice, Šanel i Telija – jedino društvo koje je Klara imala u svom stanu – nezainteresovano su posmatrale svoju gospodaricu. Psi su bili navikli, već nekoliko godina koliko su bili kod nje, da Klara u to doba ide u svoju uobičajenu šetnju. Ipak, ona ih je tog jutra dodatno nahranila i zamenila vodu u činiji.

Došla je do vrata od stana i otključala ih. Potom je izašla na malu terasu i pogledala, još jednom, oko sebe, pokušavajući da uoči svaki detalj u panorami svog rodnog grada. Znala je da je to, naravno, nemoguće, ali je želela da ih bar što više vidi i zadrži u narednih nekoliko trenutaka sećanja.

Neki sakriveni posmatrač bi očekivao da će žena svaki čas zaista izaći: bila je obučena za izlazak, vrata su bila otključana, bilo je potrebno još samo da obuče cipele – nekoliko pari je ležalo razbacano na podu njene spavaće sobe – i uzme mantil i kišobran: i jedno i drugo čekali su spremni u predsoblju.

I onda se Klara odjednom vratila sa terase, izašla iz salona kroz druga vrata, prošla kroz dnevnu sobu i ušla u kuhinju. Skinula je naočare i pažljivo ih stavila na sto. Došavši do prozora koji je gledao na svetlarnik primakla je stolicu i popela se na nju, a potom, sa sebi svojstvenom elegancijom i lakoćom kao da je takve stvari činila svaki dan, skočila u smrt, raširenih ruku, kao da skače u plivački bazen.

Bila je subota, 13. novembar 1976. godine, oko jedanaest sati pre podne. Klara Rotšild, krojačica, modna kreatorka, kostimografkinja, vlasnica nekoliko ekskluzivnih salona, zvezda predratnog budimpeštanskog i posleratnog pariskog džet-seta i na kraju direktorka elitnog socijalističkog državnog preduzeća, završila je svoj život u sedamdeset trećoj godini, po sopstvenom izboru.

II

Klara Rotšild: detinjstvo i mladost

old budapestKlara Rotšild rođena je 22. februara 1903. godine u Budimpešti, prestonici mađarskog dela tadašnje Austro-Ugarske. Njen otac, Avram Rotšild, bio je poznati ženski krojač, baš kao i njena majka. Krojački saloni – a negde pred kraj te decenije porodica Rotšild imala je dva u centru Budimpešte, u ulicama Ferenc Deak i Doroti – sa svim svojim drangulijama, postali su tako omiljeno igralište male devojčice.

1925. godine  Klara se udala za Pala Glukštala, tekstilnog trgovca. Nije bio to samo jevrejski brak – bio je to i brak u kojem je biznis ostao u porodici. Brak koji je uostalom mnogo više podsećao na ozbiljnu poslovnu integraciju, i u kojem se i biznis brzo razvijao. Početkom tridesetih godina Rotšildi otvaraju i treći modni salon, ovog puta na Menhetnu Budimpešte, u čuvenoj Vaci ulici. Ovim salonom, ekskluzivno namenjenim damama iz visokog društva, od 1934. godine rukovodi naslednica Avrama Rotšilda, Klara.

Pred kraj 1937. godine, Klara je dobila i prvi u nizu svojih važnih državnih zadataka, koji će – na ovaj ili onaj način – obeležiti i ostatak njenog života. U pratnji visokog funkcionera mađarskog ministarstva spoljnih poslova, u njen salon ušla je lepa crnomanjasta devojka koja je tek bila napunila šesnaest godina. Zbunjena Klara upitala je šta ovi neobični gosti traže, i jedva je uspela da prikrije svoje iznenađenje kada je čula da se radi o venčanici. Safinaz Zulfikar, pripadnica egipatskog plemstva iz Aleksandrije, već u januaru sledeće, 1938. godine, udaće se za egipatskog kralja Faruka. Buduća egipatska kraljica, Farida, između Londona, Pariza i Beča, za mesto u kojem će se sašiti njena venčanica izabrala je baš Budimpeštu. Samo zbog salona Klare Rotšild

Samo nešto više od dve godine kasnije, aprila 1940. godine, Klara Rotšild je bila kreator venčanice na još jednoj važnoj državnoj svadbi. Ovog puta, njena mušterija je bila Ilona Edelshajm-Guljaj, izabranica Ištvana Hortija, starijeg sina mađarskog šefa države, regenta Mikloša Hortija.

Narednog proleća, 1941. godine, Mađarska ulazi u rat: u aprilu sa Jugoslavijom, a krajem juna i sa Sovjetskim Savezom. Komplikovani lanac događaja koji će promeniti sudbine miliona ljudi, a među njima i porodica Rotšild i Glukštal, nepovratno je pokrenut.

III

Beli telefon za crne vesti

Vintage-French-Style-Phone.-Nostalgic-Cream-and-Gold1Telo je našao domar, tek oko dva popodne, kada je došao da uzme ugalj iz malog spremišta: rezervi u kotlarnici gotovo da više nije bilo. Klara je udarila potiljkom o betonski pod svetlarnika i ostala na mestu mrtva. Tanak mlaz krvi mešao se sa vodom na betonu i ta ružičasta smesa se polako kretala prema slivniku. Oči pokojnice ostale su otvorene: po prvi put u mnogo decenija, u njima se ogledao savršeni mir.

Domar je pozvao pripadnika narodne milicije koji je patrolirao kvartom – milicionera Lasla su poznavali dobro stanari oko Ferenc Deak trga – kako bi napravio uviđaj. Ali, znajući ko je njegova stanarka bila i čime se sve bavila, revnosni domar odlučio je da pozove i druga Pištu, stanara sa prvog sprata, za koga je imao saznanja – doduše sasvim neodređena, kakva je kao domar i trebalo da ima – da radi u tajnoj policiji. Potom je telo pokrio jednim starim ćebetom.

Tri muškarca popela su se na sedmi sprat i ušli u stan čija su vrata ostala otključana. Našli su zapečaćene i adresirane koverte na pisaćem stolu. Kroz prozor sa kojeg je stanarka skočila kiša je ulazila u kuhinju i od te vode se već bila napravila bara. Pudlice su lajale.

“Očigledno je u pitanju samoubistvo.” – komentarisao je milicajac Laslo“Napisaću izveštaj i pozvati lekara mrtvozornika.”

Za to vreme, drug Pišta, major u ATH – Allamvedelmi Hatosag ili Službi za zaštitu države – sa zanimanjem je gledao adresate pisama ostavljenih na pisaćem stolu. Potom je došao do belog bakelitnog telefona izrađenog u najfinijem francuskom stilu i, milicioneru ispred nosa, uzeo slušalicu i počeo da okreće broj na brojčaniku:

“Ovaj poziv ima prioritet.” – objasnio je osorno zbunjenom pozorniku. Ali samo koji sekund kasnije, kada se veza uspostavila, i boja njegovog glasa se potpuno promenila. Sada je govorio vrlo ljubazno i gotovo ponizno:

“Kabinet druga generalnog sekretara? Major Kerekeš pored telefona. Imamo jednu, hm, situaciju.”

IV

Ratni dani na Dunavu

Budapest ww2

Prve dve-tri godine rata prošle su, za stanovnike Budimpešte, neočekivano mirno. Frontovi su bili daleko, njihov grad – duboko u centru Hitlerove “nove Evrope” – prilično zaštićen od bombardovanja, a režim admirala Mikloša Hortija, iako je njegov konzervativizam sadržavao jake antisemitske elemente, relativno umeren.

I poslovi porodice Rotšild nastavili su se neometano. Veliki broj nemačkih oficira i diplomata bili su, zapravo, nove mušterije. A Ištvan Horti, kojeg je njegov otac početkom 1942. i formalno postavio za svog zamenika, ne samo dobar Klarin poznanik, već i poznat po javnom zalaganju za zaštitu Jevreja u Mađarskoj.

Početkom Drugog svetskog rata, u Mađarskoj je bilo preko osamsto hiljada Jevreja – svaki četvrti je živeo u Budimpešti – i oni su činili skoro šezdeset posto svih trgovaca, polovinu lekara, četvrtinu pekara i mesara u celoj zemlji. Kao ni u drugim zemljama uostalom, ni siromašni Mađari nisu ih preterano voleli, ali je – još od vremena mađarske revolucije 1848. godine – svaka vlada bila svesna njihovog značaja.

Ovaj krhki ekvilibrijum počeo je da se narušava postepeno. Najpre, nekim slučajnim događajima: krajem avgusta 1942. godine, u nesreći izazvanoj tehničkim kvarom, iznad istočne Ukrajine, srušio se lovački avion kojim je upravljao Ištvan Horti. Stariji sin mađarskog lidera, inženjer koji je godinu dana radio u Fordovoj fabrici u Detroitu, poginuo je u trideset osmoj godini. Tako je Mikloš Horti ostao bez svog projektovanog naslednika, a Klara Rotšild bez moćnog zaštitnika.

Potom su usledili i drugi događaji, ovaj put oni istorijski neizbežni: već krajem te i početkom naredne, 1943. godine, boreći se pod Fon Paulusom kod Staljingrada, razbijena je mađarska Druga armija. Gubitak od sto hiljada vojnika i oficira, za relativno mali narod kao mađarski, predstavljao je visoko traumatičan događaj.

Narednog leta, po prvi put, razbijeni su prozori na Klarinom salonu u Vaci ulici. Ogorčena zbog rata koji je gubila, i suočavanja sa krahom svog sna o “Velikoj Mađarskoj”, masa je u jevrejskim radnjama potražila odušak za svoj gnev. Nemačka ambasada u Budimpešti – koja je mesecima podstrekavala ovakva osećanja – bila je van sebe od sreće. Još samo nekoliko meseci Jevreji u prestonici biće zaštićeni od “konačnog rešenja”, ali njihov položaj postajao je sve teži. Mnogi su iskoristili taj trenutak – poslednji, kako će se ispostaviti – da pobegnu iz zemlje, ali su AvramKlara Rotšild odlučili da ipak ostanu. Verovali su da su njihove društvene i političke veze dovoljna garancija bezbednosti.

U proleće 1944. godine jedinice Crvene armije počele su da se približavaju mađarskim istočnim granicama. Admiral Horti je, preko diskretnih posrednika, planirao separatni mir, najpre sa zapadnim saveznicima, a onda i sa Sovjetima. Nemci su sredinom tog meseca, u tzv. “Operaciji Margareta”, oko Budimpešte rasporedili nekoliko većih jedinica i time izvršili pritisak da se u mađarske strukture vlasti uključi sve više pronacističkih simpatizera.

Tog proleća, u Pariz Istoka dolazi “opunomoćeni predstavnik Rajha za Mađarsku”, SS brigadni general Edmund Vezenmajer, i njegov saradnik, specijalista za “konačno rešenje” jevrejskog pitanja, Adolf Ajhman.

U maju je počela mađarska epizoda Holokausta – oko tri četvrtine mađarskih Jevreja najpre je – sa nemačkom pedantnošću – sakupljeno u nekoliko geta, a potom železničkim transportima upućeno na poslednje putovanje – u Aušvic.

Tog leta, u želji da obezbedi zaštitu za svoju porodicu, Klara se preko svoje mušterije Marije Vezenmajer upoznaje sa njenim mužem Edmundom. Bračni par Vezenmajer priređuje večeru za svoju krojačicu i ljubazni Edmund je tom prilikom uverava da nema ama baš nikakvog razloga za brigu. Kako bi se izbegli rizici nekog slučajnog incidenta, njeni roditelji i muž biće odvedeni u geto, gde će biti pod njegovom ličnom zaštitom. Klara će, za to vreme, moći neometano da nastavi sa svojim radom.

I tako je jevrejska krojačica zaključila nevoljnu faustovsku nagodbu sa SS generalom. U očekivanju da spase svoje roditelje i muža, prihvatila je da bude njegova lična Jevrejka i, istovremeno, ulaznica u visoko društvo Budimpešte. Po premijerama, na modnim revijama i u barovima mađarske prestonice, Klara Rotšild i Edmund i Marija Vezenmajer bile su narednih par meseci nerazdvojni gosti. Ona, sa žutom trakom i Davidovom zvezdom, on sa crvenom trakom i kukastim krstom.

U avgustu je Horti, međutim, za novog premijera imenovao generala Gezu Lakatoša, poznatog po antifašističkim stavovima. Bio je to krupan – ispostaviće se, neoprostiv – znak neposlušnosti Hitleru. Bilo je to i vreme kada je puč u Rumuniji zatekao Hitlera nespremnog – Rumunija je prešla na stranu saveznika – i on nije želeo da istu grešku ponovi u Mađarskoj.

Sredinom oktobra, u operaciji Pancerfaust, SS major Oto Skorceni kidnapovao je drugog Hortijevog sina, Mikloša mlađeg. Ucenjen, njegov otac je potpisao dokument kojim se odrekao vlasti u korist Ferenca Salašija, vođe mađarskog nacističkog pokreta “Strelasti krstovi”. Potom je interniran u Nemačku gde je dočekao i kraj rata, naredne godine.

Glavni grad polako postaje vojno područje pod upravom SS generala Karla Fefera Vildenbruha. Krajem oktobra 1944. godine konačno je zatvoren i “Salon Klara”, a 7. novembra prethodnice Crvene armije ulaze u istočna predgrađa Budimpešte.

Bračni par Vezenmajer, od kojeg je Klara očekivala zaštitu, nestaje jednog jutra bez pozdrava, i Klarin život je tih dana visoko ugrožen, ne samo od Ajhmanovih jedinica koje sistematski traže zaostale Jevreje, već i od različitih mađarskih paravojnih formacija.

U tom kritičnom periodu, Klari pomaže još jedna bivša mušterija – Barbara Hog, ćerka direktora holandskog Filipsa za Mađarsku i – kako će se posle rata pokazati – britanskog špijuna, Lole Smita. Barbara, usred noći sa petog na šesti novembar 1944. godine, evakuiše Klaru iz njenog stana i, u saradnji sa portugalskim diplomatom Karlosom de Tekseirom, odvodi je u jednu od tzv. “sigurnih kuća” koje je, “za potrebe švedske diplomatske misije” obezbedio diplomata ove zemlje, Raul Valenberg.

U toj kući će Klara Rotšild, zajedno sa još dvadesetak budimpeštanskih Jevreja, provesti narednih sto dana, do konačne predaje nacističkih formacija opkoljenih u gradu.

V

Propali vikend druga Janoša

kadar-620x350Neprijatan rezak zvuk crvenog telefona – aparat je bio takozvani “specijal”, odnosno služio je samo za specijalnu liniju kojom su bili povezani najviši državni i partijski funkcioneri međusobno, kao i sa najvažnijim institucijama – razbio je tišinu novembarske večeri u rezidenciji na Balatonu. Bilo je oko šest sati uveče.

Generalni sekretar Mađarske socijalističke radničke partije, Janoš Kadar, provodio je vikend na Balatonu sa suprugom, Marijom Tamaskom. U svojoj šezdeset četvrtoj godini, već punih dvadeset godina – još od sovjetske intervencije i sloma antikomunističke pobune 1956. godine – Janoš Kadar je bio na čelu mađarske države i partije.

Vodeći pažljivo računa da ne ponovi greške svojih staljinističkih prethodnika, koje su i dovele do krvavih događaja 1956. godine, Kadar je razvio koncept tzv. “gulaš komunizma”, omogućavajući tako Mađarima, iako postepeno i oprezno, mnogo liberalniji i lakši život od onog u samom Sovjetskom Savezu, a o drugim zemljama tzv. “Istočnog bloka” i da ne govorimo. Jugoslavija se, naravno, u to društvo nikada nije računala, niti se sa njom mogla porediti, ali su jugoslovenske “vesele sedamdesete” i za Janoša Kadara ostale uzor na koji je, u granicama u kojima mu je to bilo dozvoljeno, pokušavao da se ugleda.

Poslednji dan radne nedelje, petak, Janoš je proveo u Budimpešti, učestvujući, između ostalog, i u radu žirija koji je trebalo da odredi mađarsku predstavnicu na izboru za Mis sveta, naredne, 1977. godine. Tog dana, kandidatkinje su nastupale u najnovijim modelima luksuznog donjeg veša, proizvedenim u mađarskim fabrikama. Tek predveče, bračni par Kadar stigao je u rezidenciju na Balatonu.

Zvuk specijala je, dakle, bio poslednje što bi u subotu uveče Janoš voleo da čuje. Ti pozivi nikada nisu značili neku dobru stvar – najčešće su se svodili na neko gunđanje Brežnjeva iz Moskve – i zato su njegovi saradnici u kabinetu vodili računa da ga zovu što ređe.

“Druže sekretaru, dobili smo izveštaj kriminalističke policije grada Budimpešte. Klara Rotšild izvršila je samoubistvo danas oko podne, skokom kroz prozor.”

Glas dežurnog u kabinetu bio je zbunjen. Mladi saradnik zapravo nije znao da li je to vest koja opravdava uznemiravanje generalnog sekretara u toku vikenda ili ne. Bilo je o tome različitih mišljenja, još od tri popodne kada im je informaciju preneo požrtvovani major Kerekeš, a naročito od pet, kada su dobili i zvaničan izveštaj budimpeštanske policije i nalaz lekara mrtvozornika. U Kabinetu je preovladao stav da ipak – imajući u vidu međunarodni angažman pokojnice – o tragičnom događaju treba obavestiti generalnog sekretara pre ponedeljka, i vrući krompir uvaljen je mladom saradniku.

Ali, Janoš Kadar nije bio ljut. Bio je više zbunjen i pomalo tužan. Zbunjen, jer je tu vest sada morao da saopšti svojoj ženi, čije omiljene modne kreatorke više nema. Tužan, jer je Klara Rotšild bila jedna od celebritija njegovog “gulaš komunizma”, živi dokaz teorije da se, čak i u socijalizmu, žene mogu lepo oblačiti.

“Sećaš li se kad nam je prošle godine uginula ona mačka?” – počeo je Janoš oprezno.

“Sećam se. Dobri Janika, ti si mi ispričao celu priču o tome kako se mačka, eto, popela na krov, pa je više nećemo viđati. Samo da se ne bih potresla.” – odgovorila je Marija razneženo.

“E vidiš, to sam zapravo hteo da ti kažem. Danas se i Klara popela na krov. Mislim, pala je sa krova. Odnosno, pala je sa prozora. U stvari, drugovi u Budimpešti kažu da je Klara skočila kroz taj prozor, iako to niko nije video…”

Marija Tamaska je počela da plače. Klara Rotšild joj je, vremenom, postala više od krojačice, ili modistkinje, kako ju je njen muž nazivao. Rođena u siromašnoj porodici, sa mladošću provedenom uglavnom po štrajkovima, demonstracijama i ponekad zatvorima, Marija Tamaska je od Klare slušala priče o tom, njoj nepoznatom, svetu predratne Budimpešte. O balovima i prijemima, o lepim ženama i prinčevima na belim konjima, o kristalnim dvoranama i cvetnim aranžmanima… Bio je to svet protiv kojeg se Marija borila, koji je pobedila, i koji konačno više nije postojao. Ali barem jednu malu oazu tog sveta, pažljivo ograničenu i brižno negovanu, Klara Rotšild je uspela da sačuva u svom salonu u Vaci ulici. I prva dama Mađarske volela je da ide kod nje u goste, i sluša priče kako je to nekada sve izgledalo.

“Znali smo da je stara i sve slabijeg zdravlja. I eto, mi Mađari smo skloni samoubistvima, više nego drugi narodi.” – Janoš je pokušavao da racionalizuje tragičan događaj i nekako umiri svoju ženu.

Međutim, Marija je odjednom prestala da plače. Očigledno, setila se nečeg važnog:

“Ali Janika! Pa ti moraš odmah sada da zoveš i Beograd i Beč! Jovanka i Vera moraju da nađu nove krojačice. A i sigurno bi htele da pošalju vence na sahranu…”

I dok je njegova žena nastavljala priču, predlozima raznih detalja ceremonije predstojeće sahrane, kako bi joj koji pao na pamet – to je svakako morao da bude “događaj na nivou”, dostojan pokojnice – Janoš Kadar je shvatao da mu je taj vikend propao.

Umesto odmora na Balatonu čekala su ga dva neprijatna telefonska razgovora, sa liderima svog južnog i zapadnog suseda. Jugoslovenskom prededniku Josipu Brozu Titu, i austrijskom kancelaru Brunu Krajskom, trebalo je da objasni da će njihove žene morati da nađu nove krojačice…

VI

Gospođa vlasnica postaje drugarica direktor

Clara

U utorak, 13. februara 1945. godine, poslednje nemačke i mađarske jedinice u Budimpešti – ostaci šest SS divizija koje su branile grad u okruženju od decembra prethodne godine – predale su se snagama Drugog ukrajinskog fronta Crvene armije, kojima je komandovao maršal Rodion Malinovski.

Par dana kasnije, Klara Rotšild je konačno izašla iz sigurne kuće, koju je – pod švedskom zastavom i sa tablom švedske ambasade – uspostavio diplomata Raul Valenberg. Tek tada, Klara je shvatila da ju je ljubazni nacista Vezenmajer prevario: njeni roditelji bili su još prethodnog leta odvedeni u Aušvic i ubijeni, a njen muž Pal odveden na prinudne radove na izgradnji fortifikacija oko grada, gde se te zime razboleo i vrlo brzo umro.

Raul Valenberg, čovek koji je Klari spasao život, nestao je mesec dana ranije iz opkoljene Budimpešte: pozvan na razgovore u sovjetsku vojnu komandu uhapšen je pod optužbom za špijunažu. Veruje se da je, te ili naredne godine, i ubijen u zatvoru Lubjanka u Moskvi. Veruje se – jer o tome ne postoji nijedan zvaničan dokument, niti je pronađeno mesto gde je sahranjen.

Klara Rotšild imala je tada četrdeset dve godine i bila je potpuno sama. Njeno jevrejsko poreklo i buržoaska prošlost nisu joj bili saveznici u novom vremenu koje je neumoljivo nastupalo.

Nekoliko nedelja radila je na raščišćavanju ruševina, a potom i na kopanju luka i krompira na poljima oko Budimpešte. Kada se sve polako smirilo, Klara je – sve negde do kraja 1945. godine – zarađivala za život prodajući novine na ulici.

Tek u proleće 1946. godine, u prizemlju zgrade obnovljene posle bombardovanja, otvorila je ponovo, mali krojački salon. Jednu od svojih starih krojačica srela je sasvim slučajno, šetajući oko Ribarske tvrđave u Budimu. Preko nje je našla još dve. Da ne bi primetila neželjenu pažnju, Klara svoj salon nije nazvala “butikom”, nego zanatskom radionicom za prepravku ženske odeće… Tako malu radionicu nikome neće pasti na pamet da nacionalizuje, mislila je.

I, bila je u pravu. Bilo joj je, barem formalno, dozvoljeno da nastavi svoj posao. Kažemo “barem formalno” sa razlogom. Jer, suštinski, Klarini problemi su izgledali nerešivi.

Najpre, njene predratne mušterije su nestale. Fizički – u emigraciji, krematorijumima Aušvica, na bojnim poljima oko Staljingrada ili u radnim logorima novog komunističkog režima – ekonomski – bez para kojima bi mogle da priušte Klarine kreacije – ali i kulturnonovi poredak, tih prvih godina, nije trpeo iskakanje iz strogog obrasca korisne odeće.

Klara, za razliku od predratnih, pa čak i prvih ratnih, godina tada više nije mogla da iz prve ruke prati hirove prestonice zapadne mode, Pariza. Putovanja na Zapad bila su za obične građane nedostupna: retki pasoši su se čuvali u policijskim stanicama i davali korisnicima samo po prethodnom odobrenju iz tajne policije; devize za putovanja mogle su se nabaviti ili na rizičnoj crnoj berzi ili od državnih banaka, ali opet po onom specijalnom odobrenju.

Konačno, u Mađarskoj, tih prvih posleratnih godina, nije bilo ni dovoljno materijala od kojeg bi se šile luksuzne haljine. Ono što je bilo dostupno, skromno i osnovno, odgovaralo je državnim fabrikama konfekcije, kojima je bilo i namenjeno.

Posle nekoliko godina tavorenja, krajem četrdesetih, Klara je shvatila da – tako kako je počela – ništa neće uspeti da uradi. Ako je želela da uspe, morala je da napravi jedan prethodni izbor: da li želi da ostane poslovna žena, ili modni kreator. I jedno i drugo, u to vreme i na tom mestu, jednostavno nije bilo moguće.

I Klara Rotšild je svoj izbor napravila. U proleće 1950. godine pojavila se u Narodnom odboru grada Budimpešte, i zapanjenim drugovima saopštila svoju ponudu. Jednostavnu i, kako je sama to formulisala, u zajedničkom interesu:

“Predlažem vam da državi poklonim vlasništvo nad Klara Salonom. Pošto, bez mene, taj salon nema nikakvu vrednost, spremna sam da nastavim da u njemu radim. Pod uslovom da dobijem položaj glavnog dizajnera i umetničkog direktora.”

Žene pripadnika mađarske državne i partijske elite bile su oduševljene: njihov omiljen salon će opstati, a njihovi muževi će se pobrinuti da on, sada koristeći praktično neograničene državne resurse, dostigne svoju predratnu slavu.

Klarina ponuda je prihvaćena i zaključen je čudan džentlmenski sporazum: drugarica Rotšild imaće neograničene mogućnosti putovanja na Zapad, odakle će u Budimpeštu donositi najnovije modne kreacije iz Beča i Pariza; sve troškove ove male industrijske špijunaže će naravno snositi mađarska država, kao novi ponosan vlasnik ovog preduzeća; Klara će imati potpunu autonomiju u izboru zaposlenih u svom starom odnosno novom, preduzeću; u njenom preduzeću neće postojati ni partijska ćelija ni sindikat…

Jedini izuzetak učinjen je u pogledu imena: državno preduzeće dobilo je nov naziv, birokratski komplikovan i dosadan, u kojem se tek između redova mogla naslutiti stara slava: Salon Klara postao je Ženski specijalni odevni salon.

Gospođa vlasnica tako je postala drugarica direktor.

U ovoj mimikriji prošla je naredna burna decenija: Staljinova smrt 1953. godine; prvi reformski pokušaji Imre Nađa; antikomunistička pobuna 1956. godine i brutalna sovjetska vojna intervencija kojom je ona ugušena; dolazak na vlast Janoša Kadara – rezultata jednog čudnog kompromisa zaključenog te besane novembarske noći 1956. godine na Brionima između Nikite Hruščova i Josipa Broza Tita; prve godine “gulaš komunizma”.

Mađarska je najsrećnija kasarna u sovjetskom vojnom logoru, cinično su tih godina komentarisali zapadni novinari i retki disidenti po Budimpešti.

I jedan od zaštitnih znakova te najsrećnije kasarne sve više je bio ekskluzivni modni salon u Vaci ulici koji je vodila energična Jevrejka.

1961. godine Klara Salon počinje da izvozi prve svoje kreacije na Zapad: uglavnom u Austriju i Nemačku. Te godine, uprkos gunđanjima birokratskih partijskih radnika, modeli Klara Salona prvi put dobijaju svoj zaštitni znak: CR. Iste godine, posle pune jedne decenije, Jevrejka buržoaske prošlosti konačno postaje dovoljno pouzdan kadar da je Narodni odbor grada Budimpešte, po prvi put, imenuje za generalnog direktora Klara Salona.

“Pametno. Zašto bi država plaćala još jednog čoveka koji ne zna svoj posao, da bi glumio kako radi ono što zapravo, od samog početka, radi Klara?”

Tadašnja ministarka kulture Narodne republike Mađarske, Valerija Benke bila je svakako pozvana da kaže ovu rečenicu. Njeno ministarstvo bilo je, još od 1958. godine, direktno zaduženo da vodi računa o Klara Salonu, instituciji koja je sve više bila zamišljena kao lepo lice Mađarske na Zapadu. Ali, i zato što je sama Valerija bila jedan od redovnih posetilaca Klarinih modnih revija i česta mušterija Klara Salona

VII

Slučaj dve bele pudlice

puddles

“Samo otprilike smo znali da je Klara bolesna. Svoje odlaske kod lekara je pažljivo sakrivala, a porodicu nije imala. Tako da je njen jučerašnji čin ipak iznenađenje. Videću sa drugovima u Budimpešti da salon svakako nastavi sa radom. Mislim da nam je čak, savesna kakva je bila, ostavila i neke predloge, ko bi mogao da je zameni. Pozdravite puno Veru, od Marije i mene.”

Bila je nedelja, 14. novembar, oko podne. Janoš Kadar je, na vrlo dobrom nemačkom jeziku, razgovarao sa austrijskim kancelarom, Brunom Krajskim, čija je supruga, Vera Firt, bila jedna od stalnih mušterija Salona Klara.

Negde na polovini svog – kasnije će se ispostaviti trinaestogodišnjeg – mandata austrijskog kancelara, čudna kombinacija sekularnog Jevrejina i socijaliste, Bruno Krajski je sa zanimanjem posmatrao zbivanja u susednoj Mađarskoj. Primetio je, sa nepogrešivim instinktom, da njegov kolega u Budimpešti pokušava da uspostavi diskretne kontakte sa Zapadom, i da je jedan od tih kanala bila upravo i Klara Rotšild.

“Šteta, zaista šteta. Vera bi naravno uputila telegram saučešća, ali sam shvatio da zapravo nema kome. Ali svakako ćemo organizovati da se na sahranu donese prigodan venac. Ali, što se tiče tog njenog salona… Nedavno sam čuo da su bili u toku neki razgovori da se jedan takav salon, sa Klarinom franšizom, otvori i u Beču. Čak je nađena lokacija, u Johanesgase, odmah posle skretanja sa Ringa. Čim završite te administrativne procedure koje će sad uslediti, naravno da nema problema da se ovi razgovori nastave.

Janoš je razmišljao koliko su komunikacije iz njegove rezidencije na Balatonu zaštićene od eventualnog sovjetskog prisluškivanja. Za osetljivija pitanja o kojima bi se ponekad posavetovao sa Krajskim bile su mu svakako bezbednije poruke koje je razmenjivao prilikom Klarinih čestih putovanja u Beč. Sada će morati, pored svega ostalog, da nađe nekog drugog kurira…

I dok je razmišljao o svemu tome, Janoša Kadara je trgla ponovna zvonjava telefona. Bio je to ponovo dežurni sa telefonske centrale, koji ga je obaveštavao da je uspostavljena i druga veza koju je tražio tog jutra: Beograd. Generalni sekretar mađarske komunističke partije počeo je, po navici, na drugom stranom jeziku koji je znao – ruskom – ali je njegov sagovornik odmah odgovorio na nemačkom:

“Kamarat Janoš! Baš prijatno iznenađenje, odavno se nismo videli. Mogli biste Marija i ti da nam dođete u goste narednog leta? Pretpostavljam da ti treba nešto od Sovjeta?”

Jugoslovenski predsednik, Josip Broz Tito, video se zapravo sa Janošom Kadarom nedavno: krajem juna te godine bili su zajedno u Berlinu, na međunarodnoj konferenciji komunističkih i radničkih partija. Tito je, međutim, očekivao sovjetskog lidera Leonida Brežnjeva – njegov dolazak u Beograd bio je zakazan za sutradan, ponedeljak, 15. novembar 1976. godine – i bio je uveren da je i poziv iz Mađarske u vezi baš sa tom posetom. Znao je da Brežnjev često gunđa zbog tog Kadarovog “gulaš komunizma”, a nevešti pokušaji Mađara da imitiraju jugoslovenski model neizmerno su ga uveseljavali.

“Na žalost kamarat Tito, zovem te tužnim povodom. Klara Rotšild je juče izvršila samoubistvo. Pretpostavljao sam da bi Jovanka volela da tu vest ipak čuje od tebe…”

Tito je pušio tompus i pio viski. Bio je to poslednji telefonski razgovor koji je odlučio da obavi te nedelje, pred ručak koji je, po običaju, trebalo da bude serviran u jedan sat popodne. I onda, pomisli, baš pred ručak, taj mađarski baksuz, sa lošim vestima.

Tito se dobro sećao Klare – te sitne, sede žene, svetskih manira. Već punih desetak godina – negde od kraja šezdesetih otprilike – Jovanka je sve svoje nove haljine šila samo kod nje. Nekoliko puta je i lično išla u njen salon u Vaci ulici, u posetama koje je diskretno organizovala jugoslovenska ambasada. Ipak, naročito poslednjih godina, Klara bi sa svojim saradnicama dolazila u Beograd i tu, u Užičkoj ulici, uzimala mere i vršila probe. Dve žene su se sprijateljile, razmišljao je Tito, i tako se i desilo ono sa psima…

“Klari je uginuo taj njen omiljeni pas, Papi, i bila je jako tužna. Pa joj je onda Jovanka, da bi je razveselila, poklonila one dve bele francuske pudlice. Jedna je nosila ime nekog francuskog parfema…” – sećao se Tito.

“Kamarat Tito, tu si…” – Janoš je već neko vreme bio prestao da priča, i čekao neki odgovor, ali se sa druge strane žice čulo samo ćutanje.

“Da, tu sam. Hvala ti što si mi javio, pobrinuću se da tu neprijatnu vest prenesem na najlakši način. Nego Janoše, vidi molim te, ona dva psa, sa glupim francuskim imenima, koja je Jovanka poklonila Klari pre nekoliko godina, sećaš se? Pričala je poslednji put kada je bila u Beogradu da su joj te pudlice jedino društvo.”

“Kako da ne. One su bile Klarin zaštitni znak, svuda je šetala sa njima. Pa zar misliš da je u Budimpešti stara žena sa dve bele pudlice baš tako česta pojava?”

Janoš Kadar je pokušao da napravi vic, ali njegov sagovornik se samo kiselo nasmejao. Klara Rotšild je ipak bila mlađa od njega punih desetak godina:

“Onda mislim da bi bilo najbolje da nekako te pudlice vratimo u Beograd. Ovde ih već imam puno, i još dve neće biti mnogo na smetnji. Ti u dvorištu svoje kuće ionako imaš kokoške, ne bi se sa njima dobro ni slagale…”

Tito je aludirao na ceo kokošinjac koji se nalazio u zadnjem dvorištu kuće u kojoj su živeli Kadarovi, na periferiji Budimpešte. Mađarski lider je svako jutro jeo sveža jaja od sopstvenih kokošaka. Pomisli kako će Jovanka vest o smrti svoje krojačice lakše prihvatiti ako bude znala da su bar pudlice na sigurnom…

Dva predsednika su proćaskala još malo i završila razgovor. Vreme nedeljnog ručka se bližilo. Ljubopitljiva Jovanka se za stolom zanimala šta su to Mađari hteli. Tito je mrzovoljno odmahnuo glavom:

“Ma, ništa važno. Sutra dolazi Brežnjev, pa se naš prijatelj Janoš interesuje kako on stoji tamo. Zamolio me da diskretno proverim… Ne znam zašto misli da će uopšte biti tema razgovora. Nego, koliko ono sada imamo tih pudlica ukupno?”

Sutradan ujutro, u ponedeljak 15. novembra 1976. godine, generalni sekretar CK KP Sovjetskog Saveza Leonid Brežnjev sleteo je u Beograd. A otprilike u isto vreme, oko deset ujutro, dvoje službenika iz Kadarovog kabineta ušlo je u stan Klare Rotšild na Ferenc Deak trgu u Budimpešti. Šanel i Telija su tužno skičale – njihovo lajanje prethodne noći ionako niko nije čuo. Životinje su odavno pojele hranu i popile vodu koju im je, pred rastanak, gospodarica ostavila. Prošlo je već četrdeset osam sati, ali više od gladi i žeđi mučio ih je strah da će ostati same.

Tog popodneva, pudlice su predate jugoslovenskoj ambasadi u Budimpešti. Dva dana kasnije, stigle su u Beograd. Te srede, zajedno sa Šanel i Telijom, Jovanka Broz je dobila i vest o smrti njene krojačice. Venac od crvenih ruža i celu ceremoniju njegovog polaganja na sahrani organizovao je, tog istog dana i besprekorno kao i uvek, šef Titovog kabineta, Mirko Milutinović.

Josip Broz Tito i Janoš Kadar videli su se ponovo tek u septembru naredne, 1977. godine, na Brionima, prilikom Kadarove posete Jugoslaviji. Bio je to prvi put da mađarski lider nije došao sa svojom suprugom Marijom. Promene u protokolu, neophodne zbog izostanka Jovanke Broz iz Titovih javnih obaveza, su Janošu Kadaru diskretno saopštene. Bio je to, istovremeno, i poslednji susret ove dvojice državnika.

VIII

Mađarski prozor na Zapad

modeli

“U celoj istočnoj Evropi, Rotšild su i Dior i Sen Loran i Živanši, spojeni u jedno.” ponosno je rekao mađarski ministar kulture, Pal Ilku, urednici modne rubrike američkog Lajfa, Sali Kirkland, decembra 1967. godine.

I zaista, samo mesec dana ranije, na velikom prijemu koji je povodom pedesetogodišnjice Oktobarske revolucije priredila ambasada Sovjetskog Saveza u Budimpešti, među pet stotina zvanica, sve prisutne dame – od supruga mađarske državne i partijske elite, do supruga svih stranih ambasadora – nosile su kreacije Klare Rotšild.

“I od svih tih stotina toaleta, draga moja, te večeri niste mogli da vidite dve iste.” – ponosno je rekao mađarski ministar zapanjenoj američkoj novinarki – “Klara Rotšild je mađarsko nacionalno blago.”

Lepe žene Mađarske dolazile su u svim oblicima: od okruglih i plavih, gotovo nordijskog tipa, do visokih i crnih, sa dodirom mađarske misterije… Između ta dva pola, veliki broj zapadnih varijeteta, različitih fizionomija, mogao se svakodnevno sresti na ulici…

I dok je najveći broj tih žena na raspolaganju imao samo državne prodavnice sa nekoliko – već dosadnih – konfekcijskih modela, privilegovana manjina imala je dva izbora, oba u Vaci ulici u centru grada. Ženski specijalni odevni salon – poznatiji, čak i tada, po svom predratnom imenu Klara salon – bio je bez premca kada se radilo o najnovijoj francuskoj modi. Budimpeštanskim modnim salonom – zvanično ime glasilo je Modni salon krojača po meri grada Budimpešte – rukovodila je Ferencne Arato, supruga visokog partijskog funkcionera, i sama politički aktivna drugarica. Njena modna kuća, nešto konzervativnija od Klarine, predstavljala je oličenje britanskog modnog stila svog vremena.

I ako bi čitalac sad pretpostavio da je između dve žene, zbog sasvim različite prošlosti, političkih, pa i kuturnih, razlika, ali i zbog profesionalne surevnjivosti i konkurencije, vladala netrpeljivost, bilo bi to sasvim logično. Logično, ali i pogrešno. Naprotiv, Klara i Ferencne su poštovale jedna drugu, kao profesionalci – a istovremeno i monopolisti – u svom poslu.

I nije samo moda bila način na koji je Klara Rotšild bila, tih kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, prozor Mađarske prema Zapadu. I ona sama, shvaćena i prihvaćena kao svojevrstan most između dva sveta, često je igrala ulogu diskretnog posrednika. Kada je Gradski komitet Komunističke partije Budimpešte najpre sa gnušanjem odbio predlog američke kompanije koja je upravljala lancom hotela Interkontinental, da jedan takav hotel – to leglo razvrata i nemorala, kako su napisali u zvaničnim zaključcima – sagradi i u njihovom gradu, obe strane su se našle u nezgodnoj situaciji.

Mađarski ministar kulture, Pal Ilko, imao je odobrenje Janoša Kadara da zaključi taj ugovor. Generalni direktor Pan American Airways, tada većinskog vlasnika grupacije Interkontinental, imao je odobrenje svog upravnog odbora takođe. Ali, da bi se dogovor postigao, ova dvojica ljudi morala su da se sastanu, a njihov prvi susret nije mogao biti ni u mađarskoj vladi, ni u američkoj ambasadi, a ni u nekoj kafani: stvar je bila isuviše delikatna za obe strane. I tako je sastanak – koji je trajao punih pet sati – organizovan na terasi Klarinog penthausa na Ferenc Deak trgu, juna 1968. godine. Već u jesen naredne, 1969. godine, otvoren je hotel Duna Intercontinental, na samoj obali Dunava, pored Lančanog mosta, kao zajedničko ulaganje mađarske vlade i kompanije Pan American Airways.

Početak sedamdesetih godina predstavljao je vrhunac karijere Klare Rotšild. Njena godišnja plata bila je tada u visini od dvadeset hiljada tadašnjih dolara, ili oko dvadeset puta više od prosečne plate u Mađarskoj. Radilo se o iznosu koji bi, mereno po kupovnoj moći, odgovarao današnjih sto dvadeset hiljada dolara.

Uoči pedeset pete godišnjice Oktobarske socijalističke revolucije, novembra 1972. godine, ukazom predsednika Državnog saveta Narodne republike Mađarske Pala Lošoncija, “zaslužna narodna umetnica, drugarica Klara Rotšild” odlikovana je Ordenom rada sa zlatnim vencem.

Tih godina, gotovo polovina Klarinih mušterija dolazi iz inostranstva. Među njima su i Anastazija Filatova, žena državnog i partijskog lidera Mongolije, Jumžagina Cedenbala; Farah Diba, supruga iranskog šaha Reze Pahlavija; glumica Za Za GaborLidija Gromiko, supruga sovjetskog šefa diplomatije, Andreja Gromika i, počevši od 1969. godine, Jovanka Broz.

Prilikom Jovankine prve posete Klara Salonu organizovana je i posebna modna revija, na kojoj je modele, namenjene ženi jugoslovenskog predsednika, nosila Katalin Hatvany de Hatvan, prava mađarska baronesa, tada dvadeset dvogodišnja manekenka…

Jula 1975. godine u Budimpeštu, u privatnu posetu, dolazi Margaret Rokfeler, žena čuvenog bankara, i u tom trenutku potpredsednika SAD, Nelzona Rokfelera, sa ćerkama. U protokol posete uključena je i poseta Klara SalonuMargaret Rokfeler izabrala ga je za svoj budimpeštanski šoping.

Nekoliko dana uoči njihovog dolaska, mađarski ambasador u Londonu, Varkonji, dobio je hitnu instrukciju da odmah “uradi sve što je potrebno” kako bi American Express otvorio svoje prodajno mesto u Klara Salonu: supruzi američkog potpredsednika trebalo je omogućiti da za planiranu kupovinu iskoristi svoju omiljenu kreditnu karticu…

Tako je, već sredinom 1975. godine, Klara Salon postao prvo prodajno mesto u celom tadašnjem Istočnom bloku u kojem se mogao koristiti American Express...

 IX

Čudna povorka na Kerepesi groblju

kerepesiKlara Rotšild sahranjena je u sredu, 17. novembra 1976. godine, na budimpeštanskom Kerepesi groblju, pored svog muža Pala.

Iako je kratka vest o njenoj smrti u prestoničkoj štampi objavljena tek krajem te nedelje, poslednjem ispraćaju mađarske kraljice mode prisustvovalo je skoro hiljadu ljudi. Pored radnica njenih salona – najveći broj zaposlenih bile su, naravno, žene – na sahranu su došle i mnoge ugledne mušterije: supruge gotovo svih stranih ambasadora u Budimpešti, glumice, književnice, doktorke, pa čak i jedna časna sestra.

Klara Rotšild, videli smo, nije imala porodicu, i bila je to jedna čudna sahrana na kojoj nije bilo nikoga da prima saučešće. Ali je zato bilo vrlo različitih ljudi, od kojih se mnogi nikada pre, i nikada kasnije, nisu našli zajedno na jednom mestu.

Tako je, u prvom redu pogrebne povorke hodala Marija Tamaska, supruga generalnog sekretara Mađarske socijalističke radničke partije, Janoša Kadara. Sa njene leve strane je bila Julija Rajk, udovica Lasla Rajka, bivšeg mađarskog lidera ubijenog za vreme staljinističkih čistki 1949. godine, tada najuglednije lice u embrionu onoga što će, tek deceniju kasnije, postati buduća mađarska demokratska opozicija. Sa desne, bivša ministarka kulture, Valerija Benke, tada glavni urednik državne radio stanice, Radio Košut

Iza njih su popularne pop-zvezde, Laslo Aracki i Tereza Harangozo, ćuteći hodali pored Eve Farkaš, supruge jednog od zloglasnih šefova tajne policije, Vladimira Farkaša. Robert Dojč, glavni rabin Budimpešte, zatekao se pored general pukovnika Fedota Krivde, komandanta Južne armijske grupe Crvene armije, stacionirane u Mađarskoj, i njegove žene Natalije.

“Pokojnica je bila Jevrejka. Mislite li da je piramida sa crvenom petokrakom zvezdom prigodno obeležje za njenu sahranu?” – upitao je cinično rabin Dojč.

“Religija ne daje jednaki tretman ženama, i prema tome u suprotnosti je sa osnovnim ljudskim pravima.” – odgovorio je mirno sovjetski general.

Iza njih, mladi pravnik Gabor Demski, tada pripadnik ekstremne komunističke – zapravo maoističke – grupe, i vatreni kritičar režima Janoša Kadara kao kompromiserskog i oportunističkog, kasnija zvezda neoliberalne inteligencije i prvi postkomunistički gradonačelnik Budimpešte, 1990. godine. A do njega, poznate glumice Vera Vencel i Tinde Sabo. 

U toj čudnoj povorci, zajedno su bili i poslednji veliki majstor odavno ugašene Velike masonske lože Mađarske, Marsel Benedek, ali i mladi arhitekta i profesor na Visokoj školi primenjenih umetnosti, Erne Rubik, koji je dve godine ranije izumeo delo svog života, čuvenu Rubikovu kocku

Dva velika venca – jedan od crvenih ruža i drugi od belih hrizantema – položili su izaslanici jugoslovenske i austrijske ambasade u Budimpešti. Prvi je poslala Jovanka Broz, a drugi Vera Firt, supruga austrijskog kancelara Bruna Krajskog.

Posmrtni govor održao je mladi ministar kulture Narodne Republike Mađarske, Imre Požgaj. U svojoj četrdeset trećoj godini, sa diplomom engleske književnosti na Univerzitetu u Budimpešti, Požgaj je za ministra kulture izabran tek 22. jula te godine, i sahrana Klare Rotšild bila je jedno od njegovih prvih istupanja u javnosti.

I posle otprilike sat vremena, cela ova čudna ceremonija se završila. Kovčeg je položen u grobnicu od belog mermera, a učesnici u posmrtnoj povorci krenuli su, ovog puta sami ili u manjim grupama, ka izlazu sa Kerepesi groblja.

Dve Mađarske, nazovimo ih uslovno stara i nova – jer istorija će deceniju kasnije pokazati da su oba ta pojma relativna mnogo više nego što to obično mislimo – bile su za kratko vreme zajedno na sahrani Klare Rotšild, žene koja ih je, i za života, na kratko spajala u svojim modnim salonima. Sada su, ponovo, izlazeći sa Kerepesi groblja, te dve Mađarske krenule, svaka svojim putem i svaka u susret svojoj sudbini.

X

Poslednji valcer u Budimpešti

klara zivanshi

Otprilike negde rane 1976, na početku njene sedamdeset treće godine, zdravlje Klare Rotšild počelo je da se pogoršava. Najpre postepeno, a onda sve brže.

Upala desni bila je neprijatna i bolna, ali nije bila smrtonosna. Nekoliko pokušaja najboljih stomatologa Budimpešte da joj implantima bar privremeno olakšaju situaciju nisu urodili plodom. Ta bolest je, međutim, dodatno narušila i Klarinu krhku mentalnu ravnotežu, već opterećenu starošću i usamljenošću.

Negde u leto te godine, po prvi put je najavila želju da se povuče i ode u penziju. Ipak, svih dvadeset pet njenih radnica – toliko je tada bilo zaposlenih u Klara Salonu – bilo je jedinstveno u molbi:

“Gospođa Klaro, ostanite sa nama bar dok ne završimo veliku jesenju reviju u Gundelju.”

Klara Rotšild, koja nikada nije imala decu – delimično sopstvenom krivicom, jureći za karijerom u mladim danima, a delom surovom igrom sudbine – smatrala je sve svoje radnice nekom vrstom svoje dece. I bila je kuma svakom njihovom detetu, koje bi smatrala svojim unučetom, i koje bi uvek dobilo bogati poklon.

Tako je, i ovog puta, Klara prihvatila molbu svoje dece, i uprkos bolovima koji su se povećavali, odlučila da ostane još tih mesec ili dva.

Tradicionalna jesenja revija u Gundelju, jednom od elitnih budimpeštanskih restorana – uvek se održavala poslednjeg četvrtka u mesecu – ovog puta nije privukla samo uobičajeni mađarski džet-set: glumice, supruge stranih ambasadora i mađarskih funkcionera, ili žene iz već rastuće strane poslovne zajednice u glavnom gradu. Došlo je i nekoliko uglednih gošći iz Beča – pozivnica za Klarinu modnu reviju bila je dovoljna garancija da se ulazna viza izda po ubrzanoj VIP proceduri – ali i čuvena sovjetska balerina Maja Pliseckaja, pravo iz Moskve.

Svi ti gosti su očekivani – posećivali su i revije prethodnih godina, uostalom – osim jednog. Tog septembarskog četvrtka, po prvi put u životu, u Budimpešti se pojavio i Iber de Živanši, osnivač čuvene pariske Kuće Živanši, tih godina smatran za krunisanog kralja evropske mode.

Iber de Živanši nije bio pozvan na reviju u Gundelju: niko od organizatora ne bi ni u najluđim snovima pomislio da bi se pozivnici ikada odazvao. Francuski i evropski kralj mode odlučio je da dođe sam, odjednom, u želji da oda poštovanje svojoj starijoj koleginici koja je – kako je govorio – “hrabro pokazala da se naš posao može valjano raditi i usred komunizma”.

Te večeri, kada je revija završena i orkestar počeo da svira muziku za igru, Klara Rotšild i Iber de Živanši otvorili su ples valcerom Johana Štrausa “Na lepom plavom Dunavu”. Simboliku tog trenutka najbolje je opisao tadašnji italijanski ambasador u Mađarskoj, rečenicom:

“Ovo dvoje ljudi su pobedili i vreme i geografiju odjednom.”

Narednog jutra, Iber de Živanši se vratio u Pariz, a Klara Rotšild shvatila da je svoju misiju završila. Bal se završio, ali Klara je znala da njen princ neće doći sa izgubljenom cipelicom. On je odavno otišao, zajedno sa svojim vremenom, i oni su je čekali, mislila je. I njen princ i njeno vreme.

Njeni uporni pokušaji – u toku tri prethodne decenije – da to vreme, makar na trenutke i na delićima prostora, vrati u zemlju u kojoj je živela, na kraju su uspeli. Prethodno veče je to – Klara je bila ubeđena – konačno i veličanstveno pokazalo. Znala je da više ne postoji ništa što bi mogla da uradi, a što bi taj njen zaključak dodatno potvrdilo.

Sada joj je bilo preostalo samo jedno: da završi tu bajku i vrati se u svoje vreme.

Tog dana – tako je bar kasnije napisala – Klara je konačno formirala svoju odluku o samoubistvu. Bila je isuviše umorna da sebi dozvoli neprijatnosti postepenog odlaska, po bolnicama i staračkim domovima.

Tako je Klara Rotšild i odlučila da ode, na način na koji je i živela: u velikom stilu.

XI

Kraljica je mrtva, živela kraljica!

Jovanka i Klara

“Budimpešta je prvorazredno mesto za snove: Istočnu bujnu viziju Zapada, Zapadnu nevoljnu halucinaciju Istoka. To je odsanjani grad, grad gotovo potpuno veštački; grad izmišljen od drugih gradova, od Pariza preko Beča, imitacija – kao što to kaže Klaudio Magris – jedne imitacije.”

Ovako je o Budimpešti, u svom romanu “The Course of the Heart” (1991) pisao poznati engleski književnik i književni kritičar, Majkl Džon Harison.

Mnogi savremenici, i na Zapadu a i u samoj Mađarskoj, pričali su da su i sve modne kolekcije Klare Rotšild bile su, zapravo, imitacije: Diora, Šanela, Živanšija. Drugi su, međutim, isticali da je Klara, uprkos svemu, u sopstvene verzije tih imitacija unosila i dozu originalnosti, vešto unoseći elemente mađarskog folklora u klasične zapadne kreacije. Ostavimo tu raspravu stručnjacima za modu.

Ostala je, međutim, nesporna činjenica da je, u poslednje dve decenije svog života i rada, Klara Rotšild bila nekrunisana kraljica mađarske mode, svojevrstan diktator kada su modni trendovi bili u pitanju i jedini ovlašćeni tumač mode Zapada u ovoj srednjoevropskoj zemlji. Klara je bila osoba kojoj su zavidele njene manje uspešne i poznate kolege u drugim zemljama tzv. Istočnog bloka i miljenica državne i partijske elite Kadarove Mađarske.

Uskoro nakon Klarine smrti, nekolicina ljudi sastala se u Budimpešti da vidi šta se, u novoj situaciji, može učiniti. Bili su tu, između ostalih, i dva ministra kulture – bivši i sadašnji – zatim jedan član Politbiroa i gradonačelnik Budimpešte. Jedno vreme su na stolu držali oba Klarina testamentalna pisma. Od tri najbliže saradnice koje je Klara predložila za svog naslednika, učesnici ovog sastanka nisu smeli da se opredele ni za jednu: plašili su se da nešto ne pogreše. Na kraju su, solomonski, odlučili da imenuju sve tri, “pa neka se one već dogovore.” Klara Rotšild je, i posle smrti, ostala neosporni autoritet u pitanjima mode…

Narednog proleća, 1977. godine, narodni odbor grada Budimpešte je, na predlog Sekcije za kulturu gradskog komiteta Mađarske socijalističke radničke partije, doneo odluku da se Ženski specijalni odevni salon u Vaci ulici i zvanično preimenuje u “Modni salon Klara Rotšild”

“…u znak sećanja na drugaricu Klaru Rotšild, zaslužnog kulturnog radnika Narodne republike Mađarske i zahvalnosti za njen doprinos u međunarodnoj afirmaciji kulturnog blaga naše socijalističke domovine.”

Na taj način je ono poslednje što nije uspela da ostvari za života – pravo da preduzeće kojim je rukovodila nosi njeno ime – Klara ostvarila posle smrti, a da to nije ni tražila. I dok je, živa, mogla da bude shvaćena kao pretnja za restauraciju kapitalizma u Mađarskoj, Klara je, mrtva, shvaćena kao nacionalno bogatstvo. Krug je zatvoren.

Padom komunizma u Mađarskoj, 1989. godine, u ovu zemlju su, posle pola veka, došle autentične zapadne modne marke: i Dior, i Šanel, i Živanši. Njihovi proizvodi počeli su masovno da se prodaju, pod sopstvenim imenima. Potrebe za Klarinom industrijskom špijunažom više nije bilo.

Salon Klara Rotšild zatvoren je tiho, 1994. godine. Iz vreve Vaci ulice, preselio se, baš kao i osoba po kojoj je dobio ime, u legendu, u modne časopise i istorijske knjige, kao svedočanstvo o jednom vremenu.

Ime Klare Rotšild danas nosi najpoznatija škola za modne dizajnere u Mađarskoj.

XII

Epilog: dramatis personae, ili sudbine nekih učesnika ove priče

Rotschild Klára

Lider Mađarske socijalističke radničke partije i tvorac tzv. “gulaš komunizma”, Janoš Kadar, prinuđen je da se povuče u maju 1988. godine. Njegovi partijski drugovi smatrali su da, sa njim na čelu, neće moći da sprovedu nužne reforme. Umro je 6. jula 1989. godine, samo tri meseca pre konačnog kraja režima kojeg je, u velikoj meri, stvorio. Njegova supruga, Marija Tamaska, umrla je 1992. godine. Po jednom istraživanju iz 2007. godine, Mađari Janoša Kadara smatraju trećim najkompetentnijim državnikom u svojoj istoriji: odmah posle Ištvana Sečenjija i Lajoša Košuta.

Predsednik Jugoslavije, Josip Broz Tito, već naredne 1977. godine prestao je da živi sa svojom suprugom, Jovankom Broz, pod okolnostima koje ni do danas nisu do kraja rasvetljene. Umro je tri godine kasnije, 1980. godine. Jovanka Broz je umrla u Beogradu, 2013. godine.

Austrijski kancelar, Bruno Krajski, povukao se sa dužnosti 1983. godine, posle punih trinaest godina vlasti. I on je taj momenat doživeo teško: svojim drugovima iz Socijalističke partije Austrije zamerao je dosta toga, sve do smrti, 1990. godine u Beču. Njegova supruga, Vera Firt, umrla je 1988. godine.

Edmund Vezenmajer, brigadni general SS i Hitlerov “opunomoćenik za Mađarsku” posle marta 1944. godine, čovek koji je roditelje Klare Rotšild poslao u Aušvic dok je sa njom provodio večeri po budimpeštanskim barovima, osuđen je 1949. godine na 20 godina zatvora, od kojih je izdržao samo dve. Posle izlaska iz zatvora razveo se i ostatak života proveo kao neuspešni preduzetnik, stalno u finansijskim problemima. Umro je od posledica srčanog udara, krajem 1977. godine u Darmštatu u Nemačkoj.

Od ljudi koji su, pre tačno četrdeset godina, bili na sahrani Klare Rotšild na groblju Kerepesi u Budimpešti, nekolicina je imala zanimljive sudbine:

Julija Rajk, udovica Lasla Rajka, i simbol otpora staljinizmu u Mađarskoj, umrla je 1981. godine. Nije doživela da vidi kraj sistema u čijem je stvaranju učestvovala u mladosti i protiv kojeg se borila u ostatku života.

Valerija Benke, ministarka kulture Mađarske, u čijem je mandatu, 1961. godine, Klara Rotšild konačno postala generalni direktor preduzeća koje je sama osnovala, umrla je u Budimpešti, 2009. godine, u svojoj 89. godini.

Imre Požgaj, ministar kulture Mađarske koji je održao govor na sahrani Klare Rotšild, kasnije je napredovao do člana Politbiroa Mađarske socijalističke radničke partije. Januara 1989. prvi je događaje iz 1956. godine nazvao “narodnim ustankom” umesto “kontrarevolucijom” što je bio dotadašnji zvanični naziv. Po padu komunizma jedno vreme je imao svoju sopstvenu stranku – Nacionalnu demokratsku alijansu – i bio njen poslanik u Parlamentu sredinom devedesetih godina. Od 1996. je profesor na Univerzitetu u Debrecinu. Danas je savetnik mađarskog premijera, Viktora Orbana. Ima 83 godine.

Gabor Demski, pripadnik maoističke grupe sredinom sedamdesetih godina, bio je gradonačelnik Budimpešte punih dvadeset godina – sve do 2010. godine. Ženio se četiri puta i ima četvoro dece. Poslednjih šest godina živi u penziji koju je stekao pre vremena, kao bivši funkcioner. Ima 64 godine.

Erne Rubik, arhitekta i pronalazač, izumitelj čuvene Rubikove kocke, putuje po svetu, drži predavanja i sakuplja knjige. Ima 72 godine.

General pukovnik Fedot Krivda, komandant Južne grupe armija Crvene armije, stacionirane u Mađarskoj, napustio je ovu zemlju u martu 1979. godine. Nekoliko godina je bio vojni izaslanik Sovjetskog Saveza u Vijetnamu, da bi se 1989. godine, kao lični izaslanik Komandanta snaga Varšavskog ugovora vratio u Mađarsku i nadgledao povlačenje sovjetskih jedinica iz ove zemlje. Penzionisan je 1991. godine. Danas živi u Moskvi i ima 93 godine.

Šanel i Telija, dve bele francuske pudlice koje je Jovanka Broz poklonila Klari Rotšild i koje su posle Klarinog samoubistva vraćene u Beograd, predate su, posle Titove smrti, beogradskom zoološkom vrtu. Tamo su i završile svoje živote, u dubokoj starosti, sredinom osamdesetih godina prošlog veka.

***

Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju Savi Vlajkoviću, bivšem ministru trgovine i turizma Republike Srbije, poslovnom čoveku, istinskom zaljubljeniku u srednju Evropu i poštovaocu razlika na tom prostoru. Drug Sava je, u svom burnom i zanimljivom životu, podelio mnogo toga sa sudbinom Klare Rotšild, a pre svega njeno iskustvo da vrednosti opstaju nezavisno od vremena i okolnosti u kojima se zateknu.

Advertisements