Seselj“Njegova ostrašćenost u napadima na koalicione partnere ne predstavlja iznenađenje, jer je reč o jednoj genezi ponašanja Vojislava Šešelja u poslednjih petnaest godina. Imajući u vidu da se u pojedinim situacijama, ključnim za njegov i opstanak SRS, najbrutalnije odnosio upravo prema onima koji su najviše pomogli ili najviše sa njim sarađivali, što govori ne samo o moralnoj, već i o psihološkoj dimenziji njegove ličnosti.”

(iz dokumenta V odeljenja Centra Resora državne bezbednosti za grad Beograd: “Vojislav Šešelj – presek saznanja” od 18. oktobra 2000. godine)

Nekoliko uvodnih objašnjenja i komentara…

U četvrtak, 6. marta 2008. godine, na zahtev Stručnog tima za pripremu odbrane dr Vojislava Šešelja pred Haškim tribunalom (kojim je u tom trenutku rukovodio Tomislav Nikolić), Vlada Republike Srbije donela je zaključak kojim je odobrila da se ovom timu dostavi određena dokumentacija Bezbednosno-informativne agencije koja se odnosila na Vojislava Šešelja. Zaključak je, u ime Vlade, potpisao njen tadašnji potpredsednik, Božidar Đelić, pod brojem pov. 05 – broj: 96/2008.

Na osnovu ovog zaključka, Bezbednosno informativna agencija je 8. aprila 2008. godine dostavila 777 dokumenata bivše Službe državne bezbednosti MUP Srbije – ukupnog obima oko četiri hiljade strana – Vojislavu Šešelju odnosno njegovim saradnicima.

Tzv. Đelićev zaključak sadržao je i tačku 2 koja je glasila:

“Obavezuje se Stručni tim, koji pomaže u pripremi odbrane Vojislava Šešelja, da će dokumentaciju iz priloga ovog zaključka koristiti isključivo za potrebe pripremanja odbrane u postupku pred MKT, odnosno da je neće javno objavljivati, ni na drugi način koristiti van postupka pre MKT, niti ustupati trećim licima.

Međutim, Srpska radikalna stranka odlučila je iz nekih razloga da ne poštuje ovu zabranu i, 2010. godine, izdala je knjigu “Policijski dosije”, u kojoj je, u četiri toma, objavljena kompletna dokumentacija dobijena 2008. godine od Bezbednosno-informativne agencije. Ova knjiga je štampana u hiljadu primeraka i nosi kataloški broj Narodne biblioteke Srbije ISBN 978-86-7886-073-7.

Prema našim saznanjima, nadležni državni organi povodom objavljivanja ove knjige nisu pokrenuli nikakav postupak, niti za utvrđivanje eventualne odgovornosti za odavanje državne tajne niti za zabranu same knjige.

Materijal sadrži nekoliko vrsta različitih izvornih tekstova: izveštaje iz kontakata sa izvorima (tzv. operativnim vezama) Službe, izveštaje iz primene mera TKTR (tajne kontrole telefonskih razgovora), TP (tajnog praćenja), sintetičke materijale (tzv. preseke saznanja), izveštaje sa terena, itd.

Naša je ocena da su službena lica BIA, koja su bila zadužena za ovaj posao, isti obavila – iz razloga koji nam još uvek nisu poznati – prilično aljkavo i površno.

Najpre, u obimnom materijalu nalaze se i dokumenti koji sa Vojislavom Šešeljom, pa samim tim ni sa pripremom njegove odbrane pred Haškim tribunalom – nemaju nikakve veze: tu se nalaze, na primer i preseci saznanja o Dafini Milanović ili Jezdimiru Vasiljeviću. Pretpostavljamo da su oni u materijal uključeni nepažnjom, odnosno omaškom.

Drugo, iako su, po pravilima postupanja, imena izvora (saradnika) Službe redigovana (izostavljena), to nije uvek učinjeno i sa imenima operativnih radnika SDB koji su sastavljali pojedine izveštaje, što predstavlja ozbiljnu profesionalnu grešku. Naša je pretpostavka da je materijal pripreman na brzinu, tako da su u mnogim (ne svim) dokumentima ostala imena radnika SDB koji su ih sastavljali, odnosno pisali.

Treće, u mnogim dokumentima ostavljena su, iako se tu najčešće radilo o sasvim neproverenim tvrdnjama, imena i prezimena većeg broja trećih lica – uključujući tu i jedan broj javnih ličnosti – u različitim (često vrlo negativnim) kontekstima, koji su ponekad značili i grubo kršenje njihove privatnosti.

Ipak, uprkos tih nekoliko profesionalnih propusta, smatramo da se radi o dokumentaciji koja predstavlja istorijsku građu izuzetnog značaja i vrednosti.

Izvršili smo najpre preliminarnu analizu da li se, i u kojoj meri, ovde uopšte radi o autentičnoj dokumentaciji. Mišljenja smo da više elemenata – jezik kojim su dokumenta napisana, njihova forma, unutrašnja struktura, sadržina, sekvence događaja koji se u njima analiziraju – svi zajedno ukazuju, sa visokim stepenom verovatnoće, da sadržaj knjige verno reprodukuje dokumentaciju koja je dobijena.

Pored toga, kao ključni dokaz za ovu tvrdnju, smatramo i činjenicu da su – u pojedinim dokumentima – ostavljene određene činjenične tvrdnje i vrednosne ocene koje su u celini vrlo negativne, pa i kompromitujuće, po samog Vojislava Šešelja. Iz toga smo zaključili da redaktori ove knjige, njegovi saradnici iz Srpske radikalne stranke nisu želeli, smeli ili znali da u tekstu vrše bilo kakve prepravke. Možda su i oni, baš kao i kolege iz Agencije, svoj posao radili aljkavo i površno, pa nisu ni čitali detaljno svih četiri hiljade strana?

Kao što smo već rekli, smatramo da se radi o istorijskoj građi prvorazredne vrednosti – tzv. primarnom istorijskom izvoru – za istraživanje perioda u kojem je nastala, prevashodno kada je u pitanju analiza većeg broja ključnih učesnika, njihovih međusobnih odnosa, motiva i posledica njihovih radnji.

Služba državne bezbednosti držala je Vojislava Šešelja kao predmet operativne obrade, sa manjim prekidima, neprekidno od 1981. do 2000. godine. Prvi informativni razgovor sa Vojislavom Šešeljem obavljen je 5. maja 1982. godine u Upravi SDB za grad Beograd. Poslednji dokument je izveštaj TKTR koji se odnosi na jedan telefonski razgovor između Vojislava Šešelja i Vuka Draškovića, od 11. oktobra 2000. godine.

Period između ta dva datuma nije samo izuzetno dug, kalendarski mereno. To je i vreme dubokih promena u državnoj, političkoj, ideološkoj i društvenoj supstanci Jugoslavije i Srbije, pa samim tim i u načinu ponašanja, prioritetima i jeziku koji su pripadnici SDB koristili u svom radu. Dokumenti koji su objavljeni, na izvestan način, nisu samo svedočanstvo o tri decenije političkog razvoja i sazrevanja samog Vojislava Šešelja nego i Službe koja se njime bavila za sve ovo vreme.

Danas ovde objavljujemo, u integralnom tekstu, dokument V odeljenja Centra Resora državne bezbednosti za grad Beograd, od 18. oktobra 2000. godine: “Vojislav Šešelj – presek saznanja” koji, na najcelovitiji način, sažima sve informacije, utiske i procene do kojih su operativci SDB došli u svom dotadašnjem radu na ovom interesantnom čoveku.

Iz više razloga, smatramo da se radi o značajnom dokumentu.

Prvo, on predstavlja sintezu rezultata svih operativnih mera koje su u odnosu na Vojislava Šešelja primenjivane u toku devetnaest prethodnih godina, od novembra 1981. godine. Do februara 1987. godine te mere je, kao matični, koordinirao Centar Resora državne bezbednosti u Sarajevu, a nakon toga Centar RDB za grad Beograd.

Drugo, u periodu od kraja juna 1992. do kraja oktobra 1995. godine primena operativnih mera SDB prema Vojislavu Šešelju bila je formalno ukinuta. Namerno naglašavamo “formalno”, jer čak ni pažljivi čitalac ovog dokumenta neće moći da uoči nikakav suštinski diskontinuitet. Naprotiv, zanimljivo je da su najznačajnije operativne akcije SDB u odnosu na Vojislava Šešelja (kao npr. akcija presecanja organizovanja paravojnih formacija SRS u Srbiji i vrbovanja visokih oficira Vojske Jugoslavije u cilju nasilnog preuzimanja vlasti) uspešno sprovedene upravo u periodu kada, zvanično, operativne mere prema Vojislavu Šešelju nisu bile ni primenjivane.

Treće, u periodu od marta 1998. do oktobra 2000. godine, Vojislav Šešelj je bio potpredsednik Vlade Republike Srbije, ali i – uprkos toj činjenici – predmet dnevne opservacije SDB, kao uostalom i sva lica sa kojima je u to vreme ostvarivao kontakte. Ova činjenica takođe predstavlja svojevrstan kuriozitet. Operativne mere SDB Srbije prema Vojislavu Šešelju ukinute su 13. decembra 2000. godine.

Četvrto, ovaj dokument nosi datum 18. oktobra 2000. godine, dakle nepune dve nedelje posle pada režima Slobodana Miloševića. Međutim, njegova prva verzija koju smo takođe analizirali datirana je sa 19. septembrom, dakle nekoliko dana uoči izbora koji su označili krupne političke promene koje su usledile. Dve verzije se gotovo uopšte ne razlikuju, i to je još jedno zanimljivo zapažanje: kopernikanski obrt u srpskoj politici koji se desio 5. oktobra 2000. godine nije imao nikakve posledice po sadržinu ovog dokumenta.

I peto, ovaj dokument – za razliku, kao što smo rekli, od nekih drugih – nije potpisan. Iz stila pisanja, leksike i konstrukcije rečenica, proizilazi da ga je pisao jedan autor. Nesporno, taj autor – ko god to bio – je uložio ozbiljan napor da, ograničen prostorom koji je imao na raspolaganju, sintetizuje informacije iz nekoliko hiljada strana materijala i izvuče opšte ocene o Vojislavu Šešelju, različitim fazama njegovog javnog i tajnog političkog rada ali takođe i o nekim važnim karakternim crtama njegove ličnosti.

Koliko je autor ovog dokumenta u tome uspeo, ostavljamo čitaocima da sami ocene.

***

Centar Resora državne bezbednosti  – Beograd

V odeljenje

18. 10. 2000. godine

Državna tajna

 

Vojislav Šešelj – presek saznanja

Vojislav Šešelj je rođen 11. 10. 1954. godine u Sarajevu, Bosna i Hercegovina, od oca Nikole i majke Danice, Srbin, državljanin SRJ, doktor pravnih nauka, osuđivan, oženjen, otac četvoro dece, predsednik Srpske radikalne stranke, stalno nastanjen u Batajnici, opština Zemun, ul. Posavskih odreda br. 36. U operativnim evidencijama CRDB Beograd evidentiran je pod brojem 71-1-23698, jer se nad njim vodi operativna obrada zbog delovanja sa pozicija srpskog ekstremizma i terorizma.

 Šešelj potiče iz radničke porodice. Njegov otac Nikola radio je kao železničar, skretničar, a majka Danica je domaćica. Nikola Šešelj je u Drugom svetskom ratu pristupio jedinicama NOV, 1944. godine. Kasnije je radio kao železničar. Umro je 1978. godine.

Vojislav Šešelj je završio gimnaziju u Sarajevu. U trećem razredu gimnazije primljen je u članstvo SKJ. Obavljao je i funkciju predsednika omladinske organizacije gimnazije. Pravni fakultet u Sarajevu upisao je 1972. godine i isti završio za tri godine sa prosečnom ocenom preko devet. Za vreme studija bio je predsednik omladinske organizacije fakulteta i jedno vreme student prodekan. Pri kraju studija došao je u sukob sa jednim brojem profesora, a kao delegat VIII kongresa SSO BiH došao je u sukob i sa tadašnjim rukovodstvom omladine zbog kritike stanja na Sarajevskom univerzitetu. Pošto nije bio primljen za asistenta na Pravnom fakultetu, zaposlio se na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu. Na Pravnom fakultetu u Beogradu magistrirao je 1977, a doktorirao 1979. godine na Katedri za međunarodno pravo, kod doktora Vojina Dimitrijevića. U to vreme je često putovao u inostranstvo, posebno u Nemačku i Veliku Britaniju, ali ne raspolažemo saznanjima o razlozima njegovih boravaka u pomenutim zemljama. Vojni rok u JNA služio je 1979/80. godine u ŠRO u Bileći.

Novembra 1981. godine nad Šešeljem je od strane tadašnjeg Centra SDB-a Sarajevo zavedena prethodna operativna obrada, a septembra 1983. godine operativna obrada, zbog delovanja sa liberalističkih pozicija i pozicija srpskog nacionalizma. Tada tesno sarađuje sa književnikom Vukom Draškovićem i Predragom Matvejevićem iz Zagreba, od kojih dobija podršku za svoje delovanje. Često dolazi u Beograd, gde ostvaruje kontakte i razmenjuje mišljenja sa tadašnjom kategorijom anarholiberala i srpskih nacionalista. Šešelj je veličao knjige Vuka Draškovića “Sudija” i “Nož” i preporučivao ih svojim prijateljima i poznanicima kao vrhunska književna dela. U ovom periodu, karakteristična je priroda kontakata koje je Šešelj ostvario sa bračnim parom Drašković, posebno Danicom Drašković,2) koja ga je “prihvatila” i finansijski pomagala, što se kasnije pretvorilo u bliske odnose, te su Draškovići kumovali Šešeljevom sinu.

Nakon udaljavanja sa Fakulteta političkih nauka u Sarajevu, Šešelj kritizerski nastupa u odnosu na sve pojave i stanje, kako u BiH tako i tadašnjoj SFRJ, i javno govori da jedva čeka da bude uhapšen, jer bi to bio razlog za pokretanje “slučaja Šešelj” u koji bi se uključilo dosta poznatih ličnosti, koji bi ga branili.

Početkom 1982. godine, tzv. Grupa udaljenih profesora FF u Beogradu potpisala je “protestni apel” povodom udaljavanja Šešelja sa FPN-a u Sarajevu i isti je distribuiran u Beogradu i Sarajevu. Od tada, pa do 1984. godine, Vojislav Šešelj je napisao veliki broj članaka i analiza u kojima je kritikovao i napadao prilike u zemlji i pojedine političke i javne ličnosti. Februara 1984. godine uhapšen je od strane MUP-a BiH u vozu Sarajevo–Beograd i vraćen u Sarajevo, gde je sa njim obavljen informativni razgovor i izvršen pretres njegovog stana.

Aprila 1984. godine od strane USDB Beograd RSUP-a Republike Srbije doneto je rešenje o pritvoru Vojislava Šešelja u vremenu od tri dana zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo neprijateljske propagande. Tada je sa njim u prostorijama GSUP-a Beograd obavljen informativni razgovor. Prema operativnim podacima kojima raspolažemo, Šešelj je kasnije izjavljivao poznanicima da se u informativnim razgovorima, koji su s njim vođeni u Sarajevu i Beogradu, od njega posebno zahtevalo da objasni svoje kontakte i saradnju sa Milovanom Đilasom.

Maja 1984. godine Vojislav Šešelj je uhapšen od strane radnika Centra SDB Sarajevo i određena mu je mera pritvora u Okružnom zatvoru u Sarajevu, prilikom koje je otpočeo sa štrajkom glađu. U krivičnom postupku branio ga je i advokat Srđa Popović iz Beograda. U organizaciji Filozofskog društva Srbije u Beogradu, pokrenuto je više akcija, peticija i protestnih skupova, sa zahtevom da se Šešelj pusti iz zatvora. Međutim, on je od strane Okružnog suda u Sarajevu 1984. godine osuđen na kaznu zatvora u trajanju od osam godina, ali je Savezni sud odlučujući po žalbi ovu kaznu smanjio na jednu godinu i deset meseci. Tokom izdržavanja kazne u KPD Zenica, jedan broj javnih ličnosti i udruženja građana u Beogradu je protestovao zbog fizičkog zlostavljanja Šešelja u pomenutom KPD.

Marta 1986. godine Šešelj je izašao sa izdržavanja kazne. Iste godine se odselio iz Sarajeva i nastanio u Beogradu, gde je započeo sa intenzivnim pisanjem raznih knjiga sa veoma kritičkim odnosom prema tadašnjem društvenopolitičkom uređenju, kao i pisanjem “otvorenih pisama” u kojima je na krajnje agresivan način iznosio svoje stavove prema jednom broju tadašnjih visokih državnih i partijskih funkcionera SFRJ.

Prilikom štampanja jedne od pomenutih knjiga, “Vrijeme preispitivanja”, Šešelj je preuzeo fotoslog, navodno radi korekture, pa je bez znanja štampara istu odštampao i ukoričio u drugoj štampariji. Naknadno je ovom štamparu uputio primerak ove knjige i pismo izvinjenja, navodeći da je došlo do omaške jer su na koricama knjige ostavljene naznake radnje u kojoj je urađen fotoslog. S obzirom da po štampanju knjige nisu dostavljeni njeni primerci OJT-u, kako je predviđeno Zakonom o izdavačkoj delatnosti, Šešelj je pomenutog štampara doveo u situaciju prekršajne odgovornosti.

U istom periodu, preko više knjižara u Beogradu, pokušao je da proda veći broj primeraka svojih knjiga, bez neophodne potvrde OJT-a da je odobrena njena prodaja. Jedan broj pomenutih primeraka je, zbog pokušaja nezakonite prodaje, zaplenjen od strane GSUP Beograda.

Prema našim operativnim saznanjima, neposredno po izlasku iz zatvora, Šešelj je, u obrazloženju svog zahteva za povraćaj putne isprave, pred stranim novinarima iznosio da mu je namera da ode u emigraciju i da se iz inostranstva bori protiv tadašnje vlasti u SFRJ, pri čemu nije krio da voli vlast i da je njom opsednut. Sa druge strane, pred svojim istomišljenicima je govorio da namerava da nastavi sa naučnim radom i da mu je pasoš potreban zbog putovanja u inostranstvo na razne naučne skupove i sl. Tada se Mihajlo Marković, bivši profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, angažovao da preko profesora Entoni Kenija, tadašnjeg upravnika “Balliol koledža” Univerziteta Oksford u Velikoj Britaniji, Šešelju obezbedi stipendiju za jednogodišnje specijalističke studije na Oksfordu. S tim u vezi, moramo napomenuti da su i kasnije, u više navrata, apostrofirani njegovi kontakti sa predstavnicima ambasade Velike Britanije u Beogradu, što nismo bili u mogućnosti da utvrdimo.

Navedeni period je karakterističan i po njegovim čestim i brojnim kontaktima sa pripadnicima tadašnje ekstremne srpske emigracije, preko kojih je nastojao da obezbedi njihov uticaj na zvaničnike, pre svega SAD, ali i drugih zemalja, kako bi se isti zauzeli za “njegov slučaj”. U tom smislu ga je Miroljub Timotijević, iz Čikaga, obavestio da se obratio “dotičnim krugovima i prijateljima u Vašingtonu”, te da su oni obećali da će pitanje dobijanja njegove putne isprave brzo i pozitivno rešiti. Tom prilikom, Timotijević se deklarisao kao Šešeljev sponzor, uz isticanje da je od svojih prijatelja u Vašingtonu nagrađen pukovničkim činom kao veteran korejskog rata. Inače, Timotijević je 1972. godine organizovao “Legiju srpskih dobrovoljaca”, koja je pripadala Nacionalnom udruženju policijskih oficira SAD.

Pored toga, od ovih lica Šešelj je dobijao i znatnu materijalnu pomoć, koja je tokom 1987. godine iznosila preko 3.000 USD, a preko istih je obezbedio i studijski boravak u SAD u trajanju od tri godine. Ovaj boravak nije mogao da realizuje iz razloga što u tom periodu nije posedovao putnu ispravu.

U cilju obezbeđenja šire međunarodne podrške, pored emigrantskih krugova, Šešelj je koristio i strane dopisnike, poput Renate Flotau i Andreja Gustinčića.

S obzirom da je zbog njegovog preseljenja, krajem 1986. godine, CSDB Sarajevo obustavilo dalje vođenje operativne obrade, a da je Šešelj nastavio sa ekstremnim delovanjem, nad njim je od strane USDB Beograd ponovo zavedena operativna obrada 5. februara 1987. godine.

Od početka 1987. godine Šešelja je počeo da izbegava veći broj lica u Beogradu, koja su ga do tada svesrdno podržavala. Zbog njegovih krajnje ekstremnih istupanja, njegovi tadašnji poznanici i prijatelji komentarisali su da je “poludeo” i da svojim istupima “priziva represiju i da kompromituje sve”. Posebno su mu zamerali na neprimereno grubim i neodmerenim napadima na Dobricu Ćosića i Ljubomira Tadića, koji su mu značajno pomogli nakon njegovog izlaska iz zatvora, kada je ostao bez sredstava za život.

Takvo njegovo ponašanje je stvaralo utisak da se Šešelj, po sticanju egzistencijalne sigurnosti, žestoko i na prilično primitivan način obračunavao sa svojim dojučerašnjim istomišljenicima, kao i licima koja su ga svesrdno i u svakom pogledu pomagala. U tom kontekstu može se posmatrati i izjava njegove prve supruge, da je Šešelj lošeg karaktera i da se radi o samoživoj osobi koja jedino misli na sebe i svoje potrebe. Sve to je ukazivalo da je jednom smišljenom i proračunatom aktivnošću, kroz krajnje ekstremne istupe na javnim tribinama i skupovima, kao i “isterivanjem svoje pravde” putem brojnih sudskih postupaka, Šešelj zapravo nastojao da se održi u žiži interesovanja domaće i strane javnosti, čak i po cenu da ga, zbog načina i metoda kojima se pri tome služio, odbaci veći broj njegovih dotadašnjih pristalica. U tom svetlu se mogu tumačiti i njegova navodna nastojanja da objavi brojne knjige, za koje je unapred znao da će biti zabranjene, od kojih je neke i nezakonito rasturao. Izvesna ponašanja su navodila na zaključak da je imao namere da eventualnim krivičnim progonom i njegovim ponovnim odlaskom u zatvor “svoj slučaj” još više ispolitizuje i da isti dobije na “snazi” i publicitetu.

Prema našim operativnim saznanjima, Šešelj je maja 1987. godine kontaktirao službenika ambasade SAD u Beogradu sa ciljem da obezbedi inostrani pritisak na naše zvanične organe, radi regulisanja pitanja njegove putne isprave. Pri tom je informisao sagovornika da je uputio pismo Miroljubu Timotijeviću, da imenovani sa svojim prijateljima, ovo “pitanje” pokrene pred Kongresom SAD i izrazio nadu da će se njihova ambasada u Beogradu angažovati na tome.

Kao dopunu prethodno upućene krivične prijave saveznom javnom tužiocu SFRJ, sredinom 1988. godine, Šešelj je uputio privatnu krivičnu prijavu protiv Staneta Dolanca, člana Predsedništva SFRJ, Vrhovnom vojnom tužiocu JNA, zbog navodno počinjenog krivičnog dela odavanja vojne tajne, sa ciljem odbrane Janeza Janše i Davida Tasića, uz obrazloženje da je Dolanc podmetnuo poverljiva vojna dokumenta pomenutim licima.

Septembra 1988. godine Vojislavu Šešelju je, od strane SDB, izrečena mera upozorenja zbog izražene neprijateljske delatnosti protiv SFRJ sa pozicija građanske desnice i srpskog nacionalizma. Posebna pažnja skrenuta mu je na nedopustivost daljeg pisanja i slanja “javnih – otvorenih pisama” visokim državnim i partijskim rukovodiocima SFRJ, koje umnožava i rastura u zemlji i inostranstvu, te štampanju i rasturanju knjiga koje su uglavnom bile zabranjivane, a u kojima je bez ikakvih dokaza iznosio teške optužbe na račun SDB za državni terorizam.

U istom periodu Šešelj je samostalno štampao i izdao sledeće knjige: “Hajka na jeretika”, “Demokratija i dogma”, “Disidentski spomenar”, “Pravo na istinu”, “Knjige za lomaču”, “Osvajanje slobode”, “Suočavanja sa samoupravljanjem” i “Pledoaje za demokratski ustav”. Prvih pet navedenih knjiga odlukama nadležnih sudova su trajno zabranjene. Krajem oktobra 1988. godine Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu je podneta krivična prijava protiv Vojislava Šešelja zbog osnovane sumnje da je počinio krivično delo povrede ugleda SFRJ i krivična dela protiv časti i ugleda iz KZ SRS. Uz krivične prijave dostavljeni su tekstovi “Pamfletistika o savremenoj srpskoj književnosti” i tekst “O nekim varijantama, karakteristikama i društvenim uzrocima unutrašnjeg izgnanstva u savremenoj srpskoj književnosti”, kao i tekstovi govora i istupanja Šešelja na završnoj plenarnoj sednici XXV međunarodnih oktobarskih susreta pisaca i naučnom skupu “Filozofija, politika i vrednosti”, koji su održani tokom oktobra iste godine u Beogradu.

Tokom aprila 1989. godine Šešelj je boravio u SAD i Kanadi, i tom prilikom posetio više gradova, između ostalih Toronto, Detroit, Čikago, Vinsdor, Hamilton, Klivlend i druge. Održao je preko 30 predavanja, najčešće u pravoslavnim crkvama ili zakupljenim salama, na temu jugoslovenska društveno-politička stvarnost, najznačajniji događaji u posleratnom periodu SFRJ, kao i osvrt na uloge istaknutih ličnosti političkog života Jugoslavije. Iako su predavanja bila obojena već ranije poznatim neprijateljskim stavovima Šešelja, reakcije prisutnih su bile krajnje dijametralne, od potpunog odobravanja do apsolutnog neslaganja. Raspolažemo podatkom da je, ovom prilikom, Šešeljeva zarada iznosila oko 200.000 USA$. Istovremeno, zbog svog velikosrpskog, ultranacionalističkog opredeljenja, Šešelja je tokom boravka u SAD Momčilo Đujić odlikovao i proglasio počasnim četničkim vojvodom. Stiče se utisak da su Šešeljevi nastupi sa pozicija “neočetništva” uzrokovani u najvećoj meri spoznajom da mu ovakva aktivnost može doneti znatnu materijalnu korist.

Iste godine, Šešelj je intenzivirao svoje nastupe u SAD, Australiji i zapadnoevropskim zemljama. Tokom pomenutih turneja, koje su organizovale SPC u SAD, Pokret srpskih četnika “Ravna Gora”, Srpski kulturni klub “Sveti Sava”, Srpska narodna odbrana i Organizacija srpskih četnika “Ravna Gora”, Šešelj je održao 67 predavanja. Posebnu aktivnost u organizaciji turneje pokazali su princ Andrej Karađorđević i već pomenuti četnički emigrant Momčilo Đujić. Suština pomenutih nastupa odnosila se na rušenje kulta Josipa Broza Tita i oživljavanje i veličanje lika i uloge Draže Mihajlovića, naglašavajući neophodnost obnavljanja granica srpske državnosti po istorijskim i etničkim kriterijumima, na kojima su one zasnovane u tekstu Londonskog ugovora iz 1915. godine, odnosno “uspostavljanje demokratskog režima sa višepartijskim sistemom i slobodnom tržišnom ekonomijom”. Predočene Šešeljeve aktivnosti bile su usmerene ka ujedinjenju i organizovanju srpske političke emigracije u dijaspori u jedinstven “Srpski demokratski savez”, kao i na neophodnost ujedinjenja SPC i raskolničke SPC u inostranstvu. Od dobijenih sredstava iz emigracije, Šešelj je krajem 1989. godine kupio porodičnu kuću u Batajnici.

Nakon povratka, Vojislav Šešelj je formirao “Srpski slobodarski pokret” (SSP), čiji je manifest distribuirao srpskoj emigraciji u Evropi i Americi, očekujući da će ubrzo omasoviti pokret pristalicama iz dijaspore. Na sastanku Centralne otadžbinske uprave SSP sa predstavnicima Centralnog odbora stranke Srpska narodna obnova (SNO), na čijem se čelu nalazio Vuk Drašković, potpisana je Deklaracija o ujedinjenju ovih pokreta i doneta odluka o formiranju stranke Srpski pokret obnove (SPO). Za predsednika novoformirane stranke izabran je Vuk Drašković, a za sekretara Vojin Vuletić. Stranka je u celini prihvatila sva programska dokumenta, načela i ciljeve SNO i SSP. Nešto kasnije, SPO-u je pristupio i Srpski omladinski pokret obnove (SOPO).

Iako su i SSP i SNO imale niz zajedničkih ekstremističkih elemenata, ipak, stranka nije mogla da premosti suštinske razlike i, na samom početku saradnje, izražene antagonizme i suprotstavljene liderske ambicije, tako da je, neposredno nakon formiranja došlo do potpunog političkog raskola.

Nakon kulminacije sukoba, Vojislav Šešelj je, od pristalica otcepljenog krila SNO, 18. juna 1990. godine u Beogradu, formirao Srpski četnički pokret (SČP). U odluci o promeni stranačkog naziva, istaknuto je da je SČP “jedini pravni naslednik Srpskog slobodarskog pokreta i politički sledbenik srpskih hajduka, uskoka, komita i četnika, koji nastavlja tradiciju predratnog Srpskog kulturnog kluba i ratnog Srpskog ravnogorskog pokreta”. Zbog ekstremnog delovanja pripadnika ovog pokreta sa nacional-šovinističkih pozicija, koji su, pored ostalog, zagovarali militarizam i terorizam, SČP nije mogao biti registrovan, tako da je praktično od formiranja delovao ilegalno, a kasnije u okviru Srpske radikalne stranke.

Na promocijama SČP-a, Šešelj se zalagao za stvaranje tzv. “Velike Srbije”, negirajući pri tom postojeći ustavni poredak, teritorijalnu celovitost i integritet SFRJ. Istom prilikom, izricao je oštre kritike na račun predsednika Miloševića, nazivajući ga liderom srpskih komunista i rečima koji je “poslednji staljinistički bastion u Evropi”. U cilju svoje promocije, pokret je započeo sa izdavanjem časopisa “Velika Srbija”, a prema nepotvrđenim podacima, SČP je sredinom 1990. godine primio 150.000 USD od Momčila Đujića.

Apsolutizam i samovolja Vojislava Šešelja u odlučivanju i rukovođenju, rezultirali su nezadovoljstvom pojedinih pripadnika SČP i njegovim sukobom sa ionako malim brojem intelektualaca u stranci. Osipanje članstva započinje napuštanjem pokreta od strane organizacije Kola srpskih sestara i organizacije Mladih četnika, što SČP svodi na manju grupu ekstremnih lica koja su pod neposrednim uticajem Vojislava Šešelja. Na jednom od sastanaka, avgusta 1990. godine, Šešeljevi neistomišljenici su izglasali da se lider SČP isključi iz pokreta, što su objavili saopštenjem u javnim glasilima. Ovakav “potez” osuđen je od strane Šešelja i njegovih pristalica, tako što su potpisnicima pomenutog saopštenja javno pretili “likvidacijom”, a bilo je i teških fizičkih “obračuna”. Po Šešeljevom nalogu, grupa od trinaest najekstremnijih članova SČP, naoružana pištoljima, automatskom puškom, kratežom i bejzbol palicama, pretukla je dvojicu potpisnika saopštenja u jednom od kafića na Novom Beogradu.

O međusobnim odnosima unutar pokreta i njihovoj surovosti prema neistomišljenicima, govore i saznanja da su zbog istupanja iz stranke pojedini aktivisti pretučeni, kao i da je tom prilikom upotrebljeno i vatreno oružje, što je rezultiralo ranjavanjem jednog bivšeg pripadnika u centru grada. Takođe, raspolažemo podatkom da su mlađi, ekstremni članovi pokreta maltretirali i noževima pretili građanima koji su se izjašnjavali za Socijalističku partiju Srbije (SPS). Pomenuti događaji definitivno su dokazali da su članovi SČP u stvari malobrojni pojedinci poznati po kriminalnoj prošlosti, stranačkoj isključivosti i netolerantnosti, spremni na svaku vrstu međustranačkih sukoba i obračuna u kome se ne bi prezalo ni od upotrebe oružja.3)

Krajem 1990. godine, jedan od članova SČP iz Knjaževca ispričao je da je od Šešeljevih najbližih saradnika dobio zadatak da sačini spisak partijskih rukovodilaca, starešina MUP i predstavnika vlasti u Knjaževcu “koji su predviđeni za likvidaciju kada za to dođe vreme”. Po njegovim navodima, slične naloge su dobili i drugi aktivisti, a u to vreme, u nameri da se u Srbiji vlast preuzme silom, formirane su i spremane “četničke trojke”.

Krajem 1990. godine, Vojislav Šešelj se, kao nezavisni predsednički kandidat grupe građana, kandidovao na predsedničkim i višestranačkim parlamentarnim izborima, kojima je, unapred, osporio demokratski karakter. Međutim, i pored toga, organizovao je intenzivnu predizbornu kampanju, u već poznatim manirima i uobičajenoj četničkoj ikonografiji. Raspolažemo podacima da je za potrebe pomenute kampanje od dijaspore dobio 5.000 funti i 35.000 DEM.

Prva saznanja o formiranju paravojnih formacija u Srbiji, u okviru SČP, datiraju iz februara 1991. godine, kada je Vojislav Šešelj naredio svojim aktivistima da se, prilikom mobilizacije, vojni obveznici ne javljaju u jedinice gde imaju ratni raspored, već u četničke jedinice koje je SČP već formirao, a za koje je bio navodno sačinjen i šifarski sistem obaveštavanja i pozivanja članstva u kriznim situacijama.

Ovaj period Šešeljevog liderstva u SČP karakteriše faza minornog uticaja koji je pokret imao u političkom životu Srbije, uglavnom baziranog na napadima na novoformirani Srpski pokret obnove i “razbijanje” i ometanje skupova koje je organizovao Vuk Drašković. Iz istog perioda datiraju i prvi kontakti koje je RDB uspostavio sa Vojislavom Šešeljom. Naime, zbog bojazni da mu je “hrvatska služba plasirala tri lica, Srbina iz Hrvatske”, koji su u Beograd doputovali i tražili sastanak sa njim, Šešelj je maja 1991. godine samoinicijativno zatražio kontakt sa SDB. Prilikom razgovora sa operativnim radnicima, Šešelj se držao vrlo korektno i izneo je više interesantnih saznanja o svojim aktivnostima i aktivnostima SRS na kriznim područjima Slavonije, SAO Krajine i Baranje. Na upozorenje da u sredstvima javnog informisanja daje neprimerene izjave o prisustvu dobrovoljačkih paravojnih formacija SRS na području Hrvatske, Šešelj je odgovorio da svoje ljude šalje na navedena područja isključivo na osnovu poziva tamošnjeg srpskog stanovništva, te da su oni naoružavani tek po dolasku u naznačena mesta, a da su mnoge njegove izjave “preventivnog karaktera”, u cilju zastrašivanja Hrvata.

S obzirom na Šešeljevu potrebu za javnim političkim delovanjem, kao i na činjenicu da pokret nije mogao biti registrovan, februara 1991. godine došlo je do ujedinjenja SČP sa delovima Radikalne stranke iz više gradova Srbije u Srpsku radikalnu stranku, na čelu sa Vojislavom Šešeljom, pri čemu je pokret i dalje egzistirao, ali kao kolektivni član SRS.

Početak ratnih sukoba u Hrvatskoj, odnosno Borovom Selu 2.maja 1991. godine, bitno je uticao na donošenje Šešeljeve odluke da se intenziviraju aktivnosti članstva u smislu preduzimanja konkretnih akcija na formiranju i omasovljavanju paravojnih grupa koje su upućivali kao dobrovoljce u ratna područja, najpre Hrvatske, a zatim i Bosne. Sve pomenute grupe su osnivane van pozitivnih pravnih odredbi Republike Srbije, pri čemu su vođe ovakvih jedinica, odnosno samozvani “komandanti”, odbijali zakonom predviđenu mogućnost delovanja kroz formu dobrovoljaca u okviru teritorijalne odbrane. Nakon naloga o opštoj mobilizaciji članstva i upisivanja dobrovoljaca za odlazak na ratište u Hrvatsku, na teritoriji Slavonije je uspostavljen četnički dobrovoljački odred, čiji su “komandanti” bili u permanentnom kontaktu sa rukovodstvom stranke, koje ih je direktno instruisalo u smislu preduzimanja određenih aktivnosti.

Ideja generala Dušana Pekića i doktora Dragoljuba Bulata o stvaranju Srpske vojske naišla je na svesrdnu podršku Vojislava Šešelja, te je, shodno njegovim nalozima, stranka pristupila konkretnim koracima na planu njene realizacije. Po utvrđenom dogovoru, formiran je Glavni štab dobrovoljačkih odreda, pri čemu su predstavnici SČP imali konkretna zaduženja, posebno u smislu aktivnosti oko obezbeđivanja naoružanja, opreme i uniformi za dobrovoljce, u kom cilju su, posredstvom Petra Panića–Pane,4) dugogodišnjeg šefa obezbeđenja lidera SRS, neretko kontaktirana i lica iz kriminogenih sredina.

Uporedo sa aktivnostima na prostorima zahvaćenim oružanim sukobima, Šešelj je ispred Savezne skupštine organizovao protestni miting povodom najavljenog izbora Stjepana Mesića za predsednika Predsedništva SFRJ. Takođe, jula 1991. godine održao je konferenciju za štampu na kojoj je žestoko osudio intervenciju JNA u Sloveniji, nazvavši je “novom podvalom srpskom narodu u režiji krvavog premijera Ante Markovića”, i istovremeno optužio vlast u Srbiji zbog prihvatanja izbora Stjepana Mesića za predsednika Predsedništva SFRJ. Datim povodom, Šešelj je uputio poziv Generalštabu JNA da otkaže poslušnost novoizabranom predsedniku i obori Vladu Ante Markovića.Takođe, od Narodne skupštine Srbije zatražio je da proglasi prisajedinjenje srpskih krajeva u Hrvatskoj matici Srbiji.5)

S obzirom da je ocenjeno da u tom periodu nije delovao sa ekstremističkih pozicija i da je zahvaljujući njegovom ličnom autoritetu koji uživa među ćlanstvom SRS na iste izvršio pozitivan uticaj motivišući ih da u svim vidovima pomažu borbu srpskog naroda van matice, te da je svojim javnim nastupima delovao kao faktor smirivanja političke situacije u Srbiji, početkom juna 1992. godine obustavljen je dalji operativni tretman nad Vojislavom Šešeljom u CRDB Beograd.

U ovom vremenskom periodu, zahvaljujući nastupima i činjenici da je ušao u otvoreni sukob sa Vukom Draškovićem, Šešelj dobija sve veći prostor u sredstvima javnog informisanja, stiče popularnost i nastoji da omasovi svoje članstvo. Nakon parlamentarnih izbora u Srbiji, decembra 1993. godine, lider SRS po prvi put uzima učešće u Saveznoj vladi, uspostavljajući koalicioni odnos sa SPS, što je trajalo relativno kratko, s obzirom da je već naredne godine SRS izašla iz Vlade.

Prateći aktivnosti Vojislava Šešelja tokom 1993. godine, kao i grupe lica iz redova SRS koja se bave ekstremističko-terorističkom delatnošću, došli smo do saznanja o organizovanoj saradnji pomenutih sa pojedinim aktivnim i penzionisanim visokim oficirima Vojske Jugoslavije (VJ), usmerenim na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka Republike Srbije i narušavanje njenog teritorijalnog integriteta.

Krajem 1993. godine, u nastojanju da svoju stranku “reformiše” od ultradesne u stranku umerene desnice nacionalno-demokratske orjentacije, Vojislav Šešelj je formirao Politički savet SRS, na čelu sa Tomislavom Nikolićem, potpredsednikom stranke. Savet, čiji su članovi bili i dr Slavko Milosavljević, profesor FPN, Jelena Kozomora, docent Ekonomskog fakulteta, dr Jovan Marjanović, profesor FPN, ubrzo je preuzeo najznačajniju ulogu u upravljanju i kreiranju politike SRS. Nešto kasnije, aprila 1994. godine, na predlog Radosava Šuljagića, u to vreme aktivnog oficira VJ u činu kapetana bojnog broda, Šešelj je zvanično raspustio Srpski četnički pokret (SČP), koji je do tada funkcionisao kao kolektivni član SRS, pri čemu je Šuljagiću prepustio da izradi plan delovanja, organizacionog razvoja i mobilizacijskog sistema SČP u ilegali,6) kao i omogući održavanje “tajnih veza” sa visokim oficirima VJ.

Na osnovu plana koji je sačinio Šuljagić, a Politički savet usvojio, paravojno organizovanje SRS se, u suštini, opet zasnivalo na SČP, sa osnovnim ciljem da se ilegalno formiraju vojne jedinice u Srbiji, Crnoj Gori i eventualno RS i RSK, ukoliko bi iste na pomenutom području bile zabranjene, pošto su se već nalazile u sastavu njihovih regularnih formacija. Planom je predviđeno da SČP bude organizovan na teritorijalnom principu u mesne, opštinske, okružne i oblasne odbore, sa Centralnim odborom kao najvišim organom. Svaki od pomenutih odbora je u obavezi da organizuje, razvija, popunjava, oprema i uvežbava odgovarajuće vojne jedinice, u zavisnosti od mogućnosti popune ljudstvom, naoružanjem i drugom opremom. Takođe, predviđeno je da se u svim većim gradovima formiraju mobilni četnički odredi ili grupe različite jačine, sa naoružanjem, koji se mogu okupiti i dovesti u punu borbenu gotovost i pokretljivost kao udarna snaga.

Planirano je da svaki odbor formira jezgra za razvoj odgovarajućih vojnih jedinica na čelu sa komandantom i njihovim štabovima. Pomenuta jezgra su u obavezi da pronalaze i pridobijaju ljude za popunu svoje jedinice, saopšte borcima sistem pozivanja i obaveštavanja (metodom konspirativnih trojki – svaki član trojki ima zadatak da pronađe, ubedi, drži na vezi i na ugovoreni znak povede svoje ljude na određeno mobilizacijsko mesto za razvoj jedinice) i da za svoj sastav pridobiju što više pripadnika profesionalnog dela vojske i milicije, odnosno najmanje jednog oficira iz najbližeg garnizona VJ u svojstvu komandira jedinice, koji bi bili u obavezi da se odazovu pozivu sa dostupnim naoružanjem i municijom.

Ovim povodom, Vojislav Šešelj je u najužem krugu svojih saradnika izneo podatak da je pomenutim “sistemom” obuhvaćeno oko 80.000 ljudi, te da u roku od 6 do 8 sati mogu okupiti i vojno organizovati oko 30.000.

Najveći problem u realizaciji plana je predstavljalo oružje, koga, po njihovim navodima, nisu posedovali u potrebnoj količini, ali je Šešelj planirao da posredstvom Šuljagića, odnosno oficira VJ, njihovih istomišljenika, potrebnu opremu nabave iz vojnih skladišta, odnosno nasilnim putem, zauzimanjem skladišta borbenim akcijama.

Važno je napomenuti spregu koja je planirana između ilegalnih, na teritoriji Srbije i Crne Gore i legalnih jedinica SČP koje su egzistirale u sastavu regularnih snaga RSK i RS, uglavnom raspoređenih na prostoru Semberije i Majevice. Po navodima Šuljagića, jačina snaga na ovom prostoru kretala se oko 12.000 boraca. Krajem 1994. godine, pojedini članovi Političkog saveta SRS su se energično zalagali da se sve snage grupišu u jednu brigadu lociranu na prostoru Semberija–Višegrad, dovedu u visoku borbenu gotovost u funkciji operativno-taktičke rezerve GŠ Vojske RS i pripreme za brze intervencije na raznim pravcima i ofanzivna dejstva. Ovim snagama bi komandovali isključivo oficiri četničkog opredeljenja, a za delegata-oficira u GŠ VRS predviđen je Milorad Manić, pukovnik JNA u penziji.

U tom periodu evidentirani su intenzivni kontakti Šešelja sa Milanom Martićem, predsednikom RSK, tokom kojih je lider SRS direktno instruisao rukovodstvo RSK da odbije sve mirovne inicijative iz Beograda, posebno plan Z-4, obećavajući im svu logističku pomoć i održavajući ih u uverenju da će im Srbija i SRS pomoći u zaštiti ljudstva i teritorije. Međutim, nakon odbijanja pomenutog plana od strane Milana Martića i hrvatske ofanzive na Srpsku Krajinu, dobrovoljačke jedinice SRS povukle su se u najkraćem roku sa prostora RSK.

Evidentno je da je prezentirani plan Političkog saveta SRS stručno urađen, za šta je nesumnjivo bilo potrebno dobro poznavanje teorije vojne organizacije i sistema mobilizacije. Šuljagić je, u dogovoru sa Šešeljem, zajedno sa angažovanim timom vojnih stručnjaka iz Centra visokih vojnih škola, autor plana. Raspolažemo podacima da je juna 1993. godine, u rad uključen i Miloš Dimitrijević, penzionisani oficir bezbednosti VJ, koji je ubrzo postao i član političkog saveta SRS. Stekavši Šešeljevo poverenje, koji mu je u cilju “zaštite” dao konspirativno ime Stojan Knežević, Dimitrijević je, uz Šuljagićevu pomoć, formirao obaveštajnu grupu pod šifrovanim nazivom “Feniks”, koja se bavila prikupljanjem, sistematizovanjem, obradom i analizom podataka iz oblasti politike, ekonomije i vojne problematike, na osnovu kojih su sačinjavane posebne informacije za potrebe predsednika SRS. Do potrebnih podataka, Dimitrijević je dolazio uglavnom kroz neformalne i uopštene razgovore sa poznanicima iz GŠ VJ, državnih organa i pojedinih političkih partija, ali je za pomenute potrebe aktivirao i svoje četiri ranije operativne veze u Čikagu, Londonu, Beču i Tel Avivu.

Takođe, Dimitrijević je podatke dobijao i od pripadnika SDB MUP RS: Marka Lazovića, tada načelnika II uprave RDB, Radeta Kostića i Miće Brujića. Po njegovim navodima, Vojislav Šešelj je imao veoma pozitivno mišljenje o Jovici Stanišiću, bivšem načelniku RDB, Franku Simatoviću i Milosavu Vilotiću, ističući da su se oni dokazali “u borbi”, dok je tražio da se za Radovana Stojčića i Milana Tepavčevića prikupe svi dostupni podaci, a priori ih smatrajući za nepodobne ličnosti, posebno u sferi funkcija koje obavljaju.

Grupa “Feniks” operativno je sarađivala sa operativnim centrom “Tajfun” iz RS, koji se bavio sličnim poslovima i od koga su dobijali vrlo kvalitetne podatke iz oblasti politike, stavove stranih sila prema krizi u SRJ, sastavu UNPROFOR-a, rasporedu, stanju i borbenoj gotovosti hrvatske vojske i srpskih snaga, stanju u četničkim i dobrovoljačkim jedinicama SRS u RS i RSK, međustranačkim odnosima, planovima i akcijama najviših državnih organa i stranaka Srbije i SRJ u vezi Vensovog plana, posebno stavove predsednika Srbije i SRJ, što je Dimitrijević selektivno obrađivao u informacijama za Vojislava Šešelja.

Na predlog Šešelja, oktobra 1994. godine, uz obrazloženje da je velikoj političkoj stranci, kao što je SRS, potrebna posebna pažnja za prikupljanje, obradu i pripremu informacija za najuže rukovodstvo stranke, formirana je Radikalna informativna služba (RIS), na čije čelo je, po Šešeljevoj odluci, postavljen Božidar Spasić, bivši radnik RDB MUP RS. Međutim, i pored ambiciozne želje da se na ovakav način politički afirmiše, Spasić nije uspeo da stekne poverenje kako lidera, tako i ekstremnih pripadnika SRS, te je njegov angažman ubrzo prekinut. Očigledno je da je formiranje RIS-a bilo u funkciji odvlačenja pažnje, odnosno legendiranja suštinske subverzivne delatnosti SRS i Vojislava Šešelja.

Posebne informacije rađene za potrebe predsednika SRS odnosile su se na predsednika Miloševića i njegovu suprugu, kao i na istaknute funkcionere SPS-a i JUL-a. Pojedine podatke, poslanici SRS su kasnije koristili kako bi iste javno diskreditovali.

Raspoloživa saznanja ukazuju na organizovanu saradnju Vojislava Šešelja sa pojedinim aktivnim i penzionisanim visokim oficirima Vojske Jugoslavije (VJ), usmerenu na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka Republike Srbije i narušavanje njenog teritorijalnog integriteta. Registrovano je da je u periodu od novembra 1993. godine do decembra 1994. godine, posredstvom Radoslava Šuljagića, Vojislav Šešelj kontaktirao sa sledećim aktivnim i penzionisanim oficirima VJ: Božidarom Stevanovićem (general-pukovnikom u penziji i bivšim komandantom RV PVO), Nedeljkom Boškovićem (general-majorom u penziji), Milojem Pavlovićem (bivšim komandantom RV PVO), Mićom Delićem (general-potpukovnikom), Dušanom Lončarom (komandantom Vukovarskog korpusa), Borom Ivanovićem (general-majorom, bivšim komandantom Novosadskog korpusa), Vladanom Šljivićem (bivšim načelnikom pozadinskog sektora GŠ VJ), Ljubomirom Bajićem (general-majorom u penziji), Andrijom Biorčevićem (general-pukovnikom u penziji, bivšim načelnikom Novosadskog korpusa), Milošem Dimitrijevićem (pukovnikom u penziji), Miloradom Manićem (pukovnikom u penziji), Danetom Ajdukovićem (general-majorom u penziji, bivšim načelnikom finansijske uprave GŠ VJ), Miodragom Starčevićem (pukovnikom u penziji i bivšim načelnikom pravne uprave GŠ VJ), Slobodanom Jeremićem (pukovnikom u penziji), Dragićem Martinovićem (potpukovnikom), general-majorima Simićem, Mojsilovićem i Milanovićem, kao i Džigurskim (pukovnikom u penziji).

Takođe, u istom periodu Vojislav Šešelj je imao kontakte i sa više visokih oficira Srpske Vojske Krajine (SVK) – general-majorom Šuputom, pukovnicima u penziji Slobodanom Vukosavljevićem i Nedeljkom Bubalom, pukovnikom Draganom Tanjgom, kao i oficirima Vojske Republike Srpske (VRS) – general-majorom Borićem iz Drvarskog korpusa, general-majorom Galićem, komandantom Romanijskog korpusa, pukovnikom u penziji Skočajićem iz Drinskog korpusa, komandantom hercegovačkog korpusa general-majorom Radovanom Grubačićem i Brankom Kosićem, pukovnikom iz 1. Krajiškog korpusa.

Sastanci Vojislava Šešelja i Radoslava Šuljagića, inače doktora vojnih nauka, datiraju od sredine sedamdesetih godina kada je aktuelni lider SRS bio student Fakulteta za narodnu odbranu u Sarajevu, na kome je Šuljagić predavao. Moguće je pretpostaviti da je Šešelj već tada bio “evidentiran” kao potencijalni Šuljagićev “kadar”. Ne možemo prenebregnuti činjenicu da je Šuljagić imao izuzetan uticaj na Šešelja, posebno u periodu 1993/1994. godine, kada je lider SRS, bez primedbi, usvajao svaki njegov predlog i sugestije (akcijom RDB presečena je i razotkrivena subverzivna delatnost pomenute grupe).

Juna 1994. godine, u Prvom opštinskom sudu u Beogradu održano je suđenje Vojislavu Šešelju i četvorici poslanika SRS u Saveznoj skupštini zbog izvršenog krivičnog dela ometanja službenog lica u vršenju službene dužnosti. Prilikom pretresa, Šešelj je u dva maha izjavio “da je Slobodan Milošević glavni i najveći kriminalac u Srbiji”, čemu su se pridružila i ostala četvorica optuženih, što je primoralo javnog tužioca da proširi optužnicu protiv imenovanih i zbog učinjenog krivičnog dela povrede ugleda predsednika Republike. Ovaj više pravno-taktički potez Šešelja imao je za cilj da se eventualno pokuša isprovocirati sudija i sudsko veće, u nameri pozivanja predsednika Miloševića kao svedoka.

Kraj 1994. i početak 1995. godine Vojislav Šešelj je proveo na izdržavanju kazne u Okružnom zatvoru u Beogradu, zbog čega su članovi SRS organizovali svakodnevna protestna okupljanja u prostorijama stranke, koja su se završavala pres-konferencijama i raznim saopštenjima za javnost. Po izlasku iz zatvora, Šešelj je održao konferenciju za štampu na kojoj je izjavio da će, “ukoliko predsednik Milošević i njegova supruga ne odu u penziju, završiti po uzoru na Aleksandra Obrenovića i Dragu Mašin ili bračni par Čaušesku… te da će predsednika Srbije sa funkcije koju obavlja ukloniti oficiri ili policajci…”.

Septembra 1995. godine aktivnost Vojislava Šešelja se prevashodno ogledala u pripremi za organizaciju “velikog mitinga” SRS kome bi prisustvovalo preko 100.000 građana. Međutim, zbog pogoršanja ukupnih društveno-političkih prilika u zemlji i uskraćivanja dozvola za održavanje mitinga od strane nadležnih organa, ovaj najavljeni miting morao je biti “prolongiran” za jesen. Pokušavajući da na određen način kompenzira ovaj “promašaj”, Šešelj i mesni odbori SRS organizovali su više manjih mitinga na teritoriji Srbije i KiM-a. Posebnu pažnju privukao je miting SRS u Gnjilanu, gde je došlo do fizičkog sukoba učesnika mitinga sa pripadnicima MUP-a RS, u kome su učestvovali Vojislav Šešelj i Tomislav Nikolić, zbog čega su obojica prekršajno kažnjeni kraćim zatvorskim kaznama.

Nakon obimnih organizacionih priprema SRS, na platou ispred Skupštine SRJ, 21. septembra 1995. godine održan je protestni miting, kome je prisustvovalo svega desetak hiljada građana. Svoje govore održalo je nekoliko funkcionera SRS, koji su, kao i predsednik SRS Vojislav Šešelj, najvećim delom napadali i optuživali predsednika Slobodana Miloševića i vlast u Srbiji, kao i stranačke prvake i političke partije poput SPO, “Nove demokratije”, JUL-a, GSS i drugih. Istaknuti su zahtevi “da predsednik Srbije odmah podnese ostavku, da se granica na Drini otvori i adekvatno pomogne Srbima preko Drine, kao i da se formira Vlada nacionalnog spasa, koja će u roku od šest meseci raspisati izbore”. I pored izraženog emotivnog naboja i uzavrele atmosfere, kao i većeg broja članova SRS u vojnim uniformama koji su bili na ratištima RSK i RS, miting je protekao bez incidenata.

Krajem oktobra 1995. godine, Vojislav Šešelj je, očekujući prevremeno raspisivanje republičkih i saveznih izbora, čije je održavanje prema njegovim saznanjima trebalo da bude jedan od elemenata Dejtonskog sporazuma, predlagao Vuku Draškoviću formiranje zajedničke opozicione liste SRS-a, SPO-a, DS-a i DSS-a, koja bi bila zasnovana na onim segmentima političkog programa, oko kojih bi bilo moguće postići minimum saglasnosti budućih koalicionih partnera, kako bi zajedničkim snagama na prevremenim izborima porazili SPS. S tim u vezi, zalažući se za uspostavljanje saradnje opozicionih parlamentarnih stranaka, lider SRS-a je u više navrata predlagao održavanje sastanaka lidera pomenutih stranaka. Iako su ovi predlozi faktički ostali nerealizovani, Šešelj je nastavio pojedinačno da kontaktira lidere navedenih stranaka, ocenjujući da se osnovni problem u formiranju jedinstvenog opozicionog bloka tiče nesuglasica u odnosima DS-a i DSS-a. U ovom periodu, registrovano je više kontakata lidera SRS sa Zoranom Đinđićem.

Reagujući na potpisivanje Dejtonskog mirovnog sporazuma, Vojislav Šešelj je izrazio ogorčenost i otvoreno neslaganje sadržinom pomenutog sporazuma, smatrajući da je RS na ovaj način oštećena, da je srpski narod “izneveren”, kao i da se potpisani sporazum “neće dugo slaviti”.

Početkom decembra 1995. godine, Šešelj je kontaktirao Ričarda Goldstona, tužioca Haškog tribunala, izrazivši spremnost da lično doputuje u Hag, ukoliko međunarodni tribunal ima nešto protiv njega, budući da ga, kako ga je obavestio, ovdašnja štampa optužuje za ratne zločine. Šešelj je takođe obavestio Goldstona da je spreman da doputuje u Hag i u smislu “pružanja pomoći u odgovarajućim informacijama u cilju rešenja jugoslovenske krize”. Zahvalivši mu se na kooperativnosti, Goldston je saopštio Šešelju kako optužbe nisu dovoljne za rad suda, sugerišući mu pri tom, da svoje izlaganje ovim povodom ukratko izloži u pismenoj formi i pošalje na adresu Haškog tribunala, dodavši kako će mu na pomenuto pismo odgovoriti samo “ukoliko bude potrebe”. Povodom planirane posete Holandiji, gde je sa delegacijom SRS-a nameravao da u saradnji sa Klubom Srba iz Amsterdama organizuje tribinu stranke u ovom gradu i ujedno iskoristi priliku da ostvari neposredan kontakt sa predstavnicima Haškog tribunala, Šešelj je u kontaktu sa Danicom Drašković istakao kako je MUP Republike Srbije odbio da mu izda pasoš, zbog čega je onemogućen da realizuje planiranu posetu. Tom prilikom, preneo je Draškovićevoj da bi posetu Hagu istovremeno iskoristio i da bude zaštićeni svedok optužbe protiv predsednika Srbije i svedok odbrane Radovana Karadžića i Ratka Mladića.

S tim u vezi, raspolažemo saznanjima da je početkom 1996. godine Branka Novaković, iz Amsterdama, obavestila Vojislava Šešelja da je na teletekstu zvanične holandske televizije, kao i u izdanju dnevnog lista “De Volkstrant”, objavljena vest u kojoj je saopšteno da je “Vojislav Šešelj, lider nacionalističke opozicije u Srbiji, izrazio spremnost da se na Međunarodnom tribunalu u Hagu pojavi kao svedok optužnice protiv Slobodana Miloševića”. U pomenutom izveštaju citirane su Šešeljeve reči da “poseduje neoborive dokaze da operacije u Bosni nisu bile pod komandom Karadžića i Mladića, nego uvek pod nadzorom Slobodana Miloševića, na šta upućuje i činjenica da su svi generali bosanskih Srba primali plate iz Beograda”. Vezano za planirani odlazak u Holandiju, a reagujući na upozorenje Nikole Poplašena, predsednika SRS-a u RS, da postoji mogućnost da prilikom posete Hagu bude zadržan godinu do dve dana, Šešelj je izjavio da bi njegovo zadržavanje u Hagu predstavljalo “veliki kapital za stranku”, u smislu medijske prezentacije koju bi on lično time dobio, dodajući kako je nameravao da ide u Hag “prvenstveno kao svedok odbrane Radovana Karadžića, a ne kao svedok optužbe”.

Sredinom januara 1996. godine, Šešelj je aktuelizovao inicijativu za opoziv predsednika Republike Srbije, organizovanjem potpisivanja peticije građana za opoziv predsednika Srbije. Prema navodima Šešelja, razlozi koji leže u osnovi pokretanja pomenute inicijative tiču se tvrdnje “da je predsednik Srbije izdao srpski nacionalni interes, da je u Srbiju uveo neokomunističku diktaturu, da je kriv za duboku ekonomsku krizu i socijalnu bedu koja je zavladala Srbijom i da je kriv za vladavinu kriminala i državno-finansijske mafije u Srbiji”. Pomenuta inicijativa je imala za cilj vršenje pritiska na vlast u Srbiji da što pre raspiše prevremene izbore na svim nivoima.

Svestan činjenice da zbog “udara režima i medijske blokade SRS” ne može sam da osvoji vlast, ali da, takođe, nije spreman da ulazi u koalicije sa drugim opozicionim strankama “jer su sve loše”, Vojislav Šešelj je zaključio da bi “SPO na vlasti bio gora opcija od SPS-a na vlasti”. U isto vreme, isticaoje da ćeSRS samostalno izaći na izbore, te da će posle izbora, ukoliko procene da im je za osvajanje vlasti potreban koalicioni partner, ući u koaliciju najverovatnije sa DSS, ocenivši da “Vuk Drašković luta i ne zna šta hoće, a da je Zoran Đinđić nemački čovek”. Upravo u ovom periodu došlo je do oštre polarizacije u odnosima SRS-a sa ostalim opozicionim strankama, koje su, po rečima Šešelja, započele nametanje svojih političkih stavova o navodnoj ugroženosti nacionalnih manjina u Srbiji, što je u suprotnosti sa političkim programom SRS-a. Razočaran delovanjem opozicionih političkih stranaka, Šešelj je izjavio da SRS neće više sarađivati sa demokratskom parlamentarnom opozicijom, iznoseći ocenu da je ranija saradnja SRS-a sa SPS-om bila daleko korektnija nego sa opozicionim strankama. Istim povodom, polovinom maja 1996. godine, na 4. otadžbinskom kongresu SRS-a, otvoreno je izjavio kako je SPO američka agentura, te da, i pored toga što se SRS zalaže za rušenje aktuelne vlasti, “neće dozvoliti da američke sluge zavladaju Srbijom i svedu je na Beogradski pašaluk”.

Nakon parlamentarnih izbora 1996. godine i osvajanja lokalne vlasti u Beogradu od strane koalicije “Zajedno”, Vojislav Šešelj je nastavio da ostvaruje intenzivne kontakte sa bračnim parom Drašković, interesujući se za situaciju u odnosima unutar pomenute koalicije, istovremeno nastojeći da utiče na lidera SPO-a da ne podrži kandidaturu Zorana Đinđića za gradonačelnika Beograda. S tim u vezi, i nakon izbora Đinđića za gradonačelnika Beograda, Šešelj je u redovnim kontaktima sa Danicom Drašković razmatrao strategiju uklanjanja lidera DS sa ove funkcije, kao i način potiskivanja uticaja DS u uređivačkoj politici Studija B.

U ovom periodu, evidentirani su Šešeljevi učestali kontakti sa Vladimirom Žirinovskim, predsednikom Liberalno-demokratske stranke Rusije, kao i uspostavljanje političke saradnje sa Žan Mari Lepenom, liderom Nacionalnog fronta Francuske. Saradnja sa ovim krajnje desničarskim partijama je vremenom intenzivirana, tako da je Lepen kasnije pružio značajnu finansijsku pomoć predsedničkoj kampanji Vojislava Šešelja na saveznim predsedničkim izborima 1997. godine.

Tokom 1995. i 1996. godine, registrovane su intenzivne aktivnosti Vojislava Šešelja na planu organizacionog jačanja stranačke infrastrukture SRS u Republici Srpskoj, što je kasnije rezultiralo naglim porastom članstva i simpatizera stranke na ovoj teritoriji.

Poraz na predsedničkim izborima 1997. godine Šešelj je veoma teško doživeo, tako da je još u toku izbora, sumnjajući u regularnost glasanja na Kosovu i Metohiji, u kontaktima sa svojim saradnicima isticao da je spreman da formira štab za “sprečavanje zakletve Milutinovića”.

U proleće 1998. godine Vojislav Šešelj je prihvatio učešće u Vladi Srbije, uveren da će postepenim participiranjem u vršenju državnih funkcija proširiti politički uticaj SRS-a i stvoriti uslove da kroz dogledno vreme preuzme potpunu političku vlast u zemlji. Na ovaj način, SRS je iskoristio neodlučnost i prevelike političke apetite SPO, koji je svoj ulazak u Vladu uslovljavao zahtevom za dodelom polovine ministarskih mesta, ambasadorskih, direktorskih i drugih funkcija. Pomenuti period karakteriše Šešeljevo nastojanje da kroz aktivno delovanje u vršenju vlasti uspostavi “kontrolu” nad određenim resornim ministarstvima, posebno nad Ministarstvom za obrazovanje, što je kasnije u dobroj meri i realizovao.Takođe, ulazak u Vladu Šešelj je iskoristio u cilju edukacije kadrova za poslove upravljanja državnom administracijom i organizovanje “paralelnih” sistema kontrole u radu Vlade i ministarstva, radi prikupljanja eventualnih kompromitujućih podataka o koalicionim partnerima.

Neposredno pred početak agresije NATO na SRJ, Vojislav Šešelj je imao pogrešnu procenu da ova vojna alijansa ne može izvršiti intervenciju bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN. Takođe, lider SRS je bio protiv potpisivanja mirovnog plana koji su predložili Ahtisari i Černomirdin, što su poslanici stranke i potvrdili neprihvatanjem pomenutog plana. Smatrajući da je potpisani sporazum nepovoljan za SRJ, predstavnici SRS su ponudili ostavke na sve funkcije u Vladi Srbije, što predsednik Milutinović nije prihvatio, sa obrazloženjem da je u toku ratno stanje.

Reagujući na zahteve opozicije da se zbog aktuelne političko-ekonomske situacije u zemlji raspišu vanredni izbori na svim nivoima, Vojislav Šešelj je izrazio negodovanje, smatrajući da su redovni izbori planirani za 2000. godinu, takođe izražavajući uverenje da opozicione stranke, zbog izdajničkog držanja tokom agresije i neučestvovanja u obnovi zemlje, nemaju nikakvih izgleda da zadobiju poverenje naroda.

Međutim, nakon raspisivanja izbora za 24. septembar, rukovodstvo SRS je odlučilo da na izbore samostalno izađe, planirajući da eventualne koalicije naprave nakon izbora. U međuvremenu, nezadovoljan zastupljenošću predizbornih aktivnosti stranke na državnim medijima, ali i svestan činjenice da je SRS dosadašnjom saradnjom sa strankama leve orijentacije izgubila izvestan procenat svojih birača, Šešelj je započeo otvorenu kampanju protiv koalicionih partnera, nastojeći da ukaže na značajne ideološke i druge razlike između SRS i leve koalicije. U tom smislu, u svojim dosadašnjim predizbornim aktivnostima, predstavnici SRS otvoreno optužuju čelnike SPS, a posebno JUL, kao glavne krivce za probleme u zemlji, istovremeno pokušavajući da, na određeni način, uspostave kontakte sa predstavnicima DOS. Revoltiran istupima pojedinih lidera SPS i JUL, koji su SRS nazvali “najvećim zlom u Srbiji”, Šešelj je sve napade okarakterisao da dolaze sa “vrha”, te upozorivši ih da će im se to “vratiti”, izneo nameru da u javnost istupi sa stavom da će nakon izbora, u slučaju pobede radikala, predsednika Miloševića isporučiti Tribunalu u Hagu. Kada je reč o predsedničkim izborima, lider SRS je saopštio da, ukoliko dođe do drugog kruga, glasači SRS neće podržati predsednika Miloševića.

Takođe, raspolažemo saznanjima da je rukovodstvo SRS donelo odluku da ne prizna izborne rezultate na onim glasačkim mestima gde njihova stranka ne bude imala kontrolore, što se posebno odnosi na područje Kosmeta. Dragan Todorović, član Izvršnog odbora SRS i potpredsednik Vlade Srbije, konstatovao je da će pripadnici stranke “zapaliti svaku glasačku kutiju” na biračkim mestima na Kosovu, uz komentar da radikali “više neće dozvoliti krađu” glasova na ovoj teritoriji.

Utiska smo da su trenutne aktivnosti Vojislava Šešelja u okviru predizborne kampanje sračunate na pokušaj da, kritikujući politiku kako leve koalicije, tako i lidera DOS, animira određeni broj neopredeljenih glasača, odnosno privuče deo nezadovoljnih pristalica pomenutih političkih grupacija na svoju stranu. Imajući u vidu politički profil lidera SRS, smatramo da je aktuelna situacija upravo onakva kakva je i ranije odgovarala Vojislavu Šešelju, da u uslovima relativno ugrožene bezbednosti, iskoristi šansu kako bi svojim agresivnim delovanjem uspostavio dominaciju u postojećim okolnostima. Njegova ostrašćenost u napadima na koalicione partnere ne predstavlja iznenađenje, jer je reč o jednoj genezi ponašanja Vojislava Šešelja u poslednjih petnaest godina. Imajući u vidu da se u pojedinim situacijama, ključnim za njegov i opstanak SRS, najbrutalnije odnosio upravo prema onima koji su najviše pomogli ili najviše sa njim sarađivali, što govori ne samo o moralnoj, već i o psihološkoj dimenziji njegove ličnosti.7)

 Fusnote:

1) Pre nego što je sa Šešeljem u Sarajevu obavljen jedan od informativnih razgovora, nad njim je izvršen zdravstveni pregled kojim je utvrđeno da je “fizički i psihički zdrav”.

2) Nepotvrđeni operativni podaci ukazuju da je Vojislav Šešelj u par navrata navodno imao intimne odnose sa Danicom Drašković.

3) Kao ilustraciju odnosa u stranci i obima Šešeljevog apsolutizma koji ne trpi disonantne tonove razmišljanja među svojim saradnicima, navodimo podatak da je, nakon javnog istupanja Slobodana Jovića, bivšeg tehničkog direktora RTV Beograd i člana gradskog komiteta, kasnije visokog funkcionera SRS, protiv politike koju vodi stranka i Vojislav Šešelj, krajem 1994. godine, od strane nepoznatih lica ubijena njegova žena Paska. Neposredno nakon ovog događaja, putem medija, Jović je kao narućioca ubistva, koje još uvek nije razrešeno, označio najuže rukovodstvo SRS. Do danas izvršioci zločina nisu otkriveni, iako su mnoge indikacije upućivale da je u čitav slučaj direktno umešan Šešeljev lični telohranitelj Petar Panić.

4) Petar Panić uživa posebno poverenje Vojislava Šešelja i jedan je od vođa ekstremno-terorističke grupe, koja se bavila nedozvoljenom trgovinom oružja, eksploziva, municije i “uterivanjem” dugova, a koju uglavnom sačinjavaju lica koja su u okviru paravojnih formacija SRS učestvovala u ratnim operacijama na području bivše BiH. Raspolažemo podacima da je Panić direktno učestvovao u organizovanju akcija podmetanja eksploziva u objekte na čije je vlasnike vršen pritisak iz političkih razloga. (redigovano)

5) Komentarišući novonastalu situaciju na prostorima RSK, dao je podršku tzv. Vensovom planu.

6) U cilju razvoja mobilizacijskog sistema SČP u ilegali i povezivanja “odabranih” ljudi sa oficirima VJ u garnizonima koji se nalaze na istom području, Šuljagić je tokom 1994. godine intenzivno obilazio odbore SRS na prostoru Užica, Valjeva, Podrinja, Svilajnca i nekih mesta u Vojvodini.

7) Raspolažemo neproverenim saznanjima da je Vojislav Šešelj, u izvesnom periodu bio u intimnim odnosima sa Majom Gojković, potpredsednikom SRS, i glumicom Ivanom Žigon.

Advertisements