Pinocchio

“У Земљи Играчака, сваки дан, осим недеље, је субота. Одмор почиње првог јануара и траје до последњег дана децембра. То је место за мене! Све земље би требало да буду такве! Како бисмо сви били срећни!”

Карло Лоренцини (1826-1890), италијански књижевник познатији под псеудонимом Карло Колоди, у причи за децу “Авантуре Пинокија”

 

I

“Лаж је само добро маскирана истина”

liarКажу да је у љубави, рату и изборима све дозвољено. Као да се, на неки чудан начин, подразумева да се у овим ситуацијама не примењују уобичајени стандарди истине и лажи. Британски песник Александар Поуп једном приликом је чак рекао да лаж заправо не постоји: то је само добро маскирана истина.

Ако Поупове речи и можемо да тумачимо као уметничку хиперболу, ипак смо некако сви већ навикли да политичари својим бирачима обећавају не само оно што је објективно немогуће остварити, него и оно што им и субјективно не пада на памет чак и да покушају. О Потемкиновим селима писаћемо неки други пут.

Данас ћемо се бавити једном другом преваром: оном која је упућена бирачима из супротног табора. Јер, циљ ове преваре је да ти бирачи, оног кључног дана, остану код куће. Тако би оних других било више, или се бар власт томе нада. Бавићемо се данас, дакле, оном посебном врстом дефетизма која је последњих месеци тако честа: политичким дефетизмом, техникама којима се он изазива, порукама којима се преноси и малим триковима којима се шири.

Политички дефетизам је посебна, префињена серија техника, намењена елитама међу политичким противницима власти. Циљ је једноставан: те елите би требало да дефетистички приступ најпре саме интимно прихвате, а потом прошире даље. Док се просечан човек може поткупити или застрашити (понекад и једно и друго), елите се морају психолошки победити: убедити да је сваки даљи отпор бескористан (или чак и штетан) како би се припремио терен да се, у наредној фази, оне кооптирају у идеолошки, вредносни и оперативни систем режима. Они од њих који подлегну дефетизму, а онда прихвате непристојну понуду биће прво исцеђени као лимун, а затим, после кратког времена, одбачени као смрдљив сир: морално дискредитовани, више никада – или бар за врло дуго време – неће моћи да представљају проблем властима.

Ова матрица подразумева и неке посебне претпоставке: најпре, политички дефетизам се не може успешно наметнути споља; он се код противника мора инфилтрирати изнутра. Врло често, његови протагонисти неће бити ни свесни да су само несвесно оруђе у рукама оних против којих желе да се боре.

Технике изазивања политичког дефетизма можемо, условно, поделити у две велике групе. У првој су оне усмерене на обесмишљавање самих избора; у другој су оне чији је циљ да изазову конфузију и потом конфликте између самих противника власти међусобно.

Обесмишљавање самих избора врши се преко четири основне технике:

(1) Ионако ми не одлучујемо ни о чему;

(2) Сви су они исти…;

(3) Већ су се све договорили; и

(4) Ово нису “ти” избори.

Изазивање конфузије, међусобног неповерења и конфликта између самих противника власти врши се преко друге четири технике:

(5) Потребан је неко нов…;

(6) Немају никакав програм … боре се само за власт;

(7) А одакле им паре? и

(8) Неће прећи ни цензус…

Сада ћемо, једну по једну, размотрити свих осам наведених техника. У оквиру сваке од њих, најпре ћемо поставити основну хипотезу и њене евентуалне варијетете, потом указати на њене, скривене, формалнологичке и суштинске, слабости, а потом указати на најефикасније начине којом се тој хипотези може супротставити.

Свих осам техника заједно сачињавају комплекс такозваних механизама одвраћања. Ми смо им, већ у наслову овог текста, дали заједничко име: Пинокиов речник. Њихов заједнички циљ је вишеструк:

Најпре, у току саме изборне кампање, оне делују као демотивациони фактор за бираче који су – често неодређено, са различитим интензитетом и из различитих разлога – расположени против тренутне власти. Циљ је да што већи број тих бирача буде резигниран и згађен и уопште не изађе на изборе.

Друго, такође већ у току изборне кампање, циљ техника из друге групе је да изазову што више конфликата између самих опозиционих групација, како би се оне међусобно исцрпљивале и своје ограничене ресурсе трошиле на унутрашњи сукоб. Кумулативни ефекат овог сукоба требало би да додатно легитимише постојећу власт: она би требало да се, упркос неуспесима, покаже као озбиљна и одговорна – у поређењу са неозбиљним и неодговорним који се, ето, стално свађају…

Треће, после избора, у случају потребе, ове технике би требало да властима олакшају доминантан положај у појединачним преговорима са неким од опозиционих групација тако што би онемогућиле њихово јединствено наступање.

Коначно, заједнички циљ свих осам техника из Пинокиовог речника јесте потпуно брисање свих граница између лажи и истине: у хиперпродукцији јаких речи и сирових порука набијених примарним емоцијама, никога више неће ни занимати да истражује суптилне границе лажи и утврђује домете и детаље истине.

 

II

Ионако ми не одлучујемо ни о чему…

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Ми ионако не одлучујемо ни о чему, биће онако како одлуче скривени центри моћи, и зашто бисмо онда уопште и учествовали у целом том луткарском позоришту?

Ово је брутална, али и врло честа демотивациона техника. Заснива се на интимној склоности многих народа – углавном словенских – да прихвате тзв. “теорију завере”. Ништа се, никада и нигде, није догодило као резултат нормалних, логичних и предвидивих друштвених процеса, него зато што се неко моћан а сакривен, негде, некада, баш тако договорио.

Скривени центри моћи, у овом наративу, могу бити тзв. странци – “велике силе” – затим, различите тајне организације, масони, темплари или друга “тајна друштва”, или чувене “тајне службе”, или заправо било ко други, чији назив звучи довољно мистериозно да би код политички недовољно изграђеног човека изазвао тај жељени осећај страхопоштовања.

Механизам ове обмане је прост: ако је све унапред одлучено, бесмислено је трошити време, енергију или углед да би се одиграла нека епизодна улога. Онда када се прималац такве поруке већ сам убеди да одустане, од њега се очекује да негативну емоцију прошири на друге, који (још) нису убеђени: ето, ја сам схватио да је бесмислено учествовати у целом том водвиљу, а ови који, упркос томе, и даље учествују су или глупи или корумпирани.

Истина је, међутим, сасвим другачија.

Прво, историјски детерминизам, у смислу у којем га теоретичари завере разумеју, не само да није правило већ је, напротив, врло редак изузетак. У историји су се многе крупне промене десиле услед низа сасвим случајних, често непредвидивих и непоновљивих, околности.

Друго, такозвана “тајна друштва”: масони, илуминати, темплари, Трилатерална комисија, Билдерберг група – сви ти омиљени субјекти теоретичара завере – су обични, само мало ексклузивнији, клубови у којима се њихови чланови друже и лепо забављају: попију по који шампањац, поједу кавијар, размене визиткарте и закључе понеки узајамно користан посао, да би се на крају вратили својим кућама пошто женама купе парфем на аеродромском фри шоповима. И, наравно, пошто се сити исмеју многим несрећним министрима (а и понеком премијеру) из банана држава, који од њих, тако важних и моћних, очекују неку помоћ…

Треће, тзв. страни фактор најчешће има не само ограничене ресурсе, него и ограничен интерес да утиче на исход избора у некој малој и удаљеној држави. У дипломатији једне велике европске државе од јануара ове године уведено је правило да само амбасадор сме да плати ручак неком свом госту у иностранству: свим његовим сарадницима то право је – због политике штедње – укинуто. Бесни због ускраћене привилегије, хиљаде првих и других секретара и конзула ове земље, по целом свету, данас спроводе тихи штрајк – одустали су од виђања са својим контактима, и извештаје пишу на основу претраживања Интернета. Мислите да им је стало до резултата избора у вашој земљи? Не, ера дипломатије топовњача је завршена; ушли смо у еру дипломатије кредитних картица.

И четврто, ту су и оне, већ легендарне, тајне службе, које у машти средовечних домаћица формирају странке, спајају их и разбијају, гасе и поново оснивају… Као да је, одједном, направљен remake Нашег човека у Хавани, Тихог Американца, Казабланке и Трећег човека, све у једном. Морам да вас разочарам: тајне службе су и раније све то радиле много ређе него што се мислило; данас то уопште више не раде. Тачно, свака власт ће увек наћи понеког сувише амбициозног чиновника у тим службама, преко њега доћи до неког податка до којег не би (на такав начин) смела да дође, и пласирати га понеком таблоиду… И ту се прича о њиховом утицају углавном и завршава. Утицај тајних служби на исход неких избора отприлике је на нивоу утицаја Трилатералне комисије или страног фактора: никакав. Ниједну крупну политичку промену оне нису успеле ни да спрече, а ни да изазову: од пада Берлинског зида па све до британског изласка из Европске уније, овог лета.

III

Сви су они исти … или прича о Курти и Мурти

carnival_mask_oil_paintingМа сви су они исти, нема никакве разлике. Сјаше Курта да узјаше Мурта. Нећемо да учествујемо у томе, па зато нећемо ни гласати. 

Хипотеза да су “сви они исти” – комбинована понекад са хипотезом “треба нам неко нов” из тачке VI – има за циљ да подрије поверење у темеље политичког процеса: ако су сви заиста исти, зашто бисмо било шта бирали и између чега бисмо и могли да бирамо; ако су сви заиста исти, онда заправо нико не ваља?

Најпре, ваше је право свакако и да не гласате. И наравно, ако одлучите да га искористите нико се због тога неће много потрести. Бићете врло срећни једно вече замишљајући изразе лица чланова изборне комисије када отворе ваш листић са разним живописним цртежима. И онда ћете, наредне две или четири године, живети свесни да су (и) о вашем животу за то време одлучили други. Они који немају ликовних амбиција…

Друго, није тачно да су сви они исти. Имамо образоване људе и оне необразоване. Имамо праве докторе наука и оне који су своје докторате преписали. Имамо поштене и оне непоштене. Имамо способне и неспособне. Имамо људе од интегритета и кукавице. Имамо, на крају, нормалне људе – у најширем смислу тог појма – али и оне, друге, самозване Месије, са визијама које им се јављају.

Дакле, Мурта може бити и бољи од Курте, иако не мора. Осим када је Курта толико лош, да би било тешко наћи горег Мурту… У таквим случајевима, Мурта је увек бољи избор.

IV

 Већ су се све договорили…

conspiracyИзбори су бесмислени, јер су се политичари унапред све договорили: ову коалицију ће заменити оном; X ће бити министар а Y амбасадор, док ће Z добити неки повољан кредит од државне банке…

Механизам ове обмане је сличан механизмима већ описаним у одељцима II и III: неке скривене силе (овде је у питању наводни предизборни договор владајућих елита) су већ све одредиле, и зашто бисмо ми онда учествовали у целој тој паради? Најбоље је да уопште и не гласамо…

Истина је, међутим, сасвим другачија: ништа се они нису договорили, а камоли све, и то из два разлога:

Прво, озбиљни политички договори подразумевају минимални ниво поверења. Онда када тог поверења нема – а историја последње две деценије, свуда а у нашој земљи свакако, то јасно показује – ни озбиљан договор није могућ. Они ће се, наравно, тек после избора, можда нешто договарати, као што увек уосталом и чине. Међутим, са каквим картама ће свако од њих у те договоре ући, па самим тим и колики простор ће у тим договорима имати, то зависи само и  једино од наших гласова. Ти наши гласови, зато, нису само битни: они су најбитнији.

Друго, простор за договоре лимитиран је и објективно, а не само субјективно: величина једне земље, њена демографска и економска снага, геополитички положај, етничка и социјална структура становништа, наслеђене традиције и предрасуде, природни ресурси, спољне околности – све то објективно лимитира избор између могућих политика, много више него што ми то мислимо. На изборима, дакле, заиста не бирамо толико између свих теоријски могућих (па ни између свих вербално понуђених) политика, колико између људи који би оне практично могуће политике спроводили. Самим тим, и тај фамозни “договор” нужно ће се кретати у тим, практично могућим, оквирима.

V

Нису ово “ти” избори

dali_clockРежим ће свакако пасти, али не сада. Нису ово “ти” избори. Треба да се чувамо за прави тренутак…

Рационализација је психолошки механизам иманентан човековој природи: покушавамо да разумемо оно што је непријатно искуство, да бисмо стварност прихватили, преживели и наставили да живимо даље. Без рационализације, као одбрамбеног механизма, наш живот би, у критичним тренуцима, могао да оде у парампарчад.

Исто тако, познато је да је наше субјективно осећање среће обрнуто сразмерно нашим очекивањима: људи високих очекивања су увек несрећни, док су срећни они чија су очекивања стално ниска.

Па ипак, и рационализација и механизам ниских очекивања, иако разумљиви у индивидуалној психологији човека, у политици, као колективној људској делатности, добијају сасвим другу димензију.

Наравно да ће сваки режим у једном тренутку пасти: тај исказ је толико аксиоматски по свом карактеру, да га није потребно ни доказивати. Међутим, политички процес догађа се у нашим животима, а не у неком апстрактном, безвременском простору. Само у том, конкретном, времену и простору – оном који нам је биологија определила – ми учествујемо у том процесу. Шта ће се догодити после тога, мање више нам је свеједно.

И наравно, сваки режим, приликом сваких избора, потајно се нада да то неће бити баш ти избори. И, једне вечери, закључиће да су се ти избори ипак догодили. Крчаг иде на воду док се не разбије – каже народна пословица.

Ако бисмо – увек – полазили од тактике ниских очекивања (да бисмо избегли разочарања) онда се ти избори никада не би ни десили. Нашим вољним одсуствовањем из целог процеса створили бисмо вакуум, који би онда испунили многи други чиниоци, од случајних до намерних.

Овај механизам одвраћања делује моћно на људе нестабилне менталне равнотеже, код којих се онда формира осећање сталног и дубоког песимизма: режим, односно његов лидер, постају непобедиви, готово неке врсте митских личности; народ је неписмен, поводљив и поткупљив; опозиција је подељена и неспособна. У том наративу, сваки избори су бесмислени, јер је њихов исход унапред одређен, дакле: ниједни избори нису “ти” избори.

Напротив, да би једног дана дошли “ти” избори, сваке изборе морамо посматрати као “те” изборе. У супротном, они заиста никада неће ни доћи…

VI

Потребан је неко нов…

-Oil-painting-Boy-with-SquirrelДа, све је то лепо, ова власт не ваља и треба је мењати, али и ви сте нам досадили: потребан је неко нов. Неко ко никада до сада није био у политици…

Ова теза на први поглед звучи као пријатна сладуњава музика за уши медиокритета: често смо са правом озлојеђени политичким лидерима који већ две и по деценије учествују у различитим владама, спроводе различите политике, и увек прођу добро док ми пролазимо лоше. Свакако, на прво читање, тај закључак би био неспоран.

Међутим, ова примедба је озбиљна и заслужује и тзв. друго читање. Колико нов би требало неко да буде, а да би био прихватљив? Можда би требало тек да се роди ове године? И да ли би га, за тридесет или четрдесет година, генерације које буду тада живеле сматрале довољно новим? Ако и претпоставимо да се неко – баш толико нов – и прихвати јавног посла, одмах би добио други приговор: да нема довољно искуства. Али, како и да стекне искуство, ако мора да буде нов?

Интересантно, и овај механизам одвраћања увек се примењује на опозицију. Када је неко на власти, од њега се уопште не очекује да буде нов. Напротив, еуфемизам који се у том случају користи – нарочито када је у питању изузетно неморалан, корумпиран и непринципијелан политичар – је дирљив: за њега се, често са нескривеним дивљењем, каже да је искусан политичар

 

VII

Немају никакав програм … боре се само за власт

programУ реду је што критикујете власт, али који је ваш програм? Имате ли га уопште? Како да знамо да сте у стању да га спроведете? Са ким ћете га спровести?

Серија ових или сличних питања, која се по правилу поставља у изборним кампањама, такође се превасходно односи на различите опозиционе политичаре. Никада нисам чуо да је неко питао власт да ли има програм, како ће га и са ким спровести? Чак ни онда када је тренутна власт потпуно одступила од програма који је најављивала у својој изборној кампањи, чак ни онда када су њени резултати катастрофални, то питање јој се никада не поставља. Малограђанска јавност истовремено подразумева и да власт увек има програм и кадрове, и да их опозиција никад нема.

Опозицији се, по правилу, са великом дозом озлојеђености, увек  приговара да се бори само за власт. Власти се, међутим, никада не приговара што жели да ту своју власт задржи. На страну бесмисленост саме примедбе – јер шта друго политика и јесте, одувек и свуда, него борба за власт – овај аргумент је вишеслојно проблематичан. Он полази од моралистичке фикције да истовремено постоји и тзв. добра власт (она која треба да се задржи) али и лоша власт (она која се осваја).

Поред тога, хипотеза о тзв. “недостатку програма”, појачана свим тим честим, бесмисленим и не ретко злонамерним распитивањима о сваком небитном детаљу, има и свој вешто скривени циљ: она опозиционе партије приморава да своје скромне ресурсе троше на споредне ствари, и изјашњавају се о питањима која су по својој природи тако уска и партикуларна, да ће нужно произвести незадовољство једних, других или трећих бирача, смањујући тако њено коначно бирачко тело. Истовремено, владајућа странка – за коју се, наравно, неупитно претпоставља да има све могуће програме – добија широки простор да, са неколико лажних и јефтиних флоскула о јединству, развоју и реформама, прикупља гласове оних који су незадовољни понеким детаљем у овом или оном опозиционом програму.

У суштини, свако ко је неком влашћу искрено задовољан, требало би да за њу (односно њене протагонисте) и гласа, па без обзира каква јој је опозиција и не читајући њене програме, имала их она или немала, свеједно. И супротно, свако ко је неком влашћу искрено незадовољан, требало би само да изабере ону алтернативу међу њеним изазивачима која му је интимно најближа: читање програма опет ту никакву стварну сврху нема…

 

VIII

А одакле им паре?

moneyА одакле ти паре за странку када си је недавно формирао? Дали су ти неки зли тајкуни, зар не? Или ти је дао режим да би разбијао опозицију? Или су ти дали страни агенти?

Ово је не само малициозна, већ и честа, примедба коју наша малограђанска јавност упућује свакоме ко одлучи да се бави политиком. Непотребно је и рећи, она се упућује само опозиционим политичарима: да ли сте некада чули да се политичару на власти поставља такво питање? За њега се подразумева да те паре има (јер, зашто би иначе и био на власти?) док се за његове изазиваче ваљда подразумева не само да их немају, већ и да не би ни требало да их имају?

Малициозност ове примедбе је суптилна, али ју је ипак релативно лако раскринкати. Наиме, политичар којем је ово питање постављено има избор или да (што је најчешће и случај) искрено призна да његова странка заправо и нема (или бар не још увек) те паре за које је питан, и да тиме призна своју инфериорну почетну позицију; или – што га исто тако ставља у дефанзиван положај – да се упусти у компликована објашњавања у којима ће, у најбољем случају, испасти полу-крив.

Мој савет политичарима којима се ово питање постави је једноставан: они би требало да једноставно одбију да на њега уопште одговарају: постоје прецизни законски оквири у којима се извештаји о финансирању изборне кампање подносе – и то, да подсетимо, после избора – и све што би ишло изван, и испред, тих оквира једноставно треба игнорисати.

IX

Неће прећи ни цензус…

Mathematics_600x400Нема он никакве шансе и само расипа опозиционе гласове. Неће прећи ни цензус… Све то ради зато што је тројански коњ режима...

Ово је такође чест механизам одвраћања. Његов циљ је да дисквалификује све нове и различите опозиционе странке и покрете који би евентуално могли да се појаве и тако помогне да се очува идеолошки и персонални монопол тзв. традиционалне опозиције.

Међутим, индиректно кључну корист од овог аргумента има опет режим: спречавајући нове идеје унутар опозиције и редукујући је на истрошене људе и поруке, режим заправо покушава да зацементира оне друштвене услове и актере који су постојали у тренутку када је дошао на власт.

Овде је неопходно изнети две примедбе: најпре једну конкретну а потом и једну начелну.

Прво, ваља напоменути да низ емпиријских истраживања показује како је ова хипотеза фундаментално погрешна. Искуства из многих земаља: Италије, Словеније, Бугарске, Хрватске, Словачке… показују управо супротно: потпуно нове политичке идеје, личности и организације постижу кључне резултате, по правилу у последња три месеца уочи избора.

Друго, прихватањем хипотезе “ма неће прећи ни цензус” као легитимне (без обзира на фактичко стање) додатно се легитимише идеолошки и кадровски монополизам у оквиру саме опозиције. Тиме се отвара и нови простор за (овог пута сасвим легитимну) критику владајуће странке: упитан је, свакако, демократски кредибилитет онога који оспорава своју конкуренцију још док није ни дошао на власт.

Да ли ће нека нова (или и стара, свеједно) политичка опција “прећи цензус” или неће остаје, наравно, фактичко питање. Неке ће га прећи, а неке неће. Међутим, већ само коришћење овог аргумента у циљу дисквалификације појединих опција помаже нам да идентификујемо пропаганду која се, у крајњој инстанци, спроводи у интересу режима, и чији је циљ врло јасан: изазивање конфузије, неповерења и међусобних сукоба код својих противника.

X

Пинокиов парадокс

pinocchio 2Колодијев лик – мали дрвени лутак Пинокио, љубимац многе деце у последњих сто тридесет година – постао је међународни синоним за лажова, али је своје име позајмио и једној занимљивој филозофској и формалнологичкој дилеми, која је по њему и названа “Пинокиов парадокс”.

Наиме, када Пинокио каже: “Мој нос сада расте”, да ли он лаже или говори истину? Јер, ако би та изјава била тачна, она би била у контрадикцији са основном премисом приче, по којој Пинокиов нос расте само када он лаже; напротив, ако би он у тој изјави лагао – односно ако његов нос не би растао – он би, по причи, морао да расте. У оба случаја, круг се затвара без могућности да се утврди истина.

“Пинокиов парадокс” може се применити и за све наведене механизме одвраћања којима нека власт жели да збуни своје противнике, демотивише их и међусобно конфронтира. Ниједна од премиса на којима наведене хипотезе почивају није проверљива; на основу већ исконструисаних, полуистинитих или непроверљивих претпоставки праве се даље конструкције; те конструкције се, коначно, обликују у један аморфан систем лажи, где више није могуће утврдити почетне чињенице, па самим тим ни проверити истинитост закључака изведених на основу њих.

Због тога је јавни дискурс у Србији данас постао прави пример “Пинокиовог парадокса” у већој мери него што је мудри Колдони у деветнаестом веку уопште могао и да замисли. Илустрације ради, навешћемо десетак најзначајнијих примера контрадикторних и бесмислених порука српског премијера Александра Вучића:

  • Већ имамо апсолутну већину и успешно смо спровели реформе, али смо морали да те исте реформе одједном прекинемо и одемо на изборе да бисмо остварили апсолутно јединство, али то реформама неће сметати.
  • Моја влада је радила одлично али ћу, када будем формирао нову, заменити све њене чланове јер они нису добро радили.
  • Пензије смо смањили, јер смо морали, па смо их онда повећали мање него што смо их смањили, али су сада оне ипак веће него што су икада у историји биле.
  • Спасили смо државу банкрота, али смо се истовремено и задужили више него икада у историји земље.
  • Смањили смо број незапослених али истовремено и број запослених.
  • Затворили смо фирме које нису могле да опстану, али раднике нисмо оставили без посла зато што га нису ни имали.
  • Победили смо корупцију и ухапсили криминалне тајкуне, мада нико од њих није ни за шта осуђен, али то није важно јер они више не управљају земљом.
  • Велике и моћне земље су све наши пријатељи, али њихове обавештајне службе и њихови амбасадори нас истовремено руше и планирају државни удар.
  • Не одустајемо од пута у Европску унију али ћемо одржати најбоље могуће односе са Русијом.
  • Потписали смо споразуме са сецесионистичким властима али нисмо признали сецесионистичку творевину.
  • Нисмо опростили онима који су нас бомбардовали, али сам ја упркос томе именовао главног архитекту тог бомбардовања као свог личног саветника јер је он један угледан човек…
  • Хашки трибунал је неправедан и пристрасан на нашу штету али ћемо ми са њим сарађивати…

Мали дрвени лутак Пинокио, епски херој, због своје неодговорности, одсуства моралних начела и жеље за забавом, пао је у пакао – као Гилгамеш или Одисеј – да би се, кроз метаморфозу, тај општи мотив у фантастичној литератури, поново родио као прави, весео и нормалан дечак. Голдони је своју причу завршио хепиендом, али не пре него што су и његов главни јунак и читалац из ње извукли озбиљне поуке…

Фрагментирана и дезоријентисана, у сталном нескладу између малих могућности и великих амбиција, истовремено и арогантна и понизна, Србија је 2012. године кренула путем којим је кренуо и Голдонијев дрвени лутак: у фиктивну Земљу Лажних Играчака. И као што се у причи Пинокио једног јутра пробудио, као дечак од крви и меса, а његово бивше дрвено тело лежало беживотно на столици, тако ће и Србија из своје Земље Лажних Играчака моћи да изађе тек онда када се буде коначно ослободила преваранта који јој је наметнуо Пинокиов речник.

 ***

Овај текст посвећен је једном од најстаријих – бар по стажу – учесника друштвене мреже Твитер у Србији, и верном читаоцу овог блога: легендарном Доктору Стаји, или @StajaPoUgovoru. Већ пуних пет година наш друг Стаја представља живи доказ да је песник Александар Поуп – онај са чијим цитатом смо и почели овај текст – био у праву када је рекао: “Неки људи неће никада научити ништа, само зато што све разумеју исувише брзо.”

 

Advertisements