lovers (2)

“Нисмо оно што бисмо желели да будемо. Оно смо што друштво захтева. Оно смо што су наши родитељи изабрали. Не желимо никога да разочарамо; имамо велику потребу да будемо вољени. Тако гушимо најбоље у нама. Постепено, светло из наших снова претвара се у монструма из наших ноћних мора. Оне постају ствари које нису урађене, могућности које нису доживљене.”

(Паоло Коељо, “Прељуба”)

I

Уторак пред Нову годину

terazijeОд Теразија према Славији, и даље ка Аутокоманди и Црвеном крсту, маса Београђана испунила је улице већ око два сата поподне и бели голф један полако се пробијао кроз гужву. Ваљало је завршити набавке пред Нову годину која је наступала за пар дана и возач је нервозно трубио неопрезним пешацима који су, руку препуних кеса, прелазили улице на свим могућим и немогућим местима…

Био је уторак, 28. децембар 1976. године. У свету су се давали “Кинг Конг” са Џесиком Ланг и “Пинк Пантер” са Питером Селерсом. Новине у Југославији писале су о новогодишњем програму – хит је била тзв. “југословенска ABBA: Лепа, Уснија, Цуне и Тозовац” – али и о предстојећем дочеку Нове године друга Тита у хотелу “Парк” у Новом Саду.

Међутим, возач није размишљао ни о чему од свега тога. Покушавао је да се пробије кроз гужву, испод ока гледајући своју сапутницу, високу плавушу у бунди која је једва прекривала кратку хаљину, са дијамантским прстеном на домалом прсту десне руке. Зубар Василије Поповић, познати београдски плејбој, није тачно знао ни њено име – “Стела”, кратко се представила пре неко вече, на журци где је Василије сасвим случајно навратио – и одмах му је било јасно да се радило о странкињи. По навици, дао јој је цедуљу са бројем телефона своје ординације.

“Свој број ти не могу дати. Али ја ћу позвати тебе. Кад будем могла, највероватније у уторак око подне. Организуј се и изабери место на време, морам бити у центру у шест сати поподне.”

Василије је цело јутро размишљао о овој краткој поруци – више инструкцији – коју је добио, на француском, уз прилично страсан пољубац и већ после два попијена пића. Његова сарадница је још претходног дана била отказала термине свим пацијентима за то поподне. Онда је и сама била послата кући. Телефон је зазвонио тачно у пола један:

“За пола сата, испред хотела Москва.”

Василије се, наравно, обрадовао поруци коју је очекивао. Односно, поруци коју – сасвим искрено – и није баш много очекивао. Већ у недељу ујутро, када се отрезнио од претходне ноћи, укус њеног пољупца, помешан са шампањцем који су пили – у питању је био “Фрушкогорски бисер” – деловао му је прилично далек. “Стела” – име му је деловало тако вештачки, као онај познати “Џон Смит” из америчких филмова – дефинитивно јесте била странкиња, али не Францускиња, како је могло да се закључи на први поглед.

“Та жена је комбинација префињености и нашег грубог, балканског шарма.” помислио је зубар док је окретао добро познати број телефона.

“Раде, долазим око два, најкасније пола три, са новим уловом. Да ли је моја уобичајена соба слободна?”

Рецепционар у мотелу “Хиљаду ружа” на Авалском путу био је збуњен:

“Уторак је. Све собе су слободне.”

Али веза је већ била прекинута. Зубар Поповић је већ био спустио слушалицу, журно обукао капут и сишао до свог голфа. Од краја Таковске улице, где је била његова ординација, до Теразија, по овој гужви, требаће му најмање двадесет минута.

Било је већ пола три када се голф зауставио на паркингу испред мотела. Тек тада је зубар могао да – по први пут – мало боље осмотри свој “улов” на дневном светлу. Искусним оком проценио ју је негде на средину тридесетих година. Доста висока за жену – заправо, тек нешто нижа од самог Василија, иначе сасвим високог мушкарца – широких кукова и благо повијеног носа, Стела је одавала импозантну појаву.

Зубар је ушао у мотел први, дао рецепционару две црвене новчанице са коњем – била је то њихова уобичајена тарифа да се лични документи даме не региструју у књизи гостију – и узео кључ.

Пар је напустио мотел око пола шест – Стела је са мужем ишла у Народно позориште, где се те вечери давала “Италијанка у Алжиру”, Ђакома Росинија. И док је Василије плаћао рачун рецепционар Раде је приметио тај прстен – није био сигуран да се ради о дијамантском прстену, разуме се, али му је већ на први поглед било јасно да је скупоцен – на десној руци његове пратиље. Није му промакла ни исто тако скупоцена бунда.

“Ова жена није проститутка. А не изгледа ни као нека домаћица која се досађује.”, помисли рецепционар. Није никако могао да је уклопи у профил уобичајених гошћи свог мотела у поподневним сатима.

Раде је покушао са уобичајеном баналном конверзацијом -.питање се односило на дочек предстојеће Нове године – али је плавуша само љубазно, али одсутно, климнула главом.

“Да ли стварно не разуме српски, или се само прави?” – помислио је Раде, стекавши већ у том тренутку неки неодређени утисак да се ради о странкињи.

Ипак, професионални кодекс ћутања, поткрепљен издашном напојницом добростојећег зубара, одвратио га је од даљих питања. Недуго затим, у собу је ушла спремачица. У корпи за отпатке нашла је оно што се обично тамо и налазило после зубаревих поподневних боравака – два употребљена кондома – али и нешто друго. Празну кутију за кондоме њој непознате стране марке, и празну кутију танких женских цигара, такође страних.

Раде је једно време разгледао два предмета са занимањем. Цигарете су очигледно биле америчке. Али натпис на празној кутији кондома није био на енглеском језику. Учинило му се, у тренутку, да је италијански, али је пажљивијим читањем схватио да се ради о неком другом, мада сличном, језику. О чудној странкињи – у то више није имао никакве сумње – наставио је да размишља и када је отишао кући…

Сутрадан ујутро, окренуо је телефонски број пажљиво записан у дну последње стране Књиге гостију:

“Друг Кртолица? Имали смо јуче поподне једну чудну странкињу. Нисам јој узео документе, јер је била у пратњи оног зубара. Да, оног Поповића, што му је отац био четник. Ја само да пријавим, Ви ћете са друговима већ видети ако треба да се предузимају мере. Ја сам на располагању…”

Ненад Кртолица, једини запослени у поспаном деташману УДБ-е на Вождовцу имао је проблема да се отараси наметљивог рецепционара. Тачно, било је већ пар година откад га је регрутовао као “оперативну везу”,  али уместо неких опасних шпијуна, терориста или шверцера дрогом – истини за вољу, у Београду тих година није било ни једних ни других ни трећих – тај Раде му је увек јављао бескорисне информације о туђим швалеркама…

“И, само да дојавим. У корпи за отпатке пронашли смо још и празну кутију од кондома и празну кутију женских цигарета. Обе стране производње. Тако да имамо и материјалне доказе…”

Рецепционар је настављао са својом литанијом, и Кртолица помисли како би најлакши начин да се ослободи његовог досађивања био да га замоли да достави та два “сумњива предмета”. На рецепцији, Раде је поскочио од задовољства:

“Наравно друже Кртолица. Шаљем одмах. Послаћу и своју белешку о инциденту. Мислим, можда буде од неке помоћи друговима…

Тако је, ујутро у среду 29. децембра 1976. године, кувар мотела “Хиљаду ружа” добио важан задатак да одмах нађе први приградски превоз и из истих стопа оде до СУП Вождовац како би другу Кртолици предао “материјалне доказе” и “белешку о инциденту”.

Нико у том тренутку није могао ни да замисли да ће се, из тог чудног стицаја околности: радознале спремачице, исувише ревносног рецепционера и незаинтересованог удбаша Кртолице, у наредних неколико месеци развити тзв. “Оперативна акција Клуж”, једна од најбизарнијих прича у историји службе државне безбедности у Београду…

II

Потрага за тајанственом женом

Mysterious woman in black hat. Red lips

Ненад Кртолица радио је већ десетак година у УДБ-и Београда и добро је знао нека неписана правила. А пре свега оно да, ако већ нема значајних информација, треба шефовима послати и неку безначајну. Јер, и ма колико безначајна нека информација била, боља је од никакве.

Мали деташман УДБ-е на Вождовцу тако је у централу у Кнеза Милоша слао разне безначајне информације: о неком пијанцу који би у кафани нападао самоуправни социјалистички систем; о гастарбајтеру који се вратио из Немачке и донео неку емигрантску штампу; о бившем Информбировцу који је прегласно пуштао руску музику; о породичној свађи у којој је љубоморни пијани муж супругу назвао “Циганштуром” (ово последње Кртолица је уредно протоколисао као “нарушавање братства и јединства”), и тако даље. Исти modus operandi примењен је и на дојаву о “чудној странкињи у мотелу Хиљаду ружа”.

И баш тада је судбина, како се то у животу дешава чешће него у филмовима, умешала своје прсте. Када је, првог понедељка после Нове године, Колегијум УДБ-е за град Београд разматрао текуће информације из општинских деташмана, неколико присутних је гласно негодовало:

“Опет онај лењивац Кртолица. Сада прати неке курве, измишља им дијамантско прстење и скупоцене бунде, а сви знамо да иде џабе да једе и пије по том мотелу.”

Начелник УДБ-е за Београд, др Обрен Ђорђевић, прекинуо је расправу паметним предлогом:

“Онда ћемо, за промену, да направимо рутинску проверу ове информације са Вождовца. Ако је то озбиљна дојава, човека ћемо похвалити, а ако је опет нешто измишљао, узећу му двадесет посто од плате.”

Оперативци београдске УДБ-е, Баки и Славче, ушли су у Поповићеву зубарску ординацију другог јануарског петка пред крај радног времена. Знали су да је Поповићев отац Други светски рат провео у јединицама Драже Михаиловића, и – мада је то у Београду крајем седамдесетих година већ било потпуно ирелевантно – да је наставио да се дописује са пар својих ратних другова у иностранству. Знали су, такође, да се сам Василије – добростојећи зубар и нежења, на средини четрдесетих година – не интересује за политику. Углавном су га занимале само жене и провод.

“А нас занима само та странкиња са којом сте били пред Нову годину на Авали, друже Поповићу. Не занима нас ни ратна прошлост Вашег оца, ни да ли сте уредно пријавили сав порез.”

Баки је, по обичају, био учтив, али директан. Његов колега, Славче, играо је улогу “лошег полицајца”, и на збуњени зубаров одговор да заправо не зна тачан идентитет жене са којом је провео то децембарско поподне није ни покушао да сакрије неверицу:

“То Вам се стално догађа? Да се спанђате са странкињом, којој не знате ни тачно име, ни број телефона, ни где станује? Ни шта ради у Београду? Па чак ни из које је земље.”

“Заправо, ово ми је прва таква ситуација.” – одговорио је искрено зубар. “Ја чекам да ми се она јави, увек овде, у ординацију, и онда резервишем неку хотелску собу. Неће да дође код мене кући, нити жели да ми каже где она станује, нити да на исто место идемо два пута.”

На повратку у седиште УДБ-е за Београд – крајем седамдесетих година оно је било у улици Кнеза Милоша – Баки и Славче схватили су да оно што је на почетку требало да буде сасвим рутинска провера постаје много озбиљнија прича. Било је ту исувише много занимљивих детаља а да би их прећутали шефу, а било је потпуно незамисливо да му признају како не могу ући у траг тајанственој жени.

Међутим, шеф је ипак био бесан на њих двојицу:

“Види ти паметњаковиће! Зубар вам је једина веза са том женом, и баш сте код њега отишли да га уплашите. Ако је она професионалац, уочиће промене у његовом понашању и престаће да се виђа са њим. За наук, имате ово да завршите. За недељу дана хоћу информацију ко је та жена и зашто је она тако значајна.

Наредног дана, техничари УДБ-е су на разделнику у Градском телефону у Катићевој улици озвучили број зубарске ординације. Покушали су да установе одакле ће доћи наредни позив. Тај позив је заиста и дошао – после три дана – али је био исувише кратак: веза је прекинута пре него што су техничари успели да идентификују тачну локацију. Једино што су сазнали било је да је Стела овог пута звала из ужег центра града. Састанак је био, поново, за пола сата, али на углу Косовске и Таковске улице, а Василије је резервисао собу недалеко од тог места, у хотелу “Ексцелзиор” у улици кнеза Милоша, мало пре турске амбасаде.

Баки и Славче су знали да имају на располагању око два сата – време које обично проведе са својом пријатељицом зубар им је сам рекао – али није долазило у обзир да се лично појаве у Ексцелзиору. Ризик да се Василије спетља ако их изненада види, и да његову рекацију уочи тајанствена жена и можда прекине даље контакте био је исувише велики. Тако је задатак пао на једног младог оперативца у УДБ-и, готово почетника, и дактилографкињу, веселу другарицу Љиљу. Маскирани у заљубљени пар странаца, они су сели у бар “Ексцелзиора” – место поред којег се морало проћи између соба и излаза из хотела – и наручили пиће. Ускоро су, као и сви прави туристи уосталом, почели да се сликају. Конобар је лењо брисао чаше: питао се шта ли је то у досадном ентеријеру његовог хотела подстакло ово двоје да се сликају баш толико?

Око петнаест до пет, Василије и Стела су сишли степеницама са спрата. Овлаш су се пољубили  и растали. Зубар је остао да плати рачун на рецепцији, а његова пријатељица се упутила ка излазу из хотела. Крајичком ока приметила је пар – сувише очигледних, помислила је – странаца, који се фотографише за једним од столова. Убрзала је корак, али недовољно да би избегла да буде ухваћена у кадру. И да мирис њеног парфема – у питању је био француски Christian Lacroix – не запахне ноздрве младог тајног полицајца. Слика је испала мало мутно, додуше, јер се објекат кретао, и из профила, али то је ипак био први материјални траг којим је београдска УДБ-а располагала; више се нису морали ослањати само на конфузног зубара.

Фотографија је потом пречишћена, увеличана и умножена. Подељена је свим оперативним радницима београдске УДБ-е који су долазили у контакт са странцима. Многи су се загледали лепу жену, некима се учинила “некако познатом”, али нико је није препознао. Сваки од њих је узео по једну фотографију и понео је својим “оперативним везама”, надајући се да ће неко од њих, можда, имати више среће.

Дани су пролазили, све више колега – не само оних у републичкој и у савезној УДБ-и већ и оних у Градском СУП-у Београд – почело је да сазнаје детаље неуспешне потраге за тајанственом женом. Убрзо су невеликом београдском обавештајном заједницом почели да круже и прве неукусне шале, које су протагонистима ове наше приче посебно тешко падале.

Али, ту негде последњих дана јануара 1977. године, оперативна веза “Агора”, новинар једног угледног београдског дневног листа, на састанку у кафани хотела “Мажестик” са радником УДБ-е који га је “дужио”, нашим јунаком Бакијем, загледао се у фотографију дуже од осталих:

“Истина, попио сам преко десет лоза” – рекао је (“Агора” је иначе био, а и данас је, склон алкохолу) – “али бих могао да се закунем да сам ову жену негде видео. На неком дипломатском пријему, мислим. Рекао бих да то може бити жена неког дипломате у Београду? Али сам сигуран да се не зове Стела. Заправо, мислим да се можда зове Паола?

III

Пријем у хотелу “Југославија”

Hotel-Jugoslavija1

На главном улазу у хотел Југославија тог понедељка увече, последњег дана јануара 1977. године, било је пуно људи и аутомобила. У част министарског састанка несврстаних и неутралних земаља – била је то припрема за Други самит КЕБС-а који ће се тог октобра одржати у Београду, након оног две године раније у Хелсинкију – шеф југословенске дипломатије, Милош Минић, приређивао је велики пријем за шефове делегација земаља учесница и београдски дипломатски кор. Било је ту и више министара савезне и српске владе, градоначелник Београда Живорад Ковачевић, новинари, неколико познатих глумаца – укратко тадашњи џет сет југословенске престонице.

Млади оперативац београдске УДБ-е био је те вечери у свечаној ливрејисаној униформи вратара хотела “Југославија”. Хотел, свечано отворен 31. јула 1969. године, био је од самог почетка једна од омиљених база југословенске тајне полиције: ту су долазили страни новинари, дипломате, пословни људи – цео тај круг “безбедносно интересантних особа” – било да су у хотелу боравили, било да су ту заказивали ручкове, вечере или напросто обичне састанке.

Зато се директор хотела ни овог пута није изненадио када је, тог поподнева, телефоном добио  обавештење да ће његов вратар, те вечери, бити замењен. Баш као и један од фотографа…

Млади оперативац – тек у јулу те године напуниће двадесет седам година – радио је у УДБ-и тек две године, углавном – као и сви почетници – ангажован у петом одељењу, које се бавило тајним праћењима. Фотограф, Зоки Марић, био је нешто старији и искуснији и зачикавао младог колегу:

“Пази, ако се она појави, немој одмах да вадиш фотографију из џепа.”

“Нема потребе.” – одговор је звучао помало кисело – “Мирис тог парфема се не заборавља.”

И тада су велики црни аутомобили почели да долазе, и вратар је кренуо да ради свој посао. И истовремено да брзо размишља:

“Ако је Агора био у праву, и та жена је стварно супруга неког страног дипломате, доћи ће вечерас. ССИП нам је доставио листу позваних: то је практично цео дипломатски кор у Београду.  Ако се вечерас не појави, мораћемо практично да кренемо испочетка.”

Негде око седам и петнаест, на улазу у хотел појавила се луксузна црна “Волга”, са регистарским таблицама 15-А-001 и две заставице на предњим ветробранима. Возач је отворио врата иза свог седишта: изашао је човек педесетих година. Ливрејисани вратар отворио је врата иза сувозачевог места: бунда додуше није била иста, али њена власница јесте. Мирис парфема и лик непогрешиво су се поклопили са оним из Ексцелзиора, од пре неки дан. Круг је био затворен. Тајанствена жена је коначно била идентификована.

“Нарциса Ливија Казаку, 36 година, супруга Виргила Казакуа, румунског амбасадора у Београду, држављанка Румуније, рођена 26. октобра 1940. године у Клужу”, гласила је кратка информација коју је сутрадан од својих оперативаца добио Обрен Ђорђевић.

IV

Оперативна акција “Клуж”

minolta

У тадашњој подели дужности између различитих цивилних и војних обавештајних структура у Југославији праћење безбедносно интересантних активности и лица у страним дипломатско-конзуларним представништвима у Београду било је у искључивој надлежности савезне УДБ-е. По правилима службе, о евентуалним сазнањима о ванбрачној вези супруге страног амбасадора, београдска тајна полиција била је дужна да обавести своје колеге у Федерацији.

“Е пази баш да им не кажемо, пичка ли им материна. Нека другови из виших служби мало озноје своје дупе.”

После неколико врућих ракија, шеф првог одељења београдске УДБ-е, друг Славче је био уобичајено храбар и непослушан. Радни доручак у кафани Савски венац, у Бирчаниновој улици био је тог фебруарског јутра посвећен искључиво новом сензационалном открићу. Четири искусна оперативца београдске УДБ-е: Баки, Славче, Љуба и Цвика – повела су са собом и младог колегу, по први пут. Тог јутра он је примљен у круг “старих кука”: била је то награда за одлично обављени посао.

После проје са кајмаком, киселог купуса, пихтија и пршуте, на ред су дошла цревца на жару, кавурма и шкембићи. Вруће ракије је тада заменио мерлот. Са новим количинама хране и пића, идеје су се саме развијале. Небо је била граница за наше јунаке.

“Морамо да је снимимо у јебачини. После ћемо да је уценимо да ради за југословенску тајну службу под претњом да ћемо снимке дати њеном мужу.”

Генијалну идеју је први рекао Цвика, мада се она, да будемо искрени, већ од самог почетка мувала по главама све петорице учесника тог веселог радног доручка.

Када је, већ око један поподне, конобар донео овале са ћевапима и ситно исеченим димљеним кобасицама, са ко зна којом флашом вина по реду, оно што ће касније постати “оперативна акција Клуж” већ је било практично формирано:

“Људи, нема зајебавања. Ово радимо професионално. Осим чика Обрена, нико нема појма ни о чему. Пратњу ради осам посебно одабраних људи. Сви потписују посебну изјаву о чувању државне тајне. Ова акција не постоји у архиви, све док се не заврши.”

Славче је добро знао колико правила мисле да прекрше и зато није желео непотребне сведоке и папире.

“Наравно шефе. Ако успе, биће прилике и да нас награде и да се похвалимо. Ако успе. Ако не успе, јеби га, ништа није ни било. Остаће нам порнић…”

Баки је већ био добро под гасом. Млади оперативац је стидљиво сугерисао да би ипак можда могли да се врате у канцеларије: било је скоро три сата поподне. Његов предлог је, међутим, дочекан громким смехом. Очигледно, свима је било пријатније да се оперативна акција Клуж до краја разради у “Савском венцу”.

Када је конобар донео чувено “мезе” – око пет поподне – Цвика је на салвети већ правио смене за тајна праћења, избор локација које треба покрити камерама, телефоне које треба прислушкивати…

Те среде, 16. фебруара 1977. године, вишеструки ударник Алија Сиротановић, добио је у Крагујевцу на поклон “Заставу 750”, популарног Фићу. А у једној београдској кафани направљен је сценарио за први порно филм који је, у својој историји, снимила београдска државна безбедност. Главна глумица се наметнула сама, остале улоге тек је требало поделити…

V

Петоструки живот лепе плавуше

beautiful-girlУ току фебруара и марта, резултати тајног праћења показали су се импресивнијим чак и у односу на најсмелија очекивања: Нарциса Ливија је истовремено одржавала редовне сексуалне везе са чак петорицом различитих мушкараца у Београду, који не само да нису знали један за другог, него их нико никада не би могао ни међусобно повезати. Поред нашег зубара Василија, ту су били и један угледан београдски адвокат – за кога је чаршија погрешно сумњала да је хомосексуалац – затим један – тада релативно познати – глумац, онда новинар са Радио Телевизије Београд и на крају поп певач, икона југословенске омладине средином седамдесетих година… Распон година Нарцисиних љубавника био је између двадесет шест и шездесет две.

У свакој од својих паралелних љубавних веза, Нарциса Ливија је користила различита имена и различите језике за комуникацију: док је са зубаром Стела разговарала на француском, адвокат је познавао извесну Валентину, која је одлично говорила руски; глумац је опет имао љубавницу Каталин, Мађарицу која је сасвим добро натуцала српски; новинар који је говорио италијанску – Италијанку Паолу; а поп певач Пољакињу Ренату са којом се споразумевао – у ономе што је на крају испала једна прилично кратка вербална комуникација – на енглеском…

“Како успева све то да постигне?” – Славче, неформални шеф непостојеће акције, био је збуњен – “Најчешће има и поподневни и вечерњи термин, истог дана. Како она будала од амбасадора ништа не посумња. Где му је жена по цео дан?”

Сваког петка у једанаест ујутро, петорица оперативаца су на радном доручку у Савском венцу размењивала податке из претходне недеље и договарала акције за наредну. Крајем пролећа у великој мери су запоставили и своје редовне послове. Обрен је тог јутра на колегијуму већ постајао љут:

“Аман људи, радите нешто са том Румунком или се маните ћорава посла. Има пет љубавника, па шта. Проверили смо свакога од њих. Све су то поштени грађани. Тројица су и чланови Савеза комуниста. Ни са једним од њих она није укључена ни у какву шпијунажу. Жена воли да се јебе, па шта. А ви бадаваџишете у мојој фирми већ два месеца и примате плату за џабе.”

Проблем наших јунака је био једноставан: ниједан од пет Нарцисиних љубавника није био лака мета да се регрутује као сарадник УДБ-е. Још мање да се наговори да у собу, у коју би је одвео, буду уграђене камере за тајно снимање порно филма. Све су то биле јавне личности, и њихово тајно снимање, без судског налога, и без икакве основе за спречавање шпијунске делатности – јер никакве шпијунаже није ни било – једноставно није долазило у обзир.

“Заборавимо ту петорицу. Морамо наћи нашег човека.” – закључио је мудро Цвика, средином априла 1977. године, када су кисели купус и пихтије у Савском венцу већ били заменили свеж купус и млада јагњетина.

“Каквог сад нашег човека?” – био је збуњен Славче.

“Па јебача.”Цвика је филозофски слегнуо раменима и узео са овала повећи комад јагњећег бута.

Спонтано, четири пара очију окренула су се ка најмлађем колеги:

“Ти би могао да се жртвујеш за отаџбину. Уосталом, ти си је први снимио, и први си је идентификовао. Био би ред да будеш за то и награђен.” – Баки је формулисао оно што је био заједнички предлог.

Али млади колега је био стидљив по природи. Поцрвенео је као столњак на којем се налазио овал са јагњетином:

“Немојте мене другови, па како бих ја то могао да урадим професионално. Мислим, никада у животу нисам снимао порно филмове. Нисам их чак ни гледао…”

Кад се смех мало стишао, Славче је озбиљно рекао:

“Човек је у праву. И то не сме бити нико од нас. Бар док не снимимо тај филм и не регрутујемо је да ради за УДБ-у. После ћемо видети ко ће је од нас дужити, и какав ће аранжман од свега тога да испадне. Можда се неко и огребе. Али сада, морамо наћи спољног јебача.”

VI

Како је дипломата постао пилот…

jat

Висок, жене би рекле прилично згодан, млађи човек стајао је на пешачком прелазу на углу Бирчанинове и Кнеза Милоша. Било је око један сат поподне, последњег петка у јуну 1977. године. Свом шефу, мрзовољном начелнику одељења у Савезном секретаријату за иностране послове, најавио је “мало дужу” паузу за ручак. Морао је да обави “неке неодложне приватне послове”. Шефа то није обрадовало:

“А извештај о Пакистану касни, док се ти шврћкаш около. Друг Минић је већ питао ове недеље када ће бити готов.”

Приправник у ССИП-у се презнојавао на пешачком прелазу, не само због топлог јунског дана. Његов извештај о Пакистану – информације различитих служби указивале су на велику вероватноћу да ће у тој земљи ускоро бити извршен војни пуч – заиста је каснио, али јутрошњи телефонски позив променио је његов план за тај дан.

Колега са студија – обојица су тек пре две године завршила Факултет политичких наука – позвао га је да се у један сат виде у кафани “Савски венац”.

“То ти је преко пута канцеларије, буквално. Ради се о врло важној ствари, и биће неколико мојих старијих колега. Немој сад да ме оставиш на цедилу, молим те.”

Будући дипломата дошао је у Београд из једног села поред Крушевца, његов друг са студија из малог места у Војводини. Иако из различитих крајева, различитих обичаја и менталитета, убрзо су постали најбољи пријатељи. По завршеним студијама, животни путеви су им се раздвојили: Крушевљанин је отишао у ССИП, Војвођанин у УДБ-у. Понекад би се видели, али тек тог дана будући дипломата је добио овако важан позив. Позив који јесте био приватан, али се очигледно односио на нешто службено…

Друштво је седело за великим столом у углу баште, готово потпуно прекривеном овалима са сиром, пршутом и парадајзом. Млади оперативац је устао, пољубио се три пута са својим пријатељем, и довео га до стола:

“Ово је друг о којем сам вам причао. Будући дипломата. Поуздан човек и прави комуниста.”

Славче је испод ока одмерио придошлицу:

“Седи мали, послужи се. Прво да презалогајимо, па ћемо онда о послу.”

Крушевљанин се осећао нелагодно:

“Имам само пола сата паузе за ручак. Замолио сам шефа да останем који минут дуже, али морао бих да се вратим до два најкасније. Знате, извештај о Пакистану…”

Оперативци београдске УДБ-е почели су грохотом да се смеју:

“Ма какав шеф, какав Пакистан. Данас је петак ионако. Сачекаће Пакистан до понедељка. А шефу је боље да буде миран да му не пошаљемо Цвику са васпитном палицом…”

Млади оперативац је слегао раменима и погледао пријатеља са извињавајућим погледом. Као да је желео да му каже:

“Шта могу, они су сви такви. Видиш сад како је мени…”

Било је већ пола три – сат и по су тајни полицајци, онако узгред, испитивали младог дипломату о његовој породици, склоностима, навикама, друштву у којем се креће – када је разговор коначно дошао до теме због које је и сазван. Цвика је први поставио то питање:

“А мали, јебеш ли ти нешто, овде у Београду? Како то иде, сигурно си нашао неку маторку?”

Крушевљанин је збуњено покушао да објасни како се, ето, повремено виђа са продавачицом у трговинском предузећу “Јабука”, ту у комшилуку, али да то није “ништа озбиљно”.

Тада се Славче по први пут уозбиљио, и једноставно, као да будући дипломата те ствари ради сваки дан, рекао:

“Види момак, Служба има задатак за тебе. Ради се о ствари од врхунског интереса за националну безбедност. У наредних месец дана упознаћеш се са једном странкињом, заносном плавушом. Добро, мало је старија од тебе, али одлично очувана. За тај контакт, наравно, добићеш лажни идентитет. Бићеш пилот ЈАТ-а Зоран Богдановић. У понедељак ћеш доћи код нас да донесеш фотографију како би се израдила документа, а биће ту и кројач из Бека да ти узме мере за пилотску униформу.”

Млади дипломата је био затечен, али му се цела идеја потајно допала:

“Значи другови, од мене се очекује да у разговору са њом утврдим да ли је она укључена у непријатељске активности против нашег социјалистичког самоуправног друштва?”

За столом је завладао тренутак тишине, пре него што су сви праснули у смех:

“Од тебе се момак, очекује да је јебеш. А непријатељским активностима се бавимо ми.”

***

Неформална група за непостојећу акцију – Славче јој је већ био дао и скраћеницу НГНА – у току наредних десетак дана изградила је комплетан идентитет непостојећег пилота ЈАТ-а Зорана Богдановића. Шефу Службе за информације и документацију ССИП-а – те паралелне тајне службе југословенске дипломатије – дискретно је сугерисано да млади приправник мора бити ослобођен свих редовних послова због “хитних послова у интересу безбедности земље” и он се од почетка јула 1977. више није ни појављивао на послу.

У уторак, 5. јула 1977. у Пакистану је генерал Зија ул Хак заиста војним пучем збацио са власти Беназира Бутоа, првог демократски изабраног премијера ове земље, баш као што је млади приправник прецизно и предвидео у свом извештају који је написао оног викенда после пијаног ручка у “Савском венцу”. Био је заслужио све похвале, али није га било тог дана у ССИП-у да би их и примио…

Јер, тог уторка млади Крушевљанин је седео у замраченој сали београдске УДБ-е пар стотина метара даље, и са учесницима НГНА гледао један дански порно филм, који је царина на сурчинском аеродрому запленила неколико дана раније.

Фотограф и сниматељ УДБ-е, Зоки Марић, објашњавао је присутнима техничке детаље:

“Важно је наравно осветљење, али и угао снимања. У соби 313 имамо уграћене две камере. Једна је у пепељари на столу, и она је отприлике у висини кревета. Друга је на плафону, у осветљењу. Води рачуна да јој повремено подигнеш косу, јер нам је битно да се види лице.”

Соба 313, шеста са леве стране на трећем спрату са дунавске стране хотела “Југославија” била је већ годинама резервисана за оперативне акције УДБ-е које су захтевале тајна снимања. Управа хотела није је ни издавала редовним гостима: само онима за које би добила “благовремену најаву” другова из Службе…

“Зашто сте изабрали да будем баш пилот?” – био је знатижељан будући глумац, коме је тог дана дато и званично тајно име: “Ромео један”.

Присутни су се згледали. Нико, заправо, није знао тачан одговор на то питање. Сви су погледали у младог оперативца. Била је то заправо његова идеја.

“Из два разлога. Прво, жене воле пилоте, генерално. Друго, направили смо њен психолошки профил на бази доступних података о другим љубавницима: зубар, новинар, поп звезда, адвокат и глумац. Све елитне професије. Само јој још фали пилот.”

Логика овог закључивања затекла је много искусније оперативце УДБ-е. Цвика је мудро климао главом, Љуба трљао браду, а Славче је, више за себе, прокоментарисао:

“Од овог дечка биће нешто.”

VII

Пријем у француској амбасади

kucastil_francuska_ambasada_22_textЈедан телефонски позив, оперативној вези УДБ-е која је радила као службеник у француској амбасади, био је наредног дана довољан да пилот ЈАТ-а Зоран Богдановић добије позивницу за пријем који се, поводом пада Бастиље, традиционално одржавао у елегантној башти амбасаде у Париској улици. Процена да амбасадор Румуније – традиционално франкофонске земље – неће пропустити да се појави на овом пријему показала се потпуно исправном.

И док је Његова Екселенција, амбасадор Виргил Казаку, проводио време у разговорима са двојицом помоћника савезних секретара – било је то време кад југословенски министри нису ишли по дипломатским пријемима без неког посебног разлога – Нарциса Ливија приметила је, са животињским инстинктом, згодног мушкарца у тамноплавој пилотској униформи…

“Дошао сам право са аеродрома, поподне сам довезао авион из Рима.” – оправдао се пилот Богдановић, на сасвим добром француском, плавуши која га је питала да ли му је врућина.

“Не сумњам да бисте лепше изгледали без те униформе. Заправо, без ичега.” – Нарциса је положила длан десне руке на његове груди.

Унапред припремљен за овакав ток разговора, Ромео Један је десетак минута наставио необавезну конверзацију, а потом се извинио да мора да иде. Разочарење у Нарцисиним очима било је више него очигледно:

“Зар већ? Па тек сте дошли?”

Мушкарац у тамноплавој униформи извадио је из џепа малу кутију са пилотским знаком ЈАТ-а и предао га својој саговорници:

“На жалост, морам. Али, ако се не више не видимо, мали сувенир, да ме се сећате.”

Неколико метара даље, целу ову конверзацију, неприметно али пажљиво, пратили су оперативци Љуба и Баки. На пријем су дошли са позивницама намењеним двојици директора у Генексу и знојили су се испод тамних одела са краватама. Непогрешиво су регистровали тренутак кад се Нарциса нагла да пољуби младог пилота за растанак, и када јој је он окренуо образ.

“У кутији са пилотском значком је цедуља са његовим бројем телефона. Да се кладимо колико ће времена проћи пре него што га позове?”

***

Позив је заиста уследио, почетком наредне недеље. Био је, међутим, већ крај јула, и брачни пар Казаку требало је да ускоро напусти Београд и оде на годишњи одмор. Због честих летова у иностранство, пилот Зоран Богдановић није могао да се види са својом новом пријатељицом целе те недеље. Нарциса Ливија је била фрустрирана и бесна. Када су се коначно видели, непосредно пред њен одлазак из Београда, све се опет завршило на пољупцу. Додуше, не једном, и не више у образ…

“Нећеш ми опет одлетети негде у септембру? Било би лепо да завршимо ово што смо почели.”

Плавуша је наравно била забринута да ли ће овај згодан мушкарац, у августовској врелини, срести неку млађу и можда лепшу жену. Са тим мислима је и отишла у Букурешт.

А у кафани “Савски венац”, дотадашњи успех оперативне акције “Клуж” прослављен је наредног петка великим и обилним ручком.

“Нимфоманка се заљубила, изгледа. По први пут колико је пратимо. Сад је наша.”

Славче је био поносан на своје достигнуће. Млади оперативац је почео озбиљно да се бави припремама акције и у ходу исправља грешке својих старијих колега. Ромео један је наставио да гледа данске порно филмове, како би се припремио за задатак који га је очекивао. Августовски дани текли су полако и уступали место септембру…

***

У четвртак, 8. септембра 1977. године, преко пола милиона Београђана дочекало је Тита на повратку са његове “велике источне турнеје”: посета Совјетском Савезу, Кини и Северној Кореји. Пилот Зоран Богдановић није био међу њима. Припремао се за вечерњи глумачки деби. Нарциса Ливија је веровала да се враћа из Париза, управљајући авионом ЈАТ-а.

Састанак заказан на Земунском кеју врло брзо се завршио у хотелу “Југославија”. Рецепционар је већ имао инструкције да “пилоту који ће се појавити око девет увече” да кључ собе 313, чим провери код собарице да ли је “соба сређена”. На телефонски позив са рецепције у соби се јавио главни техничар УДБ-е, Зоки Марић. Активирао је све системе за тонско и видео снимање и напустио собу.

Петнаестак минута касније, отпочела је и кључна фаза оперативне акције “Клуж”. Од један сат и педесет минута сировог материјала, техничари УДБ-е су наредног дана извукли укупно четрдесет седам минута такозваног “експлицитног материјала”, како је касније наведено у извештајима. Потом су направили и седам или осам фотографија. Досије је био комплетан.

***

Средином септембра на колегијуму београдске УДБ-е размотрен је “аналитички материјал” из оперативне акције “Клуж”. Неформална група за непостојећу акцију коначно је презентовала материјал добијен “стрпљивим, вишемесечним радом”. Славче је очекивао унапређење. Ромео један је добио новчану награду од двадесет хиљада нових динара (два стара милиона), златни сат са посветом УДБ-е, и карактеристику послату савезном секретару за иностране послове, са препоруком за “ванредно напредовање у служби”. Млади оперативац је такође добио све похвале, али једини од присутних није одавао утисак претерано срећног човека.

“Шта је било приправник?” – Обрен Ђорђевић га је тако и даље звао, иако он заправо није био приправник већ преко годину дана – “Нешто ти се не уклапа овде?”

“Не шефе, не уклапа ми се. И предложио бих да будемо јако опрезни пре доношења одлуке о употреби овог материјала. Сада га коначно имамо, и не може нам нигде побећи. Није то спорно. Али саветујем да се направе додатне провере ове Румунке.

Обрен је климнуо главом. Иако млади колега није имао никакве доказе, па чак ни индиције, сасвим је разумео његову забринутост. Добар обавештајац понекад мора веровати и свом инстинкту…

VIII

Хладан туш у Мадери

madera

Средина октобра донела је у Београд прву кошаву, нешто раније него обично. Ветар је разносио прво опало лишће по Булевару револуције, када су Славче и млади оперативац ушли у Мадеру око један сат поподне тог четвртка, и сели за сто у углу на коме је писало “Богдановић”.

“Извињавам се, овај сто је резервисан. Можда можете да изаберете неки други.” – шеф сале Бранко показао је руком на готово празну салу.

“Нема никаквих проблема. Колега Богдановић неће се данас појавити. Има хитан лет за иностранство. А дами ћемо ми правити друштво.” – одговорио је Славче и значајно подигао обрве.

Око пола два, Нарциса Ливија је ушла у Мадеру, у елегантном плавом мантилу. Осврнула се око себе, очекујући да запази познато лице. Славче је устао са столице:

“Зоран је морао хитно да одлети за Беч. Разболео се пилот који је данас био у смени, па нас је замолио да Вас сачекамо, и да га извинимо. А можда бисмо могли да попијемо и пиће заједно?”

“Нисам знала да у Београду има толико згодних пилота?” – рекла је Нарциса са једва приметним осмехом када је конобар донео вермут.

Млади оперативац погледао је испод ока у Славчета – са својих сто двадесет килограма старији колега могао је да прође као све друго, али не баш као згодан мушкарац. Нешто што му се у целој овој причи од почетка није допадало, неки аларм за опасност, урођен правим обавештајцима, сада је почео да се материјализује у јасан, готово опипљив, осећај опасности. Пожелео је да није ту, али било је касно.

Славче је био у седмом небу. Имао је траку са филмом, имао је и неколико експлицитних фотографија у великом жутом коверту који је наметљиво држао на столу, имао је преко пута себе коначно свој улов. Ухваћен, изненађен и рањив, помислио је. Одлучио је да се мало игра, као тореадор са биком. Облизнуо се:

“Ако је наш заједнички пријатељ морао да замени болесног колегу у кокпиту, можда бих ја могао да заменим њега код Вас?”

Нарциса Ливија запали цигарету. Једно време га је посматрала без речи. Славче је наставио:

“Мислим, да сада не узнемиравамо оног зубара да отказује пацијентима у својој ординацији, нема смисла? Или да адвокат отказује клијентима?”

Карте су биле на столу и искусни удбаш одлучио је да игра va banque. Очекивао је шамар, плач, устајање са стола, налет црвенила… Ништа од тога није се, међутим, десило. Одговор је био леден:

“Ви бисте тешко могли да га замените. А и ја бих себи тешко опростила инфаркт који би могао да Вас задеси том приликом. Али млади колега би имао шансе, само да није толико стидљив.” – Нарциса погледа ка младом оперативцу који је опет поцрвенео – “И Ви сте пилот? Бар данас? Нас двоје бисмо могли да прошетамо до Метропола, близу је?”

Зенице младог човека су се одједном сузиле. Вероватно, да поглед може да убије, Нарциса Ливија од тог тренутка више не би била међу живима. Али је прогутао бес и оћутао подсмешљиви коментар. Уместо њега, промењеног, готово бахатог, гласа проговорио је Славче:

“Госпођо Казаку, игра је завршена. Колега и ја смо оперативци Управе државне безбедности Југославије. Ово су фотографије Ваших сексуалних оргија у Београду. А ово је документ – изјава коју ћете данас потписати – којом прихватате да радите за југословенску тајну полицију. Иначе…”

Нарциса је узела коверат и са занимањем разгледала фотографије неко време. Прекинула је Славчета у пола реченице, не подижући поглед:

“Не, ви се надате да ћете постати оперативци југословенске тајне полиције. За сада сте још увек само у београдској, зар не?”

Славче је пречуо ову провокацију и наставио:

“Иначе ћемо ове фотографије већ сутра послати Вашем мужу и Ваш брак и распусни живот у Београду биће завршени.”

Славче је био љут. Разговор није текао онако како је било планирано. Истресао се на конобару:

“Момак. Јел’ ти то можда штрајкујеш? Још једну туру одмах. Вермут за даму, чивас за мене и витасок за дечка.”

Млади оперативац је брзо размишљао о катастрофи која их је чекала. “Уцена је увек јача док је неизречена. Оног момента када се каже, изгубила је пола снаге.” Али, било је касно за теоријске расправе. Нарцисиним лицем прошао је благ осмех:

“Не, ви фотографије нећете послати мом мужу. Заправо, нећети ни моћи.”

“Ја Вас уверавам да ћемо, ако овог тренутка не потпишете изјаву о сарадњи са УДБ-ом, ми још у току поподнева послати траку и фотографије другу амбасадору.”

Славче је подигао глас, направивши тако још једну професионалну грешку. Пар за суседним столом је обратио пажњу. Нарциса Ливија је завршила разгледање фотографија и задовољно вратила коверат својим саговорницима:

“Ви нећете моћи да пошаљете ове фотографије мом мужу јер прво, ви и не знате где је он, па чак ни како се зове. Рећи ћу вам само да је инжењер у једном граду у унутрашњости Румуније. И друго, амбасадор није мој муж. Он је импотентан, неожењен, и мој посао је да му у Београду глумим жену за потребе протоколарних догађаја.”

Млади оперативац је од почетка сумњао – било је и превише детаља који су на то указивали – да је Стела, односно Нарциса Ливија, заправо њихова колегиница, агент Секуритатее. Неколико пута је хтео да ту сумњу подели са колегама на радном доручку петком, али се никада није усудио да разбије њихову самообману у којој су месецима толико уживали. Фијаско је сада био неизбежан и њихова гошћа наставила је са игром мачке и миша:

“И треће, оно што је најважније за вас двојицу, ја сам колегиница агент румунске службе безбедности, вама познате као Секуритатеа. Од ње сам задужена да овде изигравам амбасадорку и тако испред своје службе надзирем и амбасадора и амбасаду  у целини. Што се тиче вашег посла, стварно сте га технички одрадили на врхунском професионалном нивоу, у то сам се уверила већ након што сам овлаш прегледала ове фотографије. Осим ових детаља, наравно, које нисте могли да знате.”

“Другарице Нарциса…” – почео је збуњено да се правда несрећни Славче – “У питању је очигледно један велики неспоразум…”

Али гошћа му није дала ни да заврши реченицу:

“И наравно да моје име није Нарциса, баш као што ни Зоран није Зоран нити сте ви пилоти ЈАТ-а. Драго ми је било, колеге и хвала на пићу.”

Плавуша чије право име опет нису знали устала је са стола и огрнула мантил. Кад се већ запутила ка излазу из Мадере окренула се и онако узгред додала:

“И, да не заборавим. Поздравите вашег сарадника и колегу пилота. Када се врати са тог лета из Беча, подразумева се.” – циничан осмех поново је прошао њеним лицем – “Ваљда ће до ујутро слетети за свој сто у Министарству спољних послова? И реците му, молим вас, да није био лош у кревету. Мада морам да кажем, за последње две године сам у Београду упознала и много боље од њега.”

Двоје оперативаца београдске УДБ-е су, без речи, погледом испратили витку фигуру плавуше која се убрзо изгубила иза завесе на изласку из ресторана. Потом је, за још пар секунди, од ње остао само мирис парфема Christian Lacroix. Коверат, тај материјални доказ њиховог професионалног неуспеха, издајнички их је посматрао са површине стола.

“Носи ми то са очију.” – рекао је на крају Славче младом оперативцу“И бог нека нам буде у помоћи кад чика Обрен сазна. Најебали смо.”

Тог истог четвртка, 13. октобра 1977. године, палестински терористи су отели Луфтханзин авион на линији Палма де Мајорка – Франкфурт и приморали пилота да их одвезе на аеродром у Могадишу, у Сомалији, где ће пет дана касније доћи до муњевите интервенције немачких специјалаца, из чувене јединице ГСГ 9.

А пет дана касније, у Београду, сва петорица оперативаца београдске УДБ-е са радних доручака у “Савском венцу” позвана су на рапорт код свог начелника, др Обрена Ђорђевића. Чика Обрена, како су га звали када је био добро расположен. Тог дана, међутим, није био…

IX

Искушења младог оперативца

intelligence-spy-traditional“Да ли сте ви уопште нормални? Зар никоме није пало на памет да мало боље провери ко је заиста та жена? Него сте се бацили на снимање, које је требало да буде последњи чин. А не први. Да ли сте разрадили технику, тактику, методику? Где је оперативни профил? Које сте све информације од ње мислили да добијете?”

Обрен Ђорђевић је ретко када био тако љут. Шетао је лево-десно по канцеларији, и након сваког питања које би поставио загледао би се у зајапурена лица петорице постројених сарадника који су гледали у под. Одговора, наравно, није било.

“Није прошло ни две године а да смо са румунским колегама имали ону акцију хапшења Владимира Дапчевића у хотелу Доробанти у Букурешту. То је Тито договарао лично са Чаушескуом. И сада ви снимате њиховог агента усред Београда? И то ван било какве шпијунске активности? Да бисте је уцењивали?”

“Друже Обрене, ми нисмо знали…” – почео је Славче, али му шеф није дао да заврши.

“Наравно да нисте знали! Јер се нисте ни потрудили. Сада ћу ја уместо вас морати да идем на реферисање. Као и увек кад нешто забрљате…”

Са тим речима, Обрен је и отпустио петорицу невољника. Заправо, само четворицу. Јер, када су већ били на вратима његовог кабинета, шеф је одједном рекао:

“А ти мали, остани. Треба још нешто да попричамо.”

Млади оперативац се збуњено вратио. Није му било пријатно што га шеф одваја од његових старијих колега; био је забринут и због њихове реакције: љубомора се могла очекивати; ипак, тај посебан знак пажње му је годио, ма шта да је било у питању…

“Хтео сам да ти кажем да си одрадио добар посао, са идентификацијом те жене. И да си био на одговорнијем положају вероватно би све ово било мање аљкаво урађено. Немој да се бринеш, настави да радиш свој посао, нико те неће дирати.”

Обрен је потапшао младог човека по рамену и испратио га до врата:

“Ускоро ћеш добити нова задужења. Потребан нам је неко да води акцију инфилтрирања у екстремну марксистичку групу у Тренту, у Италији. Италијанске колеге верују да се ради о огранку Црвених бригада. Врло су затворени и неповерљиви према контактима са Запада. Процена је да би Југословени можда могли да постигну неки успех.”

Тако је млади оперативац дошао на рапорт због једног неуспеха, али је са тог, на почетку непријатног, састанка изашао срећнији него што је ушао…

У међувремену, стицај чудних околности утицао је, како се то обично у животу и дешава, да фијаско оперативне акције “Клуж” полако падне у заборав много брже него што је то крајем 1977. изгледало.

Почетком 1978. године, на пробном лету у Румунији, срушио се један Орао – тадашњи млазни авион развијан у југословенско-румунској кооперацији. Како је техничка грешка била у делу пројекта који су развијали румунски стручњаци, заоштравање односа није ишло у корист Букурешту. Други човек Секуритатее, генерал-лајтнант Јон Паћепа је, у пролеће те године, предложио да се “инцидент у Београду” архивира и односи са југословенским колегама изгладе. Било је, додуше, предлога да се компромитована колегиница повуче из Београда – то је уосталом уобичајена пракса у тајним службама у свету одвајкада, па и данас – али је Паћепа само одмахнуо руком:

“Има времена. Нека је тамо. Има још нека посла да обави.”

Седмог фебруара 1978. године, Живомир Јовановић – Цига, први и једини Врањанац до сада на челу српске тајне полиције, изненада је умро од инфаркта, у педесет трећој години. Највише изгледа да га наследи имао је Обрен Ђорђевић: упркос понекој индискретности његових оперативаца – јер она описана у овој причи никако није била једина тих година – тадашње државно руководство Србије сматрало је да на чело СДБ Србије треба ипак да дође професионалац а не неки политичар. По повратку са посете САД и Великој Британији, 12. марта 1978. године, са Обреновим избором сагласио се и сам Јосип Броз Тито: на маргини документа којим је било предложено његово именовање написао је црвеном графитном оловком: “Одобрио.”

Обреновим доласком у кабинет у каменој згради у улици Кнеза Милоша, 22. марта 1978. године, коначно су заустављене и све интерне истраге које су протеклих неколико месеци вођене по питању незгодне афере са супругом румунског амбасадора. И сви остали делићи ове слагалице почели су да долазе на своје место.

Виргил Казаку и његова лепа жена наставили су да живе својим уобичајеним животом: румунски амбасадор је приљежно радио свој посао, а плавуша је бирала увек нове љубавнике, међу најлепшим мушкарцима у Београду. После неуспеха претходне јесени, више нико није смео ни да је помене, а камоли да је прати и контролише чиме се све бави. Понекад би од неке оперативне везе дошла информација да је извесна Стела, Паола, Валентина, Каталин или Рената понегде, са понеким виђена, али би оперативци београдске УДБ-е такву информацију одмах бацили у корпу за отпатке:

“Пусти ту Румунку, добро смо живу главу са њом извукли, нека се бави тиме неко други.”

Баки, Љуба, Цвика и њихов шеф Славче наставили су да редовно одлазе на радне доручке у кафану Савски венац у Бирчаниновој улици. Млади оперативац је, међутим, све ређе био у њиховом друштву. Он је схватио да ће се, ускоро, многе ствари променити и да ће се каријера све теже правити за кафанским столом.

У слободно време је читао и учио, вежбао стране језике, истраживао занимљиве предмете, разговарао са људима који су знали више од њега. Управо супротно од онога што су радили сви остали.

Ту негде би и наша прича о оперативној акцији “Клуж” могла да буде завршена. И вероватно би и била, да се после свега пар месеци није догодила још једна неочекивана ствар. Догађај који јунаци ове приче не само да нису могли да предвиде, већ ни да замисле, чак ни у својим најлуђим сновима…

X

Црвени хоризонти

red horizons

Тек крајем октобра те године напуниће педесет година живота. Ипак, корак свог живота одлучио је да начини већ крајем јула. Онижи човек у наочарима са дебелим оквиром и великом диоптријом направио је тај корак: прекорачио је капију америчке амбасаде у Дитманс авенији у Бону, у Савезној републици Немачкој. Збуњеном маринцу рекао је кратко:

“Моје име је Јон Паћепа. Јавите вашем трећем секретару Холмсу да сам овде. Он ће знати ко сам.”

Био је уторак, 25. јул 1978. године. Други човек румунске Секуритатее претходног дана је пренео поверљиву поруку Николае Чаушескуа лично западнонемачком канцелару Хелмуту Шмиту. Комунистичка Румунија предложила је капиталистичкој Немачкој комерцијални аранжман: у замену за трговинске кредите од 368 милиона америчких долара, око дванаест и по хиљада румунских грађана, етничких Немаца, добиће излазне визе. Тачно тридесет хиљада долара по глави…

У понедељак је Јон Паћепа био човек режима за специјалне задатке, у уторак је одлучио да постане издајник. Или херој? Те две ствари понекад само историја може да разликује.

CIA је била толико затечена Паћепиним бекством да у Бону није имала ниједног човека који би са њим разговарао. Па чак ни у целој Европи. После само неколико сати боравка у амбасади, Паћепа је америчким војним возилом – које није пролазило никакве контроле – превезен у војну вазу Рамштајн, а одатле специјалним летом америчког ратног ваздухопловства у војну базу Ендрјус, у САД.

Тог уторка, 25. јула 1978. године, у Бристолу у Енглеској рођена је Лујза Браун, прво дете на свету зачето вештачким начином, “беба из епрувете”. А у Бону у Немачкој отпочела је операција “Црвени хоризонти”. Али, пре одласка, Паћепа је сасвим збуњеном трећем секретару Холмсу дао једну кратку инструкцију. Био је то његов први, а и последњи, услов за сарадњу:

“Вечерас у 22 часа, програм Радио Слободне Европе на румунском почеће композицијом Беле Бартока “Румунске игре”, а завршити са Брамсовим “Мађарским играма”.

Холмс је климнуо главом и подигао телефонску слушалицу. Редакција “Слободне Европе” на румунском била је навикла да понекад у последњи час мења свој музички програм: избор композиција била је поуздана шифра за америчке агенте на терену. Нико, ни у Бону ни у Минхену, одакле је програм емитован, није знао коју поруку би, и коме, требало да пренесу Барток и Брамс те вечери. Ипак, сувишна питања, као ни било када пре или после тог дана, нису постављана.

***

Те вечери, у резиденцији на Дедињу фиктивни брачни пар Казаку проводио је уобичајено време. Амбасадор Виргил је читао депеше из Букурешта, његова званична жена и незванична контролорка испред тајне полиције слушала је Радио Слободну Европу на румунском. Програм је нервирао Виргила:

“Зар свако вече мораш да слушаш те антисоцијалистичке глупости? Већ ми је мука.”

Плавуша је, навикла на ову примедбу, одговорила кратко:

“Морамо добро упознати шта причају непријатељи народа да бисмо могли против њих да се боримо.”

Између Беле Бартока и Јохана Брамса, програм је био уобичајена “капиталистичка пропаганда”, како је на крају закључио амбасадор. “Али бар су овог пута изабрали лепу музику.”

Са тим речима је устао и кренуо у спаваћу собу.

“Да, врло лепа.” сложила се плавуша одсутно и пољубила га за лаку ноћ.

Потом је у остави, из тајне преграде извадила један бели Samsonite несесер. Проверила је његову садржину, за сваки случај, мада га није отварала још од доласка у Београд. Изабрала је практичну одећу за сутрадан. Крај јула је у Београду био топао, али је ипак из ормана извадила и онај плави мантил који је носила претходног октобра, у Мадери. Потом је у пепељари спалила цедуље са телефонским бројевима све петорице својих љубавника које је тада имала у Београду.

Доручак је протекао уобичајено, и Виргил је око девет кренуо у амбасаду. Упитао ју је жели ли са њим до града.

“Не, идем до фризера тек око једанаест. Рано ми је још. Не мораш да ми враћаш возача, узећу такси и после отићи у куповину. Видимо се поподне.”

Таксиста је дошао у десет до једанаест. Вратио се са рада у Ираку и оданде довезао Мерцедес 200 Д. Био је поносан на своја кола – радило се, уосталом, о моделу који је и у самој Немачкој био у употреби непуне три године. Амбасадорова секретарица заказала је вожњу до фризерског салона у улици Пролетерских бригада. Али, путница се у току вожње предомислила:

“Одвешћете ме на аеродром.”

Таксиста се задовољно осмехнуо, срећан због изненадне могућности за већу зараду од оне коју је очекивао:

“Наравно госпођо.”

Само двадесетак минута касније, Нарциса Ливија Казаку изашла је из таксија на сурчинском аеродрому. А још двадесетак минута касније, гранични прелаз напустила је једна сасвим друга особа: америчка држављанка румунског порекла, Михаела Штајнер.

У пола један поподне, полупразан ЈАТ-ов Боинг 727 одлепио се од писте сурчинског аеродрома. Дестинација је била Франкфурт. У бизнис класи, маркантни стјуард се осмехнуо лепој странкињи. По навици у таквим случајевима, покушао је да флертује:

“Хоћемо ли имати то задовољство да се вратите са нама у Београд?”

“На жалост не.” – одговорила је лепа путница кратко.

Пре него што је сакрила поглед, правећи се да испод прозора гледа обрисе ушћа Саве у Дунав, стјуарду се учинило да је у њеном оку видео сузу.

***

Амбасадорову забринутост због ненајављеног вишечасовног одсуства његове жене прекинуо је упорни звук звона на вратима резиденције, око 22 часа те вечери. Помислио је да се нешто десило и да су неочекивани гости из београдске полиције. Његово изненађење је било тиме веће кад је батлер отворио врата. На улазу су се појавило троје људи, два мушкарца и једна жена, сви препознатљивих грубих румунских физиономија и још препознатљивијег бахатог понашања:

“Друг амбасадор Казаку? Интерна контрола Секуритатее. Ово је депеша из Букурешта. Ваш мандат у Београду је завршен данас у 12 часова, указом председника Чаушескуа. Отправник послова ће ујутро преузети Ваше дужности и о томе обавестити југословенско министарство спољних послова.”

Виргил је био потпуно збуњен:

“Али нико ме није обавестио о томе? Сутра ујутро имам састанак са амбасадором у ССИП-у, Милорадом Пешићем. А нема ни моје жене цео дан…”

Троје посетилаца је, међутим, било неумољиво:

“Друг отправник ће се састати са амбасадором Пешићем. Он је већ о томе и обавештен. Ваша супруга је данас у 18 часова препозната на аеродрому у Франкфурту од једног нашег агента, када се укрцавала на лет Pan American Airways за Њујорк. Шта тамо мисли да ради и како је отишла имаћете прилике већ да објасните коме треба. Молимо Вас да се одмах обучете и спакујете само најнужније ствари. Немамо много времена, на граници нас чека хеликоптер. До три сата ујутро би требало да будемо у Букурешту. Тамо ће Вас преузети други другови. Ваше саслушање почиње чим стигнете.”

XI

“Што на курцу почне, на курцу се и заврши”

смупИзненадни ноћни одлазак амбасадора Казакуа из његове резиденције, са троје непознатих људи у румунским колима дипломатских таблица, није прошао незапажено. Милицајац који је чувао резиденцију поднео је детаљан извештај својим старешинама већ ујутро. А његов колега, припадник пограничне милиције на прелазу Ватин код Вршца уредно је известио да је, негде између поноћи и један ујутро, СФРЈ напустило четворо људи, три мушкарца и једна жена, сви са дипломатским пасошима:

“Амбасадор Виргил Казаку и његова супруга Нарциса Ливија Казаку, возач Мугуреану и шеф кабинета Балтазар.”

У београдској УДБ-и су регистровали овај, прилично неуобичајен, догађај. У том тренутку, још нико у свету није знао за Паћепино бекство Американцима: прву информацију о томе ЦИА је дозволила тек две године касније, 1980, када је француски Le Monde објавио Паћепино писмо ћерки Дани, у којој је покушао да објасни мотиве за своју чудну одлуку. Све до тада, и Чауешескуов режим прикривао је ударац који му је задат. Зато су сви румунски кадрови везани за Паћепу било директно било (као у случају амбасадора Казакуа) индиректно, одмах повучени из иностранства.

У кафани Савски венац, друштво из београдске УДБ-е коментарисало је одлазак главне глумице из оперативне акције “Клуж”:

“Ето, нико од нас није ту ништа одрадио, и жена отишла. Досадило јој да се петља са тим зубарима и новинарима.” 

Баки је засмејавао цело друштво, по свом обичају. Сви су се смејали, а Љуба се замало угушио превеликим парчетом кобасице који је у том тренутку ставио у уста. Једини је од свих био озбиљан млади оперативац. После дужег времена дошао је на један од њихових радних доручака. Седео је мало по страни и стрпљиво слушао све бесмислене и ласцивне коментаре које су четворица старијих колега имала да кажу. И онда, одједном, рекао:

“Жена нам је заправо послала понуду за сарадњу, прошлог октобра у Мадери. Али ту поруку нико није разумео. Толико сте сви били опседнути филмом. А тај филм је у целој причи био сасвим споредан.”

Уместо смеха, столом је завладала, готово гробна, тишина. Шеф одељења Славче је гледао у под. Млади колега је наставио:

“И, пошто нисмо знали да разумемо поруку, она је отишла. Код оних који су поруку у међувремену разумели.”

Тог преподнева, шестог августа 1978. године у Риму је умро папа Павле Шести. А у башти кафане “Савски венац” у Бирчаниновој улици најављена је смена генерација у београдској УДБ-и, са ове две кратке реченице младог оперативца. Али, о томе нешто више на самом крају ове приче…

***

Занимљиво, неуспех оперативне акције “Клуж” није одвратио припаднике београдске УДБ-е од њихове амбиције да снимају порно филмове, које би касније користили као инструмент за уцену путем компромитовања, једну од омиљених техника свих тајних служби на свету. У наредних неколико година снимљено је више таквих филмова.

У кодним називима из тог времена, мушки глумац (ако је мета, као у случају акције “Клуж”, била жена) звао се Ромео, а женски глумац (у обрнутим ситуацијама) Јулија. Број иза овог имена означавао је о којем се по реду филму радило.

Тако је, почетком осамдесетих, тадашњи шеф деташмана УДБ-е на београдском аеродрому, Зоран Мијатовић, планирао готово идентичну операцију са извесном Ирином, младом и згодном трећом секретарком совјетске амбасаде у Београду. Операцији је било и дато сасвим маштовито кодно име: “Продор”. Улога Ромеа четири је, у том филму, била намењена једној оперативној вези УДБ-е, нашем грађанину запосленом у Дому совјетске културе (данашњи Руски дом) у улици Народног фронта. Али, совјетске колеге су биле професионалније: чим су добили информације о љубавној вези која је одједном почела да се развија, Ирина је враћена на непрегледне просторе Совјетског Савеза…

И све ово је трајало до једног летњег дана 1983. године, када је начелник УДБ-е Србије, легендарни чика Обрен, позвао све начелнике управа и одељења на састанак, посвећен “методима рада Службе”.

“Видим ја, другови, да се оперативи допало то снимање, и да се просто утркују ко ће пре, и ко ће више, тих и таквих акција извести. Али ја некако нисам за то, а рећи ћу вам и зашто. Оно што на курцу почне, на курцу се и заврши, и нема ту никаквог посла и никаквог оперативног комбиновања. А да оператива не би била тужна, реците им ви лепо да је боље да они јебу те госпође и госпођице него да их намештају тамо неким спољним сарадницима.”

 

XII

Судбина једног филма:

глумци, режисери, публика и сценографија…

Movies Behind The Scenes

Нарциса Ливија Казаку, супруга румунског амбасадора у Београду? Или Стела, Валентина, Паола, Каталин или Рената, што су све имена под којима је ова нимфоманка била позната у југословенској престоници у другој половини седамдесетих? Или Михаела Штајнер, америчка држављанка немачког порекла? Жена која је носила сва та имена – румунска држављанка и двоструки агент Секуритатее и ЦИА-е, Флоријана Пресечан, отишла је тог јулског дана 1978. године из Београда, преко Франкфурта, за Њујорк и Вашингтон, на пут без повратка – баш као што су те исте вечери агенти из Букурешта и најавили њеном збуњеном званичном мужу. Петнаестак наредних година била је блиска сарадница – и љубавница – свог бившег шефа, генерал-лајтнанта Јона Паћепе, док су различите америчке обавештајне службе обављале његов “дебрифинг”. Била је задужена да прати, дању и ноћу, његово понашање и прозре евентуалне његове скривене планове. Тек средином деведесетих година тај њен ангажман је престао, а са њим и заједнички живот са Паћепом. Од 1997. године води један мали пансион у градићу Форсајт, недалеко од Атланте, у Џорџији. Данас има 76 година.

***

Др Обрен Ђорђевић, један од најбољих тајних полицајаца које су Југославија и Србија имале у двадесетом веку, остао је на челу СДБ Србије преко седам година, све до јуна 1985. године када га је заменио Драгутин Митровић. У том својству дочекао је и сахране својих шефова: Јосипа Броза Тита (1980) и Александра Ранковића (1983). По одласку у пензију бавио се научним радом: аутор је чувеног Лексикона безбедности, наше прве целовите научне студије у овој области (1986). Умро је изненада, од излива крви у мозак, у лето 1997. године у свом стану у улици Ивана Милутиновића у Београду.

***

Виргил Казаку, амбасадор Румуније у СФРЈ, није сносио никакве консеквенце. Био је три месеца под интерном истрагом Секуритатее која је на крају закључила да није био упознат са стварном природом односа своје фиктивне жене Нарцисе са генералом Паћепом, а још мање са њеним паралелним контактима са Американцима које је почела да развија тек после састанка у Мадери, октобра 1977. године. Није био рехабилитован, јер никада није ни био званично оптужен ни за шта. Првих месец дана које је провео у мрачном и хладном подруму Секуритатее у Букурешту вођено му је у радном досијеу као “службени пут”. Убрзо потом је именован за потпредседника владе – у време мандата Манеа Манескуа – а затим био први секретар КП Румуније у Прахову, осетљивом пограничном дистрикту близу хидроелектране Ђердап. Румунску револуцију 1989. дочекао је као део Фронта националног спаса, и једно кратко време водио државни Задружни савез. 1990. године повукао се из јавног живота. Данас живи као пензионер у Букурешту и има 89 година.

***

Јон Михај Паћепа, генерал лајтнант и други човек румунске Секуритатее, остао је уписан у историју хладног рата као обавештајац највишег ранга који је икада са Истока пребегао на Запад. Његов захтев за политички азил одобрио је лично тадашњи амерички председник, Џими Картер. Информације о структури, методама, циљевима, операцијама и мрежи агената румунске тајне службе, које је Паћепа пренео Американцима, практично су уништиле екстерне капацитете Секуритатее у последњој деценији њеног постојања. У септембру 1978. године румунски суд осудио га је чак на две смртне казне, а румунски председник Чаушеску расписао је награду од два милиона долара за његову главу. У знак солидарности, либијски и палестински лидери, Моамер ел Гадафи и Јасер Арафат, повећали су овај износ, сваки за по још један милион долара. Задатак да изврши смртну казну, за четири милиона долара, преузео је лично Карлос Иљич Рамирез, познатији као Шакал, најпознатији терориста седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Међутим, Американци су пуних дванаест година успели да сачувају Паћепину главу, селећи га са једне на другу локацију. Румунски суд рехабилитовао га је тек 1999. године, а чин генерал-лајтнанта враћен му је 2004. године. 1987. објавио је књигу “Црвени хоризонти: хроника шефа комунистичких шпијуна” а 1990. “Наслеђе Кремља”. Његова последња књига: “Дезинформација: тајне стратегије за подривање слободе и промоцију тероризма” (2013) представља једно од ремек дела у овој области. И данас живи у САД, има 87 година.

***

Оперативна веза “Агора” наставио је да упоредо сарађује са УДБ-ом, гради једну импозантну новинарску каријеру и буде чест и радо виђен гост по елитним београдским кафанама. У пролеће 1983. године дао је неке кључне информације после убиства турског амбасадора код пословнице ЈАТ-а у Београду. “Агора” је потом провео неколико година као дописник свог листа из више европских градова. И данас је угледан новинар и аналитичар међународних збивања и омиљени саговорник дипломатских кругова у Београду… У архивама УДБ-е сачуван је, као куриозитет, један рачун из 1987. у којем је наведен максимални број лоза који је нека “сарадничка веза” икада попила одједном: деветнаест

***

Василије Поповић, зубар и плејбој, наставио је са својим веселим животом. Ипак, једно време је избегавао љубавнице које би имале било какве везе са страним амбасадама. Средином осамдесетих коначно се смирио и оженио познатом београдском глумицом. Њих двоје и данас срећно живе у Београду.

***

Студент Факултета политичких наука из села поред Крушевца, млади дипломата Савезног секретаријата за иностране послове, несуђени пилот ЈАТ-а Зоран Богдановић, и главни јунак првог порно филма који је снимила београдска УДБ-а, наставио је своју каријеру у југословенској дипломатији, али и редовну сарадњу са службама безбедности. Ипак, као урођени егзибициониста, понекад је потајно жалио што га УДБ-а никада није поново ангажовала као Ромеа… После неколико година ипак се оженио том продавачицом из трговинског предузећа “Јабука”. Већ средином осамдесетих, иако још увек млад за конзервативне кадровске критеријуме ССИП-а, по први пут је постао амбасадор. Кадровска карактеристика УДБ-е тих година је још увек нешто значила. Био је амбасадор у многим земљама: најпре СФРЈ, потом СРЈ, па СЦГ и на крају Републике Србије. Пензионисан је 2012. године. Живи мирне и веселе пензионерске дане у Београду.

***

Млади оперативац УДБ-е за град Београд, ливрејисани вратар у хотелу Југославија који је први идентификовао тајанствену плавушу, запао је у око шефовима својом проницљивошћу и вештином које је показао не само решавајући ову, по много чему бизарну, причу него и отклањајући потенцијалне негативне последице неуспеле акције. Његова каријера отад је кренула метеорским успоном: постаје контраобавештајац за сектор Исток, потом прелази у елитно одељење аналитике, а затим бива унапређен у помоћника шефа СДБ Србије. Од 1. јануара 1992. Јовица Станишић, стидљиви млади оперативац из 1977. године, постаје начелник СДБ Србије. На том месту остаје до 26. октобра 1998. године. Од 2003. године траје његова одбрана пред Међународним кривичним трибуналом за ратне злочине у Хагу. Овај процес и даље је у току.

***

Хотел Југославија, понос југословенског туризма седамдесетих и осамдесетих, култно место на којем су били Краљица Елизабета и Џими Картер, Ричард Никсон и Вили Брант, Тина Тарнер и космонаути са Месеца, остао је оперативна база југословенске тајне полиције скоро пуних тридесет година. У ноћи између 7. и 8. маја 1999. година погодила га је крстарећа ракета, у току агресије НАТО пакта на Југославију. У крилу које је те ноћи погођено, налазила се и чувена соба 313, са опремом за тајно снимање. Хотел Југославија делимично је отворен тек крајем 2013. године: од његових некадашњих 258 соба, сада су у функцији само 104…

***

Четрдесет седам минута тонског и видео записа из собе 313 хотела “Југославија”, свакако најинтересантнији део оперативне акције “Клуж”, најпре су били чувани у сефовима. Потом у челичним ормарима, онда у фиокама, и на крају у подрумима. Кроз траг кретања овог материјала могли смо да пратимо и кретања једне службе и једне државе, кроз све њихове ратове, распаде, бомбардовања, револуције, реформе и демократије…

Када је, 2007. године, Горан Петровић (начелник СДБ Србије од јануара до новембра 2001. године) објавио своју књигу под називом “Весела Удба”, у којој је лична сећања комбиновао са ловачким причама старијих колега, поносно место у њој заузела је и кратка цртица о “оперативној акцији Клуж”.

***

Некада страшна УДБ-а, сада је помало досадна Безбедносно-информативна агенција. Њени припадници не иду више на радне доручке у кафану Савски венац, јер ни она више не постоји. Румунска Секуритатеа је распуштена 1990. године и уместо ње постоји бирократска Serviciul Român de Informații (SRI)Порно филмове са јавним личностима данас тајно снимају, и на насловним странама таблоида објављују, неки други људи. Жене амбасадора више нису femme fatale – углавном су и оне прилично досадне.

***

JovicaОва прича јесте посвећена Јовици Станишићу али исто тако и једном – рекли бисмо, са ове дистанце, веселом, невином и носталгичном – времену у којем се десила. Сам Јовица иначе и даље остаје најбољи доказ за нашу хипотезу да добри обавештајци не би требало да се баве политиком, нити добри политичари обавештајним пословима. Они који ни сами нису рашчистили да ли би да буду обавештајци или политичари не би требало да се баве ниједном од ове две озбиљне делатности. Али то се већ односи на неке друге људе и о томе неки други пут. Ако наравно, као што се надам, једног дана о томе не будемо могли да прочитамо понешто и у Јовичиним мемоарима…

Advertisements