Sava

“Uvek se umire ili suviše rano ili suviše kasno. Pa ipak, život je tamo, završen: crta je podvučena, i sve mora da se sabere. Vi niste ništa drugo nego vaš život.”

(Žan Pol Sartr, “Bez izlaza”, 1944)

U subotu ujutro, 9. aprila 2016. godine, iznenada je preminuo Sava Vlajković, ekonomista i direktor, ministar i osuđenik, robijaš i privatni preduzetnik, finansijski ekspert i pobunjenik, polemičar i prijatelj, drug i gospodin.

Sava Vlajković sahranjen je već sledećeg dana, u nedelju 10. aprila 2016. godine, u rodnom selu Neštin kod Bačke Palanke.

Kao poslednji pozdrav Savi Vlajkoviću odlučio sam da napišem ovih pet-šest fragmenata: nešto sećanja, nešto utisaka i po koja rečenica koju nisam stigao da mu kažem dok je bio živ.

***

“Ceo život je pozornica, i svi ljudi i žene su naprosto glumci; imaju svoje izlaske i svoje ulaske, i jedan čovek u svom vremenu igra mnogo uloga.”

Na koga bi se ovaj monolog melanholičnog Žaka, iz Šekspirove pastoralne komedije “Kako vam drago”, u našem vremenu zaista više mogao odnositi nego na Savu Vlajkovića?

Četiri decenije svog radnog veka Sava je proveo u tri države i dva sistema, i njegov život je, kao neki osetljivi seizmograf, nepogrešivo registrovao sve traume i lomove koje smo, za te četiri decenije, svi zajedno proživeli.

Sava je, kao uostalom i većina nas, u poslednjih četrdeset godina neka svoja uverenja promenio, a neka opet nije. Ali, za razliku od mnogih drugih ljudi, nije se stideo ni jednih ni drugih.

***

Pre nekoliko godina, kada je Srbija ušla u najnoviju fazu svog beznađa i ništavila, i kada su mnoge javne ličnosti počele da se utrkuju ko će od njih brže i dublje da potone u kaljuzi sopstvene sramote, Sava Vlajković je bio jedan od svetionika one aristokratske manjine koja je odmah ustala protiv veličanja makete besmisla i statiranja u tragikomičnom vodvilju jednog čoveka.

Veličina Save Vlajkovića je u tome što ovaj moralni izbor – poslednji u svom životu, kako se pre dva dana na žalost pokazalo – nije učinio kao iznuđeni, već kao potpuno svesni izbor. Sasvim dobro materijalno obezbeđen, on je svakako imao onaj lakši put: put ćutanja, ignorisanja, linija manjeg otpora i povremenih mentalnih rezervacija. Činjenica da je taj lakši put svesno odbio, i da je to učinio na jedan dostojanstven način, izbegavajući onu jeftinu patetiku, govori, već sama po sebi, o čoveku sa visokim, i prefinjenim, osećanjem moralne dužnosti.

Poslednja poruka koju je u petak uveče, svega desetak sati pred kraj svog života, Sava Vlajković objavio na Tviteru, bila je upućena meni. I, s obzirom da se radi o javnoj poruci, mislim da zaslužuje da ovde bude posebno citirana:

Moj pouzdani “TAXI BAROMETAR” pokazuje da je Vučić puko ko zvečka!”

Da li je Sava u ovoj proceni bio u pravu, i da li će aristokratska manjina postati i moralna većina, videćemo uostalom vrlo brzo. Ali, Sava Vlajković je u budućnost uvek gledao i pomalo proročanski, kao dobar poznavalac, svedok i učesnik, prošlosti. A kako je lord Bajron rekao:

“Najbolji prorok budućnosti je prošlost.”

***

Šta se to tačno desilo sa Savom Vlajkovićem, početkom devedesetih godina, dok je bio ministar trgovine i turizma u Vladi Radomana Božovića? Da li je on bio žrtva političkih obračuna u vrhovima tadašnjeg režima, ili beskrupulozni kriminalac?

Naša malograđanska i zavidljiva javnost, uvek olako sklona da sudi o stvarima o kojima zapravo ništa ne zna, i uvek opsednuta teorijama zavere, ekstremnim crno-belim objašnjenjima i tumačenjima, poslednjih godina često je postavljala ova pitanja i odmah na njih sama i odgovarala, ne proveravajući čak ni one malobrojne činjenice koje je mogla da se potrudi da proveri.

Ja odgovor na ovo pitanje ne znam. Nisam ga znao ni onda kada su se ovi događaji dešavali, iako sam tih godina bio u vrlo uskom krugu ljudi koji je, ako ne uvek donosio bitne odluke, a ono bar bio sasvim dobro informisan o njima. Gotovo četvrt veka kasnije, taj odgovor mi je još dalji.

Iako smo poslednjih godina bili u čestom kontaktu, i razmenjivali mišljenja o mnogim važnim, pa i ponekim osetljivim, stvarima, Sava i ja nikada nismo pomenuli pitanje njegovog hapšenja i suđenja 1993. godine. Bio je to neki naš mali, prećutni, džentlmenski dogovor koji smo obojica do kraja poštovali.

Ovo pitanje, uostalom, nikada nisam postavio ni samom Radomanu Božoviću, tadašnjem premijeru, iako sam ga u poslednje dve decenije nekoliko puta video. Kao tadašnji Savin šef, on bi, ako bi hteo da bude iskren, morao da ima prilično precizan odgovor. Ali u svakoj takvoj prilici ja bih uvek, sasvim namerno, izbegao ovu temu.

Uostalom, pisac čijim smo citatom i počeli ovaj In Memoriam, Žan Pol Sartr, jednom prilikom je napisao:

“Ne sudimo o ljudima koje volimo.”

***

Sava i ja smo u poslednje dve godine mnogo, i često, raspravljali, i javno i privatno, o različitim stvarima. Ovaj tvrdoglav ali mudri Sremac bio je ozbiljan, vešt, teoretski i praktično potkovan i uporan polemičar. O nekim pitanjima smo se slagali, o drugima opet nismo.

Ponekad, kada bi bio dobre volje, Sava je voleo da me začikava na društvenim mrežama. Kada bih imao vremena, ja bih mu onda odgovorio i ponekad su naše male rasprave trajale satima. O Amerikancima i Putinu, o Ciprasu i Sirizi, o Ukrajini i njenim nevoljama, o kapitalizmu i socijalizmu, o Miloševiću i njegovom vremenu, o JNA i njenim poslednjim danima…

Ali, ako mu, iz bilo kog razloga, ne bih odmah na to začikavanje odgovorio, već posle desetak minuta Sava bi mi slao i privatnu poruku, izvinjavajući se ako je možda preterao i iskreno zabrinut da li me je možda nesmotreno povredio…

Ispod površine grubog polemičara krio se brižan čovek dobrog srca.

***

Sava Vlajković je bio intelektualac u onom raskošnom, gotovo renesansnom, značenju tog pojma. Širokih i jasnih jugoslovenskih opredeljenja, otvorenog duha i radoznalog, istraživačkog uma, i kosmopolitskih pogleda na život. Odrastao je, i formirao se kao ličnost, u socijalističkoj Jugoslaviji, ali su iz njega često izbijali pravi gejziri gospodskih manira – danas tako retki u žabokrečini naprednog primitivizma – baš kao da je u ovaj naš vek sleteo iz nekog od prethodnih…

Sava je bio istinski zaljubljenik duha srednje Evrope, i to je verovatno bio najbolji poklon koji je mogao dobiti odrastajući u Vojvodini, toj riznici naroda. Dugo sam, potisnutu dnevnim događajima, nosio negde u glavi ideju da na tu temu napišem jedan tekst i posvetim ga baš Savi Vlajkoviću. Prolazili su, međutim, meseci i, pritisnut raznim obavezama, nikako nisam stizao da uradim ono što sam planirao. Kada sam se na to jednom požalio Savi, on mi je po svom običaju, poslao džentlmensku poruku:

“Imaš sve vreme ovog sveta Zoki. Ne mislim uskoro da umirem.”

Tekst “Poslednji valcer u Budimpešti: priča o Klari Rotšild”, konačno sam završio i objavio tek 20. marta ove godine. Posveta na njegovom kraju je glasila:

“Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju Savi Vlajkoviću, bivšem ministru trgovine i turizma Republike Srbije, poslovnom čoveku, istinskom zaljubljeniku u srednju Evropu i poštovaocu razlika na tom prostoru. Drug Sava je, u svom burnom i zanimljivom životu, podelio mnogo toga sa sudbinom Klare Rotšild, a pre svega njeno iskustvo da vrednosti opstaju nezavisno od vremena i okolnosti u kojima se zateknu.”

***

Negde pred Novu godinu, Sava i ja smo sasvim slučajno konstatovali da i njegov unuk i moj sin idu u istu osnovnu školu, i da su obojica prvaci. Sećam se da mi je tada napisao kratku poruku kako bi jednom voleo da nađe vremena, dođe iz Novog Sada i sačeka unuka posle škole. I sećam se da smo se tada dogovorili da svakako iskoristimo priliku, obojica odemo do te škole, vidimo se i popijemo piće.

U svojoj drami “Đavo i dobri Bog” Sartr je 1951. napisao:

“Mislite li da ja brojim dane? Postoji samo jedan dan koji nam je ostao, koji uvek počinje ponovo. Dat nam je u zoru, i oduzet sa sumrakom.”

Ni “sve vreme ovog sveta”, kako je to Sava lepo napisao, na kraju nam nije bilo dovoljno da to piće popijemo pre sumraka.

 

Advertisements