Зашто ћу 24. априла гласати против приватне листе Александра Вучића?

“Поново, може се рећи, да за љубав према правди и једнакости људима нису потребни велики напори нити врлине; довољно је да они воле себе.”

Максимилијан Робеспјер, “Извештај о принципима политичке моралности…” (1794)

 

I

 Робеспјеров савет

Да је данас жив, адвокат из Араса би ми на питање из наслова овог текста вероватно одговорио цитирајући баш сопствену реченицу из тог свог говора у Конвенту: “Зато што волиш себе.”

И тај његов одговор би, наравно, био потпуно легитиман. Људи, чак врло често, гласају и на основу сасвим субјективних и ирационалних утисака, и ретко гласају за некога ко им, на пример, није симпатичан.

Међутим, покушај да се тај субјективни став рационализује, односно да се најпре идентификују они кључни рационални аргументи који би њему у прилог могли да се истакну, а потом да се они класификују у логичне целине и на крају утврде евентуалне законитости по којима ти аргументи функционишу, свакако представља занимљив интелектуалан изазов.

И у овом тексту ћемо се, заправо, тиме и бавити.

Сам наслов текста – намерно је тако формулисан – одмах отвара једно терминолошко питање које треба претходно разјаснити. Ми се овде нећемо бавити овом или оном странком, или више њих заједно: бавићемо се феноменом који смо назвали приватна листа грађанина Александра Вучића, тренутно на радном месту председника Владе Србије у оставци.

Ако мало боље погледамо, већ и сам наслов те листе – “Александар Вучић – Србија побеђује” – јасно указује да су политичке странке, као једна од институција уставног система Србије, остављене потпуно изван ње. И она највећа, и оне нешто мање, и оне много мање, и оне које само виртуелно постоје – све те странке су на овој листи равноправне, јер уопште и не постоје. Њихове идеје, овакве или онакве, њихова историја, више или мање славна, њихов идентитет, прецизније или општије одређен, њихови циљеви, ма какви они били – све је то на овој листи жртвовано циљу даље изградње култа личности једног човека.

И док ћемо се на ближе одређење култа личности у случају грађанина Александра Вучића вратити нешто касније, када ћемо анализирати његове саставне елементе и њихове међусобне везе, већ на самом почетку је неопходно поставити једну јасну дистинкцију: листа на којој избор свих кандидата зависи искључиво од хира једног човека, не понижава само те кандидате, већ, mutatis mutandis, и сваког њеног бирача појединачно.

Онима који ову једноставну чињеницу нису у стању да виде или схвате можемо и опростити. Док свима онима који је међутим виде и схватају је, али се из различитих разлога – страха, интереса, опортунизма – само праве да је не виде, саветујемо да не губе време читајући даљи текст. Биће сасвим довољно да се врате на Робеспјерову уводну реченицу.

II

Орвел у нашем сокаку: “Уједињени можемо све”

“Држава је она која образује своје грађане у грађанским врлинама, даје им свест о њиховој мисији, и кује их у јединство.”

Ова, иначе не много оригинална, фраза не датира из 2016. године, нити је умотворина неког од идеолога актуелне изборне кампање у Србији. Напротив, ради се о једној од централних теза у теоријском раду “Доктрина фашизма” (1932) једног другог апологете државе, италијанског диктатора Бенита Мусолинија.

Али, постоје ли између овог примера и Вучићеве праксе суштинске разлике?

Јединство је, иначе, један од темеља свих тоталитарних идеологија, и то није случајно. Јединство треба да онемогући расправу – не само политичку, него и стручну и било какву другу – и тако поништи све аргументе који би у тој расправи могли да се чују. Захтев за јединством, дакле, увек постављају они који су свесни да немају никакве аргументе, и у њиховом одсуству намећу јединство као замену за чињенице.

У тачки 13 цитираног текста, Мусолини, описујући своју доктрину, каже да она није:

“…само законодавац и оснивач институција, већ такође и учитељ и промотер духовног живота. Она жели да преобликује не само облике људског живота, већ пре свега његову садржину: човека, карактер и веру. И да би се постигао тај циљ, она тражи дисциплину и власт која продире у свест и влада неоспорена.”

Изборни слоган Александра Вучића сублимира суштински ове исте циљеве, али у само три речи:

“Уједињени можемо све.”

У оба случаја такође је фрапантна и идентичност техника којима се врши замени теза: не постоји држава због народа, као сервис његових потреба, него народ због државе, као жива сировина која ће јој омогућити да изврши тзв. историјску мисију.

Управо због тога Вучић тако често воли да говори о “промени свести народа”. Та свест јесте историјски променљива категорија, али у временском оквиру који пружа такозвана “историја дугог трајања”, како је то у својој књизи “Медитеран” дефинисао француски историчар Фернан Бројдел. Свест народа се не мења преко ноћи, и не мења се на силу. Очигледно је да српски премијер није задовољан садашњом фазом у развоју свести сопственог народа и њеном физиономијом. Амбициозном лидеру потребна је амбициозна држава, а њима заједно одговара неки другачији – много послушнији, издржљивији, на жртву и одрицања спремнији,  и свакако скромнији – народ.

Ова амбиција се зато можда на најбољи начин може протумачити анализом централне изборне поруке у Вучићевој кампањи: Србија побеђује.

За разлику од изборних порука усмерених на остваривање неког конкретног и јасно дефинисаног циља – националног, социјалног или политичког, свеједно – ова порука је намерно остављена не само у неодређеном, него и у неодредивом, облику. У тој поруци, Србија би требало да победи (у неком замишљеном конфликту) виртуелног противника.

Сви појединачни животни, више или мање оствариви, циљеви тако су не само подређени, него и суштински делегитимисани, зарад једног фиктивног циља, који је контекстуализован у очигледној орвеловској форми.

Сама порука “Србија побеђује” је тако идеалан пример онога што је Џорџ Орвел, у свом есеју “Политика и енглески језик” (1946) назвао “политичким језиком”, који је…

“…обликован тако да учини да лажи звуче истинитим, а убиства достојним поштовања, и да да привид чврстине обичном ветру.”

III

Проклетство Франкенштајнове листе

Други ниво анализе подразумева разматрање саме листе кандидата коју је саставио Александар Вучић. Већ на први поглед види се да се ради не само о хетерогеном већ, у појединим деловима, и политички шизофреном, избору.

Структурално, ова листа састоји се из три основне целине. Прву сачињавају апаратчици сопствене странке; другу кандидати које су одредили тзв. коалициони партнери; трећу неколицина “угледних културних и јавних радника” (тзв. ванстраначке личности).

Идеолошки, на овој листи ће пажљивији аналитичар наћи како изразите симпатизере НАТО пакта (као нпр. народног посланика Драгана Шормаза или кандидате Српског покрета обнове) али и изразите русофиле (новинар Мирослав Лазански и цела СНП Ненада Поповића).

Шта ова чињеница говори о самом носиоцу листе? По нашем мишљењу, више ствари одједном:

Прво, да се носилац листе није ни сам, у својој глави, определио којим путем жели да води државу чијем се народу кандидује за лидера. О овоме ћемо шире говорити у одељку девет.

Друго, да су носиоцу листе сасвим ирелевантна идеолошка опредељења својих кандидата, који ће сутра, највероватније, бити народни посланици.

Оба ова закључка су забрињавајућа. Први указује на недозвољено високи степен волунтаризма и непредвидивости, а други на тенденцију управљања методом личне, апсолутистичке, власти.

Паралелне анализе које бисмо спровели када се ради, на пример, о друштвено-економским или културним опредељењима појединих кандидата довеле би суштински до истог закључка, и зато их је беспредметно понављати. На листи “Србија побеђује” има и монархиста и републиканаца, и либерала и левичара, као да ће сви њихови међусобно супротстављени ставови моћи заједно да победе противника који не постоји.

Зато смо листу “Србија побеђује” и назвали, колоквијално, тзв. Франкенштајновом листом. Као што је, у роману енглеске књижевнице Мери Шели (1818), доктор Виктор Франкенштајн покушао да од делова лешева састави људско тело којем ће дати вештачки живот електричном струјом, тако је и носилац листе “Србија побеђује” покушао да од отпадака разних идеологија састави нешто што би по његовом мишљењу требало да функционише као јединствени организам.

IV

Комплекс ниже вредности

У односу на све оне који су значајнији од њега, а посебно на велике и моћне стране силе, код Александра Вучића је очигледан сталан, интензиван и дубоко укорењен комплекс ниже вредности. Овај феномен се манифестује на више нивоа.

Погледајмо, за почетак, различите странце који су, од 2012. године, били ангажовани као саветници, званични или незванични у Влади Србије: Доминик Штрос Кан, Франко Фратини, Алфред Гузенбауер, Тони Блер. Заједничко за све ове људе је висок степен контроверзи које су, практично у целој својој каријери, изазивали у својим земљама. Било да се радило о кокетирању са неонацизмом (Гузенбауер), сексуалним деликтима (Штрос Кан), пореским утајама (Фратини) или ратним злочинима (Блер), свако од њих је био принуђен да политички живот у сопственој земљи напусти под непријатним, а понекад и понижавајућим околностима.

И свако од њих је, занимљиво, за неко дуже или краће време, нашао ангажман, овакав или онакав, баш у администрацији Александра Вучића. Шта нам онда, о тој администрацији и о човеку који је на њеном челу, говори избор оваквих саветника?

Очигледно, оне стандарде на којима у својој земљи, бар јавно, инсистира – поштење, транспарентност, одговорност – Вучић од странаца уопште не захтева. Да ли је то зато што га то и не занима, или зато што не сме да се упусти у оцену некога кога сматра исувише значајним, у крајњој линији је свеједно.

Друго, аранжмани које је носилац листе “Србија побеђује” закључивао са наведеним (и неким другим) странцима јавности у Србији нису уопште познати. Као што је бивши амерички државни секретар Хилари Клинтон сматрала да је њена електронска пошта њена приватна ствар, тако и премијер Србије сматра да су његови страни саветници његова приватна ствар.

Разлика је, међутим, у томе што је Хилари Клинтон већ месецима под интензивном истрагом америчког ФБИ због бројних прекршаја федералних закона у вођењу те њене електронске комуникације, а Александар Вучић још увек није под истрагом због аранжмана са Блером и другим саветницима.

Ова разлика, међутим, потврђује и једну другу, много дубљу: САД су правна држава, па је тамо због тога и могуће да се кривична истрага отвори и против некога чија је странка на власти; у Србији то још увек није могуће, јер она још није правна држава.

И треће: који је стварни циљ ангажовања свих тих бројних страних саветника Александра Вучића? Зашто је он толико инсистирао чак и на онима од њих чије му је присуство – као у случају ноторног ратног злочинца Тони Блера – причињавало огромну политичку штету? По нашем мишљењу, овде се уопште није радило о политичком него о дубоко личном разлогу. Вучић као да се подсвесно надао да ће та близина странаца сама по себи довести до некаквог природног трансфера њиховог угледа и моћи на њега самог, па ће са временом и он постати онакав какви они, бар по његовом мишљењу, већ јесу.

Међутим, на једном вишем нивоу, комплекс ниже вредности се код носиоца листе “Србија побеђује” огледа и у речнику који, понекад сасвим несвесно, користи у комуникацији са страним државницима, или у описивању својих односа са њима:

“Србија је лојална Немачкој и Ангели Меркел”, изјавио је 23. марта ове године приликом састанка са премијером немачке покрајине Хесен, Буфијеом.

Истовремено, у бројним описивањима својих контаката са светским државницима Александар Вучић је, претерано и неукусно, користио квалификатив “пријатељ”. Пријатељи су му тако били и они људи које би видео једном или двапут у животу, у строго формалним и протоколарним приликама.

И овај детаљ, по нашем мишљењу, није био политички калкулисан: већ у раној фази, било је јасно да хвалисање не само да не производи жељено (страхо)поштовање, већ управо супротно: чуђење а са временом и подсмех. Зато и сматрамо да то упорно и нападно називање страних државника пријатељима није порука упућена ни њима, па чак ни својим следбеницима у земљи, него самоме себи. Као да се носилац листе “Србија побеђује” подсвесно надао да ће сви ти угледни страни државници заиста постати његови пријатељи, само ако он у то буде чврсто веровао, и довољно пута поновио?

V

Деградација институција и процедура

У својој књизи “Животи дванаест цезара” римски писац Светоније описао је између осталог и дубоки презир који је император Калигула осећао према својим великодостојницима и институцијама којима су они били на челу. Иако никада историјски потврђена, остала је забележена Светонијева цртица о Калигулином коњу, Инцитатусу, који је једном приликом био проглашен за конзула и којем су у мермерним шталама били сервирани оброци на које би били позивани сенатори и угледни грађани Царства, да ручају са својим колегом конзулом…

Већ у претходне четири године Александар Вучић је више пута недвосмислено показао презир према институцијама и процедурама, та два камена темељца модерне државе. Без обзира да ли се радило о спољној политици или о поплавама, о полицијским акцијама или о докторатима, о судским поступцима или о телевизијским емисијама, о хеликоптерским несрећама или о мигрантима – у сваком од ових случајева надлежни државни службеник чији је посао био да се њиме бави чуо би коначно решење и пре него што би свој посао уопште и почео. Чуо би га, наравно, на конференцији за штампу, која је – као неки храм из многобожачког периода – заменила и скупштинске и владине сале, и суднице и лабораторије за вештачења…

Институције су, дакле, за Александра Вучића постале само досадна трансмисија између политичке воље, објављене на конференцији за штампу, и формалне одлуке, објављене у неком службеном листу. Оне су лишене свих битних супстанци које имају у модерној држави – ауторитета и одговорности пре свега – и претворене у неку врсту луткарског позоришта: публика види лутке које се мењају на позорници а не види конце преко којих тим луткама управља невидљива рука.

Свој презир према институцијама носилац листе “Србија побеђује” најјасније демонстрира бизарним и срамним кадровским решењима која бира за њихова челна места. Факултети и академије, новине и телевизије, судије и тужиоци, војници и полицајци, конзули и амбасадори, владике и рабини, банкари и ревизори, општине и градови, обавештајци и министри, порезници и библиотекари… Све ове јавне послове треба испразнити од било какве садржине, тако што би систематски били поверени људима без икаквог знања, угледа и интегритета. Карикатуре од људи требало би прво да направе карикатуре од послова које раде, а потом, сви заједно, и карикатуру од целе земље.

Најбољи доказ за ову хипотезу су хистеричне и примитивне медијске кампање које се с времена на време воде против оних институција које, неким случајем, нису насилно преузете и апсорбоване у систем личне власти српског премијера: аутономна покрајина Војводина, општина Врачар у Београду, Заштитник грађана, Агенција за борбу против корупције само су неке од тзв. непослушних институција око којих хајкачи ангажовани по налогу српског премијера плешу вишемесечне вуду плесове који би ваљда требало да одобровоље њиховог господара?

Сличан презир Александар Вучић има и према процедурама, том другом камену темељцу модерне државе. Одлуке које доноси често саопштава јавно, пре него што су и постале формалне. Образложење тих одлука по правилу никада не даје, јер се политичка воља, у његовом вредносном дискурсу, не образлаже: она је сама по себи довољно образложење.

Неке друге одлуке, међутим, он не саопштава уопште, нити се оне игде и објављују. О њима зна известан – никада тачно одређен – круг људи, и то онолико колико може, или сме, да сазна. У неким случајевима различити појединци знају само неке детаље одређених одлука, погађајући тако остатак који им никада неће бити саопштен.

Те тајне одлуке онда опстају неко време, у облику такозваних фикс идеја или манија, најчешће се никада и не спроведу у потпуности, да би онда у једном тренутку полако и неприметно ишчилеле: замене их неке друге, актуелне у том тренутку.

Заједничко у ова два случаја је да се важна државна или политичка одлука доноси без икакве претходне анализе, на основу непроверених или полупроверених гласина, примарних емоционалних реакција (љутња, страх, љубомора, завист) и изван механизама који би омогућили њену објективну верификацију.

VI

Конфликтни потенцијали и фактори ризика

“Светло има смисла само у односу на таму, и истина подразумева лаж. Ове помешане супротности су оно што испуњава наш живот и чини га опорим и опијајућим. Ми постојимо само у појмовима овог конфликта, у зони у којој се црно и бело сукобљавају.”

Ових пар реченица француског песника, романописца и издавача, дугогодишњег члана Гонкурове академије, Луја Арагона, из његовог романа “Сељак из Париза” (1926) теоретичари књижевности тумаче у кључу надреализма. Арагон је уосталом био један од најпознатијих надреалиста.

У стварном животу, чак и приватном а посебно оном јавном, људи који не могу да контролишу своје унутрашње конфликте, а посебно они који њихов терет покушавају себи да олакшају тако што ће га пребацити на околину, нису срећни ни себи ни другима.

Александар Вучић је човек пун дубоких унутрашњих конфликата које безуспешно покушава да пребаци на све нас. Најпре као сведоке, потом као саучеснике и на крају као жртве. Размотрићемо неколико најзначајнијих из целог мноштва тих конфликата, пре свега оне који, по нашем мишљењу, битно нарушавају способност носиоца листе “Србија побеђује” да врши одговорне јавне послове.

Да ли је идеолошка конверзија коју је 2008. године коначно прихватио, била исправна одлука или није? Може ли од неуспешног националисте на крају испасти успешан квислинг? Шта би се из судбине француског маршала Петена или – да не идемо даље – Милана Недића могло научити о његовој сопственој будућој судбини?

Да ли је лојалност људска врлина или мана? Може ли човек да функционише као лојалан некому (или нечему) ван кључа сталног понижавања? Ако лојалност према другим људима изазива мржњу, да ли лојалност према себи самом мора да изазива презир?

Треба ли све своје противнике, и стварне и оне само замишљене, уништити? Ко ће онда бити тако захвалан кривац за будуће неуспехе и промашаје? Ако је лакше владати у друштву у којем сви мисле исто, како владати у друштву у којем нико неће мислити ништа?

Чак и обичном, само мало пажљивијем, посматрачу – не говоримо дакле о аналитичарима разних профила којима је то посао – већ месецима је јасно да Александар Вучић не може да изађе из круга сопствених унутрашњих конфликата, да се они стално увећавају, и да их не може успешно решити извозећи их, и пројектујући их, на цело друштво.

Ако је једна насловна страна у новинама довољан разлог за хистеричну реакцију о “државном удару” и ако је једно скандирање на ватерполо утакмици довољан разлог за расписивање ванредних избора, шта онда можемо очекивати у будућности?

Свет у којем живимо, наше непосредно суседство, сиромаштво и подељеност у нашој земљи – све су то објективни чиниоци који ниједном државнику у Србији, за још сигурно много деценија, неће моћи да обезбеде идилично и бесконфликтно окружење у којем би радио свој посао. То је чињеница са којом ће, вољно или невољно, свако од њих морати да се помири.

И баш зато је унутрашња ментална стабилност изузетно важна код људи од којих очекујемо да раде важне државне послове. Као што не бисмо волели да нас оперише хирург којем дрхте руке, тако не бисмо волели ни да кључне одлуке доноси државник којем дрхти глас и који је стално на ивици плача.

Са својим укупним мутним наслеђем, личним и политичким, разапет између прошлости које се стиди и будућности која постоји само у његовим фантазмагоријама, Александрар Вучић је вероватно најгоре могуће кадровско решење за садашњост. Већ неко време он сам представља један од највећих безбедносних ризика са којима је Србија суочена.

 VII

Недостатак емпатије и презир према елитама

“Немам ништа друго да понудим него крв, ринтање, сузе и зној” рекао је Винстон Черчил у свом првом говору у парламенту као британски премијер, 13. маја 1940. године, уочи катастрофе код Денкерка. Сам Черчил је идеју ове реченице јасно преузео од италијанског револуционара Гарибалдија (чију је биографију као млад човек желео да напише) и који је својим војницима уочи марша на Рим, 1849. године рекао нешто врло слично: “Нудим вам глад, жеђ, форсиране маршеве, битку и смрт.”

Српски премијер је посебно опседнут овом реченичном конструкцијом, која му је омиљена узречица, нарочито у изборној кампањи. И док крв више (или још увек) не помиње – та фаза у његовом сазревању је већ прошла или још увек није (поново) дошла – ринтање, зној и сузе су му постале готово свакодневне поштапалице.

У том његовом упорном понављању како нас у будућности очекује најпре она библијска “долина суза” после које ће наступити “обећана земља” има више од обичне политичке фразе. Свако од нас има само један живот, и у бруталној поруци како ће већи део (а некима и читав остатак) тог живота проћи само у мучењу и злопаћењу крије се не само обичан недостатак емпатије већ и једно перверзно уживање у злоби саме те поруке.

Позив на јединство је зато и позив на поништавање свега из чега се састоји наш свакодневни живот: мука и тешкоћа, малих успеха, ситних радости и весеља, нада и ризика. У народу који је замишљен само као жива сировина за идеалну државу, тај једини оквир достојан идеалног лидера, нема места за мале људе.

Истовремено, шизофрен однос Александра Вучића према ономе што он перципира као друштвену елиту представља само другу страну истог новчића. После две деценије јавног живота проведених на друштвеној маргини, после пуно горких дана подсмеха и игнорисања, надања и разочарења, извесни осећај осујећености и реваншизма могао би људски и да се разуме. Ретки су они државници који – као на пример бивши јужноафрички председник Нелсон Мандела – могу да изграде онај брехтовски отклон у односу на себе саме, сопствену прошлост и недаће које су сами преживели.

Међутим, српски премијер чак ни данас, на врхунцу апсолутне власти, по сопственом мишљењу, није довољно уважен и поштован. И ниједна спољна манифестација тог уважавања и поштовања – ниједна награда или признање, ниједан интервју за светске медије или разговор са неким значајним човеком –  ништа од тога неће бити довољно све док ова фикс идеја постоји.

Због тога данашња елита у Србији, и стварна и она такозвана, има заправо само два избора: да, колективно или појединачно, оде на покајање у Каносу и тамо, јавно и ритуално, прихвати власт свог новог господара, или да буде проглашена издајничком и непријатељском. Простор за нешто између, по свему судећи, све више се сужава.

Елите у Србији, све оне заједно и такве какве данас објективно јесу – подељене, осиромашене, оптерећене сопственим предрасудама, врло често и саме морално упитне – једине су које имамо. Чак и такве, оне су данас остале острва слободе јер већ само њихово постојање нарушава слику замишљеног јединства у којој ће један човек моћи све. Елите постоје, и зато су побуњеничке:

“Једини начин да се бавите неслободним светом јесте да постанете тако апсолутно слободни да је ваше само постојање акт побуне”, написао је француски књижевник Албер Ками у својој књизи “Побуњеник: есеј о човеку у револту” (1951).

VIII

Моћ против власти: јавни и тајни механизми

“Свака моћ тежи да поквари, а апсолутна моћ тежи да апсолутно поквари.” написао је 1887. године британски државник, политичар и писац, лорд Актон у свом писму бискупу Манделу Крејтону.

Моћ се, најчешће и најкраће, дефинише као способност да се контролише или барем утиче на понашање људи. Власт је, опет, појам одређена социјалном структуром: то је такозвана легитимисана или институционална моћ. У сређеним државама ова два појма се у великој мери поклапају: власт садржи одређену, законом стриктно утврђену, количину моћи; моћ се, опет, испољава и врши искључиво кроз институције власти.

У несређеним државама, међутим, ова два друштвена односа почињу да живе своје одвојене и различите животе. Моћ се понекад врши изван система власти, док власт остаје празна љуштура, без моћи. И што је држава несређенија, то су и ове разлике веће.

Носилац листе “Србија побеђује” је типичан пример ауторитарног типа личности којем је моћ значајнија од власти. О томе смо већ нешто рекли и у одељку о институцијама и процедурама. Нестрпљив да оно што жели постигне по сваку цену, тврдоглав да то учини на начин који му се у датом тренутку чини најлакшим, неспособан да постигне компромисе који су неопходни, Александар Вучић је изградио толико широку и агресивну ванинституционалну базу своје моћи да је тиме озбиљно угрозио сопствену власт.

Са временом, он је изградио заокружене паралелне механизме вршења личне власти: у медијима, правосуђу, тајним службама, финансијским институцијама. Они служе да се тајно постигне оно што није могуће постићи јавно: прикупљање података о политичким противницима и њихова дефамација; притисак, преузимање и разарање институција које нису потпуно под његовом контролом; финансијско награђивање лојалних кадрова изван законом предвиђених и дозвољених оквира.

Јачање паралелних механизама слабило је и разарало оне званичне и законом предвиђене. Свака државна установа у којој се налази и функционише “кадар за специјалне задатке” губи свој ауторитет, како споља, у односу на друштво у целини, тако и изнутра, односно у оквиру себе саме.

Већ врло рано, постојање ових двоструких механизама постало је јавна тајна за све учеснике у том перверзном систему, независно од места у хијерархији које су заузимали. Сви они су врло добро знали чији телефонски позив треба да очекују за коју инструкцију, ко ће им донети онај вишак пара који би им био обећан као награда, ко ће их казнити ако нешто погреше, а ко похвалити.

Људи који би обављали ове телефонске позиве, доносили мале награде, кажњавали или хвалили нису имали никакве везе са легалном структуром власти. Често су долазили из тзв. “сиве зоне” па би тако дојучерашњи ситан криминалац преносио инструкције министру, дојучерашњем кондуктеру.

На овај начин је концентрација нелегалне, ванинституционалне и тајне моћи у рукама Александра Вучића плаћена темељним и систематским разарањем легалне, институционалне и јавне власти Републике Србије.

Николо Макијавели је на једном месту у “Владаоцу” написао:

“Онај који жели да га слушају мора знати како да наређује.”

IX

 Судбина диктатора на Гвозденој завеси:

сироче Запада и Истока

Амерички часопис “Форин полиси” објавио је пре два дана занимљиву анализу “Запупели аутократи Балкана”, у чијем се завршном делу наводи и ово:

“Балкан може да обезбеди тампон зону која ће задржати руски утицај у Европи и утврдити је од дотока блискоисточних избеглица. Толеранција аутократског понашања и лошег управљања може изгледати као цена коју вреди платити за стабилност. Али ово је опасна и скупа коцка. … Креатори америчке и европске политике треба да се питају да ли су олигарси, аутократи и клептократи, који изгледају као про-западни, ишта бољи од Путина, и да ли су од помоћи дугорочним интересима Запада у региону. ЕУ мора такође да одлучи да ли ће направити притисак у правцу реформи и значајних политичких промена или ће дозволити жутокљунцима од балканских аутократа да изварају свој пут у ЕУ.”

И заиста, не ради се више само о једном, већ опасно негативном, ставу утицајног америчког часописа – говоримо о гласилу иза којег стоје сидра политичке и финансијске подршке као што су Шел, Боинг, Рајтеон, Хјули Пакард, Њујорк Тајмс и Међународни монетарни фонд – него о једном ширем феномену.

Наиме, положај ниједног аутократског лидера који се задесио на новој “Гвозденој завеси”, тој линији западно-руске конфронтације, није данас стабилан, без обзира за коју од две стране се определио. Они који се нису определили ни за једну, налазе се у још тежем положају. У најтежем се, међутим, налазе они који су се определили, или такав утисак бар желе да оставе, за обе стране одједном а потом не извршавају све оно што се од њих очекује.

То је истовремено и кључни проблем у међународној позицији носиоца листе “Србија побеђује”: већ од 2014. године, са избијањем грађанског рата у Украјини и заоштравањем односа између Русије и Запада, он тврдоглаво покушава да задовољи обе стране одједном.

Ти покушаји понекад попримају фарсичне обрисе – као нпр. сумануто јурење америчког потпредседника Бајдена по Делавару у време сахране његовог сина, или кисело примање макете руског балистичког система С-300 од шаљивог руског потпредседника владе, Дмитрија Рогозина – али се они у суштини увек своде на исти образац.

Наиме, Србија извршава све налоге, и испуњава све жеље, једне велике силе, али упркос томе не добија њену коначну наклоност, док истовремено јако љути ону другу. А онда се то исто дешава, само обрнуто. Ништа што би Србија урадила није било довољно за онога чија би жеља била испуњавана; он је увек хтео више; истовремено, све што је урадила било би већ превише за оног чију жељу није испуњавала; тај је увек хтео мање.

Политику “војне неутралности” како ју је Александар Вучић претенциозно формулисао, у теорији је могуће водити, али у сувереној земљи. Последица начина на коју ју је он, у пракси, спроводио свела је Србију, за свега четири године, на тзв. “ничију земљу”.

Најбољи доказ за ту хипотезу је трагикомична прича око кандидатуре Вука Јеремића за генералног секретара Уједињених нација: у страху да би званична државна подршка тој кандидатури била негативно примљена на Западу, српски премијер је месецима одлагао своју одлуку о том питању. Као и увек када би био суочен са неком непријатном одлуком он је сматрао да ће се проблем, одлагањем, некако решити сам од себе. И тако је српски кандидат, од своје сопствене државе, подржан последњи од свих кандидата, онда када је постало очигледно да је она друга страна већ врло озбиљно љута…

Обе велике силе данас више не рачунају на српског премијера као на “део решења”, чиме он, аутоматски, постаје “део проблема”. Озбиљни међународни играчи понекад прихватају “ничију земљу” као привремено решење; оно што не прихватају, међутим, то су “свачији људи”.

У жељи да одједном задовољи и Запад и Исток, истовремено прецењујући себе а потцењујући земљу и народ којима се стицајем несрећних околности задесио на челу, Александар Вучић на крају није задовољио никога од кључних међународних играча. Они му једноставно више не верују. Онај који је хтео да буде миљеник Запада и Истока постао је сироче и једних и других.

***

Из сваког од наведених осам разлога наредне недеље нећу гласати за приватну листу грађанина Александра Вучића. Искрено, мени би био сасвим довољан и само један од њих. Али, ако је макар иједном читаоцу неки од ових разлога помогао да се определи у случају недоумице, онда је и овај текст испунио своју сврху.