Newsweek, 250416„U politici glupost nije hendikep“ rekao je jednom prilikom Napoleon Bonaparta, baš onih novembarskih dana 1799. pre nego što su bajoneti njegovih grenadira rasterali neposlušne poslanike u pariskom predgrađu Sen Klo.

Onog jutra kada se ovaj tekst bude našao pred čitaocima, biće već poznati rezultati trećih vanrednih parlamentarnih izbora koje je Srbija imala u poslednje četiri godine.  Sa naknadnom pameću svih generala posle bitke, čudićemo se zašto smo neke ljude toliko dugo shvatali suviše ozbiljno, a neke opet suviše neozbiljno. Sa izuzetkom tih rezultata, međutim, sve ostalo – a pre svega glavne utiske o ovoj kampanji – imali smo već u petak oko podne, u trenutku pisanja ovog teksta. Da li bi Napoleon kod nas bio u pravu? Koliko je glupost u ovoj kampanji bila hendikep?

Najpre, nekoliko opštih utisaka.

Borba za apsolutnu vlast i opstanak

Srpska napredna stranka borila se da potvrdi apsolutnu vlast koju već ima, dok su se svi njeni konkurenti borili za opstanak. Istina je naravno mnogo složenija od ove fraze, ali je – zahvaljujući kolektivnom naporu medija i tzv. istraživača javnog mnenja – ta fraza najpre izmišljena, da bi posle i sama, upornim ponavljanjem, oblikovala novu realnost, što je bio i jedini cilj ovog projekta kolektivne obmane.

Međutim, već na toj tački – dakle dosta rano u kampanji – vlast je ušla u tzv. referendumski diskurs, tu grešku koju su već učinili Slobodan Milošević (2000) i Boris Tadić (2012). Pametan čovek uči iz tuđih grešaka, a budala iz sopstvenih. Problem Aleksandra Vučića je bio jasan: sam sebi je, bez ikakve racionalne potrebe, lestvicu postavio suviše visoko. Nije imao mnogo šta da dobije, ali je zato imao dosta da izgubi. „Ako ništa ne očekujete nikada niste razočarani“ napisala je jednom američka pesnikinja Silivija Plat. Onaj koji očekuje nemoguće, dodali bismo, uvek je razočaran.

Nastavljajući svoj stari ideološki eksperiment – pokušavajući da mehanički spoji i levo i desno, i nacionalno i kosmopolitsko, i liberalno i populističko – Aleksandar Vučić je ovog puta na svoju izbornu listu uključio ljude koji međusobno nemaju ama baš ništa zajedničko, osim opsesivne želje da uvek budu na pobedničkoj strani, ma koja to strana bila i ma za šta se zalagala.

Već prvog dana zvanične kampanje on je podneo ono što smo kasnije, kolokvijalno, nazvali „Frankenštajn listom“. Kao što je doktor Viktor Frankenštajn, u romanu Meri Šeli, od delova raznih leševa pokušao da napravi čoveka kome će život udahnuti strujom, tako je i Aleksandar Vučić, od otpadaka raznih ideologija pokušao da napravi organizam kome će život udahnuti svojim pričama o vizijama i istorijskim misijama.

U čitavom toku kampanje nosilac liste SNS je ponavljao, u raznim formama, svoju staru priču o modernizaciji. Ali, niko od onih koji je u samu tu ideju verovao, nije verovao njemu. Dapače, mnogima od njih je ta priča, iz njegovih usta, delovala kao blasfemija. A niko od onih koji su verovali njemu, nije verovao u njegovu priču. Šibicarski mentalitet Vučićevih birača je, naravno, polazio od sebe i celu priču smatrao samo još jednim njegovim šibicarskim trikom.

Ali, iz bitke se ne može izaći bez rana. Pred sam kraj kampanje, sa gotovo bolesnom pedantnošću, premijer je više puta mazohistički izjavio da je u njoj „napadnut“ čak trideset šest hiljada puta. Nećemo se upuštati u ocenu da li je taj podatak zaista tačan, ili samo lepo zvuči, ali ćemo konstatovati da je, po prvi put u ovoj kampanji, premijer zaista bio prinuđen da sluša neprijatne ocene o sebi bliskim ljudima. Počev od svog kontroverznog brata, preko sebi bliskih, takođe kontroverznih, biznismena pa sve do raznih sumnjivih stranaca na čelu sa opskurnim Toni Blerom, tom crvenom krpom pred očima svakog Srbina bez obzira na političku orijentaciju – kampanja je za Vučića otvorila mnoga pitanja koja, međutim, nije i zatvorila. Ono o čemu se ranije pričalo samo po kafanama i po društvenim mrežama sada je ušlo i u politički diskurs. Po svemu sudeći, ta pitanja će tamo i ostati sve do kraja ove priče, kad god, i kako god, se taj kraj desio.

Opozicija

Da li je opozicija u svojoj kampanji uspela da kapitalizuje sve slabosti koje je pokazala kampanja SNS i efikasno koncentriše svoje resurse na onim tačkama udara gde bi protivnik bio najranjiviji? Po našoj oceni, samo delimično, nedovoljno ubedljivo i u haotičnoj, gotovo razbijenoj, formaciji. Nedostatak poverenja, lična sujeta, predrasude i preveliki strah od protivnika sprečili su lidere opozicije da – ako već nisu mogli da se dogovore oko strateške jedinstvene liste – dogovore bar koliko-toliko jedinstvenu taktičku akciju.

Tako se Saša Radulović bavio partokratijom, Bojan Pajtić platama i penzijama, Borko Stefanović pohlepnim stranim investitorima, Boris Tadić svim i svačim, a dve desne stranke – SRS i DSS/Dveri – bajkom o navodnim ruskim spasiocima. Svako od njih je guslao svoju priču, ubeđen da je baš to ona glavna priča. Pokazali su, dakle, zavidne sposobnosti za analitiku, a nikakve za sintetiku.

Centralnu tezu oko koje su međutim svi oni lako mogli da se slože – da Aleksandar Vučić naprosto ne poseduje dovoljno unutrašnje mentalne stabilnosti a da bi mu se dalo poverenje da vodi državu – znao je naravno svako od njih. Ali, opsednuti sopstvenim narcizmom malih razlika, neki od njih su bili ubeđeni u svoju istorijsku misiju, drugi u lepotu a treći u sreću. Baveći se tako jedni drugima umesto zajedničkim protivnikom srpski opozicioni lideri pokazali su se nedoraslim istorijskom trenutku u kojem su se zadesili.

Ipak, kampanja je u celini pokazala da je srpski lider politički mnogo ranjiviji nego što je to izgledalo pre njenog početka i nego što su verovali čak i sami njegovi protivnici. U odsustvu sopstvene ideologije, nesposoban da razume procese koji se događaju u Evropi i ruše tu sliku „idealnog modernog sveta“ koja još postoji samo u njegovoj glavi, Vučić je i u ovoj kampanji pokazao da sve teže vlada što ima više vlasti. Premijer danas predstavlja živi plakat za Sliku Dorijana Greja – podsećajući, ponovo, na istinu koju je Oskar Vajld stavio u usta glavnom junaku ovog svog romana:

„Vi ćete me uvek voleti. Ja vama predstavljam sve grehove koje sami nikada niste imali hrabrosti da učinite.“

Jedan po jedan

Ako bismo pojedinačno ocenjivali kampanje osam najznačajnijih stranaka, koji bi bili najjači utisci?

Srpska napredna stranka. Angažovala je zastrašujuće ljudske, finansijske i medijske resurse, uvek na ivici kršenja zakona a često i preko te ivice. U nedostatku jasne politike, i u nametnutom referendumskom diskursu, papagajski je ponavljala formulu da jedinstvo znači stabilnost, sa ciljem da primalac poruke podlegne tom pritisku i zaključi kako jedino jak lider može da obezbedi to jedinstvo. Na osetljiva pitanja su izbegavali odgovore, delom jer nisu hteli da se zamere bilo kom potencijalnom biraču, a delom jer ih naprosto nisu ni imali. Njihovi ministri nisu bili na listi kandidata za poslanike, iako bi to bilo logično za stranku na vlasti koja tvrdi da je njena vlada radila dobro pa na osnovu toga traži novi mandat. Ključna poruka – „Ujedinjeni možemo sve! – nije objektivno značila ništa, a mogla je subjektivno da znači i svašta, već kako ju je ko tumačio. Softver kampanje objektivno ne može da dobije više od mršave dvojke. Ali, respektabilni hardver koji je angažovan mora da podigne ovu ocenu. Naša konačna ocena: 3+.

Socijalistička partija Srbije. Ušla je u ove izbore opterećena nerazjašnjenim aferama koje je zlobno plasirao njen koalicioni partner, ali i hipotekom učešća u vladi koja je, po diktatu MMF-a, smanjivala plate i penzije. SPS je tako vodila kampanju na dva fronta: protiv svog sadašnjeg koalicionog partnera, i protiv svih svojih bivših koalicionih partnera. Naš utisak da se SPS ipak pomalo stidela vlade u kojoj se trenutno nalazi bio je pojačan upadljivim odsustvom pominjanja rezultata te vlade u kampanji. Unuci Josipa Broza Tita i Slobodana Miloševića svakako su najzanimljiviji personalni detalji koji će ostati upamćeni. Slogan – „Služimo narodu“ – preuzet iz jugonostalgične terminologije JNA delovao je simpatično i uklopio se sa ukupnom ikonografijom sa izbornih skupova SPS. Stranka je pokazala da ima lojalno članstvo, koje samo iz razloga pristojnosti ne postavlja svom rukovodstvu suvišna pitanja, iako bi i znalo, i moglo i smelo da to učini. U kampanji je SPS bila korektnija prema protivnicima nego oni prema njoj. Do samog kraja, pametno je ostavila manevarski prostor za bilo kakvu buduću koaliciju koju bi matematika mogla da diktira. Naša konačna ocena: 4.

Srpska radikalna stranka. Zahvaljujući tvrdoglavom insistiranju francuskog sudije Antoanetija na pravnim umesto na političkim činjenicama, u poslednje tri nedelje uoči izbora dobila je najlepši mogući poklon: oslobađajuću presudu Haškog tribunala za svog lidera. Poruke kampanje bile su prilagođene njenim biračima: kratki i jednostavni odgovori na duga i složena pitanja. Sam Vojislav Šešelj, svestan da ovim izborima počinje da sastavlja i svoj politički testament, bio je direktan i, u pojedinim slučajevima, brutalan. U odnosu prema svom bivšem učeniku, Aleksandru Vučiću, nije sakrivao kompleks više vrednosti, za šta ima i više nego dovoljno osnova. Iako ostaje nejasno u kojoj meri iza SRS zaista stoji Putinova Rusija, primetan je pokušaj da se ovaj utisak nametne kao centralni u kampanji. Ozbiljan rad na terenu, brojni mitinzi, lokalni mediji bili su kruna višemesečne kampanje. Da nije bilo Šešeljevih nepotrebnih ekscentričnosti i nekih neukusnih komentara, to bi mogla da bude čak i petica. Naša konačna ocena: 4+.

Demokratska stranka. Preživela je koncentrisanu vatru medijske satanizacije i politički motivisanih hapšenja koja su trajala godinama. Iako sa objektivno slabom listom kandidata – mnogi sposobniji ljudi su ili odbili da budu na njenoj listi ili za njih iz nekog razloga nije bilo mesta – nametnula se kao možda nevoljna, ali u ovom trenutku retka pristojna alternativa sadašnjem režimu. Centralna poruka – „Da živimo sada“ – nosila je u sebi moćan motivacioni potencijal i mogla je da postane zrno pobune. U terenskom izvođenju bile su, međutim, primetne mnoge improvizacije. Ne možemo se oteti utisku da su mnogi u ovoj stranci – kao i toliko puta do sada – više mislili o pozicioniranju za neke buduće unutarstranačke izbore nego na aprilski rezultat. Naša ocena: jaka trojka, ali zbog pokazane čvrstine, prkosa i hrabrosti u teškim uslovima svakako zaslužuju i bonus. Naša konačna ocena: 4.

Demokratska stranka Srbije i Dveri. Čudna koalicija, sa složenim odnosima, ipak je funkcionisala bolje nego što se očekivalo. Takođe je bila pod dvostrukim pritiskom, i režima i glavnog konkurenta u samoj opoziciji, SRS. Sanda Rašković Ivić pokazala se kao ne previše originalna i visprena, ali vrlo pristojna žena i, za razliku od mnogih njenih agresivnih i nepristojnih muških kolega, civilizovana u komunikaciji. Terenski deo je mogao da im bude bolji, ali očigledno nije bilo dovoljno ljudskih resursa da ostave jači utisak. Centralna poruka – „Sreća“ – delovala je patetično i isprazno. Realno, to bi bilo ipak nešto više od prelazne ocene – 2+ – ali zbog simpatičnog Sandinog nastupa i oni zaslužuju mali bonus. Naša konačna ocena: 3.

Socijaldemokratska stranka, LDP i LSV. Verovatno najslabija od svih kampanja. Koalicija puna unutrašnjih protivrečnosti, potpuno različitih interesa i kontroverznih detalja iz prošlosti kojima je obilovao svaki od njena tri lidera. Nedovoljno profilisana politička poruka i previše ispraznih fraza. Sasvim neubedljivi odgovori na optužbe u javnosti da kampanju vode sa jedinim ciljem ulaska u novu Vučićevu vladu. Ono što je dominiralo njihovom kampanjom bio je jak utisak potrošenosti i nepotrebnosti. Prisustvo na terenu gotovo neprimetno. Naša konačna ocena: 2.

Dosta je bilo. Harizma lidera – ponekad kontroverzna, doduše – nije mogla da nadoknadi ozbiljne tehničke propuste u organizaciji. Za prosečnog primaoca političke poruke, glavni utisak kampanje DJB bile su brojne nepotrebne rasprave oko propusta u podnošenju lista i stalne zađevice sa drugim opozicionim strankama. Ipak, Saša Radulović je bio direktan u razobličavanju nekih najdrastičnijih manipulacija režima, i na tome mu se mora odati priznanje. Isto tako, entuzijazam čvrstog jezgra aktivista bio je na zavidnom nivou, kao i kvalitet akcije na društvenim mrežama. DJB je dobar primer u suštini kvalitetne, ali nedovoljno dovršene i zaokružene, ideje i nedopustivog potcenjivanja organizacije. Po svim parametrima, ocena ne bi mogla da bude više od 2+, ali zbog lične hrabrosti Saše Radulovića, i oni zaslužuju mali bonus. Naša konačna ocena: 3-.

Levica Srbije. Jedini učesnik izbora koji je istovremeno vodio rat na čak tri fronta: protiv režima, bivše stranke sopstvenog lidera Borka Stefanovića – DS – i konkurenata na levici: SPS. LS je ušla u kampanju direktno iz faze formiranja sopstvene mreže, i mnogo puta me podsetila na Crvenu armiju u leto 1941. Kampanja je u velikoj meri bila improvizacija – mnogi gradovi još nisu stigli da budu pokriveni – ali je uprkos tome uspela da bude zapamćena po nekim originalnim idejama – kao što su Borkovo taksiranje, ili rok koncert u Nišu. Suštinski, LS je jedina nametnula neka par ekselans politička pitanja, koja su njeni konkurenti uglavnom izbegavali, vraćajući tako, posle dužeg vremena ideje u politički diskurs. Izborna poruka – „Srbija za sve nas“ – očigledno je smišljana na brzinu jer je neki slogan ipak trebalo imati. Koalicija im je u osnovi bila nepotrebna, pa zato i sasvim neprimetna. Sa boljom izbornom porukom, sa malo više prepoznatljivih ljudi – osim samog lidera – i sa ravnomernijim pokrivanjem terena, to bi mogla da bude čak i petica. Ovako, naša konačna ocena: 4+.

Gradovi

Van velikih fraza i novinskih naslova ostala je kampanja u nekoliko gradova i opština, zarobljenih u sopstvene probleme, dugogodišnjih taoca najrazličitijih koloritnih ličnosti. Našu pažnju privuklo je desetak njih:

Kraljevo – odlična kampanja Lokalnog fronta sa gerilskom taktikom i prepoznatljivim vizuelnim identitetom.

Vranje – verovatno Staljingrad SPS-a, koji su po svaku cenu morali da odbrane od brutalnog udara aktivista vladajuće stranke, u ovom gradu poznatih uglavnom po krivičnim delima sa elementima nasilja.

Stari grad (Beograd) i Novi Sad– originalna, sveža i optimistička kampanja Demokratske stranke koja je uspela da privuče i podršku onih koji za tu stranku nikada ranije nisu glasali.

Vračar (Beograd) – lična kampanja Gorana Vesića, ispred SNS-a, u kojoj je angažovao tešku artiljeriju, od Pekića do Kapora, kako bi svom stranačkom šefu doneo dragulj u kruni.

Paraćin i Kruševac – dva grada sa novim ljudima u Levici Srbije, koji nimalo nisu bili impresionirani mnogo zvučnijim imenima svojih konkurenata i jačim resursima koji su ovima bili na raspolaganju.

Zrenjanin – dobra kampanja SRS, sa solidnim kadrovima, jednom privatnom televizijom koju je lider radikala danonoćno koristio i time obezbedio stalno prisustvo u javnosti.

***

Ovaj tekst objavljen je u listu “Njusvik”, 25. aprila 2016. godine

Advertisements