technique“Каване, крчме, сластичарнице, улица, све то оговара и клевеће и шири гласине како Блитва данас устава нема, мандата нема, избора нема, судаца нема, правде ни правне сигурности нема, криминал расте, судски поступци не вриједе, параграфи не вриједе. новац не вриједи, валутног покрића нема, уговори немају правне снаге, потписи на јавним исправама не вриједе ни паре, трговачке ни правне гаранције не постоје, кредита нема, административног угледа нема, мито је једино средство владања, декрети се купују, политичке кохезије нема, вањскополитичког смјера нема, личне сигурности нема, Блитва пије, Блитва се опија, Блитва путује у маглу, вожња постаје све бјесомучнија, правосуђа нема, благостања нема, круха нема, а све што се гради само је пијесак у очи пуку, само је пуста и надасве скупа декорација. Људи се међусобно кољу, мржња се увукла у идилу тихог обитељског живота, сви су грађани раздражени, све се међусобно уходи, све је испреплетено мрежом доушника, сваки је други човјек плаћени шпијун, све се претвара у узнемирени, сулуди блитвински мравињак по коме трчи усплахирено становништво без репа и без главе у свим смјеровима, без реда, без смисла, без здравља, без поштења, све је постало савршено бесмислено врлудање гомила, огромна количина људске глупости која се повампирила од страха, демонско, безглаво, сатурновско прождирање своје властите супстанције, паклени блитвински ноктурно, управо уклета Валпургина ноћ у којој Барутански лудује као злочинац.”

(Мирослав Крлежа, “Банкет у Блитви”)

I

Сентиментална историја једног кварта

Mayfair

Од свих делова Лондона Арон је највише волео Мејфер, тај невелики квадрат паркова, улица, зграда и пабова оивичен Хајд парком, Пикадилијем и великим трговачким улицама Оксфорд и Риџент. На Мејферу се налазио онај клуб у којем је, пре више од две деценије, упознао прву Швеђанку у свом животу, слатку плавушу са којом је провео остатак ноћи у малом хотелу на Парк Лејну. На Мејферу се налазила и америчка амбасада, у којој је, као лични изасланик председника Миклошича, имао дуге сате дискретних преговора, у оних неколико критичних недеља када се припремала мировна конференција којом ће те јесени бити окончан грађански рат у суседној Травунији

На Мејферу су се налазили и његови омиљени кројачи, књижаре, ресторани и пабови. На Мејферу је био и Шефердс Маркет, боемска четврт у којој се први пут видео са извесним белгијским банкаром. Баш из тог, више случајног него планираног, сусрета, пре десетак година, дошло је убрзо до једне велике трансакције, у којој је Арон зарадио онај свој чувени први милион. И увек када би путовао у Лондон Арон би одседао у неком од хотела на Мејферу, најчешће у Британији на Гровенор скверу. Коначно, углавном је на Мејферу и провео тај викенд са својом тадашњом девојком Тамаром, један сасвим непланирани јануарски викенд након којег се, исто тако непланирано, девет месеци касније родио и њихов син.

Па ипак, када је од британског обавештајца Барнабија почетком априла добио поруку да ће се за десетак дана, у индијском ресторану Бенарес на Мејферу организовати тај ручак, а посебно када је добио потврду ко ће све ту бити присутан, Арон је учтиво одбио позив.

“Британија је променила име и хотел се сада зове Миленијум. Уклонили су чак и оно старо звоно, чија је звоњава означила Наполеонов пораз код Ватерлоа. Тако да ми се тамо не иде. Уосталом, Тамара још није извадила британску визу и не путује ми се самом.”

Барнаби је савршено добро знао да се његов пријатељ и не труди да нађе много убедљиве разлоге да одбије позив који је добио. Такву реакцију је, уосталом, и очекивао. Јер, и Арону је било јасно да је повод за овај ручак разговор о даљој судбини склавонског премијера Алексиуса Волфа, и да га је Барнаби сазвао након упозорења које је добио на њиховом недавном састанку.

“Лари из Ленглија је дакле прихватио да се усаглашава нова ревизија процене о Волфу. Али они га неће пустити тек тако. Најпре ће га исцедити као лимун, а онда – тек онда – одбацити као смрдљиви сир.” – Арон се добро сећао последње реченице, коју је пре неких четврт века тадашњем склавонском председнику Словаку Миклошичу рекла његова тадашња саветница, својевремено њихова заједничка професорка – “Али ће то морати да ураде без мене. Баш као што су и претходни пут учинили.”

II

Почетак краја или крај почетка?

udarСклавонци и њихови владари, већ пуна два века, развили су један чудан, несумњиво близак и страстан, али у суштини болестан однос. Најпре Склавонци нису имали никаква права – њихови владари су их лагали, пљачкали, понижавали, тукли, хапсили и, повремено, убијали. Ни својина, ни част, ни слобода, а понекад ни сам живот, нису Склавонцу били гарантовани. Они су зависили од милости владара и клике око њега. И трајало би то тако неко време, онолико колико би трајало, а потом би се улоге одједном промениле. Чим више не би био на власти, ни склавонски владар више не би имао никаква права: био би обично убијен, понекад хапшен, или изручен некој страној непријатељској сили. У свему томе било је ипак и неке врсте космичке правде: све оно што су сами радили свом народу, склавонским владарима би то после радио сам тај народ.

Склавонски премијер Алексиус Волф размишљао је тог понедељка, почетком априла, о несрећној судбини својих претходника. Рационални део његовог ума већ му је одавно сигнализирао опасност, и упозоравао га шта би требало да учини а шта да не учини, како би ту судбину избегао. Али истовремено, онај други, ирационални, део Волфове личности био је магнетском силом привучен баш таквој трагичној судбини. Између те две половине сопствене личности диктатор је све теже успевао да нађе средину.

Све више, склавонски премијер је подсећао на главног јунака из романа Роберта Луиса Стивенсона “Доктор Џекил и Мистер Хајд”. Дању се Волф понашао као угледни доктор Хенри Џекил, и у разговорима са амбасадором Дебенхамом и страним банкарима обећавао реформе и европски пут; ноћу би тај исти Волф постајао крвожедни Едвард Хајд који је прегледао досијее својих политичких противника, уређивао насловне стране таблоида на којима би се са њима обрачунавао, наређивао хапшења и пребијања. Тог понедељка је још био дан – кроз прозор кабинета видели су се обриси зграда срушених за време последњег у низу бомбардовања које је Белбург претрпео у две хиљаде година своје историје – али је Волф са себе већ скинуо ону дневну танку копрену учтивости и лепог васпитања. Нестрпљив, већ је постајао створење ноћи, онај крвожедни и немилосрдни Мистер Хајд:

“Педесет пет процената. Ни стоти део мање. Не занима ме како ћете то постићи. Од тог броја зависе не само ваше фотеље, него много више. Купујте, застрашујте, уписујте мртве бираче.”

Тројица Волфових блиских сарадника знала су да је њихов шеф већ годинама прогоњен опсесијом да на предстојећим ванредним изборима понови резултат свог колеге из јужне Дукловије, остварен десетак година раније, на референдуму којим се та земља одвојила од Склавоније. Па ипак, ниједан од те тројице – ни Керамичар ни Лажни доктор ни Прави доктор – није смео да изрази неверицу у остваривост тог циља. Само су без речи климнули главама и изашли из кабинета, срећни да су овог пута избегли веће мрцварење.

Али, од све тројице је само Лажни доктор био озбиљно забринут како да оствари постављени задатак. Друга двојица су била интелигентнија. Још исте вечери, Керамичар је информације са овог састанка, преко поверљивог посредника, пренео Арону. Прави доктор је искористио другог посредника, познатог белбуршког нарко-дилера, и исту информацију пренео премијеру суседне Дукловије. Сутрадан је тај високи Дукловијанац са сателитског телефона назвао Арона, свог старог пријатеља. Информације из два различита извора поклапале су се преко 95%. Круг је био близу затварања.

“Ово је битна информација. Јасно ти је да ја морам да је пренесем Американцима? Ти ћеш вероватно Британцима?” – питао је Дукловијанац.

Арон помисли како ће Лари из Ленглија на састанак у индијски ресторан доћи са почетном предношћу у односу на своје британске колеге. Осмехну се у себи, замишљајући љубичасто Барнабијево лице у том тренутку. За тренутак је зажалио што неће присуствовати тој сцени, а потом одговорио:

“Не. Нема потребе. Боље да сазнају од Ларија. То ће их ваљда подстаћи да коначно почну нешто да раде.”

Разговор је убрзо завршен. Арон је запалио лулу и размишљао о ономе што ће се десити. Као и сваки шахиста, покушавао је да предвиди ток партије неколико потеза унапред. Знајући да је и Волф пасионирани љубитељ те древне игре – мада њих двојица никада нису били у прилици да одиграју партију шаха – налазио је неизмерну забаву бар у овој виртуелној игри:

“Ово још увек није почетак његовог краја. Али је зато крај нашег почетка. Развили смо све четири лаке фигуре, осигурали рокадни положај, и имамо два прилично одмакла пешака.”

III

За танго је потребно двоје

tango-iiДве недеље касније, у углу индијског ресторана Бенарес на ободу Беркли парка на Мејферу, скупило се једно сасвим неуобичајено друштво. Лари је заиста дошао право из Америке, јутарњим летом Бритиш Ервејза из Вашингтона. Џефри Барнаби је стигао возом на Викторија станицу, из своје куће на селу. Био је ту и један лорд, бивши министар који је поднео оставку када су таблоиди објавили надасве занимљиве детаље бурне ноћи проведене у истом кревету са сеоском учитељицом и најбољим пријатељем. Лорд Р. је отишао из владе, али је наредну деценију провео на специјалним мисијама у земљама северне Африке, Леванта и басена Црног мора. По правилу, након таквих мисија лорда Р. у свим тим земљама би избијали ратови. И напокон, са дамских десетак минута закашњења, дошла је и витка бринета Ема, бивша новинарка а сада шефица кабинета једног важног функционера у Бриселу, иначе задуженог за Склавонију.

“Ваш пријатељ из Белбурга није стигао” – обратила се Барнабију – “а надала сам се да ћу га поново видети.”

Лари и лорд су одмахнули главом, као да су хтели да кажу како су знали да Арон неће доћи. Џефри је махнуо руком конобару да донесе јеловнике, слегнуо раменима, и потврдио оно што је свима већ било јасно:

“Не, Арон по свом обичају неће доћи на састанак на којем се разговара о нечему што он сматра лошим за Склавонију. Тако ће имати привилегију да касније каже како ни у каквом договору те врсте није учествовао, нити о томе има појма.”

“Не разумем” – Ема је била збуњена – “Па зар ти он није сам казао да би било баш у интересу Склавоније да тај неуравнотежени премијер оде раније него што је било планирано?”

Лорд Р. се насмејао:

“Наравно, Арон то мисли више од свих нас, зато је Џефрија и упозорио да тамо јача руски утицај, и да се мржња народа према Волфу полако спаја са мржњом према Западу. Бацио нам је удицу. Али не жели да буде сведок наших договора како ћемо тог несрећника да исцедимо пре него што га натерамо да оде.”

Када је конобар донео предјело – гости су на Џефријев предлог узели Ламб Тиранга, јагњећи кебаб са ситно сецканом џигерицом у сосу од коријандера – разговор је већ прешао на озбиљне теме.

“Волф мора остати док нам не испоручи оно што је обећао још пре пет година: послушну владу у склавонском ентитету у Травунији, промене устава Склавоније које ће омогућити међународно признање сепаратиста у Дарданији, и демонтирање свих руских позиција у самој земљи. Он стално одлаже да испуни та обећања, тражећи више власти.” – Лорд Р. је био љут и категоричан.

Бринета је забринуто подигла обрве:

“У Бриселу се гомилају детаљи о злоупотребама тог младог човека. Пишу нам новинари – они су увек нарочито гласни – невладине организације, стране компаније. Једно време су се жалили на ствари уобичајене код свих тих примитивних источних Европљана: цензуру, корупцију, уцењивање судија и тужилаца. Међутим, у последњих пар месеци све више извештаја доводи у питање и његову менталну стабилност. Хајде да видимо да што пре исцедимо то што можемо…” – Ема је у том тренутку, прилично бесно, цедила једну кришку лимуна у свој тањир – “…а онда доведемо неког нормалног. Ваљда није он једини човек тамо са којим може да се ради?”

Лари је климнуо главом:

“У Белој кући преовладава слично мишљење. Потпредседник је посебно љут, јер га је лично слагао два или три пута. Ми имамо изборе крајем године, и после свих оних брљотина које је ова администрација направила по Блиском истоку и Африци, не треба нам још један мали Наполеон у источној Европи. Пошто је већ одлучено да се смене ова двојица у Дукловији и Вардарији, не би нам сметало ни да Склавонија уђе у пакет. Чак и по цену да о целом пакету мало преговарамо са Русима.”

Четворо људи је наручило црно вино – у питању је био француски Château du Levant – и главно јело – Хиран Ке Пасанде, месо од јелена у сосу од белог лука и печурака. Џефри је једно време одсутно куцкао врхом ножа по винској чаши, нервирајући већ помало хистеричну Ему. Лорд Р. га је погледао упитно. Познавао га је годинама и непогрешиво препознао ту принудну радњу коју је Џефри увек понављао пре него што би казао нешто важно.

“Добро. До сада смо Волфу помагали и када је требало и када није требало. Ишли смо линијом најмањег отпора и прихватали та његова детињаста објашњења да ће све да нам испоручи када добије више власти. Тако смо прихватили и ове сасвим непотребне изборе које ће имати за десетак дана. Хајде сада да видимо како ће да се понаша када му се власт буде одједном нагло смањила. Можда ће га крај тог меденог месеца подстакнути да буде кооперативнији?”

Џефри је завршио свој пажљиво припремани монолог и са задовољством отпио гутљај вина. И пре него што је стигао да чашу принесе устима бринета је нестрпљиво упитала:

“Значи ли то мање честитки за реформе и мање сликања са европским званичницима? Мој шеф ће бити одушевљен. И неће бити једини.” – Ема је покушала да замисли како би у Бриселу реаговали када би се надобудни склавонски премијер ставио на тзв. “хладан режим”.

Тихи Американац Лари је, међутим, много прецизније схватио свог британског колегу. Уосталом, за разлику од Еме, он није био новинар него инжењер и мислио је на инжењерски начин:

“Ваше честитке и сликања су небитне у овој причи. Сви психолошки профили које смо учинили у Ленглију слажу се да је реч о нарцисоидној структури личности са јаким социопатским цртама, која живи у својој виртуелној реалности. Ево, сада је опседнут идејом да на изборима мора остварити већину од педесет пет процената, иако је то потпуно нереално. Чим се ти гласови буду пребројали морамо променити однос снага у медијима. Једна велика америчка компанија тренутно преговара о куповини две склавонске ТВ станице од банкротираног грчког власника. Чекају нашу процену пре него што финализују ту трансакцију. Када опозиција у Склавонији коначно почне да се појављује на телевизији, Волф ће постати врло рањив.”

Конобар је донео и дезерт – чоколадни мус – када је за столом одједном завладала тишина. Три пара очију била су упрта у Лорда Р. који је, након уводних пар реченица, до тада углавном ћутао. Иако то званично није био, сви су га сматрали шефом овог чудног друштва.

“Џефри је у праву. Сваки даљи уступак који бисмо успели да исцедимо од Волфа само би ојачао руски положај у Склавонији и повећао ризик да изгубимо све позиције које смо тамо градили скоро двадесет година. Свака већа власт коју би добио проширила би његов маневарски простор да се иза наших леђа договара са Русима. Време је за излазну стратегију, коју ћемо орочити на годину дана. За то време морамо припремити алтернативу. Ти си рекао, чини ми се, да ти је Арон поменуо неку жену? Није ти дао њено име?” – Лорд Р. се обратио Џефрију.

Џефри је одмахнуо главом. Име тајанствене жене није још увек знао, а његов пријатељ у Белбургу му је јасно ставио до знања услове који се претходно морају испунити да би га сазнао:

“Најпре морамо подржати склавонску опозицију у мери довољној да Волф на предстојећим изборима не добије апсолутну већину коју очекује. Потом, кад га учинимо довољно рањивим, морамо обезбедити да се та опозиција уједини, како би он остао фрустриран и испровоциран да чини даље грешке. Тек онда ћемо од Арона добити и име потенцијалне наследнице. За танго је потребно двоје.”

Лари је спаковао свој лаптоп који је – на ужасавање својих британских домаћина – све време ручка држао у крилу. Лорд Р. се, за секунду предуго, загледао у Емин деколте, сасвим довољно да она ухвати тај поглед. Џефри је одсутно потписао рачун плаћен златном кредитном картицом Хонгконг и Шангај банке.

Четворо људи је потом изашло на априлску кишу која је ромињала Беркли парком. Лорд Р. је десну руку немарно пребацио око Еминог струка. Као што је и очекивао, бринета није реаговала. Лари се извинио: морао је да оде до америчке амбасаде на Гровенор скверу и покупи неку пошту пред повратак кући. Џефри је ходао замишљено. Још једна операција у Склавонији породила се тог кишног поподнева у ресторану Бенарес. Биће то четврта у којој ће учествовати. Сада је ту бебу требало љуљати…

И док је погледом тражио такси који би га одвео до Викторија станице, Џефрија је изненадио узгредан коментар Лорда Р.

“Знаш Џефри, ти си сувише познат по Белбургу. Појављивао си се и на насловним странама њихових таблоида. Можда би било боље да око ових ствари које смо договорили Ема преузме комуникацију са твојим пријатељем Ароном?”

Бивша новинарка је значајно погледала Лорда Р. чија се рука још налазила око њеног струка. Лорд је наставио са злурадим осмехом:

“Он уосталом и воли бринете. То што по Белбургу прича како воли плавуше је заправо само још један доказ његове ексцентричности.”

Џефри је одсутно климнуо главом, махнуо руком овом веселом пару, и сео у такси. Већ годинама је био свестан да његово пријатељство са Ароном траје већ исувише дуго, а да то не би пало у очи другим колегама из врхова МИ6. Са друге стране, било му је јасно и да ће површна Ема представљати лак плен за искусног Арона, који ће се са њом поиграти као мачка са мишем. Коначно, знао је и да лукави Лорд Р, истурањем исувише амбициозне Еме у први план, жели да се обезбеди ако операција претрпи неуспех: тада ће одговорност пасти на бирократију Европске уније, а не на обавештајце Њеног Величанства.

Али, када је црни такси већ био надомак Викторија станице, Џефријевим мислима поново је кроз главу прошла она. Она због које је и прихватио Аронову сугестију и поново почео да се бави Склавонијом. Она због које је и заказао овај ручак. Она коју се потајно надао да поново види у Белбургу. Наташа.

IV

Победа која је измакла из руку

countyelection_big

“Како ти уопште то замишљаш? Истовремено тражиш да будемо професионалци, и покушаваш да од нас направиш заверенике. Зар то није притисак, онај исти који замераш Волфу?”

Сергеј Симонис, начелник оперативног одељења Тајне службе Склавоније, није сакривао своје незадовољство. Арон је мирно пушио лулу покушавајући да на његовом лицу уочи да ли је разлог тог незадовољства заиста у те две реченице које је чуо, или је можда озбиљнији. Обојица су добро знали да Тајна служба Склавоније, иако се од свих институција у тој несрећној земљи вероватно најдуже одупирала, све више трпи озбиљне притиске и унутрашње потресе, углавном проузроковане чудним, и по правилу непрофесионалним, а понекад и врло бизарним, захтевима премијера Волфа. Арон је слегао раменима:

“Ако ти је тако лакше, онда узми да ситуација на вас врши притисак. С тим што је Волфу сасвим свеједно шта ће од вас остати на крају целе ове приче, а нама није. Нама ће ваша фирма тек бити потребна, њему више никада неће.”

У џез клубу у старом делу града Арон и Сергеј су пили кафу. Није било још подне, и за разлику од многих разговора које су водили у задимљеним крчмама по ободу града, често и до касно у ноћ, овог пута су обојица били трезни. Варљиво априлско сунце мешало се са кишним облацима, листићи са тек одржаних избора бројали су се већ четврти дан, конобар – остарели џезер – је лењо брисао чаше, а двојица јединих гостију су се, више погледом него речима, споразумели да наруче и по један Џек Данијелс.

“Није успео да пређе тих магичних 50% које је тако очајнички тражио. Шта ли ће сад да буде?” – рече Сергеј, више за себе, после краће паузе.

“Победа која ти измакне из руку често је гора од пораза” – Арон се осмехнуо док се дим из његове луле у колутима ширио према таваници – “А кад ти таква победа измакне након сасвим непотребне битке, то је наравно још горе.”

Зенице Аронових очију су се сузиле, док је њихова доброћудна браон боја – као и увек у таквим приликама – попримила опасно злу нијансу плаве. После више од једне деценије, Сергеј је знао да је то непогрешиви знак да његов пријатељ постаје љут.

“И ти знаш добро шта ће се десити. Наставићемо да вршимо притисак на њега, и изнутра и споља. Јурићемо сваку малу напрслину, јер не знамо још увек која ће од њих на крају да се претвори у озбиљну пукотину. Са сваком новом пукотином направиће нову грешку. Свака нова грешка направиће нову пукотину.”

Тајни полицајац је отпио повећи гутљај бурбона из чаше. Такав сценарио је, уосталом, од Арона већ више пута чуо. Ниједном, међутим, његов пријатељ није звучао тако немилосрдно као тог поднева. Сергеј је наставио ток његових неизречених мисли:

“А са сваком од тих нових грешака и пукотина, несрећни Волф ће морати да тражи спољну помоћ. Све већу помоћ, све чешће. Знаш и сам да се таква помоћ никада не даје без неке узвратне услуге. Све те услуге којима ће бити приморан да плаћа спољну подршку ће га на крају, објективно, учинити издајником.”

Арон је климнуо главом:

“Да, и у једном моменту се Волфом више нећу бавити ја, него ти. Како његова делатност из политичке све више буде улазила у кривичну сферу. Оно што сада сматраш завереничком понудом, у септембру ће ти бити обична, скоро рутинска дужност, чак не нека на коју ћеш бити посебно поносан.”

Са звучника у празном џез клубу чули су се први тактови легендарног Дјука Елингтона: “Take the Train”. Сергеј је узео малу дрвену кутију са Давидоф цигаретама којом се до тада играо, и благим покретом руке гурнуо је према Ароновој половини стола. Потом је подигао обрве:

“Путоваћеш возом?”

Арон је пар тренутака наставио да се игра са кутијом. Није је отварао – добро је знао да се у њој налази меморијска картица. Потом је благо климнуо главом и одговорио:

“Ако би то био Плави воз Џона Колтрејна, можда бих и размислио.” 

Али, до те композиције је било још десетак на ЦД-у и двојица гостију нису имала времена да је сачекају. Изашли су у помало спарно априлско поподне. Сергеј је кренуо ка колима на оближњем паркингу а Арон узбрдо, према пешачкој зони у трговачком центру Белбурга, носећи у рукама дрвену кутију са Давидоф цигератама…

О једном чудном рушењу, само неколико ноћи раније и сасвим близу места где су седели, знала су у том тренутку, наравно, већ обојица. Тај бизаран догађај међутим, ниједан од њих није поменуо, иако ће он, као што ћемо видети, одиграти врло значајну улогу у наставку целе ове приче.

Али, двојица пријатеља су се прећутно договорила да случај са маскираним рушиоцима не помињу. Бар не тог дана. Обојица су знала да ће, врло брзо, на разне преговарачке столове у Белбургу непријатне детаље ове афере изнети неки други људи, прилично утицајни и прилично незгодни. Зашто би онда њих двојица кварила свој леп дан у џез клубу?

V

Бечки рандеву: дан (не)остварених очекивања…

intercontinental-vienna-4077352068-1x1У недељу, првог мајског дана, око једанаест сати пре подне, двоје људи је седело у удобним зеленим кожним фотељама, поред прозора у бару “Интермецо” хотела “Интерконтинентал” у улици Јоханесгасе 28, недалеко од Ринга. Био је то један од ретких преосталих хотела у Бечу где је пушење још било дозвољено – оближњи Хилтон га је, неколико година раније, потпуно забранио.

Конобар боје чоколаде донео је два меланжа – продужене црне кафе са топлим млеком и пеном на врху – и спустио их на сто између гостију. Жена је отпила гутљај кафе а мушкарац је запалио томпус. Једно време су се одмеравали погледима.

У црној сукњи, помало већ сувише краткој и сувише тесној за њене године, Ема је уз мали напор успела да прекрсти ноге. Фиксирала је Арона и коначно прва проговорила:

“Остаћете овде до сутра? Могли бисмо негде да изађемо на вечеру?”

Арон ипак није путовао возом. Тог јутра, у авиону којим је дошао из Белбурга, пажљиво је прегледао досије лепушкасте црнке који му је на улазу џез-клуб пар дана раније дао Сергеј. Две године старија од Арона, била је већ у другој половини педесетих година. Разведена, са одраслом децом, радила је у различитим администрацијама у Бриселу већ скоро десет година и у белгијској престоници била позната по низу афера са – углавном ожењеним – мушкарцима.

“На жалост, имам авион већ у пет поподне. Чекају ме неке породичне обавезе вечерас. А и питање је како би наша заједничка вечера прошла? Шта би било природније за две Шкорпије него да отрују једна другу?”

Ема се кисело осмехнула. Крајем претходне зиме први пут се срела са овим човеком, у једном замку, на чудном скупу на којем су обоје учествовали. Већ тада јој је пала на памет идеја да га некако одведе у кревет, али је било превише људи около. Исти плен јој је измакао и пре две недеље – Арон се није појавио на ручку у ресторану Бенарес. Зато јој се овај недељни сусрет у Бечу, дискретан и без сведока, учинио као идеална прилика. Невољно је прешла на посао:

“Те ваше опозиционе странке, да будемо искрени, не вреде много улагања. Ни политичких ни финансијских. Пола њихових лидера једва чека да уђе у Волфову владу, друга половина највише воли да се свађа међусобно. Чак и онај Ваш миљеник, како се оно зове, онај мали Стефанис, није добио чак ни један пун проценат? Како од њих било шта да учинимо?”

Арон је полако пуштао колутове дима у ваздух. Те опозиционе странке, наравно, нису биле тема њиховог разговора. Али Ема није пропустила прилику да разговор започне својим уобичајеним сарказмом. Уместо одговора на ово полупитање, Арон је одлучио да постави друго, директно питање:

“Како је мој пријатељ Лорд Р? Кажу сове по Беркли парку да се ових дана интензивно дружите. Није послао никакав поклон за мене?”

Ема је била затечена, и то није успела да сакрије. Арон се осмехнуо, једва приметно, угловима усана. Ту надобудну жену је требало на самом почетку ставити на своје место, како би каснији разговор био лакши. Ема узе малу црну ташну и извади кутијицу запаковану у луксузни плави папир, са машницом:

“Заправо, јесте. Лорд Р. ме замолио да Вам ово предам.”

Арон је немарно одложио кутијицу поред кесе са дуваном за лулу. Тог дана је на пут понео дански Мек Барен, са аромом Црне Амброзије… Потом је узео пар папира из ташне. Ема је, међутим, остала збуњена:

“Не занима Вас шта је унутра?”

“Већ знам шта је унутра.” – одговорио је Арон не подижући поглед – “Сребрна дугмад за манжетну, са монограмом Дома лордова, зар не? И то онај исти модел који је пре три године поклонио нашем премијеру Волфу када су се тог октобра видели у лордовој приватној кући у Лондону. Кошта само петнаест фунти. Опет је послао секретарицу у сувенирницу Дома лордова да тамо нађе најјефтиније трице…”

***

Као и свака жена, Ема је уживала у трачевима. Поглед јој је заискрио на помисао да ће сазнати још неки пикантни детаљ о том чудном сусрету склавонског премијера и Лорда Р, али Арон није био расположен да удовољава њеној знатижељи. Коначно је подигао поглед са папира које је разгледао, вратио их у фасциклу у којој су се раније налазили и предао је Еми:

“За отприлике две недеље, амбасадори пет западних земаља тражиће од Волфа да спроведу истрагу око тих паравојних формација које су у изборној ноћи рушиле по центру Белбурга. Овде је списак осам кључних људи који су у тој акцији учествовали. Њихова имена, изводи из казнених евиденција, фотографије, регистарске таблице возила које користе, типови и бројеви оружја, и легалног и нелегалног. Бројеви мобилних телефона, рачуна у банкама, за ову тројицу која имају рачуне. Листинзи са базних станица мобилне телефоније. Урадите ваш домаћи задатак, иначе ћемо морати да чекамо наредну грешку.”

Затечена, Ема је неко време без речи зурила у први лист папира из фасцикле. Био је то профил једног опскурног склавонског бизнисмена који је за рачун власти те земље организовао тзв. “сиве операције”: све оно што по закону није могло да се уради. Међутим, ниједна од његових ранијих операција није била таквих размера – углавном су то биле отмице непослушних људи који би сметали режиму по малим градовима у унутрашњости или арбитраже у унутрашњим сукобима различитих криминалних група – и ниједна се није десила у центру престонице.

Ема је додуше имала нека неодређена сазнања о овом инциденту: у петак пред пут добила је интерну информацију од колеге Герхарда, немачког дипломате који је водио јединствени Обавештајни центар при администрацији ЕУ у Бриселу. Информација, заснована на три извора – двојици новинара и једном дипломати – из Белбурга, била је штура и делимично контрадикторна.

Материјал који јој је Арон тог дана предао преокренуће ову ситуацију и покренути неке занимљиве процесе, после којих Склавонија никада више неће бити онаква каква је била, али Ема то још увек није могла да зна. Њена знатижеља како ће се овај инцидент одразити на стабилност премијера Волфа била је међутим помешана са незадовољством: Арон је очигледно није сматрао партнером за политичке разговоре.

“У Бриселу се прича да ћете ускоро за нас имати предлог Волфовог наследника. Односно, наследнице. Ради се о некој жени? Наш амбасадор Дебенхам је убеђен да сте мислили на ону плавушу, министарку Михелс?”

Арон за тренутак помисли ко би од ово двоје људи пре могао да дође до тако приглупог закључка. Избор глупљег између Еме и Дебенхама заиста није био лак. Ипак, та заблуда – чија год била – учини се Арону као згодан начин да прикрије своје стварне планове и он одлучи да проигра неочекивани поклон:

“Министарка Михелс свакако може бити значајна карика у ланцу различитих учесника које управо састављамо. Сећате се Илирије пре неколико година? И тамо је била ангажована једна, хм, не превише интелигентна жена као прелазно решење.”

Након што је схватила да тог дана неће бити ништа од секса – не само оног који је очекивала и који би трајао целе ноћи, него и од оног кратког поподневног – Ема је одбила Аронов позив на ручак. Седети још сат и по са овим грозним човеком и слушати његова наклапања било је последње што би јој се тада допало. Арон је слегнуо раменима и облизнуо се. Помислио је на одличне виршле са сенфом, у киоску на улазу у Градски парк, преко пута хотела.

***

Растали су се на главном улазу. Ема је одлучила да у бутику у приземљу Интерконтинентала купи кравату за свог новог љубавника, Лорда Р. У рукама је још држала фасциклу са Ароновом документацијом о тајанственом ноћном рушењу у Белбургу. Арон је погледао на љубичасти картон и рекао:

“Имате петнаест дана. Обично дајемо седам, али смо вам удвостручили време због мог пријатеља Барнабија. После тог рока материјал ће бити дат најпре Русима, а потом и разним новинарима, малим партијама у Европском парламенту, невладиним организацијама и сваком другом ко неће имати ништа паметније да ради.”

Ема је климнула главом. Знала је да је, већ сутра, у Бриселу очекује тежак састанак са немачким колегом Герхардом, а потом и пут у Лондон. Случај маскираних рушилаца тако је почео да живи свој самостални живот… Ипак, на самом крају, нестрпљива бринета није могла да се уздржи. Примакла се близу свог саговорника – опасно близу, помисли Арон – и упитала га:

“Ароне, а за кога све Ви заправо радите? За нас не радите, а ни за Русе. Тајна служба Склавоније тврди да нема појма ко сте Ви у ствари. Дакле, не радите ни за њих?”

Бринета је била тако близу да је Склавонац већ могао да осети мирис једне од ментол бомбона које је, као бивши пушач, све време састанка нервозно жвакала. Ипак, није себи могао да дозволи да се повуче:

“Мислим да би Вас више требало да занима друго питање: ко све за мене заправо ради. Одговор на то питање бисте бар разумели, ако бисте га наравно добили, што је мало вероватно. А одговор на оно питање које сте ми поставили не бисте ни разумели, па је зато и сасвим бесмислено да га уопште тражите.

Бринета се поново кисело осмехнула, по ко зна који пут тог поподнева. Окренула се и пошла према бутицима, десно од рецепције хотела. Арон је једно време посматрао њену – још увек сасвим лепо очувану – задњицу, испод тесне сукње. Помисли како је, све у свему, за већ остарелог Лорда Р., Ема ипак премија.

“Две пивске кобасице са доста сенфа.” – на киоску, на улазу у бечки Градски парк, мушкарац се сагао да одмери продавачицу – “И лименку пива.”

Продавачица, гастарбајтерка из Травуније, очекивала је наруџбину на немачком или енглеском. Матерњи склавонски ју је помало изненадио али и развеселио:

“А ти си земо све паре спискао, па сад мораш да једеш моје кобасице на киоску?”

Арон је слегнуо раменима:

“Волим да живим као сиромашан човек са пуно пара.”

Арон је узео кесу са виршлама и изненађеној продавачици рекао да задржи кусур од новчанице од двадесет евра – ситнију није имао, а тог сунчаног недељног поподнева желео је да своје лепо расположење са неким подели…

VI

North-South Bridge

bridge

“На крају, више него слободу, они су желели безбедност. Желели су комфоран живот, и све су изгубили – безбедност, комфор, и слободу… Када је слобода коју су желели постала слобода од одговорности, онда је Атина престала да буде слободна и никада то поново није била.” – писао је пре два века, британски историчар Едвард Гибон, о паду древне Атине.

У стакленој згради у новом делу Белбурга, десетак људи је седело већ сатима и сунце се већ спуштало иза западног хоризонта, обасјавајући својим последњим зрацима ушће две велике реке. Тај одсјај се рефлектовао од површине воде и кроз зеленкасто прозорско стакло падао на пуначко лице Волфове министарке Зелде Михелс. Њено мрштење од непријатне теме разговора тако се помешало са мрштењем од овог поподневног сунца:

“Ја сам, наравно, на располагању. Ако Запад мисли да могу да преузмем да водим ту прелазну владу, сигурна сам да би ме широка јавност подржала.”

Присутни – уже руководство тајног друштва North-South Bridge, најутицајније лобистичке организације у Склавонији – згледали су се без речи и заколутали очима. Реченица коју су управо чули понављала се у Белбургу већ неколико месеци и свима је било јасно да је њен прави аутор управо Зелда, а не “кругови блиски амбасадама” како су то “ексклузивно” јављали њој лојални медији.

Зелдина колегиница министарка, дебељушкаста црнка Корина Урбанис, два или три дописника водећих западних медија из Белбурга, пар масона, неколико крупних бизнисмена: сви они су су ушли у North-South Bridge мање да би остварили неке нове циљеве – били су то већ, професионално и материјално, сасвим остварени људи – а више зато што су у тој организацији видели какву такву заштиту од хирова непредвидивог диктатора. Зелдина опсесивна жеља да постане премијерка доводила би понекад у питање одрживост њихове стратегије.

Као и Гибонови Атињани, и чланови North-South Bridge превасходно су желели да сачувају сопствени комфоран живот у једном подељеном и сиромашном друштву, у којем су – на сопствено ужасавање – све чешће и сами били доживљавани као кривци за недаће. И мада би понекад то било и тачно, а у највећем броју случајева заправо и није, ова разлика је била ирелевантна. Без обзира на свој лични допринос склавонском гордом посртању, готово сваки члан ове организације био је у јавности доживљен као симбол једне елите, елите која је у коначници те склавонске трагикомедије упропастила ову земљу. Зато је Волфова диктатура, ма колико била непријатно, а често и понижавајуће искуство, за велики део склавонске елите била својеврстан појас за спасавање.

Ако већ неко треба да буде посредник између страних и моћних сила, и свих тих легија сиромашних, прљавих, неписмених, крезубих и гневних људи, нека то буде он, Волф. Ако је његова апсолутна власт цена коју ћемо платити за нашу безбедност, шта онда ми ту можемо?

Јесте, понекад ће неко од наших морати да оде у затвор, неко време, без обзира да ли је крив или није. Још чешће ће многи од наших морати да своју слободу откупе рекетом који ће платити његовом брату Андреасу. А готово увек ћемо морати да изигравамо његове дворске луде и присуствујемо полагању камена темељаца за пројекте који се никада неће остварити. Све је то непријатно, али је још увек боље од стварног суочења са оним што смо радили. Или, свеједно, што смо пропустили да урадимо када је требало.

“Сви смо ми овде у страху да нас се случајно не сети и не позове у ту своју владу, једино би ти добровољно ишла мечки на рупу?” – цинично је Зелди рекао Јохан Ковач, један од оснивача North-South Bridge и угледни склавонски масон.

Сви присутни су знали да ће у новој Волфовој влади Запад инсистирати на најмање четири кључна ресора, и да ће их, као и увек до тада, и добити. И мада Зелда Михелс није била у ужем кругу кандидата, она је око себе, упорно и стрпљиво, градила ту ауру “западног човека”. Толико упорно, и толико стрпљиво, да би понекад и сама поверовала у обману коју је ширила.

Међутим, тог јутра Зелда је добила један посебан телефонски позив. Онај који је одувек чекала. Емин шеф, високи функционер ЕУ из Брисела, поручио јој је да се на њу “озбиљно рачуна”. За шта се то тачно рачуна на пуначку плавушу, и како ће та рачуница на крају да испадне, још увек нико није знао, чак ни они који су јој поруку пренели, она сама понајмање.

И тако, баш као што је Арон претпоставио оне недеље у Бечу:

“Њихова првобитна мала заблуда постаће најпре моја осредња обмана, да би је они онда здушно прихватили као своју велику идеју. На крају ће то испасти његова огромна пукотина.”

VII

Година опасног живљења

coup detat

“Једног дана, прије или касније, устријелит ће ме као пса, дакле је логично да се држим своје линије и да крај тога по могућности што мање психологизирам. Психологија свијета одговара математски точно приликама у којима свијет живи, а свијет живи, нема никакве сумње, у крвавим, биједним и заосталим приликама, пак му је начин како о стварима размишља исто тако крвав, биједан и заостао.”

Монолог главног јунака из омиљене књиге помешао се у Ароновој глави са рефлексијама о стварности. Тачке везивања Волфове власти и организованог криминала – не само склавонског него и оног ширег – постајале су све бројније, а везе између јавне и тајне, званичне и незваничне, легалне и криминалне, Склавоније – све чвршће.

НАТО пакт је убрзано затварао обруч око Склавоније. Средином маја у чланство Алијансе примљена је и мала Дукловија, док су Ларијеви тимови распоређени у Травунији логистички помагали опозицију проруском председнику Додоу. У Вардарији су већ по други пут заказани избори поново отказани: карте још увек нису биле довољно промешане. Један од главних Ларијевих оперативаца седео је целу недељу у Белбургу и по отменим круговима престонице јавно говорио како је премијер Волф прихватио све западне геополитичке услове, али и оне нове, унутрашње, укључујући и коначно одстрањивање проруског председника Томаса Николаса, на изборима који би требало да уследе за годину дана…

Аронова размишљања прекинуо је звук телефона, са непознатог броја:

“Канаринац је у кавезу.”

Веза се прекинула после ове четири речи. Човек који је позвао није знао ни коме је те четири речи казао, а ни шта је та порука значила. Он је тог дана, можда на најлакши начин у животу, зарадио својих пет долара. Али је Арон добро разумео шифру.

Градоначелник Белбурга, Синдик Малус, виђен је у хотелу “Константин” у центру града, са главним извођачима радова у недавном ноћном рушењу центра склавонске престонице. Конобар који их је служио чуо је да у разговору, који у деловима није био баш много пријатан, помињу неку “акцију”. Извесна Валентина, пасионирана сликарка акварела, која се ту случајно затекла, неприметно је снимила ово чудно друштво. Једанаест минута снимка сада су били нови доказ у предмету који се убрзано гомилао. Арон је размишљао:

“Да је у питању била само примопредаја новца, послао би неког поверљивог курира, не би преузео толики ризик. Дакле, морао је да лично дође, како би их уверио у безбедност. Или, како би они уверили њега?”

Аронова дилема није била нова. Колико су делови Волфовог естаблишмента командовали организованим криминалом Склавоније, а колико је тај криминал командовао њима, већ месецима је било у центру његових проучавања. Биле су то две пирамиде, на први поглед одвојене а опет тесно испреплетене, од дна до врхова. На врху оне јавне и легалне налазио се премијер, Алексиус Волф. На врху оне тајне и криминалне – његов брат Андреас Волф.

Арону је већ одавно било јасно оно што је склавонска опозиција још увек упорно одбијала да схвати, или бар да прихвати: њена политичка борба против Волфа и његове Склавонске прогресивне партије била је само спољни, површински део приче. Баш као што је и сукоб Запада и Русије око превласти над Склавонијом био други спољни део те исте приче.

Јер, иза и једног и другог, великих речи и племенитих идеја, социјалних утопија и реформских захвата, националних и верских подела, на коцки су били други, много практичнији и приземнији интереси.

Паралелограм сила у којем се обликовала будућност Склавоније постајао је, убрзано, много сложенији. Лидер склавонске левице  Барт Стефанис и његове колеге из других политичких странака, заузимали су само једну страну те чудне коцке. Британски обавештајац Џефри Барнаби и његово мало друштво из ресторана Бенарес на лондонском Мејферу – Лорд Р, Лари из Ленглија и сексепилна Ема – другу. Јохан Ковач са пријатељима из тајног друштва North-South Bridge трећу. Сергеј Симонис из Тајне службе Склавоније, као и неке судије, тужиоци и високи државни службеници, оно што се у упоредној теорији најчешће зове “дубоком државом” – четврту.

У теорији, све ове четири стране требало би да обликују такозвани коначни паралелограм, односно да створе критичну масу која ће у једном тренутку покренути моменат силе довољан да доведе до промена.

У пракси, Арон није могао да зна колики ће импулс силе, и у којем тренутку, бити концентрисан на свакој од четири стране паралелограма. Због тога му је било тешко да тачно предвиди кретање процеса у тренутку кад он почне да се одвија изван директне контроле.

Да је живео пре четири века, Арон би вероватно био језуита. Духовне вежбе Светог Игнација Лојоле, усмерене на “освајање већег степена слободе од сопствених симпатија, антипатија, удобности, жеља, потреба, порива, апетита и страсти него што би то било могуће постићи у обичном животу” одговарале су оном дубљем, унутрашњем бићу нашег јунака.

Овако, као дете двадесетог века, ни Арон није могао да побегне далеко од оног комбинованог наслеђа Француске и Октобарске револуције, под чијим је духовним утицајем сазрео и формирао се као личност. Помало истраживач а помало коцкар, Арон би у једном тренутку преузео изненадан па и сасвим непотребан ризик. У другом би опет био склон да одложи задавање оног завршног ударца већ пораженом противнику, само да би могао још мало да се игра.

Те последње недеље у мају, Склавонија је улазила у – ко зна коју по реду у својој историји – годину опасног живљења.

“Исувише аматера на свим странама никада није добра ствар”, помисли Арон. Некада, у таквој ситуацији узео би Малапартеову “Технику државног удара” – класично дело које би увек читао на нови начин. Тог дана, међутим, узео је књигу Светог Фрање од Сала, бискупа Женеве са почетка XVII века, од 1923. године заштитника писаца и новинара, и прочитао свој омиљени пасус:

“Никада немој да журиш. Ради све тихо и мирног духа. Не губи свој  унутрашњи мир ни због чега, чак и када ти изгледа да је читав твој свет наглавце.”

***

slobodan-georgijevТрећи наставак “Прича из Склавоније” посвећен је истраживачком новинару Слободану Георгиеву, човеку који из многобројних ситних, на први поглед готово невидљивих, детаља стрпљиво гради своје приче и води их према заједничком великом финалу које се на почетку тешко може и предвидети. Али, као и сваки талентовани Писац, човек коме је посвећена ова прича и сам обликује стварност коју описује, баш као што та стварност обликује и њега.

Advertisements