Europa Regina

“Само део нас је здрав: само део нас воли задовољства и дужи дан среће, жели да живи до наших деведесетих и умре у миру, у кући коју смо изградили и која ће штитити и оне који дођу после нас. Наша друга половина је готово луда. Она више воли непријатно од пријатног, воли бол и очајање тамне ноћи, и жели да умре у катастрофи која ће живот вратити у његове почетке и неће оставити ништа од наше куће осим њених поцрнелих темеља.”

(Ребека Вест, “Црно јагње и сиви соко”)

 

I

Пролог: од идеје о миту до мита идеје

Europe and a BullНаведене реченице енглеска књижевница Ребека Вест је написала о Југословенима и Југославији, у свом путопису са Балкана, у предвечерје Другог светског рата. Да је којим случајем жива данас, вероватно би их написала о Европљанима и Европи. Европа, не само као унија него и као идеја, данас проживљава већину југословенских искустава. Феноменом те поновљене историје бавиће се и овај текст.

У класичној грчкој митологији, Европа је била феничанска принцеза коју је бог Зевс отео, након што је попримио облик заслепљујуће белог бика. Одвео ју је потом на острво Крит, где му је родила три сина: Миноса, Радамантуса и Сарпедона.

Културна дефиниција Европе као земаља латинског хришћанства датира из осмог века и означава нови културни кондоминијум створен додиром германских традиција и хришћанско-латинске културе, и дефинисан својим контрастом, и конфликтом, са конкурентским религијско-културним џиновима на његовим јужним и источним границама: Исламом и Византијом.

Схваћена као отелотворење тзв. Западне цивилизације, идеја Европе је вековима искључивала не само муслиманске народе на југоистоку, него и православне словенске народе на истоку континента. Против првих су вођени крсташки ратови на Средоземљу, против других походи Тевтонских витезова на Балтичком мору. Тек у деветнаестом веку, по први пут, појам Европе укључује све територије, културе и конфесије које обухвата и данас.

Како се деветнаести век ближио крају, разне владе су користиле идеју Blut und Boden – крви и тла – као оруђе којим би створиле националне идентитете и тиме увећале своју моћ. Компилације фолклора, бајки о славним претходницима, генеалогија језика и теорија расе – биле су све пуштене у погон како би ојачале ове идентитете. Од Гарибалдија у Италији и Бизмарка у Немачкој, преко Кошута у Мађарској, до Гарашанина у Србији.

Британски историчар Норман Дејвис – за кога се иначе верује да је пресудно утицао на премијера Едварда Хита да 1972. по трећи пут поднесе апликацију за чланство Британије у Европској заједници, после два узастопна Де Голова вета – описао је то време овако:

“Образована, полиглотска и космополитска елита Европе постајала је све слабија, док су полуобразоване националне масе, које су о себи могле да мисле само као о Французима, Немцима, Енглезима или Русима, постајале све јаче.”

Такав дискурс – који данас, после век и по, поново тако злокобно познато звучи – остао је доминантан у току целе прве половине прошлог века. После два светска рата, сасвим је логично зашто је својим савременицима деловао као непроменљив, као историјска константа. Говорећи о Европи, 1947. године, Винстон Черчил се упитао:

“Шта је Европа? Гомила ђубрета, мртвачница, плодно тло за заразу и мржњу.”

Од самог свог почетка, идеја уједињене Европе била је тек нешто више од смоквиног листа којим је требало покрити, и прикрити, империјалне амбиције: од Карла Великог и Светог Римског царства у Средњем веку, преко Наполеона, па све до Хитлера у првој и бројних америчких администрација у другој половини двадесетог века.

Да ли баш много зачуђује чињеница да је, у двадесетом веку, прве планове за “паневропски политички поредак” саставио Алберт Шпер, Хитлеров главни архитекта и један од најобразованијих нациста? Или да је први предлог за јединствену европску валуту саставио Пјер Пуше, високи чиновник у администрацији Вишијеве Француске (1940-1944), касније стрељан као колаборациониста?

Европа, појам који је своје постојање отпочео као идеја о миту, тако се полако претворио у мит о идеји. Хајде да сада видимо где се он налази данас.

II

Архитекти Вавилонске куле: три конструкционе грешке

Pieter_Bruegel_the_Elder_-_The_Tower_of_Babel_(Vienna)_-_Google_Art_Project_-_editedУ уторак, 18. септембра 1951. године, у мермеру и злату Salon de l’Horloge, те најлуксузније дворане француског Министарства спољних послова на Ке д’Орсеју, шесторица људи потписала су један документ. Шефови дипломатија Италије, Западне Немачке, Француске и три земље Бенелукса закључили су оснивачки уговор Европске заједнице за угаљ и челик, претече касније Европске заједнице, данашње Европске уније.

На столу се у том часу налазило шест луксузних књига, штампаних у Француској, на холандском папиру, са немачким мастилом, повезаних у кожу из Белгије, док су показивачи страница били ткани од италијанске свиле. Свака од шест чланица је и симболички, неким малим делом, допринела физичком отелотворењу усаглашене заједничке воље. Жан Моне, један од аутора и архитеката тог дана, о томе је поносно писао у својим мемоарима.

Оно што Моне, међутим, није написао то је банална, и брутална, друга страна истине: преговори су били толико тешки и мучни, детаљи су писани, брисани и мењани толико пута (а то је, да подсетимо оне млађе читаоце, било време када компјутера и њихових програма за обраду текста није било још ни на видику) да једноставно није било могуће завршити уговор до тренутка за који је поносни протокол домаћина позвао високе госте и новинаре. Шест шефова дипломатија тада је нашло соломонско решење: потписали су потпуно празну страницу текста, а својим сарадницима оставили наредне две недеље да на миру договарају коначну верзију текста.

Циник би рекао да је Европска унија рођена малом преваром. Оптимиста би на то одговорио да се радило о неспорном, и ретком, знаку међусобног поверења.

Монеова шема је, у својој суштини, била одговор на проблем Немачке: исувише велике да коегзистира са својим суседима као прва међу једнакима, а истовремено исувише мале да би могла да доминира над њима, без употребе силе. Пуних шест и по деценија Немачка је била спремна да себе потпуно – више него иједна друга земља у тој заједници народа – потчини Европи; за узврат, њој је било дозвољено да делује као равноправан члан западне алијансе, политичке, економске и војне. Данас, паралелни процеси перманентне интеграције и територијалног проширења довели су до тога да Немачка, фактички, влада Европом.

Архитектура Уније врло брзо је прерасла не само њене капацитете, него и циљеве које су пројектанти из Salon de l’Horloge првобитно били поставили. Као нека врста дивље грађевине, којој свака генерација архитеката дода нешто што је у њено време модерно, а темељи остају плитки и несигурни, тако је и Унија на крају постала модерна Вавилонска кула, истовремено и бројгеловски величанствена и пикасовски гротескна.

Четврт века после Мастрихтског споразума, којим је заједница прерасла у унију, три основне конструкционе грешке у овој грађевини постале су очигледне свима који су то желели да схвате.

Јединствена валута, без јединствене фискалне политике, није могла да доведе ни до чега другог, осим до даљег генерисања регионалних разлика. Тај осећај обостране осујећености, незадовољства богатих и сиромашних истовремено, није нов феномен. Све што смо прошлог лета могли да видимо на релацији Берлин-Атина, од бизарних фотомонтажа кукастих крстова до отрцаних предрасуда о лењим и лакомим Грцима, за нас Југословене барем, било је deja vu. Тачно четврт века раније, били смо сведоци истог феномена, али на релацији Љубљана-Скопље. Први пут, његов генератор је био динар, други пут – евро. Знало се, наравно, да од самог Мастрихтског споразума 1992. Грчка није испуњавала ниједан критеријум да уђе у механизам заједничке валуте. Рачунало се – две деценије касније показаће се, неопростиво олако – да ће пондер грчке новчане масе, у укупној маси будуће заједничке валуте која ће бити емитована, бити недовољно велики да би могао да створи озбиљне проблеме.

И други амбициозни пројекат Уније, идеја о слободном кретању људи – Шенгенски споразум – такође је почивао на нестабилним темељима. Од самог почетка знало се да спољне границе Уније, на многим тачкама, нарочито на југу и на истоку, нису биле адекватно обезбеђене. Финске, пољске, словачке и мађарске источне границе; шпанске, сицилијанске, малтешке и грчке луке; многи мали аеродроми, чак и у западној Европи – слабих тачака је било превише, а стручне полицијске процене биле би увек жртвоване логици политичког успеха, која никада не дозвољава да се размаженој јавности саопште вести које нису пријатне.

Коначно, већ од 2006. године, у такозваној деценији Меркелове, Унија полако престаје да функционише као демократска заједница и постаје бирократски Левијатан. Изабране представнике народа замењују чиновници који фактички никоме нису одговорни. Хиперпродукција норми, често сасвим бесмислених, обесмишљава суштину демократских процедура. Политичка коректност више није најмањи заједнички садржалац културно, историјски и конфесионално различитих народа, него инструмент којим се насилно бришу вековима постојеће разлике, зарад нечега што је, заправо, само фикција јединства. Фикција, чији је циљ да створи лажни утисак о општем, и потпуном, прихватању догме.

Као и у свим сличним ситуацијама, и ова два примера су показала да механизми са унапред присутним конструкционим грешкама једно време могу да опстану сасвим добро, јер се, по закону великих бројева, негативни ефекти могу једно време успешно сакривати. Дакле, док је све функционисало добро на целом Континенту, Грчка је могла да проблем решава једноставном лажном статистиком, а неколико стотина професионалних криминалаца са истока Европе који би сваке године у Шенгенску зону улазили без виза нису представљали проблем на огромном простору од Финске до Португалије.

Ова самообмана је, међутим, била дугорочно осуђена на пропаст. Ту пропаст су, за оба пројекта, изазвали екстерни шокови. Банкротство америчке инвестиционе банке Леман (2008) довело је до домино ефекта у многим европским финансијским институцијама, и одлука да се оне бране државним интервенцијама у својој коначници показала је не само сву магнитуду грчке финансијске кризе, него и сву нестабилност целог механизма заједничке валуте.

Мигрантска криза, изазвана грађанским ратовима и политичком нестабилношћу у више исламских земаља на Медитерану, показала је истовремено да спољна граница Уније напросто није брањива, а без ње је Шенгенски споразум постао најслабија тачка целе Уније. Ако Унија на крају не буде могла да се промени, и ако буде морала да пропадне, пропашће свакако због много фактора, али један од највећих ексера у њеном мртвачком ковчегу биће баш несавршени, и аљкаво направљен,  Шенгенски споразум.

Коначно, експлозија политичких идеја, сентимената, организација и лидера, супротстављених догми политичке коректности, на југу и истоку Континента отвара питање кога заступају чиновници у Бриселу. Ове идеје су на европском југу левичарске и егалитарне, а на истоку националистичке и клерикалне, и у многим земљама су међусобно супротстављене. Али, у ономе што је француски историчар Фернан Бројдел назвао “историјом дугог трајања” и леви и десни изазов корпусу владајућих догми Уније подједнако је опасан. Оба изазова заједно недвосмислено показују да је политика изашла из бриселских конференцијских сала, и да се вратила – колико год то можда изгледало занесењачки или популистички, наивно или понекад насилно – на улице Атине, Мадрида, Рима, Варшаве, Будимпеште и Прага.

Јужна и источна периферија Уније, те две велике зоне потчињених, дочекале су Brexit са притајеним задовољством и олакшањем, очекујући да ће се од сада и њихов глас у тој Вавилонској кули чути више него раније.

 

III

Идеја жртвована због геополитике: све утваре Истока

New EuropeКрајем фебруара ове године, на једној конференцији упознао сам занимљивог саговорника. Британски пуковник, негде на крају четрдесетих година, водио је НАТО центар за комуникације у Риги, у Литванији. Знајући да би му било потребно чак седам дана да у оперативно стање стави свега четири батаљона – док би његов потенцијални противник на располагању имао чак три дивизије у року од 24 часа – питао сам га:

“А шта ти заправо радиш тамо, заиста?”

“Ја сам само чувар њихових страхова.” – био је његов лаконски одговор, зачињен коментаром који је био типичан пример британског смисла за хумор:

“Bloody Nazis are scared to death.”

Европска унија настала је на јакој, и дубокој, антифашистичкој традицији. Дан Европе није случајно 9. мај – дан капитулације нацистичке Немачке у Другом светском рату, 1945. године. Де Голова, Аденауерова и Де Гасперијева творевина била је тада једини модел у којем су поражене земље могле да коегзистирају са победничким, како би створиле агрегат људских и економских ресурса, способан да се носи са совјетским џином са друге стране Гвоздене завесе.

Да ли је неко дословно схватио Фукујамину теорију о “крају историје”, изречену у еуфорији после пада Берлинског зида? Или је потенцијал тог потуљеног, малигног, неонацизма, дубоко укорењеног у подсвест бивших совјетских сателита на истоку Европе био олако потцењен?

У сваком случају, у лето 2014. године, док је на улицама Луганска и Доњецка запањени свет уживо гледао Пикасову “Гернику” а на трговима Кијева Шлендорфов “Лимени добош”, Европа је ћутала. Унуци антифашиста који су створили Унију тада су склопили пакт са идеологијом против које су се борили њихови дедови.

Не само у политичком, већ пре свега у моралном смислу, пуштање утваре неонацизма, на широком простору од Балтичког мора до Балкана, представљало је још један ексер у мртвачком ковчегу Европске уније.

Истовремено са фактичком рехабилитацијом неонацизма, Европска унија је, истом неподношљивом лакоћом, направила и други компромис. Сви демократски стандарди на којима је, са толико љубоморе, инсистирала, и развијала их, у тзв. “старој Европи” напуштени су у “новој Европи”.

У Холандији судија не сме да буде уцењен од стране извршне власти; у Мађарској се то, међутим, редовно догађа. У Италији новинар има право да заштити своје изворе; у Украјини је дозвољено убити новинара. У Немачкој, министар којег ухвате у плагијату подноси оставку истог дана; у Србији, он баш тим плагијатом постаје миљеник свог шефа и кандидује се за продор у сам политички врх…

Не ради се овде само о политици двоструких стандарда. Процес је и шири, а и дубљи. Унија је очигледно свесна да ће, у том крсташком рату који невољно води против Путинове Русије, способне команданте прве линије тешко наћи међу демократама. Зато се лидери земаља на европском Истоку и траже међу онима који интимно више деле Путинове вредности, него вредности за које се номинално боре.

Борисов и Понта, Изетбеговић и Карамарко, Вучић и ЂукановићЕрдоган и Порошенко – свако од њих је са бриселским бирократама направио своју фаустовску нагодбу: сврставање на Запад наплатио је правом да својом сопственом земљом влада као аутентични султан Истока. Свесна да су на њеним источним и југоисточним границама либералне вредности доживеле банкрот, Унија је од тих вредности једноставно одустала и оријенталну деспотију на свом истоку и југоистоку прихватила као реалност коју више не вреди мењати…

Све утваре Истока Унија је пустила из боце: Метаксас и Павелић, Антонеску и Недић, Манерхајм и Бандера, Хорти и Тиса – сви они који су 1941. били у истом борбеном поретку у операцији Барбароса, данас су доживели своје реинкарнације.

Као у Марксовом “Осамнаестом бримеру Луја Бонапарте”, историја која се први пут десила као трагедија, после три четврт века поновила се као фарса.

Волоколамски друм, та последња одбрана Москве, остао је тамо где је и био…

IV

Да ли ће Беч пропасти због једног доручка? Европа и Балкан

BalkansНегде почетком овог века провео сам послом неколико дана у сарајевском хотелу Холидеј Ин, тада већ у власништву велике аустријске компаније. Сваког јутра, на доручку сам сретао лепо одевеног младог човека, озбиљног лица. Његова физиономија је непогрешиво одавала неодређено нордијско порекло. Ушао би, узео храну са шведског стола, доручковао и одлазио. Али, он никада није платио свој рачун. Конобари су му се увек учтиво поклонили и пожелели добро јутро. Никада му нико рачун није ни донео. Нико га никада није питао да ли је уопште гост хотела или није.

“Ама наравно да није гост, мој господине. Сви га овде знамо.” – одао ми је, пред крај мог боравка, тајну стари конобар Хамзо – “Али знате, он ради у канцеларији Европске уније. Ко зна који је он хајван тамо? И сад баш келнер Хамзо треба да испадне грбав ако га наљути? Неће мој господине пропасти Беч због једног доручка.”

О томе где Европа престаје, а Балкан почиње, никада није постојала сагласност. Тако су, на пример, немачки протестанти вековима били убеђени да се та граница налази у Минхену: ова метафора је заправо значила да “католичко-аустријски шламперај” почиње већ у Баварској да би се на Балкану само развио “у још грозније облике”.

Аустријски канцелар почетком деветнаестог века, кнез Метерних, једном је рекао: “Балкан почиње на Ренвегу” (улица у бечком 3. округу). У роману “Дракула”, Брем Стокер је границу поставио на будимпештански мост на Дунаву. Позната је и словеначка узречица: “Балкан почиње на хрватској граници”. У путописима пруског капетана Ота Дубислава фон Пирха, који је 1829. прешао из Земуна у Београд забележио је и ово:

“Страшна граница раздвајала ме је од цивилизованог света, мада сам прешао само неколико корака.”

Где год Европа престајала, а Балкан почињао, однос Европљана и Балканаца носио је у себи вековне наслаге узајамних предрасуда, неповерења и тензија. Европа је, дубоко у себи, била убеђена да ово слепо црево Европе захтева просвећени апсолутизам; у то су, на жалост, често и страсно веровали и многи Балканци. Од те маријатерезијанске предрасуде, па до идеје да се са Балканом може разговарати само преко посредника, био је само мали корак.

Шта Европа – ако не њени народи а оно бар њене елите – заиста мисли о Балкану можда је најбоље формулисао бивши британски дипломата Ентони Монктон у свом ауторском тексту за Њусвик (30. јун 2016). Монктон, дуго година у врху британске спољне обавештајне службе МИ-6, један од архитеката изручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу 2001. године, а данас оснивач ViennEast, саветодавне групе за процену ризика са седиштем у Лондону и Бечу, искрено је написао:

“Приступ у складу с којим допуштамо политичарима и народима западног Балкана да сами одређују своју будућност не доприноси променама у оној мери у којој је то потребно. … Једноставна чињеница гласи да на западном Балкану нема довољно способних људи са неопходним вештинама и менталним склопом који би им омогућили да управљају локалним администрацијама, а камоли централном владом.”

Аранжмани које је Европска унија, у последње две деценије, закључивала са политичким елитама балканских држава одликовали су се једном посебном, и на дуги рок врло штетном, врстом перверзије: европска подршка тим државама увек је превасходно била подршка елитама; њене казне погађале су, са друге стране, целе народе.

Онда када би бирократе из Брисела биле задовољне понашањем неке владе на Балкану, награде су ишле само њеним властодршцима: они су били фактор мира и стабилности, реформатори, највећи Европљани; они су били позивани на различите међународне скупове; њима је била дато ексклузивно право да коруптивно посредују у расподели тзв. европских фондова; на њихово кршење људских права и исмејавање демократских стандарда, Европа би цинично затварала очи…

Са друге стране, европске казне никада нису погађале властодршце који су их, по бриселском мишљењу – тачном или погрешном, сасвим свеједно – заслуживали. Уместо њих, жртве тих казни биле су целе земље, њихове привреде, њихове културе, њихове младе генерација – цели њихови народи. Политика условљавања, на коју је Брисел био тако поносан, само је повећавала културни и цивилизацијски јаз између старе и нове Европе, подстицала је емиграцију, још дубље учвршћивала конзервативне друштвене структуре, подржавала неправедне моделе расподеле.

Ова перверзија је, са временом, дала своје неизбежне резултате. Елите су схватиле да је псеудоколонијални положај оно што ће их учврстити на власти. Народи су схватили да је Европска унија нека врста модерног окупатора, против којег је бесмислено борити се, али је зато легитимно преварити га, и по могућности, финансијски искористити.

Националисте свих балканских земаља – упркос међусобним мржњама којима су једни друге потхрањивали – спајала је и дубока, искрена, и у великој мери ирационална, мржња према Европи. Занимљиво, њихова мржња према Америци никада није достизала исте размере. Да ли зато што је у њиховој – у својој суштини кукавичкој – перцепцији била јача, или зато што је била даља, тек Америку су балкански националисти прихватали као неку врсту нужног зла, док су Европску унију сматрали за непотребног поробљивача.

Данас, балканске земље су даље од Европе него што су то пре десет година биле. И истовремено, свака од њих појединачно – а све оне заједно, посебно – мање су државе него што су то биле пре једну деценију. Босна и Херцеговина и Македонија остале су неке врсте протектората. Црна Гора је само пријемом у НАТО, једном импровизацијом изведеном на брзину, успела да изађе из фазе озбиљних унутрашњих конфликата. Експеримент са Косовом није успео: ова територија је даље од државе данас, него што је то била пре осам година. Антиевропске вредности, сентименти и друштвене структуре су у порасту и у Хрватској и у Србији, две кључне земље Балкана, које остављају утисак да мазохистички упорно желе да се врате у прошлост, како би је још једном преживеле…

Ми често, са већом или мањом дозом прикривене фрустрације, волимо да кажемо како је Балкан део Европе, не само географски него и историјски. Срби у свом “Косовском миту” већ вековима чувају уверење како је битка одложила турско напредовање ка центру Европе, и како је српска жртва спасила Беч и ко зна које престонице иза њега. Хрвати суштински понављају исту ту тезу, називајући своје земље поносно “предзиђем хришћанства” (Antemurale Christianitatis) – при чему се за ту титулу већ вековима надмећу и са Пољацима на северу,  и са Малтежанима на југу.

Међутим, перцепције прихваћене западно од Соче и северно од Алпа прилично се разликују од наших сопствених. Балкан је, још много пре Ратова за југословенско наслеђе, тамо виђен као гранично подручје Окцидента и Оријента, нека врста међуземље за коју се заправо не зна да ли је још у Европи или је можда већ у Азији, као идеална сценографија за вампире, вукодлаке, инцесте и оцеубице…

Исувише близу а да би био сматран колонијом коју је могуће потпуно напустити, а опет исувише далеко да би био третиран као равноправан, Балкан је данас за Европу оно што је унутрашњост Африке била за Британију пре два века: подручје као створено за различите европске авантуристе: дипломате које су нешто погрешиле па треба негде да одслуже казну; новинаре који воле да недостатак чињеница допуне богатством своје маште; шпијуне друге или треће класе који се изненада заљубљују у средовечне саветнице министара и премијера; бизнисмене који се из тамноплавих или сивих одела лондонског Ситија намерно пресвлаче у љубичаста, да не би одударали баш превише од својих домаћина са којима ће договарати послове…

Беч неће пропасти због једног доручка, како је то пре скоро петнаест година мудро објаснио конобар Хамзо из сарајевског Холидеј Ина. Али, када се све пажљиво сабере, можда ће на крају испасти да је тај доручак био све што је Запад на целом Балкану успео да добије?

V

Експерименти са недовршеном земљом: Европа и Србија

seoba srbaМој млади британски пријатељ др Маркус Пападопулос,  доктор историјских наука и један од идеолога левог, Корбиновог крила, Лабуристичке партије, основао је пре неколико недеља Српску лигу у Лондону. Чим ми је то испричао, асоцијација на различите филхеленске покрете који су у британској престоници оснивани у деценијама пред Грчку револуцију 1821. била је неизбежна.

“Привлачи те судбина лорда Бајрона?” – упитао сам га.

“Када постоји мистерија, општа је претпоставка да ту мора бити неког зла.” – Маркус је свој одговор почео цитирајући баш самог Бајрона и наставио: “Србија је за Британију још увек мистерија, и то је у великој мери узрок свих предрасуда које о њој код нас и даље владају.”

А та мистерија је, заправо, последица низа неуспешних европских експеримената са Србијом.

Вероватно ниједна постјугословенска земља није била предмет већих, чешћих и неозбиљнијих експеримената, од стране низа сукцесивних европских бирократија, него што је то била Србија. Европа је Србију увек посматрала превасходно као проблем: најпре демократски, за време Слободана Милошевића (1991-2000); потом као уставни, за време њеног одвајања од Црне Горе (2001-2006); онда као правосудни, док је трала потрага за хашким оптуженицима Караџићем и Младићем (2006-2011); и затим као косовски (2012-2016).

Српска политичка елита се на почетку сваке од тих фаза одупирала свим постављеним захтевима Европе, чак и онима који су били сасвим разумни, да би на крају трчала да испуни баш све те захтеве, чак и оне који су били потпуно неразумни. Након што би сви захтеви били испуњени, почињала би наредна фаза у којој би били постављени нови захтеви, и тако редом.

Овај процес, међутим, није завршен, нити ће то бити – чак и у тренутку у којем би били испуњени сви захтеви из садашње фазе, везани за фактичко признавање отцепљења Косова. Већ су отворени нови захтеви, којима Европа наставља овај дискурс препознавања Србије као проблема: овог пута као руског проблема.

Ова серија европских експеримената од Србије је, у последњих четврт века, створила једну недовршену земљу, са дубоким унутрашњим поделама, некритичком рецепцијом стварности, преувеличаним осећањима сопствене моћи али и немоћи.

Европа се у Србији, у исто време, доживљава и као смртни непријатељ и као једини излаз. Ова преувеличавања смањују простор у којем се Европа може посматрати рационално, у којем се о њој може непристрасно разговарати, и у том разговору тражити најповољнија решења за положај Србије у њој.

Ниједна српска политичка елита, после 2000. године, није успела да избегне замку Европе као исходишне тачке. У недостатку сопствених и суштинских легитимацијских основа, свака од српских елита је покушавала да се представи као европска миљеница, и то баш она која ће завршити тај жељени европски пут. Истовремено, свака европска бирократија је неку нову српску елиту посматрала на исти начин као претходна, или будућа: као још једну квислиншку творевину у недовршеној држави која је осуђена на трајну судбину клијента.

Шта би се догодило са Србијом, и у њој, ако би у једном тренутку постало јасно да од њеног европског пута нема више ништа? Претпостављамо да би последица по тренутно владајуће политичаре била исто толико разорна као и када би нека хришћанска црква јавно признала да од васкрсења и загробног живота нема ништа, да је то била само још једна у низу лепо упакованих и испричаних лажи…

Све жртве које смо подносили: губитке територија, уништење војске, затварање привредних капацитета, распродају природних ресурса, толерисање обичаја дубоко супротних нашим традицијама, извињавања и понижавања пред онима који нису ништа бољи од нас – трпели смо и подносили због европског пута. Речено нам је да се ради о цени која мора да се плати. Гунђали смо и плаћали.

Све медиокритете, лицемере и замлате; све корумпиране и неспособне; све залутале пролазнике, шарлатане и коцкаре; све који су имали комплексе ниже, али и више вредности; све са купљеним дипломама и преписаним докторатима – укратко све наше политичаре, страначке лидере, министре, премијере и председнике – трпели смо јер су нам упорно говорили како су водичи на нашем европском путу. Речено нам је да је и тај башибозук цена која мора да се плати. Гунђали смо гледајући њихова пренемагања са кравама и новинарима, при чему су једне од других тешко разликовали, баш као што смо и ми њих тешко разликовали, ћутали смо и плаћали.

Може ли данашња српска политичка елита, после деценије и по обмана, да преживи – не само морално и политички, него богами и физички – евентуалну истину да од обећаног европског пута више нема ништа? Одговор на то питање мораће сама да нађе, у тренутку када дође време за свођење рачуна и када се буде сусрела са својом судбином.

Нас овде занима одговор на једно друго, много значајније, питање. Има ли Србија заиста алтернативу? Ако знамо да је обим трговинске размене са Европском унијом око 65%, а са Русијом свега 5%; ако знамо да скоро 49% одраслог становништва Србије, бар у некој мери, може да се служи енглеским језиком, а само мање од 10% руским; ако погледамо техничке стандарде наших пруга, машине у нашим фабрикама, универзитете на којима се школују наша деца и њихове наставне програме – питање је колики нам је простор за избор преостао.

Едвард Кардељ је у једном чланку из 1946. године написао да би “Југославија могла постати седамнаеста совјетска република”. Историја, видели смо, није потврдила ову његову хипотезу. Неколико деценија касније, пре него што ће постати председник Републике Србије, Томислав Николић је поновио Кардељеву идеју у другачијим историјским околностима, предвиђајући да ће “Србија постати руска губернија”.

Онај ко није научио сопствену историју, осуђен је да је понови, исто као што и лоши ђаци понављају цео разред. Баш због тога, морамо да водимо рачуна како дефинишемо своје изборе, и да при томе избегнемо парадигме наметнуте споља.

Као земља која разуме и вредности, традиције и менталитете Запада, али и оне Истока, Србија је вероватно последња чланица европске породице народа која би смела да прихвати наметнути избор између најамника једних или других.

Уместо тога, зрелије – а свакако и мање себичне – политичке елите од оних које смо имали у последњих четврт века морале би да истраже, развију и искористе један квалитативно другачији концепт, у којем би Србија баштинила најбоље традиције оба ова – културно и историјски супротстављена, али  за светску културу и будућност, подједнако значајна – света.

Такав подухват свакако није лак, и захтевао би много боље људе од оних који се овим послом тренутно баве. Он, међутим, није немогућ и ако би се – макар и делимично – остварио представљао би не само снажан темељ за нови идентитет наше земље него и најбољи допринос који би она могла да да Европи, и самој у лутању за сопственим идентитетом.

И, ако једну поуку Србија може да извуче из британског референдума о Европској унији – јер паметни људи уче на туђим грешкама, а будале на својим – то је да неки сличан референдум никако не расписује. Најпре, зато што у тренутној констелацији снага ионако нема никакве изгледе да у чланство Уније уђе за мање од десет година. А потом и зато што би такво прерано изјашњавање, без озбиљних анализа и у тренутку када се читав свет налази у вртлогу великих промена, значило само непотребно продубљавање још једне у дугом низу наших већ постојећих подела.

Питање међународног положаја Србије – и у том склопу и њеног евентуалног чланства у ЕУ – је пар екселанс питање на које се одговор мора наћи у друштвеном консензусу, а не у прегласавању. И, у сваком случају, то није питање на којем је упутно градити краткорочне политичке и страначке тактике. Што је, уосталом, све сам схватио и Дејвид Камерон, већ оних раних јутарњих сати прошлог петка када се срушио читав свет који је деценијама градио.

VI

Поуке британског гамбита (1): чекајући Кромвела…

Britannia

“Ми нисмо гласали против Европе. Гласали смо против наших сопствених елита. Британија је у четвртак отпочела своју револуцију и нико од нас не зна где ће се она завршити.”

Ове три реченице мог пријатеља Џорџа, који је пуних тридесет година, у служби Њеног Величанства, припремао и организовао револуције у неким другим земљама, европским, афричким и азијским, сумирају помешана британска осећања након прошлонедељног референдума којим је ова земља одлучила да напусти Европску унију.

Џорџ је иначе био једини у врху британске обавештајне заједнице, који је још у раној фази њихових анализа – оне су тамо почеле негде крајем новембра 2015. године – одбацио процене већине својих колега да ће исламски фундаменталисти, како би обезбедили ширу подршку за Brexit, извести већи терористички напад у Лондону, или неком другом већем британском граду, у недељама уочи референдума:

“Немају никакве потребе за тим. Један неспособан премијер је сасвим довољан да Brexit успе.” – сећам се да је тада био Џорџов коментар.

Зашто је Brexit успео данас можемо да читамо колико год желимо. Углавном, сви аналитичари се слажу како је био неминован. Да је, којим случајем, тај резултат био обрнут, исти ти аналитичари би тврдили да је, такође, и његова пропаст била неминовна.

Зато нећемо ни улазити у ту расправу са генералима који су паметни после битке. Уместо тога, задржаћемо се на последицама које ће овај догађај произвести.

Најпре, Британија после овог референдума више никада неће бити оно што је била пре њега. То, само по себи, не мора да значи ништа лоше – јер и многи моји британски пријатељи, већ пар година, искрено признају да не знају ни где су ни шта су.

Међутим, ризици ове одлуке, која је прецизно као хируршким скалпелом, сецирала све дубоке противречности британског друштва, остају велики. Све, већ од раније присутне поделе у британском друштву: етничке – на ирску и шкотску периферију и енглеску матицу; економске – на привилеговане секторе услуга, нарочито онај финансијски, и запостављене традиционалне индустријске секторе; социјалне – на космополитски Лондон жељан модерности пре времена и паланачку унутрашњост; старосне – на конзервативне старије и радикалније млађе генерације; политичке, које рељефно осликавају кризу двопартијског система, прилагођеног једном сасвим другом времену – све ове британске поделе данас су додатно наглашене резултатом прошлонедељног референдума.

У оних неколико сати пребројавања гласачких листића, у ноћи између четвртка и петка прошле недеље, Британци су као политички народ заједно проживели, и заједно осетили, трауму проистеклу из противречности гомиланих деценијама. Бивша Империја, која је на свом заласку постала колевка многих нових нација, сада се суочава са изазовом да сачува сопствену.

Жртве које ће у том процесу морати да поднесе још увек нису чак ни сасвим видљиве, а камоли мерљиве. Оне вероватно укључују и неке територијалне губитке: Шкотску, али и Гибралтар, тај комад стене на крајњем југу Шпаније, добијен почетком осамнаестог века; статус суверених војних база на Кипру такође може бити доведен у питање. Док су сви били чланови Европске уније, и Шпанија и Кипар лакше су могли да прихвате британског Унион Џека на својим територијама, јер се поред њега вијорила и плава застава Уније…

Али, чак и самој Енглеској референдум је донео све, само не јединство. Процес тражења новог статуса Лондона – чији становници поносно истичу да су не само престоница Уједињеног Краљевства него и финансијска престоница света – већ је отпочео.

Монархија – симбол јединства земље – такође може бити доведена у питање. Ако тог јединства, као што видимо, више нема, чему ће онда тај симбол даље служити?

Коначно, без Шкотске, како тврде многи моји британски пријатељи, изгледи да Лабуристичка странка поново дође на власт – не само на наредним изборима, 2020. године, него икада више – постају, како сада ствари стоје, само теоријски. Да ли је то крај Лабуристичке странке, и хоће ли се будућа подела у британском политичком животу сводити на избор између више и мање европски оријентисаних Конзервативаца? Или ће нова британска револуција добити и свог новог Оливера Кромвела?

VII

Поуке британског гамбита (2): чекајући Бонапарту…

Napoleon-Bonaparte-at-the-Bridge-of-ArcoleПоследице Brexita биће крупне, дуготрајне и врло занимљиве и у оној правој (како то Британци воле да кажу), континенталној Европи.

Најпре, британски излазак подразумева дефинитивно померање центра Европе даље на исток, према Берлину. Унија постаје, по први пут, готово потпуно германоцентрична творевина. Некима ће се то допасти, другима неће, али симпатије неће променити чињенице.

Друго, британски излазак значи и крај тзв. “јединствене спољне и безбедносне политике ЕУ”. Под том синтагмом сада ће се подразумевати немачка спољна политика и њени безбедносни интереси. Са друге стране, и британска и америчка спољна политика сада ће постати једно. Агрегат обједињених ресурса ће се сразмерно повећати, како механичком интеграцијом тако и због ефекта синергије. Разлике између англо-америчке и евро-германске политике биће све веће. Последица тих разлика најпре ће се осетити у односу на Русију, Балкан и Блиски исток. Наравно, ове разлике неће никада бити изражене као непријатељске, како то понеки аматер мисли или можда прижељкује, већ као конкурентске, али ту суптилну дистинкцију државе клијенти и њихови владари тешко да ће бити у прилици да осете.

Треће, променио се и међусобни однос између различитих структура у којима је материјализована моћ Запада. НАТО пакт данас постаје једини (не рачунајући ОЕБС) озбиљан оквир у којем ће се ексклузивно дефинисати војни аспект безбедности Запада. Сан о заједничким војним јединицама ЕУ остаје недосањан… Са Британијом на западу и Турском на истоку – при чему су сада обе изван Европске уније – НАТО ће вероватно тражити додатни простор за утицај на Балтику и покушати још једну или две авантуре у Украјини. То ће, међутим, морати да ради са много мање немачких пара него што је очекивао – о чему ћемо, уосталом, већ следеће недеље на Самиту НАТО у Варшави већ чути доста занимљивих детаља…

Четврто, без Британије у Европској унији, и антируска оријентација ове заједнице ће неминовно ослабити. Процене да је Brexit био добро планирана руска специјална операција свакако су претеране и спадају у домен теорија завере, али зато процене да ће међународна позиција Русије после Brexitа бити ојачана, почивају на сасвим реалним основама.

Ако је мој пријатељ Џорџ био у праву – а у току своју каријере је углавном био – па је Британија, гласајући за Brexit заправо расписала конкурс за свог Кромвела, онда је исти догађај означио и крај ере Меркел, чиме је истовремено у Европи, ма колико невољно, расписан и конкурс за Бонапарту. У оба случаја, и британском и европском, Ancien Regime је дошао до свог краја, потрошио своју економску, политичку и моралну супстанцу, и процес његове замене новим поретком фактички је већ отпочео.

 

VIII

Епилог: принцеза између лава и медведа

actions-capitals-culture (1)

Између британског лава и руског медведа, принцеза Европа је и даље заробљена од стране зле вештице у Берлину. Да ли ће њена судбина бити тужна – као код Андерсенове “Девојчице са шибицама” – или ће је спасити принц на белом коњу, остаје нам да видимо у наредној деценији.

Да ли је заједничка кућа била исувише велика, са исувише много различитих станара, који су својим дубоко укорењеним, атавистичким, навикама сметали једни другима? Да ли би можда, уместо у Вавилонској кули, сви они лепше живели у једном насељу, састављеном од више кућа, где би у свакој од њих живели само они који су међусобно сродни? И да ли је у овом насељу баш неопходно да сваког дана, у свакој кући, постоји исти јеловник, или је довољно повести рачуна о неколико ствари које су заиста заједничке свима?

Европа нема капацитет да истовремено брани три фронта: источни, према Русији, јужни, према осиромашеним земљама Медитерана чија се супстанца убрзано троши под суровим мерама штедње, и западни, према оним земљама које ће тек сада бити у искушењу да свој пут наставе саме. Мудри европски лидери зато би одредили приоритете; они други би наставили да тумарају наоколо, у заблуди да реторика може да промени чињенице.

Пред Европом су, дакле, два пута. Ниједан од њих није лак, иако воде на сасвим различита места.

Први пут је наставак политика вођених у претходне две деценије: убрзане и насилне интеграције; претераног нормирања; одумирања демократских институција зарад све веће моћи концентрисане у рукама чиновника које нико никада није бирао; нових бирократских структура; двоструких моралних, идеолошких и правних стандарда; сурових политика штедње; наставка крсташког рата против Русије. Овај – назовимо га тако – Ангелин пут директно је проузроковао Brexit и тиме отворио Пандорину кутију разних европских национализама и регионализама.

Други пут подразумева дубље анализе, искрено суочавање са грешкама које су у прошлости направљене, визију Континента ослобођеног притиска обновљеног Хладног рата, мање нормативног зарад више стварног јединства, више демократске одговорности, обновљену солидарност. Овај пут можда укључује и више мањих унија у појединим деловима Континента – на Балтику, Балкану, Подунављу или на Средоземљу – тамо где би оне окупљале сродне земље и народе, са дубљим међусобним везама, историјским, језичким и културним. Европа, уместо бирократског Левијатана, може постати и “унија више унија”.

Којим ће путем Европа кренути зависи пре свега од зрелости народа који се у њој налазе, односно од квалитета политичких вођа које сваки од тих народа – па самим тим и Европа у целини – може у овом тренутку да изнедри.

Поређење данашње генерације лидера и оне пре пола века – без обзира да ли као референтне парове за поређење узмемо Камерона и Черчила, Меркелову и Аденауера, Оланда и Де Гола, или сваког од постјугословенских политичара и Тита – свакако је гротескно. О томе би, уосталом, занимљив саговорник могла да буде баш британска краљица Елизабета Друга: она их је све познавала, и вероватно је данас међу ретким живим Европљанима који су били савременици обе генерације политичких вођа.

Понекад изгледа као да је сав, у историји досад невиђен, материјални и технолошки развој успео да, као свој резултат, створи само медиокритете и марионете. Медиокритети “старе Европе” траже своје марионете у “новој Европи”, и обрнуто. То су две галерије ликова, једна наспрам друге, на први поглед сасвим различите, на други поглед фрапантно идентичне, као да се међусобно посматрају у искривљеним огледалима.

Зар заиста у плачљивој патетици Дејвида Камерона баш никада нисте препознали исту тако јевтину патетику Александра Вучића? Зар у површности Федерике Могерини нисте видели површност Колинде Грабар Китаровић? Зар је чиновничка испразност Франсоа Оланда много другачија од испразности Бојка Борисова? Колико се детињаста незрелост Себастијана Курца стварно разликује од исте такве незрелости Игора Лукшића?

Европски Левијатан ће се, дакле, у наредној деценији реформисати или распасти. И то је, уосталом, једна од југословенских лекција: зар крај осамдесетих није нама донео суштински оне исте дилеме, са којима се, четврт века касније, суочила и Европа? И зар није слаб квалитет наших елита био онај пресудан чинилац да кренемо путем којим смо тада кренули и на којем се и данас налазимо?

***

Pecujlic

Овај есеј посвећен је мом пријатељу др Мирославу Печујлићу (1929-2006), редовном професору Правног факултета у Београду. Учесник Народноослободилачке борбе од 1943, један од оснивача социолошке науке у Југославији, професор Печујлић је био члан Извршног бироа Председништва ЦК СКЈ (1969-1972) и ректор Београдског универзитета (1977-1981). Аутор преко двадесет књига, био је гостујући предавач на London School of Economics и америчких универзитета у Берклију и Калифорнији. 

Advertisements