January 2011

“Имати иза себе такозване масе својих присташа, гомиле политичких приврженика, назовиистомишљеника (који се претварају да мисле с нама о неким питањима исто, а једина им је брига да превеслају на туђе лађе у страху пред бродоломом), гледати око себе своје такозване одане пријатеље који снују човјеку о глави, спавати са браунингом под узглављем, а кретати се привидно хладнокрвно узвишен кроз шпалире сагнутих хрптеница, гледати непрестано пљесиве лубање, клањати се мрачним и непознатим лицима и сам мрачно лице од каучука које се развукло на прописан холивудски смијешак пред фото-објективом, гледати људе како се препонизно клањају, читати увијек једне те исте хвалоспјеве, ступати на челу одабраног народа, на челу хисторије, традиције, Блитве, Карабалтика, стајати овдје у овоме скитском блату као стјегоноша између Блатвије и Хуније, бити вјетроказ за монголске, арагонске и азијске олује што тутње на далеком хоризонту, а бити потпуно сам, и не вјеровати никоме, и чекати одакле ће да одапне хитац, да свега нестане у параболи у једном једином трену: и звоњаве звона, и грувања музара, и вијорења барјака, и радосне вике маса, које нам машу цвијећем и бијелим марамицама (за нос), с лијеве и десне стране кочије, а марамице прогласили су барјачићима и оне су симбол благдана и тријумфа.”

(Мирослав Крлежа “Банкет у Блитви”, 1935-1938)

I

Смрт ноћног чувара

death of old man

Свет је тог лета устајао против ауторитета: од истока до запада, гласачким листићима и пушкама, са мање или више разлога, мењао се постојећи, деценијама успостављан, поредак. Аутсајдери су преко ноћи постајали лидери, лидери су се преко ноћи враћали међу аутсајдере.

У свету који се мењао, поспани Карабалтик и Склавонија – највећа од државица успостављених на овом полуострву – били су једна од последњих оаза у којима је време било заустављено. Ту, на нејасној граници између Окцидента и Оријента, власт је увек доживљавана као вечна, дата од Бога и непроменљива. Чак и када би та вечност трајала само још један, сутрашњи дан, несрећни људи су били склони да у њу верују.

И они којима се та реалност свиђала, и они други, који су у њој имали само своје интересе, али и они трећи који су је искрено мрзели – сви су они у суштини делили исти мазохизам, који се граничио са нихилизмом: мера власти била је вечност, суштина вечности била је власт.

За једног човека вечност је ипак наступила у дану у којем почиње наша данашња прича, тог мајског јутра у војној болници у Белбургу. Ноћни чувар, кога су маскиране паравојне формације премијера Волфа везале, у оној априлској ноћи када су под заштитом таме рушиле по центру склавонске престонице, опростио се од овоземаљског живота.

Чувар је био бескућник, већ у одмаклим годинама, хронично болестан и склон алкохолу. Волфов пропагандни апарат цинично се потрудио да, у операцији контроле штете, представи несрећног чувара као неког ко је тако лоше и бесциљно живео, да му је смрт малтене дошла као утеха.

Чувар није био убијен – иако је малтретирање којем је био изложен свакако скратило његов живот. У два века колико је постојала, Склавонија је видела пуно убистава, на овај или онај начин повезаних са политиком. Да се тако нешто десило и чувару не би то било, дакле, ништа посебно ново.

Нова је, међутим, била управо та бизарна употреба једног мртвог тела. Чињеница да је чувар, после своје смрти, тако брутално извређан од стране пропагандиста премијера Волфа.

“Ни мртве не остављају на миру” – рекао је тужно један склавонски политичар мухамеданске вероисповести, чијих је десетак посланика сачињавало језичак на ваги, језичак који је Алексиусу Волфу значио ту пресудну разлику између парламентарне већине и мањине.

Арон је ћутао и слушао оно што је више била исповест, него питање. Знао је добро да овај политичар заправо није могао да преболи нешто друго: једну хеликоптерску несрећу у којој су неке њему блиске особе изгубиле живот, само да би један од Волфових министара могао да се слика. Од тог трагичног догађаја, бивши зубар почео је да се неповратно мења.

Шетајући између старих тенкова и топова, изложених испред Војног музеја на Цитадели, средњовековној тврђави на самом крају Белбурга, двојица људи су се разумела без превише речи. Арон је већ месецима добијао дискретне поруке како би баш тај човек, унутар власти, могао, под одређеним условима, да буде од пресудног значаја за успех целе операције.

Сада је та смрт ноћног чувара била тужан, али користан повод за њихов први састанак.

“Стара госпођа је замахнула својом косом још одавно… “ – рекао је Арон после извесног времена – “… али јутрос се та коса на свом путу сусрела са случајним пролазником. Са Вама би њен пут трајао краће.”

Склавонски министар погледао је на ушће двеју великих река:

“У току последњих дана појавиће се неки млади глупи људи који ће говорити најлепше речи, али њихова вера неће ићи дубље од њихових грла и они ће од своје вере отићи као што ластавица изађе из свог гнезда.”

Арон је изненађено погледао свог саговорника. Бивши зубар био је заиста међу последњима од којих је очекивао да чује цитат хадите коју је имам Сахих ал Бухари записао још у деветом веку…

“Нисам знао да сте се бавили и изучавањем Пророкових речи?”

“Ви хришћани вероватно бисте рекли како су чудни путеви Господњи.”

Иза последњих зидова Тврђаве настављао се велики парк, на чијој је ивици почињала главна пешачка улица Белбурга. Двојица мушкараца полако су шетали назад према граду. Прошли су споменик захвалности Француској, када је Аронов саговорник из џепа извадио малу цедуљу:

“Овај број телефона је сигуран. Јавите када се нешто од мене буде очекивало.”

Само неколико минута касније министар је ушао у свој црни Ауди који га је чекао на крају парка. Арон је прешао улицу и прошетао стотинак метара до главне белбуршке цркве. У порти је видео свештеника са жутом брадом:

“Ага је спреман да пређе на нашу страну. Требало би да реагујемо знаком добре воље. Јавите да престану напади на њега.”

Радило се о прворазредној информацији коју је требало заштитити од сувише ревносних агената Волфове тајне службе. Пре или касније они ће је свакако сазнати, али у времену згуснутих догађања и неколико недеља је значило пуно. Зато је Арон и изабрао једног од најсигурнијих курира да пренесе ову поруку…

II

Ромео и Јулија

blonde

Конобар је донео две љуте склавонске ракије и флашу киселе воде. Два мушкарца су наздравила. Гост је са занимањем посматрао около: рекламе на околним зградама, девојке које су пролазиле, аутомобиле на оближњем паркингу… Велики град је вибрирао на поподневном сунцу, док је последњи понедељак у мају завршавао свој дан и почињао ноћ, ноћ коју ће поделити са првим уторком у јуну. Гост је коначно задовољно рекао:

“Изгледа лепше него кад сам последњи пут био овде.”

Један од шефова британске обавештајне службе, Џефри Барнаби, био је у коначно у Белбургу, први пут после дугог низа година. Његов домаћин, Арон Цибулски, сећао се тог њиховог последњег сусрета у Белбургу, пре готово двадесет година. Тада су били противници. У међувремену су постали пријатељи. Али, још увек нису били савезници. И та чињеница, коју су обојица сасвим добро знали, ускоро се као сенка надвила над сто малог ресторана у старом делу Белбурга, где су седели…

“Нама је приоритет да, овде у Склавонији и на целом Карабалтику, потиснемо Русе, па сад да ли ћемо то урадити са Волфом или са неким од његових сарадника, или са његовом опозицијом, сасвим нам је свеједно. Није нам из ока испао, како ви Склавонци имате обичај да кажете.”

Џефри је пробао парче сира, погледао у јеловник – препун разних јела од печеног меса – и коначно се определио за црно вино. Кад се конобар удаљио, Арон је одговорио:

“А видиш, нама је приоритет да се ослободимо њега, па сад да ли ћемо то урадити са вама, са Русима или са неким трећим, и нама је сасвим свеједно. Ни ви нама нисте из ока испали.”

Обојица су се одједном спонтано насмејала. Џефри је дао полупонуду, Арон ју је полуодбио. Свако од њих двојице имао је, наравно, своје приоритете. Они ће се у неком тренутку можда укрстити, а можда и неће. У међувремену, биће то business as usual…

Енглез је, испоставило се то брзо, ипак дошао у Белбург са једним предлогом:

“Неки људи би били врло срећни ако би ти постао амбасадор Склавоније у Лондону. И код вас и код нас. Кажу, и једни и други, да би тиме били отклоњени многи проблеми?”

Џефријева понуда имала је призвук претње. Или се то Арону само тако учинило? Отпио је гутљај вина и посматрао свог пријатеља. Суочен са ћутањем, енглески обавештајац је наставио:

“Када оно истичу три године вашем садашњем амбасадору? Негде у септембру, мислим? По истеку треће године мандата може бити замењен било кад. Можда би то било згодно решење? Бар бисмо ти и ја могли чешће да се дружимо.

Арон је запалио цигарету. Било би му најлакше да не каже ништа, али ни то ћутање није могло да траје вечно:

“Они само мисле да би тиме били отклоњени проблеми. И ваши и наши. Напротив, тиме би само и једни и други изгубили могућност да те проблеме реше на, хм, један елегантан начин. Ти проблеми би остали, а начин на који би се на крају решавали био би много болнији.”

Џефри је добро схватио Аронов одговор. Ипак, није могао да се одупре искушењу. Његов енглески смисао за хумор добио је прилику да се искаже:

“Уосталом, Волф ионако презире вашег садашњег амбасадора. Сад би могао да добије амбасадора који би презирао њега. Тиме би круг био затворен?”

Арон је одмахнуо главом:

“Нашег садашњег амбасадора у Лондону поставила је немачка обавештајна служба. Новог неће поставити енглеска. Ако се ја ту будем питао, поставиће га Волфов наследник. И биће то неко од његових пријатеља. Место амбасадора Склавоније у Лондону је исувише значајно а да би ту могао да буде неко ко није лични пријатељ шефа државе. Тако је са свим малим земљама, уосталом.”

Џефри се кисело насмејао. Разговор са старим пријатељем није протекао онако како је очекивао. Прву понуду Арон је полуодбио. Другу је одбио потпуно. Уочи поласка из Лондона, од Лорда Р. је добио јасне инструкције: ставити под контролу процесе демократске побуне против Волфове власти, све док се у Вајтхолу не одлучи шта ће се коначно десити са склавонским лидером.

Арон је приметио нелагоду на лицу свог пријатеља. “Добро је, непријатни део овог разговора је углавном завршен. За крај смо му оставили неке пријатне ствари” – помислио је.

“Уосталом, и вашем амбасадору у Белбургу истичу три године мандата у септембру. Па би ти могао да дођеш овде после њега? Ако је већ до тога да се чешће виђамо?”

Обавештајци Њеног величанства – бар они врхунски какав је то био Џефри Барнаби – ретко су заиста постајали амбасадори. Када би дошли у годину живота у којој би обавезно били пензионисани, педесет пету, могли су или бити именовани у сам врх МИ6 – за који није постојало старосно ограничење – или би – уз одговарајући орден – одлазили у управне одборе једне велике банке и једне велике нафтне компаније. Џефри се приближавао години у којој ће тај избор морати да направи. Зато је био изненађен Ароновим предлогом, много више него што је, пар минута раније, Арон био изненађен његовим:

“Зашто мислиш да би шефови направили изузетак у мом случају? Шта би такав изузетак могло да оправда?”

Арон погледа у лице свог пријатеља које је, после једне флаше вина, полако већ добијало боју ружичасте Лакост мајице коју је носио:

“Ти знаш да ће од следећег месеца Руси и Американци почети да деле обавештајне податке из својих досијеа о Волфу? И да ће у све већој мери њихове акције у Белбургу бити у координацији, већ од јесени?”

Енглез је одмахнуо главом. Била је то једна логична хипотеза, али не само да о њој ништа званично није знао, него је, напротив, на свим званичним састанцима у стакленој згради на Темзи Лорд Р. демантовао и саме назнаке да та могућност уопште постоји. “Да ли је могуће да ме већ полако искључују из комбинација на највишем нивоу? Ако се ради о истини о којој чак ни ја ништа не знам, откуд онда Арон то зна?” – упитао се Барнаби у себи.

Арон је наставио:

“И, ако је ова наша претпоставка тачна, онда би и вашој влади – која год била изабрана кад следећег месеца напустите Европску унију – било у интересу да овде има искусног обавештајца а не бирократу. Белбург ће постати европска Казабланка и то ће захтевати одговарајући профил кадрова.”

Тако је Џефри дошао у Белбург са једним инструкцијама, да би се вратио у Лондон са сасвим другим информацијама. Као у пинг понг игри, ту амбасадорску лоптицу му је Арон елегантно вратио преко стола, и сада је она, као неки црв, ушла у његову главу. Ипак тог дана га је чекало још једно изненађење…

Прошло је сигурно сат времена, можда и нешто више, откад су наши јунаци почели свој разговор. Били су већ завршили са јелом када је, крајичком ока, Џефри угледао добро познату фигуру. Најпре ју је препознао по ходу: тај грациозан ход није могао да заборави деценијама. Тек после је препознао и црте њеног лица. Полако је ходала улицом са високим тополама. Џефри је погледао у Арона, са озареним лицем дечака који је изненада добио толико дуго жељену играчку:

“Ниси ми рекао да си и њу позвао?”

“Нисам. Хтео сам да то буде моје мало изненађење. Хајде да кажемо, једна врста добродошлице.”

Тридесетак секунди Енглез је нетремице посматрао Наташу која им је полако прилазила, пробијајући се кроз гужву. Са сваким замахом њених кукова, Џефријево лице ширило се у осмех. Када је коначно стигла до њиховог стола, поново је чуо добро познати баршунасти глас:

“Господо, какво је то задовољство видети вас двојицу поново заједно? Као некада, у старим добрим данима.”

Арон је помакао столицу поред себе. Наташа је села, гледајући све време у Џефрија:

“Овако могу да те посматрам не окрећући главу” – звонак смех прошао је малим рестораном, заједно са мирисом њеног парфема.

Врло брзо, разговор троје људи свео се на евоцирање успомена. Арон је размишљао колико је времена пристојно да поседи са њих двоје пре него што оде: “Петнаест минута било би исувише кратко, четрдесет пет предуго.” На крају, одлучио је да ипак попије еспресо. Искористио је ту прилику и да плати рачун. Знао је да ће се, у његовом одсуству, прича много брже одвијати у правцу који је замислио…

Џефри и Наташа држали су руке на столу. Размак између њих се опасно смањивао. Пола сата је прошло. Арон искористи тренутак у којем је разговор застао и поздрави се са обоје.

“Надам се да ћемо се видети поново” – рекоше, у исти глас, и Енглез и Склавонка.

“На томе се озбиљно ради.” – Арон се наклонио и лаганим кораком кренуо ка излазу из баште.

До куће је ионако имао само пар стотина метара…

“Сад си почео да се бавиш и подвођењем средовечних жена? Има ли уопште граница твом макијавелизму?”

Тамара Цибулска је била љута. Њен муж је, по ко зна који пут, дошао кући касно. Овог пута, руменило на његовим образима, заједно са неуобичајено веселим изразом лица, непогрешиво је одавало две флаше вина које је попио…

“Најпре, Наташа није средовечна жена. Ти си средовечна жена, а она је у такозваним најбољим годинама. Друго, није то никакво подвођење. Њих двоје се воле. Као Ромео и Јулија. Ја сам само одиграо улогу оног Шекспировог оца Лоренца, мудрог саветника. Од чега ће њих двоје ноћас имати уживање, а ми сви, дугорочно, користи. Дакле, одговор на твоје прво питање је не. А и на друго, уосталом.”

Арон Цибулски је задовољно легао на отоман и укључио телевизор. Да је пре два сата одбио понуду да буде склавонски амбасадор у Лондону, жени није смео да каже…

III

Последњи чај на Црвеном тргу

red square

Колона од три возила прошла је тог јутра, сасвим неопажено, кроз службени пролаз аеродрома у Белбургу. Владин Фалкон чекао је на крају писте. Овог пута, премијер Волф је напуштао своју земљу без уобичајене пратње телевизијских камера. Путовање није било најављено.

Међутим, још док се авион налазио у ваздуху, отприлике негде на средини пута, вест о посети склавонског премијера Москви објавиле су руске државне агенције. Стављен пред свршен чин, пропагандни апарат Волфове владе морао је да реагује, па је збуњена Сузана на брзину склепала неко немушто саопштење о “приватној посети”, упаковано у лоше испричану причу о “лекарском прегледу” након којег су, ето, уследили и разговори у Кремљу.

Чај на Црвеном тргу био је, ипак, нешто много више од успутног посла како је то склавонски диктатор покушао да представи сопственој, али више међународној јавности. Дубоко фрустрирана неспособношћу да заустави налет НАТО пакта на Карабалтику – недавни пријем Дукловије у чланство овог војног савеза доживљавао се тамо као нарочито понижавајући – Москва је тражила гаранције да ће бар Склавонија задржати своју неутралност.

Волф је, наравно, пожурио да тражене гаранције оберучке још једном понуди. Бар у причању и обећавању никада није био шкрт. Овог пута, проблем је био што му Руси нису поново поверовали. Њихови обавештајни подаци из Белбурга већ одавно су указивали на дуготрајан, добро планиран, а од јавности и институција система пажљиво сакривен, механизам којим Запад успоставља фактичку контролу над апаратом власти у овој земљи.

У склавонској полицији, војсци, обавештајним службама, правосуђу – Руси су тај комплекс називали инструментима силе – било је све више саветника из разних западних земаља, ангажованих и финансираних на најразличитије начине, али са истим задатком. Да пажљиво посматрају, а по потреби и утичу, на процесе који су се одвијали по дубини државног апарата; да идентификују, охрабрују и подржавају своје истомишљенике међу Склавонцима; да лоцирају и неутралишу своје колеге које су тај исти задатак имале, само са руске стране.

Волфу је тог дана предочен само део аналитичког материјала који су припремиле руске тајне службе, укључујући и детаљне податке о шефу кабинета једног његовог министра који је – за износ који је далеко превазилазио његове званично пријављене приходе – купио некретнину у Сједињеним Америчким Државама, а потом и аплицирао за америчку исељеничку визу.

“Он више није шеф кабинета.” – покушао је Волф плачним гласом да се одбрани.

“Није, од пре месец дана.” – хладно је одговорио његов руски саговорник.

А онда му је предочио још један папир:

“А ово је безбедносна процена ваших обавештајних служби о том човеку, још од пре две године. Врло је прецизно предвиђено шта ће се десити са тим младим човеком. Па чак отприлике и када. Упркос томе, његово именовање није заустављено. Ви дакле не верујете више ни вашим сопственим обавештајним службама?”

Руси су, наравно, добро знали да је овај шеф кабинета демаскиран, првенствено, као последица деловања њихове мреже у Белбургу, и да он никада више неће бити у прилици да дође у посед осетљивих информација. Али користили су га као ефикасно средство притиска на свог госта.

На коцки је било много више: формализовање ранијих споразума о војној сарадњи, енергетски комплекс, инфраструктурни пројекти. И, као круна свега тога, руски покушај да, нешто мање од годину дана уочи наредних председничких избора, обезбеде Волфову јавну подршку за свог главног играча у Склавонији, садашњег председника Томаса Николаса.

Волф је промрмљао неколико уобичајених фраза о томе како је “европски пут” Склавоније компатибилан са пријатељством са Русијом… Избегао је да одговори на питање о подршци коју ће дати кандидату за председничке изборе. Потом је причао о заједничким вежбама склавонских и руских војних пилота, које су се планирале за септембар. Поменуо је и нешто о железничким пројектима, али у том тренутку га саговорник више уопште није слушао. Гледао је негде иза његових леђа, кроз прозор иза којег су се пресијавале сунцем обасјане разнобојне куполе Цркве Василија Блаженог. И после један сат и петнаест минута, тај чај у Кремљу – Волфов последњи – био је попијен…

Склавонска делегација упутила се ка излазу из Кремља. Сузана је успут покушала да нешто проћаска са руским шефом протокола. Али, уместо уобичајеног куртоазног осмеха дочекало ју је ледено лице сфинге. Колона од три возила убрзо је напустила круг Кремља, и преко Арбата, Парка победе и Кутузовског проспекта кренула према југозападу. За пола сата била је на северном делу московског аеродрома Внуково, са кога су полетали авиони страних званичника.

Једно време, домаћин склавонског премијера гледао је без речи у неколико папира из кожне мапе коју су му, за тај састанак, припремили његови сарадници. Њихову садржину је већ знао: сада је покушавао да среди сопствене утиске из претходних сат времена. Једно време, његово лице имало је израз вајкања: као домаћица која је у фрижидеру нашла парадајз који још није потпуно труо, али ће то за дан или два извесно бити, па сад не зна шта да ради са њим… Потом је то лице попримило израз гађења. Очигледно је донео одлуку. Мапу са “склавонским папирима” бацио је готово на средину брижљиво углачаног стола и окренуо се према секретару:

“Зовите ми Александра Аркадијевича.”

Фалкон владе Склавоније одлепио се од писте аеродрома Внуково. Александар Аркадијевич је ушао у салон са белим намештајем.

Москва овог пута сузама није поверовала.

IV

Лето њиховог незадовољства

riots

Сваке две недеље, у центру Белбурга окупљали су се противници диктатора Алексиуса Волфа. Најпре их је било мало – само неколико хиљада. Режим их је игнорисао. Када је број прешао десет хиљада, почео је да их исмејава. Када је прешао двадесет хиљада, означени су као плаћеници страних сила. Упркос свему томе, број је растао геометријском, а не аритметичком прогресијом, и негде на крају другог месеца, прешао је и тридесет хиљада.

Волф би најрадије те протесте разбио силом: његов ментални склоп, заиста, није био дорастао финијим нивоима анализе. Знао је, међутим, да о тако нечем не сме ни да размишља: преговори са Европском унијом, та обмана која је била темељ свих његових обмана у претходне четири године, само што нису почели. Европски представник Мартин Дебенхам ионако га није волео и некакав инцидент у главном граду било је последње што би му у тој ситуацији било потребно.

Волфови људи покушавали су да на разне начине – углавном сплеткарењем – посеју семе раздора између грађана који су протестовали и опозиционих политичара. Први заиста нису волели друге, други су се плашили да први не угрозе њихов монопол. Ту малу пукотину Волфови специјалисти су сада покушавали да продубе.

Сви ти напори су, међутим, само одлагали оно неизбежно. Протести су тих раних летњих дана добијали своју физиономију, мале ритуале, симболе – све елементе идентитета. Упркос врло различитим ставовима, вредностима и идејама које су делили њихови учесници – било је ту, наравно, и пуно импровизације – они су још у раној фази успели да изграде осећај солидарности, тај незаменљиви састојак свих масовних покрета.

Тајна служба Склавоније покушала је, наравно, да у протесте инфилтрира неколико својих млађих оперативаца. Била је то стандардна процедура, али без пуно успеха. Једина видљива последица била је да су, како је време одмицало, сами ти оперативци – радило се о прилично паметним и поштеним младим људима – почели да гаје све више симпатија за протесте и њихове захтеве, а све мање за режим који је требало да од њих штите.

Било је то лето њиховог незадовољства. И ако је Волфов режим био јединствени пример да толико много сиромашних људи подржава толико мало екстремно богатих, протести против њега представљали су супротност. У осиромашеној Склавонији, мањина која је живела пристојно борила се више за оне који су имали мање среће од ње, него за себе саму.

Али, пре свега су се борили за државу, онако како су је они видели, сопствени осећај дигнитета и здрав разум:

“Једног дана, сећаће се ових дана. Многих година, сећаће се ове године.”

Арон је ову реченицу изрекао полуодсутно, гледајући на дугу колону људи која се спуштала низ једну од главних авенија Белбурга, шетајући од Градске куће до Председништва Владе и носећи испред себе симбол протеста – велику жуту патку. Високи функционер једне странке, која за себе саму више није знала да ли је у власти или опозицији, погледао га је зачуђено:

“Нас су рушили са песницом, овога руше са патком?”

Арон се наравно сећао протеста након којих је, деценију и по раније, са власти отишао председник Словак Миклошич. Многи од људи који су пролазили поред њих двојице сећали су се тога такође, и тај осећај већ виђеног био је јако присутан те мајске суботе на улицама Белбурга.

“Историја се дешава два пута, први пут као трагедија, други пут као фарса” – Аронов одговор био је заправо цитат Карла Маркса из “Осамнаестог бримера Луја Бонапарте”.

Разговор је, међутим, убрзо кренуо у практичном правцу:

“У нашој странци расте незадовољство чак и на сам помен будуће сарадње са Волфом. Али, да ли би нас друга страна прихватила као партнера? Емоције су још високе?”

Арон је разумео да је питање које му је постављено, заправо, порука коју саговорник очекује од њега да пренесе. Коме тачно, то саговорник није знао, а сам Арон је морао тек да одлучи. Ипак, порука је била важна и заслуживала је, пре него што буде пренета, озбиљну анализу.

“Ви најпре сами морате да одлучите шта ћете. Не данас, не сутра, али у једном не тако далеком моменту свакако. Све док поново не будете могли да зависите сами од себе, мораћете да направите избор између два невољна партнерства.”

Млади политичар је климнуо главом:

“Колико мислиш да имамо времена?”

Арон је слегнуо раменима:

“То зависи од доста чинилаца. Али, ако се нешто непредвиђено не догоди, ја бих на вашем месту имао припремљену стратегију до краја лета. Све после тога биће коцка.”

Уз звуке труба и пиштаљки, колона је пролазила поред двојице људи који су седели у башти малог кафића у Белбургу. Деца у колицима, пси разних раса и заставе разних боја, бициклисти и пар инвалида у колицима, давали су јој сви додатни колорит. Био је то један летњи карневал, опуштен и оптимистичан.

“Мислиш ли да је ово почетак његовог краја?” – питање Ароновог саговорника односиле се, наравно, на премијера Волфа.

Били су већ устали са стола и чекали да се улица ослободи, како би могли да пређу преко малог парка, према Градској кући. Последњи учесници протестне поворке управо су пролазили поред њих, и двојица људи су се умешала међу њих како би избегли возила која ће ускоро кренути.

“Ово, вероватно, још увек није почетак његовог краја. Али је свакако крај нашег почетка…”

Аронов одговор утопио се у звуке труба аутомобила који су чекали да крену. Постоје године и деценије у којима се ништа не догађа. А постоје и недеље у којима се догађају деценије. Белбург  се кретао према тим недељама.

V

Тајне винског подрума

wine-barrels-in-the-wine-cellar-elaine-plesser

Први јунски дани били су и у Вашингтону неуобичајено топли. Пуначка службеница која је те недеље дежурала поред различитих система везе у Стејт Департменту презнојавала се и покушавала да нађе батерије за даљински управљач којим би укључила клима уређај. Испоставило се да су оне, још негде у току зиме, биле извађене и стављене у даљински управљач за ТВ. Андреа “Пиги” Мајерс псовала је све редом када је њену потрагу прекинуло непријатно пиштање са тзв. “црвеног телепринтера”.

Већ од 2008. године то заправо више и није био телепринтер, него обичан компјутер повезан преко два сателитска линка са једним сличним компјутером, око осам хиљада километара удаљеним. Јер, та веза је била инсталирана, много деценија уназад, само из једног разлога: да обезбеди директну, заштићену и енкриптовану, везу између Вашингтона и Москве. Поред чувене “црвене линије”, која је повезивала Белу кућу и Кремљ, и једне линије успостављене између два министарства одбране, ово је била трећа директна веза између две државе.

Порука која је стигла није била дуга. Андреа је рутински погледала шифру пошиљаоца – било је то четврто европско одељење Министарства иностраних дела Руске федерације, на чијем је челу био искусан дипломата Александар Аркадијевич. Прималац је било Одељење за Карабалтик њене сопствене фирме.

Оваквих порука раније није било често, ни у једном ни у другом смеру, а откад су земље Карабалтика постале ново бојно поље за новинаре, дипломате и шпијуне две велесиле, готово да су потпуно престале. Андреа је псовала у себи, јер је управо добила неочекивани посао. Уместо да укључи клима уређај и почне да гледа омиљени ријалити са такмичењем у једењу шпагета, сада је морала да протоколише поруку, одреди јој приоритет, нађе преводиоца и предузме све даље мере које је налагао Приручник за поступање дежурног. Почела је да чита:

“Скрећемо пажњу на писање белбуршког таблоида “Перформер” у којем се износе непроверене тврдње о намерама америчке администрације да дестабилизује владу Склавоније и обори премијера Волфа. Према информацијама наше амбасаде у Белбургу, влада уверење да иза ових написа стоји руска влада и њене агенције.

Након извршених провера, обавештавамо Вас да смо утврдили како су сви написи са овом садржином у “Перформеру” у функцији унутрашњих политичких сукоба у Склавонији и да у њиховом формулисању често учествује и премијер Волф лично. 

Други секретар у мисији РФ у Бриселу, Јаблонски, добио је инструкције да са вашим представницима разјасни детаље овог случаја.”

Андреа је на маргини документа написала: “приоритет: редован” а онда, поред имена начелника Одељења за Карабалтик дописала и име Ларија из Ленглија. Када је коначно почела да гледа свој омиљени ријалити, готово пола шпагета је било поједено. “Пиги” Мајерс помисли мрзовољно:

“Опет су ми ти Склавонци покварили дан.” 

***

Неколико хиљада километара даље, у винском подруму у једном селу на ободу Белбурга, склавонски премијер Волф окупио је своје медијске могуле: телевизија “Purple” и таблоид “Перформер” предводили су тај некрофилски плес, заједно са још туце лојалних новинара, аналитичара и коментатора. Неки од њих били су уцењени – као нпр. власник “Purple” телевизије чији је син у саобраћајној несрећи усмртио девојку а потом побегао са листа места; други су били купљени, често за врло ситне износе; трећи су опет били на чудан начин заљубљени у диктатора Волфа.

Ово мало друштво, по ко зна који пут, добило је инструкције да нападне западне амбасадоре у Белбургу, повеже их са тајним службама и масонским друштвима, и оптужи за планирање државног удара.

“Штета што је отишао онај амбасадор чије је презиме подсећало на усисивач. Он би био одличан да га оптужимо да је хомосексуалац” – вајкао се премијер.

“Шефе, договорили смо се да хомосексуалац буде онај други, Дебенхам и он је још увек ту. Овај Американац је био женскарош, знате да је ухваћен у кревету са оном плавушом…”

Аналитичар Анђелис је хтео да настави са овим подсећањем али га је Волф грубо прекинуо – ваљда није хтео да присутни чују име његове министарке ухваћене у кревету са бившим америчким амбасадором:

“Пусти сад то. Идемо поново на државни удар, као у новембру, да их лепо преплашимо. И онда, када помисле да могу да пређем на руску страну, ја ћу на великом састанку у Паризу наредног месеца добити уступке…”

Присутни су се згледали без речи. Нико од њих није више сумњао како ће се ова некрофилска игра на крају завршити. Али никога од присутних за то више није ни била брига. Они су уосталом само технички извођачи радова.

Следећег јутра, аналитичар Анђелис је са још једним колегом отишао у дирекцију Склавонског телекома по свој хонорар: коверте са по 500 евра дала им је секретарица:

“Шеф је на врло важном састанку, жао му је што се нећете данас видети.”

Иза тапацираних врата, шеф је чекао сигнал да су досадни и похлепни аналитичари отишли. Онда је узео мобилни телефон и послао договорену поруку:

“Пацови поново исплаћени. У припреми је нова операција.”

На другом крају града, Арон Цибулски је седео у башти кафића поред беле фонтане. На екрану његовог телефона појавила се добро позната фотографија. Када је прочитао поруку, Арон помисли:

“Постали су тако лако предвидиви. Сад истом празном пушком хоће да прете и једнима и другима.”

VI

Руски гамбит у Бриселу

Brussels

Џемс Мур, службеник ЦИА у Бриселу познавао је добро Јурија Јаблонског, другог секретара Мисије Руске Федерације у том граду. Виђали су се по пријемима, а пар пута и по озбиљнијим састанцима. Није их било тако често као некада – Џемс је о томе читао у извештајима колега који су пре њега били на служби у главном граду Белгије – јер су америчко-руски односи већ озбиљно захладнели. Али, упркос томе, високи Рус светле косе, на средини тридесетих година, оставио је на Мура утисак изузетног професионалца.

Баш због тога, Џемс Мур је инсистирао да на састанак заказан поводом руске депеше о једном склавонском таблоиду, дође и амерички амбасадор у Белбургу, Кели Рос. Мур није довољно знао о детаљима различитих склавонских сплетки, и плашио се да у разговору са Јаблонским не буде у инфериорном положају. Тако су се, у згради америчке мисије при Европској унији, у броју 13 у улици Цинерстраат у Бриселу, средином јуна, Мур и Рос срели са руским дипломатом.

Светлокоси инжењер из Твера имао је, међутим, и инструкције да део поруке пренесе усмено:

“Склавонија није довољно важна да бисмо због ње ризиковали и вашу и нашу репутацију на Карабалтику. Овлашћен сам да вам пренесем два предлога како би ова ситуација могла да се реши у заједничком интересу.”

Американци су се згледали. Очигледно, информација о опскурном таблоиду “Перформер” била је само повод, али не и главни разлог овог састанка. Рус је наставио:

“Први предлог је прецизан: Склавонија ће се потпуно одрећи интереса у Травунији на западу и Дарданији и Дукловији на југу. Све три територије ћемо признати у потпуности у вашу интересну сферу. Са тако смањеним утицајем и ресурсима, ви ћете Склавонију препустити нама.”

Предлог је деловао као нова Јалта, и очигледно је превазилазио ниво саговорника са обе стране. Мур помисли како ће морати да пише хитну депешу Ларију у Ленгли. Амбасадор Рос је гледао збуњено: он је долазио из чувеног Маршаловог центра, у којем су се окупљали јастребови америчке политике – није био навикао на суптилне дипломатске нагодбе. Обојица Американаца су и даље ћутала па је Јаблонски изнео и други предлог:

“Ако Вам предложена територијална подела Карабалтика не одговара, спремни смо да разговарамо и о другим моделима. Да уместо инцидентног Волфа нађемо неко прелазно решење, неког пристојног и нормалног човека, који не би захтевао да и једни и други стално интервенишемо у детаљима?”

Мур је слегао раменима. Погледао је у амбасадора Роса који је био потпуно збуњен:

“Зар Волф није Ваш адут у Склавонији који нас само обмањује да жели у Европску унију?”

Јаблонски је подигао обрве и рекао:

“Зар не бих слично питање могао и ја Вама да поставим?”

Састанак у америчкој мисији потрајао је само четрдесет пет минута. Јаблонски је дао документацију и пренео поруку за коју је био овлашћен. Американци су то примили к знању. Рус се поздравио и отишао, а Џемс Мур се вратио у своју канцеларију: предстојало му је писање дугог извештаја за Ленгли.

Али, прича се тог дана није и завршила: путник из Белбурга, амбасадор Кели Рос сишао је на улицу и прошетао стотинак метара до нотарске канцеларије извесног Кристијана Хојлебрука. Било је то место које су у Бриселу амерички оперативци већ скоро двадесет година користили за дискретне састанке…

Тог четвртка, код нотара Хојлебрука ушао је склавонски амбасадор при Европској унији, млади дипломата Денис Лопанденко. У амбасади је својој секретарици рекао да иде на ручак, али ће успут свратити до неког од нотара у комшилуку, да овери неку изјаву породичне природе…

“Можете ли ми помоћи да отворим рачун у Триодос банци?” упитао је склавонски дипломата рецепционерку одмах по уласку.

Млада Фламанка на рецепцији била је збуњена. Радило се о једној врло малој банци, готово непознатој у широј јавности, која са становништвом уопште није ни радила. Зашто би се неко, ко је очигледно странац, занимао баш за њу? А онда се сетила да јој је тог јутра најављена “једна неуобичајена посета”. Стара секретарица Лујза рекла јој је и шта треба да буде њен одговор:

“Господа из банке су у сали на првом спрату.”

Хојлебрукова нотарска канцеларија је, међутим, била само у приземљу. Помало рошавим лицем склавонског дипломате прошао је израз олакшања када је чуо унапред договорени одговор. Климнуо је главом и пошао за Фламанком у малу канцеларију иза тоалета…

Амбасадор Рос је од свог саговорника очекивао додатну процену тек изнетог руског предлога. Колико амерички кадрови инсталирани у апарат власти Склавоније заиста имају утицаја? Колико је руских кадрова већ тамо? На кога би се диктатор Волф, од својих сарадника, могао ослонити, ако би му, одједном, и амерички и руски кадрови отказали подршку?

“Само на оне које му је послао Милиус из Дукловије. На шефа полиције Белбурга, и можда још двојицу или тројицу. Али ако би се схватило да нема ништа од тог “европског пута” а да су и Руси љути, тај апарат власти би кренуо убрзано да се руши…”

Амбасадору Лопанденку било је обећано да ће, у случају промене власти у Белбургу, постати политички директор склавонског министарства иностраних послова. Он је већ сасвим добро знао да од руске фракције не може да очекује ништа добро, а да – пошто није био члан ниједне странке – није омиљен ни код својих садашњих шефова, политичара… Тако је, уз мали осећај стида, али велики осећај наде, овај склавонски амбасадор почео да ради за Американце.

Неколико дана касније, техничка влада Склавоније сменила је амбасадора Лопанденка. Предлог за то разрешење дао је лично шеф дипломатије, Игор Дачек. Образложење је било бесмислено, као и обично. Наивна јавност Склавоније у њега није поверовала: била је убеђена да је иза те одлуке заправо једна лепа плавуша која је именована уместо смењеног дипломате: за њу се одавно шушкало да је још једна у низу љубавница премијера Алексиуса Волфа.

О правом разлогу Лопанденковог смењивања: том састанку у нотарској канцеларији, знали су само премијер Волф, који је том приликом донео још једну у низу својих импулсивних одлука, и Арон, који му је ту информацију и пренео, преко своје кртице у Кабинету.

Госпођа Ема јавила се Арону тог поподнева из Брисела, хистерично по свом обичају:

“Зашто је смењен ваш амбасадор при Европској унији? Морам да напишем извештај шефу до вечерас.”

Аронов одговор могла је и да претпостави:

“Руси су почели игру са оним шефом кабинета који је радио за Американце, када су га раскринкали у марту. Сада су открили још једног вашег човека. Воде са 2:0 а ви још нисте ни прешли на њихову половину терена?”

Европско првенство у фудбалу требало је ускоро да почне у Француској. Арон је отприлике знао димензије руског гамбита, и сада се трудио да га максимално искористи како би ослабио Волфов положај. Знао је да ће приписивање овог другог смењивања Русима – иако у њему уопште нису учествовали – значити и релативно брз одговор са друге стране. Размишљао је:

“Могу међусобно сарађивати само ако се осећају равноправним. Дакле, мораће да буде смењен и неко са друге стране. И то релативно брзо, пре самита у Паризу…”

Само десетак дана касније, главна уредница најугледнијег склавонског дневног листа поднела је оставку. Касније ју је у јавности приказивала као отказ који је добила од Волфа. И док се та патетична прича одвијала, Ема је у Бриселу уписала нови резултат: 2:1. У Белбургу је, међутим, Арон уписао 3:0. Њих двоје играли су различите игре, и са различитим противницима…

VII

Све утваре Карабалтика

Ghosts.jpg

Лето те године није било пријатно за оне на власти, на читавом Карабалтику. Ово полуострво, које су историја и географија наместили тако да су се интересне сфере великих сила увек баш на њему пресецале, почетком века било је подељено на десетак државица: никада их није истовремено било више, у целој прошлости Карабалтика.

Једна мања од друге, једна сиромашнија од друге и једна смешнија од друге, после неуспелих експеримената са комунизмом и демократијом, све ове државице су ушле у своју трећу озбиљну заблуду у последњих сто година: популизам.

Скоро сви њихови лидери дошли су на власт користећи чудну комбинацију организованог криминала и страног фактора. Ови први су финансирали разне изборне кампање, очекујући да ће их избор њихових штићеника заштитити од ових других. Ови други су се правили да о овима првима не знају ништа. Штићеници су, са временом, о самима себи стекли утисак да су некакве митске личности, које на крају могу преварити и прве и друге.

Неки штићеници су главом платили ту своју заблуду. Али, у последњој секунди својих живота – оној у којој би их погодио снајперски метак – нису имали времена да о тој заблуди размишљају. Други су, опет, имали времена на претек: бесане ноћи по затворским ћелијама углавном су проводили размишљајући где су то погрешили. Трећи би били само смењени, са мало мање или мало више прљавог веша из својих досијеа, који би увесељавао њихову јавност.

“Искључење првог, другог и трећег степена…” – називао би те три методе Арон у тренуцима када је био добре воље – “…карабалтички рулет одређује кога ће од играча сачекати каква судбина”.

***

У својој канцеларији на шестом спрату стаклене палате у Бриселу, госпођа Ема је на једном зиду поређала увеличане фотографије свих лидера Карабалтика: Милиуса из Дукловије, Карамаркуса из Илирије, Додоа из Травуније, Волфа из Склавоније, Грувиуса из Вардарије… Њихова досијеа била су у полицама испод фотографија.

У једном од три лаптопа на њеном писаћем столу налазили су се уредно поређани фолдери са базама података за сваког од њих: имена независних новинара, поузданих тужилаца, амбициозних полицајаца, завидљивих сарадника, кооперативних наследника, потенцијалних сведока, обичних и оних заштићених… Госпођа Ема је, могли бисмо тако рећи, располагала подацима који су је чинили господаром живота и смрти за ових десетак људи. Десетак људи, који су, опет, погрешно веровали да су баш они господари живота и смрти двадесетак милиона становника Карабалтика.

Ема је устала, узела дебели црни фломастер, и на Карамаркусовој фотографији написала велико латинично слово икс. Овај приглупи политичар из Илирије је већ био завршен случај: његова оставка је била договорена још прошле недеље и њено објављивање очекивало се сутрадан.

И док се Ема играла са фломастером – са помало садистичким изразом у очима зауставила се испред фотографије дебељушкастог травунског Додоа – изненада су две руке прекриле њене очи. Потом је осетила и добро познати пољубац у врат. Знала је да ће Лорд Р. тог дана доћи у Брисел, али очекивала га је нешто касније.

“Ричарде, опет си ме изненадио. Зар ти у ово време ниси имао састанак у штабу НАТО?”

“Завршили смо припреме за самит у Варшави за краће време него што смо очекивали. Хајде покупи ствари, узимаш слободно поподне. Идемо у Лијеж.”

Хотел Рамада Плаза, на обали Мезе у Лијежу, било је Емино и Ричардово омиљено место за љубавне викенде, сваки пут кад би високи Енглез долазио у Белгију, најмање једном, а понекад и два пута месечно. Тог дана је, међутим, био понедељак, и Ема је инстинктивно знала да Лорд Р. – осим уобичајеног, сад већ прилично кратког, секса – има и нешто друго на уму.

“Не једну ствар, заправо, него две.” – Емин љубавник је у њеним очима прочитао непостављено питање док су се облачили да оду на вечеру – “Обе се тичу тебе и требало би да их знаш.”

“Које место ћу добити када ми Енглези напустимо Унију?” – референдум је био заказан за четвртак те недеље и Ема је, предвиђајући његов исход, била забринута за своју каријеру.

Лорд Р. ју је погледао одсутно. Одговор на то питање није знао ни за себе самог, а камоли за њу. Зато се направио да га није ни чуо:

“Прво, Дукловија иде на изборе у октобру. Крени да тражиш замену за Милиуса. И види шта ради онај њихов бивши министар полиције, сада живи у Белбургу и бави се неким коњичким спортом, рекли су данас Американци на састанку да је способан човек. Они то никада не кажу случајно.”

Лорд Р. је потом ћутао неколико тренутака. Обукао је своју плаву поло мајцу, потражио наочаре на ноћном сточићу, и онда одједном рекао:

“Друга ствар се тиче Склавоније. Не знам како да ти објасним, ово се први пут догађа, али податке из твог досијеа о Волфу мораћемо да делимо са Русима…”

“Са Русима?” – Емин глас је од изненађења постао готово крештав – “Податке из мог досијеа? Да делимо са оним одвратним, грозним, лажљивим Русима?”

“Да, са њима. Тако су се шефови договорили. За почетак, договорено је да Руси нама дају документацију о корупцији шефа дипломатије, Игора Дачека, ради се о оним парама које су му сами дали пре четири године када је постао премијер. А ми њима податке о тајним рачунима Волфовог брата Андреаса у Цириху. Ако та размена буде функционисала добро, сарадња ће бити настављена и проширена у септембру.”

За вечером, сенка љубоморе прошла је лицем Лорда Р:

“Ниси ми рекла да си се недавно у Бечу видела са Ароном? О томе морам да читам по извештајима. Да ли сте се лепо провели?”

Ема је била затечена. О свом тајном састанку са Ароном, првог дана маја, није написала никакве извештаје. За тренутак помисли да је самог Арона пратила склавонска тајна служба. Онда је одбацила ту помисао: знала је да је склавонска Агенција већ толико упропашћена политичким сплеткама да оперативну акцију тешко може извести и у Белбургу, а камоли у Бечу

“Ричарде, али ми смо били тамо само пар сати. Дао ми је податке о тим Волфовим паравојним формацијама које су рушиле под фантомкама. И после смо мало причали о оној плавуши, Зелди Михелс, знаш о оној за коју се прича…”

Лорд Р. је прекинуо своју љубавницу:

“Знам све о чему сте причали. И знам да си била резервисала собу у Интерконтиненталу. Коју си после отказала. Него реци ми ти нешто друго. Какав је човек тај Арон?”

“Какав човек? Како то мислиш какав? Па, обичан човек…”

Ема је била збуњена, више питањем на које није имала одговор него сазнањем да је Лорд Р. знао сваки детаљ њеног боравка у Бечу.

“Какав је то човек коме очигледно није било стало до секса са тобом. А већ знамо да му није стало ни до пара. Шта он воли?” – Лорд Р. је одсутно гледао кроз прозор, преко обала Мезе…

“Можда воли своју жену и има довољно пара?”

Ема је дала један сасвим логичан одговор, али Лорд Р. је само нервозно одмахнуо руком:

“Он воли само себе.”

***

Наредног јутра, док су се враћали у Брисел – Лорд Р. је тог поподнева имао Eurostar за Лондон, тачно на време за један вечерњи пријем код Краљице – двоје љубавника је ћутало. Када су већ пролазили источна предграђа Брисела, погледао је Ему, која је упорно куцала поруке на свом мобилном телефону:

“Све те утваре Карабалтика ћемо коначно најурити. И илирске, и вардарске, и травунске и склавонске и дукловијске. За годину дана имаћемо Полуострво очишћено од тих нарко дилера и њихових измишљених политичких партија.”

Ема је поносно климнула главом:

“Моја досијеа су већ сва припремљена. На вама у Колегијуму је да одредите редослед…”

Лорд Р. се међутим нервирао, као и увек када његова љубавница не би успела да погоди ток његових мисли:

“Пусти сад та досијеа. Рекао сам ти да ће то бити завршено. Они су већ сви мртви људи, само то не знају. И нико од њих ме не брине. Једино што ми се овде не уклапа је…”

Лорд Р. је стао на семафору испред Палате правде. Чекао је зелено светло да би скренуо лево према Булевару Ватерло.

“Арон?” – упитала је Ема.

“Да. Арон. За њега немаш никакав досије?”

Зелено светло на семафору се упалило. Лорд Р. је додао гас и јагуар британске амбасаде у Бриселу наставио је да полако клизи према центру града.

“Немам. Заиста. Не само досије. Немам ништа. Чак ни наши агенти у Белбургу нису успели да ископају ништа што би вредело да уђе у досије.” – Ема је била збуњена.

“Тако сам и претпостављао. Професионалац. Сада нам је савезник док не сменимо Волфа. Шта може да нам уради сутра, не смем ни да замислим.”

Аутомобил се зауставио на паркингу железничке станице Gare du Midi. Лорд Р. је овлаш пољубио Ему у образ. Кључеви су остали у контакт брави: Ема ће вратити аутомобил. Узео је торбу са задњег седишта и кренуо према перону пет на којем је већ био постављен Eurostar за Лондон.

“Волф неће издржати дуже од годину дана. Сад кад су се и Руси укључили у пројекат, пропадаће још брже. Арон Цибулски седи у Белбургу, држи оног нашег Барнабија на вези, пола владе и пола опозиције, ко зна кога све у тајним службама, и у положају је да укрсти све те информације. Које после нама даје на кашичицу…”

Воз је полако кренуо из станице док је Лорд Р. био опседнут овим тмурним мислима. Тек нешто касније, када су пролазили тунелом испод Ламанша, Лорд Р. је коначно формулисао ту мисао, ону чији су му се фрагменти мотали у мислима, још од мартовског ручка у ресторану Бенарес на Мејферу:

“На Карабалтику не смемо дозволити јаке људе који немају досијеа а хоће да размишљају. Нисмо више империја, него мала земља која живи само од старе славе. Черчилову грешку из Казерте не смемо поновити. Дакле, одлазак Алексиуса Волфа са власти, ни Арон Цибулски неће смети да преживи. Мораће да буде убијен. Биће најбоље да се то деси истовремено.”

 

VIII

Фатаморгана у Граду светлости

paris

Моћна немачка премијерка, тог јулског дана, није имала времена за појединачне сусрете са својим клијентима са Карабалтика. Већ нервозна због британског напуштања Уније, у страху од даљег губитка позиција у Турској, под притисцима врхова сосптвеног крупног капитала да како зна и уме поправи односе са Русијом, госпођа М. је Карабалтик све више видела као стециште јајара и пробисвета који су ето неким чудом дошли на власт, и сада од ње очекују да на њој вечно и остану.

“Ето, ми нећемо више међусобно да ратујемо, а могли бисмо. И зато ви морате да нас подржавате, иначе ћемо ми поново да ратујемо. Јер ми на Карабалтику ништа друго и не знамо, него да ратујемо. И ако се вама гади да на вашим телевизијама гледате дечје лешеве – ово ипак није Јемен – морате да нас плаћате заувек…”

Кристоф Х, главни дипломатски саветник канцеларке М, формулисао је ових пар реченица на саркастичан начин, али његова шефица је одмахнула главом:

“Није то претеривање. Они то заиста тако мисле. То је све једна банда уцењивача. Американци су потпуно у праву.”

Самит у Граду светлости био је, формално, самит посвећен Карабалтику. Суштински, уочи избора те јесени у Вардарији, Дукловији и Илирији, још увек без владе у Склавонији, и са Травунијом у хаосу, госпођа М. је знала да је њена политика на овом полуострву доживела крах. Зато се и определила да некако одради тај један дан, слика се пар пута и одржи говор који јој је – за ту прилику – написала приправница у кабинету:

“Бар да се Јохана мало увежба. Да неко има користи од ове глупости.” – помислила је госпођа М. док је тог јутра у апартману хотела Џорџ Пети, надомак Јелисејских поља, облачила своје уобичајене црне панталоне.

У сали за доручак већ ју је чекао верни Кристоф Х. У руци је држао депешу:

“Опет неки терористички напад?” – мисли канцеларке биле су у складу са њеним расположењем.

“Ништа тако страшно. Наша амбасада у Белбургу. Herr Дитрих каже да су га протекле вечери двапут звали из кабинета премијера Волфа. Интересују се да ли бисте имали времена за састанак са њим у четири ока…”

“Времена бих можда и имала, али воље не бих. А ни живаца. Да још једном слушам његове лажи. Нека иде код Руса па нека њима то прича.”

Канцеларка је намазала путер и џем од купина на тост. Дани када је могла да једе сланину са јајима били су одавно прошли. Овај посао тражио је велика одрицања.

“Дитрих им је то и рекао, али они инсистирају. Ако немате времена за састанак, бар да се сликате заједно, па ће онда они, за домаће потребе да…”

“Да измисле да је било састанка? То ће да ураде? То су урадили прошли пут. Кристофе, они од мене праве магарца, ти цигански трговци коњима. Ich bin nicht ein Esel!”

Шоља са белом кафом преврнула се када је госпођа М. ударила по столу. Француски конобар је дошао и дискретно почео да сакупља столњак који је морао да се замени.

Канцеларка је устала са стола. Осетила је, као и увек када би се изнервирала, то добро познато гушење у грудима: крвни притисак јој се подизао. Шетала је лево десно као лав у кавезу:

“И шта они сада мисле? Је ли привео правди оне који су му маскирани рушили по престоници? А обећао је. Је ли сменио оног свог кума који је покушао да рекетира наше привреднике? Је ли објаснио откуд његовом брату они рачуни у Цириху? Све је то обећао. Сутра када га Руси коначно пусте низ воду, мене ће разапињати немачке новине и телевизије због подршке коју сам му давала. Ich bin nicht ein Esel!”

Госпођа М. је по други пут рекла како она није магарац, на шта је саветник Кристоф Х. послушно климао главом. Како би је некако смирио, покушао је да јој саопшти једну добру вест:

“Ево, амбасадор Дитрих пише у телеграму како му је јуче обећао да ће због тог ноћног рушења градоначелник Белбурга поднети оставку, али само ако му ми гарантујемо да ће престати ти протести са жутом патком…”

Међутим, јадан  Кристоф је постигао само контраефекат:

“Синдик Малус неће поднети оставку. Он је главни банкар те мафијашке Фамилије. Он им је отварао рачуне по разним острвима…  Он је једна темпирана бомба. Zeitbombe! Ви знате Кристофе да су ме Американци обавестили о томе?”

Уместо одговора на питање своје шефице, Саветник је само збуњено одмахнуо главом. О злоупотребама градоначелника Белбурга њихова соптсвена обавештајна служба, Bundesnachrichtendienst имала је наравно већ повелики досије. Али да их о томе сад већ обавештавају и америчке колеге, још није знао. 

“Госпођо, они од нас хоће да направе магарце.” – рекао је тужно.

Кристоф Х. је, наравно, мислио на Ленгли. Канцеларка, опседнута својом фикс идејом, схватила га је погрешно:

“Сви који на Карабалтику нешто некоме верују, на крају испадну магарци.”

Шеф протокола немачке делегације обавестио је Сузану да “канцеларка овог пута нема времена ни за састанак ни за сликање”. Уместо ње, поруке премијеру Волфу пренеће премијер једне мале алпске земље…

Самит у Граду светлости је ипак одлучио да Склавонија отпочне дуго одлагане преговоре са Европском унијом у осетљивим областима правосуђа, људских права и безбедности. И док је Сузана журила да ову вест представи у склавонским медијима као што бољу, Алексиус Волф није се мирио са судбином. У склавонскоj амбасади, сат времена уочи почетка свечане вечере у Јелисејској палати, почео је да пише СМС поруку. Размишљао је:

“Ако ништа друго, бар када бих за вечером могао да седнем поред ње. То би камере снимиле, и онда бих поново имао нешто са чим бих се вратио кући…”

Није се усудио да ту молбу одмах тако и формулише. Написао је, уместо тога, кратку куртоазну поруку, пар лепих речи у којима се захвалио на подршци…

“Hope to see you later this evening again?”

 Волф се потом сетио да се њих двоје заправо и нису видели – ван пленарне седнице у сали са преко сто људи – и да је последња реч заправо сувишна. Онда ју је избрисао. Оставио је међутим знак питања на крају поруке. Знак да очекује одговор.

“Добро, можда је у гужви или уморна, па ми неће одговорити одмах, него касније.” – тешио се Волф док је притискао зелено дугме на телефону.

Устао је и погледао кроз прозор. Улицом Леонардо да Винчи, у којој се налазила склавонска амбасада, пролазила су двојица елегантно одевених млађих мушкараца црне пути. Биле су то вероватно прве комшије из амбасада Обале слоноваче или Конга. Волф помисли на свој живот, на четврт века пораза и заблуда, превара и издаја, понижавања и очајања. На тако скупо плаћен успон до врха, на коме сада не зна шта да ради… Нема више где да иде, а не може ни да се врати назад…

У том тренутку, зачуо је рески звук са свог мобилног телефона.

“Није прошло ни тридесетак секунди…” – помислио је – “… а ево, већ ми је одговорила.”

У трену, Волф се створио поред стола и грозничаво притиснуо тастер са малим ковертом који је отварао повратну СМС поруку. Али, уместо одговора немачке канцеларке, на дисплеју Волфовог телефона појавила се системска порука немачког оператера:

“Die Wahl nicht existieren”

Број који сте изабрали не постоји…

***

Самит у Граду светлости омогућио је да Склавонија отвори два важна поглавља у преговорима са Европском унијом. Али, та два поглавља за која је Волф веровао да ће бити коначан доказ његове мудрости и државничке вештине, онај коначан доказ који ће моћи да донесе кући и славодобитно баци пред ноге руљи која је у њега увек сумњала, онако како су римски императори пред ноге руље бацали заробљене владаре Истока, та два поглавља претворила су се на крају у нешто сасвим друго.

Без подршке моћне немачке канцеларке, са свим хијенама Карабалтика пуштеним на њега – политичари Илирије и мухамедански политичари из Травуније међу њима су предњачили – са стално новим захтевима, Волф је добио и два поглавља.

Када се угасе телевизијске камере и оперу чаше са шампањцем, та два поглавља значила су право европских контролора, читавих легија тих бирократа, да контролишу сваки случај који би могао да их заинтересује. У сваком суду, тужилаштву, министарству, агенцији или другом органу државне управе. Европска администрација је отварањем тих поглавља и званично ставила склавонску администрацију под неку врсту старатељства.

Медени месец Волфа и европских лидера одавно је прошло. У Граду светлости, Данајци су му дали свој последњи, заостали, свадбени поклон. Два поглавља, тај Тројански коњ, постајала су полако две омче око Волфовог врата.

Целокупна паралелна структура моћи у Склавонији: маскирани разбојници уместо полицајаца, расправе у винском подруму уместо судница, неколицина олигарха уместо банака – све је то могли функционисати само док нико споља није имао чак ни увид, а још мање контролу, над оним што се догађа.

“Ви уживате моју пуну подршку.” – рекла је канцеларка М. пре два лета у Берлину, када му је на тераси дала тај број мобилног телефона – “И јавите ми се увек лично, кад год Вам нешто буде било потребно.”

Ослањајући се на тај број – који иначе ниједном није позвао – Алексиус Волф се заваравао да ће и та европска контрола бити само ствар формалности. Ако нешто крене како не би требало, мислио је, увек ћу моћи да јој се јавим…

Тог јулског понедељка склавонски премијер добио је поглавља за која је тако дуго молио. И схватио је да бира непостојећи број. Алексиус Волф дошао је у Град светлости очекујући бајку. Враћао се у Белбург са фатаморганом…

IX

Марионете изнад кукавичјег гнезда

mental

Топла, спарна јулска поподнева притисла су Белбург. Дани који би се завршавали олујним кишама понављали су се, један налик другоме, као јаје јајету. Од избора у Склавонији прошла су скоро пуна три месеца, али владе још није било. Изгледало је као да је, са сваким новим даном, Склавонија све даља од владе. Или бар од те владе, за коју је погрешно била уверена да ће је добити…

Оно што је на почетку изгледало као одлагање из спољнополитичких разлога – склавонски аналитичари уживали су у тим теоријама о мудром премијеру Волфу који игра неку, само њему познату, игру између Русије и Запада – полако је почело да поприма много опасније обрисе.

Арон је тог јутра добио још једну у низу информација о пословно-криминалним групама које су биле заинтересоване да на нека кључна места у Волфовој администрацији доведу своје људе. “И овај је њихов” – помисли Арон, више са осећајем самозадовољства зато што је тако нешто предвидео још пре пола године, него чуђења – “питање је само да ли ће конкуренти више да плате”.

Ипак, ни то није била потпуна истина. За разлику од страних дипломата, новинара и аналитичара – а сви они су мање или више, поверовали у причу о наводним страним утицајима на формирање владе СклавонијеАрон Цибулски је добро знао тајну премијера Волфа. Ону тајну, о којој није хтео – заправо смео – да прича ни са најближим сарадницима.

Још од средине претходне године, Алексиус Волф – опседнут идејом о сопственој величини, значају и историјској мисији – почео је да све више презире своје колеге министре са којима је радио. На његово ужасавање, склавонска јавност је, са сваким даном, сазнавала све више детаља о тим опскурним људима – сумњиве прошлости, несумњивог неморала, лажних диплома и правих кривичних дела иза себе. Фрустрација коју је осећао при сваком погледу на ту људску менажерију био је заправо онај главни, пресудни, разлог да се Алексиус Волф одлучи на те, потпуно непотребне, ванредне изборе наредног пролећа. Здравој памети, и свим паметним саветима упркос.

У својој глави, уместо полусвета којим је био окружен, Алексиус Волф је сањарио о идеалној влади – врхунским стручњацима, угледним људима, поштеним, вредним и достојним да буду његови министри, како је он то замишљао. Као што активни угаљ, у гас маски, неутралише бојне отрове, тако би и ти идеални људи, мислио је Волф, седећи око њега, покупили све оне прљавштине којима је он сам, у претходних четврт века, био окаљан.

Једини проблем је био у томе што угледне људе Алексиус Волф није могао да нађе. Оне који су га на коленима молили да уђу у његову владу, Волф је презирао. Док су они, које је Волф молио да му буду министри, њега презирали.

***

Арон Цибулски погледа још једном на анализу коју је за њега припремио врхунски белбуршки неуропсихијатар:

“Закаснели пубертет. Непотпуно формирана личност. Несигурна у себе. Са сталном потребом да добија спољне, видљиве, знакове подршке и уважавања. Ирационални страхови. Неспособност планирања и предвиђања у дужем временском хоризонту. Лако подложан манипулацијама.”

Потом је документ пажљиво вратио у велики жути коверат. Са зида је померио велику слику, отворио врата од сефа и одложио коверат на врх омање хрпе папира. Затворио је сеф и тек онда два пута кратко притиснуо дугме на телефону. Није ни подизао слушалицу. Секретарица Ванда је већ знала уобичајени знак свог шефа да гост може да уђе.

Арон је узео лулу и гледао кроз прозор своје канцеларије. Ванда је унела две чаше са вискијем и посуду са ледом. Гост је нешто причао, али га Арон није слушао. Размишљао је:

“Он дакле ништа не чека. Него напросто не може да се суочи са истином. И заварава се да ће наћи те идеалне људе о којима сањари. Могао је да формира владу одмах, и поново узме исте шибицаре који су му већ у овој. Али тиме би признао да је будала. А после три или четири месеца чекања, тек неће моћи себи да дозволи да узме тај шкарт од људи поново. Јер би онда испао још већа будала.”

Арону је било јасно да мандатар тако постаје заробљеник сопствених илузија – лажне слике коју је о себи направио, превеликих очекивања које је створио у једном незрелом друштву, нереалних обећања које је дао многим опасним играчима, и споља и изнутра. Арон је полако почео да га доживљава – па и јавно понекад зове – “Вечитим Мандатаром”. Цинизам те фразе био је наравно префињен – подразумевао је да ће се Волф увек осећати само као мандатар, чак и онда када то више, формално гледано, не би био.

“Ако  бих прихватио да будем министар у Волфовој влади, да ли би ти могао да ме заштитиш ако ствари пођу онако како не би требало?”

Угледни професор из Белбурга и дописни члан Склавонске академије наука и уметности, поставио је ово питање пре пар минута. Сада га је поновио и дискретно се накашљао. Арон је први пут прећутао одговор. Сада се окренуо према свом госту, узео лулу и пажљиво почео да је чисти:

“Наравно да бих могао. Твоја заштита не би захтевала ангажовање посебно великих ресурса.”

Иако је клима уређај радио све време, професор се знојио. Сада је његовим лицем прошао талас олакшања. Био је, међутим, сасвим краткотрајан јер је Арон наставио:

“Могао бих, али то не бих учинио. Препустио бих те твојој судбини. Каква год да буде.”

Професор га је погледао ужаснуто. Није очекивао овако бруталан одговор. Онда је направио још једну грешку – већ сам долазак код Арона, на ову тему, била је несумњиво његова прва грешка – и покушао да се нагађа:

“Али, ако бих био члан те владе, могао бих да ти будем од користи. Давао бих ти информације изнутра.”

Арон одмахну главом, са изразом лица у којем су били помешани умор и гађење:

“Не би ми био ни од какве користи. Ресор који ти се нуди троши паре, а не зарађује их. Ту углавном и нема битних информација. А оно мало што има, о намештеним тендерима за екипе блиске Волфовом брату и куму, ти ионако нећеш ни знати. Осетљиве операције ће водити други ниво састављен од његових поверљивих људи. Ти ниси међу њима, нити ћеш икада бити.”

Професор је почео да брише зној са чела, а Арон је наставио:

“Дакле, мени тамо не би могао да будеш ни од какве користи. Био би од користи само Волфу, и то као фикус који би он около водио и показивао. Зашто бих ти ја онда уопште пружио икакву заштиту када тај ваш Титаник налети на ледени брег? Дај ми само један добар разлог за то и размислићу.”

Гост је почео да се врпољи на столици. Попио је на искап чашу вискија којом је био понуђен:

“Никада нисам био министар. Помагао сам све власти у последњих тридесет година. Једино овај човек се сетио да ме позове. Знаш, Верица би била тако срећна ако би…”

Професор је говорио готово плачним гласом, надајући се да ће помињање његове жене, Аронове школске другарице, изазвати бар мало сажаљења. Била је то трећа његова грешка. Арон помисли како је она лепа плава девојчица завршила са оваквом моралном наказом. Гађење је на његовом лицу коначно превладало умор. Прекинуо је свог саговорника:

“Верица би била срећна да постане госпођа министарка, знам. На теби је да донесеш одлуку и платиш цену за своју одлуку. Као и на свима нама, уосталом.”

Разговор је, практично, био завршен. Кандидат за министра је заустио да још нешто каже да би потом, видевши израз Ароновог лица, од тога одустао. Његов домаћин је кратко климнуо главом. Овог пута није га испратио до врата. Уместо тога, када је гост био на самом излазу, рекао му је:

“Знаш, једног дана ћеш ми бити захвалан због данашњег дана. Биће то влада у лету изнад  кукавичјег гнезда. Оно што осећаш сада није ни близу онога што би осећао тамо.”

***

У наредне две недеље још двојица кандидата за Волфове министре – један угледни бизнисмен и један високи државни функционер – разговарали су са Ароном, на исту тему. И, мада ови разговори нису били толико непријатни као овај са Професором који смо описали, Аронова порука је увек била неумољиво иста: улазак у Волфову владу подразумева ризик који се мора прихватити, и – ако ствари пођу “како не би требало” – платити. Седења на две столице неће бити…

Бизнисмену, коме је Волф за чланство у влади обећао повољан кредит склавонске државне банке, Арон је додуше помогао да добије кредит једне западне банке. Државни функционер се много мање двоумио – он је већ, више него што је и сам тога био свестан, био Аронов истомишљеник и вредан извор информација.

Прва половина јула препустила је тако место другој, која је полако клизила ка свом крају. Како би Волфу пао на памет нови кандидат за министра, тако је поуздани извор из Кабинета јављао Арону његово или њено име. И онда би се механизам дискретних упозорења понављао.

Шаховска партија у Белбургу улазила је тих јулских дана у средишњицу. Руски гамбит коштаће у наредних пар месеци обе стране по два пешака и једну лаку фигуру. Разне комбинације сада су се отварале пред играчима. Сат је неумољиво откуцавао…

Суочен са новим и све већим захтевима и све тежим притисцима са Запада, са претњама и уценама Руса, са лицемерјем медија који су га черечили у бесомучној борби за тираж и зараду, са нестрпљењем сопственог народа коме је било већ дојадило да слуша о том бољем животу који никако није долазио, запетљан до гуше у сукобе између сопствених сарадника и финансијера, и читајући све више полицијских извештаја о њиховим злоупотребама, Алексиус Волф је убрзано пропадао, психолошки и физички.

Као у роману Оскара Вајлда, “Слика Доријана Греја”, сопствена слика коју је около остављао бивала је све ружнија и све тужнија.

***

“Ускоро…” – помислио је Арон – “… више неће бити довољно да само рушимо. Мораћемо почети и да градимо. Тајна сваке успешне револуције није у инжењерингу рушења, него у географији грађења.”

И тек тог дана, када је из три озбиљна извора – два страна и једног домаћег – добио потврду своје раније претпоставке да се Алексиус Волф неће усудити чак ни да формира нову владу, Арон је по први пут почео озбиљно да размишља о могућим решењима за оне људе који ће га наследити.

Знао је да му је потребно двоје људи: једна жена и један мушкарац. Једно од њих имаће задатак да демонтира метастазе организованог криминала које су се за време Волфове власти укорениле готово у сваком делу државне управе у Склавонији. Друго ће имати задатак да на рушевинама које је Волф оставио изгради једну нову државу. То двоје људи биће различити и по својој прошлости и по природи, али посао ће моћи да обаве само радећи заједно.

“Једина разлика између свеца и грешника је да сваки светац има прошлост, а сваки грешник будућност.”

Пре више од сто година, стари монах у драми Оскара Вајлда “Жена без будућности” описао је и главну дилему са којом ће се наши јунаци суочити ове јесени, дилему којом ћемо се бавити у петом наставку наших “Прича из Склавоније”: и свеци и грешници биће принуђени да заложе оно што имају – први своју прошлост а други своју будућност – и то заједно, јер другог избора неће имати.

***

SuárezОвај текст посвећен је успомени на шпанског политичара Адолфа Суареса (1932-2014), првог премијера ове земље после четири деценије фашистичке диктатуре Франциска Франка. Адолфо Суарес успео је да демонтира све механизме шпанског фашизма, и од Шпаније за само пет година направи једну модерну, уређену и пристојну државу, без једног јединог испаљеног метка.

Advertisements