Mona Lisa

“Povratak prvim principima Republike je ponekad prouzrokovan jednostavnim vrlinama jednog čoveka. Njegov dobar primer ima takav uticaj da se dobri ljudi trude da ga oponašaju, dok su oni drugi posramljeni da vode život toliko suprotan njegovom primeru.”

(Nikolo Makijaveli, “Vladalac”)

I

Prolog: šest reči za skicu

Leonardo

Za šest meseci od današnjeg dana biće raspisani izbori za petog predsednika Republike Srbije. Za osam meseci, ti izbori će biti završeni. Za nešto manje od devet meseci on ili ona će položiti zakletvu i početi da vrši svoju dužnost.

Srbija će ući u novu eru, ili možda neće. To će zavisiti od našeg izbora, a naš izbor zavisiće opet od ljudi koji će odlučiti da u tu izbornu trku uđu.

Ako budemo izabrali dobro, vrlo je verovatno da će baš taj izbor predstavljati onu kopernikansku tačku obrta, onaj arhimedovski oslonac na kojem će se temeljiti i sve buduće – duge, strpljive i teške ali neophodne – promene. Ako ponovo budemo izabrali loše, možda više nikada nećemo ništa ni birati.

Kako ćemo postupiti, da li ćemo izabrati dobro ili loše, to prevashodno zavisi od kandidata između kojih ćemo taj izbor morati da napravimo. Zaista, mi ne biramo između idealnih likova iz naše mašte već živih ljudi, i nikada ne možemo izabrati ništa bolje od onoga što nam je na raspolaganju.

Leonardo da Vinči, autor Mona Lize, jednom je rekao:

“Postoje tri vrste ljudi: oni koji vide, oni koji vide samo ono što im je pokazano, i oni koji ne vide.”

Oni koji ne vide verovatno ovaj tekst neće ni pročitati. Svi mi ostali, koji smo do sada gledali samo ono što nam je bilo pokazano, trebalo bi da uložimo mali intelektualni napor i pokušamo da zamislimo jednu skicu. Od toga da li ćemo, i kako, u stvarnosti od te skice napraviti portret, zavisi i hoćemo li na kraju progledati.

Kakav bi trebalo da bude predsednik Srbije koga bismo želeli da izaberemo sledećeg proleća? Šta od njega očekujemo? Šta smo, za uzvrat, spremni da mu obećamo?

“Sve velike stvari su jednostavne, i mnogo njih može biti izraženo u samo jednoj reči: sloboda, pravda, čast, dužnost, milost, nada.” – rekao je jednom prilikom britanski ratni premijer, Vinston Čerčil.

I samo po jedna takva reč, zaista, mogla bi da bude dovoljna da opišemo i onih nekoliko osobina koje očekujemo od novog predsednika Srbije. Šest takvih reči, šest grubih poteza kičicom potrebnih da nacrtamo našu skicu, opisane su u ovom tekstu. To su: horizonti, Republika, zakoni, Kapija, prošlost i budućnost.

II

Horizonti

Horizon

“Svi živimo pod istim nebom, ali nemamo svi isti horizont”, rekao je jednom prilikom Konrad Adenauer, prvi posleratni kancelar Savezne republike Nemačke i arhitekta političke, privredne i društvene obnove ove zemlje u najtežem trenutku njene moderne istorije.

Od Predsednika Srbije ne očekujemo da bude ono što se, najčešće patetično, u kulturnim i psihološkim obrascima nedozrelih naroda, naziva “ocem nacije”. Još manje bi bilo dobro da čak i on sam to priželjkuje. Sasvim bi, dakle, bilo dovoljno bilo da budući predsednik bude samo dobar otac svoje porodice.

Međutim, od njega svakako očekujemo da ima šire horizonte od nas ostalih, kojima rukovođenje državnim poslovima nije svakodnevni posao. I kao što od mašinovođe očekujemo da bolje od nas putnika poznaje svoju prugu a od pekara testo od kojeg mesi svoj hleb, tako ćemo i od predsednika očekivati da vidi i šire i dalje, da predviđa pažljivije i bolje, od nas drugih. To će mu, jednostavno, biti posao.

Svet u kojem živimo postaje sve složeniji a njegovi izazovi sve brojniji. Stare strukture, vrednosti, savezništva i autoriteti često ne mogu da odole tim izazovima. Ne retko, prazan prostor koji se tako stvara ispunjavaju opsenari koji se predstavljaju kao mađioničari. I veći narodi i bogatije zemlje od nas, u želji da postignu toliko sanjanu iluziju bezbednosti, žrtvuju delić po delić svoje slobode. Ali posle svake takve žrtve, imaju i manje bezbednosti i manje slobode i, na kraju, manje samopoštovanja nego ranije.

Od predsednika nećemo očekivati da, umesto nas, donosi one odluke koje moramo doneti svi zajedno. Takav eskapizam bio bi ne samo nepošten – i prema njemu i prema nama samima – nego i štetan. Ali, od predsednika ćemo svakako očekivati da nam približi svoje horizonte, pošteno i odgovorno saopšti svoje procene, i pomogne nam da, iz mnoštva odluka koje ćemo morati da donesemo, izaberemo one najmudrije.

Rešenja koja će obezbediti najbolji mogući, optimalni odnos između spoljne i unutrašnje slobode – a mnogi su danas olako skloni da ova dva horizonta slobode posmatraju kao međusobno protivrečne – biće ono čime će se, u suštini, baviti novi predsednik Srbije.

U proteklih četvrt veka, tumarajući između prošlosti koje smo se grčevito držali i budućnosti u koju nikako nismo ulazili, uvek razapeti na novim granicama, i geografskim i mentalnim, koje su odmah postajale sporne, rasipajući već ionako oskudne resurse i postajući sve siromašniji, i materijalnim dobrima ali i duhom, udaljili smo se od glavnih tokova kontinenta na kojem živimo. Postali smo njegova problematična, zaostala i uspavana periferija.

Jer, kako je to još Miroslav Krleža napisao:

“Jedno je kozmopolitska literatura zapadnih velegradova, a drugo politička stvarnost porobljenog naroda kojem pripadaš. Nije isto pisati liriku kao kolonijalno fijakersko kljuse koje sa svojim narodom tegli tuđe fijakere: „La marquise sorti a cinq heueres“ ili se vozikati u kočiji kao prava autentična markiza.”

Dalekovidost – da se u mnoštvu puteva pred nama uoči baš onaj kojim se izlazi iz jarma tog “kolonijalnog fijakerskog kljuseta” – ali isto tako i strpljivost da se, sve dok budemo išli tim putem, teret koji kljuse nosi bar malo olakša, dva su najvažnija horizonta koje će pred očima morati da ima novi predsednik Srbije.

Između onog dalekog i ovog bliskog puta, na predsedniku će biti da prvi uoči, prepozna i izbegne razne fatamorgane, koje bi svojim lažnim blještavilom – kao prikaze oaza žedne putnike u pustinji – sve nas zajedno odvukle sa oba puta, natrag u zonu obmana i iluzija.

Zato Predsednik može biti i dobar, i vredan, i pošten, i obrazovan čovek. Može biti čak i mudar. Ali, nijedna od tih vrlina sama za sebe, pa ni sve one zajedno, neće biti dovoljne ako ne bude mogao da uoči, prepozna, oceni i predvidi horizonte koji su pred nama.

III

Republika

ARC

“Nema primirja sa ljudima kojima je Republika predstavljala špekulaciju a revolucija zanat”  – rekao je francuski revolucionar Maksimilijan Robespjer u jednom od svojih poznatijih govora.

Republika – res publica – znači javnu stvar. Ona podrazumeva dva prethodno rešena pitanja: najpre, precizno povučenu granicu između privatnog i javnog i, drugo, mehanizme kojima se, u sferi onog što je ostalo javno, omogućava učešće svakoga ko je za to zainteresovan.

Oba ova pitanja, u današnjoj Srbiji, nisu rešena. Granica između privatnog i javnog postaje sve više zamagljena, pa se i na jednoj i na drugoj njenoj strani sve češće nađe po neki uljez. Mnogi javni poslovi vrše se, faktički, u privatnom a ne u javnom interesu. Istovremeno, u mnoge pore naših privatnih života sve više ulazi preterano ljubopitljiva i agresivna država.

Republika znači, isto tako, i podelu vlasti. Sistem u kojem svaku granu vlasti kontrolišu preostale dve, i u kojem nijedan pojedinac ne može da tretira javni posao kao privatni domen.

Kancelarija predsednika Republike, staro zdanje na Andrićevom vencu u centru Beograda, trebalo bi da postane utočište za svakog onog državnog funkcionera, ili čak i službenika, koji se bude našao u nevolji zato što hoće da radi svoj posao po zakonu.

I bez obzira da li će se raditi o sudiji, policajcu, službeniku katastra, porezniku ili lekaru, svima njima bi ovo zdanje moralo – već samim svojim postojanjem – da pruži sigurnost i podršku u trenucima kada se budu našli u profesionalnoj ili etičkoj dilemi.

Svejedno da li će integritet profesije ugrožavati interesi političara, krupnog kapitala, stranaca ili organizovanog kriminala (a svi smo toliko puta viđali razne hibridne oblike sa po dva, tri ili sva četiri tipa ovih interesa zajedno), zdanje na Andrićevom vencu moralo bi za sve njih da ostane nedodirljivo.

Ono jeste simbol, ali je i poslednja odbrana, Republike, te naše zajedničke Nojeve barke.

 

IV

Zakoni

Law

“Nema surovije tiranije od one koja se vrši pod plaštom zakona i u ime pravde.” – napisao je francuski pravnik, književnik, filozof i mason, Šarl de Monteskje, u svom životnom delu “O duhu zakona”.

Obezbeđivanje funkcionisanja zakona i institucija pravne države svakako će biti jedan od najtežih poslova novog predsednika Srbije. Reč je, zapravo, o obezbeđivanju takvog ustrojstva vlasti u kojem se – da citiramo opet Monteskjea – “nijedan čovek neće plašiti nijednog drugog čoveka”.

 

O poštovanju zakona Republike brine se, naravno, sudska vlast. Međutim, ovde o zakonima ne govorimo u tehničkom, nego u suštinskom smislu. Poštovanje zakona – a ono se, mutatis mutandis, svodi na poštovanje institucija – jedan je od temelja Republike. Samim tim će i obezbeđivanje ukupnog pravnog, političkog i društvenog ambijenta u kojem će se to poštovanje povratiti biti jedan od najvažnijih zadataka novog predsednika.

Predsednik će se, po preuzimanju dužnosti, suočiti sa široko rasprostranjenom praksom sistemskog kršenja zakona kao i privatizacije institucija zaduženih da tu praksu sprečavaju. On će svakako morati da od samog početka posveti pažnju i tzv. preventivnoj kontroli zakona, odnosno da šire koristi tzv. suspenzivni veto na koji mu Ustav daje pravo.

U izuzetnim slučajevima, Predsednik će verovatno morati i da sam inicira kontrolu ustavnosti pojedinih zakona i tako indirektno – svojim autoritetom – obezbedi aktivniju ulogu Ustavnog suda u kontroli ustavnosti i zakonitosti.

Ponovna izgradnja institucija – taj proces koji je, kao sijamski blizanac, povezan sa poštovanjem zakona, biće takođe u vrhu prioriteta novog predsednika. Njegovo ostvarivanje će, pre svega, zahtevati ponovno obezbeđivanje striktne podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku – podele koja opet neće biti moguća bez suštinske departizacije dve od te tri grane, sve do mere u kojoj će institucije svake od njih moći nesmetano da funkcionišu.

S obzirom na stepen i intenzitet političko-partijskog uticaja na institucije i ovaj proces departizacije moraće, barem u samom početku, da bude vrlo radikalan.

Dalje, Predsednik će, političkim autoritetom koji će nužno proizilaziti iz činjenice da će biti jedini inokosni organ vlasti izabran na direktnim izborima, ali isto tako i pretpostavljenom snagom svog ličnog moralnog autoriteta, morati da podstakne postepenu, ali temeljnu rekonstrukciju institucija urušenih u prethodnom periodu: materijalnu, normativnu i kadrovsku.

Srbija, kao i druge ozbiljne zemlje, moraće da izgradi svoju “duboku državu”, odnosno mehanizme koji obezbeđuju da nijedan pojedinac, ma koliko političku podršku on možda u nekom trenutku imao, ne može da donosi odluke potpuno sam, u trenutku euforije ili depresije, sasvim svejedno.

Dakle, i pisci, i izvršioci i kontrolori zakona moraće međusobno da kontrolišu jedni druge. Procedure te kontrole obezbediće da sve njih zajedno ne kontrolišu oni, i spolja i iznutra, koji na to nemaju pravo. Postizanje takvog standarda biće jedan od temeljnih zadataka novog predsednika.

 

V

Kapije

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

“Vrata su zatvorena samo na grobljima, na dućanima propalih trgovaca, na kućama u kojima je bolest ili kakva druga nesreća i na tamnicama.” – napisao je nobelovac Ivo Andrić u svojoj knjizi stihova u prozi, Ex Ponto, napisanoj pre gotovo celog veka, u još jednoj od naših prelomnih godina, 1918.

Srbija koju želimo nije zemlja zatvorenih vrata. Njeni trgovci, naučnici, sportisti i turisti treba iz nje da odlaze, i da se u nju vraćaju, radosno i slobodno. Baš kao što, radosno i slobodno, u nju treba da dolaze i ljudi iz sveta, bliskog i dalekog.

Predsednik kojeg treba da izaberemo nije, dakle, neki namrgođeni čuvar zaključane kapije nego istovremeno i radoznali putnik i dobronamerni domaćin, čovek koji će nas predstavljati u svetu, bliskom i dalekom, i koji će taj svet dovoditi, i primati, kod nas.

Od njega nećemo očekivati samo da nas tom prilikom ne obruka, nego mnogo više: da nas uvek predstavi makar malo boljim nego što zaista jesmo.

Od Predsednika nećemo očekivati ni da se tom svetu izvinjava, u ime svih nas, za ono što su radili neki, a posebno ne za ono što nije radio niko. Biće sasvim dovoljno da se izvini, kad se za tim ukaže potreba, za ono što bude, ili ne bude, uradio sam. I to nama, a ne bilo kome sa strane.

Ali, kapija koju moramo otvoriti nije samo ona fizička, prema svetu u kojem se nalazimo, nego i ona imaginarna, u našoj svesti. Sva osvajanja slobode su u svojoj suštini hegelovska – dijalektički odnosi slobode i nužnosti – i svode se na osvajanje znanja. Samo čovek koji zna može biti slobodan.

Već sama svest o razlici između ukupne sume znanja koju, kao društvo imamo danas, i one sume znanja koja nam je neophodna da budemo ravnopravni – pa samim tim i slobodni – u svetu u kojem živimo, nosi u sebi jedan pobunjenički, revolucionarni, kvalitet.

Predsednik koji će sam imati tu svest biće u stanju da otvori i tu drugu, imaginarnu kapiju, onu u našoj kolektivnoj svesti. Kapiju koja nam je, samo u retkim trenucima u poslednja dva veka, uvek ostajala samo poluotvorena.

Jer, borba za znanje je, u svojoj suštini, borba za slobodu, kao što je to lepo rekao Robespjer:

“Tajna slobode leži u obrazovanju ljudi, dok je tajna tiranije u njihovom držanju u neznanju.”

VI

Prošlost

Breugel

“Istorija je verzija prošlih događaja o kojima su ljudi odlučili da se dogovore.” – rekao je jednom prilikom Napoleon Bonaparta.

Mi smo danas isuviše opterećeni različitim gledištima o mnogim važnim događajima u našoj prošlosti, kako onoj bližoj tako i daljoj. Skloni smo da razlikama koje među nama postoje o jučerašnjem danu pridamo veći značaj nego našoj saglasnosti o današnjem, a posebno o sutrašnjem danu.

Vrlo često mislimo da je ishod istorijskih događaja moguće promeniti našom naknadnom raspravom o njima. Ta zabluda nas stalno uvodi u ponovno preispitivanje prošlosti – savezništava i ratova, revolucija i atentata, lidera i zavera – kao da je tu prošlost moguće naknadno promeniti.

Zbog toga već dugo, podele koje proizilaze iz naših različitih shvatanja prošlosti blokiraju svaki razgovor o budućnosti. Jer, te podele u sebi nose i ideološke elemente koje onda, nepotrebno, projektujemo i na sadašnjost.

Novi predsednik Srbije morao bi da zauzme jedan drugačiji, racionalan, ozbiljan i dostojanstven, odnos prema zajedničkoj prošlosti. Kao simbol jedinstva države on bi morao da pruži ključni doprinos da traumatična iskustva ostavimo iza sebe, otprilike na način na koji je to uradila Španija krajem sedamdesetih godina prošlog veka.

I dok će svako od nas, o pitanjima iz prošlosti oko kojih se sporimo, zadržati svoj lični stav, bilo bi van granica dobrog ukusa da Predsednik svoj sopstveni stav i vrednosne sudove nameće u javnom diskursu, a posebno da, na osnovu stavova o prošlosti, vrednuje događaje, ljude i ideje danas.

I upravo zbog toga, zbog neophodnosti da se prevaziđu nasleđene podele, i tako sa vremenom izgradi jedan novi identitet, izvan tradicionalne paradigme pobednika i poraženih, novi predsednik Srbije ne bi trebalo da bude niko od onih političara koji su aktivno učestvovali u burnim događajima devedesetih godina prošlog veka, bez obzira na kojoj strani i sa kojim motivima.

Samo takav predsednik bez hipoteka, kako onih spoljnih, iz Ratova za jugoslovensko nasleđe, tako i onih unutrašnjih, iz dubokih političkih i društvenih sukoba koji su potresali samu Srbiju, mogao bi rasterećen da ode i u Zagreb, i u Sarajevo i u Prištinu, ali isto tako i na bilo koje drugo mesto, u Evropi ili u samoj Srbiji svejedno.

 

VII

Budućnost

Clock

“Iz nade u moguću budućnost, mnogi ljudi su spremni da podnesu ogromne žrtve, možda čak i da daju svoj život, vođeni prorocima, vizionarima, harizmatičnim propovednicima i opčiniteljima, koji potpaljuju maštu svojih slušalaca vizijom budućeg Raja na Zemlji” – pisao je Umberto Eko u svojoj “Istoriji mitskih zemalja”.

Predsednik koji je nama potreban nije ni prorok, ni opčinitelj, ni harizmatični propovednik iz Ekovih romana. Zemlja u kojoj želimo da živimo nije mitska, nego stvarna.

Predsednik, dalje, nije onaj od kojeg ćemo očekivati da nam obezbedi taj – već sveden na nivo otrcane fraze – “bolji život”. Bolji život nam ionako ne može obezbediti niko drugi osim nas samih.

Budućnost u koju idemo, na nejasnoj granici između stvarnog i mogućeg, ostvarenog i željenog, često smo skloni da tumačimo kao modernost. Ali, ako modernost shvatimo kao “život bez iluzija i bez razočarenja”, kako ju je definisao italijanski levičar Antonio Gramši, onda ona nije nužno i budućnost.

Od predsednika ćemo, dakle, sa pravom očekivati da nam dozvoli naše iluzije, ali isto tako i da nas nepotrebno ne pothranjuje u njima – ne samo da bi nas poštedeo Gramšijevih “razočarenja” nego i zato da bismo, one iluzije koje se na kraju pokažu kao moguće, uspeli i da ostvarimo.

“Budala nekada o sebi misli da je mudra. Ali mudar čovek zna da je budala.” – napisao je Vilijem Šekspir u svojoj romantičnoj komediji “Kako vam drago”.

Mudar predsednik znaće svoje lične, unutrašnje granice, i moći će da spozna one spoljne granice, koje će mu postaviti vreme u kojem će raditi. Znaće, dakle – da parafraziramo Šekspira – kada će, zašto, koliko dugo, i oko kojih pitanja, morati i sam da bude budala.

Ali isto tako, shvataće da razliku između stvarnog i mogućeg, najčešće, čine ljudi. Bez nekoliko dobrih ljudi, nikakve promene neće biti moguće, niti će bilo koji predsednik uspeti da se otrgne iz one olovne žabokrečine vremena, one naše surove svakodnevice koja će nužno težiti da svaku dobru ideju vrati u svoju kolotečinu.

Najpre, da otklonimo jednu čestu primedbu koju stavljaju pesimisti: nama nisu potrebni nikakvi nadljudi, proroci ili samozvani spasioci. Nisu nam isto tako potrebni ni strani protektori, koji bi nas nadgledali, kao neke urođenike u divljim i zaostalim plemenima. Potrebni su nam sasvim obični ljudi, koji znaju posao kojim se bave i hoće da ga pošteno urade. Taj dobro urađeni posao biće materijalna osnova budućnosti.

Ali bitna je i ona druga, duhovna osnova budućnosti, odnosno minimum zajedničke saglasnosti o ciljevima. Ta saglasnost sada ne postoji, i sasvim sigurno da mi danas ne možemo naći nijednog kandidata za predsednika koji bi, već u ovom trenutku, bio otelotvorenje svega onoga što želimo ili očekujemo.

Možemo, međutim, nešto drugo. Možemo pokušati da nađemo ličnost koja će sa mešavinom obzira i čvrstine, pokrenuti razgovor o viđenju budućnosti, razgovor u kojem ćemo svako moći da slobodno iznese argumente za svoje ideje. Takvog razgovora danas nema, već duže vreme, i naši današnji političari i ne pokušavaju da ga povedu. Oni su, kako bi to Šekspir kazao, ubeđeni da su sami dovoljno mudri ljudi. I naravno ne vide da su, što o sebi misle da su mudriji, sve veće budale.

Novi predsednik će, dakle, morati da pokrene ovu raspravu, da joj neophodnu dozu autoriteta i ozbiljnosti, i tako dođe do platforme za promene. Na toj saglasnosti, stvarnoj ili pretpostavljenoj, o pravcima promena počeće onda proces širokog okupljanja ljudi koji ih žele, čak iako se možda o njihovom obimu, pa čak i samom pravcu, još uvek ne slažu.

To okupljanje će nužno imati svoj sinergetski efekat i kvantitet će prerasti u kvalitet. Stvoriće se svest o neophodnosti promena, ta svest će dobiti svoj zamajac, i na kraju će ubrzanje pomnoženo sa masom proizvesti kritični momenat sile. Drugi Njutnov zakon je nepogrešiv.

VIII

Epilog: tajna Mona Lizinog osmeha

Mona Liza

Na kraju, postavlja se i jedno neizbežno pitanje.

Zašto bi, zaista, ijedan čovek koji bi, makar i delimično, mogao da sam sebe prepozna u ovoj skici, prihvatio da bude kandidat za predsednika Srbije?

Radi se, naravno, o odnosu šansi i rizika.

Vinston Čerčil – vratimo se na kraju ove priče još jednom na njega – bio je, u istorijskom vremenu i na prostoru u kojima je živeo – sasvim svestan rizika koje preuzima bilo ko, ko se zatekne na čelu neke države:

“Lojalnosti koje su usredsređene na broju jedan su enormne. Ako on sanjari, on u tome mora biti podržan. Ako on pravi greške, one moraju biti zataškane. Ako on spava, on ne sme biti bez razloga uznemiravan. I, ako on nije dobar, njegova se glava mora naći pod sekirom, na kocu.” – napisao je Čerčil u svojim memoarima iz vremena Drugog svetskog rata.

Fatalizam iz Čerčilovih metafora mi smo, u našim istorijskim vremenima i na našim prostorima, na žalost, suviše doslovno shvatali i brutalno primenjivali.

Da li smo, u protekla dva veka, uvek bili pošteni prema ljudima koji bi se zatekli na čelu raznih država u kojima smo živeli? Koliko njih je svoj život završilo prirodnom smrću, u svojoj zemlji i u slobodi?

Koliko njih je napravilo greške, zbog kojih su – zajedno sa svima nama – platili skupu cenu, baš zbog naše olake, gotovo ležerne, sklonosti da svoju sudbinu, bez kritičkog mišljenja i bez ikakvog nadzora, uvek potpuno, bez ostatka, prepustimo u ruke jednog čoveka?

Zbog toga mi se čini da bi – zarad dobrobiti nas samih, ali i zarad dobrobiti čoveka koji bi se prihvatio da kormilo broda preuzme baš u trenutku kada voda prodire na sve strane – bilo mudro napraviti i jedan džentlmenski dogovor.

Prvo, predsednika kojeg ćemo izabrati kritikovaćemo. Kritikovaćemo ga više nego što smo to radili sa njegovim prethodnicima, baš zato što od njega danas imamo i mnogo veća očekivanja. On će te kritike, i onda kada mu neće biti prijatne, razumeti kao deo ovog dogovora i znak naše podrške: nismo ga ostavili samog, na cedilu.

Drugo, pravo na privatnost koju, sa pravom, sami očekujemo, priznaćemo i onome kojeg ćemo izabrati. Da bi onaj ko se zatekne na čelu jedne države, nastavio da razume ljude, mora i sam ostati živ čovek. Od njega, dakle, nećemo praviti mitsku ličnost i predmet obožavanja. Njegova porodica biće zaštićena od čaršijskih spletkarenja.

Treće, po završetku svoje javne dužnosti, naš predsednik se neće više baviti politikom. Prepustiće nekim drugim ljudima da to čine. Zamor materijala čini svoje. Neće se baviti ni komercijalnim poslovima, niti će raditi za strance. Sve to, jednostavno, nije pristojno. Mi ćemo mu obezbediti pristojan život u kojem će moći da se odmori, napiše poneku knjigu sećanja i pomogne, ako to bude potrebno, ponekim mudrim savetom. I to će, uglavnom, biti sve. Bivši predsednici ne pripadaju više samo sebi.

***

Vekovima je ostala neobjašnjena iluzija, sakrivena iza enigmatskog kvaliteta Mona Lizinog osmeha. Na prvi pogled, svakome izgleda da se Đokonda osmehuje. Ali, čim se gledalac malo pažljivije usredsredi na njena usta, od tog osmeha ne ostaje više ništa. Samo taj jedan mali detalj, ta nikada potpuno otkrivena tajna kombinacije boja i senki, ono je što delo velikog majstora razdvaja od umetničkog kiča, od hiljada jeftinih kopija.

Sposobnost da bude podjednako blizak svima nama zajedno, a istovremeno i podjednako udaljen od svakog nas pojedinačno, jeste kvalitet kojeg mora da ima državnik. I ova suptilna, nikada tačno utvrđena a uvek jasno prisutna, granica ono je što velikog majstora razdvaja od političkog kiča, od hiljada amatera, opsenara i imitatora.

Tragajući, narednih meseci, za najboljim čovekom koji će dogodine postati njen predsednik, Srbija će tragati za tajnom Mona Lizinog osmeha.

Advertisements