Munch

“Dogodilo se sve to u jednoj civilizaciji, bog da nam prosti, takvoj, gdje se slični događaji spominju u štampanim kronikama kao nešto, što je jedva spomena vrijedno. Istoga dana, kada su novine javile, da se u hotelu tom i tom otrovala mala bludnica Marija, čitave su stranice štampe bile ispunjene dočekom Njegova Veličanstva Kralja Schiavonije, nogometnim utakmicama, prevarama u ministarstvima, i tako smrt male bludnice Marije nije inspirirala nijednog reportera, da joj posveti nekoliko redaka i da tako sav onaj bol, što je razderao taj skromni subjekt nevine djevojke, zaustavi barem za dvadeset i četiri sata u vrtoglavom ludilu zbivanja, senzacije i blefa.”

(Miroslav Krleža, “Smrt bludnice Marije”)

I

Rafal koji niko nije čuo

suicideTelo mlade žene je gotovo ležalo u fotelji, raširenih nogu, sa gornjim delom zabačenim unazad i ostacima glave koji su se jedva držali na vratu. Manji i veći delovi lobanje, sluzava masa mozga, pramenovi crne kose i nekoliko barica krvi ležali su rasuti između fotelje i kreveta. Na podu je ležala automatska puška AK-47, popularni Kalašnjikov, podešena na rafalnu paljbu. Iz magacina su nedostajala tri metka, tri čaure su bile na pored leve noge od fotelje.

Natalija Lah, konobarica, bila je i dalje u svojoj ljubičastoj uniformi. Očigledno, smatrala ju je sasvim prigodnom odećom za svoj poslednji put.

Inspektor Mihael Štras je u svojoj karijeri – a  ona se polako bližila kraju, već neko vreme se radovao penziji – video desetak samoubistava. Samo u tri slučaja to su bile žene. U jednom od ta tri slučaja, upotrebljen je pištolj. Ali, ni u jednom njegovom slučaju – zapravo ni u jednom od slučajeva u malom gradu u kojem je radio – samoubica nije upotrebio automatsku pušku. Ni muškarac, a žena pogotovo.

“Očigledno, cev je držala sa obe ruke, a oroz je povukla palcem desne noge. Usta cevi bila su priljubljena na bradu, pod uglom. Putanja metka je išla poludesno gore, prema potiljku.”

Mihael je znao da će se na mestu zločina uskoro pojaviti fotografi koji će sve pažljivo slikati, tehničari koji će tražiti zrna i otiske prstiju, a da će telo biti preneto na obdukciju u lokalnu bolnicu. Zato je odlučio da svoju istragu počne saznajući više detalja o žrtvi. Okrenuo se prema svojoj domaćici, direktorki objekta u kojem se nalazio:

“Pokojnica je poslednji put viđena oko deset uveče, kada je završila popodnevnu smenu. Telo je našla sobarica oko pola sedam. Vrata su bila zaključana iznutra i bravar je morao da obije bravu.” – Mihael je pažljivo gledao svoje beleške – “A rafal niko nije čuo? I to usred noći, u tišini. Kako je to moguće?”

Vrućina je već počela da se probija kroz avgustovsko jutro. Emilija Kanački, direktorka objekta Armagedon, morala je da odgovori na mnoga pitanja. Između ostalog i zašto sigurnosna kamera ispred sobe 208, te noći, nije radila.

“Ovo je jedna od soba koje koristi osoblje kada mu je zgodnije da prespava ovde umesto da ide kući, najčešće kad, posle popodnevne smene, radi jutarnju. Kao u ovom slučaju. U susednim sobama nije bilo nikoga.”

Videvši sumnjičavo lice inspektora Emilija je odustala od daljeg objašnjavanja:

“Mislim da bi bilo dobro da malo pogledate ceo objekat. Predlažem da počnemo od doručka. Tamo se sada nalazi većina gostiju.”

II

Armagedon: objekat specijalne namene

ResortArmagedon, objekat specijalne namene, tzv. “Zavod za izvršavanje krivičnih sankcija u posebnom režimu”, bio je pod kontrolom Ministarstva pravde. Njegovi stražari obezbeđivali su glavnu, takozvanu “putničku” i sporednu, teretnu kapiju i bili su naoružani, automatskim puškama.

Ali, čim bi se te kapije prošle, u velikom kompleksu više nije bilo nijednog naoružanog čoveka. Umesto čuvara, profesionalno osoblje od pedesetak mladih ljudi i žena vodilo je računa o glavnoj zgradi, zatvorenom i otvorenom bazenu, golf terenu, teniskim terenima i restoranima. Nije više bilo ni mesinganih tabli sa orlovima male republike. Umesto njih, unutrašnjost je bila brendirana znakom Hiltona…

“Naš objekat ispunjava sve stroge standarde međunarodnog lanca Hilton i prošle godine dobili smo i zvaničnu franšizu.” – direktorkin glas zazvučao je ponosno – “To nam je vrlo važno, radi širenja biznisa na Region. Imamo svih pet zvezdica i jedini smo ovakav kompleks u ovom delu Evrope.”

Inspektor je srknuo gutljaj espresa kojeg je donela ljubazna konobarica u ljubičastoj uniformi:

“Šta ste Vi zapravo gospođo Emilija? Direktor hotela ili upravnik zatvora?”

Njegova domaćica se osmehnula. Izraz ponosa na njenom licu sada je bio nedvosmislen:

“I jedno i drugo. U odnosu na našu državu ja sam naravno upravnik zatvora. Postavljena sam rešenjem ministra pravde. Ali za akcionare naše kompanije, Omega Grupe, ja sam direktor hotela. Imenovao me je upravni odbor. Ovo je javno-privatno partnerstvo. Država i privatni sektor poboljšavaju kvalitet izdržavanja kazne zatvora i ostvaruju profit.”

Inspektor Mihael je posmatrao ovu negovanu ženu četrdesetih godina. Očigledno, nije imala problem sa svojom dualnom ulogom. Tim pre je bio ubeđen da ga nemaju ni njeni zatvorenici, odnosno gosti, šta li su već…

“Usluge se pružaju samo na all inclusive bazi. To je i finansijski isplativije ali je i bezbednosno jednostavnije za kontrolu. Jedan dan košta 500 dolara. Osuđenici na kazne preko tri godine zatvora imaju popust od 30%, oni na preko pet godina 50%.”

Emilija je povela svog nesuđenog gosta u obilazak kompleksa. U sali za doručak, na bogatom švedskom stolu bile su poređane različite đakonije. Losos, račići i dimljena pastrmka, za ljubitelje morske hrane. Kobasice, pržena slanina i pečurke, za one koji su više voleli kontinentalnu. Kuvari koji su pravili najfinije omlete. Suši i kineske prolećne rolnice, za ljubitelje specijaliteta sa Istoka.

“Imamo četiri stotine soba i deset apartmana. Popunjeni smo u proseku sa oko 60 odsto. Ali, ubrzo idu izbori, i mnogi naši gosti će se odseliti u vladine kabinete. Tada se kapaciteti obično isprazne na dva-tri meseca, i onda počinju da dolaze bivši ministri. Vrlo često se posle izbora popuni i predsednički apartman. Sada je trenutno prazan i renoviramo ga.”

Emilija je objašnjavala dinamiku funkcionisanja svog objekta i njenu neraskidivu povezanost sa izbornim ciklusima. Inspektora Štrasa su, međutim, više zanimali detalji o žrtvi:

“Koliko dugo je Natalija radila kod vas? Kako se zaposlila? Sa kim se družila? Koliko dobro ste je poznavali? Da li je imala neprijatelja? Jeste li primetili nešto neobično u njenom ponašanju?”

Bila su to uobičajena policijska pitanja. Neki njegov kolega bi se verovatno odmah usredsredio na oružje kojim je mladoj ženi oduzet život, ali Mihael je namerno odlučio da ovu temu za sada izostavi. Razgovori na tu temu biće zanimljiviji kada bude dobio rezultate balističkih analiza.

“Natalija je došla iz jednog sela u podnožju planine, mislim da se zove Černa voda. Bilo nam je potrebno još radnica, a uvek je zgodnije da one budu tu, iz okoline. Bilo je to pre oko mesec dana. Ne sećam se ko mi je doneo njenu aplikaciju. Znam da je, kao i ostali zaposleni, prošla standardne bezbednosne provere u prestonici.”

Pored njihovog stola prošao je visoki stariji gospodin u odelu. Odmah za njim, hostesa je dovela još jednog gosta. On je bio u trenerci, prilično skupoj.

“Dobar dan gospodo.” – Emilija je ustala i pozdravila se sa obojicom – “Vrlo lepo izgledate od jutros. Da vam predstavim, inspektor Štras, iz grada, rutinskim poslom. Inspektore, moje zadovoljstvo je da Vam predstavim, bivši ministar trgovine Baltazar Stanis i general Konstantin Nečajev.”

Mihael je po prvi put video likove koje je do tada znao samo iz novina. Ministar je osuđen na šest godina zatvora zbog korupcije – francuska telekomunikaciona kompanija bila je neoprezna u vođenju svojih poslova u istočnoj Evropi i Baltazar je ispao kolateralna šteta kada su američki istražitelji počeli da čeprkaju po celom slučaju. General je osuđen zbog “odavanja državne tajne”: neke prilično osetljive vojne informacije prenosio je funkcionerima jedne opozicione, ekstremne nacionalističke stranke.

“Vama su istrage ubistava rutinski posao? Dešavale su se i ranije?” – Mihael je bio isprovociran Emilijinim predstavljanjem. – “Ili ne želite da plašite vaše goste? Pretpostavljam da u vašu uslugu spada i osećaj bezbednosti?”

Direktorka, ponovo, nije odolela iskušenju da se pohvali. Odmahnula je glavom samouvereno:

“Mi smo apsolutno bezbedni. I spolja i iznutra. Osuđenici sa nasilnim obrascem ponašanja, narkomani i hronični alkoholičari su isključeni. Ovo je objekat za ozbiljne ljude, koji su do juče bili u vrhovima vlasti i sutra će, najverovatnije, ponovo biti tamo.”

“Govori kao trgovački putnik koji hoće da proda svoju robu.” – pomislio je Mihael – “Iako valjda zna da ja ne bih imao para da platim njen all inclusive tretman?”

Doručak je uskoro završen i domaćica je povela svog gosta u obilazak kompleksa. Bazen je uskoro trebalo da počne sa radom i osoblje je užurbano nameštalo ležaljke i suncobrane, podizalo roletne sa malog bara, rutinski proveravalo kvalitet vode.

“Leti je bazen stecište društvenog života u Armagedonu. Preko dana se gosti kupaju, tu najveći broj i ruča, uveče se organizuju razna kulturna dešavanja. Mogli biste da dođete kad budete imali vremena, bićete naš dragi gost.”

Emilija se trudila da bude vrlo ljubazna. Mihael se okrenu za jednom hostesom u kratkoj suknji:

“Niste mi odgovorili na jedno pitanje. Žrtva je kod vas bila već par nedelja. Da li se sa nekim posebno družila? Bila je mlada žena. Jeste li uočili neke, da kažem, posebno bliske kontakte sa osuđenicima, ili gostima, kako Vi volite da ih nazivate?”

Direktorka je bila skandalizovana:

“Svakako da ne. Osoblju je zabranjeno da se intimizira sa gostima. Takav prekršaj kažnjava se momentalnim otkazom. Uostalom, režim poseta u Armagedonu je vro liberalan. Gostima dolaze žene, devojke, a dozvoljene su i, hm, sve ostale vrste poseta.” – Emilija je šeretski namignula inspektoru – “Kod nas se nalazi elita male republike. Kad biste samo znali koliko ovde dođe glumica, pevačica, fotomodela, čak i neke voditeljke sa državne televizije… Zašto bi se neko od njih petljao sa skromnom kelnericom, seljankom?”

Na povratku u lobi, Mihael je zapazio mladog čoveka – na prvi pogled, ne bi mu dao ni trideset godina – sportski odevenog, koji ga je napadno posmatrao, očiju sakrivenih iza Rej Ban naočara za sunce.

“Zašto je ovaj čovek osuđen? Deluje mi isuviše mlad za taj kriminal belih okovratnika, kojim su se bavili, ako sam Vas dobro razumeo, svi vaši gosti?”

“Ah, inspektore, pa taj čovek uopšte nije osuđenik. Poručnik Danijel Dragomir, ađutant generala Nečajeva. Odlukom načelnika Generalštaba, osuđeniku Nečajevu je omogućeno da, u toku izdržavanja kazne, ima na raspolaganju svog starog ađutanta. On prima redovnu platu, samo mu je promenjeno radno mesto, privremeno.”

Šetajući do svojih kola na parkingu, inspektor Mihael Štras je gotovo fizički mogao da oseti na svojim leđima pogled. Uložio je veliki napor da se ne okrene: znao je da bi to bilo shvaćeno kao izraz nesigurnosti. Vozeći se niz obronke planine, razmišljao je o tom čudnom paru: arogantnom generalu u skupocenoj trenerci i njegovom mladom ađutantu. Osećao je – više nego što je tada mogao da zna – da su njih dvojica povezana sa čudnim samoubistvom koje je trebalo da razreši…

III

Nestanak novinarke

redakcija

Helena Pataki, novinarka lista “Večernja hijena” nije se u ponedeljak pojavila u svojoj redakciji posle slobodnih dana koje je bez prethodne najave, na čuđenje njenih kolega, odjednom uzela. Pozivi u njen stan ostali su neodgovoreni, baš kao i poruke na pejdžer…

Prošla je cela radna nedelja i u petak je glavni urednik, nevoljno, okrenuo broj svog čoveka u prestoničkoj policiji: “Helene nema nigde. Želimo da prijavimo nestanak.”

Helena Pataki istraživala je već mesecima veze između obaveštajnih službi, vojske i organizovanog kriminala kao i učešće ovih struktura u građanskom ratu koji je besnio u susedstvu. Razne paravojne formacije prelazile su reku u potrazi za ratnim plenom, novim regrutima i političkim angažmanom svojih zaštitnika.

Helena je, dakle, bila novinar koji se bavio visokorizičnim poslom…

Iste večeri, dežurni kapetan u Upravi za elektronsko osmatranje i izviđanje Vojne obaveštajne službe rutinski je pregledao transkripte telefonskih razgovora prisluškivanih tog popodneva. U mnoštvu uobičajenih prestoničkih spletki, sumnjivih finansijskih i još sumnjivijih ljubavnih afera – sve to bi redovno bacao u korpu za otpatke – njegovu pažnju privukla je jedna stranica papira sa tekstom kratkog razgovora urednika “Večernje hijene” i policijskog inspektora: prijava Heleninog nestanka. Kapetan je prebledeo i, gotovo bez kucanja, uleteo u kancelariju načelnika vojne obaveštajne službe, generala Aleksisa Mitrinisa. Umesto uobičajenog vojničkog pozdrava spustio je papir na njegov sto:

“Druže generale, izgleda da je Lastavica nestala.”

Već sutra ujutro, alarmirani su svi saradnici VOS, njih ukupno dvanaest, u policiji glavnog grada. Jedan od najpouzdanijih agenata – inače poznati prestonički fotograf – upućen je u redakciju “Večernje hijene”, navodno da tamo potraži honorarni posao… Aktivirana je i cela mreža doušnika u podzemlju. Poslate su poverljive instrukcije oficirima bezbednosti u vojnim jedinicama koje su, pod različitim nazivima i na različitim teritorijama u susedstvu, učestvovale u građanskom ratu. Svi ovi ljudi imali su isti zadatak: da saznaju što je moguće više o kretanju, kontaktima i planovima Helene Pataki, neposredno pred nestanak.

Pukovnik Filimon Dorin, koji je u VOS-u vodio dosije “Lastavica”, u dvanaest sati tog dana, referisao je na Kolegijumu o tzv. preseku saznanja:

“Na poslednjem debrifingu, pre mesec dana, nije saopštila ništa dramatično. Nivo pretnji raznih nacionalističkih grupa je bio uobičajen. Dva slučaja na kojima je radila, šverc nafte i šverc cigareta na ratištu, bila su još u ranoj fazi i nisu privukla pažnju osumnjičenih. Njena novinarska legenda nije bila kompromitovana. Za sada nema nijedne indicije da je nestanak u vezi sa poslom. Najavila je, doduše, da će otići par nedelja na odmor, van grada. Zadržala se nešto duže. Očekivali smo da nam se javi za koji dan.”

Za stolom od tamnog mahagonija, u sali za sednice na trećem spratu bivše Komande vazduhoplovstva, zavladala je tišina. Jedan čovek nervozno je šetao ispod velike geografske karte na kojoj su, plavim i crvenim strelicama, bili označeni pokreti trupa u građanskom ratu u kojem mala republika nije učestvovala. General Mitrinis nije seo, nije se čak ni okrenuo prema svojim saradnicima:

“Izgleda da se sa tog odmora nije vratila. Ili, možda na njega nije ni otišla?” – više je za sebe promrmljao – “Ništa što je Lastavica radila za nas ne bi, u ovom trenutku, bio razlog za njen nestanak. Posebno ne za nestanak koji bi nas zatekao ovako nespremne. Dakle, moramo proveriti da li je radila nešto drugo, nešto što mi nismo znali.”

Pukovnik Filimon je hvatao beleške i za to vreme glasno razmišljao:

“Stavićemo odmah pod operativne mere glavnog urednika. Onaj njen dečko, analitičar, već se nalazi pod prismotrom zbog kontakata po stranim ambasadama. Možda uhvatimo neki trag…”

General se namrštio:

“Oprezno sa tim novinarima. Svoje kolumne u Večernjoj hijeni piše i predsednikova supruga. Poslednje što mi sad treba je nova spletka na dvoru.” – general je mrzovoljno odmahnuo glavom prema prozoru, u pravcu u kojem se nalazila predsednička palata – “I oprezno sa tim dečkom, on se slizao sa strancima onoliko. Dečkom? On je oženjen, već mator čovek, pa da li ste vi ljudi normalni…”

Mitrinis je konačno seo i to je bio uobičajeni znak da je Kolegijum VOS-a završen. Vozeći se tog popodneva kući, ulicama prepunim preprodavaca razne robe koja zbog međunarodnih sankcija nije mogla da se kupi u prodavnicama, general je bio u sumornom raspoloženju. Izlaz iz građanskog rata u okruženju nije video, sukobi političara su pretili da ga prenesu i sa ove strane reke, dobijao je sve više upozorenja od svojih stranih kolega. I na sve to, postojala je realna opasnost da je izgubio i Lastavicu, jednog od svojih najsposobnijih agenata…

IV

Jedna čudna sahrana

funeral

Mladi sveštenik je promrmljao nekoliko poslednjih rečenica kratke molitve. Okupljeni su se prekrstili i četvorica ljudi spustila su jeftin, grubo otesani mrtvački sanduk, u raku. Svako od desetak prisutnih bacio je pregršt zemlje a potom su grobari prišli humci iskopane zemlje i počeli da je ubacuju u grob. Uskoro je sve bilo gotovo.

Selo Černa voda, u podnožju planine na čijem se vrhu nalazio hotel Armagedon, bilo je malo: jedva dvadesetak kuća. Bilo je i siromašno. Većina radno sposobnog stanovništva odavno se odselila: neki su otišli u veće gradove, mnogi u inostranstvo.

Inspektor Štras stajao je nešto po strani i posmatrao ovaj, tako mu je bar izgledalo, pomalo čudan skup. Natalijin otac i majka, u crnini, odsutnih izraza lica, kao da igraju neku predstavu. Sveštenik, koji je jedva prikrivao osećaj neprijatnosti. Par daljih rođaka, komšije…

“Lepo je od Vas što ste prihvatili da obavite obred, oče Zaharije.”

Inspektor je očigledno aludirao na samoubistvo, iako ništa u to smislu još uvek nije bilo zvanično objavljeno. “N.L. zaposlena u državnom rezidencijalnom kompleksu juče je tragično izgubila život.” – bilo je sve što su tog jutra objavile lokalne novine.

“Natalija je ceo život disciplinovana pripadnica naše majke crkve. A i pokojnica je Božje stvorenje.” rekao je Zaharije, više za sebe.

Mihael nije odmah uočio enigmatičnost tog odgovora. Tek mnogo kasnije, kada se budu otvorila neka druga pitanja, setiće ga se. Tada, u želji da odobrovolji svog sagovornika, nije dalje insistirao na samoubistvu. Naprotiv, pokušao je da relativizuje tu pretpostavku:

“Mi zapravo još uvek radimo na utvrđivanju činjenica. Popodne bih trebalo da vidim obdukcioni nalaz. Uzgred, kao dobra hrišćanka pokojnica je dolazila kod Vas na ispovest, pretpostavljam? Postoji li bilo šta što biste mogli da mi kažete, a da nije u sukobu sa Vašom obavezom čuvanja svešteničke tajne?”

Mladi sveštenik je rukom pogladio svoju kratku crnu bradu. Znao je da, bez posledica, može da izbegne odgovor na ovo pitanje. Uprkos tome, izraz dvoumljenja na njegovom licu potrajao je koji sekund duže – dovoljno dugo da inspektor zapazi tu nijansu. Konačno, Zaharije sleže ramenima:

“I duh njen i telo njeno bili su čisti. Sitni grehovi o kojima mi se ispovedala svakako nisu mogli da budu razlog da na njen život bude podignuta ruka. Ni tuđa, a njena pogotovo. Nisu dakle nešto što bi moglo da Vam pomogne u rešavanju ovog slučaja inspektore. Ne bih naravno da se mešam u Vaš posao, ali čini mi se da rešenju misterije neće pomoći istraživanje čime se Natalija bavila, već možda pre, ko je ona bila.”

Već su stigli do kapije groblja i inspektor je krenuo ka svom automobilu. Ako je možda podsvesno i očekivao da će na sahranu doći neko ko bi bio odgovoran za smrt mlade kelnerice, sada mu je bilo jasno da je to očekivanje bilo nerealno. “Život se ne odvija kao u romanima Agate Kristi.” – pomislio je – “Ovaj ubica ne ide po seoskim grobljima.”

I dok je prvu od ove dve rečenice Mihael Štras rekao u sebi, drugu je promrmljao poluglasno. Većina prisutnih je nije ni čula, ili bar razumela. Od onih koji su je čuli, većina nije ni obratila pažnju. Natalijin otac je pozvao prisutne da dođu kod njih kući – takav je red po seoskim grobljima uostalom – gde su, za tu priliku, već bile zaklane dve kokoške.

Tako se jedino sveštenik osetio pozvanim da nešto odgovori Mihaelu:

“Čudni su putevi Gospodnji inspektore. Nije ubica uvek onaj koji povuče oroz. I nije istina uvek u ispovesti. Ponekad je i u snu.”

Zaharije se prekrstio, blago naklonio inspektoru, i polagano se udaljio. I da je Mihael imao ideju da ga nešto dodatno pita, nije mu ostavio priliku. Ali, on tu ideju nije ni imao:

“Ovaj čovek nešto zna, i nešto očigledno hoće da mi kaže. Ako bih ga sada isuviše ispitivao postigao bih samo kontraefekat. On neće moći da izdrži teret svog saznanja. Pritiskaće ga sve više. I neće imati da ga podeli ni sa kim drugim osim sa mnom. Najbolje, dakle, da pustimo, da taj teret saznanja sam uradi svoje.”

Sa tim mislima, inspektor Štras upali svoj automobil. Ako je tog jutra i pomislio kako bi bilo najbolje da se ovaj slučaj što pre zatvori, konstatacijom koja se sama po sebi nametala, u to više nije bio tako siguran.

V

Svi saradnici pukovnika Filimona

spyVisoki oficir Vojne obaveštajne službe, pukovnik Filimon, preuzeo je istragu nestanka agenta “Lastavica”. Helena Pataki nije bila posebno lepa žena, ali mu je za dve godine koliko su zajedno radili, postala nekako draga. Znao je Filimon dobro pravila službe u kojoj je radio: jedan od najstrožijih tabua bilo je i ulaženje u bilo kakve emotivne veze – o seksualnim da i ne govorimo – sa svojim saradnicama. I pukovnik se tog pravila zaista pridržavao. Ipak, kako je vreme odmicalo, nije više mogao da u sebi obuzda ljubomoru svaki put kada bi u operativnom radu naišao, najpre slučajno a onda sve više namerno, na Berkuta Grubora, Heleninu “emotivnu vezu” kako ga je birokratski nazivao u svojim izveštajima.

Berkut Grubor bio je, zapravo, otelotvorenje svega onoga što je pukovnik Filimon iz dna duše prezirao: vešt, komunikativan, moralno indiferentan a materijalno uvek zainteresovan, vrhunski majstor u oblikovanju najjednostavnije priče u najtajanstveniju spletku… Miljenik zapadnih novinara i diplomata, sa dobrim vezama u vrhu vlasti, Grubor je pokušavao da od obe strane izvuče što više, i u tome je bio vrlo uspešan.

Zato je Filimon sa pažnjom čitao izveštaj sa informativnog razgovora koji je njegov saradnik, inspektor prestoničke policije za krvne i seksualne delikte, obavio sa Gruborom:

“Imenovani je naglasio da se sa nestalim licem poslednji put video dan pred njen odlazak na odmor. Nije mu poznato gde je otišla, ali pretpostavlja da se radilo o nekom tajnom novinarskom zadatku, na ratištima u susedstvu. Javila mu se telefonom jedanput u toku svog odsustva. Razgovor je bio kratak i neprijatan jer je insistirala da joj kaže kada će se razvesti, što joj je još pre šest meseci obećao. U obavljanju njenog posla nisu sarađivali, niti se nestala interesovala za njegove kontakte sa stranim diplomatama. Nije mu poznato da li je uporedo sa njim održavala i veze sa drugim muškarcima. Pretnje koje je dobijala od nacionalističkih grupa delimično su mu poznate ali ima utisak da ih nije shvatala ozbiljno.”

Filimon odloži papir na sto. Telefonski poziv koji je prekinuo tišinu u njegovoj kancelariji očekivao je već neko vreme. Za manje od deset minuta, u bašti malog restorana nedaleko od stare zgrade Komande vazduhoplovstva započeo je interesantan razgovor:

“Komandant ne veruje da je Helena otišla preko reke. Već odavno sumnja da ona za vaš račun istražuje šverc nafte u ratnim zonama i zato je celoj svojoj mreži agenata na tim područjima dao striktne instrukcije da mu prijave svaki njen eventualni dolazak. Od dana kada je poslednji put viđena u prestonici, do dana kada je prijavljen nestanak, takve prijave nije bilo.”

Trgovac naftnim derivatima sa Primorja i dugogodišnji agent VOS-a, Kapetan – to kodno ime dobio je jer je u mladosti bio kapetan broda na linijama duge plovidbe – precizno je Filimona izvestio o rezultatima svog razgovora, tog prepodneva, u poslastičarnici Komandanta, vođe najmoćnije paravojne formacije u maloj republici, čuvene Garde.

Filimon, doduše, nije preterano ni sumnjao u Komandanta:

“Bilo bi isuviše rizično da ju je kidnapovao u glavnom gradu. Mnogo jednostavnije je mogao da je ukloni preko reke, tamo gde nema ni reda ni zakona, i gde ljude odjednom pojede noć, a sutra više niko ne sme ni da se seća da su uopšte postojali.” – razmišljao je Filimon.

Pukovnikovu pažnju privukao je jedan drugi detalj: Komandant je imao razloga da se pribojava Heleninih odlazaka preko reke, i njegova tvrdnja da bi u slučaju njenog pojavljivanja na ratnim područjima on o tome odmah bio obavešten bila je verovatno iskrena. Sa druge strane, Berkut Grubor je – mada ga inspektor o tome ništa nije pitao – sam izrazio uverenje kako je Helena “najverovatnije” otišla baš tamo. Jedan od ove dvojice ljudi nije govorio istinu, i to namerno.

Razmišljajući o daljim koracima u istrazi, Filimon se vratio u kancelariju da pogleda poruke koje su stigle u toku njegovog razgovora sa Kapetanom. U mnoštvu uobičajenih vesti njegovu pažnju privukla je jedna. Saradnik Dorotej, ugledni prestonički lekar i stari mason, izveštava o zanimljivom razgovoru na nedavnom sastanku u loži “Svetlo Istoka”:

“Brat Papi se žalio kako je hitno morao da uradi lažne dokumente za jednu ženu. On nije želeo da to učini, iz razloga koje nije hteo da nam otkrije, ali su ljudi koji su došli kod njega insistirali, i bili su vrlo neprijatni. Kao i obično, njegov falsifikat je savršen, ali je brat Papi sada zabrinut, i za sebe i za tu ženu.”

Denis Malkovič Papi, poznati slikar i falsifikator, povezan sa različitim kriminalnim grupama i tajnim službama, bio je član masonske lože “Svetlo Istoka”. Uvek na granici između ekscentričnosti i skandala, uvek u sivoj zoni između genijalnosti i ludila, Papi nije bio čovek koga je bilo lako zaplašiti.

“Ko su ti ljudi kojih se čak i Papi pribojavao?” – upita se u sebi pukovnik Filimon. Ko je bila tajanstvena žena za koju je hitno trebalo uraditi lažna dokumenta nekako je već pretpostavljao…

VI

Razgovor u mrtvačnici

Selly Oak Hospital Morgue

Mihaelova košulja bila je natopljena znojem. Posle sunca koje je nemilosrdno peklo na sahrani Emilijin prekjučerašnji poziv na bazen delovao je sasvim primamljivo. Ipak, na raskrsnici je skrenuo levo i umesto prema kompleksu Armagedon uputio se niz obronke planine, ka centru grada.

U mrtvačnici gradske bolnice bilo je takođe sveže. Doktor je sedeo za svojim stolom, i pažljivo posmatrao obdukcioni nalaz:

“Nema znakova borbe ili nasilja. U krvi nema tragova opijata. Uprkos vrlo bizarnom načinu izvršenja, meni ovde ipak sve deluje kao samoubistvo. Pokojnica je imala metar i osamdeset i bila vrlo jake konstitucije. Nije verovatno da bi tek tako sedela dok bi joj neko nameštao cev automatske puške ispod brade. Osim ako…”

Obducent, doktor Rohatinski, podigao je obrve u znak nedoumice. Sa inspektorom Mihaelom poznavao se skoro dvadeset godina, na mnogim slučajevima su zajedno radili, ponekad se i privatno družili. Ipak, i dalje je osećao nelagodu kada bi trebalo da iznese neku smelu, neočekivanu pretpostavku: plašio se da će ispasti glup.

“Osim ako šta? Naši tehničari nisu našli nikakve otiske. Vrata su bila zaključana iznutra. Nije registrovan ulazak nijednog stranog lica u objekat u prethodna 24 časa. Na čemu zasnivaš pretpostavku o mogućem trećem licu?”

Doktor se već presvukao u civilno odelo. Krenuli su ka izlazu iz mrtvačnice. Potom je pogledao u policajca i rekao:

“Pokojnica je imala seksualne odnose u poslednja dva ili tri sata pred smrt. Najmanje jednom, a možda i dva puta. Tragovi sperme ukazuju da je ova druga opcija verovatnija.”

Iskusni policajac se zamislio. Direktorka/upravnica Emilija naglasila je da je njena pokojna konobarica bila “smerna i povučena” i da se ni sa kim nije družila, ni od osoblja ni od stanara Armagedona.

“Zašto joj je bilo stalo da steknem takav utisak?” – pomislio je – “Da li ima zadatak da nekog štiti?”

Već su izašli na prašnjavu ulicu. U avgustovsko popodne bila je gotovo sasvim prazna. Mihael je pružio ruku da se pozdravi i u tom trenutku doktor Rohatinski je, pomalo odsutno – kao da se nečeg tek tad prisetio – rekao:

“Znaš Mišo, žene se farbaju. Ali, bar one sa kojima sam se ja viđao, uglavnom su bile crne, smeđe, šta li, i farbale su se u plavuše. To je nekako uobičajeno, zar ne?”

Policajac ga pogleda začuđeno:

“Valjda sve one misle da su uspešnije zavodnice kao plavuše. Ali pokojnica je bila crnka. Kakve to veze ima sa njom?

“Pokojnica je bila ofarbana crnka. I to vrlo pažljivo ofarbana. Ali, bila je prirodna plavuša. Možda je, za razliku od svih ostalih, mislila da je uspešnija zavodnica kao brineta?” – doktor je sad govorio više sam za sebe.

“A možda je zapravo htela da sakrije svoj pravi identitet?” – ta misao je u deliću sekunde proletela Mihaelu kroz glavu.

Krenuo je kući peške trudeći se da ne misli o pretpostavci koja se nametnula, da je potisne negde u duboke revire svesti. Znao je da nema čak ni indicije, a kamoli dokaze, za nju. Ipak, nije mogao da se oslobodi crva sumnje.

Sparno popodne provincijskog gradića polako je ustupalo mesto večeri. Mihael Štras otvorio je frižider i uzeo limenku piva.

“Ko je žena bez lica koju smo danas u podne sahranili u selu Černa voda?”

 

VII

U službi Njenog veličanstva

residenceNjegova ekselencija Robert Ajvori, izvanredni i opunomoćeni ambasador Njenog kraljevskog veličanstva u maloj republici, imao je sve razloge da bude zadovoljan. Složena kombinacija štapa i šargarepe, međunarodnih sankcija i obećanja, kumulativni efekat medijskih pritisaka i spletki posejanih među najbližim saradnicima – sve je to polako počinjalo da ostavlja svoj trag na Predsedniku.

“Što se više bude osećao slabijim, to će biti lakše nagovoriti ga da potpiše mirovni sporazum. Ali što zaista bude slabiji to više rizikujemo da ga zameni neko ko taj sporazum nikada neće potpisati.”

Tog septembarskog popodneva ambasador je razmišljao o ovoj kvadraturi kruga, dok je na zelenom travnjaku svoje rezidencije pažljivo posmatrao čoveka plave kose i vodnjikavih očiju. Berkut Grubor je sa ushićenjem prepričavao najnoviju spletku – jedan mladi potpredsednik vlade zloupotrebio je helikopter radi odlaska na tajni ljubavni sastanak – ali ambasador ga uopšte nije slušao. Prezir koji je osećao prema gostu potisnuo je duboko u sebe – bila je to kombinacija diplomatskog iskustva i britanske hladnokrvnosti. I onda je, odjednom i na izgled bez ikakvog povoda, prekinuo svog sagovornika:

“Gospodine Grubor, gde je vaša prijateljica Helena? Po gradu se priča da je negde nestala? Zar se nismo dogovorili da se ponovo vidimo?”

Berkut je slegao ramenima:

“To niko ne zna. Policija je traži, i ja sam dao nedavno izjavu. Holanđani tvrde da je navodno viđena na ratnim područjima, oko zaštićenih enklava. Da bi se odande vratila morala je da prođe kroz zone pod kontrolom Komandantove Garde…”

Ser Robert je gledao svog gosta u oči. Dugogodišnje iskustvo, kombinovano sa vrhunskom obukom u centrima MI6 u mladosti, govorilo mu je da ovaj čovek laže.

“On ima zadatak da tom pričom pripremi alibi. Ali, da li svojoj devojci ili nekom drugom, to još nije jasno.”

Ambasador je zato odlučio da postavi novo pitanje. Bilo je to, u stvari, to isto pitanje samo malo detaljnije formulisano – kroz tri posebna pitanja – i izrečeno za nijansu hladnijim, neprijatnijim glasom:

“Gospodine Grubor, da li je Skarlet otišla na svoju misiju ili nije? Da li je njen nestanak u vezi sa misijom? Da li ste je čuli otkad je napustila prestonicu?”

Berkut je počeo da se preznojava i, po običaju kada god se nalazio pod pritiskom, da jedva primetno muca:

“Mislim da jeste, ali nisam siguran. Lični opis joj je uspešno promenjen i dobila je nove dokumente. Mislim da misija nije provaljena, ne bi bar trebalo tako brzo. Otkad sam joj uručio ta dokumenta nismo se više čuli.”

U glavi iskusnog obaveštajca upalilo se odjednom više crvenih lampica. Njegov gost je definitivno lagao, ali je to bilo tzv. defanzivno laganje:

“On nema za cilj da me ubedi u bilo šta. Laže refleksno, u panici, kako bi izbegao moja dalja pitanja. Verovatno ni sam nije uključen u nestanak, ali ima razloga da sakrije detalje koji bi mogli da nam pomognu da taj nestanak rasvetlimo.”

U sebi se Ser Robert ljutio zato što je u tako osetljivu misiju morao da bude uključen ovaj, hronično nepouzdani, čovek, ali dobro je znao da izbora zapravo nije bilo. Helena Pataki, zavedena u arhive njegovih pretpostavljenih u Londonu kao Skarlet, insistirala je da celu komunikaciju sa ambasadom održava samo preko njega…

Čaj je uskoro bio popijen i Grubor se, po običaju, duboko naklonio svom domaćinu. Ser Robert je klimnuo glavom i uputio se ka tremu rezidencije. Njegov gost je ionako već bio toliko puta da je sam znao da nađe put do kapije…

I dok je ambasador, sa zaštićenog satelitskog telefona pozvao London – očekivao ga je jedan prilično neprijatan razgovor – Berkut Grubor je prošao kroz kapiju u rezidencijalnom delu grada. Pažljivo postavljena kamera, sakrivena na zidu susedne vile registrovala je taj trenutak – 17.20 – baš kao što je, pola sata ranije, registrovala i njegov ulazak. Iste večeri, snimak se našao na stolu pukovnika Filimona…

Na njegovom stolu našlo se te večeri, međutim, još nekoliko stvari. Najpre, izveštaj operativaca koji su izvršili tajni pretres ateljea slikara Papija. Na mikrofilmu koji je priložen bilo je i nekoliko fotografija nađenih u ateljeu, očigledno onih koje nisu bile iskorišćene za izradu falsifikovanih dokumenata. Na svima njima nalazila se Helena Pataki – njegov agent Lastavica. Pukovnik je bio zapanjen kada je dobro poznatu plavušu ovog puta video kao crnku, koja je svoju dugu kosu zamenila kratkim kovrdžama:

“Majstorsko prerušavanje. Jedva bih je prepoznao.”

Druga informacija koja je pukovnika čekala na njegovom stolu bila je, mogli bismo reći, još bizarnija: glavni urednik “Večernje hijene” dobio je nedavno jedan čudan paket. Njegova brbljiva žena kasnije je pričala da se u njemu nalazilo dvadeset hiljada nemačkih maraka. Ali, čak ni ona nije znala tajanstvenog pošiljaoca tako vrednog poklona.

Ali Filimon nije imao previše vremena da razmišlja o neočekivanoj metamorfozi žene koju je tražio ni o neočekivanoj sreći koja je zadesila njenog glavnog urednika. Prekinuo ga je poziv njegovog šefa, generala Mitrinisa:

“Dobili smo nešto zanimljivo. Dođi kod mene.”

Desetak visokih oficira, generala i pukovnika, bilo je nedavno u kompleksu Armagedon. Došli su u civilnim odelima i vozilima sa civilnim tablicama, neupadljivi, vodeći računa o svim merama predostrožnosti. Njihova poseta nikada nije ni registrovana u knjizi gostiju ovog luksuznog zatvora. Ovu informaciju verovatno nikada ne bi ni dobili da se, baš u to vreme, u Armagedonu nije nalazio jedan vladika osuđen za pedofiliju, inače stari saradnik VOS-a. General Mitrinis je ponovo pročitao njegovu kratku poruku, ovog puta glasno:

“Dolazili su u razmacima od po pola sata. Poslednji je stigao komandant Ratnog vazduhoplovstva, general Amadeo Stefan. Osuđenik Nečajev je rezervisao posebnu salu za proslavu svog rođendana. Služila ih je neka nova kelnerica…”

Pukovnik Filimon je slušao pažljivo, gledajući sve vreme u jednu tačku na tavanici. Onda se odjednom okrenuo svom šefu i upitao:

“A ta nova kelnerica je imala kratku, kovrdžavu  crnu kosu, zar ne?”

 

VIII

Neka druga žena

scarlet-o-haraVeć prilično star automobil sa mukom se probijao putem punim rupa. Godinama ga niko nije popravljao. Nekoliko puta vozač je morao da zastane i pita retke prolaznike za pravac kojim se kretao. Mapa tu odavno nije bila ni od kakve pomoći…

Inspektor Mihael Štras dobio je poziv da dođe sam, u civilnom odelu, svojim kolima. Radilo se o “vrlo važnoj informaciji” u vezi “slučaja Armagedon”. Poruka je bila otkucana na pisaćoj mašini i ostavljena u njegovom poštanskom sandučetu kod kuće: “Šest sati uveče, krčma “Kod dva pijana šarana”, na putu prema Dunavu.”

Prelazeći poslednje kilometre, Mihaela je obuzelo ono dobro poznato osećanje. Strah. Od početka je sumnjao da je slučaj koji istražuje mnogo složeniji nego što je to na prvi pogled izgledalo. Hotel Armagedon, taj bizaran objekat, njegovi stanovnici, upravnica. Arogantni eneral i njegov ađutant opasnog pogleda. Potom sahrana koja je delovala tako izveštačeno. Dvosmislene poruke sveštenika. Neodređenost doktora Rohatinskog…

“Koji bi lakši način imali da me likvidiraju, nego na gotovo napuštenom putu, samog?”.

Mihael nije mogao da pretpostavi ko bi zaista imao razloga da bude uplašen njegovom istragom. Ali, nije mogao da pretpostavi ni zašto bi jedna mlada žena, koja je tek dobila – za siromašan kraj u kojem je živela vrlo dobar – posao, imala razloga da se ubije. Nesigurnost u sebi, i u sebe, potisnuo je kada je unutrašnjom stranom nadlaktice opipao obrise pištolja u unutrašnjem džepu jakne. Parkirao je kola i krenuo prema ulazu u krčmu.

Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da privikne oči na slabo osvetljenu unutrašnjost. Dvojica ljudi, očigledno meštani, igrali su karte za jednim od stolova. Na drugom kraju, mladi par je pio koka kolu. Ni jednim ni drugim njegova pojava nije ništa značila. Pogledao je na sat: dva minuta do šest.

Krčmar je lenjo brisao čaše. Znao je sve svoje goste, a životno iskustvo naučilo ga je da prepozna ljude koji nekog traže. Sačekao je nekoliko trenutaka, a potom tihim glasom upitao pridošlicu:

“Vi imate sastanak u šest?”

Mihael je pogledao prema vratima, kao da očekuje da ga iznenadni dolazak ljudi koji su ga pozvali poštedi odgovora na ovo pitanje.

“Oni su već došli. Čekaju vas pozadi.”

Mihael je pustio krčmara da ide ispred njega, hodnikom koji je, pored toaleta, vodio do prostorije koja je gledala u dvorište. Vrata su bila poluotvorena. Krčmar je pogledom pokazao na unutrašnjost sobe, okrenuo se i krenuo nazad.

Dvoje ljudi sedelo je za stolom. Da su njihove jakne bile od kože a ne od skaja, i da im pantalone nisu bile od jeftinog teksas platna, mogli bi da prođu i kao turisti. Ovako, bilo je jasno da se radi o nekome koga je muka naterala na ovaj susret.

Muškarac je ustao i pružio ruku Mihaelu:

“Ne prepoznajete me, verovatno, u civilnom odelu. Ali ubrzo ćete shvatiti da su mere predostrožnosti bile neophodne.”

“Sveštenik Zaharije?!” – policajac je bio iznenađen – “Mogao sam da dođem i kod Vas u crkvu?”

“Vi ste mogli. Ali žena zbog koje smo se okupili nije. Ona, naime, više ne postoji.”

Devojka je polako skinula maramu sa glave i crna kovrdžava kosa rasula se po njenim ramenima. Inspektor je zapanjeno gledao u lice koje mu se učinilo tako poznatim:

“Dobro veče inspektore. Natalija Lah, kelnerica. Ali ne u hotelu na vrhu planine nego u pivnici u Minhenu. Juče sam došla na odmor i saznala da sam već sahranjena?”

Mihael je seo za sto. Jedno vreme posmatrao je ovo dvoje ljudi bez reči. I oni su posmatrali njega. Pojava ove žene komplikovala je njegovu istragu, ali ju je istovremeno i olakšavala. Naposletku, inspektor reče:

“Oče, i Vi i stari gospodin Lah sahranili ste nekog drugog, pod lažnim imenom. Neki tužilac bi mogao da to protumači kao ometanje pravde. Naročito ako ovaj slučaj na kraju ispadne istraga ubistva, a ne samoubistva.”

Natalija je gotovo ustala sa stolice:

“Oni su došli kod mog oca pre mesec dana otprilike. Ljudi u skupim kolima, iz glavnog grada. Nisu rekli kako se zovu, samo su se ponašali tako… Tako kako se uvek ponašaju oni koji rade za državu. Ponudili su mu nešto para. Mi smo siromašna porodica. Trebalo je samo da ugosti tu mladu ženu na par nedelja i, ako neko bude pitao za nju, da kaže kako sam to ja, njegova ćerka. Moja soba je ionako bila prazna.  Niko nije pomenuo nikakvo ubistvo.”

Sveštenik se namrštio:

“Pusti sad to Natalija. Imamo ozbiljniju stvar da raspravimo sa inspektorom. Ako nam garantujete da protiv Bogdana Laha neće biti podneti nikakve prijave, možda možemo da Vam pomognemo u istrazi?”

Mihael se setio poslednje sveštenikove rečenice iz razgovora na groblju: Nije ubica uvek onaj koji povuče oroz. I nije istina uvek u ispovesti. Ponekad je i u snu.

“Kakav to san imate da mi ispričate?”

Zaharije je prošao rukom kroz kratku crnu bradu:

“Na ispovesti, tri dana pred tragični događaj, pokojnica mi je ispričala sledeći san. Desetak ljudi iz velikog grada dolaze u hotel, na rođendansku proslavu jednog gosta. Ona poslužuje na toj proslavi. Kako vreme odmiče, i pije se sve više alkohola, prvobitni oprez i uzdržanost popuštaju. Priča se sve slobodnije, na sve opasnije teme. U snu, sala za tu proslavu pretvara se u paganski hram na groblju. Na njemu ne postoje vrata za izlaz. Svi šetaju u krug, oko sarkofaga. San se pretvara u noćnu moru i ona se budi u znoju.”

Inspektor je u ruci obrtao olovku. Izgledalo je da njegovi sagovornici nisu znali identitet tajanstvene žene. Ali, odlučio je da – pre nego što razgovor konačno pređe na čudan san – to još jednom proveri:

“Oče, Vi ste naravno znali da ta žena nije Natalija Lah. Verovatno već čim ste je prvi put videli. Ali, pravili ste se da to ne znate, zar ne? Hteli ste da zaštitite starog Bogdana?”

Dobio je odgovor koji je samo delimično očekivao:

“Tako je. I njega, ali i nju. Razumeo sam da bi se osećala bezbednijom ako bi verovala da njena tajna nije otkrivena. Zato sam je i zvao Natalija, do samog kraja. Gotovo do samog kraja, da tako kažem.”

Mihael je prećutao poslednju opasku. Ona jeste bila provokacija, ali je već mladog sveštenika poznavao dovoljno dobro da ne bi bio siguran kako će se, kad za to dođe vreme, sam vratiti na nju. On je zato odlučio da se vrati na san koji mu je prepričan:

“Imam utisak da je prvi deo sna bila stvarnost, a da su drugi bili njeni strahovi. Znate li koji je osuđenik pravio proslavu rođendana sa gostima iz grada nedavno?”

Sveštenik je ćutao. Natalija je pogledala u njega. Inspektor je nastavio:

“Izostaviću iz izveštaja starog Bogdana Laha. Imate moju reč.”

Zaharije je klimnuo glavom:

“Došao sam tog 9. avgusta u hotel da svetim vodicu za slavu. Sveti Pantelejmon, manje poznata letnja slava. Ali slavljeniku je to, igrom slučaja, bio i rođendan. Tako da se radilo o dvostrukoj proslavi te večeri. Bio je to general Konstantin Nečajev. Kad sam odlazio susreo sam se sa pokojnicom koja je dolazila da pripremi salu za proslavu. Kada mi je ispričala svoj san znao sam da se odnosio na njega i njegove goste.”

Sveštenik je počeo da koristi taj izraz – “pokojnica” – jer mu je bilo neprijatno da mrtvu ženu zove imenom žive, koja je sedele pored njega. “Da li zaista ne zna o kome se radilo, ili ima neki drugi razlog da još uvek sakriva njen identitet?” – pomisli policajac. Ali tok njegovih misli ubrzo je krenuo drugim pravcem:

“Oče, Natalija Lah je zvanično sahranjena pre dve nedelje. Ova žena ne sme da se vrati kući dok ne razjasnimo šta je taj smrtni slučaj zapravo bio, a to nećemo razjasniti dok ne vidimo ko je ta žena u stvari bila. U međuvremenu, mislim da bi bilo vrlo dobro da se skloni negde. Možda u neki ženski manastir?”

Otac Zaharije je klimnuo glavom:

“Napisao sam joj pismo za igumaniju Ekaterinu, starešinu manastira Svete Melanije. Večeras će prespavati u parohijskom domu, a sutra je jedan od naših pouzdanih meštana vozi na jug. Tamo će biti bezbedna.”

IX

Anatomija specijalne misije

anatomijaFiligranski precizno, sa strpljivošću monaha, pukovnik Filimon Dorin je nastavio da slaže svoju Rubikovu kocku. Ljubavnik sumnjivog ponašanja i njegove veze sa britanskom ambasadom. Glavni urednik koji je odjednom dobio velike pare. Komandant koji je imao motiv a i priliku. Falsifikator Papi i njegovi strahovi. Čudna proslava rođendana u luksuznom zatvoru. I, pre svega toga – a i posle – taj Helenin iznenadni odlazak, bez objašnjenja…

Kako god pokušao da složi kocku, jedno polje se na kraju opet nije uklapalo. Nije bilo ničega što bi bilo neophodno za istragu ubistva: ni tela, ni ubice, ni oružja, ni svedoka… A ipak, duboko u sebi, vojni obaveštajac je pretpostavljao da Lastavica više nije živa.

Tako je avgust neprimetno prepustio mesto septembru… Kao što se to ponekad i dešava, rešenje njegovih dilema došlo je gotovo slučajno. U komandi Jedinice za specijalna dejstva Državne bezbednosti nestala je jedna automatska puška. Već dugo, između VOS i državne bezbednosti postojala je profesionalna surevnjivost. Sa izbijanjem građanskog rata ta surevnjivost je dobila i novu, opipljivu, osnovu. Obe organizacije su na ratnim područjima imale svoje odvojene mreže agenata. Obe su imale svoje političare, koje su favorizovale. Konačno, obe su magnetski privlačile najrazličitije ekstremiste, paravojne organizacije, kriminalne grupe…

Zato je vest o tome da su kolege izgubile Kalašnjikov bila veselo dočekana na Kolegijumu VOS-a. General Mitrinis je zamišljao zabezeknuto lice Predsednika kad mu o tome bude referisao… Mladi kapetan, načelnik bezbednosti u jednom bataljonu na severu zemlje, doneo je ovu vest u prestonicu i uživao u pažnji koju su mu posvetile starije kolege. Tako je, i po završenom kolegijumu, nekoliko oficira ostalo da još jednom, u opuštenom razgovoru, čuju kako se sve to tačno desilo…

“Oni su sada u JSD pokrenuli istragu, ali se po gradu priča da je vode tako da je nikada ne završe. Kažu da je puška odneta iz magacina po nalogu iz vrha Državne bezbednosti. I da je zapravo pozajmljena, a ne ukradena. Samo što još nije vraćena. Operativac DB-a Filip Grah odneo ju je u neki zatvor na istoku zemlje…”

Poslednja rečenica zainteresovala je pukovnika Filimona:

“U zatvor? Zar zatvorski stražari nemaju svoje oružje? I zar nisu mogli da je nađu negde bliže? Zna li se možda o kom zatvoru je reč?”

Kapetan je slegao ramenima:

“To verovatno zna samo Filip. U evidenciji Jedinice nije zabeležen podatak. Njihovom oružaru je samo rekao da ima oko četiri stotine kilometara da vozi tog dana. Oružar kaže da je pušku stavio u torbu u kojoj se nose štapovi za golf.”

Filimon je ustao sa stola i prišao velikoj karti koja je visila na zidu. Na zapadu, severu i istoku od grada gde se nalazila komanda JSD njegov kolega iz državne bezbednosti nije mogao da vozi pušku četiri stotine kilometara. Već posle stotinak prešao bi državnu granicu. Ostala su samo tri pravca na jugu. Na dva od njih, nije bilo nikakvih zatvora. Uskoro je jednačina bila rešena:

“Četiri stotine kilometara mogao bi da vozi jedino na jugoistok. I da tako dođe do Armagedona.”

***

Iste večeri, pukovnik je iz službene arhive uzeo dve fotografije. Jednu iz dosijea agenta Lastavica, drugu iz tzv. “opšteg dosijea” – na njoj se nalazio kolega iz Državne bezbednosti, Filip Grah. Zvono na vratima nije iznenadilo slikara Papija:

“Već danima čekam da neko dođe.” – priznao je – “Ona više nije živa, zar ne?”

Pukovnik je podigao obrve:

“Vi masoni ste postali i vidovnjaci?”

“Čim su došli sa fotografijama bilo mi je jasno. Dali su mi pare i rekli da sve zaboravim.” – slikar je odsutno zurio u pravcu pisaćeg stola na kojem je izradio svoje najbolje falsifikate.

Filimon je iz džepa izvadio Heleninu fotografiju:

“To je bila ova žena, zar ne? Ti znaš ko je ona?”

“Novinarka Helena Pataki, naravno. Samo što je bila skratila kosu, ofarbala je u crno i napravila te kovrdže. Naočare je zamenila sočivima. Bilo je to dobro prerušavanje, zaista.”

Pukovnik je potom pokazao i drugu fotografiju:

“Kod tebe je bio ovaj čovek, zar ne?”

“On i onaj njen dečko, onaj Berkut, čini mi se Grubor da se preziva. Došli su zajedno. Rekli su da su joj dokumenta potrebna za tajnu novinarsku misiju, preko reke.”

Čuvši da je kod slikara bio i Berkut Grubor Filimon je morao da uloži priličan napor da ne pokaže svoje iznenađenje. U sebi je potisnuo pomešane osećaje besa i gađenja. Znao je da će psihološku prednost u odnosu na hiperinteligentnog, ali emotivno labilnog, masona zadržati samo do momenta dok bude ostavio utisak da sve zna.

“Zašto su došli kod tebe? Pa Služba ima svoje laboratorije za falsifikovanje dokumenata. Mnogo bolje opremljene od tvojih, uz dužno poštovanje.”

“Služba?” – sada je Papi bio iznenađen i to nije ni pokušao da prikrije – “Kakva sad Služba? Oni su obojica rekli da dolaze po naređenju Komandanta.”

Gost je ustao sa malog troseda. Ono što je želeo da sazna Papi je već rekao. Na samim vratima okrenuo se i pogledao ga pravo u oči:

“Znam da profesionalci kao ti zaborave detalje čim završe posao. Ali ovo nije privatni posao komandanta jedne paravojne formacije. A možda on o tome čak nije imao ni pojma. U pitanju su mnogo ozbiljnije igre, čiji si sada postao deo. Dakle, ovo ću te pitati samo jednom i u tvom interesu je da se prisetiš: na čije ime si Heleni Pataki izradio dokumenta?”

Nervozan grč prošao je uglovima falsifikatorovih usana. Znao je da nema snage da slaže. Teret saznanja koje je imao pritiskao ga je sve više. Nije, uostalom, ni pretpostavljao šta bi radio da se ovaj čovek uopšte nije pojavio:

“Natalija Lah, rođena 26. oktobra 1964. godine u selu Černa voda, opština…”

Pukovnik ga je prekinuo:

“Znamo koja opština. Skloni se iz grada neko vreme. Najbolje, skloni se iz zemlje. Idi kod onih Švajcaraca kojima si falsifikovao slike. Duže ćeš živeti.”

***

Sutra ujutro, pukovnik Filimon je seo u džip i krenuo ka jugoistoku. Pre polaska na put poslao je depešu u najbliži garnizon, sa zahtevom da mu se, u 14 sati tog dana, na raspolaganje stave vod vojne policije.

Anatomija jedne specijalne misije bila je gotovo potpuno rekonstruisana. Ostalo je samo da se vidi da li će, tamo gde se uputio, naići na svog odbeglog agenta ili na kidnapovanog. Ili, kao što se plašio, na leš.

X

Dve istrage postaju jedna

carnival_mask_oil_painting

Inspektor Mihael Štras je po drugi put čitao balistički izveštaj. Njegovu pažnju privukao je bizaran detalj: serijski broj na pušci bio je izbrisan.

“Nekome je bilo u interesu da se poreklo ovog komada oružja ne može utvrditi. Ali zašto? Cela zemlja je prepuna oružja koje dolazi iz ratnih zona. Zašto bi samoubici to uopšte bilo važno?”

Posle sastanka u krčmi iskusnom policajcu postale su jasne dve stvari:

“Onaj koji je hteo da u Armagedon ubaci svog čoveka ukrao je identitet skromne provincijske kelnerice. Taj isti je doneo i ovu pušku.”

Ko je žena koja je sahranjena, da li je ona u ovoj obmani dobrovoljno učestvovala ili ne, sa kojim je zadatkom poslata u luksuzni zatvor i zbog čega je morala da umre – sve to, međutim, još nije znao. Uputio se ponovo na mesto zločina…

“Vi inspektore još niste rešili tako jednostavan slučaj. Šetate se ovde i uznemiravate naše goste. Šta još mogu da uradim da Vam pomognem da završite svoj posao?”

Za razliku od prethodnog susreta, direktorka Emilija nije sakrivala svoje nezadovoljstvo neočekivanom posetom, niti se trudila da bude ljubazna.

“Ali trudi se da sakrije svoju nervozu. I to neuspešno. Ova žena nešto ozbiljno krije.” – pomisli Mihael.

“Daćete mi spisak svog oružja koje duže zatvorski stražari. I ime ovlašćenog lica iz Državne bezbednosti koje je potpisalo bezbednosnu proveru za pokojnicu. Kao i listu poseta objektu za 9. avgust. Zajedno sa snimcima bezbednosnih kamera na ulazu.”

Inspektor je govorio sa jedva suzdržanim besom. Nije primetio kada su se, iza njegovih leđa, otvorila vrata kancelarije. Nije primetio ni kako je boja lica njegove domaćice, iz crvene polako prelazila u belu, a iz bele u zelenu. Zato ga je i iznenadio miran glas:

“Mislim da prva stvar koju ste pomenuli neće biti potrebna. Odgovor na to pitanje već imamo. Za drugu već imam neke pretpostavke, ali bih voleo da ih potvrdim. A treća, zaista, i mene zanima.”

Mihael Štras se zapanjeno okrenuo i ugledao visokog čoveka svetle kose u sivomaslinastoj uniformi, sa tri zvezdice na epoletama. U ruci je držao službenu legitimaciju na kojoj se presijavao dvoglavi orao:

“Dobar dan. Ja sam Filimon Dorin, pukovnik Vojne obaveštajne službe. Imamo razloga za sumnju da je u ovom objektu poslednji put viđena osoba od interesa za nacionalnu bezbednost.”

***

Vrlo brzo, dve istrage su se u kancelariji Emilije Kanački spojile u jednu. Domaćin je od gosta očekivao identitet pokojnice, gost je od domaćina očekivao saznanja o njenom ponašanju poslednjih dana života.

Inspektor Štras sa pažnjom je razgledao dokument – bezbednosnu proveru nove radnice, Natalije Lah – koju je potpisao operativac Državne bezbednosti, Filip Grah.

“Samo devet dana otkad ste poslali zahtev? Da li je takva brzina uobičajena i u drugim slučajevima” – zainteresovao se.

“Nije, naravno. To možemo da ustanovimo već pregledom drugih provera. Ali mnogo je važnije da, ni u jednom drugom slučaju, tu proveru nije potpisao Grah. On zapravo tamo nije ni nadležan za te poslove.” – pukovnik Filimon je tehnologiju, naravno, poznavao mnogo bolje od svog civilnog kolege – “Ali vratićemo se na to kasnije. Gospođo Kanački, kako objašnjavate da u knjizi poseta za 9. avgust nema nikoga, a na snimku sigurnosnih kamera na ulazu se pojavljuje čak sedam vozila, posle 19 časova tog dana?”

Pitanja su se umnožavala, odgovori su bili sve manje ubedljivi. Dvojica istražitelja zahtevali su i snimke sigurnosnih kamera iz hodnika koji je vodio u sobu 208. I oni su bili izbrisani. General Nečajev je, nonšalantno, saopštio da je njegov ađutant Danijel Dragomir otišao baš prethodnog dana na odmor.

Tog popodneva, Mihael i Filimon su se zajedno vratili iz hotela. U crkvi Svete Trojice našli su sveštenika Zaharija:

“Oče Zaharije, izgleda da smo saznali ko je bila tajanstvena žena. Pukovnik je došao iz prestonice da nađe osobu koja je nestala. Vi čini mi se imate još nešto da nam kažete? Sada možete biti bezbedni. Uskoro ljudi koji su je ubili više nikome neće moći da naude.”

Sveštenik se prekrstio:

“Hvala Gospodu da se i ovo jednom završi. Zakleo sam se Jeleni da ću sačuvati tajnu dok ne dođe onaj koji je u nju posvećen. Tako mi je rekla, poslednje večeri svog života. I Gospod mi je dao snagu da se oduprem iskušenju da saznam o kojoj tajni se radi. Verovatno to ne bih ni mogao da razumem.”

“Jeleni” – inspektor je bio iznenađen – “Tako se znači zvala?”

“Otprilike tako” – rekao je Filimon – “Ali to nije sada važno. To je svakako bar najbliže istini. Otkud znate oče da je mislila baš na mene? I kako ste sačuvali tajnu za koju niste saznali šta je?”

Zaharije je ustao i otišao iza oltara. Doneo je jedan prazan novinarski kasetofon. Filimon je prepoznao malu japansku napravu od koje je Helena bila nerazdvojna.

“Rekla mi je: ako se meni nešto desi, ovo predajte onima koji će prvi doći iz prestonice. Verovatno je imala razloga da pretpostavi da ćete to biti Vi. Posle iznenadnog povratka prave Natalije zabrinuo sam se da bi možda oni drugi ljudi mogli da vas preduhitre. I zato sam je izvadio odavde i sklonio u jednu Bibliju.”

“Kasetu?” – upitali su gotovo istovremeno i Mihael i Filimon – “Ta Biblija više nije kod Vas, oče?”

“Da, kasetu. Ona se sad nalazi pod zaštitom Gospoda, kao i osoba koja ju je ponela. Biće mi potrebno nekoliko dana da pripremim aranžmane neophodne da je preuzmete.”

Izašli su iz crkve i seli za mali drveni sto u kraju dvorišta. Sveštenik je doneo bokal sa crnim vinom. Kada je napunio čaše upitao je svoje goste:

“Ne znam da li vam je palo na pamet zašto se ovaj objekat…” – pokazao je glavom prema vrhu planine – “… zove baš Armagedon. Kada je osnovan pre nekoliko godina ljudi u kraju su mislili da je to samo neko od, tada već pomodarskih, stranih imena. “

“Nešto kao Hilton?” – upita pukovnik.

Inspektor je odmahnuo glavom:

“Čini mi se da to ime sadrži neko dublje značenje. Zar ne, oče?”

“Armagedon je, po grčkom prevodu Novog zaveta, u Otkrovenju Jovanovom, mesto na kojem će se, u odsudnoj bici, sukobiti vojske anđela, predvođenih Spasiteljem, i vojske Antihrista i Satane. Satana će potom biti bačen u ambis, gde će ostati hiljadu godina, koliko će Isus vladati Zemljom. U prenosnom smislu, Armagedon je postao pojam za svaki konačan obračun između dobra i zla. Pretpostavljam da su oni koji su sagradili objekat u vrhu planine hteli da tim imenom simbolički naglase taj obračun između dobra i zla koji treba da se odigra u dušama njegovih stanara.”

Vino je uskoro popijeno i dva istražitelja su se pozdravila sa svojim domaćinom. Valjalo je krenuti prema malom gradu: čekala ih je duga noć u kojoj će se ukrstiti informacije i sa novim kockicama popuniti rupe u dva mozaika koja su počela da se sastavljaju odvojeno jedan od drugog, ali već sa obrisima istog lika kao konačnog rešenja. Sve to, međutim, nije bio lak posao i Filimon je odlučio da ostane u malom gradu. Prošle su cele dve nedelje…

XI

Dva hapšenja u jednom danu

arrestRani oktobar je počeo Miholjskim letom. I dalje je bilo neuobičajeno toplo i vesti o skorim snegovima delovale su neverovatno. U kolotečini uobičajenih vesti i poslova, taj dan je u maloj policijskoj stanici u provincijalnom gradiću počeo uzbudljivo: prostitutka kratke kose, gotovo dečačkih crta lica, pojavila se oko već oko devet sati ujutro. Tražila je inspektora Mihaela Štrasa

“Noćas sam bila kod onog vladike koji voli dečake, gore u planini. Zamolio me da Vam u povratku predam ovo.”

Sa ramena je skinula tašnu. Na jutarnjem svetlu prizor tog kiča je bio gotovo bolan. Preturajući između ruža i kutija sa kondomima, konačno je našla ono što je tražila. Pukovnik Filimon je netremice gledao u ono što je vladika pedofil, inače njegov stari agent, poslao policajcu: bila je to jedna video kaseta.

Čim su ostali sami, istražitelji su kasetu stavili u prilično rasklimatan video-rikorder. Već na samom početku, bilo je jasno da se radi o traci sa sigurnosne kamere postavljene u hodniku hotela, preko puta sobe 208. Datum u dnu bio je sasvim vidlljiv: 8. avgust 1994.

Sa birokratskom pedantnošću, Mihael Štras je zapisivao vremena: 22.15 Ženska osoba ulazi u sobu. 22.40 U sobu ulazi i muška prilika, odevena u crno, sa bradom. 01.35 Obe osobe napuštaju sobu…

I onda, u 01.42 – direktorka Emilija Kanački i ađutant Danijel Dragomir približavaju se hodnikom. Emilija otvara vrata master karticom koja služi za otvaranje svih elektronskih brava. U 1.45 napuštaju sobu. U 2.00 stanarka se vraća, sama. U 2.45 Emilija ponovo ulazi u sobu i odmah je napušta. Tada je snimanje prekinuto…

“Pušku su napunili pravom municijom u tih pola sata koliko je provela van sobe prateći sveštenika. Posle se vratila – dakle laže da se pucanj nije čuo – da proveri da li je posao završen.” – inspektor Štras je sada imao krunski dokaz.

“Ovo je Vaša istraga inspektore. Nećemo Vam se mešati, ionako nas u celoj ovoj priči zanima samo ta kaseta.” – pukovnik Filimon je govorio sa kolegijalnom solidarnošću – “Ali, ako Vam treba pomoć oko hapšenja, imajući u vidu specifičnost objekta, računajte na našu pomoć.”

Inspektor je razmišljao koliki uticaj Emilija može da ima na obezbeđenje zatvora. Njih je bilo preko dvadeset, teško naoružanih. Da li bi desetak policajaca iz male stanice – mnogi već pred penzijom, kao i on sam – imali neke šanse? Opet, ako bi se tražila intervencija sa snagama iz nekog većeg grada, prošlo bi previše vremena. Ovo dvoje bi mogli da pobegnu. Konačno je prelomio:

“Bio bih Vam zahvalan ako bih za ovu priliku mogao da računam na Vaš vod vojne policije.”

***

Na glavnoj kapiji Armagedona pojavio se oklopni transporter sa dve kampanjole. Treća je produžila do sporedne, teretne kapije. Kapetan vojne policije je ušao i pred zabezeknutim stražarom iščupao telefonsku žicu iz zida: “Ključeve od svih vrata.”

Emilija Kanački je uhapšena na ručku, a ađutant Danijel Dragomir u teretani. Nisu pružali otpor. General Nečajev je protestvovao, govoreći kako mu je lično načelnik Generalštaba odobrio da u zatvoru ima svog ađutanta i kako on za poručnika Dragomira garantuje. Pukovnik Filimon ga je mirno saslušao i rekao:

“Ovo hapšenje je po nalogu civilne policije. Mi samo pružamo asistenciju. A sa Vama, gospodine generale, imaćemo uskoro jedan zanimljiv razgovor. Pod normalnim okolnostima rekao bih Vam da ne napuštate grad. S obzirom gde ste sada, to upozorenje neće biti potrebno.”

General je promrmljao neku rečenicu koja se nije jasno čula. Inspektor Štras koji je stajao najbliže njemu kasnije je rekao kako se može zakleti da je rekao “komunističko kopile”, ali to nije ostalo zabeleženo u arhivama o ovoj priči, ni zvaničnim ni privatnim…

Pola sata kasnije, kada su iz oklopnog vozila izveli dvoje pritvorenika i predali ih dežurnom u policijskoj stanici, pukovnik Filimon se obratio Mihaelu:

“Vi ste svoj posao završili. Ovo asistirano samoubistvo, da tako kažemo, ste kriminalistički potpuno razrešili. Povezali ste me sa Zaharijem, i on će nam uskoro dati kasetu, ono što je predmet naše istrage. Ne morate ići sa mnom u taj manastir. Posle ovog današnjeg hapšenja njima je sasvim jasno da su raskrinkani. Znam te ljude bolje od Vas, ponašaće se kao ranjene zveri. Možda bolje da sutra ostanete ovde?”

Mihael je, međutim, mirno ali odlučno odmahnuo glavom:

“Ne dolazi u obzir. Najpre, ja sam garantovao bezbednost Nataliji Lah i onom svešteniku. Oni Vas ne poznaju, i ako se ne bih pojavio čitav aranžman bi došao u pitanje. Drugo, ako je to zaista opasno, profesionalna solidarnost mi nalaže da budem sa Vama.”

XII

Tajna manastirske ćelije

crna-rekaSivomaslinasti džip se polako probijao kroz snežne nanose. Te zime sneg je počeo da pada rano, već krajem oktobra. Visoko u planini, niko ga nije čistio. Ženski manastir Svete Melanije nalazio se dobro sakriven i sa puta se nije mogao uočiti. Na mestu gde je trebalo skrenuti sa glavnog puta stajala je prilika umotana u gunj.

“Ovo je otac Zaharije. Čeka nas na dogovorenom mestu.”

Mihaelovim licem prošao je kratak izraz olakšanja: ipak se neće izgubiti u negostoljubivoj planini. Pukovnik Filimon je vozio, razmišljajući da li je ipak bilo pametnije da traži pratnju vojne policije – i time, možda, rizikuje da se kompromituje tajnost cele operacije – ili da krene sam sa policajcem. Već prethodne večeri, kada su dogovarali poslednje detalje, odlučio je da rizikuje…

Starešina manastira, igumanija Ekatarina, primila je goste radosno. Ionako su ljudi u ovaj zabačeni planinski kraj retko dolazili, a otac Zaharije joj je bio posebno drag:

“Neka je mir Božji sa tobom i tvojim prijateljima. Dobrodošli u naš dom.”

Uskoro je jedna od monahinja krenula po iskušenicu Nataliju. Sa porukom da ponese i Bibliju koju joj je otac Zaharije dao na polasku iz Černe vode, dva meseca ranije…

Iz šuplje zadnje korice debele knjige, sveštenik je veštim pokretima izvadio kasetu:

“Uz Božju pomoć, mi smo je sačuvali. Sada je na vama šta ćete sa njom da uradite.”

***

Na uskom putu, tačno iza jedne oštre krivine, isprečio se automobil. Džip je morao da stane. Vozač, bespomoćno mašući rukama, uputio se prema pridošlicama držeći u rukama plastičnu kantu za benzin. Pod režimom međunarodnih sankcija u maloj republici su pumpe bile prazne i scena je bila sasvim uobičajena.

Krajičkom oka, u retrovizoru, pukovnik Filimon video je međutim jedno drugo vozilo kako im se približava. Ne samo da je, za taj kraj, bilo isuviše luksuzno, već ga nekoliko minuta ranije nije ni bilo: put je bio sasvim prazan. Očigledno je negde čekalo u zasedi. Filimon je pogledao u suvozača – nepogrešiv instinkt za opasnost nije ga ni ovaj put prevario:

“Mihaele, ovo je zamka. Spremi se.”

Levo od njih nalazila se provalija; desno, planina. Puta za bekstvo nije bilo. Pukovnik je radio stanicom pokušao da uspostavi vezu sa najbližom vojnom jedinicom koja bi mogla da pošalje pomoć: bila je to granična karaula, udaljena punih dvadesetak kilometara. Veći garnizon, u kojem se nalazio i helikopter, bio je oko sto kilometara dalje, na jugu.

Petorica naoružanih ljudi, u crnim jaknama i sa zlatnim kolajnama na vratovima, okružili su mali džip. Njihov ultimatum je bio jasan:

“Znamo šta nosite. Dajte kasetu i otići ćete odavde živi.”

Odnos snaga, nemogućnost bekstva i okruženje u kojem su se nalazili jasno su ukazivali da je svaki otpor besmislen. Ipak, dvojica putnika nisu prihvatila da postanu plen bez borbe. Obojica su znala da ionako nemaju šta da izgube: ono što su nosili bilo je toliko važno da profesionalci – bili su ubeđeni da se radi o iznajmljenim izvršiocima – neće rizikovati da ostave žive svedoke. Odlučili su da iskoriste momenat iznenađenja – ni napadači nisu očekivali da bi neko i pomislio da pruži otpor – i uskoro se razvila borba. Zaštićeni džipom, Filimon i Mihael su iz svoja dva pištolja pokušavali da zadrže napadače na bezbednoj udaljenosti. Sa ograničenom municijom koju su imali na raspolaganju, morali su da vode računa o svakom metku.

Neravnopravna borba trajala je gotovo pola sata: napadači su pokušavali da se rasporede u potpuni krug i tako maksimalno iskoriste svih pet vatrenih tačaka. Dvojica od petorice su u tom manevrisanju i pogođena. Pukovnik Filimon je pogođen u desno rame i već je obilno krvario. U tom trenutku Mihael je, pokušavajući da bolje nanišani, neoprezno izašao isuviše iza zadnjeg kraja džipa. Bio je u tom položaju sekundu, možda dve, ali dovoljno za spretnog strelca koji je bio preko puta njega. Iznenadni udar metka velikog kalibra odbacio ga je gotovo ceo metar unazad.

Pogođen u grudi, inspektor Štras je disao teško i isprekidano. Naglo je gubio krv. Sedeći na zemlji, naslonjen na zadnja vrata džipa, izvadio je iz unutrašnjeg džepa kasetu i dao je pukovniku:

“Ne boj se. Biće ovo sve u redu.”

Za jedan kratak trenutak – možda je u pitanju bio sekund – Mihaelovim licem prošao je osmeh. Filimon ga je u tom trenutku protumačio kao samrtnički facijalni grč – poslednji sekund inspektorovog života spojio se sa prvim sekundom njegove smrti.

Pukovnik je uzeo kasetu i nastavio da puca prema napadačima: odlučio je da svoju kožu proda bar što skuplje. Već ranjen, sada je bio sam protiv trojice, a municije gotovo da više nije imao.

Da je postojao još jedan napadač, stotinak metara iza mesta na kome su se nalazili, Filimon nije mogao da zna. Na kraju, ta okolnost mu je spasla život: pridošlica koji mu se prikrao iza leđa onesvestio ga je udarcem kundaka u glavu. Da ga nije bilo, preostala trojica bi ga na kraju ubila. U sekundi pre nego što je potonuo u mrak učinilo mu se da je u daljini čuo dobro poznati zvuk helikoptera.

***

Filimon Dorin osvestio se u vojnoj bolnici. Glava ga je užasno bolela. Najpre je video mutne prilike u belom iznad svog kreveta. Nije bio sasvim siguran da li je mrtav ili živ, sve dok nije čuo dobro poznat glas svog šefa, generala Mitrinisa:

“Imaš tvrđu glavu nego što sam mislio. I više krvi, pa te ovo što si izgubio neće ubiti. Zašto nam nisi rekao, pa da po propisima obezbedimo trasu kretanja?”

Filimon je pokušao da slegne ramenima i rana ga je zabolela. Tužno je gledao ispred sebe. U tom trenutku setio se da je njegov kolega iz policije imao manje sreće. Setio se i da je kaseta nepovratno izgubljena, sada kada je za nju plaćeno već drugim životom…

General je na noćnom stočiću ostavio kesu sa voćem koju je doneo. U tom trenutku uhvatio je prekorni pogled lekara, klimnuo glavom, potapšao svog pukovnika po onom zdravom ramenu, i krenuo prema vratima.

I kada je već otvorio ta vrata, okrenuo se – kao da se nečega tek tad setio – prema čoveku u bolesničkom krevetu i rekao sa širokim osmehom:

“Radovaće te da čuješ nešto. Jutros smo dobili jednu kasetu, hm, vrlo zanimljivog sadržaja. Kad sam krenuo do tebe u Upravi se još radio transkript. Očekujem da se telefon usija od poziva dok se ne vratim.”

A onda je, videvši zabezeknuto Filimonovo lice, dodao:

“Ne znam mnogo više od tebe. Dežurni vojnik na ulazu je rekao kako ju je jutros, u koverti adresiranoj na tvoje ime, ostavio jedan sveštenik. Bio je u mantiji, sa bradom.”

“Dakle, ono što su nam napadači uzeli… Mihael je poginuo zbog čega? … kasete sa nekom muzikom?”

“Za napadačima traje potraga i civilne i vojne policije. Svi putevi su blokirani i patrole sa psima češljaju ceo kraj. Ne verujem da će se izvući. Ali inspektor Štras nije dao život uludo, zbog kasete sa muzikom. Nego zato da omogući da taj pop neopaženo i bezbedno dođe kod nas i preda nam ono za šta ste i oni i vi sve vreme mislili da je kod vas.”

General je sa tim rečima izašao iz bolesničke sobe. Pre nego što je ponovo pao u san, Filimonu je kroz glavu prošla misao:

“Mihael je svoju istragu bio završio. Sakupio je dovoljno dokaza da je Emilija napunila tu automatsku pušku kako bi fingirano samoubistvo postalo stvarno. I kako je to uradila po instrukcijama generala Nečajeva i uz neposrednu pomoć njegovog ađutanta, Danijela Dragomira. Uhapsio ih je oboje. Cela pozadina tog ubistva, kaseta i njen sadržaj, dogovori tajanstvenih gostiju, sve je to bila moja istraga. I još uvek je.”

XIII

Kaseta koja je preznojila Predsednika

white-palaceU beloj palati polukružnog oblika, u novom delu grada, od ranog jutra bile su primetne opsežne mere predostrožnosti. Ljudi u naočarima za sunce – iako je taj ponedeljak bio kišovit – detaljno su pregledali ulaz, hodnike i salu za sednice. Za to vreme njihove kolege su uz pomoć posebne opreme tražili eventualne prislušne uređaje. Nekoliko policijskih patrola bilo je raspoređeno oko zgrade, na glavnom putu koji je vodio sa mosta. Njihov zadatak bio je da zatvore saobraćaj prilikom prolaska kolone vozila sa Predsednikom. U dvanaest časova trebalo je da počne sednica Vrhovnog saveta odbrane.

I to ne bilo kakva sednica. Tog ponedeljka, mala republika trebalo je da dobije novog načelnika Generalštaba. Načelnika koji bi jednu još uvek jaku, ali demoralisanu, podeljenu i zbunjenu vojsku trebalo da provede kroz Scile i Haribde puta u mir. Mir, za koji još uvek niko – pa ni sam Predsednik – nije znao kako će izgledati.

U materijalu podeljenom članovima VSO nalazila se biografija generala Amadea Stefana, komandanta Ratnog vazduhoplovstva. Predsednik je, uzimajući reč, dodao još nekoliko lepih reči o njemu: iskusan, profesionalni vojnik, vrhunski pilot, sa učešćem u ratovima, omiljen među svojim vojnicima…

Očekivalo se da glasanje bude samo formalnost. Zato su se svi iznenadili kada je član VSO sa Primorja podigao levu ruku. Desnom je iz džepa izvadio mali kasetofon:

“Mislim da bi pre glasanja bilo dobro da ovo ipak svi čujemo.”

Pritisnuo je dugme. U mrtvoj tišini, desetak prisutnih ljudi čulo je dobro poznati glas generala Stefana, koji je očigledno govorio pred većom grupom ljudi jer su se povremeno čuli uzvici odobravanja iz pozadine:

“Ne znam da li se prodao, kao što to opozicija priča, ili se predao jer se uplašio. I svejedno mi je. Nema šanse da ga pustimo da zaključi taj mir kojim gubimo sve zbog čega smo tri godine ratovali. Nema šanse da našu braću sa druge strane reke ostavimo na milost i nemilost muhamedancima. Nema šanse da ne ujedinimo naše zapadne teritorije.”

Na visokom čelu Predsednika počele su da se primećuju prve graške znoja. Traka je neumoljivo nastavljala da se vrti…

“Za sada patriotske stranke idu na formiranje mobilnih odreda, sa naoružanjem, koji se mogu brzo okupiti i dovesti u punu borbenu gotovost i pokretljivost. Komandna jezgra biće u obavezi da pronalaze i pridobijaju ljude za popunu svojih jedinica, saopšte ljudstvu sistem pozivanja i vrbuju aktivne pripadnike milicije. Mi im u tome nećemo smetati. Ako se nešto i primeti, to ćemo prikrivati dok ne kucne odlučujući čas.”

“Koliko toga još ima?” – upita u jednom trenutku Predsednik.

“Oko šest minuta” – odgovori Brka sa Primorja.

“Sa druge strane reke, sve borce koji su naši simpatizeri okupićemo u jednoj mobilnoj brigadi, na prostoru sa kojeg mogu biti preko granice u roku od tri sata. Govorimo o šest hiljada ljudi, prekaljenih u borbama, sa pešadijskim naoružanjem i lakom artiljerijom. O tome je već postignuta prećutna saglasnost sa njihovom Vrhovnom komandom. Čovek za vezu sa njima je…”

Na tom mestu traka je bila prekinuta. Kad se snimak nastavio, začuo se jedan drugi glas:

“Uspostavljeni su kontakti sa patriotskim krugovima u vladajućoj stranci. Ni oni više ne mogu da trpe da državom upravlja njegova žena preko onih svojih komunista. Na našoj strani su i Profesor i Drkadžija i Plejboj. Plejboj će nam staviti na raspolaganje državnu televiziju, sa koje će patriotski oficiri pročitati proglas.”

Predsednikovo lice postajalo je ljubičasto. Gledao je u sat. Šest minuta trebalo je uskoro da istekne. Uskoro se ponovo čuo glas generala Stefana:

“Za nekih mesec ili dva ja ću preuzeti funkciju načelnika Generalštaba. Na mene još ne sumnjaju. Onda ću smeniti rukovodstvo Vojne obaveštajne službe, to komunističko leglo. Tek kad njih neutrališemo možemo da krenemo u akciju. Iskoristićemo trenutak kada izdajnik bude van zemlje na nekoj međunarodnoj konferenciji…”

Predsednik je duboko uzdahnuo. Rukom je dao znak da se kasetofon isključi.

“Ima li nekih drugih predloga za ovo imenovanje osim generala Stefana?” – upitao je, trudeći se da ostavi utisak samokontrole.

“General Moše Person, artiljerijski oficir, bio je komandant garnizona na početku rata. Sada je komandant armije na jugoistočnoj granici. Ispunjava sve uslove…” – rekao je odjednom načelnik Vojnog kabineta VSO.

Nikada ranije taj oficir nije rekao ništa. Nikada se, pod normalnim uslovima, ne bi ni usudio da nešto uopšte kaže – on je bio samo tehničko lice uostalom. Ali, u toj situaciji i pod tim okolnostima, njegov predlog su svi prisutni primili sa neizmernim olakšanjem. Tog ponedeljka, sa tolikom dozom adrenalina na jednom mestu, niko se nije ni setio da ga pita kako je došao do tog predloga…

Iste večeri general-potpukovnik Moše Person je preuzeo operativno vođenje armije male republike, i naredne godine je uveo iz rata u mir.

Nevoljno radeći zajedno, ali profesionalno, i Vojna obaveštajna služba i Državna bezbednost neutralisali su jednog po jednog učesnika pučističke zavere. Predsednik je, odmah po potpisivanju mirovnog sporazuma u jednoj prekookeanskoj vazduhoplovnoj bazi, preko noći izvršio čistku. Na hitnoj sednici Glavnog odbora vladajuće stranke, iznenada sazvanoj jednog novembarskog petka popodne, smenjeni su, između ostalih, i glavni politički akteri neuspelog puča: Profesor i Drkadžija. Plejboj je još ranije smenjen sa mesta direktora državne televizije i potražio utehu u naručju jedne, već pomalo istrošene, estradne umetnice.

Mala magnetofonska kaseta misteriozno je nestala. Niko više nije smeo za nju da pita. Tako je jedna traka, plaćena sa dva života, završila i svoj život. Ili možda ipak nije?

XIV

Slaganje Rubikove kocke

rubikova-kocka

“Vodili smo ljubav te noći.”

Ova rečenica, izgovorena odjednom i na prvi pogled bez povoda, zatekla je trojicu ljudi u sivomaslinastim uniformama. Istražni tim VOS-a razgovarao je sa ocem Zaharijem Leščinskim već treći dan, u pokušaju da precizno ustanovi sve detalje neuspele zavere. Ipak je on bio poslednji koji je Helenu Pataki video živu, bio je autor amaterskog filma kojom su pripreme za njeno neplanirano samoubistvo bile dokumentovane, bio je čovek kojem je ona poverila kasetu, taj krunski dokaz, i vojni istražitelji su se stalno nadali da će od njega saznati neki novi detalj koji bi mogao da im bude bitan.

“Bila je potpuno uništena, razorena, kada joj je taj Grubor rekao da prekidaju svoju vezu, da je našao ženu svog života, i da će se videti još jednom, da mu preda kasetu. Tada je odlučila da kasetu, a i sebe, da meni. Tako se to dogodilo.”

Pukovnik Filimon Dorin pregledao je beleške uzete iz dosijea pokojnog inspektora Štrasa. Sveštenikov navod poklapao se sa rečenicom iz obdukcionog nalaza. Klimnuo je glavom i Zaharije je nastavio:

“Nekoliko dana ranije došla je kod mene u crkvu, na ispovest. U tom trenutku je traka već bila snimljena. Očekivala je da će Britanci i Državna bezbednost da obezbede njeno izvlačenje, po dogovoru, ali su oni insistirali da ostane još malo, da možda otkrije još nešto. Tada je odlučila da zove Glavnog urednika.”

Izrazi neverice prošli su licima dva pukovnika i jednog majora:

“Lastavica nikada ne bi učinila takvu glupost. Taj glavni urednik je ništarija od čoveka, ona nam je to sama toliko puta govorila.”

Sveštenik je slegao ramenima:

“Rekla mi je kako stvar takvog značaja ne sme ostati neotkrivena. Da se zlo može sprečiti jedino ako svi saznaju za njegovu pripremu. Da neće dozvoliti ponovne nagodbe tajnih službi i političara. Ja tada nisam znao šta je na toj kaseti, nisam je još bio ni video. Znao sam samo da je to nešto što je za nju bilo vrlo važno.”

Otac Zaharije je popio čašu vode, duboko uzdahnuo i nastavio:

“I on je naravno to odbio. Tako mi je kazala. Rekao je da se plaši, da ga je Komandant valjda već tukao u nekom hotelu, da će prodati više novina sa golim ženama na naslovnoj strani, i sa kolumnama predsednikove supruge, nego sa tim njenim istraživačkim tekstovima koje ga mogu koštati glave. Tada je rešila da to objavi na nekom drugom mestu. Ali očigledno joj nisu ostavili vremena…”

Filimon Dorin je konačno složio svoju Rubikovu kocku. Glavni urednik je informaciju o sadržaju kasete prodao za dvadeset hiljada maraka: to je bila cena za glavu njegove novinarke. Ljubavnik koji je, neoprezno ili iz straha, saopštio svoju odluku o raskidu ostao je bez kasete, i samim tim razočarao svog poslodavca, britanskog ambasadora. Kakva je bila konačna uloga Državne bezbednosti?

“Dan uoči nesreće rekla mi je da joj se javljao Filip Grah. Sa porukom da će njeno izvlačenje iz Armagedona biti obavljeno fingiranim samoubistvom. Da će joj doneti neku pušku i da svoju oproštajnu poruku treba da snimi video kamerom. Da će to valjda umiriti neke opasne ljude koji su joj bili na tragu.”

Filimonu je bilo jasno da je njegov kolega iz Državne bezbednosti bio ključna karika u lancu zavere koju je pokrenula MI-6: on je dao bezbednosnu proveru za lažnu Nataliju Lah, on je odlazio na lice mesta da obezbedi njenu legendu, on je izvršio pritisak na falsifikatora Papija da uradi i lažna dokumenta, on je nosio tu pušku četiri stotine kilometara… Sve to je radio za račun britanskih kolega, čijeg je agenta Skarlet trebalo ubaciti u samo srce oficirske zavere. Ali, da li je bio i umešan u njenu tragičnu smrt? Zaharije je nastavio:

“Kada je puška stigla, bila je prazna. Lično sam to proverio. Postavili smo kameru, namestili pušku i snimili tu njenu oproštajnu poruku. Onda smo otišli u krevet. Bilo je prošlo jedan sat posle ponoći kada me je ispratila do ulaza. Obe kasete – i video snimak sa njenom navodnom oproštajnom porukom, i traku na kojoj je tajno snimila razgovor oficira one noći – poneo sam sa sobom, kao što znate.”

Filimonu nije bilo jasno još nekoliko stvari: sumnjao je da je Glavni urednik informaciju o kaseti preneo preko Komandanta, ali za to nije bilo dokaza. Intenzivno prisluškivanje telefona, pa čak i terensko praćenje, i jednog i drugog, nije dalo rezultate. Drugi osumnjičeni, Berkut Grubor, bio je tih dana u gotovo svakodnevnoj vezi sa operativcem Državne bezbednosti, Filipom Grahom. Koliko duboko je pučistička grupa bila infiltrirana u DB?

Ali, u rešavanju tih preostalih dilema sveštenik Zaharije Leščinski nije mogao da bude ni od kakve pomoći. Pred kraj godine, dežurni vojnik je u njegovu sobu doneo lična dokumenta i rekao mu da se spakuje. Na izlazu iz vojnog objekta okruženog gustom šumom, na obodu prestonice, pukovnik Filimon je uzeo njegovu desnu ruku i stisnuo je sa obe svoje:

“Jedna zahvalnost ide Vama, oče. Druga Mihaelu koji više nije među nama. Vi ćete, ubeđen sam, već naći načina da mu je prenesete, u Vašim molitvama. Bez Vaše hrabrosti i njegove žrtve, kraj ove priče bio bi tragičan za milione. Ovako je samo sramotan za nas desetak.”

Tih prelomnih meseci, načelnik DB, Ledeni, presekao je sve svoje ranije veze sa patriotskim strukturama. Posle neuspelog puča sklonio se pod američki kišobran i tako pokrenuo lanac nekih drugih ubistava, o kojima će biti reči u nekim drugim pričama… Operativac DB Filip Grah, neposredni učesnik i svedok ključnih događaja, netragom je nestao. Pretpostavljalo se – ali to još uvek niko nije mogao sa sigurnošću da tvrdi – da više nije u maloj republici…

Pošto se puč nikada nije desio, nije moglo da se dozvoli ni da se sazna koliko su ozbiljne bile pripreme za njega. Ubrzo je postignut cinični konsenzus da bi takvo saznanje moglo da naruši još uvek krhki mir… I Predsednik i njegovi politički protivnici, i dve zaraćene tajne službe, i velike zapadne sile: svi su bili složni u tzv. zvaničnoj verziji: samoubistvo seoske konobarice ostaće to što je bilo.

Direktorka Armagedona, Emilija Kanački, osuđena je na pet godina zatvora zbog pomaganja u samoubistvu. Branila se ćutanjem i tako prepolovila svoju prvobitnu kaznu. Generalov ađutant, poručnik Danijel Dragomir pušten je da se brani sa slobode. Vrlo brzo potom, ubijen je jedne kišovite noći, u sasvim bizarnoj tuči, u provincijskoj kafani. Znao je isuviše mnogo a da bi mogao da ostane živ. General Konstantin Nečajev je na njegovu sahranu, sa bazena u Armagedonu, poslao jedan lep venac. Na traci je pisalo:

“Za sve što si učinio za nas – zahvalna Otadžbina”.

XV

Susret u Veneciji

venice-1Na vrhu mosta koji je spajao dve obale kanala stajala su dva muškarca. Jedan je pušio lulu. Hladan decembarski vetar duvao je jače nego obično. Padalo je već veče i turisti su napuštali svoje omiljeno mesto za fotografisanje, tražeći zaklon po obližnim kafićima i picerijama…

“Niste hteli da tu operaciju odradimo zajedno. Umesto toga opredelili ste se da vrbujete našeg agenta i oslonite se na improvizaciju. To je nesrećnicu uvuklo u opasnu i nepotrebnu avanturu koja ju je na kraju koštala života. Zašto ste bili toliki amateri?

U glasu generala Aleksisa Mitrinisa mogla se zapaziti mešavina razočarenja, ljutnje, nemoći i osujećenosti… Njegov sagovornik povukao je dim iz svoje lule i mirno rekao:

“To sve sada nije važno. Greške se događaju u našem poslu. Važno je da je posao završen. Puč je sprečen. Među nama, nismo znali koliko možemo da vam verujemo. I sami ste videli da su u sve vaše strukture bili infiltrirani agenti pučističke grupe.”

Ser Dejvid Speding, direktor britanske spoljne obaveštajne službe, MI-6, imao je razloga da bude zadovoljan. Svoj deo posla, očuvanje režima male republike, ovaj bivši student arabistike u Bejrutu, specijalista za Bliski istok i Levant, obavio je savršeno. Radeći ga, uočio je i precizno istražio i sve slabe tačke režima – to znanje, pomislio je, biće mu dragoceno možda već za nekoliko godina, kada tog istog Predsednika bude morao da ruši…

“Ne, vi ste hteli da radite sami jer ste znali da bismo mi obavestili Predsednika odmah. Da smo tu informaciju imali na vreme ne bismo dozvolili onu komediju sa trakom na sednici Vrhovnog saveta odbrane.”

General Mitrinis nije hteo da pusti svog sagovornika da se lako izvuče. U razgovoru koji se upravo vodio na vrhu mosta Rialto u Veneciji prelamala se sudbina narednih nekoliko godina.

“I naravno, oni su znali da pukovnik Person nikada ne bi mogao da bude imenovan bez tog malog igrokaza, kojim je Predsednik stavljen pred fait accompli.” – pomislio je u sebi Mitrinis.

Ipak, da je već tada znao kako je novi načelnik Generalštaba to svoje imenovanje dugovao činjenici da je odavno britanski agent, nije hteo da saopšti svom sagovorniku. Neko, manje iskusan od generala Mitrinisa, ne bi odoleo iskušenju da se pohvali. Profesionalac je, međutim, znao da je tajna vredna jedino dok ostane tajna.

“Zanimljiv vam je taj zatvor koji radi pod brendom Hiltona, za VIP osuđenike. Moram da priznam da to nigde u svetu ne postoji. Uzgred, pomenuo mi je ambasador Ajvori da je njegova upravnica nedavno uhapšena. Pretpostavljam da se iz kancelarije samo preselila u apartman u istom objektu?”

Ser Dejvid je pretpostavljao – iako to u ambasadorovoj depeši nije pisalo – da je Emilijino hapšenje bilo povezano sa tragičnom pogibijom njegove Skarlet, odnosno Mitrinisove Lastavice.

General je dugo gledao zamišljeno u vodu Kanala Grande pre nego što je progovorio:

“Bio je to ipak jedan hrabar i uporan policajac. Znaš Dejvide, razliku, onu konačnu razliku, između dobra i zla, između pravde i nepravde, na kraju uvek čine ljudi. Ni države ni nacije, ni religije ni ideologije, ni velike filozofske ideje. Nego ljudi. Obični, mali ljudi.”

Englez je polako praznio sadržaj svoje lule u vodu ispod mosta. Sećao se svoje mladosti, dečačkih dana u maloj školi u Šerburnu u Dorsetu, gde je napravio svoju prvu tajnu ćeliju: na skrovitom mestu, uz zabranjeni Kijanti i duvan, sa nekoliko drugova provodio je duga popodneva u raspravama – takođe zabranjenim u netolerantnoj protestantskoj sredini – sa katoličkim sveštenikom o filozofiji, muzici i istoriji umetnosti. Za dve godine, njihova mala tajna nikada nije procurela do školskih vlasti. U te dve godine Dejvid je shvatio i šta će biti njegov budući poziv. Zato je prećutao ovu Generalovu opasku i odlučio da ostane praktičan:

“Bili bismo zahvalni ako ne budete dirali tog nesrećnog Berkuta Grubora. On jeste naš agent, ali nije ubica. Iako je tačno da je, malo zbog svog kukavičluka a malo zbog gluposti, ubicama olakšao posao. Ali, od početka je baš on bio njen najveći rizik. To je ona znala sama, to ste i vi, uostalom, vrlo dobro znali. Ionako mislim da će se za par godina on oženiti tom svojom Holanđankom i zauvek napustiti vašu zemlju.”

Vojni obaveštajac nije odgovorio. To se od njega nije ni očekivalo, uostalom. Samo mu je prenet još jedan zahtev, jedva prikriven kao ljubazna molba. I to od službe koja je ulagala tolike napore u pokušajima da se predstavi kao saveznička… Englez je nastavio:

“Agent Državne bezbednosti Filip Grah vam je u onom metežu ionako pobegao. Osoba čiji lik frapantno podseća na njega viđena je nedavno u Hong Kongu, na graničnom prelazu sa Kinom. Nismo to dalje istraživali, ali vi naravno možete, ako hoćete.”

Jedno vreme su obojica ćutali. Ser Dejvid se očigledno dvoumio da li da kaže još nešto. “Nešto što nije bilo predviđeno prvobitnim scenariom ovog razgovora” – pomisli general.

“Aleksise, ovo nisam mislio da ti kažem, ali siguran sam da će ti biti drago. Nismo je vrbovali novcem. Nismo je ni ucenjivali. Samo smo malo, da se tako izrazim, manipulisali njenim strahovima. Ona je bila razočarana vašom sporošću, politikantstvom, vašim stalnim sitnim kalkulacijama. Bojala se da ćete, možda, u jednom trenutku i vi popustiti pod opštim talasom i preći na stranu pučista. Uostalom, i sam vaš Predsednik se dugo dvoumio? Mi smo je samo ubedili da ćemo to, što je ona sama iskreno želela, naprosto bolje obaviti od vas. Tako je i prihvatila svoju misiju u hotelu Armagedon. Jednostavno, zar ne?”

Aleksis Mitrinis se nasmešio, po prvi put nadmoćno. Kao profesionalci, obojica su znali da je posao, na kraju, ipak obavio VOS. I to gotovo slučajno: zahvaljujući intuiciji pukovnika Filimona, upornosti inspektora Mihaela Štrasa i hrabrosti sveštenika Zaharija. Ova trojica ljudi nadigrali su, praktično sami, ne samo opasnu pučističku grupu nego i jednu od najboljih obaveštajnih službi na svetu.

“Svejedno. Jebeni MI-6 na kraju nije dobio tu traku.” – pomislio je zadovoljno.

Vetar je postajao sve jači. Razgovor je, praktično, bio završen. Dva muškarca su se rukovala i krenula svojim putem: Ser Dejvid Speding na zapadnu, general Aleksis Mitrinis na istočnu obalu Kanala Grande, svako od njih dvojice u susret svojoj sudbini.

XVI

Dramatis personae:

učesnici karnevalske povorke u susretu sa novim vekom

krakowI posle nekih pet-šest godina od ove priče, nastupio je i novi vek. Prvi u novom milenijumu. Zanima li vas šta se na kraju desilo sa naših petnaest junaka u susretu sa tim vekom?

Pukovnik Filimon Dorin doživeo je svoje zvezdane trenutke nekoliko godina kasnije, prilikom bombardovanja male republike. Njegova mreža agenata u inostranstvu imala je prvoklasne, precizne i blagovremene informacije o metama Alijanse. Time je broj žrtava u tom ionako nepotrebnom ratu, bio bar smanjen. Posle oktobarskog prevrata, Filimon Dorin je sam tražio da bude penzionisan. Isuviše je dobro poznavao tip društva koji će biti izgrađen a da bi u tome želeo da učestvuje. Danas živi u prestonici odbijajući brojne ponude da se bavi privatnim biznisom: “Da sam hteo da imam puno para bio bih trgovac, a ne obaveštajac.” – obično odgovori raznim emisarima. Sina koga je dobio pre nekoliko godina nazvao je Mihael, po svom prijatelju kojeg nije stigao da upozna, policijskom inspektoru Mihaelu Štrasu.

General Aleksis Mitrinis smenjen je sa dužnosti načelnika Vojne obaveštajne službe na dan uoči početka bombardovanja male republike. Za ukus Predsednika, u tom momentu, bio je već isuviše blizak Zapadu. Nesumnjivi ekspert u oblasti kojom se bavio, i danas se ponekad pojavi na televiziji. Jedan je od retkih učesnika ključnih događaja u burnoj deceniji koji je tu deceniju preživeo, na slobodi i neosramoćen.

General Moše Person ostao je na mestu načelnika Generalštaba četiri pune godine. Za to vreme, britanska obaveštajna služba predala ga je kao saradnika svojoj mlađoj ali jačoj sestri, američkoj Centralnoj obaveštajnoj agenciji. Iako više puta upozoren da se radi o stranom špijunu, Predsednik je uporno oklevao da ga smeni. Konačno je to učinio toliko kasno da je šteta bila nenadoknadiva. Mala republika ušla je nekoliko meseci kasnije u još jedan rat koji je izgubila, da bi ubrzo posle njene kapitulacije tada već penzionisani general Person osnovao opozicionu političku stranku – demokratske orijentacije, naravno. Sa njom je učestvovao u prevratu naredne jeseni i u novom režimu postao potpredsednik vlade. Uprkos promeni vlasti, VOS mu nije zaboravio staru izdaju niti mu je oprostio novu: uhapšen je posle samo dve godine, u jednom opskurnom prigradskom motelu, kada je američkom obaveštajcu predavao poverljive dokumente. Strane gazde su njega spasile suđenja, a sebe sramote, tako što su ga na brzinu optužile za ratne zločine. To međunarodno suđenje je, naravno, imalo prioritet nad domaćim. Nekoliko godina proveo je u zatvoru na dalekim severnim morima, odakle je konačno oslobođen.

General Amadeo Stefan, komandant Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, penzionisan je odlukom Vrhovnog saveta odbrane, “zbog potreba službe”. Uprkos obilju podataka o ključnoj ulozi koju je imao u pripremanom puču, niko se nije usudio da protiv njega pokrene bilo kakav postupak. Ravnoteža koja je omogućila da se zaključi mir bila je ionako mnogo krhkija nego što je to na prvi pogled izgledalo. Vlasti koje su sarađivale sa Zapadom, kako onu Predsednikovu tako i onu koja je došla posle oktobarskog prevrata, podjednako je i iskreno prezirao, sve do kraja života. Umro je krajem 2015. godine.

Predsednik je izgubio vlast, konačno, ipak u narodnoj pobuni finansiranoj i organizovanoj od strane Zapada, a ne u nacionalističkom prevratu kojeg se, u toku cele svoje karijere, jedino pribojavao. Nova vlast je, kao Pontije Pilat, oprala ruke od njegove sudbine i poslala ga u zatvor na dalekim hladnim morima. Tamo je i umro, sredinom te prve decenije novog veka, od srčanog udara. Svoje nekadašnje protivnike cenio je više od svojih sadašnjih naslednika – ili je bar tako rekao Brki sa Primorja, koji ga je poslednji video živog…

Njegova ekselencija, ambasador Robert Ajvori, napustio je malu republiku posle tri godine od događaja opisanih u ovoj priči. Uzeo je duže odsustvo i bavio se pisanjem. Posle toga je bio ambasador Njenog veličanstva u Irskoj i Italiji. U godini u kojoj je Predsednik umro otišao je u penziju. Njihove susrete i razgovore opisao je posle u jednoj knjizi. Verzija koja se na kraju pojavila iz štampe bila je znatno kraća od integralnog rukopisa koji smo imali prilike da pročitamo. Mnogo toga nije prošlo strogu cenzuru MI-6…

Ser Dejvid Roland Speding je ostao na čelu MI-6 samo pet godina. U njegovom mandatu, britanska princeza Dajana poginula je 1997. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima u saobraćajnoj nesreći u Parizu. Baš u tih kritičnih nekoliko avgustovskih dana, u Gradu svetlosti nalazio se i šef njegovog kabineta… Pod Dejvidovim rukovodstvom formirani su specijalni timovi SAS koji su tragali za optuženicima za ratne zločine. Uglavnom bezuspešno. Naredne 1998. godine, Ser Dejvid Speding je napravio pravu malu revoluciju u MI-6, pozvavši na tradicionalni Božićni ručak čuvenu glumicu Džudi Denč, poznatu po ulozi u filovima o Džemsu Bondu. Ipak, Dejvidova očekivanja da će saznanja, stečena dok je u službi Njenog veličanstva pomagao režim male republike, kasnije iskoristiti rušeći ga, nisu se ostvarila. Narušenog zdravstvenog stanja, penzionisan je već na samom početku novog rata, 1999. Umro je od raka pluća, u Londonu, 13. juna 2001. godine, u pedeset osmoj godini.

Denis Malkovič Papi, ekonomista, slikar, mason i falsifikator, na kraju se preračunao, u svojim stalnim pokušajima da se predstavi značajnijim nego što je zaista bio. I dok su stari i iskusni obaveštajci znali da njegova hvalisanja razdvoje od istine, ovi novi to nisu bili u stanju. Ubeđeni da zna više o jednom ubistvu nego što je želeo da im kaže, dvojica nestrpljivih inspektora prestoničke policije navukla su mu plastičnu kesu na glavu, jedne večeri, krajem oktobra 2002. godine. Umro je od srčanog udara izazvanog gušenjem, u pedeset trećoj godini. Ni za tu smrt niko nije odgovarao.

Berkut Grubor, novinar i analitičar, nastavio je život, usavršavajući jedini zanat u kojem je zaista bio nenadmašan: spletkarenje. Prognoza Ser Dejvida Spedinga sa mosta Rialto u Veneciji pokazala se tačnom: posle nekoliko godina zaista se ponovo oženio: svojom tada već dugogodišnjom devojkom, holandskim diplomatom. Službe male republike, i vojne i civilne, nisu ga dirale ni pre ni posle promene vlasti. Postao je, na izvestan način, inventar svih prestoničkih afera…

Glavni urednik je nastavio sa svojim starim poslom: proizvodnjom skandala o kojima bi posle pisao. Bezbolno je preživeo promenu vlasti kojoj je bio blizak i dolazak nove, kojoj je takođe bio blizak. I tako, čak dva puta do sada. “Večernja hijena” je, posle nekoliko godina, ugašena. Od pre nekoliko godina bavi se televizijom. Nova predsednikova žena više ne piše za njega, nego za konkurenciju. Gole žene su mu ostale…

Komandant, vođa fudbalskih navijača, šef najmoćnije paravojne formacije u ratnoj deceniji, vlasnik poslastičarnice i muž estradne zvezde, ubijen je u onoj sivoj zoni između kraja rata i oktobarskog prevrata, u lobiju elitnog prestoničkog hotela. Naručioci nikada nisu otkriveni. Motiva je ionako bilo i na pretek… Sa njim je u grob otišlo i nekoliko zabavnih priča koje još uvek nisu ispričane, i nekoliko velikih strahova učesnika u tim pričama.

Kapetan, trgovac naftnim derivatima i saradnik VOS-a, počeo je da se posle demokratskih promena bavi ozbiljnim biznisom. Za desetak godina postao je jedan od najjačih tajkuna u maloj republici. U poslednje vreme, sve više živi u Londonu.

Filip Grah, operativac Službe državne bezbednosti, proveo je u Kini preko deset godina. Tamo se bavio konsaltingom u oblasti bezbednosti, a u slobodno vreme pisao knjige, u kojima je opisivao svoje doživljaje dok je bio u aktivnoj službi, uglavnom mešajući fikciju sa stvarnošću. Prepune pomalo enigmatičnih i potpuno neproverljivih navoda, sa dugim i dosadnim refleksijama o Zapadu i globalizmu, ove knjige nisu privukle pažnju šire čitalačke publike.

Zaharije Leščinski, jedini sveštenik u maloj crkvi Svete Trojice u selu Černa voda, prošao je nekoliko nedelja intenzivnih razgovora sa organima bezbednosti.  Tužilaštvu je diskretno sugerisano da se nikakva formalna istraga ne otvara. Vrlo brzo potom, odlučio je da se zamonaši. Smatrao je da će se jedino tako pred Bogom iskupiti za te dve smrti, zbog kojih je nastavio da sam sebe krivi: svoje nesuđene vernice i slučajne ljubavnice Helene Pataki – prve i poslednje žene u njegovom životu – i upornog i hrabrog inspektora Mihaela Štrasa.

Natalija Lah se, posle nekoliko meseci boravka u manastiru Svete Melanije, vratila u Nemačku. Ovog puta sa dokumentima koja su glasila na ime njene nesrećne dvojnice, novinarke Helene Pataki. Za pomoć koju je pružila, i rizike koje je preuzela, čuvanjem jedne male kasete, VOS joj se odužio na način koji, hm, nikada nije registrovan u državnom budžetu. Sa tim parama pomogla je svojim već ostarelim roditeljima i otvorila jednu malu piceriju nedaleko od Dizeldorfa. Ponekad, kad dođe kući, poseti grob žene sa kojom joj je sudbina zamenila ime i prezime.

***

aca-dimitrijevicOvaj tekst posvećen je mom prijatelju, general-pukovniku Aleksandru Dimitrijeviću (1947), načelniku Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije (1993-1999). Aca, kome smo u Direkciji JUL-a svojevremeno dali kodno ime “Kalemar”, video je bolje od mnogih drugih neke procese ali nije imao snage da ih spreči. Oni koji su imali, nisu ih videli. Da li se ta istorija, prvi put doživljena kao tragedija, danas ponavlja kao farsa?

Advertisements